Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васкршњи'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Интервју дат за Васкршњи број Блица, разговор водио г. Предраг Михаиловић, главни и одговорни уредник Пре годину дана, Васкрс смо дочекали у невољама, како је тада рекао преминули патријарх Иринеј. У каквом размишљању дочекујемо Васкрс ове године? Заиста, разликује се веома припрема и очекивање највећег празника, Васкрсења Христовог, у неким уобичајеним годинама и у оваквим годинама као што су претходна и текућа. У односу на утврђени годишњи богослужбени круг нема, наравно, никаквих промена. Време је васкршњег поста, када важе одређена правила која је Црква утврдила пре много векова: посна храна; чешћа и дужа богослужења; усредсређеност на личну и заједничку молитву; дубље сагледавање животних прилика у којима се налазимо и као појединци и као заједница, ужа и шира; сагледавање истинских потреба, личних и колективних. Мучно је и горко живети у условима епидемије, болести и патње блиских сродника и пријатеља, одласка многих из овог земног живота, тескобе, депресије, код неких правог паничног страха и питања да ли ће избећи заразу и болест. Мислим да све те околности треба да прихватимо и као прилику да сагледамо праве вредности које свакодневни живот чине бољим, лепшим, хуманијим, срећнијим… Шта људи данас треба да покажу својој деци и будућим покољењима као узор живота? Пре свега пример како треба живети и како се односити према ближњима и према природи која нам је поверена. Мислим да је најбоље да одговор на оваква питања свако дâ сâм себи, пажљиво загледан у оно што га окружује. И сâм сам извесно време провео у болесничкој постељи. Оно што могу да посведочим јесте да је нама хришћанима и верујућим људима других вероисповести ипак много лакше да се суочимо са невољама и опасностима попут ових садашњих. Верујући човек, болесник, узме у руке Псалтир и прочита: „…Ако и пођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном. Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих. Намазао си уљем главу моју и чаша Твоја напајајућа је као најјача. И милост Твоја пратиће ме у све дане живота мога, и настанићу се у дому Господњем за дуге дане”. Или прочита како старозаветни праведник, многострадални Јов, каже: „Ја знам да је жив мој Откупитељ и знам да ће Он напослетку стати над прахом. И ако се ово тело моје распадне, ја знам да ћу у телу свом видети Бога. Ја исти, а не неко други, гледаћу Га”. Можемо дуго набрајати речи наде коју хришћанину нико и никада не може одузети. Не кажем да смо сви ми, људи вере, јунаци без мане и страха. Наравно да нисмо! Али вера у Господа и дубинско сазнање да овај земни живот није све и није крај, то нас крепи, теши, снажи, окриљује. Стога хришћанин живи пунијим животом. Није правило да је неко ко је хришћанин увек и апсолутно бољи човек од онога ко није хришћанин. Лично познајем и ценим неке људе који другачије верују или пак тврде да су неверујући, а изузетно су моралне личности, као и обрнуто, неке хришћане који на делу то нису. Ипак сматрам да се хришаћaнин у граничним, одсудним тренуцима живота успешније суочава са искушењима и савладава их са далеко мање траумâ. Црква је још на Првом васељенском сабору у Никеји (325) донела одлуку ο датуму празновања Васкрса, празника васкрсења Исуса Христа: у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице и после јеврејске Пасхе. Шта је за вас тај дан? Пријатно је водити дијалог са неким ко познаје црквену историју и хеортологију. Доживљај празника Васкрса је јединствен за све хришћане широм васељене, и тамо где сунце излази и тамо где залази, за нас, за вас, за мене, за ваше читаоце. Сви и свуда славе само један једини Догађај над догађајима: Христов прелазак из смрти у живот. Кроз прослављање тог Догађаја, за нас апсолутно најзначајнијег у историји света, ми славимо нашу веру и нашу наду да ћемо и ми Христовим путем, путем нашег васкрсења Њиме и у Њему, путем победе над смрћу, опет Њиме и у Њему, путем који значи прелазак у вечни блажени живот, пун радости. A радости нема без ближњих, без заједнице са онима које волимо. Стога ми верујемо да ћемо у вечном животу бити са својим родитељима, прецима, пријатељима. То је Васкрс! Сви други дани наших живота, сви други празници, све наше жалости и све наше радости, имају смисао у том јединственом Догађају, у том једном дану – дану Господњем, дану Васкрсења! Да одговор на ово питање закључим стиховима црквеног песника, јер песници најчешће у мало речи згусну и саберу оно што ми говоримо по сат времена и више. „Данас се све и сва испуни светлошћу: и небо, и земља, и подземни свет. Стога нека сва творевина празнује Васкрсење Христово!” Пандемија вируса ковид 19 уздрмала је и бацила на колена читав свет. Потврдила је неке сукобе у свету, неке глобалне учинила глобалнијим, додатно поделила народе. Свакодневни живот променио нам се из корена. Пандемија као да је ставила увеличавајуће стакло на поделе између богатих и сиромашних на глобалном плану, али и у оквиру појединачних друштава. Вероватно ће се, кад епидемија мине, још масовније наставити сеоба милионâ људи на Север и Запад. У исто време, у сиромашним земљама најсиромашнији слојеви становништва због епидемије губe ионако слабо плаћена радна места, што последично може довести до нових напетости и немирâ. Многе могуће последице још увек и не видимо. Да ли ће се, рецимо, даље ширити раселине и провалије међу народима, верама и културама? Са друге стране, морамо имати у виду да нам Бог и кроз болести пружа прилику да се покажемо као људи, као Његови људи: да покажемо љубав, да помажемо једни другима. То се показује и на микроплану и на макроплану. Као пример ћемо навести лекаре, медицинске сестре, болничаре и свеукупно медицинско особље: они су прави јунаци у рату са невидљивим непријатељем. Многи су, десетине њих, тихо, нечујно, изгубили живот вршећи своју дужност. Они нису мањи јунаци од јунакâ са Кошара. Ни једнима ни другима нисмо ни довољно ни на прави начин изразили захвалност, а ни породицама преминулих. Слично је и са запосленима у другим јавним службама. Свима њима сви дугујемо захвалност. То важи и на нивоу ширих заједница и држава. Неке државе и њихове владе показују способност да организују заштиту и лечење не само свог народа него и да човекољубиво помажу и другима. Наша држава је у почетку примала пријатељску помоћ, а сада је, Богу хвала, у могућности да такву помоћ пружи земљама око нас. И то је за пример, захвалност и угледање. Проблема је било и биће их, али не треба тако црно да гледамо на појаве и изазове јер знамо да је из гроба Христова светлост засјала, светлост Васкрсења, Његовог, нашег и свеопштег. Да ли се смисао људског живота свео на неке “велике” интересе, материјалне и друге врсте, да ли су многи људи заборавили на Бога, као и да виде Бога у делима његовим? Одувек се живот креће између два начела. Једно начело је отимај без обзира на другог. Чини се да смо са идеологијом либерализма, посебно економског либерализма, савременици врхунца таквог поступања, и то од односа између богатих и сиромашних држава до односа између послодавца и радника. Нажалост, савремени капитализам се, данас више него икада пре, држи идејâ Томаса Малтуса и Дејвида Рикарда да је наука са сигурношћу Њутнових закона утврдила да на тржишту понуде и рада треба да владају слепи дарвинистички закони опстанка јачег. Ни код нас није реткост такав однос послодавца према запосленима: давање отказа породиљама, укидање права радника на минималну паузу, и тако даље, и тако даље. Друго начело је изрекао свети апостол Павле, чије друго име је Апостол љубави: „Блаженије је давати неголи примати”. Бога ће се сетити и видети Га у делима Његовим само они који делатно усвоје ове речи апостола Павла. Овде није место за детаљнију анализу односа између хришћанства и економије у савременом друштву. Само ћу указати на једноставну истину да не може бити дугорочног и постојаног напретка у било којој области без морала, без вере. Запањујуће је да поједини утицајни кругови код нас не увиђају да се духовни живот не своди на приватност појединца него да обухвата заједницу и све аспекте живота, па и однос према раду, према стицању материјалног богатства и према расподели добара, и, најзад, хтели ми то или не хтели, да обухвата и економију као такву. Многа начела су утврђена већ у Светом Писму, као, например, шестодневна радна недеља, однос према зајму и слично. Закључићу тврђењем да је могуће, а показаће се и нужним, успостављање хармоничних односа између свих актера привредног живота на моралним начелима која су садржана у учењу Цркве. Чисто тржишна економија, у духу неолибералне идеологије, без икакве везе са моралом, а преко њега и са религијом, значиће, на свеопшту жалост и срамоту, почетак краја западне – некада хришћанске – цивилизације. Прошла, 2020. година била је тешка за нашу Цркву. Остали смо без патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, без епископа ваљевског Милутина, недавно