Претражи Живе Речи Утехе

Блажењејши Архиепископе охридски Јоване, Високопреосвећена господо митрополити, Преосвећена браћо епископи, сабрани из свих крајева света и из других независних, суверених држава на овим просторима и из читавог света, браћо свештеници, часни монаси и драге сестре монахиње, али пре свега и изнад свега, а то обухвата и све поменуте, обраћам се вама, браћо и сестре, православни хришћани! Дошли смо у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки корени племена Васојевића, у земљу из које је, из тих корена, израсло стабло са богатом крошњом и са још богатијим плодовима. Стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима, али и народним, ако хоћете, како се то данас каже, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу. То, међутим, значи, кад кажемо православном, да је, у самој својој суштини, реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове! Који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су, који знају који им је циљ. Али баш зато што све то знају, бивају управо, као народ јеванђељски, и као народ хришћански, православни, способни да могу, у истој мери, на исти начин као што препознају себе и воле себе, да препознју и воле и поштују другога, у свим његовим димензијама. Било да се ради о комшијама, било да се ради о суграђанима, било да се ради о житељима једне те исте државе, без обзира ком народу припадају, да ли су Бошњаци, да ли су Црногорци, да ли су Хрвати, да ли су било који други народ, и, наравно, да ли су Срби. Све то скупа, баш зато што потиче из овог васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да, познавајући себе и своје, не буду потпуно затворени у себе, него са Христом отворени за другога и другачије, чак и онда када се на други начин моли Бог. Јер Бог је тај који процењује да ли смо, чули у Светом јеванђељу речи самога Христа који вели: ,,Син човечији није дошао да суди, него да се свет кроз Њега спасе.” То је корен ових простора и Васојевића, то је и плод који је никао и који краси ове просторе, али и нашу Цркву, а кроз њу и читаву васељену, плод који је поникао на овим просторима. Браћо и сестре, небо нас је данас обасјало, изобилно, сунцем и сунцем правде и мира, Господом нашим Христом, јер смо служили Свету литургију у Његово име за спасење света. Али нас је Господ обасјао и сунцем тварним, створеним, да покаже да се данас са нама сабира на овом месту светом, али исто тако и радују, и небо, као што се радују и сви они што су на небу и као што се радујемо сви ми који смо на земљи. Јер у Цркви Христовој нема граница, не постоји ништа индивидуално и појединачно. Све је саборно, све се у Христу сабира. И све је позвано и онда када је, изван, да тако кажем, граница Цркве, да се у Христу Богу сабере и препозна као јединствено. Да сви, данас обасјани небеским и земаљским сунцем, осећамо космичку хармонију која струји на небу, али је уцртана и у ова брда која нас опкољавају, штите, али истовремено и упућују на небо. У ову земљу и ову светињу, ту је уписана мисао Божија. То јест, благодат Божија је свугде и у сваком делу творевину, и у нама људима и у земљи и на небу. Данас смо служили Свету литургију и имали велику радост да, ево, браћо и сестре, будемо сведоци и учесници устоличења новог духовног оца, пастира Будимљанско-никшићке епархије, господина Методија. Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодаћу Духа Светога и саборских отаца наше помесне Цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде, на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, у месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем, иако постоји другачији и различити, присутан је Бог. А онда си растао у овом поднебљу, духовно стасавао у скуте блаженопочившег великог пастира Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха, Митрополита Амфилохија, у Цетињском манастиру. А онда, из те светиње, школовао си се и у другим помесним Црквама, а исто тако посећивао и западне земље. Све то заједно, ми знамо, је додатак на оно што у нашој души постоји као семе, као покретач, као оријентир живота, а то је вера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао у овај свет и који је глава Цркве, тела Христовог. Ви добро знате, као што, браћо и сестре, и сви ми знамо, да Црква Христова није од овога света, али јесте у овоме свету, зато што овај свет без Цркве не постоји, боље рећи, нема смисла. Они којима Црква смета јер им смета систем вредности који Црква сведочи, хтели би или да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би и Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света. У овом свету је да преображава свет и да га претвара у Цркву! Ми, браћо и сестре, као хришћани, јесмо грађани градова и села, али смо исто тако и житељи Царства небеског, горњега Јерусалима, кроз Цркву. Ми јесмо у историји, али смо, исто тако, учесници и мета-историје, вечности, опет кроз Цркву и Свету литургију! Имамо, као људи, свој почетак, а имамо, дабоме и свој крај. Али у Христу, оно што има почетак постаје беспочетно, јер Господ наш нема почетак. И оно што је у Њему и са Њим постаје бескрајно и вечно, јер је и Он вечан. Црква дакле, браћо и сестре, није у овом свету да би решавала социјалне проблеме или психолошке проблеме појединаца и група. Није ту да би решавала политичке проблеме, да би учествовала у расправама, у неспоразумима, у наметању у томе ко је у праву, а поготово није ту да би заузимала ову или ону страну, јер Црква је целина. Црква је саборна. Све оно што се не разуме међусобно, све оно што замера једно другоме, све оно што се супротставља у односу на друго, све оно што се може назвати половима, странама и странкама, па ако хоћете и државама, у Цркви Христовој, у Богу, у Христу у јединоме, позвано је, али има и шансу, да се сусретне и да буде једно, остајући различито. Баш као што су Света Тројица један Бог, а тројица: Отац, Син и Свети Дух, три личности, али једно. Па и ми људи, једна природа човечанска и људска, једна и јединствена, а толико личности, толико породица и толико народа, све то Господ позива у једно и јединствено. И не само да позива, него све то има шансу у Њему да нађе јединство. Нарочито, поменуо сам синоћ и рећи ћу опет, постоје они који не разумеју шта је Црква. Мисле да је то политичка странка, па кажу: ,,Па ћемо оруђем и методама које ми користимо њих потчинити себи.” Да, може бити, за тренутак, да тако јесте. Али Дух дише где хоће. Цркву конституише Дух Свети и кад се најмање надаш, имаш шансу да препознаш своју грешку, али и биваш поражен, ако си мислио да Цркву можеш ставити под своје ноге, јер њој ни врата врага одолети не могу. Дакле, пре свега, они који мисле да су Црква као и они, у најмању руку су се преварили и преварени су. Али и они увек имају шансу да у Христу, који је дошао да спасе овај свет, који није дошао да суди, пронађу себе, а то је опет ствар њихова и њиховог односа са Богом. У сваком случају, нема Црква амбиције, јер ако има издаје себе! Ако има, онда није Христова! Да буде таква у стварању граница овога