Претражи Живе Речи Утехе

Митрополит Амфилохије је љубављу васкрсао Црну Гору и све око себе, посијавши у црногорској пустињи небеску пшеницу. Једино су Косовка дјевојка и наш Митрополит Амфилохије сакупљали кости по распетом Косову и Метохији. Сав његовв живот био је богојављење и богослужење одстрадавања сопствене вјере- каже отац Предраг Шћепановић. Звучни запис емисије Отац Предраг у овом издању емисије, коју смо посветили нашем Архипастиру и духовном оцу блаженог спомена Митрополиту Амфилохију, кога смо у наручје Господње испратили прошле недјеље, протојереј Предраг Шћепановић је подијелио са нама своја сјећања на нашег Митрополита. “Једино су Косовка дјевојка и наш Митрополит сакупљали кости по распетом Косову и Метохији“- казао је отац Предраг сјећајући се како је једном, по његовом повратку са Метохије и Косова, питао Митрополита какав је осјећај кад наиђете на обезглављено људско тијело а након неколико метара и на главу. Каже да му је Митрополит тада рекао: ,,Или повјерујеш у Васкрсење или полудиш“. Отац Предраг каже да је Митрополит Амфилохије био океан љубави и богословља а да је, управо због љубави и лика овог Светог човјека и он сам у овој мантији и овдје гдје је сада. Отац Предраг каже да је велика одговорност била живјети поред светог човјека а исто тако и после светог човјека који је васкрсао и ослободио Црну Гору, посвједочивши нам, сопственим примјером, како се бори за вјеру Православну и да је могуће бити свет и у ово наше вријеме. ,,Сав Митрополитов живот био је богојављење и богослужење одстрадавања сопствене вјере“- каже отац Предраг позвајући да останемо на његовом путу а то можемо ако волимо Бога и људе. ,,Ако не заборављамо имена оних чија крв вапије ка небу јер није то повратак ни партизанству, ни четништву, ни рату, ни прохујалим временима, већ је Митрополит сматрао да док све њих не сахранимо и не упишемо у књиге неће ни нама бити боље. Није Митрополит био само жељан градње већ је желио да скине проклетство са Црне Горе када је оставио завјет да обновимо Ловћенску капелу, и да испунимо последњу жељу Светог Петар другог Ловћенског Тајновидца да буде сахрањен у њој“- казао је отац Предраг. “Митрополит Амфилохије је љубављу васкрсао Црну Гору и све око себе, посијавши у црногорској пустињи небеску пшеницу“ – закључио је отац Предраг Шћепановић. Отац Предраг је на почетку емисије говорио о празнику Светог великомученика Димитрија, честитајући славу свечарима уз молитву да следећи Митровдан прославе као што су то увијек радили, у друштву пријатеља и кумова а што је ове године био благослов Цркве да се прослави у кругу породице. Као и свако вријеме и ово треба искористити и што више се приближити својим укућанима стварајући чвршће везе љубави. Толошки парох је тумачио Свето Јеванђеље на Двадесету другу недјељу по Духовима у којој наша Света Црква доноси јеванђелску причу о богаташу и Лазару. Извор: Радио Светигора

Земни остатаци Митрополита Амфилохија молитвено су дочекани у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, пошто су претходно, свечано испраћени из Цетињског манастира гдје је данас служена Света заупокојена архијерејска литургија са поменом. Иако је колона са Митрополитовим ковчегом кренула у 13 часова са Цетиња, у подгорички храм је стигла око 14:30 часова јер је цијелим путем народ на кољенима чекао свог пастира и духовног оца, још једном литијски спајајући Свети трон цетињских митрополита са подгоричком светињом у којој ће бити његов вјечни починак. Ковчег са Митрополитовим земним остацима пронијет је кроз хиљадама људи испуњену порту и унијет у Храм Христовог Васкрсења, гдје ће вјерни моћи да се до сахране сјутра поклоњају своме пастиру који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињскога. Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је над одром владике Амфилохија казао да осјећа и радост и тугу, тугу зато што одлази од нас људи, “али радост зато што осјећамо да је у нама, у нашим бићима, у нашим срцима”. “И остављаш овдје стадо на сигурном, зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв. Био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве. Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога.” На испраћају Митрополитових земних остатака из Цетињског манастира гдје је столовао од 1990. године, испред манастира се од њега опростио предсједник Црквене општине Цетиње г. Рајко Радусиновић који је казао да је Митрополит за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског исписао најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве. “Увјерен сам, драги оче Амфилохије, да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра Цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама!” У Саборном храму Христовог Васкрсења ће бити све до недјеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена литургија којом ће началствовати Његова светост Патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије биће служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи, биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота. Бесједа владике Сергија: “Христос ваксрсе – Ваистину васкрсе! Ево нас Ваше преосвештенство, Ваша преосвештенства, драга браћо свештеници, света Црна Гора. Оно што нам раздваја данас јесте онај тренутак када чекамо васкрсење из мртвих и да те угледамо Високопреосвештени Митрополите пред престолом Свевишњега. Раздваја нас земља која смо, прах и пепео, како каже Свети Јустин Ћелијски, само комад меса ми смо у коме тече крв. Твоја крв је стала, твој овоземаљски живот је стао, али се наставља и ти се радујеш са свима светима ево на данашњи дан када славимо Светог апостола и јеванђелисту благовјесника Господњег Луку, кога си славио цијели свој живот, заједно са оним на чијем престолу и столици сједиш већ 30 година – Светим Петром Цетињским. Вечерас и данас и мени је запала дужност да дођем да се опростим са тобом, али осјећам и радост и тугу. Тугу зато што одлазиш од нас људи који смо од крви и меса, али радост зато што осјећамо да си у нама, у нашим бићима, у нашим срцима. И остављаш овдје стадо на сигурном зато што си утабао добро стазе Господње овдје у Црној Гори, проливши свој зној, али на духован начин и крв, био си мученик на распећу 30 година. У најтеже вријеме дошао си овдје у Црну Гору и учини оно што можда нико од нас посебно старијих архиреја није учинио задњих 30 година. Васкрсао си мртву Црну Гору и учинио је данас новом Црном Гором – Христова Црном Гором, Гором која васкрсава мртве. Ми немамо вјеру да те васкрснемо, али доћи ће брзо час када ћеш устати и ти, а надамо се и ми са тобом, и ући у радост Господа нашег, славити Њега: Бога Оца и Сина и Духа Светога. Не могу а да се не сјетим твоје бесједе када си био сахрањивао свога духовног оца Светога Јустина Ћелијскога, коме данас долазиш у загрљај. Ти си тамо њему рекао да поздрави све свете из рода нашега а ми данас, и ја се усуђујем рећи теби: Поздрави и ти нама горе Светога Саву, Светога Симеона Мироточивог, данашњег Светога Петра Цетињског, Светога Василија Острошког и све свете и мноштво мученика српских и осталих мученика којима данас долазиш у загрљај. То је оно што ти ми данас завидимо. Ми се надамо да ће Бог и нас погледати и смиловати се твојим молитвама и свих светих и заједно да се поново сретнемо горе пред престолом Свевишњега. Нека ти је вјечни покој и блаженство и Царство небеско, амин!” Бесједа предсједника Црквене општине Цетиње г. Рајка Радусиновића “Ваша преосвештенства, часни оци, уважена породицо Радовић, Даме и господо, браћо и сестре, Имам част да се, по благослову владике Јоаникија, у име Светопетровских и Његошевских Цетињана и у име вјерника Митрополије Црногорско-приморске опростим од нашег оца и учитеља, од нашег Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија. Покушаћу да му се, пред његов последњи, свечани испраћај из цетињског манастира, испраћај у живот вјечни, захвалим за све оно што је за вријеме 30 година митрополитске службе на трону Светог Петра Цетињског урадио за нас вјернике и за нашу Црну Гору, исписујући најсвјетлије странице у осамстогодишњој историји Митрополије црногорско-приморске и Српске православне цркве. Драги наш Митрополите, да ме је Бог обдарио речитошћу Светог Јована Златоустог не бих могао изразити осјећања и захвалност нас вјерника, којима си од првог дана ступања на трон Светог Петра Цетињског био, не само Митрополит, него и отац, који нас је обасипао родитељском љубављу, топлином и бригом. Како могу изразити захвалност оних стараца и старица којима си се обраћао синовљевском љубављу и пажњом, а они, у својим последњим овоземаљским данима, гледали како се из пепела, којим је био прекривен жар вјере у нашем народу, разгоријева пламен, којем су се надали, али којег су мислили да неће дочекати. Огријавши се тим Твојим пламеном, захвални спокојни и радосни преселили су се тамо „гдје нема боли и уздисања“. Како изразити захвалност оних тужних и болних, којима си у њиховим болестима и несрећама био једини утјешитељ, који им је несебично даривао љубав и давао наду и вјеру у живот вјечни, како би лакше савладавали своје туге, несреће и болести. Како могу изразити захвалност оних радосних, безбрижних и веселих дјечјих очију, оних осмијеха на лицима дјеце, која су се сваког августа окупљала у Цетињском манастиру и на манастирском гувну, да чују Ваше савјете и поуке и да нахрањени Вашим благословима закораче сигурним корацима у нову школску годину. Хвала Вам оче и владико што сте се са безмјерном смиреношћу и љубављу молили за