и без владике Атанасија и још многих свештеника СПЦ. Ово су тешки губици. Колико је СПЦ уздрмана или пак снажна данас? Са архијерејима које помињете, а са којима смо се привремено растали, провео сам живот: са блажене успомене патријархом Иринејем од упознавања у призренској Богословији и заједничког послушања у Монашкој школи у манастиру Острогу, пре више од пола века, а са владикама Амфилохијем и Атанасијем од младићких дана, већ у монаштву, такође пре више од пола века. Са владиком Милутином, исто тако, делим деценије заједничког служења Богу и братске сарадње. Дуго сам их познавaо и од свих савременика највише времена провео са њима, па најбоље знам шта губитак таквих архијереја, теолога, професора, организатора црквеног живота, свештенослужитеља и молитвеника значи за нашу Цркву. Напустили су нас и многи други свештенослужитељи из моје епархије и других епархија, међу њима и драги пријатељи, сарадници, саслужитељи. У манастиру Лелићу смо пре неки дан сахранили и мени посебно драгог, најближег пријатеља и духовног оца, архимандрита Јована Радосављевића. Жалимо и тугујемо због привременог растанка са свима њима, али у исто време нико не може да тврди да је Црква уздрмана. Бог може и од камења да створи децу Аврааму, по речима Светог Писма. Црква је у последњих неколико година добила доста нових архијереја, младих, али зрелих, образованих, патриотâ, људи који разумеју проблеме овог доба, куражних када треба, рационалних при одлучивању. Напослетку, као практичну потврду старе максиме vox рopuli, vox Dei, архијереји, који представљају и предводе народ Божји, на изборном Сабору су највише гласова, двотрећинску већину, поверили митрополиту Порфирију, а руком архимандрита Матеја Сâм Бог је потврдио глас Сабора. Владика Порфирије је постао Патријарх српски. Сада је свима јасно да ће наша Црква, са новим Патријархом и новим младим владикама, добити нову снагу. А и нама старијима остаје да у стопу пратимо своју браћу млађе архијереје, да не посустајемо. Један од најупечатљивијих духовних догађаја прошле године биле су литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ. Биле су спонтане и масовне, спојиле Цркву и народ, имале утицаја и на промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе. На крају, укинут је Закон о слободи вероисповести. Kако објаснити те литије и тај својеврсни бунт? Литије су заиста биле манифестација потпуног јединства Цркве и народа. Народ је, бранећи светиње и црквену имовину, коју с пуним правом доживљава као властиту очевину, бранио и одбранио сопствени национални, културни и, у првом реду, црквени, православни идентитет. Онај ко данас не види да у Црној Гори постоје утицајни и издашно финансирани кругови који настоје да елиминишу из друштва Српску Православну Цркву и да пониште и сâмо постојање српског народа у земљи која се дичила епитетом Српске Спарте, сâм себи је везао црну мараму преко очију. Од Другог светског рата до литијâ, односно до последњих парламентарних избора, они су у остваривању тог циља комбиновали различите методе и тактике: од стрељањâ, логорâ и затворâ у првој фази до подмићивања, претњи, уценâ, отказâ са посла у другој фази, све по потреби, у зависности од различитих околности. Али у литијама су Срби, а напоредо са њима и они који се не осећају Србима, али су православни верници, убедљиво, бројношћу, упорношћу и ненасиљем, доказали народну сувереност. Наш народ зна да је створио ту државу, бранио је од Турака, Млечана и потоњих освајача, и да је слобода Цркве и народа неприкосновена и у Црној Гори и свугде. Они који и данас муте воду и мисле да могу да се играју са том чињеницом не раде добро ни за своју државу ни за икоји од тамошњих народа, а ни себи не чине добро. Тадашњи епископ рашко-призренски Павле Стојчевић (потоњи патријарх српски Павле) рукоположио вас је за јерођакона, а потом за јеромонаха. Духовно сте узрастали у Острогу, али и на Kосову и Метохији, за које кажете да је истинска Стара Србија. На Kосову је остало мало нашег народа. Каква је будућност Kосова и тога народа? Пратећи ране године мог духовног путовања кроз живот, од Дечана до Острога, од Острога до Атине и од Атине, преко Париза, до Београда, дали сте ми прилику да укажем на то да у јединству духовног простора једног народа нема градације, не постоје важније и мање важне области. За нашу Цркву и народ једнака је важност и Дечана и Острога, и Србије и Црне Горе, и Косова и Метохије и Бачке, Срема и Баната, као и свих других крајева и крајина у којима српски народ вековима живи као аутохтони народ. Да ли је пак нашег народа на Косову и Метохији остало мало, то треба питати најпре тамошњи српски народ, али и наш народ у целини. Пре тога треба питати Светога Краља Стефана Дечанскога, треба стати пред ћивоте и саркофаге у Пећкој Патријаршији у којима почивају света тела светих архиепископа и патријараха српских и тражити одговор на питање да ли нас је мало и колико вреде српске светиње и српски гробови. Немањићке задужбине и око хиљаду и по других манастира и цркава, и то после толико векова пустошења и рушења, остаци немањићких насеља и утврђења, сачувана и оскрнављена или уништена гробља – све су то неми, али речити сведоци Старе Србије. Они су присутни чак и онде где више, наизглед, нема ни трага српском присуству: тако, например, у једном селу у којем бар читав век, а можда и два или три века, нема Срба, постоји, до данас, локалитет Вора-те-Шкијеве, Србинов гроб. Треба, уосталом, питати и Устав Србије. Познаје ли Устав категорију мало? А треба се сетити периода када је патријарх Арсеније III Чарнојевић написао: „И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лађа на пучини великог океана бекству се дајемо…” Тада су Косово и Метохија запустели, остали са мало Срба. Потом су дошле другачије године, балкански ратови и ослобођење Косова и Метохије. Престао је „плач Старе Србије”, а данас се поново чује. Нема у историји коначних решења. Промењиве су историјске околности. Већ су се у односу на крај прошлог века промениле, можда још увек не довољно, али ми не смемо ни да губимо стрпљење ни да се уморимо од трпљења. Наша држава помаже наш народ и чува мир. То је више него довољно. Поздрав догодине у Призрену бесмислен је само за оне чија је историјска свест непотпуна, оштећена. Рекли сте недавно: „Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека“. Шта је највећа снага, а шта усуд нашег народа? Снага нашег народа је у верности Јеванђељу, у верности Христу, Који је кроз Светосавље постао подједнако близак и краљу и сељаку. Зато је, на пример, у доба када је поробљивачка колонијална сила била на врхунцу, а израбљивање црне Африке у пуном замаху, у нашем Сретењском Уставу било записано: „Сваки роб, када ступи на српско тло, слободан је човек.” Снага је у опредељењу Светог Саве и његових наследника да кормило брода нашег народа управе према православном Истоку, не лишавајући га учешћа у благодетима комплексне и богате медитеранске и западноевропске цивилизације. Сличну је мисао изрекао и слепи народни геније Филип Вишњић певајући у првим стиховима „Почетка буне на дахије”: „Небом свеци сташе војевати и прилике различне метати виш᾿ Србије по небу ведроме.” Да појасним: у оба случаја се ради о одразу библијске визије Небеског Јерусалима, Града Бога Живога, о идеалу над идеалима… Црква је изабрала новог патријарха, Његову Светост Господина Порфирија. Пре самог Сабора доста се спекулисало у јавности, разне су приче колале о поделама и струјама унутар Цркве. Шта бисте поручили верницима? Поновићу, на други начин, своју пређашњу мисао о овој теми. Не стоји залуд у Делима апостолским: „Изволи се Духу Светом и нама”. Ако неко у Сабору има апсолутну већину, ту нема поделе. То се и показало. Сви архијереји, заправо сав наш верни народ, сви су се обрадовали избору владике Порфирија за патријарха. Уверен сам да се обрадовала и душа блаженопочившег патријарха Иринеја. Нашем верном народу желим да у радости прослави наступајуће празнике, да све нас обасја светлост и радост Христовог Васкрсења, да се посветимо миру и стварању, да настојимо да прекрасни Божји свет поново постане рајски врт, а не поприште еколошке катаклизме, да будемо градинари тога благословеног перивоја. Срећан свима празник Васкрсења Христовог! Христос васкрсе! Интегрална верзија интервјуа датог за Васкршњи број Блица г. Предрагу Михаиловићу, главном и одговорном уреднику Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Васкршњи интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Српски Сион, Епархије сремске. Разговор водила новинар Мирјана Босић. Звучни запис разговора ФИНАЛНА-ВЕРЗИЈА-Интервју-за-Васкрс-Бранислав-Илић.pdf Христос Васкрсе! Драга браћо и сестре, поштовани слушаоци Радија Епархије сремске „Српски Сион“ честитам Вам Празник над празницима – Христово славно Васкрсење, у којем се налази смисао свеколиког живота! Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, после ледене и ужасне зиме греха – особито после распећа Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: „Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави!ˮ Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова. Гост наше данашње, специјалне емисије, посвећене дану Христовог Васкрсења, је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима. Када сам размишљала о овој емисији и брату Браниславу, прва мисао која се јавила односила се на љубав према ближњем и на срце које се отвара за нашег ближњег, а самим тим и за Господа, јер Бог и не тражи да му платимо улазницу за вечни живот, већ нам га даје на дар управо преко тог отвореног срца. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Зато, још једном, драги Браниславе, хвала Вам што сте отворили Ваше срце за нас. Добро нам дошли! Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе Христос! Дозволите ми да Вама драга Мирјана и редакцији Вашег радија упутим искрену благодарност на указаном гостопримству и части, да у радости овогодишње прославе Пасхе Господње, будем са Вама у Вашем студију, а са циљем заједничког промишљања о теми над темама – Христовом славном Васкрсењу. *Као што сам већ рекла, празник Христовог Васкрсења је празник над празницима. За почетак разговора можете ли објаснити зашто се празник Христовог рођења назива највећим хришћанским празником и у чему је духовни значај Васкрса? Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16). Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење. „Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење. Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4, 20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир целиваше“ (Пс 85,11). Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7); радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо руковођени Духом Светим „у радост Господара својега“ (Мт 25,21). Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20). *На који начин нам Свето писмо говори о Христовом распећу и Васкрсењу? Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога завета, а коначно објављена свету у Новом завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5). У Новом завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12). Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (…) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), позвани смо и призвани да исповедамо и чувамо своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима. *У разговору са многим људима приметила сам да се плаше смрти. Како бисте Ви човеку појаснили ту телесну смрт? Такође, надовезаћу се и на речи појединих људи који се запитају: „Ако је Васкрсли Христос победио смрт“ откуд онда да људи и даље умиру? Хвала Вам на овом важном питању и подсећању на реалност која свакога човека подстиче на дубље проницање у тајну живота, оног истинског живота у Васкрслом Христу. Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25). Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне. Као деца Божја и као они који свој живот темеље на вери, нади и љубави Богочовека Христа, верујемо да смрт није крај нашег живота, знајући да наш живот никако не може бити сагледан само као биолошка категорија. Човек је промислом Божјим и вољом Његовом саздан као психофизичка целина, и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. Сусрет са реалношћу смрти извор је патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо истинским животом у Христу. Уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. Према речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу, већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо, јесте Господ наш Исус Христос. *Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, како пријатељима тако и непријатељима, примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот? Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Нажалост живимо у времену велике отуђености, егоизма и мишљења да је човек сам себи довољан. Међутим, када прихватимо да смо позван да себе дајемо за опште добро свих људи, и да свој таленат умножавамо тиме што га раздајемо за добро ближњег, и сваки пут када учинимо добро дело, ми већ овде и сада у историји, предокушавамо радост и љубав Царства Небеског. Да бисмо јеванђелски живели потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14). „Ово вам заповедам“ – каже Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9). Видите, непрестано се враћамо на почетак нашег разговора и ток наших мисли темељимо на Христовим заповестима о љубави и праштању. Ово је основа нашег живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота. Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом. На нама је само да га пригрлимо и да по њему живимо. *Колико је тешко бити предавач, други родитељ, деци чије породице све више заказују да духовно оплемене своју децу, младе нараштаје? „Све могу у Исусу Христу Који ми моћ даје.“ (Фил. 4, 13), каже Апостол Павле, а као скромни вероучитељ и катихета, могу рећи да је рад са децом велики благослов и велика одговорност, како пред Богом, тако и пред људима. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Корен појма васпитања је раван духовном храњењу, најпре храном вечнога живота – светим Причешћем у светој Литургији, а затим и храном светих врлина. С тога, можемо рећи да је рад са децом у школи раван благословеном успињању на светотајинску и световрлинску лествицу. Да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, водитељ-новинар, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не може. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. *Ваша васкршња порука за крај ове емисије нашим слушаоцима?! Целокупан наш разговор је молитва Васкрслом Господу, да у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Нека ово наше заједничко промишљање буде молитва Васкрслом Христу, да у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту. Пасхална радост која греје наша срца позива нас данас да сачувамо људско достојанство. Радост Васкрса нас позива и да сачувајмо веру у Васкрслог Господа, да умножимо љубав према ближњима, да живимо у истини и правди Божјој. Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Са овим скромним жељама, мислима и молитвама, поздрављам све Ваше уважене слушаоце, као и Вас драга Мирјана, са вером да празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету. Васкршња светлост, којом нас је Господ обасјао за вечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом дану, на сваком бићу које сретнемо на животном путу. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надвладају туга, очај и безнађе; да послушамо речи Апостола Павла, који вели: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4). ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Драги Браниславе, овим гостовањем сте нам учинили велику част и радост, те Вам благодарим у име екипе радија „Српски Сион“. Велико хвала! Христос Васкрсе! Разговарала: Мирјана Босић (Радио Српски Сион) Извор: Радио Српски Сион / Епархија тимочка
  3. Нови број новина Српске Патријаршије, доноси Васкршњу посланицу Његове Светости и архијереја наше Свете Цркве. У рубрикама са актуелностима читаоци ће наћи: – Патријарх Порфирије: Са премијером Kривокапићем постигнута сагласност о уговору – Изложба „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења” – Ауторски текст Миљана Лазовића који се осврће на проблеме савременог законодавства и питања односа Цркве и државе у Србији данас – Нарушавања начела „кооперативне одвојености” државе и цркве у Србији чланом 18. Закона о забрани дискриминације У рубрици Реч две са... Разговор са Епископом белогородским Силвестeром на тему постојања и опстајања духовних академија и богословских факултета... – Владика рашко-призренски говори о свакодневно кршењу људских и верских права српског народа на Косову и Метохији – Протођакон Љубомир Ранковић пише о Св. Вл. Николају, поводом 30. годишњице преноса његових моштију – У рубрици Светачник читаоци ће наћи текст блажене успомене оца Радована Биговића о Светом Василију Острошком... – Владика Јован шумадијски за новине Српске Патријаршије пише о Епископу шумадијском Сави Вуковићу поводом 20. годишњице његовог упокојења... – Ђакон Будимир Кокотовић у свом ауторском тексту се осврће на споменике Симе Андрејевића Игуманова великог српског добротвора и задужбинара, за којим следи извештај са постављања реконструисане скулптуре „Сима Игуманов са сирочићима” на Игуманову палату на Теразијама, с које јe уклоњена пре око 70 година.... Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Христос воскресе, радост донесе! Свим читаоцима и сарадницима Православља, новина Српске Патријаршије желимо благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Редакција Извор: Православље
  4. Уредништво најстаријег службеног листа Српске Православне Цркве - "Гласника", издања Светог Архијерејског Синода, обавештава јавност да је објављен Васкршњи, априлски број у овој 2021. години. Подсећамо да је "Гласник" прошле године прославио јубиларну 100. годину објављивања.
