Претражи Живе Речи Утехе

Без Хришћанства Европа нема будућности Изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога” Од ИН4С - 19/12/2019 Фото: dpa/Gian Ehrenzeller Цркве у Немачкој масовно напуштају вјерници. Шта ће се десити са Европом ако Европљани не буду више знали како се зове Човјек са Крста и које је значење Крстова по врховима брда Европе ? По свим расположивим прогнозама ће број крштених Хришћана у Централној Европи рапидно опасти. Поставља се питање, да ли ће овај религиозни заокрет донијети са собом и велике политичке последице. Централна Европа тиме запада у лом свој културе. Што се понајбоље види управо сада, пред Божић. И наравно да се мора поставити питање: зашто религија -конкретно вјера у Господа Исуса Христа- овако копни. Многи ће на то одговорити: због католичке цркве. Јер клеца за модерном, јер у њој жене нису изједначене са мушкарцима па не могу бити ни ђаконице а камо ли бискупице. Јер због целибата све мање има свештеника који би народ подучавали вјери и славили је у миси. И јер је сексуално искориштавање малолетних особа од стране католичког свештенства довело до губитка повјерења у цркву. Исус Христос, један од четири “ауторитета” човјечанства Протестанти немају већину од ових “препрека”, али њихове цркве су још празније до католичких. Нити се скоро ико у јавном дискурсу и сјећа да протестаната још и има, за разлику од католика. Стога изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога”. Било би више него корисно да се у Европи политичари и социолози запитају: мијења ли ово слабљење религије и вјере у Бога на дуже стазе друштвено и политичко размишљање и дјеловање грађана. Јер ово слабљење значи и заборављање фундаменталног извора европске цивилизације: хришћанске вјере. Свидјело се то коме или не: европска слика о човеку и друштвени поредак Европе одлучујуће почивају на Старом и Новом Завјету: на Јеврејству и Хришћанству. Још прецизније: на 10 Мојсијевих Божијих заповјести и људским правима проистеклим из Беседе на Гори Господа Исуса Христа. По Карлу Јасперсу, утемељивачу егзистенијализма, Исус Христос је један од четири “ауторитета” човјечанства, у које он још убраја и Буду, Конфучија и Сократа. А по Теодору Хеусу, првом предсједнику СР Њемачке (од 1949 до 1959) је Европа саграђена на три брда: грчком Аеропагу мислилаца, римском Капитолу правника и у јерусалимској Голготи, на којој је умро и васкрсао Човјек, који је солидарност међу људима у игру увео као врховну норму живљења. Јесте да се мирно може констатовати да у западним уставима постоје све фундаменталне норме и Јеврејства и Хришћанства. Али устави не дају смисао живота, не мотивишу. Они само утврђују оквир понашања. И наравно да данас држава не смије да подстиче религију: држава и религија морају да остану раздвојене. Али грађанин, као политички субјект, итекако може да подстиче религију, да је поспјешује. Као и цивилно друштво. И било би добро да то чине јер тиме дају људима стабилност у људима достојној религији. А све ово никако није само ствар владика и теолога, одговорних за цркву и вјеру: јер ни они сами не могу пуно тога покренути. Исус Христос Европска слика човјека почива на Хришћанству Стога се данас у Европи, оваквој Европи, слободно може постави питање: што би се десило у будистичким и муслиманским земљама ако тамошње становништво више не би имало спознаје о томе ко је Буда или ко је Мухамед ? Шта би се десило у Индији, ако Индијци не би више знали ко је и зашто подигао њихове храмове ? Шта би било од Кине у којој Кинези не би више појма имали шта од њих тражи Конфуције ? Да то и драстично изговоримо: шта ће остати од Европе ако Европљани више не буду знали како се зове Човјек разапет на Крсту ? Ако не буду знали зашто је усправљен Крст на куполама и звоницима цркава? И на раскршћима, на врховима брда и планина Европе? Централна заблуда стога гласи да пуно људи мисле да је религија чисто једна приватна ствар. Стога у школама и универзитетима младе људе не треба само добро образовати него их прије