Претражи Живе Речи Утехе

У новом 365. броју часописа "Православни мисионар", који је посвећен теми: "Човек - икона Божија", објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, који преносимо у целини. -Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери- · Преосвећени Владико, потичете из знамените породице Ненадовића из Бранковине. Да ли бисте на почетку нашег разговора поделили са нама неке детаље везане за овај посебан животни благослов? На почетку нашег разговора, желео бих, најпре, да се захвалим уредништву „Православног мисионара“, који је званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, намењен пре свега младим људима, на позиву да говорим за ваш лист и да вам честитам јубилеј 60 година успешног рада. Са великим задовољством одговорићу на Ваше прво питање, иако, о томе, нажалост, не знам много. Рођен сам у питомој и благословеној банатској равници али су моји корени по оцу из Рашке области, из Јошаничке бање, тачније из села Ковачи на Копаонику, а по мајци из Бранковине из чувене породице Ненадовића. Из приче мојих предака знам да је моја мајка Ружица потомак Јакова Ненадовића, и да је њена породица, бежећи од Турака после пропасти Првог српског устанка, прешла из Бранковине у Банат. Најпре су се населили у Острову на Дунаву где су подигли и сеоску цркву, а затим су се доселили у село Баваниште између Панчева и Ковина. Разлог њиховог преласка из Острова у Баваниште је што им је Дунав често плавио њиве. Због репресивне политике аустроугарске администрације у циљу асимилације српског становништа мојој породици је одузет суфикс „-ић“ из презимена тако да су преко ноћи од Ненадовића постали Ненадови. Са том чињеницом није се мирио мој покојни деда Никола који је пред смрт у своје презиме вратио наставак „-ић“. · Благословом Вашег духовног оца, блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), уписујете се у Богословију Светог Саве у Београду. Каква су Ваша сећања на живот и школовање у богословији, као и у чему је, по Вашем мишљењу, сагледан значај наших богословијâ? Одлуку да упишем Богословију донео сам веома рано, још у седмом разреду основне школе. Жеља да једног дана постанем свештеник била је јача од свега. На трону банатских Епископâ тада је био Епископ Хризостом (Столић) који је пресудно утицао на моје даље животно опредељење. Овде пре свега мислим на одлуку да примим монашки постриг али и да своје даље богословско усавршавање, након завршетка Богословског факултета, наставим на катедри за Литургику. Богословију сам уписао 1993. године, када је већ увелико беснео грађански рат у бившој Југославији, а у Србији су на снази биле економске санкције. Тада је просечна плата била 5-10 немачких марака, а месечна рата за смештај у интернату Богословије је била 10 немачких марака. Моји родитељи су радили додатне послове како би ми обезбедили нормалан живот и школовање. Неизмерно им хвала на томе. Сећам се да те прве године нисмо имали грејање у Богословији, а храна се углавном састојала од хуманитарне помоћи, коју су нам слала наша браћа из Грчке. Била су то тешка времена али се све то лоше превазиђе и заборави ако знамо разлог због којег смо дошли у ову школу. Разлог је љубав према Богу и жеља да му служимо свим својим бићем. Они који су из било ког другог разлога дошли у Богословију нису у њој дуго опстали. Од нас 70 –орице који смо уписали први разред 33- ојица је завршило. Све тешкоће смо превазилазили уз дивне професоре које смо имали. Поменућу овде само блаженопочившег ректора протопрезвитера-ставрофора Душана Дачића и протођакона Властимира Ђорића. Нека им је вечан спомен. Богословија је, пре свега, школа која припрема будуће служитеље олтара Божијег. И знање које ученици стекну у Богословији из области Литургике, Црквеног појања, Типика, црквенословенског језика, једном речју, богослужбеног поретка и богослужбених радњи је незамењиво. Такође и знање из области Црквеног права и администрације, Пастирског богословља али и друга практична знања која ће касније будућим свештеницима бити од велике користи у парохијској служби. У Богословији се развија дух заједништва и припадности, али и дисциплина и ревност у вршењу богослужења, као и осећај одговорности према послушањима која су поверена ученицима. Оно што мислим да данашњим младим људима недостаје. · Духовно сте стасавали под омофором блаженопочившег епископа Хризостома (Столића), који је оставио велики и неизбрисиви траг у погледу богатог литургијског издаваштва. Колики је утицај на Вас и на Вашу љубав према богослужбеном благољепију оставио овај знаменити јерарх? Богу сам благодаран