света. Једино што је непролазно је у томе да смо људски род и да смо личности. Све остало је релативно. И нећу подсећати шта постоји, а да неће имати крај, а колико тога је било моћног и силног, а да му се данас не зна ни траг? Александар Македонски, када је умирао, а нема већег владара и земаља које су биле од његових, па је рекао: ,,Оставите ми једну руку да вири из гроба, да виде сви да све што сам имао сам узео и да ништа не остављам за собом.” Дакле, Црква у овоме свету, због тога што је, како каже наука, човек базично и, пре свега, биће религијско. Биће које има најсуштаственију, најсуштинскију и најдубљу потребу за Богом! А то значи биће које је свесно да има свој почетак, да је створено, али неће да има свој крај! И зна да не може превазићи границу краја собом, јер је створено биће. Управо из тог разлога Црква постоји: да би сведочила, али и да би била простор могућности превазилажења смрти и, већ сада и овде, учествовања у вечном животу и вечности. Црква, дакле, постоји зато што је то простор смисла. Не да није важно све ово што смо претходно поменули – то је саставни део наших живота и то је важно, баш све што сам поменуо. Међутим, ако све то нема Христа, постаје бесмислено, али у Цркви добија свој смисао, своју улогу може да одигра на најбољи могући начин, на корист оних које заступа, а самим тим и на добро читавог света. Драги Владико, ви данас постајете епископ ове епархије и многи ће од Вас очекивати оно због чега Црква није у овоме свету. И многи ће очекивати то што не можете да им пружите, или чак што сматрате да не треба да им пружите. Ви ћете, ми верујемо, као епископ из сабора наше Цркве, пре свега знати да је Христос почетак и крај Ваш. Ви ћете увек Њега питати шта је то што требате у датом тренутку да учините да би Христос био посведочен. Да би био нада и простор у коме свако може пронаћи утеху. Ви ћете знати да, ма колико били позвани да дате одговор људима, пре свега и после свега даћете одговор живоме Богу. Иако тај одговор буде у сагласју са оним што је Бог замислио за Вас и о Вама, онда ће тај одговор бити најспасоноснији и за све оне који од Вас, све што се може замислити, очекују и траже да испуните ово или оно. И онда, када буду тражили нешто што није у духу Јеванђеља, Ви ћете знати, као што знају светитељи Божији и сам Господ, да и тада они чезну за Христом, за вечношћу и за љубављу! Имаћете, засигурно, много пута разлога да оправдано будете незадовољни, да оправдано критикујете, да оправдано се супротстављате онима који Вас, евентуално, нападају и прозивају. Али знаћете да све то требе истрпети, да се треба спустити на крст Христов, а то значи распети, ако треба, и своје осећање да сте у праву. Ако то што ћете бити у праву ствара раздоре, продубљује сукобе и удаљује људе међусобно, дакле, ако је то што сте у право, а будете морали да га се одрекнете и распете на крст Христов, доприноси разумевању, успостављању мира, успостављању заједнице између различитих појединаца и група, ако то буде, дакле, доприносило међусобном разумевању, Ви ћете, засигурно, бити не само утешени, него и истински обрадовани чињеницом да сте могли да жртвујете своје право за љубав и заједницу и радост и пуноћу унутар Цркве наше, али и шире од тога, међу свим људима којима сведочите Христа распетога и васкрслога. Ја Вам од свега срца, заједно са архијерејима наше Цркве, нашег сабора, али и читавог православног света, читаве Православне цркве, молитвено желим да Вас Господ укрепи управо у смирењу, у спремности да служите, а да не судите, да служите спасењу, да служите заједници са Христом, а то значи изграђивању заједнице међу људима. Да сведочите мир, не само мир који је потребан на унутрашњем плану свакоме од нас, без кога, како је синоћ Митрополит Јоаникије рекао, није могуће постићи било који други мир, него да благовестите миру свих људи. У њиховим породицама, међу сродницима, по градовима и селима, миру у овој благословеној земљи, Црној Гори, славној и великој, која је, иако како песма каже ,,мала”, толико дубока, широка и висока да у себе може сместити читавог Христа, а то значи све што је Божије и све што је људско. Која у себе може да смести и смешта толико тога различитог: и реке, и брда и планине, недостижне врхове, али и сиње море и равницу плодну, а пре свега, у исто време кршног и необузданог, праштајте на слову, али и дивљег и питомог, и широког и дубоког, спремног и на бој и на сузе човека хришћанског и сваког другог човека, па и муслиманског човека и онога који себе ставља изнад границе и простора сваке вере. У овој брдовитој, равној, морској, вечно шировитој земљи, било је, има и биће места за све. Знам да имате љубав. Нека Вам Бог да стрпљење и снагу да заиста служите, а не судите. Сведочите, Црквом Христовом, распетог и васкрслог Христа. Нека Вас Господ благослови! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ваша Светости, Високопреосвећена и Преосвећена господо архијереји, представници државне власти и дипломатског кора, часни оци, монаси и монахиње, драга дјецо, браћо и сестре у Христу Господу, Да заблагодаримо најприје Богу на његовом дару и овом Божјем дану у који нас је призвао и пригрлио, и Који нас је удостојио да се сусретнемо данас у овом светом дому, прослављајући Бога под крстом Љубави, чији је вјечити образ, узор и примјер био и остао сам Христос. Благодарим нашој светој, саборној и апостолској Цркви која је дио свете Заједнице утемељене на истом Христу Господу, истој вјери у Њега и истом крштењу, једнодушно сабрана око светог Имена Његовог, обасјана вјечном Свјетлошћу светог Лика Његовог, призвана да врлинама и причешћем Тијела и Крви Његове узрасте у безмјерну мјеру раста висине Његове. С великом радошћу благодарим Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку примам овај архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене ми Епархије будимљанско-никшићке и молитвено призивам сву пуноћу Цркве Христове: часне митрополите и епископе православне, предраго ми монаштво и свештенство, вјернике и лаике, родитеље моје Милинка и Драгицу, браћу и сестре, дјецу, вјерни народ и све људе добре воље – духовну, синовску и братску помоћ иштем и љубављу вас цјеливам. У овом тренутку желим рећи: молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти. Одласком наших великих црквених отаца: митрополита Амфилохија, владике Атанасије и Патријарха српског Иринеја, који су дошавши да испрате брата свога спремили се да за њим пођу – ми смо љубљена и благословена чеда јер смо у животима наших стараца видјели и спознали живу љубав Божју на дјелу. Њихову за нас и њихову међусобну. Видјели смо шта значи живјети Христа, поуздати се у Христа, бити послушан до смрти, вјеровати, љубити, свједочити смисао и објаву васкрсења Христовог. И посљедње које је и прво – имати љубав према ближњем и љубав према Богу своме. Њихов однос с Богом говори и пјева љепше него ли бисмо ми могли ту љубав ријечима обујмити. Да, наша Црква је жива – и то је чудесно искуство које осјећамо и које нас сабира и руководи. Када имате на уму и у срцу овакве учитеље и када вам на овоме светом мјесту претходи Његово Високопреосвештенство Митрополит Јоаникије чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2], надахњујући својим епископским дјелањем културни и духовни живот епархије и обновивши и подигавши више од 60 светиња, цркава и манастира. Под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас се налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе са општинама Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник, гдје живи безмало 40% становништва Црне Горе. Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона Једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета. Вртоглав је узлет над облаке, а камоли на врхунац јерархије која допире до Небеса, како је лијепо рекао владика Данило Крстић. И док ђакон благовјести: „Да се свијетли свјетлост твоја пред људима, да виде добра дјела твоја и прослављају Оца нашега који је на небесима“, призива ме у знање да се првенство епископског звања плаћа служењем и овај жезал од сувога злата који данас примам – управо je Крст који нам је суђено носити. И све се ово догађа док се Воздвижење Часнога Крста са јутра озарује над нама и у нама који стојимо у подножја ногу Господњих на крсту пободеном у срце земље и мјеста гдје се човјек освећује дотичући се самога Бога, а преко човјека освећује се и цио свијет. Крст засија кâ на гори сунце и сав народ на ноге устаде, часноме се крсту поклонише! Подизати Крст и пјевати о Христовој побједи значи вјеровати у Распетога Христа, вјеровати да је крст знак свепотресног и свејединственог пораза који постаје побједа и свепобједно славље управо и само зато што је и био пораз који смо као такав прихватили. И оно што личи на негацију човјека и свијета, постаје најдубља афирмација, потврда човјека и свијета. У томе се састоји „лудост“ и Тајна Крста. То је највећи парадокс у историји, то је сила и мудрост Божја, да се кроз немоћ побиједи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати, како каже Свети Григорије Палама. Вријеме у којем је живио Свети Сава и дјело које је донио заувијек је пресудило новим квалитетом и смјелим заокретом у историји српског народа. Црква је постала чврсти сасуд у ком је народ могао узрастати и остваривати вјечна хришћанска духовна начела и у хришћанском духу изграђивати себе и подизати се до народа Божијег. Собом провјерено свједочанство да је љепше постати човјек него постати краљ[3] од Светога Саве насљедовао је и произносио духовном генезом владика Раде владајући међу соколовима, како вели Свети владика Николај, у духу и дјелу усиновљен свом стрицу и свецу Петру I Петровићу Његошу на путу покајања, преображења и обожења, ка новом Јерусалиму, Новом небу и Новој земљи – на путу кроз којега и нашљедници постасмо[4] још у овом животу. У српском народу се Божјим промислом и љубављу Божјом родио Крстоваскрсни етос који је кроз Цркву очуван и који је изнио наш народ кроз вјековно ропство, страдање и смрт. Крстоваскрснa свијест за православне хришћане представља прихватање крста и израз је покорности и љубави према Богу. У Православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ, већ увијек средство за стицање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човјеку. Коначно, крстоваскрсно опредјељење је свето стање духа, глад и жеђ за Царством, поуздање да је Христос живот. То је народна мудрост која израста из моралног кодекса и мотива витешких предака уграђених у крстоваскрсну мисао опредјељења цара Лазара која се вијековима с мајчиним млијеком улива у српски народ питајући и подижући истински слободне људе и витезове спремне да издрже све недаће и опстану у немилости и неправди историје. Овај сплет насљеђених вриједности присутан у цијелом нашем народу, најјаче је и најдуже посвједочен и проживљен народом Црне Горе и Брда опредјељених Царству духа коме видљиво није прво и свеколико, већ оно које произилази из невидљивог. Подражавање и оживљавање крстоваскрсног духовног обрасца преноси се с кољена на кољено кроз пјесме о прецима светитељима, царевима и јунацима, о крсту часном и слободи златној, према којима се Црногорци управљају и достоје, ријешени да сачувају част и не прихвате ропство. Не ганувши се вијековима над собом отргнули су саме себе свијету живећи по планинском кршу и гудурама, али свијетлих умова и умивених душа, све у циљу и ради очувања слободе без које, као птице без неба, живјети не могу. И намјесто да ишчезну испуњали су се и просијавали Пуноћом и Животом свијета, јер што је мрачнија ноћ – то су свијетлије звијезде[5]. Њихова крстоваскрсна свијест је потпуно и дубоко укоријењена вертикала лишена материјалног и земаљског у корист духовног и небеског, високо развијорена врлином над низином самољубља и гријеха, собом описујући душеспасоносни крст од лавовске снаге и орловске слободе. Најмудрији јунак косовске мисли, Његош, знао је да изграђивање државе и институција не смије да угрози крстоваскрсно опредјељење на којем су се ондашњи Црногорци подизали, снажили и опстајали. На путу изградње друштва и успињања на путу прогреса Црква, како онда, тако и данас, може само допринијети чувајући и његујући у народу племенито и витешко унутрашње устројство као чврсти темељ на ком стоји и кућа и заједница. Јер чувајући душу бива сачувано и дато све друго. Отуда с правом пјева црквени пјесник: Преко Крста, засјаше нам сви дарови[6]. Црква у себи носи будућност свијета и свакоме од нас показује пут према будућности, придодајући снагу која уједињује друштво и културу којима припада. Јер, као што Христос, који је вјечни посредник спасења, није остао у црквеној прошлости, тако је и Црква, стални и трајни одраз Христове присутности кроз све вијекове у животу народа. И, када говоримо о крстоваскрсној свијести која је наше претке позлатила, ми и данас видимо и осјећамо њихову моралну и духовну супериорност и силу. А сјећати се и бити – није исто, као што пут ка доле и пут ка Горе – никад није исти. И не треба притом, тражити само прошло у садашњем, него и садашње у прошлом. Ријеч идентитет има морално и духовно значење, као што га има и нација, за коју веле да је душа - духовни принцип [7]. У том смислу, да би се савладала, свака, па и данашња духовна криза, повратак изворноj духовности наших предака и правим хришћанским и националним вриједностима је провјерени пут на ком је православље једина стијена у бијесном мору отпадништва и нихилизма[8], камен темељац народног свејединства и извор спасења. Крстоваскрсни етос је изнио наше претке кроз Сцилу и Харибду и донио их у нови вијек сачуване и спремне за живот и велики свијет. Окрилатио их је над историјским безданима који су се отварали под њима и носио их у наручју пуном љубави привијених на срцу Мајке Божје. Крстоваскрсни етос је свијест о припадању народу Божјем, свијест о својим потенцијалима и добром вјетру који пуни наша једра на пучинама овога свијета. Он је савјет и утјеха, мајчино брижно питање и очинско гласно ћутање, он је духовни штит на ком је угравирано ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо. Сваки