Претражи Живе Речи Утехе

Васељенски патријарх Вартоломеј упутио је предстојатељу Српске Православне Цркве, патријарху Иринеју, топло писмо у којем му жели брзи опоравак. „Чуо сам да патите због здравствених проблема“, каже Васељенски патријарх у својеручно написаном писму које је послао Патријарху Српске Цркве, који је позитиван на вирус корона. „Желим Вам брзи опоравак. Уверен сам да ћете се ускоро опоравити, физички и духовно. Показаће се да је снага Ваше вере јача од вируса корона, и зато ћете се ускоро вратити својој високој и светој дужности. То је оно што сви желимо овде у Фанару, заједно са Архијерејима, Вашим свештенством и Вашим народом, који се непрестано моле за свог поштованог Патријарха“, речено је у писму. „Ваше Блаженство, искрено Вас волимо и силно и усрдно се молимо за Вас“, додао је Васељенски патријарх. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом славе васељенског радија “Светигора”, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г.Амфилохије је вечерас освештао и пререзао славски колач у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Митрополит је казао да већ 22 године одјекује глас васељенског радија “Светигора” благословом блаженог спомена Светога Патријарха Павла и заиста се чује по цијелој васељени. Звучни запис беседе Повезан садржај: Отац Никола Пејовић: Само је Богу знано какви су и колики дарови које је Господ излио кроз ове двије деценије рада Светигоре! Катихета Бранислав Илић: Радио „Светигораˮ сведочи Христа Бога и Његову вjечну спасоносну реч! „Једно од најбољих свједочанстава је било око 2000-те године и страдања нашег народа на Косову и Метохији и оног злочина који је тамо извршен. Онда редом радио “Светигора” свједочи сва збивања код нас у Црној Гори а и шире по свој нашој земљи и народу па и по свој православној васељени“ поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је истакао да се претходних годину дана преко таласа Светигоре чује она ријеч наше дјеце и нашег народа Не дамо светиње, која је започела управо у Храму Христовог Васкрсења, када се народ Божији заклео да неће дати светиње да се оскрнаве и да их безбожници отму и присвоје себи: „Прошла је година дана од тада. На жалост они који су на власти настављају да подржавају тај злочиначки закон и тврде да светиње које су овдје грађене од апостолских времена и од времена Светог Цара Константина и Царице Јелене не припадају народу већ њима. Надамо се да ће Господ просветити разум онима који управљају Црном Гором и да неће наставити онај злочин над вјерним народом, над свештенством, над епископатом Српске Православне Цркве у Црној Гори који је започео 1941 године и наставио се духом братоубилаштва које је кулминирало убиством Митрополита Јоаникија и 120 свештеника а након њега суђења Митрополиту Арсенију Брадваревићу и рушења Његошеве капеле на Ловћену за вријеме Митрополита Данила Дајковића, који се са том раном и упокојио“, казао је владика Амфилохије истакавши да је рушењем Његошеве капеле тадашња власт узела образ Црној Гори. Митрополит је нагласио да су се сви надали да ће послије деведесетих година гоњење и насиље над Црквом престати али се тај прогон опет повампирио и у наше дане: „И ја сам привођен на суђење као наследник прошлих митрополита, ухапшен је владика Јоаникије са 8 свештеника. Ево и сада свештеници у Бару су привођени и кажњавани само зато што су служили службу Божију и што су са народном обављали крсни ход – литију, која је својствена за Цркву већ двије хиљаде година, а која је код нас отпочела на специфичан начин прије годину дана. Једно морамо рећи. Послије годину дана и заклетве да нећемо дозволити да се отимају светиње, ми то настављамо и наставиће се ти крсни ходови од Недеље свих светих. То је значи идућа недеља. Наставиће се ти свети ходови који су ходови мира који позивају на братску слогу, на помирење браће, на заједништво, на љубав, на исцјељење од оног најопакијег вируса који је овдје владао, вируса братомржње и богомржње“, рекао је Митрополит. Он је додао да се надамо и у међународну заједницу да ће помоћи да се тај вирус братомржње и богомржње заустави у Црној Гори на коме ови који су на власти желе и даље да владају: „А што се нас тиче, Цркве Божије, ми се поново заклињемо да не дамо светиње и наш народ ће наставити са свештенством од Недеље свих светих поново да служи молебне мира, братске слоге и помирења у свим храмовима наше Цркве и у исто вријеме да у тим крсним ходовима обилазе градове и да свједоче. Спреман сам као Митрополит прије него властодршци крену у безакоње да са мном ураде оно што су урадили са Митрополитом Јоаникијем, Арсенијем и Данилом. Спреман сам, ако мисле тиме да ће нешто да задобију. Позивам их да не муче мој народ и свештенство, већ да то ријеше мојим ликвидирањем. Ја их позивам, те другове и господу, па нека ураде то ако мисле да тиме могу да излијече овај народ од тог опаког вируса којим смо затровани још од времена оне безбожне идеологије. Дакле од Недеље свих светих молебни за спас светиња, за помирење, за братску љубав и слогу настављају се у свим нашим храмовима и црквама широм Црне Горе. То од мене народ тражи и ја сам дужан да их испоштујем“, казао је на крају бесједе митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свештеник Ненад Андрић из Ваљевске Епархије исцијелио се од корона вируса. Њему су доктори, управо на празник Васкрсења Христовог, сапштили да је после више од мјесец дана борбе, побиједио вирус. Отац Ненад је са нама подијелио тешке тренутке своје борбе, нагласивши да му је највише помогао Господ Бог, Свети Василије Отрошки и молитве нашег Митрополит Амфилохија, свештенства, монаштва и вјерног народа. Звучни запис разговора ,,Завјетовао сам се да ћу кад оздравим доћи код Светог Василија Острошког да му се захвалим што ме је, својим молитвама, исцијелио“- каже отац Ненад и додаје да љекари лијече а само Бог исцјељује. Он је осврнуо и на витешку борбу љекара и медицинског особља у борби са овом пошасти и њихово одрицање и несебичну жртву за ближње своје. Отац Ненад каже да га је укријепио и дух наших литија у Црној Гори. ,,Поносни смо овдје на ваше литије које су и нама унијеле дух, који нам је много помогао да се изборимо са свим што нас је снашло“. Он је говорио и о својим сјећањима на блаженог спомена Владику ваљевског Милутина, који се упокојио од последица вируса корона. ,,Васкрс ми донесе радост. Христос воскресе! Негативни су тестови, Богу хвала. Изашао сам кући. Христос мили је победио у мени. ,,Велика је борба била са вирусом који ми је жестоко напао плућа. Најприје Богу хвала, Пресветој Богородици и свима Светима. Ништа без Божје помоћи. Хвала онима који су показали љубав ближњих и жртву докторима из Ваљева, као и КБЦ “Драгиша Мишовић”, свим сестрама и хигијеничаркама. Људи, они раде нон- стоп. То је борба под маскама. Такав труд и жртву нисам никада видио. Емпатија се осјећа на сваком кораку. Њихова љубав према пацијентима је огромна. Док се ми боримо да дишемо, они све чине за нас као за најрођеније да нам олакшају. Кад нам је боље, орадосте се и пуни су среће. Ми Срби смо златан народ. Доктор на интезивној нас је бодрио ријечима: ,,Браћо, сви смо ми слична генерација (ја сам 1974. годиште). Има сви да изађете здрави одавде. Мора да буде добро. Мора!!! „ Проф. Ђукић и др Пеђа обилазе редовно све нас заражене као и други љекари иако смо сви били заражени. Кад неко умре бол се осећа по лекарима и медицинским сестрама. Ћутимо. Сви смо постали фамилија. Кад неко оздрави, радујемо се! Сви се радујемо. Многи медицински радници су се такође. Каже ми медицинска сестра да није видјела дуго своју дјецу јер је у самоизолацији, па се боји да ако се она зарази, не зарази и њих. То је жртва као код првих хришћана. Честитали су нам и Васкрси и донијели офарбана васкршња јаја… Срби су заиста Христов народ“- каже отац Ненад. Свештеник Ненад наглашава да су мјере мере опреза заиста потребне. Он је од срца захвалио манастиру Острогу на челу са Митрополитом Амфилохијем, манастирима Тумане, Хиландар, Ћелије ваљевске и мати Гликерији за молитве Ави Јустину, Лелић са Светим владиком Николајем, свештенству и монаштву Епархије ваљевске, са вјером да се уснули у Христу владика Милутин моли за своју духовну децу. Извор: Радио Светигора