што ми је дао прилику да упознам једну такву личност какав је био владика Хризостом и да уз њега духовно узрастам. Богослужење је било његов живот. Зато је и издаваштво које је покренуо у Епархији банатској, а касније и у Епархији жичкој, било претежно намењено за богослужбену употребу или за његово тумачење и разумевање. Такво познавање типика које је имао владика Хризостом до сада нисам срео у животу. Није постојало питање на које није имао одговор. Томе је допринело и послушање типикара које је пуних 11 година обављао у манастиру Хиландару. Ту љубав према богослужењу преносио је и на своју духовну децу. Мени су неизбрисиво остала у сећању свеноћна бденија у манастиру Месићу, а касније у манастиру Студеници и Жичи на којима је владика активно учествовао појући за певницом. Био је и изузетан појац. Имао је неки свој напев. Не знам да ли је то понео из родног Срема или су тако појали старци у Хиландару. Док је био банатски Епископ свакодневно је служио јутрење и вечерње у дворској капели, а ако је био неко други од служашчих онда је појао за певницом. Касније, у жичкој Епархији, када смо прешли у нови двор у Краљеву, ја сам свакодневно служио јутрење, вечерње и повечерје у дворској капели, а владика је појао за певницом. То су за мене незаборавни тренуци које ћу памтити док сам жив. Владика је око себе окупљао младе људе, васпитавао их, учио да воле Цркву и богослужење, и преносио на њих љубав према књизи и читању. Данас су то све добри свештеници, монаси и вероучитељи. Слава Богу! · Ваше Преосвештенство, колики је значај богослужења за хришћанско васпитање и образовање? У Цркви су све свештене службе, молитвословља, Света Тајна кроз коју делује благодатно дејство Духа Светога, које осим освећујућег има и просвећујуће дејство на сабрани, верни народ. То благодатно, просвећујуће дејство Духа Светога помаже нам да у Цркви, као заједници Тела Христовога, разумемо и усвојимо на Литургији прочитану Реч Божију, и да учествујемо у молитвама које узноси Архијереј или презвитер у име свих који су сабрани на литургијском сабрању. У првом делу Свете Литургије, Литургије речи, читају се одељци из Дела Апостолских и посланица, као и одељак из Светог Јеванђеља, које нам кроз неку причу или беседу сâмог Спаситеља, доноси Реч Божију, доноси нам вечну Истину, о Царству Божијем, о нашем спасењу и животу вечном. Читање ових одељака, као и беседа предстојатеља на Светој Литургији имају управо едукативни и васпитни карактер. Из њих сазнајемо основне истине наше вере али и о томе како треба да живимо и на кога да се угледамо. Савршени узор на који треба да се угледамо је сâм Спаситељ наш, Господ Исус Христос и светитељи Цркве Божије који су својим животом прославили Христа. Исто тако и молитве које се читају и службе које се певају, одељци из Старог Завета који се читају на вечерњи, кратка Житија светих која се код нас читају на свеноћном бденију, имају едукативни карактер ако их пажљиво слушамо и наравно ако се трудимо да им подражавамо. · Да ли можемо закључити да се богослужење дотиче сâме суштине Цркве и васколике њене Тајне? Када говоримо о богослужењу, пре свега, мислимо на Свету Евхаристију, на Свету Литургију. Света Литургија је Света Тајна сâме Цркве као Тела Христовог, сабрања народа Божијег око Христа и у Христу, дејством Духа Светога. Свети Николај Кавасила солунски светитељ из 14. века каже: “Кад би неко могао да је види (Цркву Христову) онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него сâмо Тело Господње“. Ако би Црква хтела да се покаже ко је она и шта верује, шта собом представља и значи, шта открива, овде и сада, на земљи у историји, онда се Црква као Тело Христово првенствено у Светој Литургији пројављује и идентификује као таква. По речима руског теолога 19. века Алексеја Степановича Хомјакова: „Цркву разуме само онај ко разуме Литургију“. Изгледа да су многи данас заборавили ту темељну истину коју дефинише и открива Црква, а то је да је Црква сабрање на евхаристијској Вечери. Она није ни удружење ни религиозна институција ни управна јерархија, нити њу чине здања, канцеларије и организација. Она је народ Божији сабран ради „ломљења Хлеба“ и „благосиљања Чаше“. Њу чине „расејана деца Божија“ (Јов. 11, 52) која се сада сабирају у јединство живота Тела Цркве. · Драги Владико, 13. августа 2017. лета Господњег, устоличени сте у трон древне Епархије нишке. Шта бисте истакли када је у питању значај Епархије којом богомудро управљате? Епархија нишка је једна од најстаријих Епархија Српске Православне Цркве. Њени почеци датирају још из апостолских времена. Први весници