Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бранислав'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 235 results

  1. ризница богословља

    Катихета Бранислав Илић: Господе, немам човека! (Јн 5, 7)

    У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. Ово исцељење Господ исцелитељ душа и тела наших, учинио је управо у недељама Педесетнице, па се због тога овог исцељења посебно и свечано сећамо ове четврте недеље по Васкрсу. У еванђелској перикопи четврте недеље по Пасхи казује се о раслабљеном човеку који је 38 година боловао од тешке болести. У Светом граду Јерусалиму код такозваних Овчијих врата постојала је бања Витезда у коју је Ангел Господњи једном у години силазио и узбуркавао воду и први болесник, који би након тог усталасавања воде сишао, бивао би исцељен. Раслабљени човек кога Спаситељ исцељује 38 година је лежао у притвору ове бање јер није имао човека који би га спустио у бању када се узбурка вода. Из велике ризнице богословског тумачења, једно тумачење које преовладава казује да бања Витезда символизује овај свет, људску огреховљену природу и самољубље и себељубље људи. Раслабљени човек на себи је осетио греховни егоизам људи, јер вапије Христу: Господе немам човека! Ако мало дубље проникнемо у тајну и срж ове еванђелске перикопе, можемо закључити да за овог човека није најболнија његова болест са којом се бори, најболније за њега је самоћа и остављеност од људи. Ово указује да је пакао за свакога човека и да је највећи бол за свакога човека управо остављеност од ближњих. Са друге стране, ово еванђелско казивање подсећа на неизмерни значај заједништва и међусобне хришћанске љубави јер ништа не можемо да чинимо као егоцентрична бића, већ као бића богочовечанске заједница Бога и људи. У исцељењу раслабљеног човека огледа се и слика живота оних који истински верују у Васкрсење и живе васкрсењем на шта нас подсећа и друга стихира на Господи возвах ове недеље: Господ хотећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи исцељујући болести свих Господ исцељује раслабљеног не на неку силу, већ дубоко поштујући његову Богом даровану слободну вољу, због тога му и упућује питање: Хоћеш ли здрав да будеш? Ово јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човекове вере и жеље за оздрављењем са друге стране. Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у води и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Ово еванђелско казивање односи се и на свакога од нас, јер бивајући испуњени грехом који нас чини болеснима, ми бивамо раслабљени и духом и телом, док своје исцељење увек и изнова налазимо управо у светој Литургији, и заједничарењу са Богом, свима светима и ближњима. Света Литургија и учешће у њој представља за нас вечну и непролазну бању Витезду у којој се исцељујемо од својих немоћи. Читање из Дела Апостолских у овај недељни дан подсећа нас да Апостоли Христови силом Божјом чинише чудеса и бројна исцељења, прослављајући Бога јединог истинског исцелитеља. Целокупна химнографија овог недељног дана поред ослањања на еванђелску причу, велича Господа као исцелитеља, прославља Христово Васкрсење, велича Свете жене Мироносице, као и Светог архангела Михаила који је силазио и узбуркавао воду у бањи Витезди. Једна од веома важних богослужбених специфичности ове четврте недеље по Пасхи огледа се у томе што у среду ове седмице прослављамо особити празник преполовљења Педесетнице који са слободом на основу структуре богослужења и саме тематике можемо сврстати у ред Господњих празника. Преподобни Јустин ћелијски у својој беседи у недељу раслабљеног поучава: Чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: Ја вас шаљем као овце међу вукове. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: Устани!, и он одмах устаде; и када каже Тавити: Устани из мртвих!, и она уста из мртвих као из сна. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена - то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји - а ко су они, шта су они? - Комарци, смрт, јато силних. Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима жестоко раслабљену, подигни Твојим божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  2. ПОВОДОМ ЧЕТВРТЕ НЕДЕЉЕ ПО ПАСХИ - РАСЛАБЉЕНОГ, ДОНОСИМО ТЕКСТ КАТИХЕТЕ БРАНИСЛАВА ИЛИЋА "Господе, немам човека! (Јн 5, 7) Све текстове катихете Бранислава Илића прочитајте ОВДЕ У четврту недељу по Празнику над празницима Црква се богослужбено сећа једног од Христових знамења, исцељења раслабљеног човека у бањи Витезди. Ово исцељење Господ исцелитељ душа и тела наших, учинио је управо у недељама Педесетнице, па се због тога овог исцељења посебно и свечано сећамо ове четврте недеље по Васкрсу. У еванђелској перикопи четврте недеље по Пасхи казује се о раслабљеном човеку који је 38 година боловао од тешке болести. У Светом граду Јерусалиму код такозваних Овчијих врата постојала је бања Витезда у коју је Ангел Господњи једном у години силазио и узбуркавао воду и први болесник, који би након тог усталасавања воде сишао, бивао би исцељен. Раслабљени човек кога Спаситељ исцељује 38 година је лежао у притвору ове бање јер није имао човека који би га спустио у бању када се узбурка вода. Из велике ризнице богословског тумачења, једно тумачење које преовладава казује да бања Витезда символизује овај свет, људску огреховљену природу и самољубље и себељубље људи. Раслабљени човек на себи је осетио греховни егоизам људи, јер вапије Христу: Господе немам човека! Ако мало дубље проникнемо у тајну и срж ове еванђелске перикопе, можемо закључити да за овог човека није најболнија његова болест са којом се бори, најболније за њега је самоћа и остављеност од људи. Ово указује да је пакао за свакога човека и да је највећи бол за свакога човека управо остављеност од ближњих. Са друге стране, ово еванђелско казивање подсећа на неизмерни значај заједништва и међусобне хришћанске љубави јер ништа не можемо да чинимо као егоцентрична бића, већ као бића богочовечанске заједница Бога и људи. У исцељењу раслабљеног човека огледа се и слика живота оних који истински верују у Васкрсење и живе васкрсењем на шта нас подсећа и друга стихира на Господи возвах ове недеље: Господ хотећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи исцељујући болести свих Господ исцељује раслабљеног не на неку силу, већ дубоко поштујући његову Богом даровану слободну вољу, због тога му и упућује питање: Хоћеш ли здрав да будеш? Ово јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човекове вере и жеље за оздрављењем са друге стране. Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у води и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Ово еванђелско казивање односи се и на свакога од нас, јер бивајући испуњени грехом који нас чини болеснима, ми бивамо раслабљени и духом и телом, док своје исцељење увек и изнова налазимо управо у светој Литургији, и заједничарењу са Богом, свима светима и ближњима. Света Литургија и учешће у њој представља за нас вечну и непролазну бању Витезду у којој се исцељујемо од својих немоћи. Читање из Дела Апостолских у овај недељни дан подсећа нас да Апостоли Христови силом Божјом чинише чудеса и бројна исцељења, прослављајући Бога јединог истинског исцелитеља. Целокупна химнографија овог недељног дана поред ослањања на еванђелску причу, велича Господа као исцелитеља, прославља Христово Васкрсење, велича Свете жене Мироносице, као и Светог архангела Михаила који је силазио и узбуркавао воду у бањи Витезди. Једна од веома важних богослужбених специфичности ове четврте недеље по Пасхи огледа се у томе што у среду ове седмице прослављамо особити празник преполовљења Педесетнице који са слободом на основу структуре богослужења и саме тематике можемо сврстати у ред Господњих празника. Преподобни Јустин ћелијски у својој беседи у недељу раслабљеног поучава: Чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: Ја вас шаљем као овце међу вукове. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: Устани!, и он одмах устаде; и када каже Тавити: Устани из мртвих!, и она уста из мртвих као из сна. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена - то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји - а ко су они, шта су они? - Комарци, смрт, јато силних. Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима жестоко раслабљену, подигни Твојим божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  3. У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Ангел је по Матеју са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоусти поучава да је ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале ту радост над радостима.“ По речима оца Александра Шмемана „излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведочаше еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу. Када је у питању богослужење ове треће недеље по Пасхи, треба нагласити да се певају исти тропари као и на Свету и Велику суботу, с тим што се у овај радосни дан певају са додатком који велича Христово славно Васкрсење. Прво сведочанство о богослужбеном прослављању недеље жена мироносица налазимо после седмог века. Химнографске тектове саставили су знаменити химнографи и то: Анатолије, Свети Козма Мајумски, као и Свети Теофан. Структура ове службе је двојака, служба је крсто-васкрсна, јер велича и сећа се свих оних догађаја приликом Спаситељевог страдања, али наставља и велича Христово славно Васкрсење, као главни моменат пресветле улоге жена мироносица. У химнографији можемо уочити и величање свих подвига и сваког труда који су жене мироносице као израз вере и љубави уложиле приликом спасоносних догађаја. У једној од својих богонадахнутих омилија изговорених у недељу жена мироносица преподобни отац Јустин ћелијски поучава: Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест. у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробници. Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. (кондак) Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио, као тридневан Васкрсао јеси Господе, дарујући нам велику милост. (тропар) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  4. Поводом богослужбеног празновања недеље Светих жена Мироносица, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: "Свете мироносице – прве благовеснице Васкрсења". Све текстове истог аутора можете да прочитате ОВДЕ У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу. Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Ангел је по Матеју са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоусти поучава да је ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале ту радост над радостима.“ По речима оца Александра Шмемана „излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведочаше еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу. Када је у питању богослужење ове треће недеље по Пасхи, треба нагласити да се певају исти тропари као и на Свету и Велику суботу, с тим што се у овај радосни дан певају са додатком који велича Христово славно Васкрсење. Прво сведочанство о богослужбеном прослављању недеље жена мироносица налазимо после седмог века. Химнографске тектове саставили су знаменити химнографи и то: Анатолије, Свети Козма Мајумски, као и Свети Теофан. Структура ове службе је двојака, служба је крсто-васкрсна, јер велича и сећа се свих оних догађаја приликом Спаситељевог страдања, али наставља и велича Христово славно Васкрсење, као главни моменат пресветле улоге жена мироносица. У химнографији можемо уочити и величање свих подвига и сваког труда који су жене мироносице као израз вере и љубави уложиле приликом спасоносних догађаја. У једној од својих богонадахнутих омилија изговорених у недељу жена мироносица преподобни отац Јустин ћелијски поучава: Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест. у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробници. Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. (кондак) Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио, као тридневан Васкрсао јеси Господе, дарујући нам велику милост. (тропар) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  5. ризница богословља

    Катихета Бранислав Илић: Неверни или уверени Апостол Тома?

    У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење. Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног Апостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: "Господ мој и Бог мој!" По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим. Богослужбене особености Томине недеље Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље) Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: „А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се Апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсаоˮ. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом, „Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудесаˮ, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника. У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима. Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље) Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  6. У другу недељу по Пасхи Господњој, доносимо текст катихете Бранислава Илића о овом богослужбеном дану и значају Светог славног и свехвалног Апостола Томе. Све текстове аутора катихете Бранислава Илића можете да прочитате ОВДЕ У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење. Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног Апостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: "Господ мој и Бог мој!" По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим. Богослужбене особености Томине недеље Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље) Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: „А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се Апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсаоˮ. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом, „Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудесаˮ, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника. У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима. Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље) Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  7. ризница богословља