Доносимо извод из Васкршње посланице Његове Свесветости патријарха цариградског Вартоломјеа: ...Данашња пандемија новог вируса корона показала је колико смо крхки као људска бића, како нас лако обузима страх и униније, колико су слабашни наше знање и самопоуздање, колико је оветшала идеја да смрт садржи догађај на крају живота и да је заборав или сузбијање смрти прави начин суочавања са њом. Ограничене ситуације доказују да смо неспособни да се одлучно носимо са својим постојањем, кад верујемо да је смрт непобедива стварност и непремостива граница. Тешко је остати човек без наде у вечност. Ова нада живи у срцима свих лекара, медицинских сестара, добротвора, волонтера и свих оних који великодушно помажу у невољама браћу и сестре у духу жртвовања, даривања и љубави. У овој неописивој кризи они зраче васкрсењем и надом. Они су „добри Самарјани“ који, ризикујућући свој живот, сипају уље и вино на ране; они су савремени „Киренајци“ на Голготи оних који леже на болничком одру. Овим размишљањима, Високопреосвећани и Преосвећени архијереји, свештеномонаси, монаси и монахиње, и најдража чеда у Господу, прослављамо име Васкрслог Господа које је изнад свих имена, извор живота из сопствене светлости, који светлошћу Васкрсења осветљава васељену. И ми се молимо Њему, лекару душа и тела наших, дародавцу живота и васкрсења, да у својој неизрецивој дивној благости снисходи људском роду, како би нам дао драгоцени дар здравља и усмерио наше кораке према правим путевима да се удостојимо божанског дара наше слободе у свету, предосећајући њено савршенство у небеском Царству Оца и Сина и Духа Светога. Христос васкрсе! У Фанару, Света Пасха 2020. † Вартоломеј Цариградски, Ваш ватрени молитељ Васкрслом Господу Извор: Инфо-служба СПЦ

После позива папе Фрање, васељенски патријарх Вартоломеј молио се за окончање пандемије. Такође је послао поруку подршке италијанском народу на италијанском језику. Наиме, Васељенски патријарх, Његова Свесветост Вартоломеј рекао је да је папа Фрања позвао прошле недеље све религијске великодостојние широм света да се окупе у подне у среду 25. марта и да се моле Богу (нашем Оцу) и затраже помоћ у тренутној кризи. Неколико чланова Патријаршијског двора присуствовало је молитви Васељенског патријарха у патријаршијској капели светог Андреја. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Свесветост васељенски патријарх Вартоломеј обележава данас 29. фебруара свој 80. рођендан. Као грађанин Турске, Васељенски Патријарх је стекао основно и средњошколско образовање на Имвросу и у Цариграду. Пошто је дипломирао на Богословском факултету на Халки, Његова Свесветост је наставио последипломско усавршавање на понтификалном Оријенталном институту при Грегоријанском универзитету (Рим), на Екуменском институту у Босеу (Швајцарска) и на Минхенском универзитету. Одбранио је докторски рад из канонског права. Један је од оснивачâ Друштва за канонско право Источних Цркава. За јерођакона је рукоположен 1961. године, а за јеромонаха 1969. године. Био је помоћник декана Богословског факултета на Халки (1968-1972) пре но што је био изабран за личног секретара свога претходника на патријарашкој катедри, блаженопочившег Димитрија (1972-1990); за Митрополита филаделфијског изабран је 1973. године, а касније за халкидонског (1990). Васељенски Патријарх Вартоломеј је носилац више почасних доктората са престижних академских установа, као што су Атински и Солунски универзитет, универзитети Патре и Јањине (у Грчкој), затим Џорџтаун и Јејл (САД), Флиндерс и Манила (Аустралија), Лондон, Единбург, Лувен, Москва, Болоња, Београд и Букурешт (Европа). Говори грчки, турски, италијански, немачки, француски и енглески; такође добро познаје класични грчки и латински. Улога Васељенског Патријарха као првенствено духовног предводника православног хришћанског света и наднационалне личности од светског значаја све више се показује веома значајном. Његова Светост је био један од покровитељâ међународних миротворачких конференција, као и скупова по питањима расизма и фундаментализма, окупљајући на њима Јевреје, хришћане и муслимане у циљу започињања све снажније сарадње и међусобног разумевања. Позивали су га Европски парламент, Унеско, Светски економски форум и многи национални парламенти. Организовао је осам међународних, међурелигијских и међудисциплинарних симпосиона и састанака на којима су проучавани еколошки проблеми, као што су загађивање рекâ и језерâ по свету, а ове иницијативе су му донеле назив „зелени Патријарх“ и награде неколико значајних међународних организација. Службу Васељенског Патријарха карактерише међуправославна сарадња, међухришћански и међурелигијски дијалог, као и званична путовања у православне и муслиманске земље које су раније ретко кад биле посећене. Разменио је многобројне посете са црквеним и државним личностима. Његова залагања да се унапреде и негују верска толеранција и људска права, као и настојања на миру у свету и на заштити човекове средине, с правом су га ставила међу најизразитије светске визионаре, миротворце и мостоградитеље, као апостола љубави, мира и помирења. Године 1997. Конгрес Сједињених Америчких Држава уручио му је златну медаљу. Извор: Инфо-служба СПЦ

Васељенски патријарх Вартоломеј позвао је кипарског архиепископа Хризостома на саслуживање Божанске литургије на празник Православља (Недеља Православља). Како је предстојатељ Кипарске Цркве изјавио на кипарској телевизији, он је примио позив Васељенског патријарха, који је изразио жеље за његовим што бржим опоравком и истовремено га позвао да саслужује Божанску литургију на празник Православља, који је ове године 8. марта. Позив Васељенског патријарха је од посебног значаја, јер је Кипарска Црква стекла аутокефалност на Ефеском сабору 431. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

