Претражи Живе Речи Утехе

Катихета Бранислав Илић говорио је за наш Радио о службама Првог и Другог бденија које се служе у сриједу, односно петак Пете недјеље Часног поста. "Будимо истрајни у молитви и послушности, са љубављу хитајући ка пресветлом Васкрсењу", истакао је између осталог новосадски катихета. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

У навечерје празника Преподобног Јована Дамаскина, у среду 16. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесето издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору. На нашу радост уметничка гошћа била је наша драга Даница Крстић, извођач традиционалне и народне музике. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Даница Крстић: Певање и молитва су увек у дивном сагласју У уводном делу наше овонедељне емисије протонамесник Радоје Мијовић је казивао о житију Преподобног Јована Дамаскина и његовом неизмерном значају за Цркву Христову, особито када је реч о црквеном песништву које је овај угодник Божји по надахнућу Духа Светога саставио. Говорећи о значају црквеног песништва отац Радоје је истакао да је дивна химнографија оквир целокупног богослужења. Богослужење је жила куцавица целокупног хришћанског живота, зато је важно да богослужење поимамо као живи живот, а сама чар и лепота богослужења је у химнама и песмама које једним устима и једним срцем узносимо Богу. Проузносећи химне Богу ми њима дајемо свој лични печат, јер се сви наши дарови обједињују и наши гласови су тада у молитвеном сагласју, истакао је отац Радоје. Ослањајући се на причу о молитвено-катихетском значају богослужења, отац Радоје је у нашој емисији представио своју литургијску заједницу која се око свога Господа сабира у храму Светог Великомученика Георгија у Бору. Као настојатељ наведеног храма наш гост је са поносом истакао живост црквеног живота у окриљу Светогеоргијевског храма, ону живост која се пројављује и кроз дечји црквени хор Милица. Са великом радошћу наш отац Радоје је казивао о светињи која је недавно саграђена у непосредној близини Бора као дивна монашка насеобина. Градња скита је формално почела 2008. г. када је започета градња параклиса-брвнаре посвећене Светим новомученицима јасеновачки и Светом кнезу Лазару. Након тога, 2010. г. приступило се уређењу садашњег конака, када је изграђен и Псалтирник посвећен Цару Давиду. Након две године озидани су параклиси Светој Параскеви и Светом Цару Урошу а исте године је подигнут и поклонички дрвени крст који је висок 3 метра. Благословом Епископа тимочког г. Илариона 2015. г. кренуло се са зидањем цркве-ротонде посвећење Светом Петру Цетињском, истих димензија којих је била ловћенска капела (срушена од безбожника 1972). Ротонда је завршена и иконописана 2019. г. Јула 2020. г. скит насељавају монаси Сава и Матеј. У скиту се налази и минијатурна копија пећине апокалипсе са острва Патмос а ктитори су г. Драган Цветковић и ипођакон Владимир Балабан. Својим гостовањем нашу емисију је посебно украсила наша дивна Даница Крстић која је у свом уводном излагању говорила о односу народне музике и црквеног појања. Музика чини велики део црквеног живота јер је она средство које нас у сагласју са молитвом уздиже ка Богу. Литургијска музика у човеку буди посебне молитвене емоције и подстиче човека да се препусти усрднијој молитви, нагласила је Даница Крстић. После породичног васпитања веронаука је прави темељ који нас подсећа да спознамо себе и на правилан начин промишљамо о животу. Одлазак на Литургију са вероучитељем је за нас био прави ужитак и истинска радост јер ништа није било присиљено и из морања, већ је све бивало у љубави и слободи, присетила се Даница благословених дана када је са пуно љубави пратила и учествовала у раду Православног катихизиса - верске наставе. Говорећи о аутентичности живота Даница је указала да живимо у времену великих искушења и губитка свести о правим и истинским вредностима. Према њеним речима занимање или служба коју имамо не би смела да нас спута и чини нам сметњу да будемо и останемо природни људи и носиоци личне ноте свога живота. Људи не схватају да се ја својим послом и неговањем наше богате традиције бавим из љубави, а не ради неке личне користи. Трудим се да будем то што јесам, а ова емисија и наш разговор је дивна прилика да пошаљемо поруку: будимо природни и радујмо се животу, речи су наше Данице Крстић. Након благодарности и поздравних речи наше драге Данице Крстић која је свима пожелела срећне и радошћу испуњене предстојеће празнике, отац Радоје је на њему својствен начин упутио надахнуту пастирску поруку: Не заборавимо на речи Светог Апостола Павла да је "вера основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Када смо вођени и руковођени тим речима, биће нам много лакше да пребродимо сва искушења, па и ово ново савремено искушење које је Бог допустио, али кроз које вером газимо и надамо се да ће и из овога узаћи нешто добро, поучио је протонамесник Радоје Мијовић. Катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Николај мирликијски чудотворац, торжествено је прослављен у Бару, који стоји наспрам града Барија, у коме су похрањене мошти овог великог светитеља. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички Кирило. Након светог причешћа, Владика је подсјетио народ на то да је Свети Никола веома поштован у читавом свијету. ”Руси за празник Светог Николе кажу да је мали Божић, Срби га прослављају као најбројнију крсну славу, на Западу воле да га зову Божић Бата или Санта Клауз, у сваком случају, у сваком народу, до крајева земље, слави се име тог угодника Божијег”, рекао је. Поменувши ријечи Христове из Јеванђеља, о спасењу када је рекао да је спасење људима немогуће, али је Богу могуће, рекао је: ”Чуо сам ових дана да је један од гордих владара данашњег времена којих има много, умислио да је нашао пилулу бесмртности. морамо га разочарати и поручити му да таква пилула не постоји, и да би му боље било да прими пилулу смирења, да би се смирио и спознао да је прах”, рекао је и додао да је било пријеко потребно да се син Божији оваплоти и прими нашу природу да би је преобразио и вратио у њедра нашега општега оца, који је и Творац свега. ”Једини лијек бесмртности је смирити се и примити домострој спасења, јединога и јединственог Спаситеља све твари, Господа нашега Исуса Христа. А како се то ради? То нам показују, ако добро изучимо, житија наших светих”, нагласио је Владика Кирило, додавши на је прави примјер житије Светог Николе, кога данас прослављамо. Још једном је подвукао да спасење није лака ствар, а да би боље приближио ову мисао, навео је детаљ из филма Андреј Рубљов, тачније сцена изливања звона. ”Када су хтјели да излију то звоно, ископали су велику рупу у земљи, затим су направили калуп од прућа, глине, и других материјала, а затим се све то затрпа, остави се мали овор на врху и кроз њега се сипа усијани метал и када се успе, он формира звоно. кад се то охлади, скида се калуп и остаје дивно изливено звоно, предвиђено за слављење Бога”, подсјетио је на ову сцену Владика Кирило и додао: ”Тај лијепи примјер ливења звона, може нас научити како се догађа тај наш препород кроз Свете тајне Цркве”, казао је, додавши да је наново рођење једини начин уласка у Царство небеско, никаква пилула или прах. Владика Кирило је указао на врлине Светог оца нашег Николаја, на које треба да се угледамо, ревност у молитви, посту, и другим добродетељима којима човјек сам себе освјећује и ставља пред Бога. Осврнуо се на живот и епископску службу Светог Николаја мирликијског, и још једном подсјетио на врлине овог светитеља на које требамо да се угледамо, међу којима је ревност за правду Божију, али и за правду на земљи. ”Чудесно је то како је један смртан човјек чинио таква чуда у своме животу. Васкрсавао мртве, исцјељивао болне, смиривао буру на мору, а да се није погордио”, нагласио је Владика Кирило рекавши да то показује величину његовог смирења, како нас и Апостол Павле позива, када каже да треба да сматрамо да смо мртви гријеху, а живи у Господу Исусу. ”Нека би тако и било са свима нама, драга браћо и сестре”, рекао је и честитао славу свим данашњим славарим, са жељом да Свети Никола свима буде узор у хришћанском животу и да, читајући његово житије, узрастамо у врлинама које је он имао. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У среду 18. новембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и шесто издање емисије "Живе речи" коју смо посветили Добротворном Фонду Митрополије црногорско-приморске "Човјекољубље", као и нашим отачаственим блаженопочившим архијерејима: Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморског Амфилохију и Епископу ваљевском Милутину. Специјални гост емисије био је протопрезвитер Бранко Вујачић, парох подгорички и управник Добротворног Фонда Митрополије црногорско-приморске "Човјекољубље". Својим милозвучним појањем нашу емисију украсила је група "Нектарија" из Ваљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Прота Бранко је у уводном делу емисије казивао о богатој и веома успешној харитативној делатности Добротворног Фонда Митрополије црногорско-приморске "Човјекољубље", посебно истакавши све сегменте деловања овог добротворног рада који се темељи на јевађелском позиву о помоћи потребитима. Према речима нашег госта сви смо позвани да својом љубављу загрлимо оне око себе, трудећи се да им дамо оно што им недостаје, али пре свега, да им подаримо молитвене пажње и љубави. Када помажемо и дајемо потребитима, требамо давати као да дајемо Христу, јер давајући од свог сувишка ми себе уграђујемо у вечност гледајући у лику ближњих и потребитих лик Христов, истакао је протопрезвитер Бранко Вујачић. Као парох подгорички прота Бранко је имао благослов да буде сведок последњих овоземаљских тренутака блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Гостујући у нашој емисији отац Бранко је поделио са нама сведочанство у упокојењу Архиепископа цетињског: Тога дана када се митрополит упокојио, већ ујутру око 5ч њему су почели да опадају сви параметри, када је отац Јустин рекао: Владико сачекајте још мало, долази свештеник да вас причести, параметри су поново почели да расту. Чусно је било како је митрополит у том стању вештачке коме отворио уста и причестио се. Након тога митрополит је био у животу још око сат времена, сви смо пришли да узмемо последњи благослов, а митрополит се тихо и неприметно упокојио. Својим присуством у болници митрополит је осваштао овај простор, а то је доказала чињеница да је његова соба мирисала посебним мирисом и одисала посебним благословом, закључио је отац Бранко. Наш гост је у наставку поделио са нама два чудесна сведочанства архимандрита Данила о блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Будући да идемо у сусрет празнику Сабора Светог Архангела Михаила отац Бранко је упутио празничну честитку: Честитамо свима Крсну славу Светог Арханглеа Миахаила, молимо се ангелима да стану на пут непријатељу људском, да нас заштите и закриле од свакога зла. Текстописац и појац протиница Дајана Петровић из Ваљева казивала је о своје две песме које је посветила блаженопочившим архијерејима Амфилохију и Милутину. Према њеном сведочанству песме су настале као израз тренутног надахнућа њеног срца, али и као вид молитвене пажње и љубави према двојици архијереја који су оставили велики духовни траг у њеном животу. На самом крају емисије прота Бранко је упутио надахнуту пастирску поуку: Не заборављајмо оне мале и презрене око нас, јер преко њих заслужујемо Царство небеско, а у том духу не заборавимо на речи блаженопочивших патријарха Павла и Митрополита Амфилохија: Будумо људи, благо мени! Модератор емисије: Катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У дан када наша света Црква прославља спомен на Свете равноапостолне цара Константина и његову мајку царицу Јелену, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије учинио је канонску посјету парохији календеровачкој и одслуживши свету архијерејску Литургију у храму посвећеном овим великим заштитницима Цркве Христове, једином у Епархији зворничко-тузланској. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић,архијерејски намјесник дервентски јереј Младен Пантић,парох међашанско-трњачански јереј Бранислав Пејчић, парох осињски и јереј Саво Митровић, надлежни парох календеровачки. Епископ Фотије је поучио вјерни народ о значају,животу и дјелу Светих Константина и Јелене рекавши између осталог: Цар Константин је велики светитељ у историји Цркве јер се изборио, прво са земаљским непријатељима а после тога и са демонским силама и дао слободу Цркви хришћанској. После турског ропства и комунизма код нас, сада имамо нове непријатеље Цркве који се појављују у виду разних пандемија и ко зна каквих ће још бити прогонитеља Цркве. Зато морамо, браћо и сестре, бити јединствени и утврђени у вери православној. Потребно је да долазимо у наше свете храмове јер су они луке нашег спасења. Ако желите да чујете реч живота и реч вечнога спасења морате доћи у цркву. Извор: Епархија зворничко-тузланска

“Молимо се једни за друге, будимо сложни и заједно. Своје домове претворимо у мале храмове у којима ћемо узносити молитве Господу и у духу молитве, останимо заједно да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, поручио је јуче на Благовијести протојереј ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, гостујући у поподневном програму Радио Бара. Он је на почетку разговора са Немањом Јанковићем, честитао свим православним хришћанима Благовијести. На питање шта савјетује вјерницима и онима са којима је у контакту, парох барски је рекао да је појава вируса корона велика непознаница и за љекаре и медицинске раднике. “С почетка смо сви мало били опуштени, сматрајући да је можда у питању неки обичан вирус, међутим, како је вријеме одмицало, видјело се да све може да буде опасно и компликовано, па су предузете превентивне мјере како би се ширење вируса успорило и у неко догледно вријеме и зауставило. Од почетка увођења превентивних мјера од стране здравствених институција Црне Горе, наша Митрополија се придржава датих упутстава и сходно томе смо саобразили и наш цјелокупни богослужбени живот. Од првога дана, дакле, обуставили смо све наше активности, изузев богослужења. Пошто су у јеку доношења превентивних мјера још увијек биле литије у црногорским градовима, оне су одмах, истог дана, обустављене. Исто тако и часови вјеронауке, предавања, пробе хорова, разна друга окупљања која су била свакодневна при нашим парохијама. И богослужења су доста редукована и усклађена, колико је то могуће, са мјерама које су на снази“, нагласио је протојереј Слободан Зековић. Путем црквених медија и друштвених мрежа Митрополија се труди да обавјештава вјернике о свим актуелним