    Катихета Бранислав Илић: Пасхално богослужење

    Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. О Пасхи Господњој Свети Григорије Богослов поучава: Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике. Из овог слова Светог Григорија Богослова, видимо да је Васкрсење Господње Празник над празницима, и славље над слављима како у богослужбеном животу Цркве, тако и у животима свих хришћана који исповедају радост Васкрсења, јер ваистину Васкрсење постаде основ наше вере и проповеди, на шта нас подсећа и Свети aпостол Павле: Ако Христос не устаде, онда је празна проповед наша, и вера наша. Тако наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог. По учењу наше свете цркве, сваки човек је Крсто-васкрсно биће, биће које се непрестано у животу сараспиње са Христом, али увек и изнова Саваскрсава са Њим. Пре него што своју пажњу усмеримо ка богослужбеним особеностима Празника над празницима, потребно је нагласити да поред овог годишњег торжественог празновања Васкрсења Господњег, живећи као литургијска заједница, ми бивамо сведоци Васкрсења и учесници Васкрсне радости приликом сваког нашег активног учествовања у Светој Евхаристији, коју Свети Јован Златоусти назива Пасхом. Да је то заиста тако, сликовито нам сведочи и молитва Васкрсење Христово видевши коју литург изговара након причешћа верних. Овај литургјски моменат сведочи, да су учесници Васкрсне радости и Васкрсне реалности само они који узимају активно учешће у Светој евхристији и Тајни причешћа светињама тела и крви Господње. Вођен овим богатим и дубоко литургијским опитом, преподобни Серафим Саровски је током целе године своју браћу и сестре по вери поздрављао сверадосним и свепобедним поздравом Христос Васкрсе! Богослужбено прослављање Празника над празницима, једним делом почело је већ на Василијевој Литургији на Велику суботу, на којој су свештенослужитељи са себе скинули тамно одјејаније и потом и себе и цео храм обукли у бело Васкрсно одјејаније. Сам садржај вечерње Литургије на Велику суботу указује на увод у Васкрсно славље, Васкрсне стихире, прокимен после Апостола, причастен, само су неке од особености које указују на величање Пасхе Господње. О Пасхалном јутрењу Пре почетка Пасхалног јутрења служи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе, као и на чијем крају се уз појање тропара „Јегда снишел јеси…ˮ плаштаница уноси у олтар и полаже се на Часну трпезу, где остаје до оданија Пасхе. Након тога, гасе се сва светла у храму, и све свећа и кандила (осим централног кандила на Часној трпези), и пред сам почетак Пасхалног јутрења Епископ (или началствујући презвитер), обучен у потпуно одјејаније, са централног кандила са Часне трпезе пали свећу, а потом излази кроз царске двери уз појање стиха: Приђите примите светлост, од Незалазне светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих. Тада сав народ прилази и пали свећу, примивши тако незалазну светлост. Када је реч о овом чину примања светлости, јако је битно нагласити да је ова светлост иста она благодатна светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим и свако од нас примивши светлост од презвитера, прима ону истинску и незалазну светлост која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Када сав народ прими светлост, сви литијски излазе из храма, и чине трократни опход уз појање Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимо. Многи богослужбени устави уопште не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање испред затворених храмовних врата одакле предстојатељ и почиње Пасхално јутрење. Након опхода презвитер поставља Еванђеље на налоњ који се налази испред западних врата храма. Пракса Православних Грка, која се усталила и код нас, подразумева читање Еванђеља пре почетка Пасхалног јутрења, кроз које бивамо уведени и бива нам речју Господњом саопштена вест о Васкрсењу. Потом предстојатељ држећи свећу и кадионицу у рукама, почиње са возгласом Слава Светој једносушној након чега громким гласом три пута свечано пева тропар Васкрса Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, а онима који су у гробовима живот дарова.ˮ потом народ понавља исти тропар још три пута. После тога свештеник почиње са свечаним изговарањем Пасхалних стихова, између којих народ пева Васкршњи тропар: „Нека Васкрсне Бог и разаспу се непритељи Његови, нека беже од лица Његова они који га мрзе! Као што изчезава дим, да изчезну, као што се топи восак на домаку огња! Тако да погину грешници од лица Божија, а праведници да се развеселе! Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему! Затим предстојатељ отпоје тропар до пола, а народ наставља, након чега са сваком побожношћу улазе у храм певајући тропар Васкрса. Када уђу у храм, ђакон са амвина произноси велику јектенију, након које почиње да се поје цео Пасхални канон који је саставио Свети Јован Дамаскин. На почетку сваког ирмоса свештеник кади цео храм, и после сваке песме следи мала јектенија са својим возгласима. Ирмоси Пасхалног канона: Васкрсења је дан просветлимо се народи, Пасха Господња Пасха, од смрти к животу и са земље ка Небесима, Христос Бог нас преведе, док певамо победне песме. Ходите да пијемо ново пиће, не из камена неплодног чудесно источено, но извор нетрулежи из орошеног гроба Христа, у њему се утврђујемо. На божанској стражи богоречити Авакум, нек стане с нама, и покажите светлосносног ангела, који јасно говори: Данас би спасење свету, јер Васкрсе Христос као свесилан. Јутрењујмо, јутрењујмо, најраније, уместо мириса песму принесимо Владици, видимо Христа сунце Правде, који све животом обасја. Христе сишао си у дубину земље, и скршио си вериге вечне, које су држале тамо свезане, и Тридневан као из звиери Јона, васкрсао си из гроба. Младиће из пећи избавивши, би човек, страда као смртан, и страдањем смртним у непропадљивост облачи красоту, једини благословени Бог отаца и препрослављен. Овај наречени и свети Дан, једини Цар и Господар суботе, Празник над празницима и славље је над слављим, у њему благословимо Христа у векове. Велича душа моја Васкрслог тридневно из гроба Христа Животодавца: Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња на теби засија, ликуј сада и весели се Сионе а Ти Чиста красуј се Богородице, Васкрсењу Сина Твога. Након Пасхалног канона и мале јектеније, поје се Пасхални светилен Плотију уснув Док после Васкрсних стихира на хвалитне појемо такозване Пасхалне стихире. За време појања ових Пасхалних стихира Епископ држћи Еванђеље, презвитери и ђакон икону Васкрсења, излазе на солеју и народ прилази на целивање. Након овог свечаног чина и отпојаних пасхалних стихира, у праксу је ушло и читање Васкршњег слова Светог Јована Златосутог: Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Потом ђакон произноси сугубу и прозбену јектенију након чега предстојатељ даје Пасхални отпсут. Овде је занимљиво споменути да презвитер једино у Пасхалном периоду, отпуст даје држећи Часни Крст у рукама. Христос, воскресиј из мертвих, смертију смерт поправиј и сушчим во гробјех живот даровавиј, Истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матере и всјех свјатих, помилујет и спасет нас, јако благ и человјекољубец. Амин. Онда три пута подижући крст говори поздрав Христос воскресе! а читав народ одговара: Воистину воскресе!. Опет се три пута пева тропар Христос воскресе и завршава се речима: И нам дарова живот вјечниј, поклањајемсја Јего тридневному воскресенију. Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“. (Отац Александар Шмеман) Особености Пасхалне Литургије Пре почетка sвете Литургије, литур уместо молитве „Царе небески…ˮ изговара тропар Васкрса. Након Литургијског возгласа предстојатељ почиње Литругију исто као и Пасхално јутрење, појањем Васкршњег тропара и читањем Пасхалних стихова, након чега следи велика јектенија. Свакодневни антифони, замењени су празничним антифонима, док се као входни стих пева „У Црквама благосиљајте Бога Господа са извора израиљевихˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме, док се као причастен поје „Тјело Христово…ˮ са својим нарочитим стиховима: Велика је тајна, Твога Христе Васкрсења! Добровољно си дошао на страдање, Бесмртни! Тада и ад сретнувши те угорча се, јер му је одузета власт над душама! Тада се обрадова и Марија Мироносица, поклонивши се Богу испред гроба! Реците Петру и осталим апостолима, да је Васкрсао из мртвих бесмртни! Целе светле седмице богослужење бива у потпуности исто као на сâм дан Празника над празницима, указујући тако на победоносни и спасоносни значај Васкрсења Господњег и нашег богослужбеног учествовања у њему. Као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и сапуници на путу страдања, тако сада обасјани Пасханом светлошћу богослужбено бивамо учесници радости над радостима. Све́тлый и спаси́тельный день возсия́ нам, бра́тие, Го́спода на́шего Иису́са Христа́ Воскресе́ние. Сего́ ра́ди разли́чными мужи́ украси́ся Це́рковь Госпо́дня, се бо, по́стное вре́мя преше́дше, Воскресе́ния ра́дости достиго́хом. Ра́дуется у́бо вся тварь Воскресе́нием Христа́ Бо́га на́шего, не́бо просвеща́ется, и земля́ украша́ется, мо́ре утиша́ется, мучи́тели умолка́ют, благове́рнии преспева́ют, оглаше́ннии просвеща́ются, врази́ в мир прихо́дят, греси́ разреша́ются, це́ркви веселя́тся и Христо́с прославля́ется. Но и ма́тернима рука́ма носи́мыя Царе́ви Ве́чному све́тло да́ры прино́сят, не ма́сличный цвет, но новокре́щеных звезд сия́ние. Нас же гре́шных и смире́нных иере́ев подо́бное славословле́ние с похвало́ю приими́. Помяни́, я́ко Благ и Человеколю́бец, и́же во вла́сти суть, умиря́ющих Тобо́ю вруче́нное христиа́нское жи́тельство, ве́ру утверди́, язы́ки укроти́, весь мир умири́, предстоя́щия лю́ди единомы́сленною любо́вию соблюди́. Ты бо еси́ и́стинный Бог, Живо́т ве́чный, и Тебе́ сла́ву возсыла́ем, Отцу́ и Сы́ну и Свято́му Ду́ху, ны́не и при́сно и во ве́ки веко́в. Ами́нь. (Заамвона молитва Пасхе) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  8. У светлости Празника над празницима, доносимо текст катихете Бранислава Илића о Пасхалном богослужењу. Све текстове истог аутора можете да прочитате ОВДЕ Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. О Пасхи Господњој Свети Григорије Богослов поучава: Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике. Из овог слова Светог Григорија Богослова, видимо да је Васкрсење Господње Празник над празницима, и славље над слављима како у богослужбеном животу Цркве, тако и у животима свих хришћана који исповедају радост Васкрсења, јер ваистину Васкрсење постаде основ наше вере и проповеди, на шта нас подсећа и Свети aпостол Павле: Ако Христос не устаде, онда је празна проповед наша, и вера наша. Тако наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог. По учењу наше свете цркве, сваки човек је Крсто-васкрсно биће, биће које се непрестано у животу сараспиње са Христом, али увек и изнова Саваскрсава са Њим. Пре него што своју пажњу усмеримо ка богослужбеним особеностима Празника над празницима, потребно је нагласити да поред овог годишњег торжественог празновања Васкрсења Господњег, живећи као литургијска заједница, ми бивамо сведоци Васкрсења и учесници Васкрсне радости приликом сваког нашег активног учествовања у Светој Евхаристији, коју Свети Јован Златоусти назива Пасхом. Да је то заиста тако, сликовито нам сведочи и молитва Васкрсење Христово видевши коју литург изговара након причешћа верних. Овај литургјски моменат сведочи, да су учесници Васкрсне радости и Васкрсне реалности само они који узимају активно учешће у Светој евхристији и Тајни причешћа светињама тела и крви Господње. Вођен овим богатим и дубоко литургијским опитом, преподобни Серафим Саровски је током целе године своју браћу и сестре по вери поздрављао сверадосним и свепобедним поздравом Христос Васкрсе! Богослужбено прослављање Празника над празницима, једним делом почело је већ на Василијевој Литургији на Велику суботу, на којој су свештенослужитељи са себе скинули тамно одјејаније и потом и себе и цео храм обукли у бело Васкрсно одјејаније. Сам садржај вечерње Литургије на Велику суботу указује на увод у Васкрсно славље, Васкрсне стихире, прокимен после Апостола, причастен, само су неке од особености које указују на величање Пасхе Господње. О Пасхалном јутрењу Пре почетка Пасхалног јутрења служи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе, као и на чијем крају се уз појање тропара „Јегда снишел јеси…ˮ плаштаница уноси у олтар и полаже се на Часну трпезу, где остаје до оданија Пасхе. Након тога, гасе се сва светла у храму, и све свећа и кандила (осим централног кандила на Часној трпези), и пред сам почетак Пасхалног јутрења Епископ (или началствујући презвитер), обучен у потпуно одјејаније, са централног кандила са Часне трпезе пали свећу, а потом излази кроз царске двери уз појање стиха: Приђите примите светлост, од Незалазне светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих. Тада сав народ прилази и пали свећу, примивши тако незалазну светлост. Када је реч о овом чину примања светлости, јако је битно нагласити да је ова светлост иста она благодатна светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим и свако од нас примивши светлост од презвитера, прима ону истинску и незалазну светлост која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Када сав народ прими светлост, сви литијски излазе из храма, и чине трократни опход уз појање Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимо. Многи богослужбени устави уопште не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање испред затворених храмовних врата одакле предстојатељ и почиње Пасхално јутрење. Након опхода презвитер поставља Еванђеље на налоњ који се налази испред западних врата храма. Пракса Православних Грка, која се усталила и код нас, подразумева читање Еванђеља пре почетка Пасхалног јутрења, кроз које бивамо уведени и бива нам речју Господњом саопштена вест о Васкрсењу. Потом предстојатељ држећи свећу и кадионицу у рукама, почиње са возгласом Слава Светој једносушној након чега громким гласом три пута свечано пева тропар Васкрса Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, а онима који су у гробовима живот дарова.ˮ потом народ понавља исти тропар још три пута. После тога свештеник почиње са свечаним изговарањем Пасхалних стихова, између којих народ пева Васкршњи тропар: „Нека Васкрсне Бог и разаспу се непритељи Његови, нека беже од лица Његова они који га мрзе! Као што изчезава дим, да изчезну, као што се топи восак на домаку огња! Тако да погину грешници од лица Божија, а праведници да се развеселе! Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему! Затим предстојатељ отпоје тропар до пола, а народ наставља, након чега са сваком побожношћу улазе у храм певајући тропар Васкрса. Када уђу у храм, ђакон са амвина произноси велику јектенију, након које почиње да се поје цео Пасхални канон који је саставио Свети Јован Дамаскин. На почетку сваког ирмоса свештеник кади цео храм, и после сваке песме следи мала јектенија са својим возгласима. Ирмоси Пасхалног канона: Васкрсења је дан просветлимо се народи, Пасха Господња Пасха, од смрти к животу и са земље ка Небесима, Христос Бог нас преведе, док певамо победне песме. Ходите да пијемо ново пиће, не из камена неплодног чудесно источено, но извор нетрулежи из орошеног гроба Христа, у њему се утврђујемо. На божанској стражи богоречити Авакум, нек стане с нама, и покажите светлосносног ангела, који јасно говори: Данас би спасење свету, јер Васкрсе Христос као свесилан. Јутрењујмо, јутрењујмо, најраније, уместо мириса песму принесимо Владици, видимо Христа сунце Правде, који све животом обасја. Христе сишао си у дубину земље, и скршио си вериге вечне, које су држале тамо свезане, и Тридневан као из звиери Јона, васкрсао си из гроба. Младиће из пећи избавивши, би човек, страда као смртан, и страдањем смртним у непропадљивост облачи красоту, једини благословени Бог отаца и препрослављен. Овај наречени и свети Дан, једини Цар и Господар суботе, Празник над празницима и славље је над слављим, у њему благословимо Христа у векове. Велича душа моја Васкрслог тридневно из гроба Христа Животодавца: Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња на теби засија, ликуј сада и весели се Сионе а Ти Чиста красуј се Богородице, Васкрсењу Сина Твога. Након Пасхалног канона и мале јектеније, поје се Пасхални светилен Плотију уснув Док после Васкрсних стихира на хвалитне појемо такозване Пасхалне стихире. За време појања ових Пасхалних стихира Епископ држћи Еванђеље, презвитери и ђакон икону Васкрсења, излазе на солеју и народ прилази на целивање. Након овог свечаног чина и отпојаних пасхалних стихира, у праксу је ушло и читање Васкршњег слова Светог Јована Златосутог: Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Потом ђакон произноси сугубу и прозбену јектенију након чега предстојатељ даје Пасхални отпсут. Овде је занимљиво споменути да презвитер једино у Пасхалном периоду, отпуст даје држећи Часни Крст у рукама. Христос, воскресиј из мертвих, смертију смерт поправиј и сушчим во гробјех живот даровавиј, Истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матере и всјех свјатих, помилујет и спасет нас, јако благ и человјекољубец. Амин. Онда три пута подижући крст говори поздрав Христос воскресе! а читав народ одговара: Воистину воскресе!. Опет се три пута пева тропар Христос воскресе и завршава се речима: И нам дарова живот вјечниј, поклањајемсја Јего тридневному воскресенију. Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“. (Отац Александар Шмеман) Особености Пасхалне Литургије Пре почетка sвете Литургије, литур уместо молитве „Царе небески…ˮ изговара тропар Васкрса. Након Литургијског возгласа предстојатељ почиње Литругију исто као и Пасхално јутрење, појањем Васкршњег тропара и читањем Пасхалних стихова, након чега следи велика јектенија. Свакодневни антифони, замењени су празничним антифонима, док се као входни стих пева „У Црквама благосиљајте Бога Господа са извора израиљевихˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме, док се као причастен поје „Тјело Христово…ˮ са својим нарочитим стиховима: Велика је тајна, Твога Христе Васкрсења! Добровољно си дошао на страдање, Бесмртни! Тада и ад сретнувши те угорча се, јер му је одузета власт над душама! Тада се обрадова и Марија Мироносица, поклонивши се Богу испред гроба! Реците Петру и осталим апостолима, да је Васкрсао из мртвих бесмртни! Целе светле седмице богослужење бива у потпуности исто као на сâм дан Празника над празницима, указујући тако на победоносни и спасоносни значај Васкрсења Господњег и нашег богослужбеног учествовања у њему. Као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и сапуници на путу страдања, тако сада обасјани Пасханом светлошћу богослужбено бивамо учесници радости над радостима. Све́тлый и спаси́тельный день возсия́ нам, бра́тие, Го́спода на́шего Иису́са Христа́ Воскресе́ние. Сего́ ра́ди разли́чными мужи́ украси́ся Це́рковь Госпо́дня, се бо, по́стное вре́мя преше́дше, Воскресе́ния ра́дости достиго́хом. Ра́дуется у́бо вся тварь Воскресе́нием Христа́ Бо́га на́шего, не́бо просвеща́ется, и земля́ украша́ется, мо́ре утиша́ется, мучи́тели умолка́ют, благове́рнии преспева́ют, оглаше́ннии просвеща́ются, врази́ в мир прихо́дят, греси́ разреша́ются, це́ркви веселя́тся и Христо́с прославля́ется. Но и ма́тернима рука́ма носи́мыя Царе́ви Ве́чному све́тло да́ры прино́сят, не ма́сличный цвет, но новокре́щеных звезд сия́ние. Нас же гре́шных и смире́нных иере́ев подо́бное славословле́ние с похвало́ю приими́. Помяни́, я́ко Благ и Человеколю́бец, и́же во вла́сти суть, умиря́ющих Тобо́ю вруче́нное христиа́нское жи́тельство, ве́ру утверди́, язы́ки укроти́, весь мир умири́, предстоя́щия лю́ди единомы́сленною любо́вию соблюди́. Ты бо еси́ и́стинный Бог, Живо́т ве́чный, и Тебе́ сла́ву возсыла́ем, Отцу́ и Сы́ну и Свято́му Ду́ху, ны́не и при́сно и во ве́ки веко́в. Ами́нь. (Заамвона молитва Пасхе) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  9. По надахнутим речима преподобног оца Јустин ћелијског: „Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод … да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога. Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.ˮ Ова благовест Пресветој Дјеви да ће родити Спаситеља света, благовештава и нама онај дар над даровима и достојанство над достојанствима, да је сваки хришћанин бог по благодати, а то нам потврђује и Свети Атанасије: „Бог се очовечио, да би се човек обожиоˮ. Са друге стране, као што је човеку даровано достојанство да буде бог по благодати, тако се и Пресвета Дјева Марија овом Архангелском благовешћу уздиже мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем вољи Божјој, суделовала у име рода људског у спасењу света. О догађају Благовести Архангела Гаврила Пресветој Богородици једино нам сведочи Свети Апостол и Еванђелист Лука у свом Еванђељу (Лк. 1, 26-38). Благовештенски синаксар нам такође описује овај спасоносни догађај ослањајући се на Еванђелско сведочанство, наглашавајући да овом Архангелском благовешћу отпочиње не само спасење људи, већ и обновљење васцеле твари. Обратимо мало пажњу на све стихире које појемо приликом прослављања овог дивног празника, а које на предиван начин својом лепотом цело биће човечије испуњавају Архангелском благовештенском радошћу. Наше срце радује се Пресветој Богородици, часнијој од Херувима и славнијој од Серафима, оној која је у својој утроби благодаћу Светога Духа сместила Несместивог Бога. Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син Дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! (тропар) Празник Благовести припада реду Богородичиних празникâ и најранија сведочанства о његовом прослављању имамо од седмог века, али то не значи да се празник није и раније прослављао. Једно од сведочанстава празновања Благовести као посебног празника налазимо у 52. канону Трулског сабора (692. год), који наглашава да се у овај празнични дан, када падне за време Свете четрдесетнице, не служи Литургија Пређеосвећених дарова, већ због спасоносног значаја и величине празника служи се потпуна Литургија Светог Јована Златоустог која почиње вечерњим. Према сведочаству блаженог Јеронима, на месту у Назарету на коме је Архангел Гаврил благовестио Пресветој Дјеви радосну вест, саграђен је храм у спомен на овај празник. И најраније омилије које су изговорене на Благовести потичу из седмог века, међу којима је најстарија проповед Светог Софронија патријарха јерусалимског. Као што је познато, празник благовести прослављамо тачно девет месеци пре празника Рождества Оваплоћеног Логоса. Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неневесна! (кондак) Када је у питању химнографија празника Благовести, богослужбене текстове саставили су познати химнографи цркве: Свети Андреј Критски славу и ниње на стиховње; Свети Јован Дамаскин једну стихиру и славу и ниње на Господи возвах, али и чувени благовештенски канон; Козма монах спевао је славу и ниње на литији, док је другу литијску стихиру саставио Анатолије. Када говоримо о богослужењу овог празника неизоставно је споменути чувени Благовештенски акатист који у исто време представља најлепши и најстарији акатист који је постао образац за све касније акатисте. Са друге стране, благовештенски акатист је једини који је присутан у богослужењу наше Свете цркве. И завршавајући, поново се подсећамо речи преподобног Јутина Ћелијског који нас надахнуто поучава: „И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеље рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда. И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!ˮ Господе, Боже Сведржитељу, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој оваплоти од неискусобрачне жене и постане човек ради нашега спасења, а послао си Твога архангела Гаврила који је благовестио Његово бесемено зачеће Светој Дјеви Марији, коју си пре векова предодредио да буде радионица ове страшне тајне, унапред знане Теби и Твоме савечном Логосу. Ти сам молитвама њеним и свих светих Твојих благовести душама нашим, благодаћу Твојом, отпуштење грехова и радост неодузимљиву . Проповедај мир народу своме, дај нам да познамо пут којим ћемо идући благоугодити Твоме небеском царству .Милосрђем Христа Твога, са Којим си благословен, са пресветим, и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин (Заамвона молитва Благовести) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка
  10. Празник Благовести Пресвете Владичице наше Богородице, почетак је нашега спасења и сваке радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару. Ову сверадосну вест Пресветој Дјеви изркао је први благовеститељ Архангел Гаврило, чија благвест и данас одјекује васцелом васељеном. По надахнутим речима преподобног оца Јустин ћелијског: „Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод … да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога. Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.ˮ Ова благовест Пресветој Дјеви да ће родити Спаситеља света, благовештава и нама онај дар над даровима и достојанство над достојанствима, да је сваки хришћанин бог по благодати, а то нам потврђује и Свети Атанасије: „Бог се очовечио, да би се човек обожиоˮ. Са друге стране, као што је човеку даровано достојанство да буде бог по благодати, тако се и Пресвета Дјева Марија овом Архангелском благовешћу уздиже мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем вољи Божјој, суделовала у име рода људског у спасењу света. О догађају Благовести Архангела Гаврила Пресветој Богородици једино нам сведочи Свети Апостол и Еванђелист Лука у свом Еванђељу (Лк. 1, 26-38). Благовештенски синаксар нам такође описује овај спасоносни догађај ослањајући се на Еванђелско сведочанство, наглашавајући да овом Архангелском благовешћу отпочиње не само спасење људи, већ и обновљење васцеле твари. Обратимо мало пажњу на све стихире које појемо приликом прослављања овог дивног празника, а које на предиван начин својом лепотом цело биће човечије испуњавају Архангелском благовештенском радошћу. Наше срце радује се Пресветој Богородици, часнијој од Херувима и славнијој од Серафима, оној која је у својој утроби благодаћу Светога Духа сместила Несместивог Бога. Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син Дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! (тропар) Празник Благовести припада реду Богородичиних празникâ и најранија сведочанства о његовом прослављању имамо од седмог века, али то не значи да се празник није и раније прослављао. Једно од сведочанстава празновања Благовести као посебног празника налазимо у 52. канону Трулског сабора (692. год), који наглашава да се у овај празнични дан, када падне за време Свете четрдесетнице, не служи Литургија Пређеосвећених дарова, већ због спасоносног значаја и величине празника служи се потпуна Литургија Светог Јована Златоустог која почиње вечерњим. Према сведочаству блаженог Јеронима, на месту у Назарету на коме је Архангел Гаврил благовестио Пресветој Дјеви радосну вест, саграђен је храм у спомен на овај празник. И најраније омилије које су изговорене на Благовести потичу из седмог века, међу којима је најстарија проповед Светог Софронија патријарха јерусалимског. Као што је познато, празник благовести прослављамо тачно девет месеци пре празника Рождества Оваплоћеног Логоса. Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неневесна! (кондак) Када је у питању химнографија празника Благовести, богослужбене текстове саставили су познати химнографи цркве: Свети Андреј Критски славу и ниње на стиховње; Свети Јован Дамаскин једну стихиру и славу и ниње на Господи возвах, али и чувени благовештенски канон; Козма монах спевао је славу и ниње на литији, док је другу литијску стихиру саставио Анатолије. Када говоримо о богослужењу овог празника неизоставно је споменути чувени Благовештенски акатист који у исто време представља најлепши и најстарији акатист који је постао образац за све касније акатисте. Са друге стране, благовештенски акатист је једини који је присутан у богослужењу наше Свете цркве. И завршавајући, поново се подсећамо речи преподобног Јутина Ћелијског који нас надахнуто поучава: „И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеље рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда. И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!ˮ Господе, Боже Сведржитељу, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој оваплоти од неискусобрачне жене и постане човек ради нашега спасења, а послао си Твога архангела Гаврила који је благовестио Његово бесемено зачеће Светој Дјеви Марији, коју си пре векова предодредио да буде радионица ове страшне тајне, унапред знане Теби и Твоме савечном Логосу. Ти сам молитвама њеним и свих светих Твојих благовести душама нашим, благодаћу Твојом, отпуштење грехова и радост неодузимљиву . Проповедај мир народу своме, дај нам да познамо пут којим ћемо идући благоугодити Твоме небеском царству .Милосрђем Христа Твога, са Којим си благословен, са пресветим, и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин (Заамвона молитва Благовести) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка View full Странице
  11. У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). У Велику суботу богослужбено се сећамо и благообразног Јосифа и Никодима који су скинули Христово тело са крста, обавили га платном, помазали мирисима и положили у нови гроб који се налазио у Јосифовом врту, а гроб утврдили наваливши камен на врата гробна. Са друге стране химнографија нас подсећа да је Господ у овај дан суботњи починуо од својих дела, исто онако како је починуо од својих дела приликом стварања света. Еванђелски извештаји сведоче да су приликом Спаситељевог погребања присутне биле и Марија Магдалина и Марија Јаковљева. Еванђелисти говоре и да је крај гроба била постављена војничка стража.„Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја“. Заиста, велик је Господ. Велики је и чудесан у оном свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и у овом свом другом стварању, духовном стварању, које се нарочито у ове свете дане (које пролазимо припремајући за Христово Васкрсење) манифестује. То су дани Великог Поста, Великог Четвртка, Великог Петка, Велике Суботе. Оно што је створио у почетку, Бог обнавља својим дејством и својим присуством, својом чудесном силом, и не само обнавља, него му даје нову силу, нову снагу. Обасјава га новом свјетлошћу вјечном и непролазном, свјетлошћу свога лица, својим живим присуством… Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих. Зато и читамо ових дана онај запис, чудесни запис пророка Божијег Језекиља, гдје се говори о костима које су расуте по свој земљи, како Дух Божији силази у те кости. Силаском Христовим у ад, Дух Свети је онај који кроз Христа Васкрслога обнавља и препрема опште Васкрсење мртвих. „Велики је Господ, и чудесна су дјела Његова, и нема ријечи да опише чудеса Његова“. Богу нашему, који је починуо од дјела својих послије првога стварања, и који је починуо у овај суботњи дан од дјела свога Богочовјечанскога, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.ˮ (из беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на Велику суботу) Према богослужбеном правилу познато је да је Велика субота једина субота у години која се пости, из разлога што се у овај дан суботњи сећамо Господњег пребивања у гробу. Богослужбено прослављање ове преблагословене Велике суботе почело је на Свети и Велики петак увече када се богослужи јутрење Велике суботе са такозваним статијама. О вечерњој Литургији Светог Василија Великог на Велику суботу Литургију Светог Василија Великог богослужимо са вечерњем, и према напоменама из типика она би требало да се служи у десети час дана (око 17.30.