здравље и спасење чак и оних мојих суграђана, који су на вас бацали каменице, и што, потврђујући и у буквалном смислу јеванђељску поуку „ко тебе каменом ти њега хлебом“, отвористе народну кухињу и на Цетињу. Хвала Вам што благословисте отварање радио Светигоре са чијих се таласа напојише молитава и духовних поука жедне душе вјерника широм васељене. Како изразити захвалност што нас покренусте и поведосте у обнову преко шесто цркава и манастира у нашој Митрополији и што захваљујући вашем труду, вашем угледу и вашим благословима изградисмо величанствене Саборне храмове Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару. Хвала Вам Владико што достојно опојасте нашу безгробну војску и бројне страдалнике на Косову и Метохији и што нас и том приликом позвасте на опроштај и измирење. Хвала Вам Владико што Црну Гору и васколико православље окитисте и украсисте не само храмовима, црквама и манастирима, већ и многобројним монаштвом и свештенством и са новопројављеним светитељима Светим Јоаникијем Цетињским, Светим Симеоном Дајбабским, Светим Мардаријем Љешанским и Светим Петром Ловћенским Тајновидцем! Како Вам изразити захвалност за највеличанственији скуп у савременој историји Црне Горе, када се на освештавање Саборног храма у Подгорици окупи васцијела Православна Васељена на челу са Васељенским и Руским патријархом, који су и деведесетих година прошлог вијека, у вријеме најжешћих санкција, „поносни, (како рекоше), што могу да кажу да су ваши пријатељи“, долазили, освештали темеље и служили литургију на темељима храма Христовог васкрсења. Владико и Оче наш хвала Вам што сте апостолско-пророчким ријечима и дјелима чували и бранили углед наше Горе Црне више, боље и јаче него ико од наших савременика. Што многи то нијесу разумјели је посебна прича, али сам сигуран да ће историја то недвосмислено потврдити. Благодарни смо Господу, драги наш Владико, што је нама грешнима дао Вас за духовног оца и господара и што смо последњих 30 година живјели у доба вашег владиката и имали част да будемо ваши сарадници и ваша духовна чада. Хвала Вам драги наш Митрополите што сте нас предводили, храбрили и даривали нам љубав, вјеру, наду и снагу да истрајемо са крстоносним, достојанственим литијама којима задивисмо свијет и одбранисмо наше светиње! Хвала Вам Владико што сте дух вјере и слободе посијали у грудима и срцима црногорске омладине, која ће, сигуран сам, знати и имати снаге и прегнућа да испуни вашу животну жељу, а тиме и Његошев завјет – обновом цркве Светог Петра цетињског на Ловћену! Хвала Вам Владико што сте часни крст, који Вам је Бог намијенио, крст црногорско-косовско-метохијског распећа, читавог живота носили поносно, достојанствено, чојски и јуначки! Оче наш драги молили су се за Ваше здравље свих ових дана вјерници широм православне васељене, исписивали су молитве – Боже дај му од мога здравља, дај му од мога живота, али Господ је одлучио другачије и преселио Те у царство небеско, да будеш наш молитвеник и заступник пред Господом. Драги наш оче Амфилохије кад би сузе лијек биле данас би Те оздравиле! Увјерен сам драги оче Амфилохије да си смрћу смрт побиједио, да си смрћу Црну Гору ујединио и да и данас из Твог ћивота, испред ћивота Светог Петра цетињског, чији празник данас славимо, позиваш још једном и безброј пута твоје Црногорце на мир љубав и слогу, као што си их позивао свих ових година у свим литургијским бесједама! Оче и Владико наш – Нека Ти је вјечна слава и хвала! Амин Боже дај!” Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Спасовдан, 28. маја 2020. године, када мештани Трпиње славе храмовну славу, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Евхаристију у Вазнесењском храму у Трпињи. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Војислав Николић. Овогодишња кума храма била је госпођа Јована Микановић са породицом. За следећу годину кумство је преузела госпођа Милица Миловановић. Епископ Херувим беседио је о важности Празника Вазнесења Господњег и Домостроју спасења људског рода. Целу беседу можете прочитати у наставку: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан и данашње сабрање на овом светом месту где смо саучесници Тајне Вазнесења Господњег. Ово је још један дан у историји људског рода који се имао збити да би човеку био омогућен живот у Христу, у Цркви Божјој и да би се испунио целокупан Очев Домострој спасења. Тајна Вазнесења сабрала нас је под сводове овога храма да осетимо пуноћу љубави и милости Божје. Христос страда, васкрсава и вазноси се на Небо показујући славу и милост према људском роду. Христос се вазноси на Небу да би човеку омогућио да кроз Тајну покајања и светотајински живот у Цркви Божјој може имати заједницу са својим Творцем. Благодат Светога Духа коју добијамо на светој