Закон о верским заједницама у Црној Гори није праведан и то сам поручио председнику Милу Ђукановићу. Једина канонска црква у Црној Гори је Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве и једини канонски архиепископ је митрополит Амфилохије. Васељенски патријарх Вартоломеј у ексклузивном интервјуу за Курир и првом разговору за српске медије шаље благослов српском народу и поруку мира и љубави. Патријарх у разговору отворено говори о подршци борби Српске православне цркве у Црној Гори, о разлозима за давање аутокефалности Украјинској православној цркви, о патријарху Павлу, о подршци Васељенске патријаршије Србији у вези са Kосовом... - Васељенска патријаршија и ја, што се тиче Kосова, бићемо увек на српској страни, у то будите сигурни. Подсетићу да је грчки народ увек помагао српску браћу с Kосова и Метохије. Поготово изражавамо велико жаљење због страдања српских светиња, манастира и цркава на Kосову и Метохији, које сам лично 1993. посетио са својом делегацијом, и молимо се Богу за српски народ. Тада сам на KиМ био са патријархом Павлом. На његовој сахрани сам одржао беседу - каже васељенски патријарх Вартоломеј и на почетку интервјуа додаје да се радује што је дочекао новинаре из „сестринске по вери Србије“. Док уочи Светог Николе разговарамо у његовом кабинету у згради Васељенске патријаршије у Истанбулу, кроз затворен прозор допире глас мујезина који с неког од минарета бројних околних џамија позива муслиманске вернике на молитву. Изнад патријарха је велика икона Светог пророка Илије, с његове десне стране је заједничка фотографија с папом Фрањом, а с леве са председником Турске Реџепом Тајипом Ердоганом. У кабинету је и слика Kемал-паше Ататурка, реформатора и оснивача модерне турске државе, коју је обавезно истаћи у свим институцијама у Турској. Иако лепо уређен с раскошним драперијама, кабинет одише скромношћу. Радни сто патријарха је баш то што му и име каже - радни. Затрпан је важним папирима и документима кроз које овај витални осамдесетогодишњак свакодневно пролази. Познавали сте патријарха Павла. Шта нам можете рећи о њему? - Патријарх Павле је савремени светитељ. Љубав коју је имао према свима, залагање према свима, доводе до тога да са сигурношћу можемо да кажемо да је светац нашег времена. Неки европејци су желели да га прогласе националистом и оптуживали су га да је подржавао оне који су националисти и чинили злочине. Патријарх Павле је само био уз свој народ, који је штитио. Све те оптужбе против њега су бесмислене. Kакав је однос Васељенске патријаршије са СПЦ? - Суштина је да Васељенска патријаршија, као мајка црква, увек воли своју децу, као што свака мајка воли своју децу. То значи да су све цркве добиле аутокефалију, своје духовно рођење, од Васељенске патријаршије. Васељенска патријаршија је као архиепископа рукоположила Светога Саву. Ми смо дали СПЦ аутокефалију и увек волимо и бринемо о СПЦ као мајка што брине о својој деци. И када нека деца понекад не слушају своју мајку, или у овом случају мајку цркву, она наставља да воли и своју незахвалну децу. А ко су та незахвална деца? - Васељенска патријаршија као мајка црква воли све људе, све народе и много тога је дала, али често народи то не знају да узврате. Тако и у СПЦ постоје владике које су на неки начин незахвалне Васељенској патријаршији за све што је урадила. Ми као мајка црква жалимо због тога што неке владике у СПЦ не прихватају неке ствари, али као мајка црква, као њихови родитељи, праштамо им и поручујемо и њима пред божићне празнике да их волимо, да су им врата отворена и мој благослов се односи и на њих и на српски народ у целини. Моја порука је да мајка црква наставља да воли своју незахвалну децу. Kако коментаришете ситуацију у Црној Гори након усвајања Предлога закона о вероисповести, који предвиђа и одузимање имовине СПЦ? - Апсолутно подржавам митрополита Амфилохија, на чију молбу сам написао писмо председнику Црне Горе Милу Ђукановићу у којем сам му поручио да не предузима даље кораке у усвајању и спровођењу закона о верским заједницама. Тај закон није праведан. Што се тиче Васељенске патријаршије, једина канонска црква у Црној Гори је Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве и једини канонски архиепископ у Црној Гори је митрополит Амфилохије. А да ли постоји могућност да такозвана Црногорска православна црква добије аутокефалност? - Мираш Дедеића никада не може да добије било какву аутокефалију за ту његову лажну цркву. И како бисмо нешто тако дозволили некоме кога смо рашчинили. Kако ја сада могу да дам аутокефалност некоме кога сам рашчинио? За нас је Дедеић само рашчињени свештеник који је екскомунициран из цркве. Понављам, никада нећемо дати аутокефалију такозваној ЦПЦ. А шта ако би неко други дошао на чело те цркве? Шта ако тада Црногорци затраже аутокефалију? - Не, не и не! Црква у Црној Гори је Српска православна црква и никада ту неће бити никаквих промена. Али ни Украјинци нису имали аутокефалну цркву па су је добили. Питање украјинске цркве је врло проста ствар и ту се став никако неће мењати. Исто као што су аутокефалију добили Срби, Грци, Чеси, Албанци и остали, исто је тако сазрело време да је добију и Украјинци. По свим канонима су имали право да добију цркву. Kао што су сви добили аутокефалност, тако су је добили и они. Зашто се то онда није догодило раније? - Kада је Украјина постала независна држава 1991, истог тренутка су се украјински свештеници и владике обратили Русима са молбом да им дају аутокефалију. Руси им то нису дали и рекли су да им то нипошто неће дати. Чак је њихов одговор био смена митрополита Филарета само зато што је тражио то. Руси су потписали петицију против тих епископа који су тражили аутокефалност. Они су чекали јако дуго и сада су се обратили мајци цркви. Зар то не доводи до раскола у православној цркви? - Митрополит Филарет, кога Руси називају самозвани митрополит, јесте човек који је врло уважен и омиљен у народу и огроман број парохија је стао уз њега тада, а руска страна није урадила ништа за 30 година да залечи тај раскол у Украјини. А где је љубав у расколу? Она не постоји. Руси су ти који су направили раскол, а не Васељенска патријаршија или Украјинци, као што сада говоре. Значи, Руси су направили раскол и 30 година ниједан корак нису направили да га зацеле. Али зашто се у овом тренутку Украјинцима даје аутокефалност цркве? - Важно је да знате да смо ми као мајка црква морали да збринемо негде у канонско јединство милионе Украјинаца који нису хтели с Русима да буду у истој цркви. То нису у питању хиљаде, већ милиони верника. Они су се обратили нама. Шта смо ми могли да урадимо? Да одбацимо милионе људи да не буду нигде, да никоме не припадају? Милионе људи смо превели у јединство цркве. Ми као мајка црква смо их прихватили у наш загрљај, а што се тиче осталих цркава - оне које желе да их признају, нека их признају, а оне које не желе, то не морају да ураде. И још нешто треба да се зна. Украјинска црква је увек била под јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Руска црква никада није имала у Украјини нешто аутокефално. Имала је само право да руски патријарх рукоположи кијевског митрополита, и то само због близине. Они су увек били у оквиру Васељенске патријаршије. Kакав је однос Васељенске патријаршије с Kатоличком црквом? - Имамо добру сарадњу и водимо теолошки дијалог на глобалном нивоу у ком учествују све цркве и у ком учествује и ваша СПЦ. С папом посебно сарађујемо на пољу заштите животне средине. Ми смо први то покренули као важну тему, а папа нас прати. Папа је то јасно нагласио - васељенски патријарх је почео, а ја настављам. Желим да нагласим да смо 2016. организовали сабор на Kриту на ком је учествовала и СПЦ, и у оквиру тог сабора је донета одлука да се настави теолошки дијалог с Римокатоличком црквом са циљем јединства две цркве - православне и римокатоличке. У том дијалогу учествују све православне цркве, па и Васељенска патријаршија. Kаква је ваша порука српском народу за Божић? - Српском народу за Божић шаљемо поруку љубави, да издрже и истрпе сва искушења. Васељенска патријаршија вас воли и увек мисли на српски народ. Објавите све ово с пуно љубави као божићну поруку којом желимо да поздравимо све у Србији уз моју поруку: „Мајка увек воли своју децу.“ Извор: Курир

У среду, 11. децембра 2019, васељенски патријарх Вартоломеј посетио је здравствене установе и установе за помоћ избеглицама, које делују под покровитељством Међухришћанског савета за заштиту избеглица и миграната у Цариграду. О раду обављаном у њему упознати су Васељенски патријарх, који је био у пратњи митрополита маронејског Пантелејмона и патријаршијског ђакона Александра, који је стални представник Васељенске патријаршије у поменутом телу. После тога, Васељенски патријарх је опонудио деци и њиховим родитељима поклоне и слаткише. У четвртак, 12. септембра, на празник Светог Спиридона, митрополит маронејски и комотинијски Пантелејмон прати Васељенског патријарха у Богословску академију на Халкију, где ће Васељенски патријарх началствовати Божанском литургијом у ставропегијалном скиту Светог Спиридона. Извор: Инфо-служба СПЦ