  5. Црква Божја као лађа спасења плови кроз ово море живота. И у животу, као и на сваком мору, владају буре и искушења. И као што су морепловци, борећи се са немирним морем, стицали одређена искуства и преносили их будућим генерацијама, исто тако су и наши светитељи, борећи се са немирима живота, стицали духовна искуства за борбу са искушењима и преносили их будућим генерацијама хришћана. И као што искусни морепловци знају да искористе ветрове и таласе у своју корист, исто тако и искусни хришћанин зна како да искористи искушења и препреке зарад користи и спасења своје душе. Драга браћо и сестре, ово искушење, звано вирус COVID 19, за нас православне хришћане не сме и не може бити ништа друго него што је један велики талас, праћен невременом за морепловце. Ако смо постојани, ако знамо да је великих таласа било и пре и да ће их бити и у будућности, онда нема разлога за бригу. Од нас се најмање очекује да очајавамо. Једино што треба да учинимо јесте да упрегнемо ситуацију у нашу корист и да својом стабилношћу и радом помогнемо себи и свима око нас. Искористимо време васкршњег расположења да се присетимо како је Господ, након само три дана, из највеће таме и људског безнађа увео цео људски род у простор бесконачне радости. Сачувајмо наше породице. И, коначно, побринимо се око наше Цркве која је лађа нашег спасења, а Господ ће сам умирити овај талас и буру животних искушења. Нека радост наступајућих васркршњих празника обасја Ваше породице и у ваше домове донесе мир и љубав и спокојство. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Преузмите најновији број часописа Источник - овде (pdf) Протојереј Јовица Ћетковић, уредник Извор: Епархија канадска
  6. Издавачка установа Епархије бачке Беседа, током Страсне и Светле седмице, од 26. априла до 9. маја 2021. године, нуди попуст од 20% за сва издања издавачких установа Беседа, Бернар и Ризница. Поводом предстојећег празновања Христовог Васкрсења, књиге по попусту је могуће купити у Бесединим књижарама у Новом Саду, Сомбору и Суботици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, рођени Ваљевац, емотивно и топло говори о блаженопочившем eпископу ваљевском Милутину, којем је посветио и песму „Човек насмејане душеˮ. У Васкршњем разговору открива да је почившег владику Милутина упознао пошто је Преосвећени дошао на трон Епархије ваљевске и да га памти као човека који је волео и дивио се целокупној Божјој творевини. Извор: Радио Источник
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 21. априла 2020. године, на Васкршњи уторак, свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду. Његовој светости су саслуживали протопрезвитер-ставрофор Милован Глоговац, умировљени парох беогрдски и презвитер Зоран Ранковић, декан Православног богословског Факултета у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. априла 2020. године, на Васкршњи понедељак, свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије. *Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус? Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. *Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама? Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Богу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење. *По хришћанском cxватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији? Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу. *Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове? Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх. *Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења? Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији. *У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери? Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. *Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи? Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога. *Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…? У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку. *Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова? Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање. *Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота? Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима. *Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења? Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа. *Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење? Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења. *У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом? Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  11. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у посебном Васкршњем разговору слушаоцима радија "Слово љубве" поручује да се морамо непрестано подсећати смисла Васкрсења Христовог, јер је овај догађај донео највише плодова нама као народу, али плодоносан је и за свакога од нас понаособ, у нашем личном животу. Звучни запис разговора У светлу Васкршње посланице СПЦ, питамо Преосвећеног Владику како да ми као Христоносни народ, у светлости Христовог Васкрсења, сагледавамо себе и своју светлу, славну и христоносну историју? Владика Атанасије одговарајући напомиње да "ово питање подразумева и шири контекст, па и овог времена и страдања, јер - као да је Бог све ово дао да бисмо ишли у дубину прослављања овог празника". Преосвећени подсећа на прелазак изабраног народа преко Црвеног мора, који се по заповести Мојсијевој окренуо и видео како је Бог интервенисао и отклонио опасност од свог народа. "Народ је тако видео од каквих непријатеља је заштићен и ослобођен" каже Епископ милешевски и истиче да "Пасха подразумева ношење свести тога сазнања - од чега смо ослобођени и заштићени". Владика додаје да пошто смо очигледно до сада површно празновали Пасху, могуће је да је у Божијем плану да нас подсети да је грех права опасност човеку и животу човечанства. Стога нас Господ за овај Васкрс и подсећа на праве ствари - "од чега је то потребно нас ослобађати и ко је то ко нас може ослободити" рекао је између осталог Епископ Атанасије. Питамо и зашто је човеку 21. века толико тешко да каже да је свет Божије дело, када наука свакодневно показује величину Божије промисли?Владика наглашава да празновање Васкрса има и спољашњу и унутрашњу страну, па смо ове године позвани да се више бавимо оним унутрашњим аспектом. "То је подвиг и велико делање" напомиње Владика и додаје да је обнова нашег унутрашњег бића "могућа уз Божије деловање - али нашим прихватањем тог подвига". "Ако то успемо – онда смо најдостојније прославили овај Васкрс" истиче Владика Атанасије и закључује да нас „Господ позива да имамо заједништво живота“. Зато Преосвећени позива да наше празновање ове године нарочито укључи ишчитавање књига Новога Завета, јер "слабо познајемо Свето Писмо са којим се по значају ништа не може изједначити". Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, али многи га дочекују сами и усамљени? "Шта значи бити усамљен?" пита Преосвећени и каже да "ништа није онако као што изгледа". Подсећа да су "наши преци у најтежим тренуцима успевали да буду са најјачим - са Христом". „Нисмо усамљени када смо прикључени Христу! Ми са Њим можемо бити и када смо сами, али то је ствар разумевања срцем", подвлачи Владика Атанасије. У овим тешким данима, многи тугују због растанка са својим најмилијима, те питамо како њих утешити? "Обуцимо се у свеоружије Божије" подсећа Владика на речи светог Апостола Павла, појашњавајући да је то позив "да се обучемо у јеванђељске врлине". "Потребно је да боље научимо како треба живети у свету у којем смо, очигледно је да смо у нечем грешили" поучава Епископ милешевски. Замолили смо Преосвећеног Епископа Атанасија да каже коју реч и о јубилеју, 800 година милешевске светиње, која је током векова преживела све болести, ратове и недаће. Зар није чувени Бели анђео, чији приказ је отишао и у свемир и који ће и после нас руком показивати на покров у празном Христоовм гробу, довољан доказ онима који не верују, али и најбољи подсетник хришћанима да страха нема, већ живот вечни, живот у Христу? Владика Атанасије каже да су околности страдања у којима се свет затекао сада мало одложиле саборну прославу 8 векова Милешеве. "Тај јубилеј дејствује, држи нас и даје нам снагу. И у овим страдањима се подсећамо на Божије присуство међу нама, на оно што су наши преци показали - Васкрсну силу, силу трајања, моћ истрајавања у искушењима и страдањима" истиче Владика и додаје: "Наша вера је таква да даје снагу, неуништивост, а само присуство Христа Васкрслога може објаснити то трајање на овом простору". "Нема јачег мотива у уметности од призора са гроба Христовог", каже између осталог Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у овом празничном разговору за Радио "Слово љубве".