Јеванђеља Христовог на овим просторима, где су се укрштали најважнији путеви Римске империје, били су ученици Светог апостола Павла. Први помен о епископу древног града Наисуса датира из прве половине 4 века. Од тада до данас уз мање или веће историјске прекиде православни Епископ столује у овом граду. Оно што је посебно значајно за град Ниш и Епархију нишку јесте што је у Нишу рођен Свети равноапостолни цар Константин, који је молитвени заштитник наше Епархије. На територији данашње нишке Епархије постојале су још четири Епископије, а то су: Архиепископија Јустинијане Приме (Царичиног града) код Лебана, Епископија ремезијамска (данашња Бела Паланка), Епископија топличка са седиштем у манастиру Светог Николе код Куршумлије и Митрополија нишавска са седиштем у Пироту. Епархија нишка има богату историју и бројне светиње. Тренутно на територији наше Епархије делује 180 парохија и 27 манастира. Године 2019. која је сва у знаку јубилеја, осим прославе 800 година аутокефалије Српске Православне Цркве, прославићемо и 850 година Немањиних задужбина, манастира Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије и 200 година старе саборне цркве Светог Архангела Михаила у Нишу. · Вашим архијерејским благословом реч Божија бива проповедана и путем епархијског радија Глас? Епархијска радио станица Глас основана је 2009. године по благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја који је тада био нишки Епископ, а радијски програм је почео да се емитује на празник Цвети. Године 2019. Радио Глас обележава 10 година своје мисије на територији Епархије нишке. У доба интернета и савремених технологија неки сматрају да је радио превазиђен медиј и да не виде сврху његовог постојања. Ја се са тим мишљењем не слажем јер радио се слуша и док су људи у аутомобилу, у продавници, код фризера и на другим местима када нису у могућности да користе интернет. Осим тога, радијски програм се емитује уживо и преко интернета и људи широм света могу да прате наш програм. Од сâмог доласка на трон нишког Епископа посебну пажњу посветио сам развоју наше радио станице и побољшању квалитета радијског програма. У томе ми је много помогао Господин Драган Тадић који је од 1. септембра 2017. године директор наше радио станице и који је сво своје знање и искуство уложио да од Радија Глас направи једно савремено и професионално али пре свега црквено гласило које ће да врши своју јеванђелску мисију. Све похвале упућујем и свим запосленима у радију који се много труде и који су из дана у дан све бољи. Желео бих овом приликом да се захвалим и Господину Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама који нам је много помогао да обновимо застарелу технику радио станице. Они који прате програм Радија Глас могли су да примете позитивне промене које су настале у протеклој години као и нову интернет страницу радија. Радио тренутно покрива само територију града Ниша и околине али нам је жеља да добијемо и регионалну дозволу како би радио био слушан и у другим деловима наше Епархије. · Сведоци смо великих мисионарских подухвата који су покренути у повереној Вам Епархији. Ваше Преосвештенство, колико је значајно делатно мисионарење и харитативна делатност, пре свега у погледу помагања потребитих? „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт.22, 39) одговор је сâмога Господа нашег Исуса Христа на питање фарисеја које су две највеће заповести. Прва је да љубимо Бога свим својим срцем и бићем, а друга да волимо своје ближње као саме себе. А о томе ко су наши ближњи Господ је дао одговор у причи о милостивом Самарјанину. Наш ближњи је сваки човек, без обзира на националну, верску, или неку другу припадност. Сваки човек је створен по лику и подобију Божијем. Наша хришћанска дужност је да помажемо онима којима је помоћ потребна. Уз помоћ добрих и хуманих људи ове године смо започели да прикупљамо и делимо помоћ породицама које имају више деце у неразвијеним и удаљеним деловима наше Епархије. То још увек није организовано и систематски као што то, на пример, ради Верско добротворно старатељство у Архиепископији београдско-карловачкој али нам је жеља да у што скорије време организујемо на нивоу Епархије нишке хуманитарну установу која ће организовано водити харитативну делатност. · Поред активног свеобухватног мисионарења, Вашим благословом покренуто је и веома плодно издаваштво? Издаваштво Епархије нишке датира још с краја 19 века. Први број Епархијског часописа „Глас Епархије нишке“ штампан је још 1899. године и сматра се најстаријим епархијским гласилом Српске православне цркве. Издавачка делатност је добила