Албански архиепископ Анастасије индиректно, ако не и јасно, предлаже да се на иницијативу Васељенске Патријаршије сазове свеправославнио сабрање предстојатеља помесних православних Цркава како би се обновило јединства међу помесним Црквама после давања аутокефалности Цркви у Украјини. Само три дана после изјаве Јерусалимског патријарха да ће да сазове сабрање првојерараха православних Цркава у Јордану, архиепископ албански Анастасије у отвореном писму тврди да то сабрање треба да сазове Васељенски патријарх. У свом писму архиепископ Анастасије наводи да је створена нова ситуација у православном свету после одлуке о давању аутокефалности Цркви Украјине, у којој су, како он тврди, извесне геополитичке прилике имале улогу. Он истиче да се ово стање може променити само применом основног начела саборности, јер је „то једини излаз из тренутне кризе“, додајући да „докле год се одлаже свеправославно сабрање, мултилатералне поделе у православном свету постаће још опасније.“ Архиепископ Албаније истиче да постоји посебно забрињавајућа тишина код већине православних Цркава по питању украјинске аутокефалности и да политички притисци нарушавају углед Православља. Бојећи се поделе на етнофилетским основама, чак и раскола, архиепископ Анастасије сматра да постоји хитна потреба за превазилажењем ове поларизације. Из овог разлога он предлаже да Васељенска Патријаршија преузме иницијативу и „поправи новонастало стање“, а да све аутокефалне Цркве преузму на себе део одговорности, јер, како каже, „сви православни имају одговорност како да допринесу помирењу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Катихета Иван Костић одржао је предавање 24. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Катихета Иван је говорио на тему Васељенски протојереј Георгије Флоровски. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Васељенски патријарх Вартоломеј срдачно је поздравио Стелиоса Кимбуропулоса, грчког посланика, који је посетио седиште Свете Велике Цркве Христове. Васељенски патријарх је честитао господину Кимбуропулосу на избору у Европски парламент, али и на његовом досадашњем напретку, истичући да је он пример не само особама са инвалидитетом, већ и друштву у целини. Такође је пожелео да током свог мандата допринесе јачању и консолидацији политике једнаких могућности за особе са инвалидитетом и њиховом једнаком приступу свим областима свакодневног живота. Истовремено, Васељенски патријарх је указао на то да као друштво морамо се борити против било којег облика дискриминације који се може јавити према особама са инвалидитетом. „Наша је порука достојанствен живот и једнаке могућности за све“, рекао је Васељенски патријарх. Са своје стране, господин Кимбуропулос је захвалио Патријарху на састанку и упознао га са својим активностима у Европском парламенту, као и својим учешћем у разним одборима, као што је опдбор за људска права. Извор: Инфо-служба СПЦ

На позив државног секретара Мајкла Помпеа, васељенски патријарх Вартоломеј посетиће Сједињене америчке државе у другој декади маја 2020. Биће то посета након више од десет година, последњи пут патријарх Вартоломеј посетио је САД 209. године, када је у Конгресу примио највише америчко одликовање - Медаљу слободе. Сада се планира састанак у Белој кући са америчким председником Доналдом Трампом, посета средишту грчке Архиепископије за САД у Њујорку, као и посета факултету Часног Крста. Католички универзитет Нотр Дам уручиће патријарху Вартоломеју титулу почасног доктора богословља тог универзитета. Остали детаљи посете биће усаглашени између Синода и архиепископа америчког Елпидофора, у другој половини новембра ове године.

Васељенски патријарх Вартоломеј дао је интервју за румунску веб страницу evz.ro, говорећи први пут у румунским медијима. Свјатјејши Патријарх је говорио о начину на који се према Православљу опходи у муслиманској земљи попут Турске. Он се осврнуо на забринутост Васељенске Патријаршије за животну средину, истичући да „наша околина символизује и представља колективну одговорност коју имамо, а позвани смо да заштитимо драгоцени дар Божјег стварања“. Такође је позвао вернике и сав свет да се одговорно понашају према еколошкој кризи и да заштите „крхку“ планету за будуће нараштаје. Он је даље нагласио да се „хришћанство може сматрати религијом љубави и дијалога. Јеванђељске идеје су управо оно што Православна Црква жели да проводи у животу и подржава у савременом свету“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Вартоломеј је 12. септембра 2019. у Халки на Принчевским острвима отворио конференцију коју организују Солунски богословски факултет и Богословска Академија Халке на тему „Проблем етнорасизма у Православној Цркви: Од бугарског раскола до данас“. У свом говору Васељенски патријарх је навео гледиште пергамског митрополита: „Највећа опасност јединству Православне Цркве је етнорасизам“. Са своје стране је нагласио: „Истинска православна вера и предање не могу бити извор националистичких тенденција. Када се етноцентризам појавио и појављује у контексту Православља, имао је и данас има туђе корене.“ Патријарх је такође благословио делегате и пожелео успех у раду конференције, честитајући ректорату Солунског универзитета и његовог Богословског факултета на организацији. На отварању конференције су говорили и: игуман манастира Свете Тројице на Халки, где се налази Богословска академија, епископ еритријски Кирил, нови ректор Солунског универзитета проф. Николаос Папа Јоану и декан Богословског факултета у Солуну проф. Панагиот Скалцис. Скупу присуствује више архијереја, свештеника, универзитетских професора и студената Солунског богословског факултета. Извор: Инфо служба СПЦ

Старање о животној средини је основни израз црквеног живота. У недељу 1. септембра 2019. обележава се 30-годишњица проглашења првог дана Црквене године за Дан очувања животне средине. Овај молитвени дан је успоставио у Православној Цркви патријарх васељенски Димитрије I да би се подигла јавна свест у вези решавања еколошких проблема. Овим поводом васељенски патријарх Вартоломеј је упутио поруку која истиче везу између екологије и богословља. Његова Светост је приметио да брига Цркве о природној средини не представља додатну активност, већ је пре „основни израз црквеног живота“. Еколошке активности се сматрају „богослужењем“ и проширењем Свете Евхаристије у свим димензијама њеног односа са светом. Извор: Инфо служба СПЦ

Уочи празника Индикта, нове црквене године, васељенски патријарх Вартоломеј одслужио је вечерњу 31. августа о празнику Матере Божје Изворске у Цариграду. Он је овог пута уручио високо звање Великог ретора (мегас ритор) умировљеном професору и богословско-философском писцу Христу Јанарасу. Патријарх је истакао зашто ову награду уручује професору Јанарасу рекавши: „Ми уважавамо Ваш велики допринос богословљу, образовању и култури“. Он је, између осталог, рекао и да сте „Ви истицали да је богословље увек богословље мира. Мир је однос, превазилажење запечаћеног система егоа...“ Са ствоје стране је нови архонт заблагорадио Васељенском патријарху на великој почасти указаној њему и његовој породици. Извор: Инфо служба СПЦ

Поводом храмовне славе свештеног Патријаршијског скита на острву Халки, посвећеном Преображењу Господњем, Васељенски патријарх Вартоломеј одслужио је вечерњу уочи празника, 5. августа 2019. године. Присуствовали су Митрополит Димитрије са Принчевских острва, Архиепископ антидонски Нектарије, комесар Светог гроба у Цариграду, Владика еритријски Кирил, амбасадор Грчке у Вијетнаму Јанис Раптакис, генерални конзул Грчке у Цариграду Георгија Султанопулу и велики број верних. У уторак је Свјатјејши Патријарх савршио Божанску Литургију у патријаршијској цркви на Принчевским острвима посвећеној Преображењу Господњем. На крају Литургије благословио је грожђе и одржао помен за покој душа својих предшественика патријараха Хризанта и Софронија III. Градоначелник Ердем Гул је присуствовао служби. Патријарх му је захвалио на присуству и честитао на недавном избору. Извор: Српска Православна Црква