  12. Са званичног портала Инфо-службе Епархије бачке доносимо Васкршњи интервју са Његовим Преосвештенством Епископом мохачким г. Исихијем, викаром Епископа бачког. Који је духовни значај Празника Христовог Васкрсења? На који начин се у Светоархангелском манастиру у Ковиљу дочекује овај најрадоснији Празник? Одјекује ли истина Васкрсења довољно снажно у нашем времену препуном патњи и страдања? Да ли је можда атмосфера изолације – узрокована пандемијом вируса корона – допринела да хришћани ове године Празник Христовог Васкрсења доживе на један другачији начин? Колико се у заједницама Земља живих свакодневно осећа радост Васкрсења? Могу ли поједини догађаји да поколебају Православну Цркву на путу спасења и да учине да утихне светлост Васкрсења? О овим темама, о Васкрсу 2020. године, разговарали смо са Његовим Преосвештенством Епископом мохачким г. Исихијем, викаром Епископа бачког. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј дао је традиционални Васкршњи интервју Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Са првојерархом Српске Цркве разговарала је Мира Лолић-Мочевић, в.д. уредника Телевизије Храм.
  14. Петнаестоаприлски број Православља, новина Српске Патријаршије почиње Васкршњом посланицом која је упућена свој духовној деци Свете помесне Православне Цркве и честитком, уз радосни васкршњи поздрав:– ХРИСТОС ВАСКРСЕ!, коју потписују наши молитвеници пред Васкрслим Господом – Првојерарх Српске Цркве, Архиепископ пећки Митрополит београдско-карловачки Патријарх српски ИРИНЕЈ и сви архијереји наше Свете Цркве. У новом броју Православља 1274, од 15. априла 2020. године читајте и: Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода у којем се, између осталог,каже: Са своје седнице, одржане, 13. априла текуће године, Свети Архијерејски Синод СПЦ се обратио државном врху Републике Србије са предлогом и молбом да у погледу забране кретања услед пандемије вируса корона одобри прекид забране кретања на Васкрс, од пет до десет часова, како би православни хришћани који нису у изолацији и самоизолацији могли да узму учешћа на јутрењу и Литургији на свој највећи празник. Са исте седнице упућени су изрази братске љубави и солидарности Митрополиту црногорско-приморском Г. Амфилохију и огорчења због поступака власти Црне Горе према њему. На следећим странама у Рубрици Актуелно, читајте текст под насловом: „Привођење Митрополита Амфилохија и свештеника је још један у низу атака на нашу Цркву“, у којем се детаљно пише о поступку црногорске полиције која је 12. априла 2020, на велики православни празник Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети привела на информативни разговор Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, који је Свету Архијерејску Литургију служио у манастиру Златица, као и свештенике који су му саслуживали: протојереја-ставрофора Велибора Џомића, свештеника Леку Вујисића, ђакона Ивана Црногорчевића и комплетно свештенство Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. „Овај свет лежи у злу које тријумфује у свету, у људима, а да би се ослободили тога и онога што Господ допушта - да појачамо своје молитве, пост и све што нас Богу приближава и од греха удаљава“, рекао је Патријарх српски Иринеј после Свете Литургије Пређеосвећених дарова коју је служио у среду, 18. марта у Цркви Светог Саве на Врачару. О активностима и богослужењима Првојерарха српског читајте у тексту под насловом: „Да Васкрс дочекамо у мањем страху него што смо данас“... „Епархија бачка приложила два милиона за борбу против короне“ – Председник Покрајинске владе Игор Мировић саопштио је, 3. априла 2020, да је на рачун који је отворен пре неколико дана с циљем да се финансијски помогне здравственим радницима у Војводини, до сада приспело 30 милиона динара, а да је један од највећих дародаваца Епархија бачка Српске Православне Цркве која је приложила два милиона динара. То је наменски новац који ће бити упућен здравственим радницима у Војводини према јавним критеријумима које буде утврдио Секретаријат за здравство.... Епископ тимочки Иларион био је гост Радија „Светигора“. Преосвећени је говорио о значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој, као и о другим важним темама у погледу хришћанског живота и делања.... О свему томе читајте у тексту под називом: „Дискриминаторни закон – будилник народу Светог Саве и Светог Симеона!“... Првојерарх српски Патријарх Иринеј началствовао је 11. aприла 2020. године, на Лазареву суботу, Светом Архијерејском Литургијом у манастиру Ваведење Пресвете Богородице у Београду. Саслуживао је Преосвећени Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Патријарха српског. Патријарх Иринеј примио је поводом крсне славе бројне честитке, о чему можете читати у најновијем броју новина Српске Патријаршије... За овај број Православља говорио је и ректор Цетињске богословије протојереј – ставрофор Гојко Перовић и између осталог констатовао: „Неко је ових дана лијепо примјетио… овом покољењу хришћана, поред све редовности у молитви и поред пуних храмова, недостајало је оне потресности и неизвјесности коју су имали апостоли приликом Господњег страдања, па и први хришћани послије њих. И хвала Богу, ако је ово што се сад збива највеће искушење које је пред нама. Што каже наш народ „Не било нам веће муке“ – а ово ће проћи сигурно...“ До следећег броја новина, Редакција Православља упућује свим читаоцима, сарадницима честитку уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! ХРИСТОС ВАСКРСЕ, РАДОСТ ДОНЕСЕ! Извор: Православље
  15. Овогодишњи Васкршњи пост је затекао људе у незапамћеном глобалном карантину. То поклапање је свакако случајност, али случајности можда могу имати значење за оне који их уоче. Ми доживљавамо карантин као заточеност у одређеном простору и као назив за собу или зграду у коју је заточена особа смештена. Ипак, quarantine је назив за трајање, за број дана. Реч потиче од италијанског израза quaranta giorni – а то је, период од четрдесет дана током којих је сваки брод који упловљава у Венецију морао да остане усидрен ван градске луке због мера предострожности против ширења куге. Карантин је, дакле на првом и најважнијем месту, временска категорија, ознака за време, а тек на другом месту и за простор. У ствари, quaranta giorni који су провођени у Венецији (подсећам се каснијег карантина у Венецији, који је описао Томас Ман)[1] преузимају своје име и значење од четрдесет дана Васкршњег поста (Quadragesima). Пост се још увек назива по периоду од 40 дана у италијанском и француском (la Quaresima и le Carême).[2] Сваки Васкршњи пост је карантин. Праксе које постоје за време Васкршњег поста имају за циљ да ставе свет и наше свакодневне интеракције са светом и са другима под суспензију.