Тајни крштења устостручена је у светотајинском животу Цркве, а дарови које смо добили у Цркви имају своју пуноћу. Данас смо окусили свету Тајну Причешћа. Ова Тајна нас да директан начин кроз Тело и Крв Христову везује са Господом. Нема лепше Тајне ни бољега лека од ове Тајне браћо и сестре. У данима којима смо прошли било је питања да ли је ова Тајна извор заразе. Много векова је прошло и још ће много векова проћи и нико се из те Чаше неће се заразити, јер је Причешће оно Божанско и вечно. Било је много већих зараза, од колере до куге, Црква Божја је вршила исту Тајну, на хлебу и вину савршавала Свету Тајну Евхаристије и нико никада није био заражен. То је та љубав и милост Божја, чудо Божје које се непрестано излива пред људским родом. То је Тајна Живота. Сви ми данас очекујемо да нам се деси неко чудо не би ли бисмо постали верујући народ. То чудо имамо сваке недеље пред очима свакога од нас, кроз свету Тајну Евхаристије. Не треба нам веће чудо, драга браћо и сестре, него да будемо саучесници те Тајне и тога Чуда. То је највеће чудо које је Господ оставио човеку, да би кроз Њега, кроз ту бању Витезду ми добили исцелење душе и тела. Кроз ово Чудо добијамо заједницу са својим Творцем, са Христом. У Христу човек може да чини чуда, тада он постаје чудотворац јер своје тело, своју природу уподобљава своме Творцу. Човек предаје грешну природу са жељом да постане безгрешна да би задобио благодатне дарове који нас везују за живот вечни. То предокушавамо заједно окупљени у Телу и Крви Христовој, у заједници. Данас смо сви једно у Христу, сви смо браћа и сестре. Окушамо ту љубав и милост која је васкрсла за целокупни род људски. Васрксла је да имамо љубави једни према другима, а не да бисмо се мрзели и да једни другима не бисмо могли гледати у очи. Христос је васкрсао да би раширио љубав међу нашим родом. Васкрсао је да бисмо ми победили своју телесност и свој грех и да би обитавајући у Његовом наручју и Његовом загрљају били достојни те Тајне и Домостроја нашега спасења. Зато Христос васкрсава и зато се вазнео на Небо. На крају целокупне Тајне Домостроја спасења је Света Педесетница, долази Дух Утешитељ да бисмо осетили пуноћу љубави Очеве која се излила пред целокупним људским родом. Људски род увек следи неку странпутицу, удаљује се од Бога и свога почетка. То смо могли да видимо и кроз ову пандемију. Човек се удаљио од Бога и постао себичан, себе је градио надчовеком. Нема, браћо и сестре, овде на земљи надчовека. Христос је Свечовек и Надчовек. Ако живимо ван те истине тада творимо недела која су, хвала Богу, сада иза нас. Чинимо да заробимо целокупно човечанство, да завлада метеж и нељубав. Ако имамо на уму да је Христос Свечовек и да је творевина дело Божје, а да смо ми круна те творевине, онда не можемо чинити таква дела. Ту треба да влада равнотежа и љубав, хармонија. Нажалост, видимо супротно од тога. Зато треба непрестано да се враћамо у Цркву Божју, да будемо следбеници Тајне Христове. Онда ћемо се са тога Извора увек напајати истинама љубави и милости Божје. У Цркви се изграђује љубав, изграђују се милост и нада. У Цркви нема мржње, нико о њој не проповеда. Две највеће Божје заповести су у контексту љубави коју је Господ оставио човеку. Тако треба да живимо и да се владамо почевши од нас свештеника, па до народа Божјега. Ми свештеници смо огледало како треба да се влада и понаша. Ако смо ми супротно од онога што треба онда ће и паства да следи тим путем. Надамо се да ћемо превазићи сва искушења и да ће благи Господ бити свима нама Сапутник и Путеводитељ, Пут, Истина и Живот како то и треба да буде. Живи и благословени били! Амин. Након одслужене Литургије уприличено је послужење за све присутне, као и трпеза љубави у трпињском парохијском дому. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Након повратка литије испред Храма Светог Василија Острошког, Митрополит Амфилохије је поздравио вјерни народ архипастирским словом. Поздравивши све најрадоснијим васкршњим поздравом, Митрополит је нагласио да ово није литија ниједног појединачног епископа, као ни неке групе људи, већ да је ово литије Светог Василија. “Планирали смо да због околности, ове године литија буде овдје у Храму или око Храма, а да велика литија буде идуће године, за 350 година од упокојења Светог Василија. Међутим, морам да вам кажем да, видјевши вас сабране овдје, ми нијесмо могли да се одрекнемо народа световасилијевског”, рекао је Митрополит и додао да они који прописују здравствене мјере морају да схвате да Свети Василије већ 350 година исцјељује од свих вируса, укључујући и вирус братомржње и вирус безбожништва. Такође је додао да је највећи вирус онај вирус мржње који је завладао међу европским народима, вирус наци-фашизма, комунизма, онај вирус који