Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'болести'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, сабрат Световазнесенског храма у београдском насељу Жарково. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу греха и болести. Садржај овонедељне емисије "Врлинослов" својом темом указује да је људски пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. Према казивању Светог Исака Сирина сви смо ми помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење говори Свети Исак; али од кога тражи оздрављење онај коме се Бог смиловао откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Болести могу да буду пут ка Богу, зато многи болесни људи хришћани знају да заблагодаре Богу и да имају ту свест да болест није само лишавње функционалности коју човек потребује да би радио и стицао, већ да је болест један вид љубавне шансе коју нам Бог дарује, да се кроз то смиримо и кренемо путем љубави, али и да се утишамо и успоримо брзину живота, поучио је презвитер Александар Јовановић. Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Александар Јовановић у емисији "Врлинослов": Болести могу да буду пут ка Богу BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм , Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, са...
  2. После молитве разговараћемо на тему хришћанског погледа на болест и здравље.
  3. Покајање је последњи чин излечења од психијатријске болести. Човек, самосагледавши се током терапијског поступка, или видевши се у огледалу своје унутрашње чистоте. Одбацује све те наносе, и јавља се у својој првобитности. Постајући здрав, сам од себе престаје да обавља своје присиле, изгубе се параноидне мисли, или депресивна расположења, и човек се чуди себи како је могао тако дубоко да упадне у све то. Посебно ако је уз све ишао алкохолизам (или нека друга зависност) – то се све сада одбацује са гнушањем. Све је то пропраћено и са сасвим експлицитним исказивањем тежње за опроштајем од оних, које особа, која је дошла себи, воли, а који су трпели због њене менталне слабости. Светомир Бојанин, Под дрветом сазнања, 45–46 Извор: Епархија жичка
  4. У првом делу овог, да га тако назовемо, фељтона о теолошком тумачењу једне старе болести, поред уводних напомена, било је речи о томе како су на лепру гледали библијски писци. Сада ће пажња бити усмерена на списе црквених отаца и учитеља који су деловали у првим вековима. 1. Метафора губе у раном хришћанству У периоду од 300. до 500. године, Византијско царство je искусило епидемију лепре сличну оној која ће задесити западну Европу два века након Првог крсташког рата, 1099. године.[1] Анализа грчких и латинских извора открива нам како је лепра далеко превазишла оквире болести и постала метафора са широким спектром значења, теологизирана и чврсто постављена у саме темеље хришћанске културе и Истока и Запада. У односу на период паганске антике, рановизантијско доба донело је драстичну промену што се тиче односа према сиромашнима и болеснима, од којих су најбројнији били они који су оболели од губе. Тада је реч губа, осим метафоричне употребе, почела да се користи за описивање cимптома одистинске болести. Ову болест, коју је археологија идентификовала међу скелетима који потичу из Египта из 200. године пре н. е., писци патристичког периода звали су света болест. Градиле су се болнице за губаве, њихово стање се детаљно описивало, а њихова болест се називала елефантијазис или леонтијазис. Ово стање трајало је све до времена Св. Јована Дамаскина (777–857), који je проширио значење израза лепра, и у њега укључио симптоме које је Аристеј описао под поменутим називима.[2] (Да бисмо избегли забуну, наставићемо да анахроно користимо израз лепра или губа, иако се у изворима користе термини елефантијазис и, посебно, света болест, да би се описали симптоми болести која повезана с патњама оних најсиромашнијих и од друштва одбачених.) Да ли је Јован Дамаскин допринео конфузији која је владала у медицинско терминологији, не можемо рећи. Његова одлука да библијску болест која је изопштавала оне који су од ње боловали, а која се у Септагинти назива лепра, изједначи са болешћу која се у његово време називала елефантијазис или леонтијазис, по свему судећи, базира на колоквијалној употреби овог израза у манастиру Мар Сабе у којем је он боравио пред крај живота. Дела Дамаскина била су веома популарна на западу. С јењавањем епидемије губе на византијском истоку, списи овог монаха лекара, заједно с болести коју је преименовао, преселили су се у подручја којима је доминирало римокатоличко хришћанство, а које је већ раније имало текстуалну потпору коју је припремио Свети Јероним (око 347–420) са својим преводом Старог завета. Писци латинског запада сада су на директнији начин разрадили идеју која се само назирала код писаца раног патристичког периода који су писали на грчком језику, те су ову болест, као што ћемо видети. на експлицитан начин повезали с Месијом и месијанском идејом. Даље, приликом анализе патристичке литературе из овог периода, потребно је, пре свега, указати на чињеницу да искуство болести које називамо губа или лепра, није дошло до нас у виду личних исказа оних који су од ове болести патили. У већини случајева, не знамо на који начин су људи који су били заражени лепром доживљавали своје стање, поготову када је с поруком коју доноси Јеванђеље, односно пример Господа Исуса Христа, однос према онима који пате доживео трансформацију. Другим речима, губа је из сфере нечистог прешла у сферу светог. Уместо прогона, сада се о губавцима брине. Они више нису били од Бога проклети, него управо супротно, од Бога изабрани. Опет, требало би да имамо у виду да су о губи и губавима писали они који су били здрави, који са зараженима нису делили искуство болести, тако да свака њихова изјава представља својеврсну конструкцију ове болести. Губа је и даље била метафора како с позитивним, тако и с негативним конотацијама. Ова амбивалентност најбоље је дефинисана термином табу, или терминима светост, опасност и издвојеност који подразумева старозаветни корен קדש – кадош. Језиком Мери Даглас (Mary Douglas), губа и губавци били су у исто време и чисти и опасни, свети, али у стању да контаминирају, а свака интеракција са собом повлачи ризик благослова или проклетства.[3] Као губави, описани су они који су припадали другима, било да се радило о групама или појединцима, о јеретицима, паганима или Јеврејима. Говори се о духовној губи, о греху губе, али и о светости губе итд. Селективним избором писаца из првих векова хришћанства, настојаћемо да укажемо на веома богату имагинацију која је почела да се ствара око болести која се помиње у Старом завету и с којом је Господ, као што је то приказано у Новом завету, дошао у додир. Приликом ишчитавања текстова хришћанских писаца који су ову болест помињали, требало би, пре свега, имати у виду да је хришћанска порука, која се заснива на чињеници да се једно од лица Свете Тројице оваплотило, дошло међу људе у телу, довела до теологизирања теме тела и телесности. Грех односно болест постали су тако предмет теолошких расправа. Управо је овде потребно да сваку изјаву о губи посматрамо у контексту веровања да је Бог на себе узео тело, да се тело и крв Христова приносе и примају на светој литургији, и да увођење у Цркву, односно крштење, представља излечење како душе тако и тела. Лепра као грех (Јустин Мученик и Иринеј Лионски) Утврђено је да се лепра јавила у Египту око 200. године пре н. е., а да је епидемија ове болести, као што смо рекли, захватила свет касне антике у периоду од 300. до 500. године н. е.[4] Стога, можемо претпоставити да је однос према ономе што је дефинисано као лепра, био различит у периоду који је претходио вековима епидемије, односно за време њеног трајања. Хронолошки и идејно донети текстови раног хришћанства, упоређени с текстовима из IV века, показаће да је метафора губе доживела своју трансформацију. Почетак прве велике епидемије поклапа се с јачањем хришћанске Цркве и с престанком њеног прогона. Из тог разлога, метафора губе и став према овој болести разликују се код писаца раног хришћанства у односу на оне који су писали у рановизантијском периоду. Јевсевије Кесаријски, у својој Црквеној историји, наводи наслове осам дела која је написао Свети Јустин Мученик (око 100–165), ранохришћански апологета и мученик.[5] Од Јустинових дела, три су дошла до нас у целини, док су друга сачувана у фрагментима. Разговор са Јеврејином Трифуном, као и Прва и Друга Апологија, представљају дела која су сачувана у целини. У Разговору са Трифуном Јеврејином Свети Јустин настоји да објасни смисао литургије, као и у Првој апологији, доносећи старозаветне символе који су указивали на Господа и Цркву. Тако, он настоји да типолошки означи фино брашно које се помиње у Лев 14, 10, 21, као евхаристијски хлеб: А принос финог брашна, господо, рекао сам, за које је прописано да се приложи, за оне који се чисте од губе, био је тип евхаристијског хлеба, прослављан, које је прописао наш Господ Исус Христос, као сећање на његово страдање, које је поднео зарад оних који се чисте у души од сваке нечистоће, како би ми могли у исто време захвалити Богу што је створио свет, са свим оним што је у њему, зарад људи, и да нас избави од зла у којем смо били, и за потпуно свргавање поглаварства и власти, од стране Онога који је страдао по вољи својој.[6] Међу делима која су сачувана у фрагментима, налази се и део дела О Васкрсењу, у којем Јустин разматра значење обреда за очишћење од губе, који се, такође, помиње у Лев 14, 4–7: Христос је означен с две птице, у исто време мртав као човек и жив као Бог. Он је повезан с једном птицом зато што је схваћено и обзнањено да он потиче одозго, и с небеса. А жива птица, када је потопљена у крв мртве птице, касније је пуштена да иде. Јер, жива и божанска Реч, била је у разапетом и мртвом храму [тела], као учесник у страдању, а ипак нестрадална Богу. […] али што се тиче опраштања греха, да се губа у исто време разуме као знамење за грех, а да су ствари које су жртвоване знамење Њега, који ће бити жртвован зарад греха. Из тог разлога, због тога, наређено је да се скарлет потопи у исто време у воду, предсказујући тако да плот неће више имати своја природна [зла] својства. Из тог разлога, такође, тамо су и две птице, једна која је жртвована у води, и друга која је потопљена у исто време и у крв и у воду, а потом пуштена да иде, као што је, такође, написано што се тиче два јарца (Лев 16). Јарац који је пуштен да иде представља симбол Њега, који ће узети људске грехе. Али оба садрже представу једног промисла Бога оваплоћеног. Јер он је рањен зарад преступа наших, и понео је грехе многих, и био је предан зарад наших преступа (уп. Ис 53, 5).[7] Јустиново читање старозаветних стихова без сумње одаје познавање јеврејске егзегезе његовог доба. Аналогија коју прави између ритуала с две птице за очишћење губавца и јарца који се шаље у пустињу, те са спасоносном жртвом Господњом, повезују Јустина с истим тумачењем које доноси Посланица Варнавина, анонимни старохришћански спис који потиче с краја I века.[8] Писац ове посланице међу првима указује на снажан утицај јеврејске литургијске имагинације, пре свега, празника Јом ха-Кипурим, на ранохришћанску традицију.[9] Иринеј Лионски (око 140–202) говори о губи као метафори, када наводи да се верни у водама крштења ослобађа од греха губе. Као илустрацију он доноси старозаветну причу о сиријском војсковођи Нааману: И [Нааман] се погружио […] седам пута у реци Јордану. Није било без разлога да је Нааман из старих времена, када је патио од губе, био очишћен, када је крштен, али [ово служи] да би нам се показало, да будући да смо ми губавци у греху, очишћени смо од наших старих преступа, помоћу свете воде, и призивом Господа. Ми смо тада духовно препорођени, ко новорођена деца, као што је Господ прогласио: Ако се човек не роди поново водом и Духом, он неће ући у Царство небеско (Јн 3, 5).[10] Седам грехова губе (Тертулијан и Ориген) Тертулијан (160–225. године), представник Цркве северне Африке, оставио је за собом први значајан опус на латинском језику, тако да се с правом може назвати оцем латинске теологије. Склон екстремизму, после 207. прихватио је од Цркве одбачено Монтаново учење о новом пророштву, тако да је овај по свему заслужан теолог ране Цркве остао ван њених граница. Међу Тертулијановим делима која се баве побијањем јереси налази се и петотомни спис Против Маркиона. Маркион (око 70–150) био je уважени члан Римске цркве, све док није почео да проповеда своје учење које се заснивало на идеји да Бог Старог завета није исти Бог о којем је проповедао Господ Исус Христос.[11] Маркион је написао само једно дело под називом Антитезе или Контрадикције које није сачувано. Један од главних извора за реконструкцију његове мисли представља поменуто Тертулијаново дело у којем он настоји да га побије. У 4. књизи овог дела, у IX и XXXV глави, Тертулијан говори о лепри као о греху, загађењу, нечистоћи од које може да оболи појединац, али и читави народи и предели.[12] Поредећи Христа са пророком Јелисејем, он указује на то да је пророк Божији очистио само једног губавца, иако их је у Израиљу било много више, и то губавца који је припадао сиријском народу, којег његов бог није могао очистити. Излечење припадника једног од народа, човека који није био од Јевреја, указује, према Тертулијану, на будућу Христову мисију: Пре ће бити да је очишћење Сиријца значајно због будућег очишћења народа света у Христу, светлости њихове, који су били огрезли у прљавштину седам смртних грехова: идолопоклонство, богохуљење, убиство, прељуба, блуд, лажно сведочење и крађу. Седам пута се он опрао у Јордану, као да се пере од сваког греха понаособ, у исто време да би предсказао очишћење свих седам грехова, и због снаге и пуноће једног крштења које је сачувано за самог Христа…[13] Исто тако, Прича о Господу и десет губаваца има своје значење, будући да верник зна да постоји дубљи разлог за ово. Узми у разматрање одистински мотив. Ово чудо се десило у области Самарије, чија земља се, такође, сврстава међу губаве. Самарија се побунила против Израиља, одводећи са собом десет незадовољних племена… Према томе, онај који је рекао: Тешко онима који верују у брдо самарићанско (Ам 6, 1) изволео је сада да обнови цео тај крај, када је намерно рекао људима да оду и да се покажу свeштенику, јер су се ови налазили само на месту где је пре стајао Храм, потчинивши тако Самарићане Јеврејима, јер спасење је од Јевреја (Јн 4, 22), било Израиљцима, било Самарићанима.[14] Исто тако, Ориген (185–254), представник Александријске цркве и један од највећих теолога ране патристике, у Проповеди на Књигу Левитску, које су настале између 238. и 244, указује да Свето писмо има троструко значење: буквално, морално и духовно.[15] Шест врста лепре које помиње Лев 13, Ориген, слично Тертулијану, тумачи као одређени облик греха, који захтева посебан лек и посебно очишћење. Чиреви указују на унутрашње нечисте страсти које, иако једном опроштене, јављају се наново да на скривен начин муче душу. Ране од упале указују на зле апетите амбиције и беса, ране на ћелавој глави указују на грех који је поново опсео душу након што је једном била очишћена, када се губа појавила на глави онога, којем Христос није глава, него Епикур на пример, који је прогласио задовољства за највеће добро итд.[16] Евидентно, ова алегоризација пре указује на Оригеново схватање природе греха него на разматрање које се односи на специфичну болест. Штавише, он не настоји да јасно дефинише сваки грех понаособ, него да укаже да грех који се једном усели у душу, и након излечења на њој оставља видљиве ожиљке, који опет могу да постану гнојне ране, односно да се видљиво пројаве и заразе унутрашње биће човека. На крају, у свом Коментару на Јеванђеље по Јовану које је, по свему судећи, почео да пише око 231. године, непосредно након што је завршио своје дело О начелима, Ориген приповеда причу о излечењу сиријског војсковође Намана, који испрва није разумео велику мистерију Јордана, чије воде Ориген пореди с водом крштења. Јер као што нико није добар осим Бога Оца, тако међу рекама ниједна није добра осим реке Јордан, нити је у стању да од његове губе опере оног који вером својом не пере душу своју у Исусу. [17] Губа код оних који су напустили разум (XVI и XVII канон Сабора у Анкири) Сабор који је 314. одржан у Анкири, главном граду тадашње малоазијске покрајине Галатије, годину дана након доношења Миланског едикта, имао је циљ да наново учврсти црквени поредак. Двадесет и пет канона овог сабора, баве се првенствено питањем отпадништва од вере, које је пре тога уследило за време Диоклецијанових прогона. Шеснаести и Седамнаести канон односе се на оне који су названи ἀλογευσάμενοι, што буквално значи они који се неразумно понашају, или они који су напустили разум, а што се у преводу који доносимо тумачи као бестијалност: XVI Који су са животињом чинили блуд или га и даље чине, ако су пали у тај грех пре него су навршили двадесет година, нека петнаест година проведу с онима који припадају, да би добили заједницу у молитвама. Затим, нека пет година буду у тој заједници, па тек онда нека приступају причешћу. Такође је потребно да се прати какав је њихов живот онда када су са онима који припадају, и гледајући на то, нека буду удостојени човекољубља. Они који су већ дуже времена у том греху, нека се дуго (времена) налазе с онима који припадају. А који су прешли поменути узраст (двадесет година), и имају жену, те су упали у такав грех, такви нека двадесет и пет година буду међу онима који припадају, да би задобили заједницу оних који се моле. Затим, нека пет година буду у заједничким молитвама, да би (након тога) били удостојени причешћа. Ако су неки, имајући жену и навршивши више од педесет година живота, пали у тај грех, такви нека се удостоје причешћа тек на самрти. XVII Скотоложници и прокажени (губом), или који су друге огубавили, за такве свети Сабор заповеда да се моле с онима који су под налетима буре (ветра).[18] Иако је језик, пре свега XVII канона, неразумљив, из текста произилази да се ради о некој врсти сексуалног преступа. Даље, овај канон напомиње да би они који су заразили друге грехом губе, требало да се налазе ван Цркве, међу онима који су опседнути злим духовима.[19] Основно питање које нас овде занима односи се на повезаност сексуалног греха који се наводи у канону XVI и XVII било да се ради о бестијалности, односно скотолоштву, хомосексуалном преступу или мужеложништву или инцесту, с изразом лепра. Јасно је да је реч лепра овде метафора за одређени сексуални преступ или за више њих. Модерни аутори сматрају да се овај канон односи на бестијалност, док рани латински преводи овог канона сматрају да се он односи како на бестијалност, тако и на хомосексуалност.[20] Дуга покора коју овај канон прописује постала је пракса која се преписује управо за оне који су починили грех мужелоштва.[21] Овде се, можда, назире став да већи грех сноси онај који је грех и иницирао, можда преузео активну улогу, односно онај који је друге принудио или наговорио на грех, те их тако учинио губавим.[22] Од оних који су починили овај грех захтевало се да се налазе ван Цркве, управо међу онима који су потпуно изопштени, опседнути злим духовима, можда и онима који су уистину били од губе болесни и који су се за време службе налазили ван светиње. У трећем наставку биће речи о томе како су се према лепри односили сиријски оци Цркве, а у четвртом (последњем) како су на ту болест гледали византијски богослови Небојша Тумара Извор: Теологија.нет
  5. Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића "Свето Причешће: извор здравља или извор болести?" Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. (...)Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. (...) Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. (...) Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. (...) На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било где, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује ex opere operato, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз веру, љубав, благодарење и подвиг. Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до следеће чињенице: свето Причешће јесте Хлеб живота, Чаша благослова и Лек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима. ( Препоручујемо да књижицу у целости прочитате овде. ) Свето Причешће није преносилац или извор болести ZIVERECI.COM Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића \
  6. У неколико наставака, један од наших најистакнутијих библиста млађе генерације, отац Небојша Тумара, осврнуће се на то како су се према једној древној болести – лепри – односили библијски и отачки аутори. Зато што нам њихова теологија болести може бити од користи у суочавању са короном, која је наше време учинила готово апокалиптичним. Свако време има своје бреме, а бреме овог часа представља пандемија која пред нашим очима муњевитом брзином мења слику света који смо доскора познавали. Пред нама, као хришћанима и онима који служе пред олтаром Бога живога, поставио се задатак да истине наше вере исповедамо сада и овде и да проповедамо Христа који је увек исти у времену које се трансформише из часа у час. Док посматрамо како се формира једна нова теологија болести, можемо се подсетити како је једна, данас скоро искорењена болест, била теологизирана у светлу истине да је једно од лица Свете Тројице узео на себе тело и населио се међу нас, узевши на себе све слабости наше пропадљиве природе, све наше грехе и све наше болести. Увод Масоретска традиција библијског текста, у свом легалном делу, у Трећој књизи Мојсијевој, детаљно описује оно што се у Даничићевом преводу назива губа. (Пошто српски језик поседује два устаљена равноправна термина да би означио ову болест: лепра, односно губа, нећемо правити разлику међу њима. Ипак, болест смо обично именовали са лепра или губа, а оне који је носе назвали смо губавцима.) Тринаеста и четрнаеста глава у поменутој старозаветној књизи баве се различитим облицима кожних болести, сумњивим местима која су се појавила на одећи и зидовима кућа, као и ритуалима чишћења који се односе, како на људе, тако и на ствари и објекте. Прво питање које се поставља приликом читања ових закона или регула о губи, врло је једноставно. Да ли су у овим стиховима описани симптоми они који се односе на лепру? Да ли се овде ради о ономе што је модерним језиком медицине дефинисано као Хансенова болест? Речи које нас у масори етимолошки превасходно занимају, и које повезују све кожне проблеме поменуте у наведеним поглављима, као и разне промене на стварима и објектима, јесу – зараза и лепра; односно оно што је у масоретском тексту дефинисано са נֶגַע и צָרָעַת. Први од ова два израза, נֶגַע – nega’, који се може превести као зараза, представља један уопштен и пропратни термин који дефинише било коју болест коже која се јавља као промена у односу на здраву кожу. Други термин צָרָעַת – ṣāra’at, који ће бити у центру нашег интересовања, обележава различите симптоме кожних болести, које се, пре свега, односе на болести где је кожа љуспава, слична крљушти рибе.[1] На местима где се ова реч јавља у масоретском тексту, Септуагинта је донела свој еквивалент, који је касније ушао у све европске језике као λέπρα. Када библијски текст са описа кожних обољења пређе на описивање ствари и објеката који могу бити захваћени тзв. лепром, није нам јасно да ли се овде ради о некој врсти буђи или влажног места, које се може проширити и које се може наћи како на предметима, односно гардероби, тако и на зидовима кућа. Оно што нам је након читања јасно односи се на чињеницу да губа описана у Законима о губи, има мало тога заједничког са болешћу која је касније понела назив по Норвежанину Герхарду Хансену (Gerhard Henrik Armauer Hansen). Зато што је он 1873. године утврдио да бактерија Mycobacterium leprae изазива ову болест. По свему судећи, болест коју Библија назива ṣāra’at представља, такође, један генерални термин који описује појаву промене како на кожи људи тако и на предметима. И њу карактерише првенствено промена боје на захваћеном месту, удубљење које болест изазива, било на кожи, одећи или зиду куће. У тексту се јасно инсистира на некој врсти карантина од седам дана, као у случају када се човек дотакне тела покојника (уп. Бр 19, 11), као и на томе да се провери да ли се ṣāra’at шири или не, од чега зависи декларисање – Чисто је или Нечисто је! Еlephantiasis Graecorum као одистинска губа Као што смо навели, Септуагинта, превод библијских књига на грчки језик, који је почео да се формира у трећем веку пре нове ере, јеврејски израз צָרָעַת – ṣāra’at, преводи са именицом λέπρα. Да би разумели шта је Септуагинта подразумевала под овим изразом, потребно је да консултујемо грчке изворе како би сагледали, шта су древни Грци подразумевали под овом болешћу, и да ли су преводиоци јеврејског текста били у праву када су је повезали са генералним термином као што је јеврејски ṣāra’at. Велики број научних студија које су се односиле на историју болести зване лепра, уследио је непосредно након открића доктора Хансена, када је један термин, у овом случају лепра, неповратно везан за симптоме које изазива једна бактерија распрострањена највише у топлим и влажним поднебљима. Израз лепра, који је, можемо рећи, био флуидан, сада је коначно усидрен и везан за организам познат као Mycobacterium leprae. У исто време, јавила се и једна од првих студија на ову тему Елефантијазис или одистинска лепра (1878), а њен аутор је био проф. Роберт Ливajнг (Robert Liveing).[2] Проф. Ливајнг анализира употребу израза лепра код грчких писаца који су писали пре и у време након нове ере. Хипокрит (460–370. пре н.е.), као и остали старогрчки писци, користе овај термин како би описали стање које одговара данашњој псоријази. Писци овог периода још увек нису познавали праву лепру односно Хансонову болест. Међутим, у време када је писао Аретеј из Кападокије (1. или 2. век н.е.), у југоисточној Европи се појавила болест под називом леонтијазис, која је веома детаљно описана. Каснији аутори употребљавају израз елефантијазис да би описали исту болест. Тако, пре него што су арапски медицински писци почели да се преводе на латински језик, израз лепра је означавао псоријазу или Lepra Graеcorum код старијих грчких писаца, док је елефантијазис или Leontiasis Grseeorum означавао оно што је познато као одистинска лепра.[3] Када историјски улазимо у време када је Стари Завет преведен на грчки језик, ми се налазимо у периоду у којем је одистинска лепра, вероватно, заједно са грчким војницима Александра Македонског, из Индије приспела у географски и културни круг који нас овде занима.[4] Када Септуагинта користи овај термин, она има у виду не болест коју су истим термином описивали ранији грчки писци, тј. псоријазу, него одистинску лепру, која је у то време звана елефантијазис, односно леонтијазис.[5] Ово не значи да је поменути израз прикован само за једну болест. Будући да у неким од својих стадијума, велики број кожних али и других болести имају сличне симптоме, израз лепра је, по свему судећи, могао да означи и невенерални сифилис, који се преко коже обично преноси током детињства.[6] Исто тако, неки византијски писци, као Оривазије (320–400), Аетије Амидски (6. век), Павле Егински (607–690), и даље користе овај израз у његовом првобитном значењу које је имао у грчком језику, како би описали болест псоријазе, која је безопасна, излечива и непреносива.[7] Да бисмо себи дочарали шта су Септуагинта, Јосиф Флавије, новозаветни писци (међу којима је био и један лекар грчког порекла – Ап. Лука) овим изразом предочили својим читаоцима, односно да бисмо схватили шта је у очима хришћанских писаца касне антике израз лепра означавао, потребан је детаљнији приказ ове болести. Њега налазимо код једног од најславнијих грчких лекара, већ поменути Аретеј из Кападокије: Ова болест има много тога заједничког са слоновима – сличност се може наћи у изгледу, боји, величини, начину живота… Елефантијазис је болест са којом нестају све наде… боја коже је модра или црна, доњи део чела је веома наборан, тако да прекрива очи, као код… лавова када су бесни, зато је болест и добила своје име леонтионазис… Усне су истакнуте и дебеле… уши изгледају… као оне.. код слона… Тумори на образима, бради, прстима, и коленима су пуни чирева, који не само да испуштају огаван мирис него су и незалечиви. Удови тела код пацијента су беживотни. Нос, прсти, стопала, гениталије и руке отпадају… Све је огавно што се бола тиче, тело се не храни, а ту је присутна и халапљива пожуда…. оболели су притиснути невероватном тежином сваког свог уда… болест производи презир и изопштење од свакога… Ко не би побегао или окренуо своја леђа било своме сину, оцу или брату, који је потпао под овакву злу срећу, поготову ако постоји опасност да се болест пренесе? Стога, многи су остављали своје драге и миле у пустињу или су их одводили у планине, неки обезбедивши њихове потребе за неко време, други ускраћујући им све што је неопходно за живот, желећи им само да умру што пре.[8] Аретеј овде доноси један распрострањен поглед на физичко стање и друштвене импликације које лепра са собом повлачи. Међутим, када поред овог текстуалног доказа настојимо да донесемо и материјалне доказе науке која се назива палеопатологија, која се бави историјом болести уопште, и која проучава земне остатке људи из минулих времена, ствари се неумитно компликују. Наиме, досад није пронађен материјални доказ који би потврдио да је одистинска лепра постојала у Светој земљи у периоду Првог односно Другог храма. Такође, донедавно није пронађен ниједан скелет у Светој земљи из периода крсташа који би несумњиво указивао да се ради о остацима особе која је боловала од лепре. Ипак, 1980. године, пронађено је неколико скелета у једној египатској оази, који датирају из хеленистичког периода, тачније 200. пре н.е. Они доказују да је у то време ова нова болест продрла у подручје Медитерана. Оно што је од посебног значаја је чињеница да су ови скелети људи оболели од лепре припадали Индоевропљанима, који су сахрањени на гробљу које припада нубијским црнцима. Ово потврђује да су, у периоду хеленизма, људи оболели од лепре били изопштени из друштва и приморани да живе и буду погребени међу странцима. Што се тиче географског подручја на којем су настале књиге Новог Завета, ранорабинска и ранохришћанска литература, археолошки налази скромно потврђују да је међу монасима који су страдали за време персијског продора на територију свете земље (614) било и оних који су боловали од тзв. фацијалне лепре.[9] О овим чињеницама нећемо даље расправљати, јер су оне од секундарног значаја за даљи ток овог текста, будући да нас интересује лепра не као болест стриктно дефинисана именом научника Хансена, већ као болест која је имала своју религијску, етичку и друштвену конотацију. И која је представљала више метафору а мање дијагнозу. У наставку, који ће бити објављен следеће недеље, биће речи о метафори губе у раном хришћанству. Тада ћемо видети како су лепру третирали Јустин Мученик, Иринеј Лионски, Тертулијан, Ориген и други. Небојша Тумара Извор: Теологија.нет
  7. У неколико наставака, један од наших најистакнутијих библиста млађе генерације, отац Небојша Тумара, осврнуће се на то како су се према једној древној болести – лепри – односили библијски и отачки аутори. Зато што нам њихова теологија болести може бити од користи у суочавању са короном, која је наше време учинила готово апокалиптичним. Свако време има своје бреме, а бреме овог часа представља пандемија која пред нашим очима муњевитом брзином мења слику света који смо доскора познавали. Пред нама, као хришћанима и онима који служе пред олтаром Бога живога, поставио се задатак да истине наше вере исповедамо сада и овде и да проповедамо Христа који је увек исти у времену које се трансформише из часа у час. Док посматрамо како се формира једна нова теологија болести, можемо се подсетити како је једна, данас скоро искорењена болест, била теологизирана у светлу истине да је једно од лица Свете Тројице узео на себе тело и населио се међу нас, узевши на себе све слабости наше пропадљиве природе, све наше грехе и све наше болести. Увод Масоретска традиција библијског текста, у свом легалном делу, у Трећој књизи Мојсијевој, детаљно описује оно што се у Даничићевом преводу назива губа. (Пошто српски језик поседује два устаљена равноправна термина да би означио ову болест: лепра, односно губа, нећемо правити разлику међу њима. Ипак, болест смо обично именовали са лепра или губа, а оне који је носе назвали смо губавцима.) Тринаеста и четрнаеста глава у поменутој старозаветној књизи баве се различитим облицима кожних болести, сумњивим местима која су се појавила на одећи и зидовима кућа, као и ритуалима чишћења који се односе, како на људе, тако и на ствари и објекте. Прво питање које се поставља приликом читања ових закона или регула о губи, врло је једноставно. Да ли су у овим стиховима описани симптоми они који се односе на лепру? Да ли се овде ради о ономе што је модерним језиком медицине дефинисано као Хансенова болест? Речи које нас у масори етимолошки превасходно занимају, и које повезују све кожне проблеме поменуте у наведеним поглављима, као и разне промене на стварима и објектима, јесу – зараза и лепра; односно оно што је у масоретском тексту дефинисано са נֶגַע и צָרָעַת. Први од ова два израза, נֶגַע – nega’, који се може превести као зараза, представља један уопштен и пропратни термин који дефинише било коју болест коже која се јавља као промена у односу на здраву кожу. Други термин צָרָעַת – ṣāra’at, који ће бити у центру нашег интересовања, обележава различите симптоме кожних болести, које се, пре свега, односе на болести где је кожа љуспава, слична крљушти рибе.[1] На местима где се ова реч јавља у масоретском тексту, Септуагинта је донела свој еквивалент, који је касније ушао у све европске језике као λέπρα. Када библијски текст са описа кожних обољења пређе на описивање ствари и објеката који могу бити захваћени тзв. лепром, није нам јасно да ли се овде ради о некој врсти буђи или влажног места, које се може проширити и које се може наћи како на предметима, односно гардероби, тако и на зидовима кућа. Оно што нам је након читања јасно односи се на чињеницу да губа описана у Законима о губи, има мало тога заједничког са болешћу која је касније понела назив по Норвежанину Герхарду Хансену (Gerhard Henrik Armauer Hansen). Зато што је он 1873. године утврдио да бактерија Mycobacterium leprae изазива ову болест. По свему судећи, болест коју Библија назива ṣāra’at представља, такође, један генерални термин који описује појаву промене како на кожи људи тако и на предметима. И њу карактерише првенствено промена боје на захваћеном месту, удубљење које болест изазива, било на кожи, одећи или зиду куће. У тексту се јасно инсистира на некој врсти карантина од седам дана, као у случају када се човек дотакне тела покојника (уп. Бр 19, 11), као и на томе да се провери да ли се ṣāra’at шири или не, од чега зависи декларисање – Чисто је или Нечисто је! Еlephantiasis Graecorum као одистинска губа Као што смо навели, Септуагинта, превод библијских књига на грчки језик, који је почео да се формира у трећем веку пре нове ере, јеврејски израз צָרָעַת – ṣāra’at, преводи са именицом λέπρα. Да би разумели шта је Септуагинта подразумевала под овим изразом, потребно је да консултујемо грчке изворе како би сагледали, шта су древни Грци подразумевали под овом болешћу, и да ли су преводиоци јеврејског текста били у праву када су је повезали са генералним термином као што је јеврејски ṣāra’at. Велики број научних студија које су се односиле на историју болести зване лепра, уследио је непосредно након открића доктора Хансена, када је један термин, у овом случају лепра, неповратно везан за симптоме које изазива једна бактерија распрострањена највише у топлим и влажним поднебљима. Израз лепра, који је, можемо рећи, био флуидан, сада је коначно усидрен и везан за организам познат као Mycobacterium leprae. У исто време, јавила се и једна од првих студија на ову тему Елефантијазис или одистинска лепра (1878), а њен аутор је био проф. Роберт Ливajнг (Robert Liveing).[2] Проф. Ливајнг анализира употребу израза лепра код грчких писаца који су писали пре и у време након нове ере. Хипокрит (460–370. пре н.е.), као и остали старогрчки писци, користе овај термин како би описали стање које одговара данашњој псоријази. Писци овог периода још увек нису познавали праву лепру односно Хансонову болест. Међутим, у време када је писао Аретеј из Кападокије (1. или 2. век н.е.), у југоисточној Европи се појавила болест под називом леонтијазис, која је веома детаљно описана. Каснији аутори употребљавају израз елефантијазис да би описали исту болест. Тако, пре него што су арапски медицински писци почели да се преводе на латински језик, израз лепра је означавао псоријазу или Lepra Graеcorum код старијих грчких писаца, док је елефантијазис или Leontiasis Grseeorum означавао оно што је познато као одистинска лепра.[3] Када историјски улазимо у време када је Стари Завет преведен на грчки језик, ми се налазимо у периоду у којем је одистинска лепра, вероватно, заједно са грчким војницима Александра Македонског, из Индије приспела у географски и културни круг који нас овде занима.[4] Када Септуагинта користи овај термин, она има у виду не болест коју су истим термином описивали ранији грчки писци, тј. псоријазу, него одистинску лепру, која је у то време звана елефантијазис, односно леонтијазис.[5] Ово не значи да је поменути израз прикован само за једну болест. Будући да у неким од својих стадијума, велики број кожних али и других болести имају сличне симптоме, израз лепра је, по свему судећи, могао да означи и невенерални сифилис, који се преко коже обично преноси током детињства.[6] Исто тако, неки византијски писци, као Оривазије (320–400), Аетије Амидски (6. век), Павле Егински (607–690), и даље користе овај израз у његовом првобитном значењу које је имао у грчком језику, како би описали болест псоријазе, која је безопасна, излечива и непреносива.[7] Да бисмо себи дочарали шта су Септуагинта, Јосиф Флавије, новозаветни писци (међу којима је био и један лекар грчког порекла – Ап. Лука) овим изразом предочили својим читаоцима, односно да бисмо схватили шта је у очима хришћанских писаца касне антике израз лепра означавао, потребан је детаљнији приказ ове болести. Њега налазимо код једног од најславнијих грчких лекара, већ поменути Аретеј из Кападокије: Ова болест има много тога заједничког са слоновима – сличност се може наћи у изгледу, боји, величини, начину живота… Елефантијазис је болест са којом нестају све наде… боја коже је модра или црна, доњи део чела је веома наборан, тако да прекрива очи, као код… лавова када су бесни, зато је болест и добила своје име леонтионазис… Усне су истакнуте и дебеле… уши изгледају… као оне.. код слона… Тумори на образима, бради, прстима, и коленима су пуни чирева, који не само да испуштају огаван мирис него су и незалечиви. Удови тела код пацијента су беживотни. Нос, прсти, стопала, гениталије и руке отпадају… Све је огавно што се бола тиче, тело се не храни, а ту је присутна и халапљива пожуда…. оболели су притиснути невероватном тежином сваког свог уда… болест производи презир и изопштење од свакога… Ко не би побегао или окренуо своја леђа било своме сину, оцу или брату, који је потпао под овакву злу срећу, поготову ако постоји опасност да се болест пренесе? Стога, многи су остављали своје драге и миле у пустињу или су их одводили у планине, неки обезбедивши њихове потребе за неко време, други ускраћујући им све што је неопходно за живот, желећи им само да умру што пре.[8] Аретеј овде доноси један распрострањен поглед на физичко стање и друштвене импликације које лепра са собом повлачи. Међутим, када поред овог текстуалног доказа настојимо да донесемо и материјалне доказе науке која се назива палеопатологија, која се бави историјом болести уопште, и која проучава земне остатке људи из минулих времена, ствари се неумитно компликују. Наиме, досад није пронађен материјални доказ који би потврдио да је одистинска лепра постојала у Светој земљи у периоду Првог односно Другог храма. Такође, донедавно није пронађен ниједан скелет у Светој земљи из периода крсташа који би несумњиво указивао да се ради о остацима особе која је боловала од лепре. Ипак, 1980. године, пронађено је неколико скелета у једној египатској оази, који датирају из хеленистичког периода, тачније 200. пре н.е. Они доказују да је у то време ова нова болест продрла у подручје Медитерана. Оно што је од посебног значаја је чињеница да су ови скелети људи оболели од лепре припадали Индоевропљанима, који су сахрањени на гробљу које припада нубијским црнцима. Ово потврђује да су, у периоду хеленизма, људи оболели од лепре били изопштени из друштва и приморани да живе и буду погребени међу странцима. Што се тиче географског подручја на којем су настале књиге Новог Завета, ранорабинска и ранохришћанска литература, археолошки налази скромно потврђују да је међу монасима који су страдали за време персијског продора на територију свете земље (614) било и оних који су боловали од тзв. фацијалне лепре.[9] О овим чињеницама нећемо даље расправљати, јер су оне од секундарног значаја за даљи ток овог текста, будући да нас интересује лепра не као болест стриктно дефинисана именом научника Хансена, већ као болест која је имала своју религијску, етичку и друштвену конотацију. И која је представљала више метафору а мање дијагнозу. У наставку, који ће бити објављен следеће недеље, биће речи о метафори губе у раном хришћанству. Тада ћемо видети како су лепру третирали Јустин Мученик, Иринеј Лионски, Тертулијан, Ориген и други. Небојша Тумара Извор: Теологија.нет View full Странице
  8. Наиме, свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље. Према томе, добро су неки описали здравље, рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио. Отуда душа, иако је томе нико није учио, тежи за оним што јој припада и што јој је природно. Због тога свако хвали целомудреност и прихвата праведност, и диви се јунаштву, и настоји да стекне благоразумност. Јер, сродније су ове врлине са душом, него здравље са телом. Свети Василије Велики, Шестоднев Извор: Епархија жичка
  9. Искушења са којима се данас суочавамо због пандемије коронавируса нису нарочити новитет за људски род. Док се трудимо да призовемо божанску благодат у овој кризној ситуацији, као хришћани смо нарочито позвани да се подсјетимо шта Свето писмо говори о болестима и епидемијама. Одговоре на то у синоћној Интернет литији на Радио Светигори и званичним Инстаграм и Фејсбук страницама Не дамо светиње, новинар Данило Радовић потражио је у разговору са др Ненадом Божовићем, професором Православног богословског факултета у Београду. Говорећи о Светом писму и заразним болестима, млади српски библиста посебно је скренуо пажњу на књигу Левитска, коју многи неправедно заобилазе током читања Старог завјета због разних прописа и правила жртвоприношења. “Сви смо свјесни озбиљности ситуацију и као и увијек у тешким временима обраћамо се Светом писму и у њему тражимо утјеху и спас. Наравно, Свето писмо нам говори о бројним заразама и пандемијама које су се догађале у древном свијету и у древном Израиљу и даје нам нека упутства како да се са тим искушењима суочимо. Мојсијева Трећа књига Левитска даје и неке конкретније упуте који се, да будемо искрени, на разликују пуно од онога што ми данас примјењујемо а то је процес карантина.” Наиме, како је подсјетио професор Божовић, старозавјетни свештеник је тада оне Израиљце који су показивали неке симптоме кожне болести одвајао од остатка заједнице како се зараза не би ширила. Професор је објаснио да би након седмодневног или дужег карантина свештеник изолованог враћао у заједницу уколико симптоми нису показивали развој болести. Он би тада приносио захвалну жртву Богу и бивао примљен назад у заједницу. На текстове који разлоге за ову пандемију коронавируса виде као казну за грешно човјечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслијепљено конзумеризмом који уништава Богом даровану творевину, професор Божовић каже да актуелни вирус може бити прилика да се, како Христос каже, јаве дјела Божија у свијету и подсјећа на примјер из Јовановог Јеванђеља. “Сам Господ пре исцјељења слепога разговара са апостолима о разлозима болести, зашто је тај човјек слеп од рођења. И апостоли су ту, наравно, сасвим уврежени у старозавјетном мишљењем па кажу да неко је његов сагријешио или он сам, те зато сноси ту казну. Међутим, Господ им каже да је разлог његове болести да се јаве дела Божија на њему”, каже професор и појашњава шта то конкретно значи. Наиме, након чудесног исцјељења слијепиг од рођења почиње да вјерује у Бога и признаје Христа за Месију, за Сина Божијега, што значи да свака болест која се дешава може да се сагледа и из другог угла. “Дакле не као једна просто плата за гријех и препуштање смрти него као прилика да се на нама јаве дјела Божја, што у овом нашем конкретном случају може да се манифестује као буђење вјере код људи путем овога искушења, као јачање наше породице са којима проводимо много времена у овим карантинским данима. Дакле на јачање те домаће цркве. И коначно, треба рећи да је наш народ у многим претходним периодима претрпио страдање, и у нашој старијој и новијој историји, и имајући у виду и древне Израиљце и Цркву Божију која је кроз све те недаће уколико се држала Светога писма и Светога предања, односно путева Светих отаца, они су у славу Божију преживљавали сваку болест и заразу, пандемију која их је задесила”, поручио је др Ненад Божовић, професор Православног богословског факултета у Београду. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  11. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Теодосије служио је на Петровдан Свету Архијерејску Литургију у манастиру Црна Река, где се по традицији одржава Петровдански сабор на који се верни народ окупља око кивота Светог Петра Коришког. У току Свете Литуригје Владика Теодосије беседио је о вери првоврховних апостола Петра и Павла која није била у мудрости људској већ се показивала у сили и љубави. "Сви знамо да су Свети Апостоли, њих 12, изабрани од Господа нашега да би пратили њега, слушали реч и били сведоци дела Господњих овде на земљи. Ти Апостоли су били прости људи, неуки људи, али чистога срца, срца које је било отворено за Господа и да прима реч Божију. Међу њима Апостол Петар, рибар, чувши речи Господње „Хајде замном“ заједно са својим братом Андрејем Првозваним, остави мреже рибарске, јер су били рибари на мору Галилејском, и пођоше за Христом да их Господ учини ловцима душа људских" - подсетио је Владика Теодосије на житије Апостола Петра и додао: "Апостол Павле, насупрот њима, био је тада најученији међу Јудејима, али он ревнујући за закон Мојсијев у почетку прогонио је прве Хришћане мислећи да тако чини дело Божије, да тако угађа Богу. Али је њега Господ посетио на један другачији начин, на путу за Дамаск, док је он ишао да прогања Хришћане, да их убија. Ревнујући за закон Мојсијев и за Бога, њега је посетила сила Божија. Он је ослепио чувши глас са неба: „Савле, Савле зашто ме гониш?“. И три дана је био слеп. Али је Господ рекао тада Ананију, своме ученику свештенику, да крсти Павла. Овај се зачудио и каже: „Како смем да приступим ономе који је гонитељ Хришћана?!“, Господ му је рекао да ће он бити његов ученик и проповедник речи Светога Јеванђеља и да ће многе душе спасити. И тако је Павле будући да је телесно ослепео, духовно прогледао. И постао је ревнитељ за Свето Јеванђеље. Постао члан Цркве Божије" - подсетио је Владика Теодосије. Владика је казао да је и Апостол Павле попут других Апостола који су примили Духа Светога на дан Педесетнице и силу Божију, прима Духа Светога, и није се бојао ни римских царева нити оних који су тада претили хришћанима владајући земљом, већ је проповедао реч спасења, реч Васкрсења и вечног живота. "Господ наш Исус Христос дошао је на земљу да победи смрт и да све што је пролазно преточи у вечно. Својим животом, својим примером, делом, чинио је предивна чуда. Исцељивао болесне, умножавао хлеб, хранио гладне и васкрсавао мртве. А ту своју силу он је дао и својим ученицима" - рекао је Владика Теодосије и подсетио да је и Апостол Петар Васкрсавао мртве и исцељивао оне који су били паралисани. Владика Теодосије казао је да су Апостоли пошли у свет међу људе незнабошце да проповедају реч спасења: "И Господ их шаље: „Идите и проповедајте и даћу вам силу: да исцељујете болесне, да чистите губаве, да мртве васкрсавате“. Нико никада није примио такву силу од људи овде на земљи. А та сила није од овог земаљског него од Бога. Та сила Божија, браћо и сестре, даје се свима нама Хришћанима, који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, који смо примили печат дара Духа Светога и ми примамо ту силу Божију да побеђујемо непријатеље, како оне видљиве тако и оне невидљиве" - поручио је Владика Теодосије подсетивши да је Господ победио смрт али је победио и ђавола, највећег непријатеља рода људскога. "И ми Хришћани, живећи овде у свету, бивајући гоњени, ми се бранимо Часним Крстом и управо том силом Божијом која нам је дата. И Господ је рекао да ћемо имати многе невоље овде у свету: „Ако су мене гонили и вас ће гонити. Немојте да се плашите, немојте да сте малодушни, да очајавате у немоћи у болести у сиромаштву, јер ја сам са вама у све дане Вашег живота до свршетка света“. Господ нас прати кроз овај живот и Господ нам даје оно што је нама на спасење" - истакао је Владика Теодосије. "Често пута пролазећи многе невоље овде у земаљском животу ми се припремамо за вечни, непролазни, лепши живот од овог земаљског. Сведоци тога су Свети Апостоли, на челу свих првоврховни Апостоли Петар и Павле, који су нас учили ономе што није пролазно и земаљско већ оно што је вечно и небеско" - поручио је Владика Теодосије сабраном верном народу у Манастиру Црна Река. Након Свете Литургије на којој се причестио велики број верника, Владика је благословио славски колач. Игуман Јован са братијом је потом приредио славски ручак. Многи верници из далека пристизали су и после Литургије у Манастир, где се у празничној радости наставило молитвено саборовање до касних поподневних часова. У вечерњим часовима Владика Теодосије је на позив Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија учествовао у традиционалној Петровданској литији у Бијелом Пољу, где се овај празник обележава као слава града. Извор: Телевизија Храм
  12. ОПЕТ О БОЛЕСТИ Ој болести судбино наша, ти си многе песнике, рањене душе узела себи, и они осташе у песмама са болом и уздасима својим. Како онда разумети речи светог старца Пајсија, да је више користи имао од болести, него од свих подвига својих? Људски тешко, али истинито. Ој болести ево те опет са нама, да бисмо призивали Оце и чудотворце и као слепи Вартимеј, викали још јаче да нас Господ чује и помилује. Ој болести ти си друга наша, и ноћу и дању ту си. Ти си наша пратња до гроба, где те у земљи остављамо и прелазимо безболној Светлости вечном миру и покоју нашем. Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска
  13. Предавање протонамесника Александара Р. Јевтића, пароха краљевачког на тему "Душевне болести и менталне сметње у свјетлу учења о боголикости човјека". Отац Александар је ово предавање одржао 30. марта 2019. лета Господњег у крипти храма Светог Јована Владимира у Бару. Извор: Храм Светог Јована Владимира у Бару
  14. “Вјером се опраштају гријеси, лијече болести и задобија спасење“-рекао је, између осталог, отац Сергије тумачећи на почетку емисије Свето Јеванђеље на 24. недјељу по Духовима у којем наша Црква доноси причу о Јаировој кћери и исцјељењу крвотичиве жене. Отац Сергије је одговарао и на питања слушалаца о страху од смрти. Да ли је страх од смрти у суштини страх од ништавила и непостојања за оне људе који не вјерују у Васкрсење и да ли се смрти треба плашити, објаснио нам је отац Сергије. “Смрти се не стреба плашити ако је наше срце везано за Бога. Освијетлимо душе добрим дјелима“-каже он. Звучни запис емисије Како се борити против хулних помисли савјетовао је отац Сергије слушаоца који је поставио ово питање а и све нас, упућујући на исповијест и разговор са парохијским свештеником. Отац Сергије је говорио и о Светом апостолу Луки, одговарајући на питање слушаоца да ли постоји писање о овом Светитељу као првом хришћанском сликару. Отац Сергије одговарао је и на питање слушалаца отдкуда толика разлика у старозавјетном и новозавјетном виђењу Бога: у Старом завјету Бог је представљен као немилосрдни судија док је новозавјетни Бог Онај који опрашта и воли. “Бог није немилосрди судија. Бог је створио човјека и показао му рајске станове, створивши га да за вјечност“-каже отац Сергије. Емисију “Питајте свештеника“ са оцем Сергијем (Рекићем) вам топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  15. У петак, 19.20.2018. у Руском Дому, др.Петар Гарјајев, у 13ч, улаз је слободан. https://dijaspora.wordpress.com/2018/09/25/квантна-генетика-у-служби-човечанств/
  16. Светска здравствена организација каже да у свету данас постоји више од 48.000.000 зависника од различитих наркотика. Стопа смртности од те болести је једнака стопи смртности коју имају оболели од рака другог или трећег степена (Извор). Како пише на Руском порталу Лента.ру, у разговору са Татјаном Клименковом, директором националног Истраживачког центра Наркологије Руске Федерације. Створена је вакцина која спречава зависност од тешких дрога. Кад говоримо о опијатима као што су морфијум и хероин, али у будућности научници се надају да ће проширити ову листу и на друге наркотике. Татјана каже да је "у развоју превазиђена веома озбиљна фаза". Ако тестови буду успешни, вакцина се може давати тинејџерима као део превенције злоупотреба дрога. Јевгениј Бриун, независни психијатар-нарколог Министарства за здравље Русије, каже да је током протеклих година, укупан број зависника-наркомана у Русији смањен за 2%. Као и да су мање шансе данас да се тинејџери заинтересују за дрогу или да не прихватају тестирање на наркотике. У овој вакцини се налазе антитела добијена од коњске крви. Експерименти на животињама су показали да је лек активан годину дана након што је примењен на пацијенту. У почетку је потребно интегрисати лек у крвоток, а у будућности ће се тело само сетити овог антигена, након чега ће самостално почети да производи антитела.
  17. Када наша ревност за Хришћанске подвиге није угодна Богу Дрво врлина које није укорењено у животворном и дубоком тлу Христових заповести свагда бива изнутра изједено и расточено црвом таштине и лицемерја. Ми често, ни сами то не бивајући свесни, подстицаје и снагу за вршење видљивих и значајних дела добијамо од тајне жеље да стекнемо похвалу и славу од људи. Ова жеља тако дубоко лежи у нама, и тако се често и свуда среће у људима да се са правом може рећи да ретко које наше дело бива чисто од ове лицемерности. Њ у је веома тешко уочити у себи. Но, када се ситуација око нас промени, када одемо из средине у којој су се наши подвизи људима који нас окружују чинили узвишеним и изазивали њихову похвалу на наш рачун, одмах се показује да заједно са тим нагло опада и наше интересовање да те своје подвиге наставимо. Многи су то јасно примећивали када оду У манастир: манастирска самоћа и "монотоност", одсуство пажње људи из света, бившега мирјанина, који је до доласка У манастир у свету живео подвижнички, врло често нагнају да се остави својих пређашњих подвига. И ускоро он једва и на једвите јаде носи чак и најједноставнија послушања, тежак му је и најмањи труд, нестрпљиво стоји на молитви у храму и т. сл. Међутим, када се у манастир дођу гости, када се појави мноштво нових лица (на пример, на велике празнике долазе верници-мирјани), овај искушеник одједном некако као да оживљује, постаје бодар и енергичан, нема у њему више никакве тромости, спреман је да учини све што му се наложи. Шта је узрок таквој промени расположења? Зар није у томе што ми, подвизавајући се у окружењу многих људи, из њихове пажње и похвале црпимо онај сок и енергију, која изнутра храни и покреће сву нашу световну, греховну делатност, а то је - гордост житејска, из које врло често израста и наша ревност за подвиге, и много тога другог што наводно чинимо Бога ради. А колико је само пута Сам Господ Исус Христос упозоравао Своје ученике и Своје следбенике да се чувају овог лицемерја, да не чине благочестива дела да би их људи видели, него тајно, пред Оцем Небеским. Веома поучне приче о овоме срећу се у Отачнику. Ава Јевстатије је причао о себи: "Док сам живео у свету никада нисам окушао храну пре заласка сунца. Када сам седео у продавници нисам испуштао књигу из руку: моји робови су продавали и примали робу, а ја сам непрестано читао. Средом и петком сам делио милостињу сиромашнима. Када би звона почела да звоне, журио сам у цркву и нико пре мене није у њу стизао. Када сам излазио из цркве позивао сам са собом убоге, који су ту били, у свој дом и они су са мном делили трпезу. Када сам стајао у цркви на бденију, никада нисам задремао и сматрао сам себе за великог подвижника. Сви су ме славили и поштовали... Када ми је умро син, од велике туге сам се разболео и једва сам се опоравио. После тога сам се подвизавао колико сам могао и нисам се више дотицао своје жене: живео сам са њом као са духовном сестром. Када би се десило да видим монаха из скита, позивао бих га у своју кућу да подели хлеб са мном. Ове монахе сам питао за чуда која чине свети старци и мало по мало у мени се појавила жеља за монаштвом. Своју жену сам одвео у женски манастир, а сам сам пошао у скит код аве Јована којег сам познавао. Од њега сам примио монашки постриг. Блажени је осим мене имао још два ученика. Сви су ме, видећи да сам нарочито усрдан у цркви, веома поштовали. У скиту сам провео око пет месеци и веома је почео да ме узнемирава демон блуда, подсећајући ме не само на моју жену него и на робиње које сам имао у свом дому. Борба ми није давала да предахнем ни за тренутак. Светог старца сам гледао као ђавола и његове свете речи су ми изгледале као стреле које ме рањавају. Када сам стајао у цркви на бденију нисам могао да отворим очи од сна који ме је обузимао, тако да сам не једном, него неколико пута падао у очај. Мучио ме је и демон прождрљивости, мучио ме је толико да сам често узимао остатке хлеба и тајно јео и пио. Не треба много говорити, помисли су ме наводиле да изађем и побегнем из скита, да одем на исток, настаним се у граду у којем ме нико не познаје и да се тамо предам блуду или оженим. Пошто сам у таквој опседнутости прљавим и лукавим помислима провео петнаест месеци, једном сам сањао како се налазим у Александрији и долазим да се поклоним светом апостолу Марку. Кад: гле! Одједном ме је сусрело мноштво Етиопљана. Они ме ухватише и окружише, па као да се разделише на две групе. Донесоше црну змију, њоме ми свезаше руке, а другу змију савише у круг и ставише ми је око врата: још су ми друге змије ставили на рамена и оне су ми се припиле уз уши, а змијом су ме такође и опасали. Затим доведоше жене Етиопљанке које сам некада имао у свом дому и оне почеше да ме љубе и да ми пљују у лице. Њихов смрад ми је био неиздржив! Змије почеше да ми једу ноге, лице и очи, а Етиопљани који су стајали око мене отворише ми уста и гураше у њих кашиком нешто огњено, а затим ме напојише врелом смолом са сумпором... Будући да сам од ових привиђења викао у сну, браћа су дошла и пробудила ме. Био сам сав обливен сузама. Уставши, пожурио сам код преподобног старца и, павши пред његове ноге, испричах му све по реду. Старац ми је објаснио значење свих мучења која сам видео и навео ми је њихов разлог - моје страсти и скривене помисли. Затим рече: знај, сине моје, да су добра дела која си чинио у свету била помешана са узношењем и гордошћу. Твоја бдења, твој пост, твоји стални одласци у цркву, милостиња коју си давао, све је то чињено под утицајем људске похвале. Због тога ни ђаво тада није хтео да те напада. Данас, пак, видевши да се се наоружао против њега он је устао против тебе. Старац ми је завештао да увек говорим о помислима које ме узнемирују и поучивши ме тако, пустио ме је да идем. Од тада сам почео да откривам своје помисли и да будем потпуно спокојан (11, стр. 102-105). У напомени уз ову повест Св. Игнатије говори: "Монашки подвиг се заснива на истинском смирењу, сједињеном природно са одрицањем од свог "ја" при чему монах узноси Бога над човеком и сву наду на спасење полаже у Бога. Насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољашњих дела, природно негује своје "ја" и узноси човека над Богом. Због тога видимо да су многи грешници ступивши у монаштво постали велики Свеци, а да су познати подвижници из света, ступивши у монаштво, показали врло умерен успех, а неки су, чак, и пропали." "Треба испитати," говори свети Јован Лествичник, "због чега мирјани који су проводили свој световни живот у бдењу, посту и подвижништву, када пређу у монашки живот, на поприште духовног искуства, далеко од очију људских, остављају своје раније нечасно и лажно подвижништво. Видео сам много разнородно дрвеће врлина које су засадили мирјани, а које се храни таштином као гнојем са ђубришта, које се гаји да би га други видели и које се храни гнојем похвала људских. Ово дрвеће се, будући пресађено на пусту земљу (монаштва) коју не посећују мирјани и у којој нема смрадне воде таштине, одмах осуши. Дрвећу које је васпитано у световној угодности није својствено да расте и доноси плод на суровом тлу монаштва" (Лествица, беседа 2). У Константинопољу су живела два рођена брата. Били су врло побожни и много су постили. Један од њих је отишао у Раифу, одрекао се света и замонашио се. После неког времена његов брат мирјанин је пожелео да посети монаха. Дошао је у Раифу и остао са монахом неко време. Приметивши да монах једе у девет сати (три поподне) он се саблазнио и рекао му: "Брате, када си живео у свету, ниси дозвољавао себи да једеш пре заласка сунца". Монах му одговори: "Када сам живео у свету хранио сам се таштином, слушајући људске похвале: оне су ми олакшавале тежину подвига поста." Један брат је дошао на Хермејску гору код аве Теодора, старца великог живота и добродетељи, и рекао му: "Оче, шта да радим? Душа ми пропада." Старац ће на то: "Зашто тако, сине мој?" Брат одговори: "Када сам водио живот мирјански, много сам постио и вежбао се у бдењу имао сам обилне сузе и умилење, осећао сам ревност у себи, а данас, пак, када сам се одрекао света и постао монах, не видим више у себи ниједну врлину." Старац му рече: "Веруј ми, сине мој, то што си напредовао у световном животу напредовао си због гордости и људске похвале, они су ти помагали, делујући у теби препредено. Твоје делање није било угодно Богу и ђаво те није узнемиравао и није се борио против тебе и није ометао твој успех. А данас, када види да си кренуо у рат против њега, он се наоружао и кренуо против тебе. Али, Богу је угоднији један псалам који данас изговараш са смирењем него хиљаде псалама које си изговарао док си био у световном животу." Брат на то рече: "Оче, ја данас уопште не постим, све врлине су ми одузете!" Старац: "Брате, довољно ти је оно што имаш, са захвалношћу трпи и биће ти добро." Међутим, брат је остао упоран: "Заиста, погинула је душа моја." Тада му старац рече: "Брате, чувај се да не ослаби смиреномудреност твоја, нисам хтео да ти кажем оно што сад видим да сам принуђен да кажем зато што си у стању очајања До којег те је ђаво довео. Слушај пажљиво моје речи. Твоје мишљење да си имао врлине док си био у мирском животу припада гордости: тако је и фарисеј уништио сва своја добра дела. Сада, пак, кад мислиш да немаш ниједно добро дело, већ сама ова смирена мисао је довољна за твоје спасење. Тако је био оправдан и цариник који није учино ниједно добро дело. Грешан и лењ човек, али који се каје скрушеног срца Богу је угоднији од човека који чини многа добра дела и који је због њих заражен гордошћу." Брат, чувши ово, осети у својој души утеху и разрешење своје недоумице. Поклони се старцу до земље и рече: "Данас је твојим посредством спасена душа моја" (11, стр. 336337, с. 1). Све што је речено наравно не значи да се у свету не могу чинити истински добра дела нити да сви Хришћани морају да иду у манастир да би се спасли. Ово, такође, не значи ни да нам је боље да оставимо све спољашње подвиге да не бисмо пали у гордост и таштину. Ово треба да нас отрезни, мора да нас наведе на духовни опрез и стражење, јер у свету владају разне страсти, као што и говори апостол: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења (1. Јован. 2, 16). Свет је одувек живео овим духом, али ове погубне страсти су нарочито ојачале у људима нашега времена. Због тога се сваком нашем делу, које може да нам донесе похвалу или поштовање, уколико ге не осолимо духом смирења и самоунижења, обавезно прилепи погубна страст таштине и гордости. Наравно, треба се подвизавати у свету и врло брижљиво се трудити у свом спољашњем понашању, испуњавати мноштво телесних добрих дела и подвига, али човек све време треба будно да прати своје срце, да спољашње не би било чињено на штету унутрашњег. Да бисмо у овоме успели неопходно је да стално и правилно процењујемо вредност свеколиког нашег унутрашњег и спољашњег делања, да стално утврђујемо циљ и једног и другог, и стално проналазимо равнотежу једног и другог у своме животу. Архимандрит Лазар Абашидзе View full Странице
  18. Амбивалентност здравља и болести "Међу људским стварима, пише Свети Јован Касијан, ништа не заслужује да се сматра за добро, у пуном смислу речи, осим врлине, која нас води Богу /.../ и непрекидно нас повезује са овим непроменљивим добром. Једино зло је напротив грех који је рђав. У зависности од особина онога ко делује, све може подједнако да буде корисно било добру било злу." Тачно је да физичко здравље одговара нормалном стању људске природе, стању његовог рајског живота и да оно, због тога, може да буде сматрано за добро у себи самом. (Максим Исповедник) Међутим, са друге тачке гледишта, здравље човеку ничему не служи, не представља за њега истинско добро, само је привидно добро (Исти Отац), ако није добро употребљено, то јест ако није употребљено за зарад добра, за испуњавање Христових заповести и за величање Бога. Стога Свети Василије пише:"Уколико не чини добрим оне код којих се налази, здравље не спада у ствари које су добре по природи." Оно чак представља зло. Уколико доприноси томе да човек постане незаинтересован за своје спасење, ако човека држи далеко од Бога дајући му варљив утисак да је сам себи довољан и код њега ствара осећај лажног благостања, дајући му ону снагу тела која ослабљује уместо немоћи у којој се Бог показује (2 Кор 12, 10). Оно је још веће зло уколико се употребљава за предавање страстима које тако постају средство греха (Рим 6, 13). "Треба дакле да знамо, саветујеСвети Григорије Назијанзин, да мрзимо бесмислено здравље које води у грех". Што се болести тиче, она је зло у себи зато што се појављује као последица Адамовог греха и резултат демонског деловања у паломе свету, негација реда коме је Бог тежио када је стварао свет и човека. Међутим, она је зло само на плану физичке природе и тела. Ако јој се човек сав не препусти, она неће моћи да нашкоди његовој души, па ни да захвати суштаствено биће, његову духовну природу. Према Христовом учењу, човек треба да се плаши онога због чега у паклу може да изгуби истовремено и душу и тело, али не треба да се плашионог што може да погоди његово тело, а да му не убије душу (Мт 10, 28). Болест сама по себи нема моћ да човека одвоји од Бога и стога, са духовне тачке гледишта, не може да се посматра као зло за човека. "Ако је душа здрава, телесна болест не може човеку да нанесе никакву штету", пише Јован Златоусти. Она је стога привидно зло. Она чак може да представља добро зато што човек може, ако се њом целисходно служи (Петар Дамаскин), из ње да извуче велике духовне користи, стварајући тако, од онога што је првобитно било знак губитка, средство свог спасења. Јован Златоусти овако каже: " Постоји зло које, истину говорећи, није зло, иако се тако зове као болест /.../ и друге такве ствари. Када би оне заиста биле зло, никада за нас не би могле да постану извор многих добара". И Свети Јован Касијан каже:"Како овде видети велика суштаствена зла када су она корисна за добробит великог броја људи и пружају им могућност да стекну велике радости." Свети Григорије Назијазин стога на крају саветује: "Не дивим се свакој врсти здравља и не гнушајмо се свих болести". Према томе, у неким случајевима и са аспекта оног што је у духовном погледу добро за човека, болест, парадоксално, може да буде сматрана за добро више од здравља и стога њему претпостављена. Циљ лечења се, пише Григорије Назијанзин, "састоји у томе да се опорави здравље или добро стање тела ако се оно поседује или да се поврати, ако је изгубљено. Али није извесно да поседовање ових предности нечему служи. Наиме, често су супротне ситуације корисније онима који због њих пате". Зато и виђамо многе духовнике како се, суочени са својом сопственом или болестима оних о којима се старају, Богу моле не за повратак здравља на првом месту већ за оно што је духовно најкорисније и како се, уместо да тугују због болести, радују благодатима које од ње могу да стекну.
  19. На дан Светих Козме и Дамјана доносимо одломак из књиге Теологија болести, 2008, Центар за црквене студије, Ниш, Ars libri, Београд. Амбивалентност здравља и болести "Међу људским стварима, пише Свети Јован Касијан, ништа не заслужује да се сматра за добро, у пуном смислу речи, осим врлине, која нас води Богу /.../ и непрекидно нас повезује са овим непроменљивим добром. Једино зло је напротив грех који је рђав. У зависности од особина онога ко делује, све може подједнако да буде корисно било добру било злу." Тачно је да физичко здравље одговара нормалном стању људске природе, стању његовог рајског живота и да оно, због тога, може да буде сматрано за добро у себи самом. (Максим Исповедник) Међутим, са друге тачке гледишта, здравље човеку ничему не служи, не представља за њега истинско добро, само је привидно добро (Исти Отац), ако није добро употребљено, то јест ако није употребљено за зарад добра, за испуњавање Христових заповести и за величање Бога. Стога Свети Василије пише:"Уколико не чини добрим оне код којих се налази, здравље не спада у ствари које су добре по природи." Оно чак представља зло. Уколико доприноси томе да човек постане незаинтересован за своје спасење, ако човека држи далеко од Бога дајући му варљив утисак да је сам себи довољан и код њега ствара осећај лажног благостања, дајући му ону снагу тела која ослабљује уместо немоћи у којој се Бог показује (2 Кор 12, 10). Оно је још веће зло уколико се употребљава за предавање страстима које тако постају средство греха (Рим 6, 13). "Треба дакле да знамо, саветујеСвети Григорије Назијанзин, да мрзимо бесмислено здравље које води у грех". Што се болести тиче, она је зло у себи зато што се појављује као последица Адамовог греха и резултат демонског деловања у паломе свету, негација реда коме је Бог тежио када је стварао свет и човека. Међутим, она је зло само на плану физичке природе и тела. Ако јој се човек сав не препусти, она неће моћи да нашкоди његовој души, па ни да захвати суштаствено биће, његову духовну природу. Према Христовом учењу, човек треба да се плаши онога због чега у паклу може да изгуби истовремено и душу и тело, али не треба да се плашионог што може да погоди његово тело, а да му не убије душу (Мт 10, 28). Болест сама по себи нема моћ да човека одвоји од Бога и стога, са духовне тачке гледишта, не може да се посматра као зло за човека. "Ако је душа здрава, телесна болест не може човеку да нанесе никакву штету", пише Јован Златоусти. Она је стога привидно зло. Она чак може да представља добро зато што човек може, ако се њом целисходно служи (Петар Дамаскин), из ње да извуче велике духовне користи, стварајући тако, од онога што је првобитно било знак губитка, средство свог спасења. Јован Златоусти овако каже: " Постоји зло које, истину говорећи, није зло, иако се тако зове као болест /.../ и друге такве ствари. Када би оне заиста биле зло, никада за нас не би могле да постану извор многих добара". И Свети Јован Касијан каже:"Како овде видети велика суштаствена зла када су она корисна за добробит великог броја људи и пружају им могућност да стекну велике радости." Свети Григорије Назијазин стога на крају саветује: "Не дивим се свакој врсти здравља и не гнушајмо се свих болести". Према томе, у неким случајевима и са аспекта оног што је у духовном погледу добро за човека, болест, парадоксално, може да буде сматрана за добро више од здравља и стога њему претпостављена. Циљ лечења се, пише Григорије Назијанзин, "састоји у томе да се опорави здравље или добро стање тела ако се оно поседује или да се поврати, ако је изгубљено. Али није извесно да поседовање ових предности нечему служи. Наиме, често су супротне ситуације корисније онима који због њих пате". Зато и виђамо многе духовнике како се, суочени са својом сопственом или болестима оних о којима се старају, Богу моле не за повратак здравља на првом месту већ за оно што је духовно најкорисније и како се, уместо да тугују због болести, радују благодатима које од ње могу да стекну. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...