дешавањима тако да је и његова препорука вјерницима да прате званична саопштења Митрополије, а ко има било какву недоумицу да буде у контакту са својим парохијским свештеником. Богослужења су редовна, дакле, сва дневна, недјељна и празнична богослужења се обављају у нашим храмовима, с тим да њима не могу да присуствују вјерници. Он позива све хришћане да, у овим данима који су заиста једно велико искушење које је дошло изненада, буду трпељиви, да по ријечи Господњој, трпљењем спасавају душе своје, да буду у својим домовима, да своје домове претворе у мале храмове у којима ће узносити молитве Господу. “Знамо да свим вјерницима много недостају заједничка богослужења у нашим храмовима, а прије свега Свете литургије. Али они знају у којим се интервалима та богослужења врше. Она се и даље обављају додуше без њиховог присуства. У то вријеме требало би и наши вјерници у својим домовима да узносе своје молиитве Господу и да на тај начин, у духу молитве, останемо заједно и да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, објашњава парох барски. Свештеник Зековић је на питање како ће бити организован Васкрс одговорио да све зависи од тога како ће се одвијати ситуација са епидемијом. “Надамо се да ће епидемолошка ситуација кренути на боље и да ће и временом мјере почети да се постепено укидајју. Тешко је предвидјети шта ће се десити у наредним данима. Ако буде ситуација као што је ових дана, ми ћемо, свакако, дневна, празнична и ова остала богослужења обављати редовно. Уколико и даље буде на снази мјера да богослужења буду без присуства вјерника, мораћемо сви мало да се стрпимо, да умножимо наше молитве у домовима. А опет, ако неко има било какву недоумицу и у вези са прославом празником, мој је савјет да контактира свог свештеника, да од њега добије ријеч и утјехе и поуке како да се сви држимо ових дана. Исто тако да прати званична саопштења која буде објављивала наша Митрополија“, савјетује протојереј Зековић. Све организације при Митрополији које се баве хуманитарним радом ових дана имају појачане активности, како Народне кухиње Митрополије, тако и добротворни фонд “Човјекољубље”. Такође, при свим црквеним општинама и парохијама дјелују и Кола српских сестара која су ових дана имала пуне руке посла. Сви се труде да, по ријечима пароха барског, сходно својим могућностима, свима који им се обрате за помоћ, изађу у сусрет како бисмо сви ово тешко бреме заједнички, са љубављу, што лакше пребродили. Његова порука свим слушаоцима Радио Бара и читаоцима портала Бар Инфо, без обзира на вјеру, јесте да покажемо слогу, да водимо рачуна једни о другима, да се трудимо да пошујемо препоруке наших љекара и надлежних институција, да пружимо ријеч утјехе ономе коме је потребна, да помогнемо посебно старијим, немоћним људима који су највише угрожени од вируса и којима је препорука да нипошто не излазе из својих домова. Њима је помоћ у храни и другим намирницама драгоцјена. Да се молимо једни за друге, да се, као хришћани, Богу молимо да ова епидемија што прије престане, да се молимо за оне који су у тешком стању да што прије опораве, а они који су здрави, да у добром здрављу остану. Да будемо сложни и заједно. “И ако се то заједништво испољи као некад у сличним тешким временима и ово ће искушење брзо проћи. Надам се да ћемо се у што скорије вријеме вратити нормалном животу“, казао је на крају парох барски, протојереј ставрофор, Слободан Зековић, честитајући предстојећи празник васкрсења Христовог и римокатоличкој браћи и православцима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх српски г. Иринеј: Црква ће учунити све да нашем народу представи страхоту коју може да изазове вирус и коју можемо зауставити својом дисциплином, одговорним понашањем и слушањем онога што нам предлажу стручњаци као начина одбране од тог великог искушења. Повезана вест: Завршен састанак Патријарха и Председника Све информације у вези са корона вирусом грађанима су доступне на сајту Министарству здравља Републике Србије и интернет страници www.covid19.rs. Извор: Инфо-служба СПЦ

Бесједа протојереја-ставрофора Драгана Ристића, архијерејског намјесника беранског изговорена током свете Литургије коју је, на 28. недјељу по Духовима и празник Материце, 29. децембра 2019, служио у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У обраћању вјерном народу, началствујући, отац Драган је пренио одлуку Епископског савјета Српске православне Цркве у Црној Гори, који је синоћ засиједао у Подгорици, поводом изгласавања дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе. Он је казао да се вјерници позивају на молитвена сабрања, а да нам једино оружје буде молитва и пост. „Зато вас молим, у 16 часова у манастиру Ђурђеви Ступови, је вечерња служба, послије Молебан Пресветој Богородици, зато искористите ово вријеме, иако је хладно, али гдје је топлота Божја Христова, гдје је топлота и истина Мајке Божје ту је истинска топлота и љубав према човјеку. Немојмо да се молимо за помоћ само кад је тешко, него морамо да смо стално прибрани и на тај начин себи да кажемо на којој смо страни, којим путем ходимо. Увијек будите на страни Христа, на страни Богородице, на страни правде и истине“, поручио је између осталог прота Дараган Ристић, архијерејски намјесник берански. Извор: Радио Светигора

„Наследници оних који су отимали од народа и Цркве Божије, данас не само што неће да врате оно што је отето, него припремају отимање храмова тврдећи да они наводно припадају држави. Којој држави? Држава је била у вријеме до 1918. године, крштена православна држава и крштени краљ. Црква Христова – Светосавска православна црква била је душа те државе и све што је у њој стварано кроз вјекове овдје, и прије Петровића, од Немањића, Војислављевића, Балшића па до оних који су стварали послије њих кроз вјекове, стварано је и прилагано за душу за вјечни и непролазни живот, даровано народу и Цркви Божјој и као такво и данас остало Божије и народно“, оцијенио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је на празник Светог Николаја Мирликијског са свештенством служио Свету службу Божију у манастиру Прасквица у Паштровићима одакле је позвао вјерни народ да прекосјутра сви заједно будемо на свеправославном сабору у Никшићу и цјеливамо мошти Светог Василија Острошког: „Да нас загрли Бог Својом љубављу и да ми Бога загрлимо и да љубављу загрлимо једни друге! Да благословимо Бога и своје претке што су нам оставили ове дивне и чудесне светиње, не да припадају било којој партији или систему, или било ком човјеку, него да буду Божије и истински народне, и данас и увијек.“ Помолио се да Бог уразуми и оне који се, како је истакао, тобож у име државе проглашавају за државу, одричући се оне крштене Божије државе која је владала овдје вјековима. „Да и њима Бог подари да се врате памети и разуму, изворном поимању добара земаљских“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да причешћем на Литургији сви (епископи, свештеници, народ, дјеца) подједнако примамо Свете Божије дарове, нико више и нико мање. Појаснио је да нас Бог учи, дарујући нам Своје Тијело и Крв, како треба да срце своје и сва што имамо, да дијелимо једни другима на Божији начин: „Христов начин је призив да се сва земаљска добра подијеле свима подједнако у љубави према Богу и према ближњима, онако како се Свето причешће дијели и дарује не само овоме и ономе народу, овој и оној држави, него свима земаљским народима. То је оно што нас је учила и данас учи Црква Божја.