[3] Ту суспензију називамо пост. Пост је уздржање, пре свега од хране – будући да је исхрана наша главна веза са светом и пример свих начина на које се ми повезујемо са светом и другима – и, сходно томе, од сваке друге навике која нас везује за свет. Кроз одвајање од света, било буквално, било симболичко, пост нам омогућава да сагледамо свет и промишљамо о њему. Одвајање је неопходан предуслов за такву врсту промишљања. Докле год нисмо дистанцирани од света, остајемо привезани за њега двоструком везом: што се више занимамо за свет и бивамо заокупљени нашим светским (уобичајеним, свакодневним) пословима теже нам је да разумемо шта значи живети у свету. Пост уводи дистанцу између света и нас – истинску дистанцу која нам омогућава да сагледамо и промишљамо свет и наше постојање у њему. Карантин због пандемије корона вируса нас је све присилио на дистанцирање. По први пут, Васкршњег поста се „придржава“ цео свет. Васкршњи пост посматран из перспективе пандемије даје нешто другачију, и на неки начин „неправоверну“ процену нове стварности која се појавила широм света. Не предлажем нипошто, да би требало да се радујемо усред раста броја инфицираних и умрлих, због неког нејасног „духовног“ добитка. Напротив. Радије бих сугерисао да постоји више од само једног начина на који је могуће контекстуализовати и разумети страдање које је резултат тренутне кризе. Разумети карантин унутар контекста Васкршњег поста – разумевање које се јавља због чињенице да су се они десили у исто време – подразумева то да се искористи богатији појмовни апарат који проистиче из одређених библијских наратива (нпр. четрдесетогодишње лутање Јевреја кроз пустињу; четрдесетодневни постови Мојсија и Илије) и да се на тај начин животи које проводимо у карантину данас повежу са прошлошћу, да се они укључе у ток традиције, укратко да им се да језик којим могу да се искажу. Постоји, наравно, много говора о корона вирусу, појављује се мноштво графикона и статистика и свакодневна доза репортажа из погођених заједница. Ипак, ово искуство за сада остаје без адекватног језика којим би се изразило. Биолошка и епидемиолошка терминолгија – која је свакако неопходна – остаје неефикасна за давање смисла нашем искуству ове пандемије, зато што је језик науке апстрактан, док је наше искуство демонтаже света какав познајемо, сасвим конкретно. Још од Хомеровог времена се епске приповести и приче показују као успешније у преношењу и предавању смисла нашој стварности, од апстрактних дефиниција и формула. Четрдесет дана поста потичу од четрдесет дана који су поменути у Светом писму као време припреме за сусрет са светим и потпуно Другим: „И Мојсије остаде ондје код Господа четрдесет дана и четрдесет ноћи, хљеба не једући ни воде пијући; и написа Господ на плоче ријечи завјета, десет ријечи (заповести).“ (Изл 34,28) „А он (Илија) уставши једе и напи се; потом окријепивши се оним јелом ходаше четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив.“(1Цар 19,8). Док Мојсије и Илија посте припремајући се за теофаније (јављања Бога), Христос чини то одмах након теофаније (Богојављења) које се десило приликом Његовог крштења у Јордану и као припрему за његово јавну делатност. „Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша. И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладње.“ (Мт 4, 1–2) Тиме што је практиковао четрдесетодневни пост Господ показује јединство и континуитет између два савеза, Старог и Новог; ипак, преокрећући редослед и постављајући свој четрдесетодневни пост после, уместо пре, Богојављења приликом Његовог крштења, показује да, за разлику од Мојсија и Илије, Он није просто један од пророка који има потребе за припремом и прочишћењем за сусрет са Богом. Тако, Његов пост долази после откривења на обалама Јордана, као припрема која ће га такође одвести на планину – духовна географија је увек означена планинама – међутим, Његово успињање на Голготу има потпуно другачију сврху: не да се сретне са Богом, већ пре да буде напуштен од Бога. Ипак, као код Мојсија и Илије, мада на другачији начин, Христово страдање на Калварији је моменат Његовог прослављења. Кроз ову кратку духовну ретроспективу, можемо разумети пост као симболичко и духовно успињање на „Божију планину“ (Синај, Хорив, Голгота) где се надамо да ћемо, као Мојсије и Илија сусрести Бога, док с друге стране морамо имати на уму да такво успињање може преузети облик распећа – тј. може преузети облик пута на Крст. У том смислу, читав живот хришћанина може бити схваћен као Васкршњи пост, док овај Васкршњи пост кроз који пролазимо претпоставља продужење[4] личних напора, што за последицу има то да дани постају „дуги“. Ипак дани васкршњег поста су ограничени одређеним бројем. Нумерација дана открива нам другачије значење: ако их можемо избројати, то је зато што их можемо одбројавати. „Четрдесет дана“ значи четрдесет-дана-до: елемент очекивања и антиципације је већ уписан у бројање дана. Њих је четрдесет и не више од тога: овде се може чути и осетити нека утеха, на самом почетку тих дана јасно је назначен њихов крај. Ти дани имају крај у оба смисла речи: временски су ограничени, односно, постоји тачка на којој ће се завршити, и имају крај у смислу да служе као средство за достизање циља. У оба смисла крај поста је Васкрс. Четрдесет дана пре Васкрса (или тачније речено четрдесет дана до Васкрса) су као четрдесет дана након Васкрса, они припадају Васкрсу. За календар Цркве, Васкрс је заиста велики празник, не само зато што се он прославља непрестано целе године у сваку недељу, него и зато што прослављање овог празника постаје централна тачка дугачког пред-празновања и подједнако дугачког после-празновања који, узети заједно обухватају скоро једну трећину године. Важност која је придата Васкрсу може се објаснити, поред других разлога, и тиме што он има улогу нашег Истока.[5] Васкрс је наш исток у том смислу да нам помаже да се оријентишемо у времену, као што нам географски исток помаже да се оријентишемо у простору.[6] Без такве оријентације, време постаје једнолично. Не можемо знати у ком смо периоду године. Време које је такво да се унутар њега не могу правити разлике, постаје неподношљиво и немогуће за живот: не само зато што постаје страшно монотоно, него такође и зато што без оријентације време нема усмерење, а без усмерења ни једна делатност се не може предузети. Временска дезоријентисаност паралише човека. Управо зато што је Васкршњи пост одбројавање до Васкрса он је период будности. Младожењин долазак[7] је на дохват руке; због тога не можемо више проводити наше дане у заборавности унутар брига овог света. Пост (у смислу уздржавања од хране) – истакнута карактеристика велико-посног периода – служи као пракса подсећања: као подсетник који имамо у форми константног не-поседовања света. Ако кроз исхрану ми интегришемо свет у себе, пост изузима нас из света. То отвара простор, дистанцу између нас и света, у којој ишчекивање Младожење може наћи места. Ова привремена суспензија света није мотивисана мржњом према световном и секуларном, нити она обезвређује свет, напротив; ако за време поста суспендујемо своје везе са светом, то није због тога да би избегли неку наводну моралну контаминацију од стране света, него да би повратили и обновили изворно уживање које нам је свет нудио када смо га први пут открили. Ако је обећање Васкрса понуђено свима, ако су сви народи позвани да узму учешћа у победи живота над смрћу, можда је прикладно да сви заједно путујемо путем покајања за време овогодишњег Васкршњег поста. Јован Пантелејмон Манусакис Извор: Теологија.нет
  16. Његово Светост патријарх московски и све Русије Кирил упутио је васкршње поздраве предстојатељима инославних Цркава. Поруку су примили: патријарх Коптске цркве Тавадрос II; папа Фрања; поглавар Сиро-Јаковитске цркве, патријарх Мар Игнатије Јефрем II; врховни патријарх и католикос свих Јермена Карекин II; католикос Киликије Арам I; католикос-патријарх Асирске цркве од Истока Мар Геваргије III Слива; маронитски патријарх Бешара Бутрос, кардинал Ар-Раи; католикос свег Истока, маланкарски митрополит Василије Мар Тома Павле II; патријарх Етиопије Абуна Матијас и други. Од срца вам честитам светлу Пасху Господњу и поздрављам поздравом који снажи живот: Христос васкрсе! Сада је настао велики празник Господњи, гозба, према Светом Јовану Златоусту, вере и богатства доброте. Устајање Спаситеља из мртвих разорило је тамнице Ада и одагнало таму греха целога света. Радујмо се овом дивном дану, јер је васкрсењем људском роду подарен вечни живот у Христу Исусу, Господу нашем (Рим 6,23). Делећи радост празника с нашим блиским и далеким, заједнички ћемо истицати у друштву трајне моралне вредности, помоћи онима који подносе неправду, прогоњени су или су у опасности од ширења инфекције вирусом корона. Желим Вам духовну и телесну снагу и Божје садејство у високој служби коју обављате, а Вашој пастви - мир и благостање Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Са Васкрсом је из штампе изашао 277. број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. На преко 100 страна пред читаоцима