човјек који истински воли људе и коме су сви људи браћа, запитан је над тајном и смислом страдања човјека на овоме свијету. И што дубље улазимо у тајну богопознања и дишемо простором слободе, све се јасније освјетљава пут пред нама и видимо јасно двије исте ријечи, које се само различито пишу: Крст и Љубав. Све што постоји дар је Љубави. Полазна и посљедња тачка хришћанске вјере је љубав, јер једино љубав никад не престаје. Љубити значи дати народу своме истинско добро, храну истине Божје, ријечи Божје, храну присутности Живога Бога Који нам се дарује на светој Литургији. Јеванђељска порука увијек је савремена и универзална, упућена је и намијењена свим људима и свакој епохи, она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу. Ништа не може замијенити интегративну улогу вјере која нас усавршава, ослобађа и отвара за свијет и љубав према људима и цјелокупној творевини Божјој. Слобода је увијек шанса да будемо бољи[9] и данас је јасно да човјек „ослободивши се“ Бога није постао слободнији, већ је постао робом других моћи које су скривене, али стварне. И не заборавимо, величину и снагу једне земље и њеног народа не чине бројност популације или земаљског простора који обухвата, већ величина и снага духа који у том народу обитава. С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божјег и дјеца Божја, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе. Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене. Хвала овом светом сабору на молитвама, а Господу Исусу Христу, заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, као уздарје приносим своју Љубав на Крсту за сва изобилна доброчинства и љубав неописиву којом нас је благословио и нека свијетли свјетлост наша пред људима, да би они, гледајући добра дјела наша, прославили тросунчаног Бога који је на небесима, Оца и Сина и Светога Духа. Дај Боже – Амин! -------------------------------------- [1] Назив књиге збирке текстова вл.Јоаникија [2] Цитат вл.Јоаникије [3] Антун Густав Матош [4] Ефес. 1, 11 [5] Достојевски [6] Акатист Часном и Животворном Крсту Христовом [7][7] Ернест Ренан [8] Владимир Николајевич Осипов, Хришћански препород [9] Албер Ками Извор: Инфо-служба СПЦ

Устоличење Његовог преосвештенства изабраног Епископа будимљанско-никшићког г. Методија одржаће се у недељу, 26. септембра 2021. године у манастиру Ђурђеви Ступови, најавила је Епархија будимљанско-никшићка. Свету архијерејску литургију и свечани чин устоличења предводиће Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, који ће претходног дана, у суботу 25. септембра допутовати у Црну Гору. Свечани дочек Предстојатеља СПЦ са доксологијом биће у манастиру Ђурђеви Ступови истог дана у 18 часова. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Новоизабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете. Осмогодишњу школу Петар Докић и прва два разреда Друге гимназије “Огњен Прица” завршио је у Сарајеву одакле се услед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу. У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије “Слободан Шкеровић”. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну – нижу музичку школу “29. новембар”. После завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године. Године 2002. дошао је у Цетињски манастир, где је замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском). У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. године у Цетињском манастиру. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са чијим је благословом од краја 2007. године био је на послушању келејника Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења. За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру. Исте године дипломирао је на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Универзитет у Источном Сарајеву, са дипломским радом на тему “Васпитни значај монаштва”. На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему “Зетски Митрополит Вавила (1494-1520) и његов допринос српској духовности и култури” код ментора проф. др Предрага Пузовића. Од 2012. године члан је Патријаршијског управног одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске. Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету овог Универзитета. На редовном прољећном засиједању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Методија (Остојћа), за викара Митрополита Црногорко- приморког, са титулом епископ диоклијски. У чин епископа хиротонисан је 22.јула 2018.г. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од стране Његова светости Патријарха српског г. Иринеја. Од Преображења 2018. г. обавља и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је викарног Епископа диоклијског Методија (Остојића), за Епископа будимљанско-никшићког.

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије празник Преподобног Јоаникија Великог прославља као свој имендан. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки, Господин Јоаникије Мићовић је рођен 20. априла 1959. године у Велимљу (Бањани). Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду 1990. године и апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. Замонашио се у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990. године. Рукоположен је у чин јерођакона 7. фебруара 1991. године, а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. године, када је и постављен за в.д. настојатеља манастира Савина. 1. септембра 1992. године постављен је за настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној Цетињској богословији. Септембра 1995. године унапријеђен је у чин протосинђела и постављен за в.д. ректора Цетињске богословије. За викарног епископа Будимљанског изабрао га је Свети архијерејски Сабор на редовном засједању маја мјесеца 1999. године. Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од стране Патријарха српског Господина Павла, уз саслужење Митрополита Амфилохија и још 12 архијереја, 3. јуна 1999. године. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и за њеног администратора поставио је викарног Епископа будимљанског Господина Јоаникија. Свети Архијерејски Сабор на мајском засједању 2002. године изабрао га је за Епископа будимљанско-никшићког, а устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште Епископије будимљанске основане Светим Савом 1220. године. Од избора за Епископа будимљанско-никшићког Епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му Епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане. Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је Епархијски лист „СВЕВИЂЕ“ и издавачку дјелатност у Епархији. До сада је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у два мандата: од 2005. до 2007. године и од 2012. до 2014. године. Студије и чланке из области богословља, историје Српске Православне Цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Поводом двадесетогодишњице његове архијерејске службе (1999-2019) изишла је из штампе његова књига "Свјетлост свијетли у тами". Долгоденствуј, преосвећени Владико!