“ У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да се и данас око Господа сабирају милиони душа као и у Његово вријеме о чему свједочи и данашња јеванђељска прича која каже да се мноштво народа сабрало око Господа и да су сви, нарочито они који су се дотицали Његових хаљина, добијали исцјељење и очишћење од злих духова. Владика је казао да се човјечанство, сви земаљски народи до данас сабирају око Њега као јединога Бога исцјелитеља и спаситеља свијета трудећи се да дотакну Његових хаљина – Њега као пута истине и живота: „Шта је сва историја хришћанства – Цркве Божје до данас, него старање безбројних људских покољења да се дотакну Његових хаљина и да приме у себе дар Њега као вјечнога и непролазног живота. Најчудесније Његове хаљине и оно што се испунило Њиме јесу управо Свети Божији људи и храмови.“ Истичући да су храмови у којима се сабирамо кроз вјекове хаљина Христова, владика је рекао да су они мјесто гдје непрекидно силази Дух Свети, онај исти од кога се родио Господ и којим дише све што дише и којим живи све што живи. Свети Божији људи су мјесто обиталишта Христове славе и истине, мудрости, силе и Његовога исцјељење, као што је Свети Николај коме је посвећен храм у манастиру Прасквица, који је храмовна слава, и кога прослављају многи широм васељене, подсјетио је Митрополит и додао: „Шта је друго Свети Николај него је, како и пјевамо, правило вјере и образ кротости, учитељ уздржања, онај у кога се уселио сам Господ, који се дотакао и примио Господа у себе. И његове мошти су постале свето обиталиште славе Његове око којих се окупљају вјековима безбројне душе жедне и гладне живога Бога, да се науче од њега истинској и правој вјери, да се науче кротости и уздржању и да се кроз њега и преко њега дотакну онога који је дародавац живота -Син Божји.“ Том вјером у Спаситеља овога свијета живи овај свијет, бесједио је Високопреосвећени појаснивши да се вјером у Христа, што је Свети апостол Павле записао, спасавамо, а не собом и својим знањем, памећу и дјелима: „Само вјера у Њега и дотицање Њега је оно из чега избија та вјечна божанска сила и непролазни живот, и само они људи који се Богом обогате су истински богаташи. Они се не богате оним што данас јесте а сјутра није, не богате се својим знањем ио мудрошћу, не богате се предметима пролазним и ништавним, не богате се отимањем од других, него се богате Богом и све што добију и стекну оно постаје право истинско.“ Нажалост, констатовао је владика и данас, као и увијек, безброј је људи који се богате оним што је ништавно и пролазно, јер мисле да је смисао људског живота да стекне што више доктората и знања, познавање природе и себе, као и да стекне земаљска богатства: „Бог многих није данас Бог вјечни и непролазни, него је бог богатство и власт која данас јесте, а сјутра није. Сва историја то свједочи. Сви који су се отимали око земаљске власти и постојали владари земаљски били су и прошли, и не зна им се ни мјеста гдје су били и боравили, а једини који је остао за памћење, и који ће бити запамћени до краја свијета и вијека, јесте Господ наш Исус Христос и они који су се Њиме обогатили.“ Нагласио је да је примјер тога и Свети отац Николај који се помиње иако је живио почетком 4. вијека, док нико не помиње владаре из тог времана. Даље је истакао да се помиње и владар Свети цар Константин који је кроз часни крст прогледао духовно и срео се и посвједочио Христа, док су владари моћници, и прије и послије њега до наших времена, који се памте по злу, били и прошли: „Колико је било моћника Наполеона, Хитлера и Мусолинија, Стаљина и Лењина, Мао Це Тунга, а данас једва им имена памтимо. Прашина попала по њима и њиховим недјелима и злочинима и све што се урадило на њима је проклетство. А они који су се дотакли хаљина Христових и Христу Богу поклонили, који су задобили вјечну божанску силу, они остају и опстају и задобијају дар вјечнога и непролазнога живота – Царство небеско.“ Христов призив је „Покајте се јер се приближила Царство небеско“ а Царство небеско је у човјеку, у срцу његовом, и то је оно ради чега се рађа човјек на земљи: „Не рађа се човјек ради онога што је пролазно, него да кроз то пролазно и кроз себе као пролазно биће, додиром и примањем онога што је вјечно и непролазно задобије вјечни и непролазни живот и постане вјечно и бесмртно биће.“ Архиеписикоп цетињски је казао да и ми долазимо у храм да се дотакнемо хаљина Христових, као и они који су живјели у Његово вријеме, да се дотакнемо ријечи Христове јер то јесте сила Његова: „Његову благу вијест – Јеванђеље да чујемо и примимо у своје срце да нас освети и просвети, очисти и благослови. Да примимо Њега у себе кроз овај свети храм, кроз Духа животворног кога призивамо на свакој служби Божјој да сиђе и освети и на нас и предложене дарове, и учини нас обиталиштима и храмовима славе и силе Божје, силе Духа Светога, а наше дарове које смо принјели, вино и хљеб, да се преобразе и претворе у Тијело и Крв Христову. И кроз њих да нам се открије тајна Бога као истинске љубави, Бога који није тражио да Му служе него је служио и Себе принио, и непрекидно приноси, за живот свијета, дарујући свијету Крв и Тијело Своје, обогаћујући овај свијет Собом као вјечном љубављу и призивајући сав род људски на ту љубав и према Богу и према ближњем који је икона живога Бога.“ Након Литургије благосиљани су славски колачи манастирског храма Светог Николе и многобројних свечара. Митрополит је затим служио парастос игуману Борису Кажанегри истичући да се он није богатио земаљским добрима, као многи његови савременици који су отимали од народа и Цркве Божије, већ се Богом богатио: „Њему Бог да душу прости и свима који почивају у овоме светоме гробљу, који су себе и своју вјеру уградили у ову светињу те је она постала и остала стамена. И свима приложницима и добротворимо, свештенослужитељима ове свете обитељи да Господ подари Царство небеско и вјечни покој, да их Господ упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, и да им буде вјечна и непролазна памјат“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У цркви Ружици на Калемегдану Литургијским сабрањем прослављена је Света Петка - слава ове калемегданске светиње. Звучни запис беседе Литургијом је началствовао Архимандрит Прокопије (Тајар) уз саслужење протојереја-ставрофора Саве Јовића и ђакона Србољуба Убипариповића, док је апостол читао г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, уз присуство старешине храма протојереја-ставрофора Владимира Вукашиновића и великог мноштва верника. Пред причешће верника присутнима се својом беседом обратио старешина отац Владимир Вукашиновић. Пред крај Литургије пререзан је колач у славу и част Свете мати Параскеве, а потом одржан помен борцима који су свој живот положили за одбрану отаџбине. Извор: Радио Слово љубве