Делегација Свете Горе, коју су чинили: монах Никодим Лавриот, монах Никодим Светопавловски и јеромонах Сисоје Ксенофонтски, састали су се данас са Патријархом Вартоломејем. Светогорци су са Патријархом утврдили програм његове посете Светој Гори у периоду од 19. до 22. октобра ове године. У суботу 19. октобра, Патријарх ће се искрцати на арсани манастира Ксенофонта, где ће га у духу светогорског протокола дочекати Прот са свих двадесет игумана и двадесет антипросопа. Сутрадан, 20. октобра Патријарх ће служити у Ксенофонту, поводом 200 година од подизања новог манастирског католикона (саборног храма). Патријарх ће из Ксенофонта отићи у Кареју, где ће се у Протату поклонити икони Достојно јест. Након обиласка Протата, посетиће и манастире ватопед и Пантократор, као и скитове Св. Андреја, Св. Пантелејмона и Св. Илије. Извор: Светогорске стазе

Поводом празника Светих славних и свехвалних Апостола Петра и Павла, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети Апостоли Петар и Павле - Васељенски проповедници речи Божје. Црква нас на значај Светих славних и свехвалних Апостола најопитније подсећа кроз празнике који су установљени у њихову славу и част. Поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице Апостола, у току богослужбене године савршавамо и молитвене спомене на свакога од Светих Апостола појединачно. Посебно место међу апостолским празницима заузима празник Светих првоврховних Апостола Петра и Павла, празник који је у нашем народу познатији под називом Петровдан. По сведочењу многобројних црквених извора, празновање Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Цркви је присутно од самих почетака, тачније речено присутно је непосредно након упокојења ова два ватрена проповедника еванђелске речи Божје. Свети Апостол Павле у својој посланици Јеврејима богомудро саветује хришћане да се свагда са љубављу и побожношћу молитвено сећају својих учитеља у вери и оних који су им надахнути Духом Светим проповедали реч Спасења. Древни хришћани имајући у свом уму ову апостолску поуку, веома рано почињу да прослављају молитвени спомен на своје учитеље првоврховне апостоле Петра и Павла. Ово древно празновање Светих Апостола Петра и Павла није увек савршавано у исти дан. Наиме, постоје многобројна сведочанства о прослављању Светих апостола Петра и Павла и по некима њихов спомен је савршаван након празника Рождества Христовог, по некима недељу дана након епифаније, док Свети Софроније јерусалимски сведочи да су апостоли Петар и Павле прослављали у четврти дан после празника Рождества Христовог. Овом празнику претходи Пост у част Светих Апостола који је у нашем благочестивом народу познат и каоПетровдански или Апостолски пост. Кратко житије Светог славног и свехвалног Апостола Петра Син Јонин, брат Андреја првозваног, из племена Симеонова, из малог палестинског града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благоизволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Еванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне. Кратко житије Светог славног и свехвалног Апостола Павла Свети славни и свехвални Апостол Павле беше родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени“, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар. (Више о Светом Апостолу Павлу до обраћања прочитајте у тексту протођакона Радомира Ракића под насловом: Свети апостол Павле, осврт на његов живот до обраћења) О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла и старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама, али и јединствени храм Светих Апостола Петра и Павла у Мајданпеку (Епархија тимочка) који је саграђен у јединственом швајцарском стилу, и као такав јединствен је у нашој помесној Цркви. Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом, саборна је јер се у њој пројављује суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас.(Детаљније о значају Светих славних и свехвалних Апостола послушајте у разговору вероучитељице и теолога Драгане Машић са аутором овог прилога, који је реализован у оквиру емисије изабери веронауку на таласима Радија "Беседа" Епархије бачке 20. јуна ове године). Апостола Првопрестолници, и Васељене Учитељи, Владику свих молите: да дарује мир Васељени, и душама нашим велику милост. (тропар) Чврсте и богоносне проповеднике, прве Твоје Апостоле, примио си Господе у насладу блага Твога и покој. Њихова страдања и смрт примио си више од сваког изобиља, Ти, који Једини познајеш људска срца. (кондак) катихета Бранислав Илић

У суботу, 6. јула 2019, васељенски патријарх Вартоломеј је посетио летње камповена Принчевсим острвима. Вартоломеј, у светом патријаршијском манастиру Преображења Господњег, одслужио је Божанску Литургију на почетку овогодишње сезоне летњих кампова. По завршетку Божанске Литургије Патријарх је обавио мали помен за доброчинитеља Симеона Синиосоглуа, а затим благословио почетак рада кампова. Служби су присуствовали и митрополити: Принчевских острва Димитрије и драмски Павле, архиепископ антидонски Нектарије, комесар Светог гроба у Цариграду, епископ еритрески Кирил, и конзул Грчке у Цариграду Јоргос Гаитанис. Извор: Српска Православна Црква

Васељенски патријарх Вартоломеј посетио је Академију на Халки у четвртак ујутро, 4. јула 2019. године.Посетио је и манастир Свете Тројице, где се сусрео са игуманом, Епископом еритријским Кирилом. Претходног дана васељенски Патријарх је у пратњи другог патријаршијског ђакона Нефона и Стефана Салцмана, секретара енглеског одељења Патријаршије, прусуствовао пријему поводом Дана независности Сједињених Држава.Пријем је одржан у хотелу „Фермонт Квасар Истанбул“. Ту је честитао празник Џефрију Ховенијеу, отправнику послова у Анкари, и Дарији Дарнел, новом генералном конзулу САД у Цариграду. Извор: Српска Православна Црква

ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ВАСЕЉЕНСКИ ТРОН И УКРАЈИНСКА ЦРКВА – СВЕДОЧАНСТВО ДОКУМЕНАТА У склопу разматрања које је Васељенска Патријаршија предузела поводом додељивања Украјини статуса црквене аутокефалности, формулисана су различита мишљења, чак и од представника званичних институција, којима се оспорава канонско право Константинопољске Цркве да приступи једном таквом делу. Као главни аргумент истиче се то да Украјина „представља канонску територију Московске Патријаршије“, те да, сходно томе, такав један поступак Васељенске Патријаршије би био „ускакање“ унутар туђе црквене надлежности. Стога, сматра се неопходним да Васељенска Патријаршија, по питању односа Константинопољске Цркве и Украјинске Цркве, све подсети на историјску и канонску истину, онако како она произилази из сачуваних званичних докумената, који су нажалост или занемарени или из очигледних разлога намерно прикривени. Однос Константинопољске Патријаршије и Украјинске Цркве – Кратак историјски приказ Као што је опште познато, Украјинци, као и сви народи који су пореклом од древне Рус (Ρώς), дугују своју хришћанску веру и православно опредељење Васељенској Патријаршији. Овде је сувишно и говорити о свим познатим историјским догађајима који су довели до крштења становника Владимирове Кијевске државе у десетом веку или о ширењу Православља које се појавило на целом подручју Кијевске Русије. Васељенска Патријаршија представља мајку Цркву за цео украјински народ, баш као што је и за руски, белоруски и друге народе у широј тој области. Руска Митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример Формула Лава Мудрог (XI век),[1] као шездесета епархија Васељенског Трона. Првобитно, била је обједињена под именом (митрополија) „Кијева и све Русије“, са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско седиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патријархом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране Васељенског патријарха Дионисија I (1470), док је 1561. године био у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договара са Васљенском Патријаршијом. После уздизања Московске Митрополије у статус Патријаршије за време Васељенског патријарха Јеремије II (1589), Кијевска Митрополија је наставила да функционише под Васељенским патријарсима, који су вршили надзор било преко својих изабраних егзараха, било неко од њих (петријараха) лично, као што се догодило 1589. године када је патријарх Јеремија II посетио Кијево и рашчинио Онисифора Кијевског због двобрачности, заједно са осталим окривљеним клиром, те је хиротонисао Михаила (Рогоза) као Кијевског митрополита. Шта више, том приликом је потврдио и благословио Богојављенско Братство, које је касније постало Академија и наредио сазивање украјинског Епархијског сабора. Али изнад свега, вероватно најважнији допринос Васељенске Патријаршије у Украјинској Цркви десио се када је ова Црква била потпуно латинизована и када је са својим епископима прихватила Унију. Тада је (1620) Васељенски патријарх овластио Јерусалимског патријарха Теофана да отпутује у Украјину, где је он хиротонисао православне епископе, обновио украјински Епархијски сабор и изабрао локалног митрополита са одобрењем Васељенског патријарха. Хиротонисање јерархије Кијевске Митрополије од стране Јерусалимског патријарха, наравно није значило да је митрополија била потчињена тој патријаршији. Када се 1654. године Украјина политички ујединила са Русијом, почело је да се покреће и питање црквеног уједињења тог региона са Московском Патријаршијом. Међутим, митрополити, епископи, клир, племство и сав народ Украјине снажно су одбили то уједињење. Узалудни су били и напори Русије да присвоје Кијевску Митрополију 1684. године од Васељенског патријарха Јакова. Кијевски митрополит Силвестер, заједно са својим наследницима Дионисијем, Јосифом и Антонијем, упркос притисцима, није прихватио да буде хиротонисан од Московског патријарха. Једино се њихов наследник Гедеон 1685. године сагласио да прими хиротонију од патријарха Московског Јоакима, али је и тада велики Сабор који се сазван у Кијеву прогласио овај избор невалидним а хиротонију незаконитом јер је обављена без знања Васељенског патријарха. Овај акт Московске Патријаршије представљао је озбиљан канонски преступ. Избор једног епископа из туђе епархије за митрополита, без сагласности локалног патријарха, јесте кршење светих канона, попут 35. апостолског канона, 6. канона Првог васељенског сабора, 13. и 22. канона Антиохијског сабора и 15. канона Сардичког сабора. Отимање туђе епархије јасно је осуђен као прекршај древних права Цркве у канонима, попут 8. канона Трећег васељенског сабора и 39. канона Пето-шестог сабора у Трулу. Због свега овога, Гедеон и они у Москви су касније разумели да ништа није могуће без дозволе Васељенског патријарха, те су све своје снаге усмерили да убеде (или присиле) тада Васељенског патријарха Дионисија IV да призна Гедеонову хиротонију. Целокупан труд ка ом циљу предузео је делом у име Царства и Владе Русије, амбасадор Никита Алексејев, који је отпутовао у Адрианупољ где је боравио Васељенски патријарх Дионисије IV. Њихове преговоре и закулисне радње забележио је у дванаест томова Историје Јерусалимске Патријаршије, патријајарх Дионисије II Јерусалимски, који је такође тамо живео и који је, захваљујући својим личним односима са царском породицом, одиграо кључну улогу у разговорима. Резултат тих разговора и преговора забележен је у патријаршијском и саборском „Акту“ (Πρᾶξιν) или у „Објавном писму“ (Γράμμα ἐκδόσεως) од јуна 1686. године, које је потписао Васељенски патријарх Дионисије IV и Свети и свештени сабор Константинопољске Цркве, као и сви митрополити Васељенске Патријаршије. Оригинални документ „Акта“ је уништен, али су, поред руских превода, сачуване и аутентичне грчке копије из времена патријарха Калиника II (1688, 1689-1693, 1694-1702), помоћу којих је изворни грчки текст прецизно васпостављен.[2] Сачуван је, такође, грчки оригинал Писма које је патријарх Дионисије IV послао руској царској продици, Јовану и Петру, као и принцези Софији и објављен у Збирци званичних докумената Владе Русије из 1826. године.[3] Ова два кључна текста, наиме патријаршијски и саборски „Акт“ из 1686, онако како је данас рестаурисан у својој оригиналној форми од стране руских историчара, и оригинал „Писма“ Васељенског патријарха Дионисија IV руској царској породици, дати су у целости као Додатак овој нашој публикацији. Наравно, сачувана су и друга званична документа на ову тему, од којих је само једна грчка копија а остало су руски преводи из тог времена, међу којима су званични преводи Министарства иностраних послова Русије који су сачувани у архиви тог министарства, док су остали, који су такође званични превод, садржани у рукопису збирке „Икона“ која садржи различите текстове у вези са Московском Патријаршијом.[4] Нема потребе наглашавати да је први међу овим текстовима, који није само патријаршијски већ такође и саборски документ, супериоран у канонском и законском меритуму, што значи да и за све остале треба да буде аутентични израз воље Васељенског Трона, где год, случајно, постоје разлике. Закључак на основу студије текстова Из проучавања ова два темељна текста, и првенствено патријаршијског саборског „Акта“ или, тачније, „Објавног писма“, произилазе закључци: Подређење Кијевске Митрополије збило се „на начин снисхођења“ и „икономијски“ из разлога посебних историјских околности тога времена, „због велике удаљености и због сукоба који се дешавају између две царевине“. Због којих је разлога, „непријатељ правде, истине и свете и безгрешне вере православних хришћана посејао коров и трње међу пшеницом, то јест међу православнима, што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима“. О ривременом карактеру поступка који је био по икономији и снисхођењу, а који је предвиђен патријаршијским и саборским „Актом“ из 1686, изричито изричито сведочи истакнути учењак патријарх Доситеј Јерусалимски, чија се улога у важним преговорима показала као кључна, када пише да је објавио посреднику амбасадору Никити Алексејевичу „да се… Кијев привремено уступа (ἐπιτροπικῶς) Московском (поглавару) због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“.