ч). На овом вечерњем поју се већ Васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу са служењем у тамним одеждама. Након вечерњег входа читају се Старозаветна чтенија којих има петнаест. Када је реч о читању ових паримеја, богослужбене напомене указују да читање свих петнаест паримеја има свој смисао, само ако се у саставу ове Литургије савршава и литургијско крштење. Познато је да је Велика субота била и један од оних дана када су се катихумени након поучно-молитвене припреме крштавали, како би празник Пасхе Господње дочекали као припадници Богочовечанске заједнице, Цркве. Ако не вршимо крштење у склопу литургије, треба читати само првих седам паримеја и прећи на последњи (петнаесети) и наставити са појањем стихова из осме Библијске песме. Након тога мала јектенија, молитва трисвете песме и уместо Трисветог, поје се „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. После прочитаног Апостолског читања (Римљанима, зачало 91, 6,3-11), долази један врло битан богослужбени моменат: Уместо алилуја, чтец повишеним гласом узглашава велики прокимен„Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.ˮ Овај прокимен се поје заједно са стиховима: Стих: Бог стаде на сабору богова, међу боговима судиће. И појци: Васкрсни Боже…, Стих: Докле ћете судити неправедно, и лица грешника примати? Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Судите сирочету и убогоме, смиреног и сиромашног оправдајте. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Избавите сиромаха и убогога, из руку грешникових избавите га. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Не познаше, нити разумеше, да у тами ходе нек се потресу сви темељи земље. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Ја рекох: богови сте, и синови Вишњега сви. А ви као људи умирете, и као један од кнезова падате. И опет: Васкрсни Боже, судиземљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима. За време појања ових стихова свештенолужитељи у олатару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане беле одежде. Такође, Часну трпезу и сав храм „облачеˮ у бело. О овом веома битном богослужбеном моменту који има Васкрсни карактер, кроз који се огледа већ објављено Васкрсење Господње, уважени професор Дмитријевски говори: „Стих –Васкрсни Боже суди земљи…- седмим гласом почиње да поје свештеник из олтара када почиње да звоне сва звона. Свештеник у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима, које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! По његовој напомени, царске двери у свим храмовима остају отворена целе Светле седмице, док се икона Спаситељевог полагања у гроб, замењује иконом Христовог Васкрсења, због тога се ова служба и назива службом првог Васкрсења. У пракси која је провладала ђакон (или презвитер) читају Еванђеље од Матеја, (зачало 115. Глава 28,1-20) са гроба Христовог. На месту Херувимске песме, поје се посебна песма: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрилати Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја. Богослужбене напомене указују да ове ноћи након Литургије, Хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено исчекивање огледа се у читању из Дела Апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. После овог поучног читања, богослужи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе. Из химнографије Велике суботе: Данас Ад стењући вапије: Боље би ми било да Рођеног од Марије нисам примио, јер дошавши на ме, државу моју разруши, врата бакарна разби; душе, које сам раније држао, Бог будући, васкрсе, слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (пета стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Разруши се моја власт, примих Мртвога као једног од умрлих, Њега више држати не могу, но губим са Њим и оне над којима царовах; ја имадох мртваце од века, но Овај гле све васкрсава. Слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (шеста стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Жртвована би моја држава; Пастир се разапе и Адама васкрсе; лиших се оних над којима царовах; и које победивши прогутах, све их избљувах; испразни гробове Распети, слаби држава смрти. Слава, Господе, Крсту твоме и Васкрсењу твоме (седма стихира на Господи возвах) Данашњи дан тајно прасликоваше велики Мојсије говорећи: И благослови Бог дан седми. Јер то је благословена Субота; она је дан одмора, у којем почину од свих дела својих Јединородни Син Божији, домостројем кроз смрт телом суботствовавши. И у оно што би враћајући се опет васкрсењем, дарова нам живот вечни, као једини благ и Човекољубац. (Слава на Господи возвах) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  12. У Свету и Велику суботу вршимо спомен на Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни. Повезани текстови: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак Катихета Бранислав Илић: Света и Велика среда Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики четвртак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики петак – дан крсног страдања Господњег У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). У Велику суботу богослужбено се сећамо и благообразног Јосифа и Никодима који су скинули Христово тело са крста, обавили га платном, помазали мирисима и положили у нови гроб који се налазио у Јосифовом врту, а гроб утврдили наваливши камен на врата гробна. Са друге стране химнографија нас подсећа да је Господ у овај дан суботњи починуо од својих дела, исто онако како је починуо од својих дела приликом стварања света. Еванђелски извештаји сведоче да су приликом Спаситељевог погребања присутне биле и Марија Магдалина и Марија Јаковљева. Еванђелисти говоре и да је крај гроба била постављена војничка стража.„Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја“. Заиста, велик је Господ. Велики је и чудесан у оном свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и у овом свом другом стварању, духовном стварању, које се нарочито у ове свете дане (које пролазимо припремајући за Христово Васкрсење) манифестује. То су дани Великог Поста, Великог Четвртка, Великог Петка, Велике Суботе. Оно што је створио у почетку, Бог обнавља својим дејством и својим присуством, својом чудесном силом, и не само обнавља, него му даје нову силу, нову снагу. Обасјава га новом свјетлошћу вјечном и непролазном, свјетлошћу свога лица, својим живим присуством… Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих. Зато и читамо ових дана онај запис, чудесни запис пророка Божијег Језекиља, гдје се говори о костима које су расуте по свој земљи, како Дух Божији силази у те кости. Силаском Христовим у ад, Дух Свети је онај који кроз Христа Васкрслога обнавља и препрема опште Васкрсење мртвих. „Велики је Господ, и чудесна су дјела Његова, и нема ријечи да опише чудеса Његова“. Богу нашему, који је починуо од дјела својих послије првога стварања, и који је починуо у овај суботњи дан од дјела свога Богочовјечанскога, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.ˮ (из беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на Велику суботу) Према богослужбеном правилу познато је да је Велика субота једина субота у години која се пости, из разлога што се у овај дан суботњи сећамо Господњег пребивања у гробу. Богослужбено прослављање ове преблагословене Велике суботе почело је на Свети и Велики петак увече када се богослужи јутрење Велике суботе са такозваним статијама. О вечерњој Литургији Светог Василија Великог на Велику суботу Литургију Светог Василија Великог богослужимо са вечерњем, и према напоменама из типика она би требало да се служи у десети час дана (око 17.30.ч). На овом вечерњем поју се већ Васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу са служењем у тамним одеждама. Након вечерњег входа читају се Старозаветна чтенија којих има петнаест. Када је реч о читању ових паримеја, богослужбене напомене указују да читање свих петнаест паримеја има свој смисао, само ако се у саставу ове Литургије савршава и литургијско крштење. Познато је да је Велика субота била и један од оних дана када су се катихумени након поучно-молитвене припреме крштавали, како би празник Пасхе Господње дочекали као припадници Богочовечанске заједнице, Цркве. Ако не вршимо крштење у склопу литургије, треба читати само првих седам паримеја и прећи на последњи (петнаесети) и наставити са појањем стихова из осме Библијске песме. Након тога мала јектенија, молитва трисвете песме и уместо Трисветог, поје се „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. После прочитаног Апостолског читања (Римљанима, зачало 91, 6,3-11), долази један врло битан богослужбени моменат: Уместо алилуја, чтец повишеним гласом узглашава велики прокимен„Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.ˮ Овај прокимен се поје заједно са стиховима: Стих: Бог стаде на сабору богова, међу боговима судиће. И појци: Васкрсни Боже…, Стих: Докле ћете судити неправедно, и лица грешника примати? Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Судите сирочету и убогоме, смиреног и сиромашног оправдајте. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Избавите сиромаха и убогога, из руку грешникових избавите га. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Не познаше, нити разумеше, да у тами ходе нек се потресу сви темељи земље. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Ја рекох: богови сте, и синови Вишњега сви. А ви као људи умирете, и као један од кнезова падате. И опет: Васкрсни Боже, судиземљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима. За време појања ових стихова свештенолужитељи у олатару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане беле одежде. Такође, Часну трпезу и сав храм „облачеˮ у бело. О овом веома битном богослужбеном моменту који има Васкрсни карактер, кроз који се огледа већ објављено Васкрсење Господње, уважени професор Дмитријевски говори: „Стих –Васкрсни Боже суди земљи…- седмим гласом почиње да поје свештеник из олтара када почиње да звоне сва звона. Свештеник у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима, које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! По његовој напомени, царске двери у свим храмовима остају отворена целе Светле седмице, док се икона Спаситељевог полагања у гроб, замењује иконом Христовог Васкрсења, због тога се ова служба и назива службом првог Васкрсења. У пракси која је провладала ђакон (или презвитер) читају Еванђеље од Матеја, (зачало 115. Глава 28,1-20) са гроба Христовог. На месту Херувимске песме, поје се посебна песма: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрилати Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја. Богослужбене напомене указују да ове ноћи након Литургије, Хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено исчекивање огледа се у читању из Дела Апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. После овог поучног читања, богослужи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе. Из химнографије Велике суботе: Данас Ад стењући вапије: Боље би ми било да Рођеног од Марије нисам примио, јер дошавши на ме, државу моју разруши, врата бакарна разби; душе, које сам раније држао, Бог будући, васкрсе, слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (пета стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Разруши се моја власт, примих Мртвога као једног од умрлих, Њега више држати не могу, но губим са Њим и оне над којима царовах; ја имадох мртваце од века, но Овај гле све васкрсава. Слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (шеста стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Жртвована би моја држава; Пастир се разапе и Адама васкрсе; лиших се оних над којима царовах; и које победивши прогутах, све их избљувах; испразни гробове Распети, слаби држава смрти. Слава, Господе, Крсту твоме и Васкрсењу твоме (седма стихира на Господи возвах) Данашњи дан тајно прасликоваше велики Мојсије говорећи: И благослови Бог дан седми. Јер то је благословена Субота; она је дан одмора, у којем почину од свих дела својих Јединородни Син Божији, домостројем кроз смрт телом суботствовавши. И у оно што би враћајући се опет васкрсењем, дарова нам живот вечни, као једини благ и Човекољубац. (Слава на Господи возвах) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  13. „Заборавите све дане пре, и све дане после Великог петка, сведите човека у границе Великог петка. Није ли овај дан зеница свих зала и тркалиште свих трка? Није ли Велики петак стециште свих искушења и стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек убијајући Богочовека доказао да је он заиста лудило земље? И ваистину, ни страшни суд неће бити тежи и страшнији од Великог петка, јер ће приликом страшног суда Бог судити човеку, а данас човек суди Богу, данас је страшни суд за Бога, суди му човечанство. Данас човек својим судом оцењује Бога, процењује га са тридесет сребрника. Ово је највећи грех у историји земље, подсећа нас преподобни Јустин Ћелијски. У овај трагични и тужни дан не служи се Света литургија (једино ако на Велики петак падну Благовести, служи се потпуна Литургија). Када је питање савршавања Свете Литургије на велики петак, многи типици сведоче да се у овај дан служила Литургија Пређеосвећених дарова. Нпр. у типику Велике цариградске Цркве са краја деветог и почетка десетог века, стоји да се на Велики Петак служи Литургија Пређеосвећених дарова, а исту праксу помиње и Евергетидски типик. Свети Симеон Архиепископ солунски на ову тему јасно говори: „Не знам како се догодило, те се престало са служењем Литургије Пређеосвећених дарова на Свети и Велики петак? Може се десити, да је то учињено на основу јерусалимског богослужбеног устава, На Велики петак ми не служимо потпуне Литургије зато што је Господ у данашњи дан претрпео телом страшна страдања, крсну смрт, и тако себе самога принео на жртву Оцу. Тако је кроз Његово тело принесена жртва. Тога ради, није потребно на Велики петак служити потпуну Литургију.ˮ На свети и Велики петак црква је прописала најстрожији могући пост, који подразумева тотално не узимање хране, о томе нам сведочи и Свети Дионисије Александријски: „Два дана, Велики петак и Велику суботу сви проводе без хранеˮ. Ослањајући се црквено предање, и сам типик Великог петка нас подсећа: „А треба и ово знати, да смо примили у Палестини, да се у овај свети дан Великог Петка, не врши Литургија Пређеосвећених дарова, нити опет пуна Литургија, нити се поставља трпеза, нити једемо у овај дан Распећа. А ако неко буде много слаб, или престарео, и не може да издржи да не једе, даје му се хлеб и вода, по заласку сунца. Јер смо овако примили од светих заповести светих Апостола, да се не једе у Велики Петак. Јер је Господња реч, коју рече ка фарисејима Господ: Када се од њих узме Женик, тада ће постити у онај дан. Овако су божански Апостоли примили, и ово ћеш наћи у заповестима апостолским, пажљиво их читајући. А правилна је и посланица најсветијег архиепископа Александријског Дионисија, који ово јавно објављује.ˮ О последовању великих (царских) часова на Велики петак Подносећи све, Господе овако си говорио, безаконицима који су Те ухватили: Ако сте и ударили Пастира, и разјурили дванаест оваца ученике моје, могао сам више од дванаест легеона довести ангела. Но дуго трпим, да се испуни све непознато и тајно што сам вам објавио преко пророка мојих. Господе, слава Теби. (Стихира са првог часа) Последовање царских (великих) часова на велики петак приписује се Светом Кирилу Александријском, као и Светом Софронију Јерусалимском. Према богослужбеним напоменама ови царски часови служе се у први час дана (око 7.