У Недјељу седамнаесту по Педесетници, 13. откобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централ американски г. Кирило је са свештенством Саборног храма: протојерејима-ставрофорима Драганом Митровићем и Далибором Милаковићем, те протојерејима: Миладином Кнежевићем, Мирчетом Шљиванчанином, Бранком Вујачићем, као и протођаконом Владимиром Јарамазом и вјерним народом одслужио Свету архијерејску литругију са почетком у 8 часова. Звучни запис беседе Владика Кирило се у свом епископском обраћању вјерном народу дотакао суштине прочитаног зачала из Јеванђеља о жени Хананејки. Како Владика Кирило наводи у својој бесједи, примјер жене Хананејке је примјер како можемо и требамо бити чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Али, говорио је и о томе да вријеме које проводимо на Земљи својим животом требамо сједињавати са вјечношћу, будући да се једино у личности Богочовјека Христа сједињује вјечни са овим нашим пролазним животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Он је у почетном слову говорио о тврдој и постојаној вјери жене Хананејке повлачећи паралелу између њеног примјера и примјера наших предака који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења кроз историју: ,,Ето драга браћо и сестре то је једноставна прича и истинита прича те жене Хананејке припаднице незнабожачких народа, а та прича показује нам и чему ми треба да стремимо у свом духовном животу. Управо то су знали наши преци равноапостолни мужеви нашег народа који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења који су наш народ стизали кроз нашу историју. Наши преци су као ова жена Хананејку имали истрајност у молитви и дубину смирења, па смо ето доживјели да ове године славимо 800 година самосталности и аутокефалности наше цркве." ,,Било је и раније вјере хришћанске у нашем народу и прије периода Немањића, ето рецимо породица Војисављевић, као и других владарских хришћанских породица које су припадале том пред-немањићком периоду. Мада, управо у Немањићком периоду је вјера хришћанска у нашем народу сазрела." - нагласио је он. Међутим, у свом даљем обраћању Преосвећени Владика Кирило је указао и на то да није битан временски континуитет, који у неком смислу има своју битност и тежину, већ је нагласио пуноћу суштине битности у сједињавању нашег времена пролазног, са вјечним, небеским и непролазним: ,,Али, шта је 800 година или шта је људски живот, живот човјека када се мјери са вјечношћу? Увијек ће то бити само мали исјечак времена, но, оно што је много важно у ових 800 година није то временско трајање, него је важност у томе што је наш народ кроз то временско трајање успио да схвати једну веома важну ствар, а то је да ово вријеме овдје проведено на Земљи, треба сједињавати са вјечношћу и да та вјечност може да уђе у вријеме." Владика Кирило је посебан осврт дао и на велику дубину богословља Светог Јована Крститеља, који је управо у једној реченици изразио дубину сагледавања Сина Божијег као Онога који је као несмјестив, који је био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања ушао у наше вријеме и простор: ,,Свети Јован Крститељ управо о томе говори када каже за Господа Христа: ,,Иде за мном Онај који прије мене бјеше". И из тога богословља Светог Јована Крститеља, видимо да је он поред тога што је претеча Господњи, што је Крститељ Господњи, што је пророк и мученик, ми јасно видимо да се њему може дати и тај епитет-придјев - богослов. Само да је ову наведену реченицу оставио иза себе, оставио би такву ријеч и такво сагледавање које садржи веома дубоко богословље које је управо Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу поновио, а затим и дао тај диван пролог да је Слово Божије, Син Божији био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања, али је ушао у вријеме и постао је Син Божији - човјек." ,,У томе и јесте ствар, поред осталог што нам Христос доноси, поред обрасца врлине, поред обрасца свега тога што је добро и позитивно, једна од кључних ствари коју нам доноси личност Богочовека Христа јесте улазак вјечности у вријеме." - појаснио је он. Преосвећени Владика Кирило је затим направио сјајну паралелу између дубоког откровења богословља и егзактних наука, које нису у контрадикторности са наведеним како и сам владика Кирило појашњава, већ се егзактност науке и дубина богословља међусобно допуњују и потврђују: ,,Сама чињеница да је могуће и да се десио улазак вјечности у вријеме није уопште контрадикторна са егзактним наукама, будући да знамо да се један коначан интервал може се пресликати на бесконачну праву, такође још у егзактним наукама знамо да је круг симбол вјечности, не случајно, зато што круг мање једна тачка такође је бесконачна права. А такође то можемо закључити и по сфери која се без једне тачке распростире у бесконачну раван. На тај начин управо и вјечност може да се сједини са временом." На самом крају свог пастирског слова, Владика Кирило је поменуо и Петра II Петровића Његоша - Ловћенског Тајновидца, који се и сам дотицао тајне сједињавања времена са вјечношћу и вјечности са временом, но како Владика Кирило у својој даљој елаборацији Његоша објашњава, сам одговор на Његошева питања дао је сам Христос својим домостројем спасења: ,,И Његош у својој ,,Луча Микрокозма" има своја преживљавања и тражења за тим сједињавањем времена са вјечношћу и вјечности са временом. Он се са времена на вријеме губи у тим филозофским размишљањима. На крају у самом финалу Луче ко му даје одговор на та његова филозофска питања? Управо му тај одговор даје Христос. Христос се појављује и даје му одговор на то питање. Зато драга браћо и сестре једино у личности Богочовјека Христа се сједињује вјечни са овим нашим пролазник животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Ту тајну Христовог домостроја спасења, ту тајну сједињења божанске и човјечанске природе, вјечности и времена, црква чува у својим њедрима и предаје својим вјерним чадима са светим тајнама Цркве." - подсјећа Владика Кирило. Он је напослијетку указао на суштину нашег духовног живота гдје се истрајношћу у молитви, чврстином у вјери и дубином свога смирења свако од нас понаособ може уградити у тијело Христово - Цркву Божију: ,,Али, само који је услов? Која је суштина нашег духовног живота? Опет поменимо ту жену Хананејку, морамо бити као у њеном случају, у њеном примјеру чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Ето тада ће сваки од нас понаособ моћи да се угради у тијело Христово које је Црква и да заиста доживи како се то вјечност сједињује са временом, како се то непролазно, нетљено сједињује са пролазним и тљеним." - закључио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Кирило. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