Ваша светости, ваша висопреосвештенства, преосвештенства, преузвишени Надбискупе барски, честити Ефендијо, господине Предсједниче Републике Србије, господине члане Предсједништва Босне и Херцеговине, цијењена породице Радовић, велики Саборе Црне Горе, Амфилохијев Саборе. Част ми је да на овом сабору поздравимо посебно Митрополита Украинске Православне Цркве, нашег брата и саслужитеља Антонија из Кијевопечерске лавре, Митрополита Андона Православне Цркве Албаније, који се заједно са нама данас овдје молимо, и посебно челнике нове власти у Црној Гори, Предсједника Скупштине Црне Горе, и мандатара за састав Владе Црне Горе. Долазак оволико значајних личности, оволико свештенства и монаштва, вјерног народа са свих страна под овако тешким условима је велики догађај, раван великој жалости која је снашла Црну Гору. Ваш долазак је нама велика утјеха. Кад плачемо, ако заједно плачемо, лакше нам је. Плаче Црна Гора, и нека плаче, има за киме! Али тај плач ће се претворити у радост, јер све што је везано за име нашег Митрополита Амфилохија, све се његовом љубављу и Божијим благословом претвара у радост, јер је био човјек библијски и јеванђелски, светоотачки. Дубоко је понио својим духом и својом мишљу у тајне Божије и њудске, у тајне спасења. Човјек дубоке, истрајне, тихе молитве и тихог ћутања, а и такав бесједник као апостол и као нови Златоуст, као нови Владика Николај Велимировић. Бог му је дао те је обновио Црну Гору, и њене храмове, уљепшао лице Црне Горе, окадио сваки камен, свако дијете помиловао, сваког жалосног утјешио, свакога гладнога нахранио, свакога бескућника примио, свакога уважио, и све трпио, и свакога миловао својом љубављу. Он је био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!” Може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег! Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са митрополитом Амфилохијем широм православне васељене. Ја, послије свих говора и лијепих ријечи, које је свакако Митрополит Амфилохије заслужио, а имајући у виду да је то такав човјек да ће се о њему говорити, и улазиће се у тајну његовог лика и дјела, и њеових врлина, за будуће вјекове, знајући да ће његова слава блистати кроз вјекове, нећу више говорити, него само да вас позовем да смогнемо снаге да се са њиме опростимо и да га понесемо у молитвеном ходу до његовог вјечног почивалишта. Хвала вам на љубави, нека вам се на добро враћа! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство Митрополит волокoламски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, изложио је за РИА Новости став Руске Православне Цркве у вези са хапшењем у Црној Гори Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија и седморице свештенослужитеља при Саборном храму у Никшићу. Вископреосвећени је истакао следеће: -Руска Православна Црква је дубоко потресена сазнањем о хапшењу и тродневном притвору Eпископа будимљанско-никшићког Јоаникија и седморице свештеника од стране црногорске полиције, као и подацима о срамном односу према православном свештенству. Његова Светост патријарх српски Иринеј, Свети Синод Српске Православне Цркве, Епископски савет Црне Горе позвали су да се ухапшени што пре ослободе. Ми у потпуности подржавамо тај позив, као и позив на конструктивни дијалог црногорских власти са јерарсима Православне Цркве у тој држави. Само такав дијалог може допринети стабилизацији мира и слоге у друштву, који су нарушени читавим низом испољавања непријатељских односа према Српској Православној Цркви. Довољно је напоменути да је Скупштина Црне Горе крајем прошле године усвојила неспорно дискриминишући закон “О слободи вероисповести и уверења и о правном положају верских заједница”, о којем је Руска Православна Црква истог тренутка изнела свој став у Патријарашкој и Синодској посланици поводом ситуације у Црној гори (https://mospat.ru/ru/2019/12/30/news181663/). Извор: Инфо-служба СПЦ

Васкршња порука Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, 18. април 2020. године у Беранама: Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епархија будимљанско-никшићка: Обавјештење о молитви и звоњењу звона поводом епидемије. Његово Преосвештентво Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије упутио је, у сриједу 18. марта 2020. године архијерејским протопрезвитерима, старешинама храмова и управама манастира Епархије акт о молитви и звоњењу звона поводом епидемије. „У тешком времену проласка нашег благовјерног народа и свих људи у свијету кроз страхове, болести и патње, поводом епидемије корона вируса, а у сагласности са одлуком Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско - приморског Господина Амфилохија АЕМ бр. 246 од 18. 03. 2020. године, благосиљамо да на свим парохијским и манастирским храмовима звоне сва црквена звона, у временском интервалу од 8 часова ујутру до 20 часова увече, на сваких два сата, у трајању од пет минута до окончања епидемије“, наводи се у акту Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија. Указује се и на потребу читања молитве, коју је саставио Патријарх румунски Г. Данило: „Такође, налажемо свом свештенству да на крају сваког богослужења, прије отпуста, читају молитву састављену од стране Његове Светости Патријарха румунског Данила коју достављамо у прилогу овог акта“, закључује се у акту Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Празник Сабор Светог архангела Михаила и осталих бестјелесних сила – Аранђеловдан, свечано је прослављен у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима, у четвртак 21. новембра 2019. године. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уз саслужење свештенства и монаштва Епархије. Празничном сабрању присуствовали су бројни вјерници и свечари, који Светог архангела Михаила прослављају као крсну славу. У току свете службе Божје у чин ђакона рукоположен је досадашњи ипођакон Никодим Раденовић (љекар специјалиста) из Брезојевице код Плава. Прије Светог Причешћа, празник је ријечима бесједе честитао протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат Манастира. „Сабрани око ове Трпезе Господње прослављемо празник Светог архангела Михаила и осталих небеских сила, исповједамо вјеру у Једног Бога Оца Сведржитеља Творца Неба и земље, свега видљивог и невидљивог. Када кажемо да је Бог Творац свега невидљивог под тим подразумјевамо чинове анђелске Арханђела Престола начала и власти и све оно, како каже апостол: Што човјеку не дође на срце, а што Господ припреми за оне који Га љубе. Када кажемо свега видљивог, под тим подразумјевамо свијет који нас окружује, а прије свега нас људе као круну Божанске љубави и стварања свијета“, бесједио је о. Евстатије. Навео је да анђеоске силе имају велики значај за овај свијет од његовог настанка. „Господ се у виду три анђела јавио праоцу Авраму, преко анђела је посјећивао и тјешио многе старозавјетне праведнике, преко анђела је благовијестио долазак Господа нашег Исуса Христа у тијелу. Анђели су се јавили Господу нашем Исусу Христу након поста у пустињи, тјешили Га и много пута се појављивали у Његовој близини. Анђео је благовијестио женама да је гроб, у коме је сахрањен Христос, празан и да је на тај начин постао живоносни гроб“, рекао је протосинђел Евстатије, додајући да анђео значи вјесник, а да је воља Божја да се сви људи спасу и дођу у познање истине и пуноће вјере. „Када је Христос почео народу да објављује вољу Божју, сви они који су били испуњени Његовим даровима, који