часова пре подне). Презвитер ово последовање служи у тамним одеждама (епитрахиљу и фелону). Кађење целог храма врши се на првом и деветом часу, док се на осталим часовима врши мало кађење. Испред иконостаса поставља се налоњ на коме се полаже Свето Еванђеље које ће се читати на сваком од часова. Поред Еванђеља читају се и паримеји, као и Апостол. Уобичајени псалми замењени су посебним псламима, тако читамо: На првом часу: Пети, други и двадесет први псалам На трећем часу: Тридесет четврти, сто осми и педесети псалам На шестом часу: Педесет трећи, сто тридесет девети и деведесети псалам На деветом часу: Шездесет осми, шездесет девети и осамдесет пети псалам О вечерњем богослужењу на Свети и Велики петак Вечерње Великог петка служи се у десети час дана (око 17.30ч). Презвитер у љубичастом (или пурпурном) епитрахиљу почиње уобичајено. Након стихира на Господи возвах, а за време појања слава и сада, врши се вечерњи вход са Еванђељем, из разлога што ће се на овом вечерњем богослужењу читати Еванђеље. После молитве „Светлости тиха…ˮ следе Старозаветна чтенија из књиге Изласка (Глава 33,11-23); из књиге о Јову. (Глава 42,12-17); из пророштава Исаије (Глава 52,13-53,1). За време ових старозаветних читања Епископ (или презвитер) облачи потпуно одјејаније, због свечаног чина изношења плаштанице за време појања Слава и сада на стиховње. Међу новозаветним читањима имамо читање из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла зачало 125 (Глава 1,18-2,2), и из Еванђеља од Матеја, зачало 110. (Глава 27,1-38); Од Луке, (глава 23,39-43); Матеј, (глава 27,39-54); Јован, (глава 19,31-37); Матеј, (глава 27,55-61). Код православних Грка постоји један леп богослужбени детаљ: Са последњим реченицама Еванђеља: А кад би увече..., излази презвитер из Олтара и скида Распетога са Крста, који је до сада био у средини храма, којега увија у бело платно, и уноси га у Олтар, док у храму остаје само Крст, испред којег је намештен Христов гроб. За време појања слава и сада на стиховње, презвитер на северне двери износи плаштаницу, док његови саслужитељи идући иза њега носе Еванђеље и крст. И дошавши до припремљеног стола полажу плаштаницу, а преко ње Еванђеље и Крст. О овом богослужбеном моменту изношења плаштанице, професор Дмитријевски наглашава да је разноликост богослужбених пракси несумљиво условљена тиме што данашњи типик не спомиње изношење плаштанице на вечерњем Великог петка. То је потпуно јасно, јер сви стари типици познају само једно изношење плаштанице на јутрењу велике суботе после великог славословља. Што указује да је овај обичај изношења плаштанице на вечерњем Великог петка уведен знатно после 1695. године. Све богослубене напомене напомињу да се све јектеније изговарају испред плаштанице, док се плаштаница налази на средини храма. Након вечерњег служи се мало повечерје на коме се поје канон Распећа Господњег, као и плач Пресвете Богородице. Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби. (Слава и сада на стиховње) О јутрењу Велике суботе које богослужимо на Велики петак увече Јутарње богослужење Велике суботе према богослужбеним напоменама богослужимо у седми час ноћи (око 02.30ч), међутим у парохијским храмовима прилагођавање овом времену није изводљиво. Након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ… и тропари „Благообразни Јосиф…ˮ, слава: „Јегда снишел јеси…ˮ и сада: „Мироносици жени…ˮ. А свештенослужитељ у тамним одеждама ставши испред Христовог гроба, по старешинству певају прву статију Непорочних тј. седамнаесту катизму. После прве статије врши се кађење целог храма, а после друге и треће врши се само мало кађење. Статије су подељене малим јектенијама, које имају и своје посебне возгласе. После треће статије појци певају „Ангелски собор…ˮ након чега следи мала јектенија са возгласом „Јер си ти Цар Мира…ˮ После сједалног триода, типик налаже читање тумачења Еванђеља по Матеју, а после њега педесети псалам. Потом се поје трипеснец, након чега се поје трократно „Свет је Господ Бог наш…ˮ За време појања стихира на хвалитне Епископ (или начаствујући презвитер) облачи потпуно одјејаније, и за време појања великог Свети Боже врши се опход око храма са Еванђељем и плаштаницом. Обичај који је преовладао подразумева да свештеници приликом уласка у храм, након опхода, стану на западна врата храма и подигну високо Плаштаницу како би верни народ испод прошао. Након тога Епископ (или презвитер) узглашава „Премудрост! Право стојмо! И улазећи у храм поје се тропар „Благообразни Јосиф…ˮ Неки типици налажу да се Плаштаница након опхода полаже на Часну трпезу, јер овај богослужбени моменат символизује преношење Спаситељевог тела са плоче помазања у гроб Господњи и из тог разлога типици налажу да се Плаштаница полаже на Часну трпезу која и символизује гроб Господњи. И поред ове напомене, усталила се пракса да се Плаштаница након опхода поново враћа на припремљен гроб који је постављен на средини храма. Следи Старозаветно чтеније из Пророштава језекиљевих (37. глава) које казује о свеопштем Васкрсењу, када Господ заповеда пророку да пророкује сувим костима, које су потом васкрсле. Потом следи и читање из посланице Галатима која казује о искупљењу људи од клетве законске кроз Исуса Христа. И на крају Еванђелско чтеније из Матејевог Еванђеља о печаћењу гроба и војничком чувању Христовог гроба. Из химнографије Светог и Великог петка Ходите сви да певамо, Онога који се нас ради распео, јер Њега виде Марија на дрвету и говораше: ако и Крст трпиш, Ти си Син и Бог мој. (кондак) Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме. (свјетилен) Сваки део светога твога тела, срамоту нас ради претрпе: глава трње, лице пљување, вилице шамаре, уста укус жучис оцтом помешан, уши хуле безбожне, леђа бијење и рука трску, цело тело растезање на крсту, удови клинове и ребра копље.Ти који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас. (друга стихира на хвалитне) Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби. (слава на стиховње) Већ судије неправедне, умачу трску за одлуку, и Исус бива суђен и осуђује се на крст; и твар страда, гледајући на Крсту Господа. Но Ти који природом тела страдаш мене ради, Господе благи, слава Теби. (и сада на стиховње) Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти.(тропар) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И ЕМИСИЈЕ НА ТЕМУ СТРАСНЕ НЕДЕЉЕ:
  14. У Свети и Велики петак молитвено савршавамо спомен на дан страдања Господњег. Будући да богослужење увек бива прилагођено празнику, или пак догађају из Спаситељевог живота, трагику Великог петка најавиле су стихире јутрења Великог петка које смо богослужили на Велики четвртак увече. Повезани текстови: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак Катихета Бранислав Илић: Света и Велика среда Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики четвртак „Заборавите све дане пре, и све дане после Великог петка, сведите човека у границе Великог петка. Није ли овај дан зеница свих зала и тркалиште свих трка? Није ли Велики петак стециште свих искушења и стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек убијајући Богочовека доказао да је он заиста лудило земље? И ваистину, ни страшни суд неће бити тежи и страшнији од Великог петка, јер ће приликом страшног суда Бог судити човеку, а данас човек суди Богу, данас је страшни суд за Бога, суди му човечанство. Данас човек својим судом оцењује Бога, процењује га са тридесет сребрника. Ово је највећи грех у историји земље, подсећа нас преподобни Јустин Ћелијски. У овај трагични и тужни дан не служи се Света литургија (једино ако на Велики петак падну Благовести, служи се потпуна Литургија). Када је питање савршавања Свете Литургије на велики петак, многи типици сведоче да се у овај дан служила Литургија Пређеосвећених дарова. Нпр. у типику Велике цариградске Цркве са краја деветог и почетка десетог века, стоји да се на Велики Петак служи Литургија Пређеосвећених дарова, а исту праксу помиње и Евергетидски типик. Свети Симеон Архиепископ солунски на ову тему јасно говори: „Не знам како се догодило, те се престало са служењем Литургије Пређеосвећених дарова на Свети и Велики петак? Може се десити, да је то учињено на основу јерусалимског богослужбеног устава, На Велики петак ми не служимо потпуне Литургије зато што је Господ у данашњи дан претрпео телом страшна страдања, крсну смрт, и тако себе самога принео на жртву Оцу. Тако је кроз Његово тело принесена жртва. Тога ради, није потребно на Велики петак служити потпуну Литургију.ˮ На свети и Велики петак црква је прописала најстрожији могући пост, који подразумева тотално не узимање хране, о томе нам сведочи и Свети Дионисије Александријски: „Два дана, Велики петак и Велику суботу сви проводе без хранеˮ. Ослањајући се црквено предање, и сам типик Великог петка нас подсећа: „А треба и ово знати, да смо примили у Палестини, да се у овај свети дан Великог Петка, не врши Литургија Пређеосвећених дарова, нити опет пуна Литургија, нити се поставља трпеза, нити једемо у овај дан Распећа. А ако неко буде много слаб, или престарео, и не може да издржи да не једе, даје му се хлеб и вода, по заласку сунца. Јер смо овако примили од светих заповести светих Апостола, да се не једе у Велики Петак. Јер је Господња реч, коју рече ка фарисејима Господ: Када се од њих узме Женик, тада ће постити у онај дан. Овако су божански Апостоли примили, и ово ћеш наћи у заповестима апостолским, пажљиво их читајући. А правилна је и посланица најсветијег архиепископа Александријског Дионисија, који ово јавно објављује.ˮ О последовању великих (царских) часова на Велики петак Подносећи све, Господе овако си говорио, безаконицима који су Те ухватили: Ако сте и ударили Пастира, и разјурили дванаест оваца ученике моје, могао сам више од дванаест легеона довести ангела. Но дуго трпим, да се испуни све непознато и тајно што сам вам објавио преко пророка мојих. Господе, слава Теби. (Стихира са првог часа) Последовање царских (великих) часова на велики петак приписује се Светом Кирилу Александријском, као и Светом Софронију Јерусалимском. Према богослужбеним напоменама ови царски часови служе се у први час дана (око 7.часова пре подне). Презвитер ово последовање служи у тамним одеждама (епитрахиљу и фелону). Кађење целог храма врши се на првом и деветом часу, док се на осталим часовима врши мало кађење. Испред иконостаса поставља се налоњ на коме се полаже Свето Еванђеље које ће се читати на сваком од часова. Поред Еванђеља читају се и паримеји, као и Апостол. Уобичајени псалми замењени су посебним псламима, тако читамо: На првом часу: Пети, други и двадесет први псалам На трећем часу: Тридесет четврти, сто осми и педесети псалам На шестом часу: Педесет трећи, сто тридесет девети и деведесети псалам На деветом часу: Шездесет осми, шездесет девети и осамдесет пети псалам О вечерњем богослужењу на Свети и Велики петак Вечерње Великог петка служи се у десети час дана (око 17.30ч). Презвитер у љубичастом (или пурпурном) епитрахиљу почиње уобичајено. Након стихира на Господи возвах, а за време појања слава и сада, врши се вечерњи вход са Еванђељем, из разлога што ће се на овом вечерњем богослужењу читати Еванђеље. После молитве „Светлости тиха…ˮ следе Старозаветна чтенија из књиге Изласка (Глава 33,11-23); из књиге о Јову. (Глава 42,12-17); из пророштава Исаије (Глава 52,13-53,1). За време ових старозаветних читања Епископ (или презвитер) облачи потпуно одјејаније, због свечаног чина изношења плаштанице за време појања Слава и сада на стиховње. Међу новозаветним читањима имамо читање из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла зачало 125 (Глава 1,18-2,2), и из Еванђеља од Матеја, зачало 110. (Глава 27,1-38); Од Луке, (глава 23,39-43); Матеј, (глава 27,39-54); Јован, (глава 19,31-37); Матеј, (глава 27,55-61). Код православних Грка постоји један леп богослужбени детаљ: Са последњим реченицама Еванђеља: А кад би увече..., излази презвитер из Олтара и скида Распетога са Крста, који је до сада био у средини храма, којега увија у бело платно, и уноси га у Олтар, док у храму остаје само Крст, испред којег је намештен Христов гроб. За време појања слава и сада на стиховње, презвитер на северне двери износи плаштаницу, док његови саслужитељи идући иза њега носе Еванђеље и крст. И дошавши до припремљеног стола полажу плаштаницу, а преко ње Еванђеље и Крст. О овом богослужбеном моменту изношења плаштанице, професор Дмитријевски наглашава да је разноликост богослужбених пракси несумљиво условљена тиме што данашњи типик не спомиње изношење плаштанице на вечерњем Великог петка. То је потпуно јасно, јер сви стари типици познају само једно изношење плаштанице на јутрењу велике суботе после великог славословља. Што указује да је овај обичај изношења плаштанице на вечерњем Великог петка уведен знатно после 1695. године. Све богослубене напомене напомињу да се све јектеније изговарају испред плаштанице, док се плаштаница налази на средини храма. Након вечерњег служи се мало повечерје на коме се поје канон Распећа Господњег, као и плач Пресвете Богородице. Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби. (Слава и сада на стиховње) О јутрењу Велике суботе које богослужимо на Велики петак увече Јутарње богослужење Велике суботе према богослужбеним напоменама богослужимо у седми час ноћи (око 02.30ч), међутим у парохијским храмовима прилагођавање овом времену није изводљиво. Након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ… и тропари „Благообразни Јосиф…ˮ, слава: „Јегда снишел јеси…ˮ и сада: „Мироносици жени…ˮ. А свештенослужитељ у тамним одеждама ставши испред Христовог гроба, по старешинству певају прву статију Непорочних тј. седамнаесту катизму. После прве статије врши се кађење целог храма, а после друге и треће врши се само мало кађење. Статије су подељене малим јектенијама, које имају и своје посебне возгласе. После треће статије појци певају „Ангелски собор…ˮ након чега следи мала јектенија са возгласом „Јер си ти Цар Мира…ˮ После сједалног триода, типик налаже читање тумачења Еванђеља по Матеју, а после њега педесети псалам. Потом се поје трипеснец, након чега се поје трократно „Свет је Господ Бог наш…ˮ За време појања стихира на хвалитне Епископ (или начаствујући презвитер) облачи потпуно одјејаније, и за време појања великог Свети Боже врши се опход око храма са Еванђељем и плаштаницом. Обичај који је преовладао подразумева да свештеници приликом уласка у храм, након опхода, стану на западна врата храма и подигну високо Плаштаницу како би верни народ испод прошао. Након тога Епископ (или презвитер) узглашава „Премудрост! Право стојмо! И улазећи у храм поје се тропар „Благообразни Јосиф…ˮ Неки типици налажу да се Плаштаница након опхода полаже на Часну трпезу, јер овај богослужбени моменат символизује преношење Спаситељевог тела са плоче помазања у гроб Господњи и из тог разлога типици налажу да се Плаштаница полаже на Часну трпезу која и символизује гроб Господњи. И поред ове напомене, усталила се пракса да се Плаштаница након опхода поново враћа на припремљен гроб који је постављен на средини храма. Следи Старозаветно чтеније из Пророштава језекиљевих (37. глава) које казује о свеопштем Васкрсењу, када Господ заповеда пророку да пророкује сувим костима, које су потом васкрсле. Потом следи и читање из посланице Галатима која казује о искупљењу људи од клетве законске кроз Исуса Христа. И на крају Еванђелско чтеније из Матејевог Еванђеља о печаћењу гроба и војничком чувању Христовог гроба. Из химнографије Светог и Великог петка Ходите сви да певамо, Онога који се нас ради распео, јер Њега виде Марија на дрвету и говораше: ако и Крст трпиш, Ти си Син и Бог мој. (кондак) Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме. (свјетилен) Сваки део светога твога тела, срамоту нас ради претрпе: глава трње, лице пљување, вилице шамаре, уста укус жучис оцтом помешан, уши хуле безбожне, леђа бијење и рука трску, цело тело растезање на крсту, удови клинове и ребра копље.Ти који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас. (друга стихира на хвалитне) Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби. (слава на стиховње) Већ судије неправедне, умачу трску за одлуку, и Исус бива суђен и осуђује се на крст; и твар страда, гледајући на Крсту Господа. Но Ти који природом тела страдаш мене ради, Господе благи, слава Теби. (и сада на стиховње) Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти.(тропар) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И ЕМИСИЈЕ НА ТЕМУ СТРАСНЕ НЕДЕЉЕ: View full Странице
  15. Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. У нашој другој по реду емисији посвећеној страсној седмици, говоримо о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издвајамо одређене сегменте из химнографије ових великих дана. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић ПОВЕЗАНА ЕМИСИЈА: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) View full Странице
  16. ризница богословља

    Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики четвртак

    Централни и особито важан спомен Великог четвртка јесте Христова Тајанствена вечера, на којој је Он заблагодаривши Оцу, преломивши и осветивши дао хлеб својим Светим ученицама и апостолима рекавши: „Узмите, једите; ово је тело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за вас и за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 26-28) Црква Божја од овог тренутка до данас, није ништа друго до једна непрестана Тајна вечера, једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење са Њим јединим истинским Свештенослужитељем. Када су питали једног Светогорског старца: Страче, шта је Црква? Он је будући испуњен богатим литургијским искуством свом духовном чаду одговорио: Црква је непрестана Литургија. Из ове врло надахнуте поуке огледа се онај суштински значај Свете Литургије као Тајне над тајнама, и као наше учествовање у вечној трпези Царства небеског где увек и изнова потврђујемо свој хришћански идентитет. Ове Спаситељеве такозване речи установљења које је изговорио на Тајној вечери, саставни су и централни део сваке евхаристијске молитве, или како још кажемо, молитве анафоре. По речима Високопреосвештеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија: „Исти Господ који је био са својим ученицима приноси и приноси се на свакој Светој Литургији, исти Господ поново бива жртвован и страда, исти Господ који је благословио дарове на Тајној вечери, поново благосиља и освећује силом и наитијем Духа Светога, и тако вечно Он бива Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, Христос Бог наш . На Литургији Светог и богоносног Василија Великог коју савршавамо на Велики четвртак, сви се молимо да постанемо вечни причасници Спаситељеве Тајанствене вечере која вечно траје и на којој су сви позвани без изузетка. Приликом Тајне вечере Господ је прорекао својим ученицима да ће га један од њих издати, знајући да ће то бити Јуда. „Заиста вам кажем; један од вас издаће ме“ (Мт. 26, 21). „А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза“ (Мт. 26, 25). „Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом“ (Мт. 26, 35). Након Тајне вечере Христос праћен својим ученицима одлази у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти. У овај свети дан сећамо се и Христовог омивања ногу својим ученицима, показујући тако крајњу смерност, која за хришћане представља врлину над врлинама. У синаксару Великог четвртка о овом Спаситељевом чину читамо: „Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и нека буде свима слуга. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство.ˮ Богослужбене особености Светог и Великог четвртка Велики четвртак красе многе богослужбене особености, почев од Литургије Светог Василија Великог коју почињемо вечерњим богослужењем, па до такозваног Великог бденија. На јутарњем богослужењу Великог четвртка након шестопсалмија поје се посебан тропар: Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби. Света Црква, овим садржајним тропаром подсећа вернике да одбацују наклоности према материјалном, и према овоземаљским стварима јер, указујући на пример Јуде, потврђује се оно шта је Спаситељ рекао: „Ни један слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Лк. 16,13). Након овог тропара, следи читање Еванђеља (Лк. 12, 1-40; зачало 108), након Еванђелског чтенија читамо педесети псалам, и након тога одмах почињемо са појањем канона. После треће песме канона читамо сједалне, док после шесте песме читамо кондак, икос и синаксар. Као и у прва три дана страдалне недеље, Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму уз припеве „Слава теби Боже наш, слава тебиˮ. Једна од богослужбених особености је и тропар пророштва и читање Старозаветног одељка из пророштва Јеремијиних на првом часу. У овом Старозаветном чтенију Пророк види непријатељство јудејских старешина против Христа, као и Спаситељеву кротост приликом предавања у руке безбожника. За време читања часова, у неким крајевима, особито код Православних Грка, постоји благословени и леп обичај да се омива Часна трпеза. Овај чин омивања Часне трпезе према напоменама из богослужбеног правила, савршава Архијереј, а ако Архијереј није присутан, обавља најстарији презвитер. На Велики четвртак савршавамо и Свету Евхаристију, служимо вечерњу Литургију Светог Василија Великог, и овде би било корисно нагласити да би она требала да се служи нешто касније него иначе (типик предлаже да би време служења ове Литургије било у осми час дана, тј. око 14. часова поподне). На овој Литургији након малог входа читамо Старозаветне одељке из књиге Изласка (Глава 19,10-19.), из књиге о Јову (Глава 38,1-21 и 42,1-5.), као и из пророштава Исаијиних (Глава 50,4-11.) Од Новозаветних чтенија читамо: Из прве посланице Коринћанима, зачало 149.(Глава 11,23-32.); и из Еванђеља од Матеја, зачало 107. (Глава: 26,1-20; Јн. 133-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45;Мт. 26,40-27,2.) Уместо херувимске песме поје се посебна песма: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме. Ову песму појемо и на месту причасног, као и уместо „Да се испуне хвале Твоје … После заамвоне молитве, служи се чин омивања ногу. На овој Светој Литургији припремају се и честице за причешћивање болесних током целе године. Када је реч о овој припреми, многи литургичари сматрају да се ове честице за болне могу припремати и на било којој другој Литургији, када се укаже потреба, мада и поред ове литургичке напомене, слободно можемо рећи да се некако усталило припремање честица за причешће болних, искључиво на Велики четвртак. У саборним храмовима помесних цркавâ, на Велики четвртак предстојатељ освећује Свето миро, које се у претходним данима припремало посебним чином, такозваним мироварењем. На велики четвртак увече, у други час ноћи (око 21. 30ч), служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или чином Светих и спасоносних Страдања Господњих. Након шестопсалмија пева се тропар Великог четвртка, за време чијег појања ђакон (или презвитер) каде цео храм, и након тога почиње се са читањем дванаест Страсних Еванђеља. Неопходно је напоменути следеће: У нашим крајевима усталила се једна веома лоша и погрешна пракса клечања за време читања Страсних Еванђеља, која указује на недовољну литургијску свест, као и на уношење идивидуалне (личне) побожности на заједничко богослужење. Канонски поредак налаже да у овом периоду, па све до вечерњег на Педесетницу, нема клечања. Са друге стране, ђакон нас пре читања ових Еванђеља позива да смерно (усправно) стојимо и са сваком пажњом слушамо Еванђелске одељке о страдању Господњем. На заједничном (саборном) богослужењу није дозвољено изражавати некакву личну побожност, већ у духу саборности и заједништва, прилагођавамо се вишевековном богослужбеном поретку, и тако целокупно биће човечије учествује како положајем, тако и покретима свога тела, не реметећи освештани и благословени богослужбени поредак. Након отпеваног тропара и кађења храма са двери се чита прво Страсно Еванђеље. Пре читања Еванђеља певница поје „Слава теби Господе, слава теби!ˮ, док на крају сваког од дванаест Еванђеља пева се „Слава дуготрпљењу твоме Господе!ˮПрвих пет Страсних Еванђеља подељено је са по три антифона и са сједалнима. Када је реч о овим сједалним, наглашавамо да је у овом случају за време њиховог појања забрањено седење, из разлога што Свето Еванђеље стоји на налоњу испред царских двери, као и због кађења. Након петог Еванђеља Епископ (или презвитер), износи икону Распећа, или Распеће Христово и полаже га на уобичајено место на средини храма. За време изношења Распећа Христовог поје се дивна стихира: Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио (трипут). Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење. После прочитаног седмог Еванђеља престаје се са кађењем и малим јектенијама, док после осмог Еванђеља почињемо са певањем канона, уз напомену да се у данима страдалне недеље Библијске песме изостављају. Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму са припевом „Слава теби Боже наш, слава теби!ˮ Након прочитаног деветог Еванђеља поју се хвалитне стихире, док након десетог Еванђеља читамо мало славословље и ђакон (или презвитер) произноси прозбену јектенију, након које се чита једанаесто Еванђеље. Потом појемо стиховње стихире и након њих се чита дванаесто Еванђеље, уз напомену да се пред ово последње Еванђеље кади цео храм. Наставак и крај јутрења је као по обичају, уз отпуст Великог петка: „Христос истинити Бог наш, који је ради спасења света претрпео пљувања, бијења, ударања, крст и смрт…ˮ У продужетку овог јутрења не служимо први час, јер се на Свети и Велики петак ујутро служе Велики (царски) часови. Распоред дванаест Страсних Еванђеља: Прво Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 46 (глава 13,31-18,1) Друго Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 58 (глава 18,1-28) Треће Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 109 (глава 26,57-75) Четврто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 59 (глава 18,28-19,16) Пето Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 111 (глава 273-32) Шесто Страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 67 (глава 15,16-32) Седмо Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 113 (глава 27,33-54) Осмо Страсно Еванђеље: Од Луке, зачало 111 (глава 23,32-49) Девето Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 61 (глава 19,25-37) Десето страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 69 (глава 15,43-47) Једанаесто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 62 (глава 19,38-42) Дванаесто Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 114 (глава 27,62-66) Из химнографије Светог и Великог четвртка: Хлеб примивши у руке издајник, потајно их пружа и прима цену Онога који је рукама својим саздао човека; и непоправив остаје, Јуда роб и варалица. (кондак) Сабира се дакле, веће Јудејско, да би Саздатеља и Творца свега, предало Пилату. О безаконика, о неверника! Јер Оног који долази да суди живима и мртвима, на суд спремају; Онога који исцељује страсти, за страдање припремају. Господе дуготрпељиви, велика је милост твоја, слава Теби. (прва стихира на хвалитне) Јуда издајник лукав будући, лукавим целивом предаде Спаса Господа, и Владику свих, као роба продаде безаконицима. Као овца на заклање, тако иђаше Јагње Божије, Син Очев, једини Многомилостиви. (трећа стихира на хвалитне) Јагње, којега проповеда Исаија, иде вољно на заклање, и плећа даје на ране, образе на шамаре, а лице не окрену од срамоте пљувања; и на срамну смрт се осуђује. Безгрешни све ово вољно прихвата, да би свима даровао из мртвих васкрсење. (Слава и сада на хвалитне) Данас се против Христа сабра лукаво веће, и против Њега сујетно се саветоваху, да предаду Пилату на смрт Невинога. Данас због новца Јуда сам себи вешала ставља, и лишава сеоба живота, привременог и божанског. Данас Кајафа нехотећи пророкује: Боље је, говорећи, да један умре за народ! Јер је дошао да пострада за грехе наше, да нас ослободи, од ропства непријатељу, као Добар и Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Тајноводећи, Господе, твоје ученике, учио си говорећи: О пријатељи, гледајте, да никакав страх вас не одвоји од Мене, јер ако и страдам, но за свет. Не саблажњујте се, дакле, о Мене, јер не дођох да ми служе, него да служим и душу своју положим у откуп за свет. Зато, ако сте ви пријатељи моји, намене се угледајте: Који хоће да је први, последњи нека буде; господар као слуга. Останите у мени, да грозд донесете; јер ја сам чокот живота. (и сада на стиховње) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка
  17. У Свети и Велики четвртак вршимо молитвени спомен на Христову Тајну Вечеру на којој је установљена Света Евхаристија; Молитвено се сећамо Спаситељеве опроштајне беседе, на Христово омивање ногу својим ученицима, као и Првосвештеничке молитве пред страдање. Чин омивања Часне трпезе и ногу на Свети и Велики четвртак (ПДФ) Повезани текстови: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак Катихета Бранислав Илић: Света и Велика среда Централни и особито важан спомен Великог четвртка јесте Христова Тајанствена вечера, на којој је Он заблагодаривши Оцу, преломивши и осветивши дао хлеб својим Светим ученицама и апостолима рекавши: „Узмите, једите; ово је тело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за вас и за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 26-28) Црква Божја од овог тренутка до данас, није ништа друго до једна непрестана Тајна вечера, једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење са Њим јединим истинским Свештенослужитељем. Када су питали једног Светогорског старца: Страче, шта је Црква? Он је будући испуњен богатим литургијским искуством свом духовном чаду одговорио: Црква је непрестана Литургија. Из ове врло надахнуте поуке огледа се онај суштински значај Свете Литургије као Тајне над тајнама, и као наше учествовање у вечној трпези Царства небеског где увек и изнова потврђујемо свој хришћански идентитет. Ове Спаситељеве такозване речи установљења које је изговорио на Тајној вечери, саставни су и централни део сваке евхаристијске молитве, или како још кажемо, молитве анафоре. По речима Високопреосвештеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија: „Исти Господ који је био са својим ученицима приноси и приноси се на свакој Светој Литургији, исти Господ поново бива жртвован и страда, исти Господ који је благословио дарове на Тајној вечери, поново благосиља и освећује силом и наитијем Духа Светога, и тако вечно Он бива Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, Христос Бог наш . На Литургији Светог и богоносног Василија Великог коју савршавамо на Велики четвртак, сви се молимо да постанемо вечни причасници Спаситељеве Тајанствене вечере која вечно траје и на којој су сви позвани без изузетка. Приликом Тајне вечере Господ је прорекао својим ученицима да ће га један од њих издати, знајући да ће то бити Јуда. „Заиста вам кажем; један од вас издаће ме“ (Мт. 26, 21). „А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза“ (Мт. 26, 25). „Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом“ (Мт. 26, 35). Након Тајне вечере Христос праћен својим ученицима одлази у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти. У овај свети дан сећамо се и Христовог омивања ногу својим ученицима, показујући тако крајњу смерност, која за хришћане представља врлину над врлинама. У синаксару Великог четвртка о овом Спаситељевом чину читамо: „Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и нека буде свима слуга. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство.ˮ Богослужбене особености Светог и Великог четвртка Велики четвртак красе многе богослужбене особености, почев од Литургије Светог Василија Великог коју почињемо вечерњим богослужењем, па до такозваног Великог бденија. На јутарњем богослужењу Великог четвртка након шестопсалмија поје се посебан тропар: Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби. Света Црква, овим садржајним тропаром подсећа вернике да одбацују наклоности према материјалном, и према овоземаљским стварима јер, указујући на пример Јуде, потврђује се оно шта је Спаситељ рекао: „Ни један слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Лк. 16,13). Након овог тропара, следи читање Еванђеља (Лк. 12, 1-40; зачало 108), након Еванђелског чтенија читамо педесети псалам, и након тога одмах почињемо са појањем канона. После треће песме канона читамо сједалне, док после шесте песме читамо кондак, икос и синаксар. Као и у прва три дана страдалне недеље, Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму уз припеве „Слава теби Боже наш, слава тебиˮ. Једна од богослужбених особености је и тропар пророштва и читање Старозаветног одељка из пророштва Јеремијиних на првом часу. У овом Старозаветном чтенију Пророк види непријатељство јудејских старешина против Христа, као и Спаситељеву кротост приликом предавања у руке безбожника. За време читања часова, у неким крајевима, особито код Православних Грка, постоји благословени и леп обичај да се омива Часна трпеза. Овај чин омивања Часне трпезе према напоменама из богослужбеног правила, савршава Архијереј, а ако Архијереј није присутан, обавља најстарији презвитер. На Велики четвртак савршавамо и Свету Евхаристију, служимо вечерњу Литургију Светог Василија Великог, и овде би било корисно нагласити да би она требала да се служи нешто касније него иначе (типик предлаже да би време служења ове Литургије било у осми час дана, тј. око 14. часова поподне). На овој Литургији након малог входа читамо Старозаветне одељке из књиге Изласка (Глава 19,10-19.), из књиге о Јову (Глава 38,1-21 и 42,1-5.), као и из пророштава Исаијиних (Глава 50,4-11.) Од Новозаветних чтенија читамо: Из прве посланице Коринћанима, зачало 149.(Глава 11,23-32.); и из Еванђеља од Матеја, зачало 107. (Глава: 26,1-20; Јн. 133-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45;Мт. 26,40-27,2.) Уместо херувимске песме поје се посебна песма: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме. Ову песму појемо и на месту причасног, као и уместо „Да се испуне хвале Твоје … После заамвоне молитве, служи се чин омивања ногу. На овој Светој Литургији припремају се и честице за причешћивање болесних током целе године. Када је реч о овој припреми, многи литургичари сматрају да се ове честице за болне могу припремати и на било којој другој Литургији, када се укаже потреба, мада и поред ове литургичке напомене, слободно можемо рећи да се некако усталило припремање честица за причешће болних, искључиво на Велики четвртак. У саборним храмовима помесних цркавâ, на Велики четвртак предстојатељ освећује Свето миро, које се у претходним данима припремало посебним чином, такозваним мироварењем. На велики четвртак увече, у други час ноћи (око 21. 30ч), служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или чином Светих и спасоносних Страдања Господњих. Након шестопсалмија пева се тропар Великог четвртка, за време чијег појања ђакон (или презвитер) каде цео храм, и након тога почиње се са читањем дванаест Страсних Еванђеља. Неопходно је напоменути следеће: У нашим крајевима усталила се једна веома лоша и погрешна пракса клечања за време читања Страсних Еванђеља, која указује на недовољну литургијску свест, као и на уношење идивидуалне (личне) побожности на заједничко богослужење. Канонски поредак налаже да у овом периоду, па све до вечерњег на Педесетницу, нема клечања. Са друге стране, ђакон нас пре читања ових Еванђеља позива да смерно (усправно) стојимо и са сваком пажњом слушамо Еванђелске одељке о страдању Господњем. На заједничном (саборном) богослужењу није дозвољено изражавати некакву личну побожност, већ у духу саборности и заједништва, прилагођавамо се вишевековном богослужбеном поретку, и тако целокупно биће човечије учествује како положајем, тако и покретима свога тела, не реметећи освештани и благословени богослужбени поредак. Након отпеваног тропара и кађења храма са двери се чита прво Страсно Еванђеље. Пре читања Еванђеља певница поје „Слава теби Господе, слава теби!ˮ, док на крају сваког од дванаест Еванђеља пева се „Слава дуготрпљењу твоме Господе!ˮПрвих пет Страсних Еванђеља подељено је са по три антифона и са сједалнима. Када је реч о овим сједалним, наглашавамо да је у овом случају за време њиховог појања забрањено седење, из разлога што Свето Еванђеље стоји на налоњу испред царских двери, као и због кађења. Након петог Еванђеља Епископ (или презвитер), износи икону Распећа, или Распеће Христово и полаже га на уобичајено место на средини храма. За време изношења Распећа Христовог поје се дивна стихира: Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио (трипут). Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење. После прочитаног седмог Еванђеља престаје се са кађењем и малим јектенијама, док после осмог Еванђеља почињемо са певањем канона, уз напомену да се у данима страдалне недеље Библијске песме изостављају. Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму са припевом „Слава теби Боже наш, слава теби!ˮ Након прочитаног деветог Еванђеља поју се хвалитне стихире, док након десетог Еванђеља читамо мало славословље и ђакон (или презвитер) произноси прозбену јектенију, након које се чита једанаесто Еванђеље. Потом појемо стиховње стихире и након њих се чита дванаесто Еванђеље, уз напомену да се пред ово последње Еванђеље кади цео храм. Наставак и крај јутрења је као по обичају, уз отпуст Великог петка: „Христос истинити Бог наш, који је ради спасења света претрпео пљувања, бијења, ударања, крст и смрт…ˮ У продужетку овог јутрења не служимо први час, јер се на Свети и Велики петак ујутро служе Велики (царски) часови. Распоред дванаест Страсних Еванђеља: Прво Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 46 (глава 13,31-18,1) Друго Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 58 (глава 18,1-28) Треће Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 109 (глава 26,57-75) Четврто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 59 (глава 18,28-19,16) Пето Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 111 (глава 273-32) Шесто Страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 67 (глава 15,16-32) Седмо Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 113 (глава 27,33-54) Осмо Страсно Еванђеље: Од Луке, зачало 111 (глава 23,32-49) Девето Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 61 (глава 19,25-37) Десето страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 69 (глава 15,43-47) Једанаесто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 62 (глава 19,38-42) Дванаесто Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 114 (глава 27,62-66) Из химнографије Светог и Великог четвртка: Хлеб примивши у руке издајник, потајно их пружа и прима цену Онога који је рукама својим саздао човека; и непоправив остаје, Јуда роб и варалица. (кондак) Сабира се дакле, веће Јудејско, да би Саздатеља и Творца свега, предало Пилату. О безаконика, о неверника! Јер Оног који долази да суди живима и мртвима, на суд спремају; Онога који исцељује страсти, за страдање припремају. Господе дуготрпељиви, велика је милост твоја, слава Теби. (прва стихира на хвалитне) Јуда издајник лукав будући, лукавим целивом предаде Спаса Господа, и Владику свих, као роба продаде безаконицима. Као овца на заклање, тако иђаше Јагње Божије, Син Очев, једини Многомилостиви. (трећа стихира на хвалитне) Јагње, којега проповеда Исаија, иде вољно на заклање, и плећа даје на ране, образе на шамаре, а лице не окрену од срамоте пљувања; и на срамну смрт се осуђује. Безгрешни све ово вољно прихвата, да би свима даровао из мртвих васкрсење. (Слава и сада на хвалитне) Данас се против Христа сабра лукаво веће, и против Њега сујетно се саветоваху, да предаду Пилату на смрт Невинога. Данас због новца Јуда сам себи вешала ставља, и лишава сеоба живота, привременог и божанског. Данас Кајафа нехотећи пророкује: Боље је, говорећи, да један умре за народ! Јер је дошао да пострада за грехе наше, да нас ослободи, од ропства непријатељу, као Добар и Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Тајноводећи, Господе, твоје ученике, учио си говорећи: О пријатељи, гледајте, да никакав страх вас не одвоји од Мене, јер ако и страдам, но за свет. Не саблажњујте се, дакле, о Мене, јер не дођох да ми служе, него да служим и душу своју положим у откуп за свет. Зато, ако сте ви пријатељи моји, намене се угледајте: Који хоће да је први, последњи нека буде; господар као слуга. Останите у мени, да грозд донесете; јер ја сам чокот живота. (и сада на стиховње) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка View full Странице
  18. ризница богословља