је богат садржај – од теолошких тема, тема из језика, књижевности, историје, психологије, социологије… на челу којих су посланице – традиционална васкршња посланица Његове светости патријарха српског господина Иринеја чедима Српске православне цркве, и васкршња порука архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Васкрс позива на радост и зато на насловној страни Светигоре видимо Душу хришћанку која се радује свом васкрслом Господу и придржавајући се за руку свог Творца игра и поручује: Онај ко је у стању да се толико радује Васкрсењу Христовом, у стању је и да сутра пострада за Христа! Тајну свијетлог празника читаоцима ће приближити текст „О Васкрсу“ мислиоца протојереја Александра Шмемана. Васкрсење најбоље свједоче они који су светошћу својом потврдили вјерност Христу. Један од њих је Свети старац Амфилохије са Патмоса, о коме пише Љиљана Поповић. На тему 800 година аутокефалности Српске цркве Његово преосвештенство епископ западноамерички Максим дао је интервју под називом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“. То јединство у различитости могло би бити сабирна идеја текстова објављених у овом броју. Како данас у новом вијеку посматрати подјеле, одгонета у свом излагању „Један народ двије нације“ протојереј–ставрофор Гојко Перовић. Други разговор је „Сами смо одсекли део наше историје“ са почившим историчарем др Тибором Живковићем. На суштинско, а не реторично питање „Да ли је Европи потребно хришћанство?“, одговара протојереј-ставрофор проф. др Владан Перишић. Питањем је насловљено теолошко и културолошко разумијевање зависности, онако како ту пошаст види протојереј проф. др Василије Термос „Ако је зависност одговор, како онда гласи питање?“. Још један наслов је израз запитаности – „Постоји ли хришћански филм?“ – а одговара Владимир Коларић, прозни и драмски писац и теоретичар филма и умјетности. Знано је да постоји хришћанска књижевност, посебно кад се мисли на средњовјековну књижевност, а ње се дотакла Исидора Ана Стокин у тексту начело „Memento mori” у српској средњовековној књижевности“. Љубитељима књижевности препоручује се „Предговор за Злочин и казну“ Беле Хамваша, као и есеј о Стјепану Митрову Љубиши, одломак из докторске дисертације „Медитерански свет у српској књижевности”, др Зорана Д. Живковића, и наравно „Коло у Горском вијенцу“ Стефана Танасијевића. Коло је глас народа, односно глас јединства, глас различитости у јединству. Дејан Мачковић у својој студији о колима „Коло као икона цркве“ каже да је коло природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. И сви ови текстови васкршње Светигоре као да су увезани у колу, у јединству, испреплетани, хармонизовани, сједињени васкршњом радошћу, и као што се цио годишњи круг богослужења утврђује у односу на празник Пасхе или Васкрса, тако су и ови текстови у свом колу, свом кругу, утврђени на основу празника над празницима. А оплемењени су умјетничким фотографијама Јелене Јанковић. На граници књижевности, теологије и историје су редови Светог Мардарија Ускоковића „Тихи кутак Христов“, објављени у новој Светигори у преводу Александра Вујовића. Светигора је објавила и цртице „Село Разбој, нада или проклетство“ из трилогије „Кроз пакао и натраг“ Мира Микетића. Пажњу читаоца ће привући текст Мирјане Огњановић „Неустрашива пијанисткиња Марија Јудина“, као и текст Сава Греговића и Велише Кадића „Капела на Ловћену, Његошево ремек-дјело“. Оне који желе да сазнају више о језику занимаће рад академик Бранислава Остојића „Дурмиторски говори и дијалекатска база Вукова модела књижевног језика“. Наклоњенији историји зауставиће се пред приказом Стефана Радојковића „Ораховачки попис жртава Другог свјетског рата“. Светигора је објавила и два писма. Једно је писмо дјевојчице Јелисавете Круљ мати Никодими и сестрама манастира Ормилија, а друго је писмо подршке оцу Миајлу Бацковицу од Стефана Валдегамберија из регије Венето, штампано на унутрашњој корици часописа. На последњим страницама су хронике из Митрополије црногорско-приморске и сканди укрштеница. „Данас се сва твар весели и радује јер Христос васкрсе и ад се уништи.“ Кад је Господ васкрсао, земља и небо су проговорили гласом радости. Том општем поју прољећа човјек је додао и своју химну побједи над смрћу, Господу. Свако умјетничко дјело које је надживјело пролазност јесте побједа над смрћу… A Васкрс је вјечна инспирација. Дјела српских писаца инспирисана Васкрсом сабрао је у књигу „Васкрс у српској књижевности“ др Зоран Ђерић, чији је приказ штампан у Светигори, као и нека од тих остварења инспирисаних Васкрсом – пјесма „Молитва“ Бранка Радичевића настала на Васкрс 1844. и пјесма „Васкрс у Гружи“ недавно упокојеног пјесника Добрице Ерића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Другог дана највећег хришћанског празника, с благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у крипти храма Светог Саве одржан је једанаести Васкршњи концерт хорова (фотографије на hramsvetogsave.rs). Концерт је организовао храм Светог Саве заједно са ЦЕБЕФ, а медијски покровитељ је Радио телевизија Србије. Благослов Њеогве Светости Патријарха српског г. Иринеја публици је пренео Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ Светосавског храма, поздравивши присутне свеправославним васкршњим поздравом: Христос Васкрсе! -Ова деца, која су пред нама, сви учесници, и ми заједно, продужујемо славље победе Живота над смрћу овим свечаним догађајем, рекао је владика Стефан. Поред многобројне публике, која је по киши и лошем времену испунила крипту храма, несвакидашњој културној свечаности присуствовали су старешина Саборне цркве у Београду протојереј-ставрофор Петар Лукић, братство Светосавског храма, и свештенства Архиепископије београдско-карловачке, као и изасланици Надбислупије београдске. Програм су водили драмски уметници глумци Петар Бенчина и Ана Маљевић. Свечаност је почела Молитвом Господњом Оче наш којју је појао Подмладак и Дечји хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва, под диригентском управом Борјане Стражмештров. Изведена је композиција Како је тихо Господе и Дјево Богородице од Михаила Николајевича Фомина. Уследио је наступ Дечјег хора Првог београдског певачког друштва са композицијама Воскресеније Твоје и тропаром Христос Воскресе Корнелија Станковића, Луке Гавриловића и Руског напева, док је новорукоположени ђакон Никола Мићаковић произносио васкршње стихове уз дириговање Радмиле Кнежевић. Пред бројном публиком певали су и малишани из Дечјег хора Благослов из Сремске Митровице, којим је дириговала Тамара Пајкановић, који су извели Молитву Светог Саве и Васкршњу песму Дубравке Угарковић, као и песму Снежане Раките на музику песме Браћо и господо. Градски женски хор Барили из Пожаревца, под диригентском палицом Катарине Тасић, представио се публици у предивној крипти храма делима Ниња сили, насталу у 15. веку, Богородице Дјево и делове Божанствене Литургије пређеосвећених дарова. Домаћин несвакидашњег васкршњег торжественог славаља, Певачко друштво Мокрањац при храму Светог Саве, отпевао је тропар српском просветитељу и оцу Светом Сави. Теолози господа Радивоје Спасојевић – тенор, Филип Миливијевић – баритон, и Петар Вукосављевић – бас, заблистали су солистички у композицији Воскресни Боже, протојереја Петра Турчанинова, под управом диригентице др Катарине Станковић. Српско певачко друштво Србадија из Бијељине оставио је посебан утисак на публику отпевавши предивну композицију Милост мира Миодрага Говедарице, уз предиван глас солисте Маје Мијатовић, сопрана. Први пут под куполом храма Светог Саве отпеван је тропар Светом Стефану Троношком, композитора Светислава Божића, а уз диригентску палицу Јелене Милићевић Тракиловић. Др Катарина Станковић одскоро диригује новоосновани мешовитим Хором храма Светог Саве који се посебно истиче својим солистима, протођаконом Младеном Ковачевићем и теологом Николајем Вуковићем. Нишка црквена певачка дружина Бранко основана је 1. септембра 1887. године и спада међу најбоље хорове Српске Православне Цркве. Дугогодишњи диригент хора гђа Сара Цинцаревић је великим делом заслужна за његов успех. На богатом репертоару били су Трисвета песма Исаије Србина, Давидова молитва Владимира Милосављевића, као и Ангелски собор Петра Илича Чајковског. Заблистали су и солисти Миона Вукадиновић, Маријана Радосављевић, Даница Гостовић и Андреј Цинцаревић. Извор: Српска Православна Црква