је загадио и ове наше просторе, те се зато Свети Василије непрекидно бори и против ових “вируса”. “Ко чита његово житије, видјеће да су и ондашњи кнежеви (Кнез Радич), отимали земљу манастирску, коју је Свети Василије са својим монасима муком обрађивао”, подсјетио је Митрополит, такође рекавши да је тај кнез лоше прошао тако што је изгубио породицу, након чега је тражио опроштај од Светог Василија, а светац му је опростио благословивши га новим породом. “И ови данашњи кнезови мисле да су вјечни и непролазни, па због свог властољубља и сластољубља устају и против Цркве Божије и против световасилијевских сабрања”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Његово високопреосвештенство је такође поменуо свијетле примјере из полиције и војске Црне Горе, који нису хтјели и могли да буду против своје Цркве и против литија световасилијевских. Посебно је, осим Шћепановића, истакао припадника војске, господина Мрваљевића, који је такође и чтец у Храму Светог Василија. “Каква је то војска која ратује против Светог Василија Острошког? Таква војска у Црној Гори никада није постојала ни у једном времену”, нагласио је Митрополит и додао да се свака војска кроз историју трудила да одбрани и сачува ћивоте Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. “Надам се у Бога да ће се и ове наше власти и ова војска наших власти, вратити сами себи и Светом Василију Острошком”, рекао је и додао да су полицајци који су били на дужности ових дана, долазили након радног времена по благослов и опроштај јер су радили оно што им је наређено. Митрополит је још једном нагласио да је овогодишња литија усмјерена против овог вируса који хара свијетом, али и против свих вируса. “Ми смо народни епископи и народни свештеници и не можемо да будемо против народа, морамо бити са народом јер то нам је заповијест Божија, а и заповијест светих Божијих људи”, рекао је Митрополит, објашњавајући зашто је клир прихватио литију кроз град Никшић ове године. “Народ у Црној Гори био је престрављен”, подсјетио се Владика времена комунизма и свог последњег часа вјеронауке на коме је рецитиовао пјесму”Ми знамо судбу”, Алексе Шантића. Поручио је да је безумље градити будућност Црне Горе на диобама и на безбожној науци као што је марксизам. “Оно што је саграђено овдје, саграђено је на овим световасилијевским литијама, на овим сабрањима љубави према Богу и љубави људи једних према другима, то је било и биће и убудуће”, рекао је Митрополит и додао да ова сабрања лијече подјеле и обнављају дух богољубља и братољубља у срцима људи, а то је основа и оно на чему је саграђено све што је часно и честито у читавом свијету. Владика је још једном најавио велику световасилијевску литију која ће се догодити следеће године и додао: “Тада неће бити овог вируса, а нема га више ни сада, Свети Василије га је већ исцијелио.” Осврнуо се и на признање тзв државе Косово од стране црногорске власти, мимо воље народа, као један од продуката “вируса” братомржње и богомржње. “Овај народ се ослободио од робовања, васкрсао је, и ово што се догађа, сви треба да знају да је из душе народа, и нико не може да управља и диригује оним што се пробудило у души народа”, рекао је Митрополит. Такође је најавио обнову манастира Светог Димитрија испод старог Оногошта, у коме је живио Свети Василије, а прије њега Свети Исаија од Оногошта. Христос васкрсе! Радуј се Василије Свети, похвало рода нашега! Извор: Митрополија црногорско-приморска

То што се сада дешава у народу у Црној Гори, то је за мене неко живо чудо. Пробудио се народ! Све што је рађено од 1941. године рађено је у страху, на мржњи, на убиствима и злочинима. Наједанпут, народ се ослободио и то је оно што је најважније у овом тренутку. Овим ријечима Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу за Глас Српске описује дешавања у Црној Гори поводом усвајања спорног Закона о слободи вјероисповијести. – То је закон који повампирује лењинизам и дух лењинистичко-стаљинистичко-титоистичке револуције. Оно што су лењинисти говорили и радили послије револуције, отимајући имовину и храмове, то практично ради данашња власт у Црној Гори, само што они иду још дубље од онога што су код нас радили комунисти послије Другог свјетског рата. Они су тада национализовали задужбине, имања, али нису храмове. Али данас, у 21. вијеку, повампиривати, у име демократије, европских вриједности, једну такву идеологију, како је ја називам богоубилачку и братоубилачку, то се у овом тренутку дешава само у Црној Гори – каже Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Интервју преносимо у цијелости: Синод СПЦ недавно је најавио апелацију Уставном суду Црне Горе поводом спорног закона. Докле се стигло са припремом те апелације? Та иницијатива је већ припремљена, односно налази се при крају. За претходну иницијативу се испоставило да је поднијета без сагласности Синода и Епископског савјета СПЦ у Црној Гори. Ми смо затражили да се она повуче и надамо се да ће ова наша иницијатива ускоро бити пред Уставним судом. Црногорски премијер Душко Марковић најавио је да ће Митрополији упутити нови позив за дијалог. Да ли сте добили тај позив? Добили смо тај позив. Међутим, тај њихов дијалог траје као монолог од 1945. године до данас. Од 2015. године покушавају наводно да успоставе дијалог, али што се тиче СПЦ, то је покушај наметања њиховог схватања. И поводом првог приједлога Закона о вјерским заједницама није било суштинског дијалога, јер један од основних недостатака тог првог и овог новог закона је и то да они лишавају Цркву њеног дугогодишњег имена. Ова Црква се зове Црквом двије хиљаде година, а не вјерском заједницом. Али природно је да се они према Цркви понашају онако како су као кумровечки ђаци научили од својих учитеља. Да ли комунистичка идеологија доживљава препород на овим просторима? Та трагедија је свеукупно присутна у земљама бивше Југославије, али посебно у Црној Гори. То је једина новоникла државица гдје се вратио споменик Јосипу Брозу у Подгорици. Чак говоре да ће да врате и назив Титоград. Да ли је случајно да је највећи удар на СПЦ кренуо отуда гдје се налазе највеће светиње – рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста? То није случајно, јер Црна Гора је матица наше државности и црквености. Одавде су и Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви, а овдје је и први српски храм с почетка 11. вијека. Бог је дао да су одавде и велики светитељи Свети Василије Острошки и Свети Петар Цетињски. Али захваљујући и благодарећи њима и њиховом присуству данас имамо оно што се догађа у Црној Гори. Имамо једно васкрсење народа! Неки кажу да је Црна Гора одувијек била најатеистичнија држава? Тачно. Међутим, ово што се сада дешава у народу, то је и мени неко чудо живо. Наједанпут, народ се пробудио ослобођен страха, а буђење народа у Црној Гори допринијело је јединству свеукупног српског народа и Цркве у Републици Српској, Србији и широм свијета. Ви стално позивате на смиривање тензија, али власт у Црној Гори одговара на сасвим други начин? Они покушавају да испровоцирају и да васкрсење народа тумаче као политичко. Међутим, ово је заиста пробуђени народ који само брани своје светиње. Да ли је Мило Ђукановић очекивао овакав одговор на спорни закон? Није очекивао, сигурно. Они су вјероватно рачунали, кад је све кренуло, да ће то трајати дан или два. Међутим, то је толико дубоко, то је биће народа, а као примјер често наводим моју малу куму Уну. Њу је на литији у Подгорици отац држао на раменима, а она је, тада некрштена, у рукама држала икону. Наишао је полицајац који се насмијао кад је видио дијете, а она се окренула и рекла му: “Шта се смијете? Ово је много озбиљна ствар!” Касније сам је крстио и она је сада моје кумче, али тим ријечима је рекла све. Много је озбиљна ситуација, а бојим се да ови на власти то нису схватили. На литијама је присутно и по неколико десетина хиљада људи. Може ли власт то тек тако да игнорише? Признајем, и ја сам изненађен овом пробуђеношћу народа, од дјетета до старца. Нарочито омладина, која није често улазила у цркву. Многи од њих су и некрштени, а сад смо за Богојављење крстили стотину њих на пливању за Часни крст. Дакле, то је изнад свега једно духовно буђење. Нажалост, власт себе поистовјећује са Црном Гором и понаша се тако да онај ко је против њихових одлука, он је против Црне Горе. То је апсурд! Како Митрополија црногорско-приморска може бити против државе коју је створила?! Да ли је ова борба против спорног закона прерасла у једну врсту борбе за српски национални идентитет? Апсолутно. Борба за достојанство, идентитет народа, његовог бића, душе, за српски, а ако хоћете и црногорски идентитет. Јер ово данас није црногорство, то је монтенегринство. Како гледате на стално наметање црногорског идентитета и црногорске државности? Они сад на основу онога што се догодило за вријеме комунизма, ретроактивно, заборављајући ранијих десет вијекова, граде идентитет Црне Горе. Позивају се на Црну Гору краља Николе која ни по својим границама, ни по свом садржају и менталитету нема никакве везе са овом филџан-авнојевском Црном Гором, рођеном у Титовом Јајцу. Кад сам се срео са господином Ђукановићем, он ми је тада рекао: “Створили смо границе Црне Горе, сад ћемо да стварамо идентитет.” Па како да ствара идентитет државе и народа који се стварао и створио кроз вијекове? Али Ђукановић је таквог менталитета, иако до 1997. године није показивао такве знаке. Често Вам се приговара што сте га подржали на изборима 1997. године против Момира Булатовића? Ја сам