    Катихета Бранислав Илић: Света и Велика среда

    У личности покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави. Сва четири Еванђелиста описују догађај када је жена блудница помазала скупоценим миром Спаситељеве ноге, наглашавајући да ово помазање представља вид припреме за Христово страдање и погребење. Свакако да ово покајање жене блуднице није било одједном и није се догодило случајно, она је прошла кроз унутрашњу пприпрему и обасјна Спаситељевом силом, омрзнула своја гнусна и греховна дела, и док је Господ вечерао у дому Симона губавога она се делатно покајала за сва своја учињена сагрешења која су помрачивала њену душу. Химнографија Велике среде нас подсећа да је жена скупоцено миро купила од продаваца, и побојавши се због својих сагрешења она се одлучила да драгоцено миро излије на Спаситељеве нога и на видљив начин изрази своје покајање. Насупрот великом покајању жене грешнице, знаменити химнографи нас подсећају и на мрачно Јудино издајство. Занимљиво је тумачење Светог Јована Златоустог о догађају помазања Спаситељевих ногу: „Жена, дакле, види Исуса и приступи му са смелом надом. А ако је жена која је боловала од точења крви приступила са трепетом и збуњено иако ништа нечисто није исповедила у себи, јер је њена нечистота, очито, била последица њене природе, колико ли је већи страх и стид морала да осећа ова жена због своје нечисте савести! Зато је и пришла Исусу после многих жена – Самарјанки, Хананејки, крвоточиве и других, и то не пред народом, него у кући. И док су други долазили да им исцели тело, једина је она дошла да ода поштовање Исусу и ради оправдања душе. Она није имала никакву повреду на свом телу, и нарочито зато свако треба да јој се диви. Она не прилази Исусу као обичном човеку – иначе не би обрисала Његове ноге својом косом – него као бићу које је изнад човека. Управо зато полаже пред Христове ноге онај део који се у целокупном човековом телу цени више од свих осталих делова – своју главу.ˮ Црква нас у овај дан подсећа на безумно дело Јуде који издајничким целивом издаде Христа за тридесет сребрника. У богослужењу Велике среде своје молитве и упућујемо Господу нашем да нас учини достојнима покајања покајане блуднице која постаде образац истинског покајања и преумљења целог бића које је окорело у греху, али молимо се спаситељу нашем да нас сачува од безумног и погубног пута Јудиног издајства. Свети Оци јасно говоре да се на Велику среду сећамо Јудиног безумног дела, не зато што је такво дело достојно сећања и помињања, већ да би нас подсетило на страдални пут Господа нашег Исуса Христа и његово крајње смирење. У богослужбеној пракси на Велику среду се усталило и савршавање Свете тајне јелеосвећења. Овде је потребно нагласити да Свету тајну јелеосвећења не би требало служити ако за то не постоји нарочита потреба, тј. ако нема тежих болесника који потребују ову Свету тајну. У Светој тајни јелеосвећења Дух Свети, својом благодатном силом силази на болесника над којим се ова Света тајна и служи. Циљ њеног савршавања је двојак, а састоји се у опраштању грехова и молитви за исцељење болесника од болести и немоћи. Говорећи о Светој тајни Јелеосвећења, Свети Владика Николај Охридски и Жички поучава: „Апостол Јаков пише нам: „болује ли ко међу вама нека дозове старешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је грехе учинио, опростиће му се“ (5, 14-15). Не треба дозвати ма кога него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина) него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сâм Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама, но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином. Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.ˮ На крају, када је у питању богослужење Велике среде, потребно је нагласити да се у овај трећи дан страдалне седмице престаје са служење Литургије Пређеосвећених дарова, као и са читањем великопосне молитве Светог Јефрема Сирина. Из химнографије Свете и Велике среде: Безаконовавши више од блуднице, Блаже, кишу суза никада Ти не принесох, но ћутањем молећи се припадам Ти, љубављу целивајући пречисте ноге твоје, да би ми као Владика подарио опроштај дугова, мени који Ти вапијем Спаситељу: Од нечистоте дела мојих избави ме. (кондак Велике среде) Блудница приступи к Теби, миро са сузама изливајући на ноге твоје, Човекољубче, и смрада од зала избавља се заповешћу твојом. А неблагодарни ученик, дишући благодат твоју, ову одбацује, и смрадом се одева, среброљубљем продајући Тебе. Слава Христе милосрђу твоме. (први сједален) Скупоцено миро, блудница помеша са сузама, и изливаше на пречисте ноге твоје, љубећи их; њу си одмах оправдао, а нама опроштај даруј, који си нас ради пострадао, и спаси нас. (прва стихира на хвалитне) О Јудине несреће! Гледаше блудницу која целиваше стопе, и размишљаше лукаво о издаји целивом. Она плетенице развеза, а он се гњевом свезиваше, носећи уместо мира злосмрадну злоћу; јер завист не зна да претпостави корисно. О Јудине несреће! од које избави Боже душе наше. (четрвта стихира на хвалитне) Данас Христос долази у дом фарисејев, и жена грешница приступивши к ногама, превијаше се вапијући: Види погружену у греху, очајну због својих дела, које се не гнуша твоја доброта; и дај ми Господе опроштај зала мојих, и спаси ме. (прва стихира на стиховње) Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  19. У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају. Повезани текстови: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак У личности покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави. Сва четири Еванђелиста описују догађај када је жена блудница помазала скупоценим миром Спаситељеве ноге, наглашавајући да ово помазање представља вид припреме за Христово страдање и погребење. Свакако да ово покајање жене блуднице није било одједном и није се догодило случајно, она је прошла кроз унутрашњу пприпрему и обасјна Спаситељевом силом, омрзнула своја гнусна и греховна дела, и док је Господ вечерао у дому Симона губавога она се делатно покајала за сва своја учињена сагрешења која су помрачивала њену душу. Химнографија Велике среде нас подсећа да је жена скупоцено миро купила од продаваца, и побојавши се због својих сагрешења она се одлучила да драгоцено миро излије на Спаситељеве нога и на видљив начин изрази своје покајање. Насупрот великом покајању жене грешнице, знаменити химнографи нас подсећају и на мрачно Јудино издајство. Занимљиво је тумачење Светог Јована Златоустог о догађају помазања Спаситељевих ногу: „Жена, дакле, види Исуса и приступи му са смелом надом. А ако је жена која је боловала од точења крви приступила са трепетом и збуњено иако ништа нечисто није исповедила у себи, јер је њена нечистота, очито, била последица њене природе, колико ли је већи страх и стид морала да осећа ова жена због своје нечисте савести! Зато је и пришла Исусу после многих жена – Самарјанки, Хананејки, крвоточиве и других, и то не пред народом, него у кући. И док су други долазили да им исцели тело, једина је она дошла да ода поштовање Исусу и ради оправдања душе. Она није имала никакву повреду на свом телу, и нарочито зато свако треба да јој се диви. Она не прилази Исусу као обичном човеку – иначе не би обрисала Његове ноге својом косом – него као бићу које је изнад човека. Управо зато полаже пред Христове ноге онај део који се у целокупном човековом телу цени више од свих осталих делова – своју главу.ˮ Црква нас у овај дан подсећа на безумно дело Јуде који издајничким целивом издаде Христа за тридесет сребрника. У богослужењу Велике среде своје молитве и упућујемо Господу нашем да нас учини достојнима покајања покајане блуднице која постаде образац истинског покајања и преумљења целог бића које је окорело у греху, али молимо се спаситељу нашем да нас сачува од безумног и погубног пута Јудиног издајства. Свети Оци јасно говоре да се на Велику среду сећамо Јудиног безумног дела, не зато што је такво дело достојно сећања и помињања, већ да би нас подсетило на страдални пут Господа нашег Исуса Христа и његово крајње смирење. У богослужбеној пракси на Велику среду се усталило и савршавање Свете тајне јелеосвећења. Овде је потребно нагласити да Свету тајну јелеосвећења не би требало служити ако за то не постоји нарочита потреба, тј. ако нема тежих болесника који потребују ову Свету тајну. У Светој тајни јелеосвећења Дух Свети, својом благодатном силом силази на болесника над којим се ова Света тајна и служи. Циљ њеног савршавања је двојак, а састоји се у опраштању грехова и молитви за исцељење болесника од болести и немоћи. Говорећи о Светој тајни Јелеосвећења, Свети Владика Николај Охридски и Жички поучава: „Апостол Јаков пише нам: „болује ли ко међу вама нека дозове старешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је грехе учинио, опростиће му се“ (5, 14-15). Не треба дозвати ма кога него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина) него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сâм Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама, но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином. Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.ˮ На крају, када је у питању богослужење Велике среде, потребно је нагласити да се у овај трећи дан страдалне седмице престаје са служење Литургије Пређеосвећених дарова, као и са читањем великопосне молитве Светог Јефрема Сирина. Из химнографије Свете и Велике среде: Безаконовавши више од блуднице, Блаже, кишу суза никада Ти не принесох, но ћутањем молећи се припадам Ти, љубављу целивајући пречисте ноге твоје, да би ми као Владика подарио опроштај дугова, мени који Ти вапијем Спаситељу: Од нечистоте дела мојих избави ме. (кондак Велике среде) Блудница приступи к Теби, миро са сузама изливајући на ноге твоје, Човекољубче, и смрада од зала избавља се заповешћу твојом. А неблагодарни ученик, дишући благодат твоју, ову одбацује, и смрадом се одева, среброљубљем продајући Тебе. Слава Христе милосрђу твоме. (први сједален) Скупоцено миро, блудница помеша са сузама, и изливаше на пречисте ноге твоје, љубећи их; њу си одмах оправдао, а нама опроштај даруј, који си нас ради пострадао, и спаси нас. (прва стихира на хвалитне) О Јудине несреће! Гледаше блудницу која целиваше стопе, и размишљаше лукаво о издаји целивом. Она плетенице развеза, а он се гњевом свезиваше, носећи уместо мира злосмрадну злоћу; јер завист не зна да претпостави корисно. О Јудине несреће! од које избави Боже душе наше. (четрвта стихира на хвалитне) Данас Христос долази у дом фарисејев, и жена грешница приступивши к ногама, превијаше се вапијући: Види погружену у греху, очајну због својих дела, које се не гнуша твоја доброта; и дај ми Господе опроштај зала мојих, и спаси ме. (прва стихира на стиховње) Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  20. ризница богословља

    Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак

    Како нам саопштава Еванђелист Матеј, у уторак страдалне недеље ујутру Господ наш Исус Христос провео је у Јерусалимском храму где је поучавао. Многи првосвештеници и старешине слушајући Спаситељеве беседе и схвативши да се те речи односе на њих, гледаху да га ухвате и убију, али се бојаху народа. Исус Христос поучавајући своје ученике и народ често је говорио у причамо, тако се на Велики уторак сећамо Спаситељеве приче о десет мудрих и десет неразумних девојака. Кроз богослужење Великог уторка црква нас подсећа да се не предајемо греховном сну немара, већ да у нашем подвигу не заборавимо да понесемо у својим земљаним судовима душе своје, уље милосрђа и љубави, јер без тога нећемо моћи да изађемо пред Господа, Женика цркве који је пун љубави и милосрђа. Овом дивном перикопом бивамо поучени да за долазак Женика цркве увек будемо будни и припремљени заоденувши себе целомудреношћу, милостињом и добрим делима, а да светиљке душе наше светле врлинама и правом вером. Велики Богослов и проповедник Свети Јован Златоусти у једној од својих омилија на Еванђеље о десет мудрих и десет неразумних девојака, богомудро поучава свакога од нас: „Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Свето Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило малоˮ. У кондаку Великог уторка појемо како се хришћански живот темељи како на љубави, тако и на милосрђу. Када Господ Христос изненада поново дође, једино ће свакога од нас препознати по делатној љубави. Химнографију овог другог дана страдалне недеље, саставили су Свети Козма Мајумски, двопеснец на јутрењу и Свети Андреј Критски, трипеснец на повечерју. Из химнографије Великог уторка: Помисли душо о часу краја, и посечења смоквинога уплаши се, предан теби талант трудољубиво обрађуј, бедна, бденишући и вапијући: да не останемо изван ложнице Христове. (кондак Великог уторка) Усветлости светих твојих, како да уђем ја недостојан? Јер ако се усудим да заједно са њима уђем у брачне одаје, одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан – бићу избачен од ангела. Очисти Господе, нечистоту душе моје, и спаси ме као Човекољубац. (прва стихира на хвалитне) Слушала си, о душо, за осуду онога који је сакрио талант! Не скривај реч Божју, објављуј чудеса његова, да би умноживши дар, ушла у радост Господа твога.(Слава и сада на хвалитне) Ходите верни, делајмо усрдно Владици; јер раздаје слугама богатство, и аналогно сваки да умножимо талант благодати: један дакле мудрост да приноси добрим речима, други пак службу просвећења да обавља, да се причешћује речју верни, у тајне неупућен, и да расипа богатство, убогима други. Јер ћемо тако позајмљено много усугубити и као верни управитељи Владичине благодати удостојићемо се радости. Ње нас удостој Христе Боже, као Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Гле, теби Владика талант поверава, душо моја, страхом прими дар, позајми дародавцу, раздајући убогима, и стекни пријатеља Господа, да би стала Њему с десне стране, када дође у слави, и да чујеш блажени глас: Уђи, слуго, у радост Господа твога. Ње ме удостој, Спасе, заблуделог, ради велике милости твоје.(Слава и сада на стиховње) катихета Бранислав Илић
  21. Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Црквенословенска реч страст, у себи садржи неколико значења: страдање, трпљење, бол…Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. У овој емисији говоримо о томе у чему се огледају богослужбене специфичности прва три дана страдалне седмице и издвајамо сегменте из дивне химнографије страдалне седмице. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Радио Беседа View full Странице
  22. У Свети и Велики уторак молитвено се сећамо на Господњи одговор фарисејима и садукејима, о другом доласку Христовом, као и Еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака. Повезан текст: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак Како нам саопштава Еванђелист Матеј, у уторак страдалне недеље ујутру Господ наш Исус Христос провео је у Јерусалимском храму где је поучавао. Многи првосвештеници и старешине слушајући Спаситељеве беседе и схвативши да се те речи односе на њих, гледаху да га ухвате и убију, али се бојаху народа. Исус Христос поучавајући своје ученике и народ често је говорио у причамо, тако се на Велики уторак сећамо Спаситељеве приче о десет мудрих и десет неразумних девојака. Кроз богослужење Великог уторка црква нас подсећа да се не предајемо греховном сну немара, већ да у нашем подвигу не заборавимо да понесемо у својим земљаним судовима душе своје, уље милосрђа и љубави, јер без тога нећемо моћи да изађемо пред Господа, Женика цркве који је пун љубави и милосрђа. Овом дивном перикопом бивамо поучени да за долазак Женика цркве увек будемо будни и припремљени заоденувши себе целомудреношћу, милостињом и добрим делима, а да светиљке душе наше светле врлинама и правом вером. Велики Богослов и проповедник Свети Јован Златоусти у једној од својих омилија на Еванђеље о десет мудрих и десет неразумних девојака, богомудро поучава свакога од нас: „Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Свето Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило малоˮ. У кондаку Великог уторка појемо како се хришћански живот темељи како на љубави, тако и на милосрђу. Када Господ Христос изненада поново дође, једино ће свакога од нас препознати по делатној љубави. Химнографију овог другог дана страдалне недеље, саставили су Свети Козма Мајумски, двопеснец на јутрењу и Свети Андреј Критски, трипеснец на повечерју. Из химнографије Великог уторка: Помисли душо о часу краја, и посечења смоквинога уплаши се, предан теби талант трудољубиво обрађуј, бедна, бденишући и вапијући: да не останемо изван ложнице Христове. (кондак Великог уторка) Усветлости светих твојих, како да уђем ја недостојан? Јер ако се усудим да заједно са њима уђем у брачне одаје, одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан – бићу избачен од ангела. Очисти Господе, нечистоту душе моје, и спаси ме као Човекољубац. (прва стихира на хвалитне) Слушала си, о душо, за осуду онога који је сакрио талант! Не скривај реч Божју, објављуј чудеса његова, да би умноживши дар, ушла у радост Господа твога.(Слава и сада на хвалитне) Ходите верни, делајмо усрдно Владици; јер раздаје слугама богатство, и аналогно сваки да умножимо талант благодати: један дакле мудрост да приноси добрим речима, други пак службу просвећења да обавља, да се причешћује речју верни, у тајне неупућен, и да расипа богатство, убогима други. Јер ћемо тако позајмљено много усугубити и као верни управитељи Владичине благодати удостојићемо се радости. Ње нас удостој Христе Боже, као Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Гле, теби Владика талант поверава, душо моја, страхом прими дар, позајми дародавцу, раздајући убогима, и стекни пријатеља Господа, да би стала Њему с десне стране, када дође у слави, и да чујеш блажени глас: Уђи, слуго, у радост Господа твога. Ње ме удостој, Спасе, заблуделог, ради велике милости твоје.(Слава и сада на стиховње) катихета Бранислав Илић View full Странице
  23. ризница богословља

    Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак

    Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Црквенословенска реч страст, у себи садржи неколико значења: страдање, трпљење, бол…Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. По речима Светог Јована Златоустог ова седмица се назива „великомˮ, не зато што су њени дани дужи или је број њених дана већи, већ зато што је Господ у овим данима извршио велика дела: Разрушено је царство ђавола, уништена је смрт, побеђен је грех, скинуто је проклетство, отворен је рај и небо је постало приступачно људима. Људи су постали сједињени са Ангелима, разрушен је и уклоњен преградни зид, и Бог мира је помирио небеско и земаљско. Зато се ова недеља назива Велика недеља.[1] Свети Епифаније кипарски поучава да су хришћани дане страдалне недеље проводили у нарочитој побожности са тоталним постом и појачаном молитвом. Кроз активно учествовање у богослужењима страдалне недеље, сваки хришћанин постаје учесник крсног и страдалног пута Христовог. Сâм тропар који појемо прва три дана подстиче у нама духовну будност како не бисмо заспали греховним сном. Тако већ на јутрењу Великог понедељка у првом сједалном појемо да Господ хита на вољно страдање: Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у својој руци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека. Невидљиви Судијо, како си у телу виђен, и долазиш да будеш убијен од људи безаконих, Ти који осуду нашу осуђујеш страдањем Својим! Стога хвалу, величање и славу узносећи твојој власти, Речи, сагласно приносимо. Богослужбене особености прва три дана страдалне седмице огладају се у заједничком тропару и егзапостилару на јутрењу, као и у заједничком отпусту. На јутрењу после сједалних чита се тумачење Еванђеља, као и Светоотачко тумачење перикопе која се тога дана чита. Након ових чтенија на јутрењу се чита и Еванђеље. Битно је нагласити да на јутрењу не појемо Чесњејшују, већ припеве из трипеснеца који су праћени стихом „Слава теби Боже наш, слава Теби!ˮ Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас. (тропар) Ложницу твоју видим, Спасе мој, украшену, и одећу немам да бих ушао у исту. Просвети хаљину душе моје, Светлодавче, и спаси ме. (егзапостилар) Христос истинити Бог наш, који ради нашега спасења иде на добровољно страдање… (отпуст) Прва три дана страдалне недеље карактерише и служење Литургије Пређеосвећених дарова, на којој се мали вход врши са Еванђељем из разлога што се на њој и чита Еванђеље. Од Старозаветних читања на Пређеосвећеним Литургијама ових дана задржава се читање из Књиге постања, док се читање из прича Соломонових замењује читањем из Књиге о Јову. На Велики понедељак, уторак и среду препоручује се служење Литургије Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова брата Господњег, коју имамо на српском језику, чији превод је приредио блаженопочивши Епископ жички Хризостом (Столић), а издао је Епархијски Управни Одбор Епархије банатске, 1996. године. Једна од препознатљивих особености ових дана јесте читање Четвороеванђеља на трећем, шестом и деветом часу. У званичном типику за сваки дан у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, о овим Еванђелским читањима налазимо следећу напомену: У пракси се ово читање Светог Еванђеља искључиво у прва три дана страсне седмице показало као тешко оствариво. Иако постоји неколико модела одступања од важећег типика, блажене успомене професор А. А. Дмитријевски каже да је идеалу црквене праксе зацртаном у типику, најближе читање Еванђеља, шесте и седме, уместо само седме седмице поста. Распоред читања Четвороеванђеља на трећем, шестом и деветом часу: Понедељак: На трећем часу: Матеј 1-14. главе. На шестом часу: Матеј 15-28 главе. На деветом часу: Марко 1-8 главе. Уторак: На трећем часу: Марко 9-16 главе. На шестом часу: Лука 1-8 главе. На деветом часу: Лука 9-16 главе. Среда: На трећем часу: Лука 17-24 главе. На шестом часу: Јован 1-6 главе. На деветом часу: Јован 7-13,30 стих Богослужење Светог и Великог понедељка Јаков оплакиваше губитак Јосифа, а племенити сеђаше на колима, као цар поштован. Јер пошто не послужи тада Египћанки на задовољење сласти, би прослављен од Онога који познаје срца људи, и који шаље венац непропадљив. (кондак Великог понедељка) Кроз богослужење Светог и Великог понедељка сећамо се Светог праведног целомудреног Јосифа, кога још називамо и праобразом Христовим будући да је од своје браће продан за тридесет сребрника и утамничен, да би се на крају из тог страдања уз Божију помоћ јавио као победник. Кроз цео канон Великог понедељка славимо и величамо праведног Јосифа који је постао пример целомудрености. У овај први дан страдалне недеље сећамо се и оне од Господа проклете и сасушене смокве, која на символичан начин представља јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши собом закон. Према неким тумачењима Господ кажњавајући ову смокву показује да има власт да суди јер је Син Човечији, али не желећи да казни човека Он кажњава бездушну и неосетљиву смокву. Свети Исидор Пелусиот нас пак подсећа да смоква представља и дрво непослушања са чијим листовима су Адам и Ева покрили своју греховну наготу. Кроз богослужбене песме овог првог дана страдалне недеље бивамо позвани да заједно са Господом идемо у Јерусалим, са очишћеним умом и умртвљеним страстима. Господ који иде на вољно страдање, апостолима говораше на путу: Ево узлазимо у Јерусалим, и предаће се Син Човечији, као што је писано за Њега. Ходите, дакле, и ми, очишћеним мислима, пратимо Га, и сараспнимо се са Њим, и умртвимо Њега ради животна уживања, да би и оживели са Њим, и чули Га како вапије: Нећу више ићи у земаљски Јерусалим да бих страдао, него усходим к Оцу моме и Оцу вашем, и Богу моме и Богу вашем, и узнећу вас са собом у горњи Јерусалим, у царство Небеско. (Прва стихира на Господи возвах Великог понедељка) Црквене песме Великог понедељка саставили су знаменити химнографи, Свети Андреј Критски, Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мајумски. Најстарија сведочанства о богослужењу Светог и Великог понедељка налазимо од седмог века у јерусалимском канонару, док каснија сведочанства налазимо од деветог века у типику Велике цариградске цркве и Еваргетидксом типику, како нам сведочи проф. Лазар Мирковићу својој „Хеортологијиˮ. Из химнографије Великог понедељка: Достигавши, верни, спасоносно страдање Христа Бога, неизрециво Његово дуготрпљење прославимо; да би милосрђем својим саваскрсао и нас, умртвљене грехом, као добар и човекољубив. (Друга стихира на хвалитне) Господе, који идеш на страдање, утврђујући своје ученике, говорио си, узевши их насамо: Како се не сећате мојих речи, које сам раније рекао вама, да ни један пророк не може, као што је писано, сем у Јерусалиму бити убијен. Сада је, дакле, време настало за које сам вам рекао: Јер ево предајем се у руке грешника да будем поруган, који ће ме и на крст приковати, и гробу предати, омрзнутог сматраће ме као мртва. Ипак, не бојте се! јер ћу тридневан васкрснути, на радост верних, и живот вечни. (Слава и сада на хвалитне) Господе, учећи своје ученике да размишљају о најсавршенијим стварима, говорио си им да не буду као незнабошци, у владању над најнижим стварима. Јер неће тако бити вама мојим ученицима, јер хотећи сиромах сам. Први, дакле, међу вама да буде свима слуга, а онај који влада као подчињени, и првоизабрани као последњи; јер и Сам дођох да Адаму осиромашеном послужим, и душу моју дадем за избављење многих који ми кличу: слава Теби. (Друга стихира на стиховњим) катихета Бранислав Илић [1] Свети Јован Златоуст, тридесета беседа на Књигу постања. ИЗВОР: Српска Православна Црква
×