[5] Као што следи из патријаршијског и синодског „Акта“ из 1686, значење „привођења“ Кијевског митрополита патријарху Московском суштински лежи једино у дозволи да хиротонише Кијевског митрополита: „да се најсветија епархија Кијевска може подчинити нејсветијем патријаршијском трону великог и богочуваног града Москве, то јест да се тамо хиротонише митрополит Кијевски, кад год се таква потреба појави. Интерпретација (израза) „то јест“ („δηλαδή“) тумачи значење (израза) „подчинити“ („ὑποκειμένη“). „Акт“ изричито каже: „одређено је да подређеност ове Кијевске Митрополије буде под најсветијим патријаршијским троном Москве“, то јест да патријарх Московски може да хиротонише митрополита Кијевског у име Васељенског патријарха, и само њега. Сачуване грчке копије документа кажу: „даје се дозвола… да хиротонише“, „и таква дозвола му је дата по икономији“. Документ који је једини сачуван у оригиналу (Писмо царској породици) изричито каже: „Најблаженији патријарх Московски…има да по дозволи хиротонише Кијевског митрополита“, то јест да патријарх Московски може спровести хиротонију митрополита Кијевског уз дозволу Васељенског патријарха. То да овде нема речи о потпуном издвајању Кијевске епархије (из надлежности Васељенске Патријаршије, прим. прев.) у Московску Патријаршију јасно је из чињенице да „Акт“ а) лишава поменутог патријарха (Московског) права да бира митрополита Кијевског и б) обавезује сваког митрополита Кијевског да помиње Васељенског патријарха као „првог“ на Светој Литургији. Неопходно је истаћи ова два правила. Дозвола дата патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског и само њега, након што га изабере клир и народ Кијевске епархије, указује на значајан степен аутономије и самовласности ове епархије. Ову аутономију не уступа патријарх Московски као претпостављено надређени за овај област о којој је реч, него је он у обавези да је прихвати као услов који је поставио Васељенски патријарх и који је овај (Московски патријарх) дужан да поштује. Патријарх Московски, сходно том правилу, нема права да покрене било какво спајање, поделу или укидање ове митрополије. То значи да је искључено њено административно припајање Московској Патријаршији. Обавеза сваког Кијевског митрополита да“ на Светој Литургији спомиње као „првог“ Васељенског патријарха представља најјаснији доказа да Кијевска епархија није дата Московској Патријаршији као њена канонска територија. Помињање као „првог“ на Божанственој Литургији имена Васељенског патријарха указује на канонску зависност оног који помиње и не представља просто израз молитвености или учтивости. Штавише, у посебном патријаршијском и саборском „Акту“ јасно се објашњава правило помињања Васељенског патријарха као „извора и начела“ потчињених му архијереја. Помињање пак патријарха Московског, после патријарха Константинопољског, треба приписати његовој особености као „старијег и предстојатељног“, то јест као духовни однос хиротонисаног и оног који га је хиротонисао.[6] Требало би нагласити да пракса која постоји код митрополита Филаделфијског у Венецији, која му даје дозволу да хиротонише архијереје Кефалоније и Китера, такође предвиђа помињање митрополита Филаделфијског од стране архијереја које је хиротонисао, без да то подразумева да митрополит Филаделфијски постаје њихов врховни поглавар. По аналогији, ово значи да помињање патријарха Московског (од стране митрополита Кијевског, прим. прев.) после патријарха Константинопољског, не подразумева никакво преношење надлежности (од Константинопољског на Московског патријарха, прим. прев.). Из ових разлога, руски научник Владимир Миронович Лурие,[7] који је проучио саборске документе из 1686. године, који се односе на Кијевску Митрополију, заједно са осталим руским историчарима, дошао до закључка да наведени услови имају јасно за циљ да очувају канонску власт Константинопољског патријарха над Кијевском епархијом.[8] Право дато страним архиерејима од стране врховног архијереја да хиротонишу клирике у његовој епархији је канонско и врло уобичајено чак и данас, када се то догађа уз дозволу локалног пастиреначалника, а да то не значи одвајање канонске територије. Управо то је прецизно назначавано у патријаршијском и саборском „Акту“ из 1686, када се предвиђа да клир и лаици Кијевске епархије „задржавају право, као исправан и преовлађујући обичај сходно канонима“ да шаљу, после њиховог избора, кандидата за митрополита Кијевског, патријарху Московском ради хиротоније. Реч је, дакле, о дозволи датој од врховног архијереја другом архијереју којом се уступа право хиротоније архијереја који припада његовој надлежности.[9] Уступање права патријарху Московском од стране Васељенског патријарха Дионисија IV да хиротонише митрополита Кијевског збило се путем „Објавног писма“, наслов који имају сви релевантни документи и има га такође најважнији међу њима. Израз „објава“ (ἔκδοσις, издање) технички је термин и у то вереме означава шири смисао „дозволе“ (ἄδειαν), и у овом посебном случају дозволе хиротоније или преноса. Стога, то није ствар једног „Акта“ или „Томоса“ којим Васељенска Патријаршија даје канонску територију другој аутокефалној Цркви, што се и догодило у другим случајевима када је аутокефалија била дата (на пример, Цркви Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Пољске, Албаније и Чешких земаља и Словачке), као и случајеви где су специфични региони били уступљени другој аутокефалној Цркви (на пример, припајање Цркви Грчке Јонских острва, Тесалије, или издвајање Дијаспоре 1908. и њен повратак Васељенској Патријаршији 1922. године). Никада ни један део канонске територије Васељенске Патријаршије није дат другој аутокефалној Цркви преко „Објавног писма“.[10] И уздизање Руске Цркве у ранг Патријаршије, кроз које су дефинисане и границе њене надлежности, збило се издавањем Томоса. Да је Васељенски патријарх желео да уступи своју канонску територију (то јест, Украјину) Московској Патријаршији, морао би да се усвоји сличан документ какав је био издан у свим другим примерима. Све горе наведено пружа довољно сведочанства чињеници да су патријаршијска и синодална „Акта“ из 1686. године била разумевана у смислу који је описао патријарх Дионисије Јрусалимски, који је такође био упознат са проблематиком из прве руке, учествујући у преговорима који су се збили, наиме: „да би једна епархија патријарха Константинопољског могла бити дата на управљање најсветијем патријарху Московском“,[11] управо због тога, по истом патријарху Дионисију, „због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“, то јест до правог времена. Ситуација до данас Шта се догодило након 1686. добро је познато. Московска Патријаршија никада се није придржавала правила из патријаршијског и саборског „Акта“, нити по питању избора митрополита Кијевског (од стране клира и народа из те области), нити пак по питању помињања као „првог“ имена Васељенског патријарха од стране сваког митрополита Кијевског на Светој Литургији. На тај начин, а посебно путем самовољног укидања помињања Васељенског патријарха од стране сваког Кијевског митрополита, произвољно је извршена анексија de jure зависне Кијевске Митрополије (и Цркве Украјине) од Васељенске Патријаршије и присаједињење Украјине Московској Патријаршији. Сви ови догађаји збили су се у периоду када је Васељенски Трон био у дубоком превирању и неспособан „да узме у обзир околности тог времена и дигне свој глас против таквих самовољних деловања“.[12]Какогод, „он што од почетка никада није постојало није потврђено временом“, сходно општем концепту Римског права, што је такође признато и светим канонима.[13] Црква Украјине никада није престала да буде de jure канонска територија Васељенске Патријаршије. Правило о 30-годишњем застаревању, које је предвиђено 17. каноном Четвртог и 25. каноном Шестог (Петошестог) васељенског сабора, не може бити примењено јер ти канони говоре о „агрикултурним“ (сеоским) или „локалним“ (месним) парохијама а не о епископатима или митрополијама. Сви древни тумачи ових канона су у овоме сложни.