Саборност је једно од основних својстава Цркве Божије. Сви чланови Цркве су, по ријечима Светог Јустина Поповића, међусобно повезани богочовјечанском саборношћу – кроз Свете Тајне и врлине сваки од нас живи у свима и сви у свакоме. Црква и јесте сабирање, окупљање око Христа и у Христу Духом Светим. Отуда је литургијско сабрање срж црквеног живота јер оно представља заједницу, саборовање са Богом и свима Светима. И свако друго унутарцрквено сабрање проистиче из тог литургијског сабрања и представља његов наставак. Јер, Христос је рекао: Гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја с њима (Мт. 18,20). Стога су сабрања, сабирања, окупљања битан аспект црквене мисије и живота. Једно од таквих сабрања је Православни дјечији сабор на Цетињу који сваког љета, пред почетак школске године окупи преко хиљаду дјеце поред кивота Светог Петра Цетињског. Све је почело прије двадесет година, када су, благословом Митрополита Амфилохија, трудољубиви вјероучитељи организовали прво сабрање полазника вјеронауке у Цетињском манастиру. Данас, кроз Дјечији сабор ми беремо најљепше плодове које су они засијали својим ентузјазмом и преданошћу прије двадесет љета. Ако ми вјероучитељи током године учимо наше ђаке истинама вјере и црквеног живота, на Сабору су они наши учитељи од којих ми учимо како да се те истине отјелотворе. Уче нас како да се дружимо, како да се радујемо, пјевамо, играмо, слушамо…како да се здраво надмећемо. Довољно је посматрати дјецу док играју фудбал: рукују се пред почетак утакмице, честитају једни другима сваки добар потез у току утакмице, а по завршетку честитају побједнику – путоказ и правило како и ми одрасли да играмо наше “утакмице“. Једном ријечју, на Сабору нас дјеца уче како да постанемо као они јер је то заправо и основни услов за улазак у Царство Божије – да се повратимо и будемо као дјеца (Мт. 18,3). Кад Господа нису прихватили и препознали великаши, кнежеви, књижевници, препознала су Га и објавила мала дјеца. Зато Господ и тражи дјечије особине код својих сљедбеника јер је Царство небеско намијењено онима који задрже дјечије врлине: незлобивост, смиреност, чедност, послушност… Дјечији сабор је на један начин и круна годишњег рада на пољу вјерске наставе јер се тада сагледа и оцијени постигнуто а сам Сабор својим духом јесте награда за уложен труд. Зато је Дјечији Сабор истински празник вјеронауке јер је он сусрет оног најврједнијег и најчистијег што имамо, а то су наша дјеца. Црква и јесте сабрање око Дјетета Младог и око оних који су прославили Дијете. Сабирајући се са дјецом у крилу Цетињског манастира – новог Витлејема, како рече Митрополит Амфилохије, ми настављамо дјело наших предака, пјевајући с њима: Отроча младо, предвјечни Бог. Наша обавеза и одговорност је да дјецу приводимо Богу, да чувамо Христов лик у њима како би се сутра на прави начин сусрели се са свијетом “одраслих“, носећи у себи свјетлост и чистоту православне вјере. Ако у томе успијемо онда можемо да кажемо да смо испунили и смисао нашег постојања и Христову заповиијест: Пустите дјецу да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско (Мт. 19,14). Пустимо дјецу ка Господу и сјећајмо се ријечи Аве Јустина да ће нас управо они – дјеца и цвијеће – оправдати пред Богом. Јереј Слободан Лукић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Древна немањићка светиња манастир Морача, јуче, 28. августа, на празник Успење Пресвете Богородице Светом архијерејском литургијом, празничном литијом, благосиљањем славских приноса и богатим културно-умјетничким програмом прославила је своју храмовну славу. Свету службу Божју је служио Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа који се у овој светињи традиоционално сабира у великом броју на Госпођиндан. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У архипастирској бесједи Преосвећени владика Методије је казао да као што је Пресвета Богородица Духом Светим окупила све апостоле на дан Њенога Успенија, тако исто је и ова морачка светиња, која је Њеном Успенију посвећена, окупљала у протеклим вјековима до данашњег дана, а ако Бог да и до краја свијета и вијека, све богољубиве и христољубиве, христочежњиве душе које ишту вјечнога живота и слушају и испуњују ријеч Господњу. У даљој бесједи владика је подсјетио на данашње Јеванђеље када је Господ одговарајући на ријечи жене: Благо утроби која те је родила и грудима које си сисао, казао: Блажен је онај који слуша ријеч Господњу и испуњују је: „И ми, иако смо имали славне претке, који су овакве величанствене задужбине и светиње дизали својим рукама од времена светородне лозе Немањића и прије њих, па и све до данашњег дана, никад нећемо имати ништа с њима ако не будемо у духу с њима слични. А бићемо слични онда када будемо слушали ријеч Господњу и кад је будемо испуњавали.“ Све оно што човјек стекне на земљи оставиће, а понијеће само дијела своја, бесједио је владика: „Свако наше дјело које урадимо, било добро или лоше, или изграђује или руши наш однос који имамо с Богом, са самим собом и са ближњим својим. И само ћемо тај однос, који изградимо кроз своја дјела, понијети из ове долине земаљске, све остало што ћемо стећи, оставићемо. Тиме ћемо заслужити, ако Бог да, да живимо у присуству предака наших који су подизали овако величанствене светиње у присуству Пресвете Богомајке чије успеније данас прослављамо.“ На крају Његово преосвештенство Епископ г. Методије је благословио све присутне и честитао славу оцу Рафаилу, игуману ове свете обитељи, његовом братству и свима онима који се окупљају око ове дивне светиње: „Бог вас благословио и свако вам добро даровао а понајвише да сви заједно слушамо ријеч Господњу и да је испуњујемо, славећи Оца и Сина и Духа Светога са Мајком Христовом Пресветом Богородицом и са свима светима у вијекове вјекова, амин!“ Празник је честитао и отац Арсеније Радовић који је казао да данас овај свети храма прославља Успење Пресвете Богомајке, односно уснуће јер је Њена природа умрла. Господ није дозволио да Његова мајка труне него је подигао и тиме показао да ће се вјечна и непролазна свјетлост дотаћи тијела, душе и духа свих који су са Христом. „Господ је подигао из гроба своју мајку и подиже све нас који најдубљом вјером у бићу своме осјетимо предукус свега онога што нам је Бог обећао и непрекидно чини. Зато се на овој Светој литургији сабирамо да би се наше душе жедне вјечнога Бога са Њим сједињавале и непрекидно, у бићу своме док смо на земљи, узрастали у мјеру Христовог раста.“ Све на земљи је Божије, све нам је Бог дао, иако ми то често својатамо, нагласио је отац Арсеније и додао да и овај свети храм скоро 800 година показује и свједочи да је све на земљи истински прво Божије. Након причешћа вјерних, владика диоклијски г. Методије са свештенством је предводио крстоносну литију која је опходила манастирски храм. Затим је благосиљан славски колач. Саборовање у манастиру Морача настављено је уз гусле, пјесму, игру, стихове и славску трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак, 20. августа 2019. године, када наша Црква слави преподобног мученика Дометија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесници Александар Јовановић и Александар Сенић, као и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Након прочитаног јеванђељског зачала у којем Господ заповеда да љубимо једни друге, Епископ Јован говорио је присутнима о најважнијој хришћанској врлини – љубави. Владика је у својој беседи истакао следеће: “Браћо и сестре, кад год читамо Свето Писмо, Јеванђеље, на првом месту оно што ће нам остати упечатљиво јесте то да Јеванђеље највише говори о љубави Божијој према човеку, и да човек на то треба да одговори богољубљем и човекољубљем. То нам говори да све што нам је Бог дао јесте дар Божији. Најосновнија култура је да човек на сваки примљени дар узврати уздарјем и зато наша љубав не би требала да буде себична, него да буде таква да воли човека онаквог какав јесте. Наше је да ми живимо вером, да би тај други, видевши мој и твој живот у вери, и сам се окренуо вери. Сваки хришћанин треба да воли сваког човека, без обзира на то какав је тај човек. Човеку треба да укажемо на његов грех, свакако, али то не значи да треба да га мање волимо због тог греха. Пре него што скренемо пажњу човеку на његов грех, ми морамо проверити шта је са нашим грехом. Сваки човек који је отуђен од љубави он је отуђен од Бога и сваки онај који је задобио љубав задобио је и Бога. Зато Господ управо нама говори да љубимо и волимо једни друге. Човек који не воли Бога он не воли ништа што је божанско и не воли ни човека који живи љубављу Божијом. Зато су кроз историју и прогонили оне који су веровали у Христа. Савршена љубав је да волимо оног који нас не воли, да му покажемо да је мржња опасно зло, да мржња измени разум човеков да човек у тој мржњи мисли да и када зло чини да у ствари добро чини. Ми хришћани треба да се молимо да нас Бог ојача у љубави, јер само човек љубави ће волети. Свети оци нас уче да покријемо грех брата свога па ће Господ и наш грех покрити. Како настаје зло? Свети оци кажу да зло настаје тако што горчина рађа гнев, гнев рађа љутину, љутина рађа вику, а онда из вике настаје хула. Зато будимо са Христом, да би Христос био са нама”. Извор: Епархија шумадијска