свега добро научити историји. Они требају да знају да европска слика човјека, са свим његовим људским достојанством и људским правима, фундаментално почива на Хришћанству. И просветитељству. Неодвојиво. Ако тога не буде, Европа се неће моћи одупријети кинеској идеолошкој свесвјетској доминацији. Свидјело се коме или не: небројна мајсторска дјела литературе, музике, архитектуре Европе се не могу појмити без Хришћанства. Јер васколика култура Европе почива на три Јевреја: Мојсију, Исусу Христу и његовом апостолу Павлу. Аутор: Eberhard baron od Gemmingena, језуит, директор њемачке редакције Радио Ватикана1982-2009. Превод: Мирко Вулетић Извор: Ди Велт View full Странице

Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд. Цео интервју епископа Максима за НИН - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG View full Странице

Представници православних Цркава при Европској унији изразили су своје мишљење у вези са Истанбулском конвенцијом о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици, притом осуђујући све врсте насиља у породици. Чланови Одбора представника православних Цркава при Европској унији (CROCEU), у изјави новинској агенцији Базилика, изразили су „озбиљну забринутост због увођења новог правног појма у текст Конвенције, наиме, појма рода и других израза који се односе на њега“, указујући на „недостатак јединственог и једногласног приступа његовом тумачењу међу онима који би требало да имплементирају Конвенцију у законодавство својих земаља“. Чланови Одбора су нагласили чињеницу да „Конвенција може бити коришћена као први корак ка будућим покушајима легализације појмова рода и родног идентитета у контексту, што би било у супротности са библијским учењем о мушкарцима и женама и односима између њих“. На крају изјаве они "позивају све људе добре воље да негују свест о установипородице и њену важност за очување будућности Европе“. У питању је Изјава Одбора представника православних Цркава при Европској унији о Конвенцији Савета Европе о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици (Конвенција у Истанбулу). Одбор представника православних Цркава у Европској унији (CROCEU) снажно осуђује насиље над женама и насиље у породици. Православна Црква сматра да су сви мушкарци и жене једнаки у свом достојанству пред Богом и равноправни у својим правима у друштву. Према учењу Православне Цркве, мушкарац и жена треба да поштују и цене једни друге. Православна црква поштује жене у личности Мајке Господа нашег Исуса Христа, „која је часнија од херувима, и неупоредивно славнија од серафима". Свесни чињенице да су за заштиту жена од насиља у породици и других облика насиља потребна ефикасна правна средства и мере којима то треба решити, CROCEU поздравља намеру потписника Конвенције да дају правно обавезујући документ који има за циљ стварање заједничког свеобухватногоквира у овој области. CROCEU узима у обзир да је Истанбулска конвенција ступила на снагу 1. августа 2014. године, а потписале су је готово све државе чланице Савета Европе и Европске уније. Међутим, CROCEU изражава озбиљну забринутост у погледу увођења новог правног појма у текст Конвенције, односно "род" и других израза који се односе на њега. Непрестане јавне дискусије о правом значењу овог термина потврђују недостатак јединственог и једногласног приступа његовом тумачењу међу онима који треба да имплементирају Конвенцију у законодавство својих земаља. Постоји снажан разлог да се верује да би се Конвенција могла користити као први корак ка будућим покушајима легализације појмова "род" и "родниидентитет" у контексту који би био у супротности са библијским учењем о мушкарцима и женама и односима између њих ("slippery slope argument"). CROCEU позива земље које су већ потписале и ратификовале Конвенцију да тумаче своје одредбе, посебно израз "род" и појмове који се односе на њега, уконтексту схватања "двају полова" које је створио Бог, наиме мушког и женског. Као хришћани подржавамо све напоре на међународном и националном нивоу како бисмо заштитили жене од насиља. Сматрамо да законодавство у овој области мора да садржи законске прописе који имају за циљ да подржепородицу у којој мушкарац и жена воле и поштују једни друге, стварајући хармоничне односе. Да се сетимо учења св. апостола Павла о породици: свето јединиство човека и жене које је Бог створио и благословио. Стога позивамо европске земље да раде на правном оквиру који ће заштитити породицу као друштвену вредност. Као православни хришћани, позивамо свељуде добре воље да негују светост установе породице и њену важност за очување будућности Европе. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Драматични догађаји у Сирији – конкретно, масакр цивила отровним гасом који се 4. априла догодио у Идлибу, након чега је 7. априла уследио амерички ракетни удар на сиријску авио базу у Шајрату, што је коначно кулминирало веома жустром дебатом у Савету безбедности УН – потиснули су у други план остале трагедије Блиског истока. Вредан помена је терористички напад на коптску заједницу у Египту, који је поново актуелизовао питање судбине хришћана у региону. Прво да кажемо неколико речи о самом догађају. Деветог априла, на Цвети као значајан празник за хришћане, две коптске цркве у египатским градовима Танта и Александрија су током свечане службе потресле јаке експлозије, убивши 49 и ранивши 120 људи. Власт је одмах реаговала увођењем тромесечне ванредне ситуације и стварањем Врховног савета за борбу против тероризма. На ово су САД и западне земље, уместо да искажу саосећање са хришћанима, аутоматски издале оштра саопштења у којима се режим критикује за „спутавање демократије“. Било како било, ми заиста морамо посветити више пажње судбини хришћана на Блиском истоку, укључујући и Египат. Коптска заједница је одувек била један од најважнијих чувара египатског националног идентитета иако, судећи према различитим проценама (будући да нема званичних података након 2006. године) чини између 7 и 11 одсто укупне популације у земљи, што значи да Копта у Египту има између 6 и 13 милиона. Вековима су Копти играли важну улогу у економији, политици и културном животу египатске државе. Генерални секретар Уједињених нација Бутрос Бутрос Гали (његов деда Бутрос Гали био је премијер земље од 1908. до 1910, након чега су га убили египатски националисти) један је од познатих Копта којих се сећамо. Ипак, током 20. века улога Копта у политици и економији постепено је опадала. Не више од једног или два члана коптске заједнице били су чланови владе или гувернери у протеклим годинама, а под Хоснијем Мубараком само шесторо њих су били чланови парламента. КАД ПОЧИЊУ ПРОБЛЕМИ ЗА КОПТЕ Истовремено, током 20. века, па све до почетка 90-тих, Копти нису били суочени са било каквим нарочитим притисцима. Наравно, њихов удео у економији, политици и укупном броју становника је опадао, али то није утицало на њихов статус. Проблеми су постепено почели да се јављају након победе Исламске револуције 1979. у Ирану и кризе секуларног државног модела, која је погоршана распадом СССР, а са тим и секуларног левичарског вектора у политици арапских земаља. Многе арапске државе, претходно оријентисане на социјалистички или на либерално-западни модел владавине, као што је рецимо Египат (који је, како год окренете, био секуларан), почеле су да осећају притисак исламиста, посебно Муслиманског братства, које је популаризовало слоган „ислам је решење“. Коптска заједница у Египту, која је у Мубараковој ери преко папе Шенуде III (због апостолског порекла, поглавар ове цркве носи титулу „папа Александрије и патријарх престола Светога Марка“; прим. прев.) успоставила јаке односе са државним институцијама (које су је заузврат генерално штитиле) почела је да бива мета масовних напада исламиста од 90-тих. У периоду између 1990. и 1997. догодили су се инциденти у многим местима (Абу Киркас, Манфалут, Асјут, Изет-Давуд) који су резултовали смрћу десетина хришћана. Врхунац је био напад исламиста на туристе у Луксору из новембра 1997, након чега