су видјели Његова чуда, брзо су окренули своје лице од Њега, јер им је објавио да је воља Божја да волимо непријатеље своје, да волимо ближњега као себе самог и да та љубав према Богу, увијек, подразумијева жртву. На то Јевреји оног времена нијесу били спремни, а Господ, учећи своје ученике како треба да се моле, научио их је да се моле: Да буде воља Божја, како на Небу тако и на земљи“. „Воља Божја је да љубав завлада међу људима, а они су очекивали од Њега друге ствари. Тако и ми данас, који за себе сматрамо да смо вјерници, врло често, од Бога очекујемо да испуњава наша хтјења, да обезбједи наше благостање, да нас препозна и призна као праведнике. Уколико се то не деси у искушењу смо да се поколебамо“, поучавао је отац Евстатије. По његовим ријечима, Владика Јоаникије је данас препознао вољу Божју, тиме што је ђаконског чина удостојио оца Никодима Раденовића. „Желимо му да његова ђаконска служба буде света и честита, а нашем Владици да се никад не посрами због овог полагања његових руку. Честитамо крсну славу нашем Архијереју и духовном оцу Јоаникују и свима вама српским домаћинима, који прослављате Светог архангела Михаила, нека свима нама да буде на помоћи“, поручио је он. Велики празник сабранима је честитао и Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, наводећи да сви они, који су крштени у име Оца и Сина и Светог Духа, примили су на крштењу анђела чувара. Зато данас, истакао је Владика, сви славимо, јер сви имамо свог небеског покровитеља. „Свим анђелима, који су наши чувари, Архистратиг, односно врховни вођа небеске војске је Архистратиг Михаило са осталим архистратизима. Ово је велика слава, велики дан за многе домове који славе. Ово је слава Немањића, али и слава многих других. Нека Свети Аранђел Михаило са свом небеском војском штити своју Цркву, хришћанске народе, хришћанску православну вјеру, светиње, хришћанске домове“, казао је Владика. Поручио је да је наша вјера света, спасоносна, узвишена, вјера за коју треба живјети и борити се. „За њу вреди и гинути, као и наши преци што су гинули за Крст Часни и слободу златну. На првом мјесту Бог, а на другом отаџбина. Тако је то било одувијек. Нека буде срећна слава, свима нека доносе небеску радост Свети Аранђел Михаило са небеском војском и да идемо правим Божјим путем. Да Бог обдари сваки дом који слави и оне који иду на славу, који, на тај начин, утврђују међусобну љубав братску. Нека све њих Бог обдари срећом, напретком, миром и благостањем на многа љета“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. На крају службе Владика је, у славу и част Светог архангела Михаила и осталих бестјелесних сила, пререзао славски колач, а освештани су и преломљени славски колачи бројних свечара, који Светог архангела Михаила прослављају као свог небеског заштитника. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије сусрео се 29. маја 2019 године у Москви са председником Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Његовим Високопреосвештенством Митрополитом волоколамским г. Иларионом. Епсикоп Јоаникије борави у Москви где је узео учешћа на међународној конференцији Кршење права верних у Украјини. Епископ Јоаникије је пренео поздраве Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и саопштио чврст и непоколебив став подршке страдајућој Украјинској Православној Цркви. Митрополит Иларион је честитао владици Јоаникију наступајући јубилеј двадесетогодишњице архијерејског служења. У наставку разговора, који је прошао у пријатној братској атмосфери, размотрена су актуелна питања међуправославних односа, перспективе развоја сарадње између Руске и Српске Православне Цркве, као и низ других питања од обостраног интереса. Разговору су присуствовали старешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу протојереј Остоја Кнежевић, секретар Одељења свештеник Димитриј Сафонов и сарадник у Одељењу А. Хошев. Извор: Српска Православна Црква

Светим евхаристијским сабрањем у манастиру Ђурђеви Ступови, на празник Сабора Светог архангела Михаила и осталих бестјелесних сила – Аранђеловдан, у сриједу, 21. новембра 2018, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије прославио је своју крсну славу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени владика Јоаникије уз саслужење више свештеника и свештеномонаха Епархије и уз молитвено учешће бројног вјерног народа. У архипастирској бесједи Владика Јоаникије је честитао данашњи велики празник свима, нарочито онима који Светог архангела Михаила прослављају као крсну славу. Он је подсјетио да је су се у прадавним временима, праискону, на небу десили сукоби и неспоразуми, слично сукобима и непоразума људи на земљи када се један од служитеља Божјих, понесен благодаћу и силом, влашћу и службом, коју му је Господ дао, помислио за себе да је раван Богу. „То је могуће зато што се Бог не намеће својом влашћу и силом, него себе оприсутњује код свих бића створених, својим смирењем. Да се Бог појавио као деспот или тиранин, ниједном створеном бићу не би пало на памет да помисли и каже да се са Богом изједначио. Али, мудрост Божанска, која обасјава Свете арханђеле није одступила од свих, него само од врховног вође Светих анђела, Сатанаила, али није од Михаила, Гаврила и осталих вођа бестјелесних сила небеских“, рекао је Владика. Преосвећени је истакао да Свето писмо свједочи да је тада устао, управо, Арханђел Михаил и рекао: Ко је као Бог? То значи нико и то је био почетак разобличавања велике лажи која је захватала небо. „То може да буде зато што се Бог, Творац неба и земље, оприсутњује својим смирењем и даје свима слободу. Да је створио Свете анђеле као машине у својим рукама то се не би могло догодити, него је желио да има слободне своје служитеље који су Му подобни у слободи. Зато се догодила велика пометња на небу, која се стално осликава и на земљи. Свети анђели Божји, које предводи Свети Арханђел Михаило, стално служе слави Божјој, стоје пред Престолом Божјим, обасјава их, непрестано, храни и обнавља Божја свјетлост, истина, правда и љубав“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Он је нагласио да анђели Божји нијесу само присутни на небу, него као слуге Божје силазе на земљу и помажу умним бићима, чувају народе који су у правој, истинитој вјери, воде их, руководе. „У Старом завјету је откривено да Свети Арханђел Михаило чува изабрани народ Божји, то значи да он чува Цркву Божју. Свједочанства присуства и доласка у овај свијет Светих анђела имамо у животу Цркве свакодневно, и то је у Светом писму, на много мјеста, посвједочено. Арханђео је са неба донио глас Пресветој Дјеви Богородици да ће родити Спаситеља свијета, а на Њено питање како ће се то десити, јер Она не зна за мужа, он не одговара, нити, по свој прилици, зна како ће то бити, јер је то Божја тајна. Видимо велико смирење његово које је Божанско. Он не јавља како ће то бити, нити тумачи, него само јавља оно што му је Господ заповиједио да јави и толико зна. А то је велико и то је основа вјере“, бесједио је Његово Преосвештенство. Подсјетио је и на божанске ријечи „Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњег осјениће те“, поручујући да су анђели прославили рођење Господа Исуса Христа узвишеном пјесмом: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“, анђели су јавили Његово васкрсење, као што су се јавили и приликом вазнесења Христовог на небо, и много пута прије и касније. „У животу свакога од нас је присутан његов анђео чувар. Заправо, када славимо Свете арханђеле сви ми славимо славу, јер прослављамо наше небеске покровитеље. Анђели Божји чувају свако свето мјесто, сваки храм Божји, сваки дом хришћански, сваку душу хришћанску, упућују их на добра дјела, стављају добре мисли у срца њихова, добре намјере. Зато, кад планирамо нешто да чинимо треба да се помолимо анђелима да расвијетле наше мисли да правилно одлучимо и да како ваља радимо у животу, јер смо као људи склони заблудама. Да знамо да нијесмо савршени, да живимо у тијелу и гријехе носимо, да се смиравамо и исправљамо, да имамо свете помоћнике, које је Господ послао, а који нас руководе ка спасењу, руководе нас да приступимо Господу Исусу Христу нашем Спаситељу“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Након свете Литургије приређено је славско послужење за вјернике и пријем за бројне госте у славу Господа нашега Исуса Христа и част Светог архангела Михаила и осталих бестелесних сила. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије прославио је имендан, на празник Преподобног Јоаникија Великог, 17. новембра 2018. године у манастиру Ђурђеви Ступови. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење Преосвећног Владике будимљанско-никшићког г. Јоаникија и свештенослужитељ у молитвеном присуству монаштва и верног народа. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика Јоаникије је подсетио да је велики угодник Божји Преподобни Јоаникије Велики живео крајем 8. и почетком 9. века. -Васпитан од ране младости у побожности, пројавио је дар молитвености и дубоке побожности. У то вријеме, додао је Владика, завладало је било иконоборство, византијски цареви су прогонили свете иконе, па је, као и многи, и Свети Јоаникије био окрзнут тим лажним учењем, које је порицало оваплоћење Христово. -Неко од великих духовника објаснио је Светом Јоаникију, док је још био у свијету, погубност тог лажног учења и он, без обзира што је био војник византијског цара, попут првих хришћана, јавно је исповједио своју праву, истиниту вјеру, будући обраћен. Он је, у суштини, и претходно правилно вјеровао, али је био мало под тим утицајима, којих се касније ослободио и то је његова велика врлина. Ако се нешто намеће, макар било од царева и владара, уколико је лажно, штетно и погубно, то хришћани не треба да прихватају. Треба да буду слободни да јавно говоре, али да не изазивају братске сукобе, већ да се држе правог пута Божјег, поучавао је епископ Јоаникије. -Угледајући се на велике Свете оце и пророке, Светог пророка Илију, Светог Јована Крститеља, Светог Антонија Великог, Преподобни Јоаникије се подвизавао у малоазијском Олимпу, гдје су, додао је Владика, биле многе монашке заједнице, велики славни манастири још прије Свете Горе Атонске. -Тамо се подвизавао, многе врлине достигао, чак и пророчки дар, и Бог му је због његових подвига, највише због његовог смирења, дао силу да прогони демоне, исцјељује од душевних и тјелесних болести и чинио је премнога чудеса. Његов ученик је патријарх Методије, који је, коначно, оповргао иконоборство и зато читамо Синодик Православља у прву недјељу Часног поста. Његови ученици су, касније, извојевали коначну побједу над иконоборством, али је заслуга Светог Јоаникија Великог у томе огромна, зато што се у најтежим временима држао правог, истинитог учења, беседио је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. Имендан Његовом Преосвештенству Епископу Јоаникију честитао је Преосвештени Владика рашко-призренски г. Теодосије. -Преподобни Јоаникије је био изабран од Бога да буде носилац благодати Божје, да светли другима и буде пример у томе како се служи Богу, какву љубав треба да имамо према Богу своме Створитељу, своме Саздатељу и своме Спаситељу. Гора Олимп у Малој Азији била је претходница Свете Горе Атонске у којој је Пресвета Богородица Игуманија, где се монаси подвизавају и војују против невидљивих непријатеља. Када сте, заједно са владиком Атанасијем и другим студентима походили Малу Азију, прошли сте поред горе Олимпа у Малој Азији, тада се благодат тог места дотакла и вас, тако да сте, касније, на монашењу добили име по Преподобном Јоаникију Великом, рекао је владика Теодосије. Коментаришћу свето Јеванђеље о жени која је била болесна од течења крви, али је имала тако јаку веру да је помислила и учинила да се дотакне само хаљина Господњих па је оздравила, Владика је поручио: -И ми у свом земаљском животу треба да тежимо да се дотакнемо Господа. Да се дотакнемо вером и молитвом, зато долазимо у свете храмове Божје, сабирамо се заједно да се помолимо Господу; а кад се дотакнемо Господа онда сила Божја делује, преноси се на нас и постајемо обожени, охристовљени и спремни да војујемо против греха, страсти и невидљивих непријатеља. А када смо на светој Литургији и причестимо се Телом и Крвљу Господа нашег, не само да смо се дотакли Господа, него је Господ у нама и ми пребивамо у Господу, сједињујемо се са Господом, постајемо тело Христово, јер смо Црква Божја и самим тим постајемо приправни за вечно Царство Христово. Његово Преосвештенство Владика г. Јоаникије захвалио је Преосвећеном Епископу г. Теодосију што је, поред бројних и веома значајних обавеза, и овом приликом, дошао у манастир Ђурђеве Ступове и својим доласком, светом службом и архипастирским речима обрадовао све присутне. -Он је човјек на најсветијем мјесту у нашој Цркви, у нашем народу, на распетом Косову и Метохији, али његова ведрина нас све кријепи и оснажује. Захваљујући њему и светињама косовским све лакше подносимо. Хвала драги Владико, многаја љета и Вама, Вашем свештенству, монаштву и вјерном народу, рекао је епископ Јоаникије. Он је, потом, у епархијском двору, пригодним послужењем, угостио бројне госте и вернике, захваливши свима на честиткама поводом имендана. У току данашње свете службе Божје искушеник Данило Раичевић произведен је у ипођакона. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Посета српском војничком гробљу на Зејтинлику. Свечана литија са иконом Пресвете Богородице Тројеручице. Владика Јоаникије богослужио у храму Светог Георгија у Неаполију. На Михољске задушнице, 3. новембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика и победоносца Георгија у Солуну, у Митрополији неапољско-ставропољској, на чијој територији се налази и српско војничко гробље. Саслуживали су архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, као и клирик Епархије будимљанско-никшићке архимандрит Никифор Миловић, протођакон Владимир Руменић и ђакон Константин Дојић. Одговарала је певница Митрополије неапољско-ставропољске. Светој Литургији присуствовао је Митрополит неапољски и ставропољски г. Варнава са клиром своје Митрополије. По заврешној Литургији госте је са комплексом српског војничког гробља на Зејтинлику упознао знаменити чувар тог светог места г. Ђорђе Михаиловић. Епископ Јоаникије је, потом, у пратњи домаћина митрополита г. Варнаве посетио храм Свете Петке у Неаполису и базилику Светог великомученика Димитрија Мироточивог у Солуну, где се поклонио светим моштима. Старјешина храма је владици Јоаникију и његовој пратњи доделио миро Светог Димитрија које се скупља на празник Светог Димитрија коки су Грци прославили пре неколико дана по новом календару. Такође, владика Јоаникије је посетио и храм у којем се налазе мошти Светог Григорија Паламе, као и цркву Светог Саве и подворје свете царске лавре манастира Хиландара у Солуну. Речима срдачне добродошлице владику Јоаникија и његову пратњу поздравио је митрополит г. Варнава, осведочени пријатељ српског народа и манастира Хиландара, који је више пута прикупљао и доносио помоћ за српски народ када је то било потребно. Одликован је од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја орденом Светог цара Константина. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије захвалио је домаћинима на могућности да служи Литургију у храму Светог Георгија у Солуну и на позиву да учествује у великој духовној радости поводом доласка чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице из Свете царске лавре Хиландара на Зејтинлик. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије учествовао је 3. новембра 2018. године, у послеподневним часовима, у свечаном литијском преносу копије чудотворне Иконе Пресвете Богородице Тројеручице из храма Светог Георгија на Зејтинлику до Саборног храма Светог Георгија у Неаполију у Солуну. После свечаног доласка иконе до храма Светог великомученика и победоносца Георгија у Неаполију, епископ Јоаникије је началствовао празничном вечерњом службом и освештао петохлебницу. У току богослужења свештенство и верни народ приступали су икони Пресвете Богородице Тројеручице, која је с благословом игумана манастира Хиландара архимандрита Методија насликана за Митрополију неапољску и ставропољску. Свечаном богослужењу присуствовао је Митрополит неапољски и ставропољски г. Варнава, који се, после богослужења, верницима обратио пригодном беседом. У недељу 23. по Педесетници, 4. новембра 2018. године, Високопреосвећени Митрополит неапољски и ставропољски г. Варнава и Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије началствовали су светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика и победоносца Георгија у Неаполију. Саслуживао је архимандрит Методије, игуман свете царске лавре манастира Хиландара, бројно свештенство из Митрополије неапољске и ставропољске, као и гостујући свештеници из Српске Православне Цркве. Митрополит Варнава обратио се речима архипастирске беседе тумачећи зачало из светог Јеванђеља. Он је изразио велику радост што је Митрополију неапољску и ставропољску благословила Пресвета Богородица иконом Тројеручицом која ће се налазити у Саборном храму Светог великомученика и победоносца Георгија. Митрополит је речима срдачне добродошлице поздравио Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија. Обраћајући се домаћину и присутнима владика Јоаникије је поручио: -Света браћа Кирило и Методије, просветитељи словенских народа, изданци су града Солуна и благословене Јеладе. Они су са ових простора пошли да благовјесте ријеч Јеванђеља словенским народима. Ми то никада не заборављамо, него увијек са љубављу посјећујемо нашу браћу и сестре у Јелади. Епископ Јоаникије је том приликом срдачно захвалио митрополиту Варнави, клиру и народу Митрополије непољске који су у најтежим временима током ратних збивања у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији значајно помагали српски народ. -Будући да сте потомци јелинског народа који је својевремено прогнан из Мале Азије у ове крајеве, ви сте у недавном времену препознали патње, бол и страдања српског народа и пружали му помоћ и подршку, подетио је владика Јоаникије. Његово Преосвештенство Епископ г. Јоаникије је, у спомен на заједничко богослужење и посету Митрополији неапољској и ставропољској, Високопреосвећеном Митрополиту г. Варнави уручио на дар икону Светог Кирила Словенског. После богослужењу кроз Неаполи је прошла свечана литија са честицом моштију Светог великомученика Георгија коју су пратили одреди војске и полиције, градска музика, свештенство и верни народ. Извор: Српска Православна Црква

Литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва наше Епархије. Празничном слављу присуствовао је бројни вјерни народ, гости и пријатељи древне немањићке задужбине, манастира Ђурђеви Ступови, који су молитвено учествовали у прослави имендана Владике Јоаникија и петнаестогодишњици његове епископске службе. У својој архипастирској бесједи Преосвећени Епископ је говорио о гори Олимпу у Малој Азији, која је имала велики значај у историји хришћанске Цркве. Та гора је „постојала“ прије Свете Горе Атонске, јер су тамо били велики општежитељни манастири, скитови, испоснице и велики подвижници. „Та је гора пјевала Богу кроз многе вјекове. Са те горе је и нама Словенима дошла јеванђељска проповјед. Свети Методије, старији брат Светог Кирила, био је неко вријеме монах, а касније и игуман једног манастира на гори Олимпу“. „Са тог Олимпа је нама Словенима дошла свјетлост Јеванђеља Божјег. Отуда је нама дошла проповјед Христова преко Светих равноапостолних Кирила и Методија“, казао је Владика. Прије њих, додао је Преосвећени Епископ, тамо су се подвизавали многи велики духовници, познати у нашем црквеном календару, а међу њима и Свети Јоаникије Велики. „Могао је Свети Методије запамтити Светог Јоаникија, у питању је свега пет-шест година, затекао га је још живог на гори Олимпу или је нешто мало послије његове смрти дошао. Свети Јоаникије Велики је један од оних светитеља чији је живот, уз сва искушења и уз све проблеме које је носио, једна велика химна Богу Живоме, славословље Бога Живога. Живот у Христу, за Христа, са Христом и сва његова стремљења од младих дана била су према Христу Господу Искупитељу Спаситељу Животодавцу Васкрситељу“. „Његова је она кратка, савршена молитва, савршено прослављање Свете Тројице Бога Живога Оца и Сина и Светог Духа: Надање је моје Отац, Прибјежиште је моје Син, Покров мој је Дух Свети“, бесједио је Његово Преосвештенство о Преподобном Јоаникију Великом, додајући да се сматра да је он ову молитву читао послије сваког псаламског стиха, јер су тада монаси, понајвише, држали Псалтир у рукама, молили се из Псалтира Давидовог, читали Свето писмо, освећивали свој ум, срце и цијело биће ријечју Божјом, удубљивали се у Свете Тајне наше свете вјере. Прије него што је основао манастир Пресвете Богородице Свети Јоаникије Велики је имао виђење како тече свјежа, бистра вода и многе овце се напајају на тој води и напредују многа стада оваца, подсјетио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије на детаљ из Светитељевог житија. „А када је он са својим братством подигао манастир Пресветој Богородици, тај је манастир постао утјеха и прибјежиште и окрепљење многим хришћанима, онима који се хране ријечју Божјом, истином, правдом Божјом, Светим Тајнама Христовим. То је духовна паша и духовна храна“. „Па и ми хришћани не треба да нам буде понижење када се зовемо стадом Христовим, заједницом словесних оваца, а то горди људи овог свијета извргавају руглу, немајући појма о чему се говори, јер да би се казале дубље и значајније истине потребан је симболички говор“, поучавао је Његово Преосвештенство владика Јоаникије, честитајући данашњи празник Преподобног Јоаникија Великог, чијим молитвама да будемо укријепљени, оснажени, да нам дарује силу, да се Богу молимо, да добра дијела чинимо и идемо правим путем Божјим. Током Литургије у чин ипођакона рукопроизведен је Дарко Ђерковић. Протојереј-ставрофор Драган Ристић предао је Епископу Јоаникију, у име свештенства и монаштва, на дар панагију поводом 15 година епископске службе и имендана. Заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави. Благосиљан је и преломљен славски колач. Извор: Епархија будимљанско-никшићка