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник св. пророка Илије, 02. августа 2019. године, свету Архијерејску Литургију у храму Св. пророка Илије у Миријеву, који је ове године обележио 185 година постојања. Поред старешине храма, проте Милоша Мићића, Патријарху Иринеју је саслуживало свештенство из АЕМ, уз учешће појаца и бројног верног народа. Звучни запис беседе Након свете Архијерејске Литургије, Патријарх Иринеј је предводио литију око храма, а потом је са верним народом пререзао славски колач. Након резања славског колача, Његова Светост Патријарх Иринеј је у надахнутој беседи поучио свештенство иверни народ АЕМ, у којој је износећи живот и дело св. пророка Илије указао да је пророк Илија био човек исто као и ми, али да је имао пламену веру и љубав у живог Господа и зато му је Господ дао велики дар и благодат Своју да позива људе на покајање. На крају, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је одлоковао протојереја Милоша Мићића старешину храма Св. пророка Илије у Миријеву правом ношења напрсног крста, а за његово несебично залагање и уложен труд приликом подизања нових и обнављању старих храмова на подручју АЕМ. Према подацима из књиге „Православна српска црква у краљевини Србији 1895“, храм Св. пророка Илије у Миријеву озидан је 1873. године, од тврдог материјала и „има једну парохију која се састоји из села Миријево, Малог и Великог Мокрог Луга. Данашња црква подигнута је 1834. године на месту на коме се раније налазила мања црква, од лошијег материјала. У архиву из 1823. године као парох миријевски уписан је свештеник Јован Недељковић, што треба да значи да је пре 1834. године (пре градње нове цркве) на истом месту постојала нека мања црква, саграђена од лошијег материјала. Црква је обновљена 1873. године када су извршене извесне измене у њеном изгледу. Том приликом је дограђена и данашња припрата са звоником. Црква је у основи једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом са тространом апсидом споља и изнутра, са припратом и две бочне певнице које имају правоугаону основу. У једном тешком и смутном времену у храму Св. пророка Илије били су склоњени списи св. владике Николаја Жичког. Ти списи су касније били штампани у Диселдорфу у Западноевропској епархији, за време владике Лаврентија. Велика захвалност за то припада покојном проти Милисаву Протићу који их је, у рукописима, у три примерка, сместио на три различита сигурна места и тако сачувао. У то време свештеник у Миријеву је био прота Десимир Никитовић који је о томе знао, али никоме, па ни члановима породице то није причао. Кћерка покојног проте Десимира, др Љиљана Милић, каже да ни она нити ко од чланова породице није знао да се на звонику чувају списи Св. владике Николаја. Извор: Радио Слово љубве

Теолог Милана Ивковић била је гост емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Гошћа је на леп и садржајан начин пренела своје искуство приближавајући основе хришћанског етоса. ТОПЛО ПРЕПОРУЧУЈЕМО ОВУ ЕМИСИЈУ!

Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота. Прије пар недјеља имао сам част да учествујем у раду научног скупа ”Коријени и посљедице црногорских подјела”, који је организован у Дворцу Петровића на Крушевцу, од стране Удружења правника Црне Горе, а великим личним прегнућем неколицине људи – од којих лично познајем само др Бранислава Радуловића, предсједника поменутог Удружења. Рекло би се, и на први и на други поглед, да се не ради о нечему посебном, јер имамо и подјела, и скупова, и удружења – на све стране Црне Горе. Поготово је данас ”ризично” причати о идентитетским подјелама код нас. Ем прича распирује нове и жешће подјеле, ем се она злоупотребљава као параван да се сакрију оне драматичније и неморалније подјеле које дијеле богате од сиромашних, преваране од оних који варају и обмањују. Па ипак, сматрам значајним, што је неко хтио и истрајао у томе, да за једним столом, довољно округлим, сједну црногорски интелектуалци који идентитетска питања виде различито, и чак толико опречно да било какав њихов међусобни разговор изгледа немогућ. У том смислу, била је привилегија, бити ту, посматрати, слушати… па понешто и рећи. Без ичије претензије да се убјеђујемо, да једни друге разувјеримо, да једни друге демантујемо… Било је нечег узвишеног у том међусобном уважавању, па скоро – страхопоштвовању, у неком осјећају да је важније саслушати другог, него изрећи свој став! Ријеч је о томе да су сви присутни знали у чијем се друштву налазе. Сви су знали за ставове (више пута публиковане) својих саговорника, а домаћин (организатор) се потрудио – и успио – да наметне императив пажљивог слушања оног шта има да каже други. Ма… толико пута смо се извикали једни на друге, толико пута смо једни друге оговарали најружнијим ријечима (издајниици, окупатори, сепаратисти, агресори, анти-Срби, анти-Црногорци…)… и то јавно, ”преко новина” (како се то обично каже за најрадикалнију форму оглашавања) – да је било очигледно, како сви желе, како просто наше душе вапију за тим предахом, за тим свештеним тренутком пажње – коју ћемо усмјерити на другог, а не на себе и своје ”уважено” мишљење. Зато, ако је неко очекивао ”декларацију о помирењу” или сагласје свих о ”непобитној истини” – такав је морао бити разочаран ефектима овог јануарског окупљања. Али они који траже пут до тога да ”будемо људи”… до тога да није обавезно да ”исто мислимо” али јесте обавезно да једни друге поштујемо и уважавамо… е такви су могли бити охрабрени – да је такво нешто ипак могуће. Подјеле ове врсте мора да су озбиљне и велике – чим је за нас несвакидашњи домет да се поздравимо, да за истим столом сједимо, и да слушамо једни друге – без прекидања и упадања саговорнику у ријеч. Да није жалосно, било би смијешно. Али, није ни жалосно ни смијешно – него је обавезујуће да тај анимозитет моментално обуставимо, и да се вјежбамо у том слушању, у том поздрављању и у тој трпељивости. Није узалуд, блаженопочивши Патријарх Павле без престанка понављао ”Будимо људи”, ”Будимо људи”… па опет – ”Будимо људи”… Раније сам се питао зашто је он толико инсистирао на том позиву. Мислио сам да се то некако подразумијева. То да смо људи… Али што вријеме више пролази, гледајући самог себе, и људе око себе, схватам да је огроман посао пред нама. Да једни друге братски, комшијски, кумовски, пријатељски поздравимо, да се саслушамо, да се измиримо… а не да једни друге ућуткујемо и показујемо само – шта све овом другом недостаје. Овакви разговори и дружења неће потријети ничији идентитет, нити ће икоме умањити важност сопственог става. Моја теза на поменутом