  19. На Васкрсни понедељак свету Литургију у Светојовановском храму у Бачкој Паланци, служио је протојереј Стевица Илић, На Литургији је певао Црквени хор „Свети Јован Крститељ“ којим је дириговала професор Снежана Жујић. После свете Литургије, црквена општина бачкопаланачка је у светосавском дому приредила традиционални васкршњи пријем за представнике локалне самоуправе, друштвених и културних институција, као и представнике привредних предузећа. Присутне је поздравио протонамесник Бране Миловац и честитао празник Васкрсења Христовог. Извор: Радио Тавор
  20. ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИКА ШАБАЧКИ ЛАВРЕНТИЈЕ Нови човек је темељ нове Србије Време је да се уложи труд у изградњу новог човека. Ако у томе успемо – успели смо у свему Аутор: Мирољуб Мијушковић (Фото Глас цркве) Владика шабачки Лаврентије, световно Живко Трифуновић (Богоштица код Крупња, 27. јануар 1935), архијереј је Српске православне цркве са најдужим епископским стажом, дужим од пола века. Замонашио се као студент Богословског факултета у Београду, потом је био свештеник на Купресу, па професор Богословије у манастиру Крка, да би током заседања Сабора СПЦ у мају 1967. године био изабран за епископа моравичког, викарног епископа патријарха Германа. Последње три деценије, од 23. јула 1989. године, владика Лаврентије се налази на челу шабачке епархије. За протођакона др Љубомира Ранковића, уредника „Гласа Цркве”, најпоузданијег биографа владике Лаврентија, кога је упознао још као дечак, богослов у манастиру Крка, епископ шабачки је историјска личност и време ће то недвосмислено потврдити. По много чему у новијој историји СПЦ владика Лаврентије је предњачио: као епископ западноевропски и аустралијски (1969–1973) био је први српски архијереј чија је нога (25. децембра 1969) крочила на аустралијски континент; као епископ западноевропски (1973–1989) био је први архијереј који је по одлуци Светог синода и патријарха (1983) отпочео преговоре са расколницима у Америци, који ће 1991. у време патријарха Павла бити крунисани помирењем. Време у којем живимо је турбулентно. Држава Србија је бременита проблемима, а народ прилично подељен. Шта бисте данас поручили грађанима? „Кад наиђу тешка, мутна времена и учестају сукоби и узбуне међу људима, отвори се наједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз”, записао је давно Иво Андрић. Древна „Књига живота” – Библија, увек је крај мог узглавља. Помогла ми је да на њеним порукама и поукама изградим своју веру у Бога, народ и себе. У деветој деценији свога земнога века, та вера ме подмлађује и чини оптимистом. Верујем да је овај свет најбољи од свих Божјих светова и да је ово време најлепше и најбоље у свеукупној људској историји. Јер ово је наше време и наша највећа шанса. Бог нам нуди да искористимо ту шансу и оправдамо своје узвишено људско и хришћанско призвање. Моја порука грађанима Србије и свим људима света је очински позив на одговорност. Нарочито на одговорност за јавну реч. Опет цитирам Андрића: „Ми нисмо довољно свесни колико наша јавно изговорена реч може дуго да живи закопана у другом човеку”. Чувајмо се тешких и јаких речи. Реч је најоштрији и најотровнији мач. „Уби ме прејака реч”, болно вапије песник Бранко Миљковић. Реч фијуче и пуца као бич, погађа као метак. „Будимо људи”, саветује патријарх Павле. За разлику од свих живих бића, Бог је људима дао језик за споразумевање и разговор. Позивам све грађане Србије, нарочито носиоце јавних функција у друштвеном и политичком животу, на међусобни братски дијалог и договор. Да ојачају разум а обуздају страсти, да спусте тон а узвисе част и достојанство. У овој јубиларној години када обележавамо осам векова самосталности наше мајке Цркве, позивам себе, васцело свештенство и Божји народ на саборни подвиг сведочења своје вере, више примером него речима. У овим данима када се „све прашта васкрсењем”, коленоприклоно од Бога и Божјег народа молим опроштај за све лоше примере од стране нас, црквене јерархије, које су могле саблазнити слабе у вери. У животу и раду имали сте и лепих, а претпостављамо и ружних тренутака. Шта вас је највише обрадовало, ако можете да издвојите? Највише ме обрадује доброта, леп гест и поступак у свакодневном животу „обичних” људи. Учтива реч, благ осмех, топао поглед, срдачан поздрав... Изнад свега искрена реч захвалности за мале, ситне ствари. Љубазност и предусретљивост, спремност да се помогне ономе коме је потребна помоћ и ситна услуга. Највећа драгоценост нашег времена су речи: изволите, хвала, извините, опростите... Оне живе и обитавају у животу Божјег народа и на њима почива поредак света. Свет је препун доброте. Али доброта није бучна и рекламерска, нема маркетинг и кампање. А зло је бучно, самохвалисаво, галамџијско, дрско, наметљиво... Зато нам се чини да га више има. Оно живи на насловним странама жуте штампе и у ударним терминима таблоидних електронских медија, најопаснијих тровачница људске душе. Вашим колегама препоручујем као савет и завет песму „бранковинске виле” Десанке Максимовић: „Објавите једном на велика звона”. Многим Шапчанима у сећање су урезане слике из шабачке хале 1995. док обилазите избеглице из Крајине, места где сте у младости живели и радили. Шта вас је највише растужило у претходним годинама? Највише ме растужују људска бахатост, осионост, умишљеност, саможивост, безобзирност... Горки су плодови овог корова који расте у душама појединих људи и народа. Сведоци тога су милиони и милиони избеглица, бескућника и апатрида који се потуцају и блуде светом од немила до недрага. На десетине милиона породица и деце у Африци пате у сиромаштву и умиру од глади. Са њима је распети и васкрсли Христос. Он живи у свакој њиховој сузи, болу, уздаху, вапају... И међу нама много је оних којима је наша помоћ потребна. Онај ко хоће да сретне и види Христа, нека укаже помоћ своме комшији болеснику, сиромашку, немоћној старици или старцу... Нека им се нађе... Чаша хладне воде, шоља чаја, лепа и топла реч велики су као храм. На питање да ли ће Христос, када поново дође, наћи вере на земљи, Свети владика Николај одговара: „Наћи ће је, али не у раскошним храмовима и псалмодијама, већ у шапутању људског језика и у тишини и топлини људског срца”. Велики задаци стоје данас пред српском црквом и српском просветом и културом. Потребни су велики напори на духовној и културној обнови, као и на образовању и просвећивању нашег народа, особито младих. То је темељ сваке обнове. И црква и држава улажу велике напоре у изградњу велелепних храмова и градова. Време је да се уложи труд у изградњу новог човека. То је претежније од свега. То је темељ нове Србије. Ако у томе успемо – успели смо у свему. Сећајући се трагичних збивања из 1995. која спомињете, поносан сам на свој народ. Србија је раскопчала недра и примила своју страдалну браћу, делећи са њима све што је имала. То су били дани санкција, изолације, беспарице, сиромаштва... Али изнад свега дани великог људског и хришћанског срца. То ми даје разлог да верујем у свој народ. Поред свих тешкоћа и искушења са којима смо суочени верујем да ћемо, уз Божју помоћ, наћи излаз из свих невоља, и из свега изаћи већи и снажнији. Да сведем овај одговор на сентенцу нашег великог писца Добрице Ћосића: „Вода и народ увек нађу свој пут!” Са том вером и надом поздрављам све читаоце „Политике” радосним поздравом победе живота: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
×
×
  • Креирај ново...