посебан замах у време Светог Доситеја (Васића) који је био Епископ нишки од 1913. до 1932. године. Он је основао епархијску штампарију „Цар Константин“ и подигао зграду за штампарију на нишавском кеју у Нишу. После рата штампарија и зграда су национализоване и од тада замире издавачка делатност. У време Епископа нишког Иринеја, данашњег Патријарха српског, излазио је епархијски лист. Мој претходник, Епископ Јован (Пурић) је покренуо један веома значајан подухват а то је превод дела Светог Јована Златоуста. До данас је објављено 7 томова (од 25) његових дела у преводу господина Дејана Лучића. Осим светоотачке едиције ове године су објаљена још три наслова, а то су „Константин Велики осуде и истина“ од Костаса В. Карастатиса, „Тамо где се Бог не види“ од Митрополита месогејског Николаја, у преводу са грчког језика и „Мемоари- Сећања на митрополита Антонија (Храповицког) и епископа Гаврила (Чепура)“ од архимандрита Кипријана Керна, у преводу са руског језика. У току наредне године објавићемо 8 том дела Светог Јована Златоуста, који се преводи, а ако Бог дâ, започећемо и превођење дела Митрополита волоколамског Илариона која до сада нису објављена на српском језику. · Ваше Преосвештанство, будући да се налазимо у попразничним данима, на који начин савремени човек може да сачува у себи божићну радост, мир и љубав? У ово наше „инстант“ време, када желимо да све буде одмах и када немамо стрпљења ни за најобичније свакодневне ствари, заиста је тешко сачувати радост празника и љубав и мир који Божић собом доноси. То је зато што нисмо схватили његову суштину и што се овај Празник претвара у један од дана када се породица окупља, спрема се богата трпеза и размењују се поклони. Све су то лепи обичаји који овај празник чине радоснијим пре свега за најмлађе али нису његова суштина. Суштина овог Празника је Божија љубав због које Бог одлучује да постане један од нас. Бог Син, друга Личност Свете Тројице прима целокупну људску природу и постаје човек-Богочовек Исус Христос, који на себе узима грехе света и страда за нас на Крсту, како би нас избавио од смрти и даровао нам живот вечни. Љубав, дакле, подразумева жртву. Ако некога заиста волимо онда морамо да будемо спремни и на жртву за њега. А колико смо ми данас спремни да се жртвујемо за другога? Ако нема љубави онда нема ни трпљења ни стрпљења за најобичније свакодневне ствари и због најобичнијих ситница данас у породицама избија свађа. Православни хришћани се за Божић припремају постом и молитвом, да би што чистије и духовно и телесно дочекали овај велики Празник и ту радост ништа не може да замени. А најбољи начин да прославимо Празник Христовог Оваплоћења је да учествујемо на богослужењима и да се причестимо Светим Тајнама Тела и Крви Христове које су „лек бесмртности“ по речима Светог Игнатија Богоносца. Само тако можемо осетити сву пуноту Празника Рођења Христовог и сачувати радост, мир и љубав које нам Богомладенац Христос доноси. · На крају, која би била Ваша порука читалаштву Православног мисионара? Поновићу речи нашега Спаситеља, које је упутио апостолима, а које су упућене и нама данас: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13, 34-35). Волимо једни друге, праштајмо једни другима, носимо бремена једни других, у овоземаљском животу који је пун брига и искушења, на путу уском и трновитом који води у Царство Божије у загрљај сладчајшег Господа нашега Исуса Христа. Ако немамо љубави онда су све наше приче празне приче, и све што радимо је празно и без смисла. Љубав је основ свега. Не везујмо се превише за материјалне ствари јер оне немају праву вредност, нека нам оне буду само средство на путу нашега спасења. Јер ако се везујемо за материјалне ствари онда смо као она камила која не може да прође кроз иглене уши. „Иглене уши“ су теснац у Светој Земљи куда камила није могла да прође са теретом, пример који Господ фигуративно користи да објасни слушаоцима да ако се натоваримо стварима и бригама овога света нећемо ући у Царство Небеско. Ништа на овоме свету није наше, све смо добили од Бога. Ако тако схватимо свет и све што нас окружује онда ћемо бити задовољни са оним што нам је Господ дао и људско роптање замениће благодарење и славословље. Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ *Разговор је објављен у новом 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ Извор: Православни мисионар