скупу је била да су се из једне историјске, етничке, културне, духовне и географске цјелине на подручју данашње државе Црне Горе, у протеклом вијеку, током различитих друштвених и идеолошких процеса, утицајем различитих идентитетских фактора – формирале двије националне свијести. Другим ријечима, из једнога народа (од истих рођака, од рођене браће) обликовала су се два политичка идентитета, или оно што се модерним језиком зове ”нација”. Једни су свој ”национални” идентитет формирали искључиво према границама и имену државе у којој живе (каквих примјера је обиље у Европи и Америци), а други према традицији и предању који постоје на простору исте те државе (каквих примјера има више на Истоку). А како су сљедбеници те двије различите политичке свијести, и даље остали најрођенији, и крвно, и традиционално и духовно, наш је задатак да те идентитетске подјеле не продубљујемо, него да их залијечимо међусобним уважавањем. Пошто смо изданци исте историје, и како потичемо од истих предака (родитеља) и исту Светињу поштујемо – не бисмо смјели једни друге оптуживати ни за издају, ни за превару, нити за окупацију. Тешко да у данашњој Црној Гори има фамилије, огранка или племена, чији припадници нијесу били на обје зараћене и супротстављене стране. И скоро да нема устанка и рата у протеклом црногорском вијеку, који истовремено није био и братоубиство. Зато, као нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу – да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Оно што се данас међусобно не разумије, што првог храни мржњом према овом другом и што сије нетрпељивост међу рођеном браћом и најбилижим рођацима – јесте политички идентитет (а не крвна или духовна разлика), који се обоготворава, коме се даје на важности и тежини, више него што је то нормално. То је, кажем, била моја теза. Чуле су се и друге. Другачије. Морамо почети да се слушамо. Да пажљиво слушамо једни друге. Није касно сад да почнемо. Да почнемо управо данас. Ако не стигнемо ми данашњи да се чујемо и разумијемо, опет – неће бити мали посао, ако успијемо нашим потомцима да обезбједимо амбијент у ком уважавање различитог мишљења није инцидент, него предуслов живота. Људског живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник када наша Света Црква прославља Света Три Јерарха, 12. фебруара одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза уз молитвено учешће протојереја Мирчете Шљиванчанина и вјерног народа. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, који је говорио о празнику и великим учитељима Цркве Божије, Светим богоугодницима – Василију, Јовану и Григорију. Отац Предраг се током свог пастирског обраћања осврнуо на важност постизања мира и јединства и заједничарења у Цркви Христовој и нашим сопственим животима који су једно са тијелом Цркве. Говорећи о јединству, које се огледа у љубави, љубљењу једни других, у благодарности и посвећености Господу Богу, отац Предраг је повукао паралелу између 21. вијека и времена 4. вијека када су живјели ови угодници Божији, будући да су и они, свако на свој начин, свако према својим могућностима и даровима, управо чинили и свједочили љубав, тврду Божију вјеру, смирење, послушање и непрекидно служење и ближњима, и Богу. „Зато светитељи које данас прослављамо: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов иако су живјели овоземљаским животом у 4. вијеку, живе и живљи су него икада и данас, у 21. вијеку, баш зато што су се својим конкретним животом уградили у вјечно и непролазно Царство Небеско, презријевши све овоземаљско, а Господ их је прославио“, закључио је отац Предраг. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Након надахнутог пастирског слова протојереја Предрага Шћепановића, Светом причешћу је приступио и присајединио се у великом броју вјерни народ. извор

На дан Обрезања Господњег, 14. јануара по новом календару, када се молитвено сећамо св. Василија Великога али и прослављамо Нову Годину по јулијанском календару, у Вазнесењској цркви у центру Београда сабрао се верни народ са свештенством на Литургији. Литургију су служили старешина храма јереј Арсеније Арсенијевић, некадашњи старешина цркве протојереј-ставрофор Милан Радовановић, свештеник Ново Гојић и ђакон Филип Милованчевић, уз појање певнице при овој цркви. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве

Он је подсјетио на страдање Митрополита Јоаникија Црногорског и страдање наше Цркве у вријеме комунизма. Поучавајући нас о значају поста и правилима Петровског поста, који је у току, отац Жељко наглашава да ми постом треба да свједочимо своју вјеру. Како да научимо да бринемо о сваком свом поступку да не би саблазнили Бога и ближње своје, јер ријечи су Самога Господа: Тешко ономе од кога долази саблазан. О трпљењу у брачном животу и како да научимо да носимо крст свој без роптања, учи нас отац Жељко. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако чујете ову емисију и душекорисне духовне поуке оца Жељка Ћалића. Извор: Радио Светигора

Први месец у години, било да нам почиње по старом или новом календару, испуњен је празницима. Они нам дају могућност да се посветимо врлини, спасењу своме и ближњима. Празнична атмосфера увек нам открива нове могућности. Оне могу бити добре или лоше. Ми као православни хришћани, знајући да је смисао нашег живота у вечности, окренућемо се добрим вредностима. Празник, посматрано очима Цркве, јесте литургијски догађај, који нас узводи Христу и заједници са Њим. Радост празновања у Цркви преноси се у домове. Важно је да све те благе и благословене дане посветимо унапређењу наших односа, са Богом и ближњима, јеванђелски позвани и са непријатељима. Будимо тих дана једни са другима у име Господње. Посветимо се добрим делима и намерма у ово модерно време отуђености. Уместо телефонских и компјутерских тастатура, посветимо пажњу ближњима. Много је гладних, тужних и усамље-них. И њима најпре треба ближњи у име Господње. игуман Димитрије (Плећевић) штампано издање "Ало" за 14. 01. 2018.

Позивам Вас све, драга браћо и сестре, да овогодишње празновање Рождества Христовог проведемо на такав начин како би оно за нас било један стваран и светао догађај. Као што и први Божић, дан када се родио на земљи Син Божији, и који су прославили Анђели, пастири, мудраци и други није значио само једно славље и радост, него је учинио одлучујући помак и промену у историји човечанства, тако и овај наш Божић може и треба да буде догађај који ће значити одлучујући помак унапред и преображај на боље у нашим властитим животима. То ћемо постићи ако прихватимо и испунимо поруку коју нам је дао новорођени Богомладенац, а то је: пре свега да прихватимо једни друге као своју браћу и сестре, да једни другима опростимо, да се измиримо и да са свима живимо у слози и љубави. Свему томе можемо се научити гледајући на Христов пример. Он је рекао: „Угледајте се на мене…“! Будимо увек отворени за Бога и отворени једни за друге! Ако тако будемо славили Божић, ова Нова 2018-та година, која је пред нама, биће пам од Бога благословена и испуњена Његовим даровима, а ми оспособљени да Њему служимо, да се у Њему спасавамо и да напредујемо у сваком добру. Срећан вам Божић! МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Учествујући са Вама у Божићној радости и остајући увек отворен према вама у свему, ваш +Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска