Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бранислав'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 235 results

  1. Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Из службе за упокојене: Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар) Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак) Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона) Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален) Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона) Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  2. Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише. Браћа Кирило (Константин) рођен у Јулу 826. године, а упокојио се 14. Фебруара 869. у Риму. Методије рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена Православни грци у Солуну. Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедик. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара храма свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари. Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског Патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата Православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили Православну веру од светих Кирила и Методија. У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био Православне вере, јер црква још увек није била подељена на источну и западну. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског. Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи еванђеља и богослужења, а пре свега речи евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности. Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар) Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка
  3. Поводом празника Светих словенских просветитеља и учитеља Кирила и Методија, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радујте се, Методије и Кириле, народа словенских апостоли и богомудри учитељи!" СВЕ ТЕКСТОВЕ ИСТОГ АУТОРА МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише. Браћа Кирило (Константин) рођен у Јулу 826. године, а упокојио се 14. Фебруара 869. у Риму. Методије рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена Православни грци у Солуну. Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедик. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара храма свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари. Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског Патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата Православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили Православну веру од светих Кирила и Методија. У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био Православне вере, јер црква још увек није била подељена на источну и западну. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског. Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи еванђеља и богослужења, а пре свега речи евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности. Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар) Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка View full Странице
  4. У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. Светих Отаца првог Васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У последњу недељу пред празник Свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све Свете Оце првог Васељенског Сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. Детаљније о првом Васељенском Сабору и његовом значају прочитајте у делу Антона Владимировича Карташова „Васељенски сабориˮ. У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича први Васељенски Сабор, али и 318. Светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. У својој химнографији, професор Мирковић, напомиње да у служби Светих Отаца првог Васељенског Сабора, уопште немамо именâ аутора химнографије у њихову част. Свако од нас би поставио питање због чега се баш у овај недељни дан празнију ови Свети Оци као украси Цркве Христове? На ово питање одговор можемо наћи у бројним како црквено-историјским чињеницама, тако и у богослужбеном предању Цркве. Многи наводе да се овај молитвени спомен установљен јер је први Васељенски Сабор отпочео са радом управо у периоду између Пасхе Господње и Свете Педесетнице (19. јуна). Са друге стране имамо и један богословски разлог који подсећа да су Свети Оци прославили Христа Васкрслога и Вазнесенога, а да су то пренели и формулисали у символу вере. И крајњи разлог овог празновања казује да је на овом светом Сабору одређена пасхалија по којој се израчунава празновање Пасхе. У седму недељу по Васкру на Литургији се чита Еванђеље о Спаситељевој првосвештеничкој молитви, а због чега се ово зачало чита баш у овај дан поучава Свети Владика Николај Охридски и Жички: „Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском.ˮ Преподобни Јустин ћелијски беседећи у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије о овом недељном и радосном дану вели: „Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. „Ми вам јављамо Живот Вечни“ – објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља – острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету… Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! – ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу – људском срцу, што је потребно нашем уму – људском уму, што је потребно нашем животу – људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера – њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.ˮ Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар) Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  5. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радујте се Свети Оци, похвале Никејске!" СВЕ ТЕКСТОВЕ ИСТОГ АУТОРА МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. Светих Отаца првог Васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји. У последњу недељу пред празник Свете Педесетнице, Црква је богомудро установила да се савршава молитвени спомен на све Свете Оце првог Васељенског Сабора који су у борби против погубне Аријеве јереси себе уградили у вечност прослављајући Бога, да би и Господ њих прославио. У синаксару овог недељног дана читамо да се ово празновање не налази случајно између Вазнесења и Педесетнице, јер Свети Оци поред велике победе Православља над Аријевим погрешним учењем, прославише Бога и формулисањем првог дела Символа вере. Детаљније о првом Васељенском Сабору и његовом значају прочитајте у делу Антона Владимировича Карташова „Васељенски сабориˮ. У богослужењу ове седме недеље по Пасхи, молитвено се велича први Васељенски Сабор, али и 318. Светих Отаца овог сабора који се у служби називају Христовим усрдним проповедницима и бранитељима еванђелске истине и учења Цркве Христове. У једној од познатих стихира „Свјатих Отцев лик…ˮ коју појемо на јутрењу ове недеље, Свете Оце називамо многосветлим звездама, необоривим кулама Сиона, миомирисним рајским цветовима, похвалама благословеног града Никеје, као и украсом васцеле васељене. У својој химнографији, професор Мирковић, напомиње да у служби Светих Отаца првог Васељенског Сабора, уопште немамо именâ аутора химнографије у њихову част. Свако од нас би поставио питање због чега се баш у овај недељни дан празнију ови Свети Оци као украси Цркве Христове? На ово питање одговор можемо наћи у бројним како црквено-историјским чињеницама, тако и у богослужбеном предању Цркве. Многи наводе да се овај молитвени спомен установљен јер је први Васељенски Сабор отпочео са радом управо у периоду између Пасхе Господње и Свете Педесетнице (19. јуна). Са друге стране имамо и један богословски разлог који подсећа да су Свети Оци прославили Христа Васкрслога и Вазнесенога, а да су то пренели и формулисали у символу вере. И крајњи разлог овог празновања казује да је на овом светом Сабору одређена пасхалија по којој се израчунава празновање Пасхе. У седму недељу по Васкру на Литургији се чита Еванђеље о Спаситељевој првосвештеничкој молитви, а због чега се ово зачало чита баш у овај дан поучава Свети Владика Николај Охридски и Жички: „Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском.ˮ Преподобни Јустин ћелијски беседећи у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије о овом недељном и радосном дану вели: „Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. „Ми вам јављамо Живот Вечни“ – објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља – острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету… Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! – ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу – људском срцу, што је потребно нашем уму – људском уму, што је потребно нашем животу – људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера – њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.ˮ Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. (тропар) Проповедање Апостола, оци догмата, у Цркви сте једину веру запечатили, јер сте одећу истине носили, исткану од богословља са Неба, уздижући и славећи велику тајну побожности. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса. По речима оца Александра Шмемана: „Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом кажу такви и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“) Са слободом можемо рећи да је Вазнесење Господње празник у коме бивају испуњени и употпуњени сви празници домостроја нашега спасења, почев од рождества Христовог, па до распећа и Христовог славног Васкрсења. Христос је своје ученике усрдно у надахнуто поучавао о Царству Божјем од свог Васкрсења, па све до дана када се са јелеонске горе Вазнео на небо и сео са десне стране Оца. У нашем народу празник Вазнесења не називамо случајно Спасовдан. Име Спасовдан указује да је празником Вазнесења Господњег испуњено и употпуњено дело Спасења, све што је Господ имао у свом превечном плану, испуњено је овим великим Господњим празником. Празник Вазнесења Господњег није се одувек празновао у четрдесети дан по Пасхи, већ је педесетница као благословени период, била време савршавања богослужбених спомена великих празника. Неки Оци пак спомињу да је Вазнесење у једном периоду празновано заједно са празником силаска Светога Духа на Апостоле, али ово двоједино празновање није дуго потрајало, јер већ од Светог Јована Златоустог имамо прве омилије на празник Вазнесења као засебног празника. Ово засебно место прослављања Вазнесења у четрдесети дан по Пасхи довело је и до тога да Вазнесење добије своје претпразништво и попразништво. Место са кога се Господ наш вазнео на небо посебно је поштовано од самих почетака, а као што знамо уз црквене историје на том месту велелепни храм саградила је Света Царица Јелена, али тај храм је до темеља разорен од сарацена. Химнографија овог дивног празника има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким моментима уочавају се моменти туге апостола који су невесели због узласка Спаситељевог на небо. У данашњој служби Вазнесења сачувана је и једна стихира која сведочи о двоједином празновању Вазнесења и Педесетнице, а то је једна од стиховњих стихира на вечерњем. Као и остали велики Господњи празници, Вазнесење има своје посебне антифоне на Литургији, входни стих, као и причастен. На крају није сувишно споменути да се Вазнесење Господње са посебном пажњом и торжественим богослужењима прославља у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и као храмовна слава Вазнесенског храма у центру града. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године Првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  7. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ" Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса. По речима оца Александра Шмемана: „Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом кажу такви и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“) Са слободом можемо рећи да је Вазнесење Господње празник у коме бивају испуњени и употпуњени сви празници домостроја нашега спасења, почев од рождества Христовог, па до распећа и Христовог славног Васкрсења. Христос је своје ученике усрдно у надахнуто поучавао о Царству Божјем од свог Васкрсења, па све до дана када се са јелеонске горе Вазнео на небо и сео са десне стране Оца. У нашем народу празник Вазнесења не називамо случајно Спасовдан. Име Спасовдан указује да је празником Вазнесења Господњег испуњено и употпуњено дело Спасења, све што је Господ имао у свом превечном плану, испуњено је овим великим Господњим празником. Празник Вазнесења Господњег није се одувек празновао у четрдесети дан по Пасхи, већ је педесетница као благословени период, била време савршавања богослужбених спомена великих празника. Неки Оци пак спомињу да је Вазнесење у једном периоду празновано заједно са празником силаска Светога Духа на Апостоле, али ово двоједино празновање није дуго потрајало, јер већ од Светог Јована Златоустог имамо прве омилије на празник Вазнесења као засебног празника. Ово засебно место прослављања Вазнесења у четрдесети дан по Пасхи довело је и до тога да Вазнесење добије своје претпразништво и попразништво. Место са кога се Господ наш вазнео на небо посебно је поштовано од самих почетака, а као што знамо уз црквене историје на том месту велелепни храм саградила је Света Царица Јелена, али тај храм је до темеља разорен од сарацена. Химнографија овог дивног празника има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким моментима уочавају се моменти туге апостола који су невесели због узласка Спаситељевог на небо. У данашњој служби Вазнесења сачувана је и једна стихира која сведочи о двоједином празновању Вазнесења и Педесетнице, а то је једна од стиховњих стихира на вечерњем. Као и остали велики Господњи празници, Вазнесење има своје посебне антифоне на Литургији, входни стих, као и причастен. На крају није сувишно споменути да се Вазнесење Господње са посебном пажњом и торжественим богослужењима прославља у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и као храмовна слава Вазнесенског храма у центру града. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године Првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7). Исцељење слепорођеног човека у Силоамској бањи и исцељење раслабљеног човека у Витезди (Јован 5, 1-18), која сведочи Свети Апостол и еванђелист Јован Богослов у свом еванђељу можемо упоредити. У бањи Витезди, Исус исцељује раслабљеног непосредно и лично и он се исцељује и опоравља самом речју Господњом. У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења. Исцеливши слепорођеног, Господ лекар душе и тела га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. У овој еванђелској перикопи слушамо једно питање које је присутно у нашем свакодневном животу и које је на неки начин доказ нашег маловерја и на неки начин доказ нашег рачунџијског односа према свему ономе што нам се у животу догађа. Апостоли су питали свог Учитеља: „Господе, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Овакво погрешно размишљање да је свако наше искушења или нека новоља доказ казне Божје, враћа нас у Стари Завет у коме читамо о многострадалном Јову и поистовећујемо се са Јововим пријатељима који су исто питање постављали, као и Апостоли, али и као ми данас. Свако од нас се свакодневно пита: Одакле долази искушење и зло? На то питање директно нам одговара књига о Јову у којој богомудро бивамо поучени: „зло не долази од Богаˮ. Господ наш својим ученицима на постављено питање одговара „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њемуˮ У дубини Божјег љубављу испуњеног промисла, одређено је да се на овом слепорођеном пројаве дела Божје, али и слава Божја коју ће Господ на најсавршенији могући начин објавити и показити приликом Вазнесења на небо. Богослужење овог недељног дана и сва химнографија ослања се на еванђелску перикопу подсећајући свакога од нас да за своја искушења и страдања никада не ропћемо већ да са вером, надом и љубављу корачамо путем спасења. Као што је Христос исцелио физичке очи слепорођеном, тако непрестано исцељује и просветљује наше духовне очи, које су од греха ослепеле. Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, тј. до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи. Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Поводом шесте недеље по Пасха у којој читамо свештену перикопу из Еванђеља по Луки о исељењу слепорођеног човека, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Ко саграши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? (Јн. 9, 2). У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7). Исцељење слепорођеног човека у Силоамској бањи и исцељење раслабљеног човека у Витезди (Јован 5, 1-18), која сведочи Свети Апостол и еванђелист Јован Богослов у свом еванђељу можемо упоредити. У бањи Витезди, Исус исцељује раслабљеног непосредно и лично и он се исцељује и опоравља самом речју Господњом. У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења. Исцеливши слепорођеног, Господ лекар душе и тела га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. У овој еванђелској перикопи слушамо једно питање које је присутно у нашем свакодневном животу и које је на неки начин доказ нашег маловерја и на неки начин доказ нашег рачунџијског односа према свему ономе што нам се у животу догађа. Апостоли су питали свог Учитеља: „Господе, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Овакво погрешно размишљање да је свако наше искушења или нека новоља доказ казне Божје, враћа нас у Стари Завет у коме читамо о многострадалном Јову и поистовећујемо се са Јововим пријатељима који су исто питање постављали, као и Апостоли, али и као ми данас. Свако од нас се свакодневно пита: Одакле долази искушење и зло? На то питање директно нам одговара књига о Јову у којој богомудро бивамо поучени: „зло не долази од Богаˮ. Господ наш својим ученицима на постављено питање одговара „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њемуˮ У дубини Божјег љубављу испуњеног промисла, одређено је да се на овом слепорођеном пројаве дела Божје, али и слава Божја коју ће Господ на најсавршенији могући начин објавити и показити приликом Вазнесења на небо. Богослужење овог недељног дана и сва химнографија ослања се на еванђелску перикопу подсећајући свакога од нас да за своја искушења и страдања никада не ропћемо већ да са вером, надом и љубављу корачамо путем спасења. Као што је Христос исцелио физичке очи слепорођеном, тако непрестано исцељује и просветљује наше духовне очи, које су од греха ослепеле. Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, тј. до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи. Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  10. Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: „Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.ˮ Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. Из молитвословља Светом Василију: Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове. Радуј се Василије свети, похвало рода нашега! Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја. Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин. катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  11. Поводом празника ветог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца острошког и тврдошког са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег!" Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: „Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.ˮ Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. Из молитвословља Светом Василију: Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове. Радуј се Василије свети, похвало рода нашега! Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја. Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин. катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  12. У храму Преноса моштију Светог Саве од сутра почиње програм Светосавских дана који ће трајати све до 19. маја, када молитвено прослављамо Пренос моштију светог оца нашег Саве. То је уједно и храмовна слава ове светиње на Бистрици. Наш гсст био је настојатељ храма, протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други. Преузмите плакат у ПДФ формату Извор: Радио Беседа View full Странице
  13. Нови мартовско-априлски 360. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, посвећен је теми односа хришћанства и психологије. На насловној страни овог броја налази се фотографија Његовог Високопреосвештенства Митрополита Навпактоса Јеротеја (Влахоса). Поред редовних рубрикâ у овом броју налази се мноштво тематских текстова који на поучан и надахнут начин исказују теоретски и практични однос теологије са психологијом. У јутарњем програму Радија Беседе садржај овог броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара, задужен за односе са медијима. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе, Епархије бачке Повезана вест: Катихета Бранислав Илић на таласима Радија Светигоре представио нови 360. број Православног мисионара (звучни запис) View full Странице
  14. У пету недељу по Пасхи Господњој заоденути Пасхалном радошћу, а у попрзништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду еванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор ископао је Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и по мишљењу многих један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. Из еванђелског казивања читамо да су Христови ученици отишли у град Сихар по храну, док је Христос седео сам покрај кладенца Јаковљевог, док се није појавила жена Самарјанка која је дошла да захвати воду. У то време, између Јудејаца и Самарјана владало је непријатељство и нетрпељивост. Ово је било нарочито изражено од стране Јудејаца, који су Самарјане сматрали за нечисте, ниже од себе и достојне презира пошто се нису, као они, дословно држали Закона. Из тог разлога међу њима није било готово никаквог општења. Aли Господ по телу Јудејац, још једном Својим присуством руши земаљске законе и принципе, показујући да је Његово Царство - Царство новога живота, у коме више нема "Јудејца ни Јелина, мушког и женског, роба ни слободнога..." (Гал. 3,28), већ су сви деца Божја и браћа и сестре у Духу Светоме. Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудејаца и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Еванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. По речима преподобног оца Јустина ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говари јој о води живој, од које никада неће ожеднети. Велики отац и учитељ Цркве Свети Кирил Александриски подсећа да Водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тј. ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Овај моменат нас подсећа да поред телесне жеђи постоји и духовна жеђ која је много тежа и на неки начин болнија од телесне жеђи. Као што у биолошком смислу највећи део нашег организма чини вода, тако и у духовном смислу највећи део нашег битија (постојања) и највећи део наше душе чини благодат Светога Духа којом се напајамо на свакој Светој Литургији. Духа Светога свако од нас прима најпре у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, а ту задобијену благодат Светога Духа у виду „печата дара Духа Светогаˮ увек и изнова обнавља или актуализује учешћем у Светој Евхаристији као централном догађају човековог постојања. Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу". Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Истииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи - Њиме живи, Њиме који је ваистину истина и живот. И жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Еванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/ 20. марта. Свако од нас је позван да мало дубље размисли о поуци коју Спаситељ износи пред нас, не само у овој eванђелској перикопи, већ и богослужењем ове пете недеље по Пасхи које се суштински ослања на Еванђелско казивање. По речима Преосвећеног Епископа захумско-херцеговачког Григорија Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само "изабраног" јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних "презрених" Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Исусу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос" (Јн. 4,42). Завапимо сви Господу Животодавцу нашем да наше ожеднеле душе испуни водом живота вечнога од које нећемо ожеднети, водом благодати Духа Светога која нас облагодаћује и чини нас достојнима небескога живљења, са свима светима коју су Троједином Богу од памтивека угодили. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна.(кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  15. Пета недеља по Пасхи посвећена је еванђелском казивању о разговору Господа нашег Исуса Христа са женом Самарјанком. Тим поводом доносимо текст катихете Бранислава Илића "Ко је жедан нека дође к мени и пије! (Јн. 7, 37)." СВЕ ТЕКСТОВЕ КАТИХЕТЕ БРАНИСЛАВА ИЛИЋА МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ У пету недељу по Пасхи Господњој заоденути Пасхалном радошћу, а у попрзништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду еванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор ископао је Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и по мишљењу многих један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. Из еванђелског казивања читамо да су Христови ученици отишли у град Сихар по храну, док је Христос седео сам покрај кладенца Јаковљевог, док се није појавила жена Самарјанка која је дошла да захвати воду. У то време, између Јудејаца и Самарјана владало је непријатељство и нетрпељивост. Ово је било нарочито изражено од стране Јудејаца, који су Самарјане сматрали за нечисте, ниже од себе и достојне презира пошто се нису, као они, дословно држали Закона. Из тог разлога међу њима није било готово никаквог општења. Aли Господ по телу Јудејац, још једном Својим присуством руши земаљске законе и принципе, показујући да је Његово Царство - Царство новога живота, у коме више нема "Јудејца ни Јелина, мушког и женског, роба ни слободнога..." (Гал. 3,28), већ су сви деца Божја и браћа и сестре у Духу Светоме. Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудејаца и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Еванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. По речима преподобног оца Јустина ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говари јој о води живој, од које никада неће ожеднети. Велики отац и учитељ Цркве Свети Кирил Александриски подсећа да Водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тј. ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Овај моменат нас подсећа да поред телесне жеђи постоји и духовна жеђ која је много тежа и на неки начин болнија од телесне жеђи. Као што у биолошком смислу највећи део нашег организма чини вода, тако и у духовном смислу највећи део нашег битија (постојања) и највећи део наше душе чини благодат Светога Духа којом се напајамо на свакој Светој Литургији. Духа Светога свако од нас прима најпре у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, а ту задобијену благодат Светога Духа у виду „печата дара Духа Светогаˮ увек и изнова обнавља или актуализује учешћем у Светој Евхаристији као централном догађају човековог постојања. Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу". Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Истииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи - Њиме живи, Њиме који је ваистину истина и живот. И жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Еванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/ 20. марта. Свако од нас је позван да мало дубље размисли о поуци коју Спаситељ износи пред нас, не само у овој eванђелској перикопи, већ и богослужењем ове пете недеље по Пасхи које се суштински ослања на Еванђелско казивање. По речима Преосвећеног Епископа захумско-херцеговачког Григорија Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само "изабраног" јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних "презрених" Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Исусу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос" (Јн. 4,42). Завапимо сви Господу Животодавцу нашем да наше ожеднеле душе испуни водом живота вечнога од које нећемо ожеднети, водом благодати Духа Светога која нас облагодаћује и чини нас достојнима небескога живљења, са свима светима коју су Троједином Богу од памтивека угодили. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна.(кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Свети славни и добропобедни Великомученик, победоносац и чудотворац Георгије, прославља се два пута у току једне црквене богослужбене године и то: 6. маја/23. априла његов централни празник и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма. Његово освештано и Васкрслим Господом испуњено житије казује нам да је Георгије рођен у Кападокији око 275/280. године од побожних и благочестивих родитеља који усадише у њега семе благочешћа и побожности, те од малена Георгије беше испуњен страхом Божјим и украшен врлинским животом. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, Георгије преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно и високо образовање. По узору на свог оца он постаде војсковођа, те тако прво обављаше службу трибуна, а касније и службу војводе. Дубоко испуњен побожношћу и он се супротставио цару Диоклецијану који је наредио страховито гоњење хришћана. Због ове одбране правоверних и својих сутелесника по вери, он пострада мученички као и његов отац и тако постаде образац светог мучеништва као победоносни светитељ. По учењу наше Свете Цркве крв добропобедних мученика постаде семе за нове хришћане, те тако и Георгијева проливена крв постаде не само семе за нове хришћане већ и доказ победе Божје над безбожницима. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Свети Георгије тако постаде велики сведок Божје правде и љубави. Тако са друге стране Свети Великомученик Георгије постаде и велики сведок Васкрсења Христовог, јер својим мученичким страдањем за Христа би удостојен вечне Васкрсне радости и непролазног сјаја мученичког венца. На то нас подсећа и преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија на празник Светог Великомученика Георгија: „Шта је Свети Георгије показао својим мучеништвом? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко.ˮ И након своје смрт Великомученик Георгије остаде истински служитељ Божји, што сведоче и многобројна чуда која се догодише на његовом светом гробу. Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог победоносног светитеља проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за светитеља, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светитељ заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (први тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(други тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  17. Поводом празника Светог славног и добропобедног Великомученика Победоносца и Чудотворца Георгија, доносимо текст катихете Бранислава Илића " Свети Великомученик Георгије – победоносни светитељ". СВЕ ТЕКСТОВЕ КАТИХЕТЕ БРАНИСЛАВА ИЛИЋА МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ Свети славни и добропобедни Великомученик, победоносац и чудотворац Георгије, прославља се два пута у току једне црквене богослужбене године и то: 6. маја/23. априла његов централни празник и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма. Његово освештано и Васкрслим Господом испуњено житије казује нам да је Георгије рођен у Кападокији око 275/280. године од побожних и благочестивих родитеља који усадише у њега семе благочешћа и побожности, те од малена Георгије беше испуњен страхом Божјим и украшен врлинским животом. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, Георгије преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно и високо образовање. По узору на свог оца он постаде војсковођа, те тако прво обављаше службу трибуна, а касније и службу војводе. Дубоко испуњен побожношћу и он се супротставио цару Диоклецијану који је наредио страховито гоњење хришћана. Због ове одбране правоверних и својих сутелесника по вери, он пострада мученички као и његов отац и тако постаде образац светог мучеништва као победоносни светитељ. По учењу наше Свете Цркве крв добропобедних мученика постаде семе за нове хришћане, те тако и Георгијева проливена крв постаде не само семе за нове хришћане већ и доказ победе Божје над безбожницима. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Свети Георгије тако постаде велики сведок Божје правде и љубави. Тако са друге стране Свети Великомученик Георгије постаде и велики сведок Васкрсења Христовог, јер својим мученичким страдањем за Христа би удостојен вечне Васкрсне радости и непролазног сјаја мученичког венца. На то нас подсећа и преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија на празник Светог Великомученика Георгија: „Шта је Свети Георгије показао својим мучеништвом? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко.ˮ И након своје смрт Великомученик Георгије остаде истински служитељ Божји, што сведоче и многобројна чуда која се догодише на његовом светом гробу. Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог победоносног светитеља проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за светитеља, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светитељ заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (први тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(други тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. Ових дана је из штампе изашао 360. број Православног мисионара, посвећен теми односа хришћанства и психологије. Богати садржај новог броја слушаоцима Радио Светигоре, преставио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара, задужен за односе са медијима. Разговор водила: Оливера Балабан, новинар Радија Светигоре Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  19. У среду четврте недеље по Пасхи прослављамо особити празник под називом Преполовљење Педесетнице. У овом празнику обједињено је празновање Васкрсења и празника Педесетнице који нам предстоји. Ради величине и спасоносног значаја празника Пасхе и празника Педесетнице, Црква је Богомудро установила празник Преполовљења Педесетнице који собом обједињује Пасху и Педесетницу и стога се прославља тачно на пола пута или на средини између Пасхе и Педесетнице. У једној од стихира овог празника и појемо: Пошто је дошла половина празника Васкрсења твога Христе и божанског доласка Светога душа Твога, сабравши се опевајмо тајне Твојих чудеса. Смисао празника средине или Преполовљења Педесетнице, јесте истицање везе између Оца, Сина и Светог Духа. У среду, четврте недеље од Пасхе (тачно између Пасхе и Духова), прослављамо Христа Посредника. Њега је послао Отац небески, а Он даје Апостолима обећање о ниспослању Светог Духа. У еванђелској перикопи коју читамо на празник Преполовљења Педесетнице еванђелист Јован нас подсећа да је Спаситељ у половини празника „шатораˮ ушао у храм да поучава. Такозвани празник „шатораˮ Јевреји су прослављали као Сукот и он се састојао од благосиљања плодова али и благодарења Богу који их је избавио. Еванђелист нас подсећа да је осмог дана након празника Господ узвикнуо: Ко је жедан нека дође к мени и пије. Јер, као што Еванђелист Јован сведочи: Из утробе Његове ће потећи реке воде живе (Јован 7, 37-38). Ова Жива вода о којој Еванђелист говори, символизује знак Педесетнице. Сада живимо у ишчекивању Светог Духа, а наша жеђ за богом продубљује наша осеђања и подстиче нас да примимо Божији дар. Можемо закључити да нас ово помињање воде живота уводи у недељу која нам предстоји, у недељу жене Самарјанке која је од Господа затражила воду живота вечнога. Архиепископ Аверкије (Таушев) вели: У песмама Преполовљења час је реч о Васкрсењу Христовом, час нас подсећају на приближавање празника Педесетнице, када је Васкрсли Господ послао Својим ученицима Духа Светога, обилно напајајући и утољавајући духовну жеђ оних који су поверовали у Христа као у Месију и Искупитеља света. Ове речи нам опитно потврђују оно што смо на почетку рекли, да празником Преполовљења Педесетнице бива обједињено празновање Пасхе и Педесетнице. Иконографија овог празника ослања се на еванђелско казивање о Христовом поучавању у храму, стога на икони и видимо Спаситеља који седи на средини храма и поучава. На неким иконама Преполовљења Педесетнице можемо уочити ослањање на еванђелско казивање еванђелиста Луке који сведочи о Христовом поучавању у храму када је имао само 12 година, и стога на иконама видимо изображен Спаситељев лик у виду дванаестогодишњака. Када је реч о икони Преполовљења Педесетнице, није сувишно поменути једну занимљивост. Наиме, у Алмашком храму Света Три Јерарха у Новом Саду на месту јужног Владичанског трона изображена је икона Преполовљења Педесетнице, што свакако представља једну занимљиву специфичност јер се обично на месту владичанских тронова изображава Хрсистос као Велики Архијереј. Богату химнографију празника Преполовљења Педесетнице саставили су: Анатолије (славу на хвалитне), Свети Андреј Критски (канон празника), Свети Јован Дамаскин (стиховње стихире). Сви химнографи наглашавају моменат благодарности Васкрслом Господу и наводе Спаситељево обећање да ће послати Духа Утешитеља. Када је реч о древности празновања празника Преполовљења Педесетнице јерусалимски канонар нам сведочи да је његово празновање у Цркви присутно још од седмог века. Сведочанства налазимо у типику Велике Цркве, Синајском канонару, као и у еваргетидском типику. У мислима Светог Теофана затворника за сваки дан, налазимо предивно тумачење празника Преполовљења педесетнице: На „Преполовљење“ [Педесетице] чујемо Господа где позива: Ко је жедан нека дође мени и пиje. Ако је тако, онда пођимо сви к Њему. Свако ће код Њега утолити своју жеђ, ма чега да је жедан, наравно, уколико предмет његове жеђи није противан Господњем Духу. Који је жедан знања нека иде ка Господу, јер је Он јединствена светлост која истински просвећује сваког човека. Ко је жедан очишћења од грехова и умирења савести која га пече, нека иде ка Господу, јер је Он подигао све грехе света на Крст и раздрао обвезницу њихову. Жедни мира у срцу – нека иду ка Господу: Он је скривница због које човек заборавља на сва лишавања и презире сва богатства. [Човек је тада спреман све да остави] само да би Њега Јединог стекао. Коме је потребна снага – у Њему је свака сила; ко тражи славу – код Њега је слава надсветска; ко слободу – Он је Дародавац истинске слободе. Он ће да реши све наше недоумице, да растргне окове страсти, да развеје све туге и жалости, да надвлада све препреке, сва искушења и замке вражје, и да управи пут наш ка духовном животу. Пођимо зато сви ка Господу! Преполовивши празник, ожеднелу моју душу напој водама побожности, као што си Спаситељу све позивао: Дођите сви који сте ожеднели ка Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби! (тропар) Преполовљавајући законити празник, Створитељу свих и Владико, окупљенима си говорио, Христе Боже: Ходите и захватите воду бесмртности! Зато Ти припадамо и верно кличемо: Милости нам Твоје даруј, јер си Ти Извор нашега живота! (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  20. Поводом празника Преполовљења Педесетнице, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића о овом празнику у коме је богослужбено обједињено празновање Пасхе Господње и Свете Педесетнице. Све текстове катихете Бранислава Илића можете да прочитате ОВДЕ У среду четврте недеље по Пасхи прослављамо особити празник под називом Преполовљење Педесетнице. У овом празнику обједињено је празновање Васкрсења и празника Педесетнице који нам предстоји. Ради величине и спасоносног значаја празника Пасхе и празника Педесетнице, Црква је Богомудро установила празник Преполовљења Педесетнице који собом обједињује Пасху и Педесетницу и стога се прославља тачно на пола пута или на средини између Пасхе и Педесетнице. У једној од стихира овог празника и појемо: Пошто је дошла половина празника Васкрсења твога Христе и божанског доласка Светога душа Твога, сабравши се опевајмо тајне Твојих чудеса. Смисао празника средине или Преполовљења Педесетнице, јесте истицање везе између Оца, Сина и Светог Духа. У среду, четврте недеље од Пасхе (тачно између Пасхе и Духова), прослављамо Христа Посредника. Њега је послао Отац небески, а Он даје Апостолима обећање о ниспослању Светог Духа. У еванђелској перикопи коју читамо на празник Преполовљења Педесетнице еванђелист Јован нас подсећа да је Спаситељ у половини празника „шатораˮ ушао у храм да поучава. Такозвани празник „шатораˮ Јевреји су прослављали као Сукот и он се састојао од благосиљања плодова али и благодарења Богу који их је избавио. Еванђелист нас подсећа да је осмог дана након празника Господ узвикнуо: Ко је жедан нека дође к мени и пије. Јер, као што Еванђелист Јован сведочи: Из утробе Његове ће потећи реке воде живе (Јован 7, 37-38). Ова Жива вода о којој Еванђелист говори, символизује знак Педесетнице. Сада живимо у ишчекивању Светог Духа, а наша жеђ за богом продубљује наша осеђања и подстиче нас да примимо Божији дар. Можемо закључити да нас ово помињање воде живота уводи у недељу која нам предстоји, у недељу жене Самарјанке која је од Господа затражила воду живота вечнога. Архиепископ Аверкије (Таушев) вели: У песмама Преполовљења час је реч о Васкрсењу Христовом, час нас подсећају на приближавање празника Педесетнице, када је Васкрсли Господ послао Својим ученицима Духа Светога, обилно напајајући и утољавајући духовну жеђ оних који су поверовали у Христа као у Месију и Искупитеља света. Ове речи нам опитно потврђују оно што смо на почетку рекли, да празником Преполовљења Педесетнице бива обједињено празновање Пасхе и Педесетнице. Иконографија овог празника ослања се на еванђелско казивање о Христовом поучавању у храму, стога на икони и видимо Спаситеља који седи на средини храма и поучава. На неким иконама Преполовљења Педесетнице можемо уочити ослањање на еванђелско казивање еванђелиста Луке који сведочи о Христовом поучавању у храму када је имао само 12 година, и стога на иконама видимо изображен Спаситељев лик у виду дванаестогодишњака. Када је реч о икони Преполовљења Педесетнице, није сувишно поменути једну занимљивост. Наиме, у Алмашком храму Света Три Јерарха у Новом Саду на месту јужног Владичанског трона изображена је икона Преполовљења Педесетнице, што свакако представља једну занимљиву специфичност јер се обично на месту владичанских тронова изображава Хрсистос као Велики Архијереј. Богату химнографију празника Преполовљења Педесетнице саставили су: Анатолије (славу на хвалитне), Свети Андреј Критски (канон празника), Свети Јован Дамаскин (стиховње стихире). Сви химнографи наглашавају моменат благодарности Васкрслом Господу и наводе Спаситељево обећање да ће послати Духа Утешитеља. Када је реч о древности празновања празника Преполовљења Педесетнице јерусалимски канонар нам сведочи да је његово празновање у Цркви присутно још од седмог века. Сведочанства налазимо у типику Велике Цркве, Синајском канонару, као и у еваргетидском типику. У мислима Светог Теофана затворника за сваки дан, налазимо предивно тумачење празника Преполовљења педесетнице: На „Преполовљење“ [Педесетице] чујемо Господа где позива: Ко је жедан нека дође мени и пиje. Ако је тако, онда пођимо сви к Њему. Свако ће код Њега утолити своју жеђ, ма чега да је жедан, наравно, уколико предмет његове жеђи није противан Господњем Духу. Који је жедан знања нека иде ка Господу, јер је Он јединствена светлост која истински просвећује сваког човека. Ко је жедан очишћења од грехова и умирења савести која га пече, нека иде ка Господу, јер је Он подигао све грехе света на Крст и раздрао обвезницу њихову. Жедни мира у срцу – нека иду ка Господу: Он је скривница због које човек заборавља на сва лишавања и презире сва богатства. [Човек је тада спреман све да остави] само да би Њега Јединог стекао. Коме је потребна снага – у Њему је свака сила; ко тражи славу – код Њега је слава надсветска; ко слободу – Он је Дародавац истинске слободе. Он ће да реши све наше недоумице, да растргне окове страсти, да развеје све туге и жалости, да надвлада све препреке, сва искушења и замке вражје, и да управи пут наш ка духовном животу. Пођимо зато сви ка Господу! Преполовивши празник, ожеднелу моју душу напој водама побожности, као што си Спаситељу све позивао: Дођите сви који сте ожеднели ка Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби! (тропар) Преполовљавајући законити празник, Створитељу свих и Владико, окупљенима си говорио, Христе Боже: Ходите и захватите воду бесмртности! Зато Ти припадамо и верно кличемо: Милости нам Твоје даруј, јер си Ти Извор нашега живота! (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  21. У среду четврте недеље по Пасхи прослављамо особити празник под називом Преполовљење Педесетнице. У овом празнику обједињено је празновање Васкрсења и празника Педесетнице који нам предстоји. Прослављање овог празника богослужбено почиње у уторак четврте недеље по Пасхи на вечерњем. У разговору са нашим гостом, катихетом Браниславом Илићем, сагледали смо овај празник у историјском, богослужбеном и поучном контексту. Нашу пажњу усмерили смо и на иконографију и химнографију празника. ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И ТЕКСТ АУТОРА КАТИХЕТЕ БРАНИСЛАВА ИЛИЋА НА ИНТЕРНЕТ СТРАНИЦИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ: О празнику Преполовљења Педесетнице View full Странице
×