На 100.000 људи у Грчкој долази 88 свештеника и тиме је Грчка на првом месту међу свим земљама Европе. Ове податке донео је сајт yodi.graphics који обрађује статистичке податке добијене са више извора. После Грчке долази Италија са 82.8 свештеника, Румунија је трећа са 81 свештеником и Пољска са 71.1 свештеником. Русија и Украјина су прилично ниско на листи, и за њих се наводи да имају 27.9 свештеника на 100.000 људи, док је Бугарска од обрађених земаља последња са 12 свештеника на 100.000 људи. (Колико видимо, овом сајту нису били доступни подаци из Српске Цркве). Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Катихета Бранислав Илић гост јутарњег програма радија Беседе: О новом 362. броју Православног мисионара и о празнику Преображења Господњег Почетком августа месеца из штампе је изашао нови јулско-августовски 362. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Овај летњи број посвећен је теми светиње живота. Насловну страну краси фотографија Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанкског Стефана (Шарића), викара Патријарха српског. Богат садржај овог 362. броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима. У другом делу свог гостовања наш гост је говорио о значају празника Преображења Господњег, као и химнографији и богослужбеним особеностима овог Господњег празника. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице

Нови број листа православне Епархије бачке Виноград Господњи представио је протојереј Милован Миодраговић, уредник часописа. Лист излази са благословом Епископа бачког господина Иринеја а, као и увек, нуди обиље актуелних, поучних, историјских и духовних тема, са веома приступачним садржајем сваком ко га чита. View full Странице

Првог маја је из штампе изашао нови број часописа „Православље“. Ми смо овога јутра уз нашег госта, ипођакона Бранка Бандобранског, препоручили неколико текстова и интервјуа. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе, Православне Епархије бачке. View full Странице

На киосцима нови број Православља - новина Српске Патријаршије (бр. 1226 од 15. априла 2018. године) У новом броју пажњи читалаца препоручујемо нову рубрику Са распетог Косова у којој нудимо увид у непрекидно страдање Цркве на Косову и Метохији из пера блажене успомене Патријарха српског Павла кроз одломке из његових извештаја Светом Синоду. Такође, препоручујемо и осврт протојереја-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића на текст о Светом Николају Велимировићу недавно објављеном у листу Данас, као и текст о богословском изразу оца Јустина Поповића из пера др Ксеније Кончаревић. Доносимо и разговоре са архмандритом Доротејом Форшнером, православним монахом из Шведске; антропологом Бојаном Јовановићем о његовој новој књизи и антропологији зла; као и са мати Макаријом Соколичком у тексту посвећеном успомени на владику Данила Крстића. Поред тога, у новом броју Православља о свештеномученику Недељку Раковичком као борцу за веронауку пише ђакон Александар Аздејковић, а о питању редовног причешћивања у Предању Цркве пише др Бобан Димитријевић. Текст о најстаријим сведочанствима христијанизације Илирика прилаже Драган Петровић, а о медијској слици Православља пише Александар Арсенин. О Страдању земунског пароха Бранка Пауновића 1916. године пише Милош Матијевић, а приказ књиге академика Динка Давидова Огрешења потписује прота Велибор Џомић. У 1226. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са новостима и вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве. Православље – новине Српске Патријаршије излазе са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Православље издаје Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Први број Православља изашао је 15. априла 1967. године. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: редакција: +381 11 30–25–116, претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113, e–mail: [email protected] – редакција и [email protected]– претплата. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Из наредног, васкршњег, броја Православља издавајамо и пажњи читалаца препоручујемо разговор са Преосвећеним Епископом западноамеричким г. Максимом. „Севастијан прес“, издавачка кућа Епархије западноамеричке која носи име по мисионару православног хришћанства у Северној Америци - Светом Севастијану Дабовићу, обогатила је хришћанску литературу преводима значајних дела српских богослова на енглески, али и богословских дела написаних на другим језицима у преводу на српски језик. О савременим издавачким подухватима Српске Цркве, као и о мисији Цркве, Православљу у Америци и другим темама разговарамо са Преосвећеним Епископом западноамеричким Максимом - који као првојерарх Епархије западноамеричке служи од 2006. године. Владика Максим је професор патрологије на Православном