тада у Рисну држао молебан и позвао сам народ да изађе на изборе и рекао сам: “Гласајте за кога хоћете, само немојте за атеисту”, а он се тада није декларисао као атеиста. И народ је препознао њега као вјерника у односу на Момира Булатовића? Јесте и зато се каже да сам га ја “устоличио”, иако апсолутно нисам позвао народ да гласа за њега. Међутим, он је у то вријеме тражио од мене и да га одведем код Патријарха Павла, а нисам могао то да одбијем. Он је као атеиста и неокомуниста дошао овдје у Цетиње да цјелива ћивот Светога Петра, а онда и да ложи бадњак. Међутим, испоставило се да је само водио вјешту политику, да је манипулисао и да је то што је радио чист политички прагматизам. Али, запамтили су му Цетињани да је бадњак наложио наопако. Да ли овакво понашање Ђукановића води у сукобе? Видјели смо да је недавно претучен младић у Подгорици? Затворили су и 17 људи, Марка Милачића, мајку Милана Кнежевића, чак и они сами, њихови посланици изјављују да су спремни на грађански рат, до те мјере иду. Појавиле су се приче да изопштени свештеник Дедеић жели да нову тзв. црногорску православну цркву оснује под окриљем Ватикана. Да ли је то могуће и да ли сте упознати са ставом Папе Фрање поводом овог питања? Садашњег папу познајем још из Аргентине. Показао се као веома озбиљан и на случају канонизовања Алојзија Степинца, када је основана мјешовита католичко-православна комисија, тако да сам апсолутно увјерен да нема разговора о томе. Чини се да су подјеле у православљу никад веће и да је ситуација веома лоша. Како Ви гледате на њих и ко Вам је ближи данас – Цариград или Москва? Нашој Цркви је најближа Црква Божија, света, саборна и апостолска. Бескрајно поштујемо Цариград, тамо смо рођени, а са друге стране по вјери, језику и крви смо блиски Русима. Цариград је дуго распет и у веома тешкој ситуацији, али онаква поставка око украјинске цркве штети и Цариграду и јединству православља. Одлука васељенског Патријарха Вартоломеја о давању томоса „Украјинској православној цркви„ изазвала је велике подјеле. Иако је Вама и СПЦ дао пуну подршку, ко гарантује да неће промијенити мишљење у вези са Црном Гором, а видимо и да су омекшали његови ставови у вези са Македонском православном црквом? Што се тиче Црне Горе, сигурно неће промијенити став. Што се тиче цркве у Македонији, ту је већ друга прича. Ја се надам, а то је рекао и васељенски патријарх, да без разговора и договора са СПЦ неће то урадити. Ја се надам у Бога, јер ако то уради, без договора, то би тек било катастрофално и за њега и за православну Цркву у цјелину. И ово са Украјином је било катастрофално за садашњу и будућу улогу Цариградске патријаршије. Како одговарате на тврдње да заступате своје интересе и желите своју цркву? Видио сам да су покушали изманипулисати патријарха, Синод и нас овдје, али то су морбидне лажи таблоида и жуте штампе. Идеја о обнови будимљанско-никшићке епархије потекла је одавде, а када сам 2006. предложио да се оснује Епископски савјет, жеља ми је била да имамо веће присуство Цркве Христове и српске овдје у Црној Гори, да ту више није само један митрополит. Како мислите да ће цијела ова ситуација да се заврши? Ако они желе да граде државу на безакоњу, то је њихов проблем. Али овај народ не може да трпи тиране. И ако они не схватају да је ово из народа, да је захтјев дубински, они морају да оду с власти. Ми смо спремни за искрен дијалог, а не на овај начин како они то желе. Црква је настала на дијалогу Бога и човјека, природе, неба и земље са човјеком. Могу ли се покајати и промијенити свој став? Ја вјерујем у то, али како су кренули, тешко. Без покајања нема спасења и то је сва прича. Постоји ли јединство у врху СПЦ? Апсолутно, у то нема никакве сумње! Ми смо људи, нисмо партија и имамо различитих мишљења, али око суштинских питања постоји апсолутно јединствен став. То је и примјер Косова, гдје је СПЦ у својим саопштењима увијек заузимао недвосмислен став, а иста ситуација је и што се тиче Црне Горе. Да ли је ово у Црној Гори пробни балон, да ли би овакав закон сутра могла предложити власт лажне државе Косово са намјером да отме Пећку патријаршију, Дечане, Грачаницу и остале српске светиње? То је сигурно. Они су тамо већ припремили један такав закон. Зато је ово дупли гријех црногорске власти, након што су срамно признали тзв. државу Косово, иако су признали да је 85 одсто народа овдје било против те одлуке. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је са свештенством данас, 25. јануара, у манастиру Морача, Молебан Пресветој Богородици за одбрану ове древне немањичке лавре и морачко-ровачких светиња. Након молебна Високопреосвећени Митрополит је казао да смо се помолили да нас Господ учини народом Својим по вјери и по дјелима, и да нас удостоји да ако страдамо то буде за правду и истину Божију, а не из мржње према било коме. Та молитва Пресветој Дјеви непрестано се упућује из ове свете обитељи већ 770 година, колико траје овај свети сабор у лаври морачкој, упркос свим искушењима кроз које је пролазио и народ који је живио и живи у овим крајевима, и сама светиња. Подсјетио је владика на тешка времена и велика искушења, на страдање самог манастира који је више од 70 година био без крова, на борбе које су се водиле око ње и за њу. „Догађало се то кроз историју, а и сви који су овдје пролазили и владали овим крајевима, никада нико од њих није ову лавру и светињу присвајао за себе, јер је ово светиња Пресвете Богородице, Њој посвећена и дарована од Немањића онима који су се у њој сабирали, сабирају и који ће се сабирати.“ Владика је констатовао да се први пут у 770. годишњој историји ове светиње, појављује власт која сматра да има право да манастир Морача њој припада. Износећи историјске чињенице, Митрополит је казао да морачка лавра припада Црној Гори 200 година, те да је ово била Стара Херцеговина. Онима који планирају отимање црквене имовине, препоручио је да оду у Цркву Светога Николе да виде да је за вријеме Саватија Херцеговачкога митрополита описан сваки педаљ који припада лаври морачкој. „Зна се коме ова светиња припада, ко је градио и бранио, ко је уграђивао своје кости, животе и вјеру у њу. Зато би било добро да ови које је вријеме избацило да буду на челу Црне Горе данас, пониште то безакоње које су прогласили у 3 сата послије поноћи, у мраку. И то неће бити ничиј пораз. То ће бити побједа правде и истине Божије, братске љубави. То је оно за шта се и ми молимо и вечерас овдје и широм Црне Горе.“ Даље је казао да су ово молебни братске љубави и слоге, позив на братољубље и богољубље: „То је враћање народа Божијега себи самоме, својим светињама, својим истинама, и призив свима онима који су можда залутали, да се врате себи и својим прецима. Нема ту борбе друге врсте.“ Коментаришући поједине изјаве да се налази на челу црногорске опозиције, Архиепископ цетињски је подвукао да је на челу Цркве Божије, која је опозиција била од када постоји, овдје 770 година, против мржње, братомржње, против сваког зла и гријеха: „Јесам опозиција, припадам и док будем дисао припадаћу тој опозицији“, казао је владика и додао да је то наслиједио од својих предака Немањића и свих оних који су бранили и уграђивали себе у ову светињу и који су је присајединили Црној Гори, али Црној Гори крштеној, миропомазаној, Црној Гори Петровића, митрополита Петра Првога и Петра Другога Ловћенскога Тајновидца. Митрополит је поручио црногорском предсједнику и премијеру да ако хоће да буду запамћени као људи, као истински владари Црне Горе, прво што треба да ураде је да Његоша избаве из тамнице, и да га врате у његову црквицу на Ловћену, и наравно, укину ово безакоње које су донијели и које је изавало такав отпор у народу. „Овдје је васкрсао народ! Ја не знам да ли се памти да је народ овако васкрсао у Црној Гори!? И ви сте се сабрали овдје у знак отпора против тог безакоња које је проглашено за закон, и који се намеће Црној Гори, јединствено таквога типа у Европи. Ја се надам у Бога да ће ти људи схватити и одбацити то безакоње, као и то да ће то бити њихова побједа, побједа човјечности, људскости, истинске државности.“ Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао црногорску власт на истински дијалог, којег до сада није било, и изразио наду и помолио се Господу да их уразуми: „Некрштени предсједници, обезбожени људи хоће да цркве присвајају и кажу да су њихове, неће то моћи! Народ се томе одупро на миран начин и неопходно је да се овакав мир и спокојство сачува. Раширила се ова прича широм Црне Горе, свијета, Америке, до Трампа, Путина….“ На крају сабрања Никола Минић је прочитао Заклетву Брђана, која полази од Завјета Тројичинданског сабора у Подгорици, да ће чувати, обнављати, бранити своје светиње, и на достојанствени начин наставити да траже повлачење овог спорног и дискриминаторног закона. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у среду четврте седмице Великог Поста Литургију Пређеосвећених Дарова у храму Св. Василија Острошког на Бањици, где је исповедано свештенство Архијерејског намесништва београдског другог, које је појало за певницом. Патријарх је причестио бројни верни народ унапред припремљеним Даровима и у беседи им поручио да у овим данима треба да размишљамо о својој вери и свом животу: „Да ли мислимо о Богу и о добру или смишљамо зло и невоље ближњима својим, а све то што мислимо и чинимо уствари чинимо себи“, додајући „Нека је наздравље причешће, и да примивши Господа у себе будемо свесни да смо са Богом у заједници“. Забележила Ранка Маџаревић. Извор: Радио Слово љубве