је Стејт департмент против њих увео репресивне мере. То је на одређено време смирило исламисте иако су „спонтане“ демонстрације и притисци на хришћане – под изговором „илегалне изградње цркви“, наводних „увреда“ ислама од стране Копта, кохабитације хришћанских жена са муслиманским мушкарцима итд. – настављени, што је полако водило ка све бржем исељавању Копта и других хришћанских заједница из земље (на пример Јермена, који су били добро позиционирани у пословној заједници у Александрији). Поред тога, било је и терористичких напада сличних овим последњим, као рецимо 2011. кад су се догодиле експлозије у коптским црквама у Александрији. Кад је Муслиманско братство дошло на власт након револуције 25. јануара и председничких избора 2012. године, на којима је победио њихов пулен Мухамед Морси, позиција Копта нагло се погоршала. Главни разлог тога је то што су током избора у великој мери подржали Ахмеда Шафика, секуларног политичара блиског Мубараку. Упркос обећањима нових власти да ће заштитити хришћане, репресија против хришћанских заједница само је погоршана. Као што су јасно показали чланови Удружења отетих и киднапованих, 500 коптских жена и девојака је киднаповано између јануара 2011 и марта 2014. године. Напади и убиства Христових следбеника у различитим деловима земље су се повећали. Међутим, Запад је ове чињенице или заташкавао или приказивао као „искривљену реалност“, као да су коптске девојке својевољно пристале да се удају за муслимане, па су то Копти то протумачили као киднаповање. ЕЛ СИСИЈЕВА ЕПОХА У таквој ситуацији Копти су се осетили ослобођено кад су 2013. највиши војни службеници, предвођени Абделом Фатахом ел Сисијем, дошли на власт у Египту, а Муслиманско братство суспендовано са свих нивоа власти. Коптски папа Тавадрос II, који је наследио Шенуду III, изразио је солидарност за египатском војском, наводећи да они проводе вољу народа. Усвајање Устава из 2014, у којем је први пут, премда кратко, поменут хришћански период египатске историје, био је важан и значајан догађај за коптске хришћане. Међутим, јасно је да ислам остаје државна религија, а шеријатски закон база националног законодавства. Недавни догађаји, попут експлозија у коптским црквама, као и последње претње Исламске државе Коптима на Синајском полуострву, довеле су у питање релативни мир у којем живе египатски хришћани. Ови догађаји су изазов и за нову америчку администрацију. Хоће ли наставити да скреће ка дипломатији Џорџа В. Буша и Барака Обаме, када је под слоганом мира Вашингтон следио агенду смене режима на Блиском истоку, са јасним циљем да подржи Муслиманско братство као наводно демократску снагу? Зна се да је управо Муслиманско братство, уз прећутну подршку Запада, покренуло највећи прогон хришћана у региону (у последњих 1.000 година); а припадници ISIS, који су их заменили на месту лидера у убијању хришћана, проширили су ту врсту политике све до геноцида над хришћанима у Сирији и Ираку. Да ли ће админситрација Доналда Трампа бити довољно јака да промени дугорочни вектор спољне политике и прошири поље борбе против радикалних исламиста и ISIS а тиме што ће почети да штити мањине на Блиском истоку, укључујући и хришћане? У сваком случају, ако обрати пажњу на проблем геноцида и прогона хришћана и других националних, етничких и верских мањина на Блиском истоку, администрација Доналда Трампа ће, додавши у своју агенду и овај фактор, доказати да се заиста разликује од неокона и да је истински усмерена на сузбијање радикалног ислама као дијаболичне силе која настоји да уништи двомиленијумско присуство хришћана у региону. Тиме би била проширена и евентуална платформа сарадње у борби против регионалног ексремизма између САД и Русије и успостављена правила – укључујући и духовну компоненту – за превазилажење конфронтације између Москве и Вашинтона на Блиском истоку. Можда ће Бела кућа размотрити ову могућност? New Eastern Outook/НовиСтандард Превео Александар ВУЈОВИЋ Погос АНАСТАСОВ, аутор овог текста је политиколог и оријенталиста