[14] Васељенска Патријаршија је овога увек била свесна, упркос чињеници „да су то околности времена“, толерисала је самовољне поступке Московске Патријаршије. Ово је било потврђено у случају давајања аутокефалије Цркви Пољске од стране Васељенске Патријаршије 1924. године. Релевантни Томос се јасно односи на област Кијева, од којег је Пољска такође зависила, која (област Кијева) никада није престала да буде део канонске надлежности Константинопољске Цркве, што је такође и чињеница правила из „Акта“ из 1686. године којих се Московска Патријаршија никада није придржавала. Закључци На основу проучавања званичних докумената, онако како су они сачувани или васпостављени кроз историјско истраживање, не само грчких већ и руских научника, следи следеће: Васељенска Патријаршија никада није уступила Кијевску Митрололију тако да она представља канонску територију Московске Патријаршије. Канонске границе Руске Цркве су биле дефинисане онда када је та Црква уздигнута у статус Патријаршије 1589. и то никада није било измењено никаквим патријаршијским или саборским Томосом. Кијевска Митрополија није обухваћена тим границама. Свака географска област која je изван граница, које су дефинисане Томосом о аутокефалности неке Православне Цркве, такође се налази и изван њене канонске територије, како је тачно предвиђено за сваку аутокефалну Цркву. Кијевска Митрополија (и целе данашње Украјине) била је од свог оснивања епархија Васељенског Трона, задржавајући начално своје одговарајуће место у свом Уставу, док је сваки Кијевски митрополит примао хиротонију од Константинопољског патријарха без прекида све до седамнаестог века. Веза између Украјинске Цркве и Васељенске Патријаршије била је тако снажна да, чак и после политичког уједињења ове области са Московом 1654. године, сваки напор патријарха Московског да хиротонише Кијевског митрополита наилазио је на снажну реакцију од стране украјинског клира и лаика. Самовољна хиротонија Гедеона за митрополита Кијевског од стране патријарха Московског Јоакима 1685. године срела се поново са реакцијом клира и лаика Митрополије. Тек онда када је Васељенски патријарх Дионисије IV, под жестоким притиском, 1686. дао дозволу патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, клирици и лаици су прихватили хиротонију Гедеона и његових потоњих наследника од стране патријарха Московског. Званични документи, на основу којих је ова дозвола дата патријарху Московском добро су познати и откривају следеће: а) Документ којим је ова дозвола била дата патријарху Московском назначен је и наведен у свим постојећим текстовима као „Објавно писмо“ („обраћам се објавом писма“), што у техничкој терминологији оног времена означава давање дозволе за вршење хиротоније или неке друге канонске радње, али никада (термин) није употребљен да означи потпуну инкорпорацију канонске територије унутар друге аутокефалне Цркве. б) Сходно свим постојећим документима, дозвола патријарху Московском да хиротонише Кијевског митрополита дата је „по икономији“, „због садашње потребе“, то јест због „велике удаљености и сукоба који се дешавају између две царевине“. Односно, ова дозвола подразумевала је свој привремени карактер и била је применљива онолико дуго колико су постојали и разлози због којих је дата. в) Карактерисање митрополита Кијевског као „потчињеног“ патријарху Московском, која се налази у теску „Акта“, протумачена је непосредно самим текстом буквално означавајући „хиротонију тамошњег митрополита“ (у Кијевској Митрополији, прим. прев.) од стране патријарха Московског. Поента и смисао лежи у „дозволи“ датој патријарху Московском да врши хиротонију Кијевског митрополита, али не и у издвајању канонске територије. Само то је, уосталом, био захтев, онако како се он разуме и како је записан у патријаршијском и саборском „Акту“: „даје се дозвола најблаженијем патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, кад год та Митрополија остане без свог архијереја“. Васељенски патријарх Дионисије IV и патријаршијски Сабор нису имали разлога да уступе било шта „изван тога“. г) Правила које истиче патријаршијски и синодски „Акт“ ван сваке сумње потврђују да канонска територија Кијевске Митрополије није уступљена Московској Патријаршији. Никада раније није забележен случај уступања канонске територије другој аутокефалној Цркви уз услова да то не даје право потпуног администрирања том облашћу, укључујући и начин избора њених архијереја и, најважније, са захтевом да се на Светој Литургији као „први“ помиње Глава од које она (црквена област) потиче. Све ово, наравно, знала је Московска Патријаршија, због чега је самовољно прекршила ова правила и никада их се није придржавала управо због тога да би произвољно инкорпорирала Митрополију Кијева (и Украјине) у своју канонску надлежност. Међутим, ово сигурно представља прекршај светих канона[15] и „Акта“, на чему почива сав однос Московске Патријаршије и ове области. Пропуштање да се придржава правила неког Акта, чини тај Акт у целини неважећим. Тим пре што се овде не ради о неком обичном или световном, већ о црквеном, то јест о свештеном тексту, они који крше његова правила требало би да се подсете закључка самог документа: „свако ко погрешно разуме оно што је написано, или на други начин изабере да покаже непокорност или противљење, супротставља се Господњој заповести и примиће казну као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога. 4. Васељенска Патријаршија је, из разлога комплексних историјских околности са којима се сусретала, претрпела и прећутала непоштовање правила патријаршијског и саборског „Дела“ из 1686. од стране Московске Патријаршије, али их никада није отписала или игнорисала. Доказ овога је давање аутокефалије Пољској Цркви 1924. године, од стране Васељенске Патријаршије, кроз издавање Томоса, у којем је јасно наведено да је ова одлука заснована на чињеници да је Пољска еклисиолошки припадала Кијевској Митрополији под Васељенском Патријаршијом и да се Московска Патријаршија није држала предвиђених правила. Давање аутокефалије Пољској Цркви било је прихваћено од свих Православних Цркава, изузев Руске, која је 1949. године извршила своју доделу аотокефалности овој Цркви. На тај начин, све Православне Цркве, изузев Руске, су такође индиректно прихватиле суверено право Васељенског Трона над Митрополијом Кијева и Украјине. * * * Када је, 1757. године, Митрополија Алепа била дата Весељенском трону, због административних потешкоћа са стране Антиохијске Патријаршије, којој је канонски припадала, Васељенски Патријарх Неофит VII у релевантном патријаршијском и саборском Акту, након враћања ове митрополије Антиохојској Патријаршији 1792. године, истакао је следеће: „Подршка и без премишљања помагање потребама другог најсветијег Патријаршијског и Апостолског Трона је нешто што наш Патријашијски, Апостолски и Васељенски Трон сматра историјски врло прикладним. Међутим, било заузимање или жудња за њиховим правима из осећаја похлепе, јесте нешто што ми не бисмо учинили нити би пак имали слуха за тако нешто. Јер, оно прво је исправно и по себи достојно, али ово потоње је неправедно и неприлично патријаршијском угледу.“[16] Васељенски патријарх је увек хитао да помогне и подржи Православне Цркве које су у проблему. Међутим, „нема слуха“ за узурпацију канонских права једне Цркве од стране друге. Сви сачувани документи који су релевантни предвиђају да би сваки митрополит Кијевски требало да буде изабран од стране Украјинске Цркве и да као „првог“ помиње Васељенског патријарха као свој канонско „начело“ на свакој Светој Литургији. Не чувати ова темељна правила представља одузимање туђе надлежности. Постојање ових правила у свим постојећим званичним документима сведочи да Константинопољска Црква никада није лишена канонских права над Украјинском Црквом. У односу на ово, требало би истаћи један од основних правних аксиома: начело, према којем онај који издаје неки Акт има апсолутно првенство у његовом тумачењу. Следстевено томе, у овом конкретном случају, тумачење патријаршијског и саборског Акта прво и пре свега Васељенском Трону. Стога, Васељенска Патријаршија има право и обавезу да преузме одговорајуће мајчинско старање за Украјинску Цркву у свакој ситуацији када се то покаже неопходним. Додатак 1. Патријаршијски и саборски „Акт“ или „Објавно писмо“ из 1686. године Извештај о палеографском опису и садржају кодекса Патријаршијских писама од стране Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке бр. 22 Увод Међу рукописним кодексима који су очувани у Историјском и палеографском архиву Образовног института Националне банке налази се и Кодекс 22, који садржи копије одређених аката Васељенске Патријаршије, посебно из седамнаестог и осамнаестог века. Кодекс садржи укупно 268 аката, претежно патријаршијских и правних, као и одређена синоптичка поглавља теолошке природе. Садржи акта именованих и неименованих Васељенских патријараха, која се односе на различита административна патријаршијска питања, као што је додељивање ставропигијалног достојанства манастирима, саборске одлуке о хиротонији и свргнућима архијереја, опште објаве (енциклике) и друге предмете правне природе. Првих пет страна нису нумерисане и на њима је табела садржаја у којем су теме поређане по алфабету. Укратко, ту се налазе акта следећих Васељенских патријараха: Митрофан III (1567) Неофит II (1611) Пајсије I (1654) Јоаникије II (1655) Партеније IV (1667-1684, други и пети патријаршијски мандат) Герасим II (1673) Јаков (1681-1688, први, други и трећи патријаршијски мандат) Калиник II (1688-1702) Дионисије IV (1682-1695, трећи, четврти и пети патријаршијски мандат) Неофит IV (нема датума) Кипријан I (1708-1713, први и други патријаршијски мандат) Атанасије V (1710) Кирило IV (1711-1712) Јеремија III (1719) Пајсије II (1732) И даље 90 аката неименованих па?