богословском факултету Београдског универзитета, на Универзитету у Источном Сарајеву предаје хришћанску антропологију и социологију, а на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу предаје патрологију. Владика Максим говори грчки, руски, енглески и француски језик. Објавио је већи број научних студија, чланака и превода. Корацима Светог Севастијана (Дабовића), новоканонизованог светитеља, првог православног свештеника рођеног у Америци, наставили сте значајну мисију коју је овај неуморни Божји човек започео на Западу – а један од првих потеза од Вашег устоличења пре дванаест година на трон епископа западноамеричких, био је оснивање издавачке куће у част Светог Севастијана, под његовим именом „Севастијан Прес“. Од тада до данас објављено је, колико знамо, више стотина издања, а међу последњима је један од најзначајнијих наслова за активан живот православних у Америци – превод Свете Литургије на савремени енглески језик. Где и како сте препознали ову потребу? -Свети Севастијан, који је живео крајем 19. и у првој половини 20. века, недостижни је идеал, али и незаменљиви вођ у савременом мисионарском деловању Цркве у Америци. Осим што је показао потребни осећај за духовне потребе народа, овај Бокељ по старини, а Калифорнијац по рођењу, широм Америке је познат по свом неуморном и плодном мисионарско-апостолском раду, проповедима на енглеском, српском и руском језику, као и једном броју књига које је, на енглеском и српском, писао ради мисије. Наше целокупно дванаестогодишње смерно служење у Северној Америци у знаку је сусретањâ са џексонским светитељем. Из тих сусрета долазили су само благослови. Драго нам што се и кроз рад наше издавачке куће показује да мисионарски ход Севастијанов није престао до данас, иако је он телесно скончао давне 1940. године. Одговарајући на Ваше питање, рекао бих да је, ради утврђења живота верних, Севастијан стварао духовни и физички простор кроз оснивање мноштва парохија и градњу нових храмова, како би олитургисао српске исељенике и остале народе. Тако са њим схватамо разлику између пуноће литургијског живота Цркве и „религиозног“ мишљења. Блажене успомене Владика Данило Будимски, чији смо харвардски докторат о Светом Јовану Златоусту у издању „Севастијан преса“ објавили још 2012. године, писао је да се културна зрелост једног народа огледа у његовој способности да се уздигне до литургијске словесности. „Литургија је наша отаџбина“, да парафразирам Камија који је слично рекао за француски језик. Стога, неговање језика и теолошке културе представља веома важан вид и културног живота. Но, није довољно само превести Литургију, него и њоме живети и тумачити је и допустити јој да нас преображава. Ово издање литургијског текста је настало у консултацији са православним епископима Америке и Србије, професорима литургике, свештеницима и чланова Лаоса. * * * Православље - новине Српске Патријаршије у броју 1225 од 1. априла 2018. године, између осталог, доноси следеће прилоге: Свети Мардарије Ускоковић, Двадесет прва архипастирска посланица - Посланица Светог Мардарија за Васкрс 1935. године Проф. Сретен Цветојевић, О патријарху Павлу и Соко Граду Славица Лазић, разговор са министром културе и информисања Владаном Вукосављевићем: 50 успешних година „Православља“ Биљана Цинцар Костић, Из прошлости једне породице: Осијек - Петриња - Београд: Изложба у Етнографском музеју Протојереј Бобан Стојковић, Једини живи манастир у Косовском Поморављу - манастир Светих Архангела у Драганцу С. Петровић, Библијска ризница: Септуагинта (Предавања проф. М. Мајзера на Православном богословском факултету) Антоније Ђурић, Топлички устанак Протојереј-ставорофор Василије Томић, Пасје доба Блажени Теодорит Кирски, Богољубива историја: Публије (превео са старогрчког Лазар Нешић) Александар Милојков, Јубилеј Православног мисионара Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У новом 359. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, поред мноштва дивних и поучних текстова можете да прочитате и текст катихете Бранислава Илића на тему: ВЕЛИКА ЈЕКТЕНИЈА - УСРДНО МОЉЕЊЕ БОГОСЛУЖБЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. Текст доносимо у целости! Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на сетој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности. Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. To је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον). Овај молитвени вапај богослужбене заједнице представља најприснији и најсавршенији вид нашег молитвеног општења са Господом, где се Њему истинском Богу обраћамо на један директан и непосредан начин тражећи (молећи) милост Његову. Поред саглашавања народа Божјег са прозбама, оно што је заједничко за све јектеније јесу и возгласи које на крају произноси презвитер. Возгласи се данас произносе на крају јектеније, док су они раније били саставни део одређених молитава које су бивале читане након јектеније (сада те молитве презвитер чита у себи, док само возглас чита на глас). Већ од првог века имамо сачувану молитву која добрим делом својом формом и садржајем подсећа на велику јектенију, док знаменити Свети Климент Римски у својој посланици Коринћанима (1. посланица Коринћанима, 54, 4 – 61,3) подстиче хришћане на усрдну молитву. Према сведочанству познатог литургичара Михаила Скабалановича, управо ова молитва коју спомиње Свети Климент Римски, може бити окарактерисана као првоисточник велике јектеније, или као молитва из које је дошло до формирања ове јектеније. Наглашавамо да је велика јектенија од самих почетака, у различитим формама и мањим или већим променама, била присутна у скоро свим литургијским типовима, али као прва редакција данашње велике јектеније издваја се јектенија на Литургији јерусалимског литургијског типа, која се приписује Светом славном апостолу Јакову, брату Господњем. На поменутој „јаковљевојˮ Литургији велика јектенија се у целости произноси пре молитве анафоре (прецизније после целива љубави), док се у скраћеној форми произноси на самом почетку. Посебно занимљиво и препознатљиво место у великој јектенији Литургије Светог апостола Јакова, представља последња (завршна) прозба у којој се поред Пресвете Богомајке помиње и Свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, као и Свети славни и свехвални апостоли: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ. Данашњи текст велике јектеније: Ђакон: У миру Господу се помолимо. За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо. За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо. За свети храм овај, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо. За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо. За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо. За град овај, за сваки град, крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо. За оне који плове, за путнике, болеснике, патнике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо. Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо. Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Прве три прозбе велике јектеније нас на почетку позивају да са сваком пажњом и у миру узнесемо молитвени вапај Господу, али и да се помолимо за мир васцелог света. По речима јеромонаха Григорија Светогорца „од Бога иштемо да уживамо у плодовима Његовог мира: у непоколебивости помесних Цркава, у сједињењу свих у Његовој истини. Мир као плод рађа непоколебивост светих Божјих Цркава. У миру Божјем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства.ˮ Са друге стране Свети Дионисије Ареопагит подсећа да је мир сила која све сједињује, која рађа и пружа слогу и све повезује у јединство у Христу. На крају, о значају благословеног и светог мира, али и о сједињујућем значају говори и велики Апостол Павле „Браћо, чувајте јединство Духа свезом мираˮ (Еф. 4,3). Пут који води до нашег учествовања у Литургији јесте душевни мир, јер без тишине помисли ум неће заронити у дубину Тајне. Овакав мир не можемо да нађемо у свету, он је дар и благослов Божји који се дарује вернима. Каже се да овај свет у злу лежи. У мери у којој одбацује Христа. Ми, жудећи за миром, у ствари жудимо за Самим Христом: „Онај ко тражи мир, жуди за Христом, јер Он је мир“, каже свети Василије Велики. Већ у четвртој прозби велике јектеније ђакон се моли за богослужбено место у коме богослужимо, што свакако указује на свештену и пре свега богослужбену намену храма, јер је за време савршавања Свете Евхаристије у храму све освештано и благословено, због тога можемо рећи да је храм за време Свете Литургије један крајичак неба на земљи, који је у пуном сјају обасјан и просветљен Христовом незалазном светлошћу. О овом свештеном значају храма Божјег, Свети Јован Златоуст вели: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и Храм Божији: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота. Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божији и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему, када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“ На крају долазимо до закључка да сваки учесник евхаристијског сабрања постаје храм Духа Светога, на шта нас подсећају и многи Свети Оци и учитељи Цркве, јер једна литургијска заједница у својој свеобихватности представља храм Божји који је саздан од наших душа. У овом контексту можемо да поновимо речи великог Златоуста који у својој посланици палом Теодору каже да Божанственим Причешћем човек у целости постаје храм христоносни и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Након молитве за богослужбено место, молимо се за надлежног архијереја, (дијацезана) по чијем благослову се сабира литургијска заједница и чијим благословом презвитер предстоји евхаристијским сабрањем. У посланици магнежанима Свети Игнатије антиохијски поучава да Епископа требамо гледати као да је сâм Господ и да наша послушност њему буде саображена са послушношћу Господу. Исти светитељ напомиње да присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне над тјанама јер једино тако Тајна Евхаристије коју савршава епископ, или онај коме он допусти (благослови), има се сматрати ваљаном. У великој јектенији помињемо Епископа као онога који на сабрању символизује или оприсутњује Христа. Један од најиконичнијих примера јесте седење Епископа на Горњем месту (Божјем месту), који је окружен презвитеримâ који седе око њега представљајући апостоле који седе око Христа. Сабрана литургијска заједница узноси молитву за Епископа и сав клир показујући тако молитвено заједништво, јер и Литургија значи заједнично дело, за добро свих. У следеће три прозбе велике јектеније молимо се за место у коме се налазимо (град, насеље, село или свештену обитељ), али и за сваки град и крај, молимо се за путнике, болеснике, патнике и сужње, али и за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских, као и за времена мирна. Ове три прозбе показују молитвену бригу Цркве и благослов за сваки сегмент живота и потреба верног народа Божјег. Сам поглед на свет и живот у њему, по речима Светог Јована Златоустог, пружа човеку велико задовољство и подстиче га на захвалност и на благодарење Богу. Прима од Бога свет као благослов и за узврат му приноси благодарење. Човек је према томе цар и свештенослужитељ света Божјег. На светој Литургији се мир Христов, који смо призвали на почетку, шири на васцели свет и творевину, због тога се у овим прозбама и молимо да престане страшна узбуњеност и немир природе, да земља донесе своје плодове човеку и да се васцели свет умири сагласно заповести Господњој: Небеса се под Његовим управљањем мирно крећу и потчињавају Му се. Молећи се путнике, болеснике, патнике и сужње, ми се са сваком пажњом и усрдношћу молимо да Господ благослови њихово путовање, али и да буде истински Исцелитељ у њиховој тренутној немоћи. Овај молитвени вапај можемо објаснити у светлу Христовог позива којим позива свакога од нас: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморитиˮ (Мт. 11,28). Ова молитва не односи се само и искључиво на болеснике и патнике који болесни леже, већ на свакога од нас, јер смо сви болесни и немоћни духом будући огреховљени. Сви ми напаћени и уморни који се одазивамо на Христов позив наслађујемо се починком обасути Његовом очинском љубављу и Његовим благословеним присуством. Ђакон се у име сабране заједнице моли да нас Господ избави од сваке невоље, гнева и опасности. У свом тумачењу Свете Литургије старац Григорије Светогорац ову прозбу тумачи ослањајући се на пример из Откривења љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова: „На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божјим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.ˮ После прозбе да нас Господ заштити благодаћу својом, молитвени дијалог ђакона и верног народа завршава се помињањем Пресвете Богомајке и свих светих са напоменом да испуњени миром васцели живот свој предамо Христу Богу. Ово предавање васцелог живота и бића Богу, не постиже се лако, оно представља један поступан пут, те је због тога потребно и душекорисно да се увек и изнова кроз богослужење подсећамо да хришћански етос подразумева потпуно предавање Богу. Као што је Пресвета Богомајка, као дете од три године, била посвећена Господу да би постала Његов живи престо, на сличан начин се свака душа хришћанска приноси Господу да би постао нерукотворени храм у коме Господ благодаћу својом пребива. Приликом савршавања Евхаристије литург нас упућује да и ми себе предамо Христу, као што је то учинила Пресвета Богородица. Велика јектенија увек бива закључена молитвом и возгласом „јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Аминˮ. катихета Бранислав Илић *Објављено у јубиларном 359. броју Православног мисионара (јануар-фебруар 2018) ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка View full Странице