Претражи Живе Речи Утехе

Aпостолским штивом ставља нам се једна опора тема за размишљање. То је питање: откуд и зашто болест? Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9) Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније. Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо. Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам. Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16) Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора. Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик) Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може. Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“ „Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7) Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“. А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик) „Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5) Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник) Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник). Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

Верујем да, на жалост, тек десет одсто нас зна шта празнујемо а то је због површности и оплићалости у коју смо запали. И ово што нам се догађа са овом болешћу могуће је да је по Божијој промисли пуштено да бисмо поново открили и у пуном смислу обновили Васкрс, каже за Нову.рс владика милешевски Атанасије Ракита. Памтите ли овакав или сличан Васкрс, је ли их још било сличних у нашој историји? Рецимо онај кад су нас савезници бомбардовали 1944? – Може се то повезати, добро сте се сетили. Међутим, то питање нас води у наша најранија размишљања на тему Васкрса, шта је Васкрс и о чему је. Васкрс који празнује Црква Христова је најкрупнији најсудбоноснији и најефектнији и најделотворнији догађај у историји човечанства. То није обичан празник, то је догађај који се празнује. Празнујемо и ефектујемо оно што је Син Божији учинио за људски род, то активирамо у нашим животима и према томе се управљамо, тако да Васкрс имамо на два нивоа: оно изворно што је Господ учинио и примена тога у нашем животу и његова активација сваке године. Верујем да, на жалост, тек десет одсто нас зна шта празнујемо а то је због те површности и оплићалости у коју смо запали. И ово што нам се догађа са овом болешћу могуће је да је по Божијој промисли пуштено да бисмо поново открили и обновили Васкрс. На који начин? – Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија. Које су то аномалије? – Видите, ми сад говоримо о неком вирусу корона али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Кад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили а да није било ефекта? Зашто? – Зато што нисмо ишли у дубину и нисмо пожелели ослобођење. Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети. Ако стоји она да у сваком злу има нечег доброг, шта би се као добро могло издвојити из овог зла? – Да схватимо у којој смо кожи, да схватимо себе, да разумемо своје здравље и своје болести и да учимо лекције живота. Неки су се научили солидарности, невоља нас обједињује. Има код Шолохова у Тихом Дону како несрећа сроди људе. И ми знамо како смо успевали да се окупимо у заједничким искушењима. Шта овакве ситуације још буде у људима, јачају ли веру или буде сумњу? – Могуће је да неки и губе веру али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик Ништа вас не може раставити од љубави Христове. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Као и Христа васкрслога који је нама пропртио пут а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светог писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да ће управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса бити садржајније од оних раскошних и да ћемо из њега изаћи јачи. Шта вас ових дана питају верници, које су им дилеме и како их храбрите? – Има дилема, неки су збуњени а мени се чини да та збуњеност долази из контрадикторних порука. Било би добро да се сви оркестрирамо и окупимо око добрих намера, да не ловимо у мутноме и не збрајамо личне поене. Погледах и неке који чине хуманитарна дела па им се омакне да мало више нагласе значај те своје организације и онога што су урадили. Важно је учинити добро дело, не мора се агитовати за своју групу. На путу смо да научимо лекцију али нисмо дошли до краја. Такве ствари доводе до тога да људима понешто није јасно. Многима је нејасно и тешко прихватају што им се каже да не иду на заједничка масовна богослужења и молитве. Наравно то није пријатно и велика је ускраћеност али некад морамо да свесно апстинирамо од добрих и пријатних ствари да бисмо избегли неко зло. Знам, било би дивно да нас је на хиљаде у храмовима за Васкрс али Христос каже Ја хоћу да имају живот и да га имају у изобиљу а живот је сад угрожен. Неке владике су позивале да се, без обзира на прописане мере, одлази у цркве и присуствује литургијама, други су били уздржани, патријарх је позвао да се поштују препоруке државе. Шта сте ви поручили верницима у својој епархији? – Отворено говорим да је Бог дао много талената и дарова људима и да их све треба искористити. То су таленти из области историје, уметности, војних наука, права, духовности, медија, медицине.., не може један човек поседовати сва та знања и таленте. Може имати више талената али не може све. Бог није ни дао да сви имамо све баш управо да би били упућени једни на друге и да бисмо осетили да једни без других не можемо. Из тог јеванђеоског размишљања ја позивам да уважимо лекарско знање и вештину. и Господ у јеванђељу каже да му не требају болесни већ здрави, то су његове речи. Уважавам што говоре стручњаци и лекари. Према томе, мислим да треба, а на то и позивам, да лекаре треба консултовати и саслушати и послушати. Слушају и они нас. Јесу ли вас верници послушали? – Јесу, нигде нисам имао никаквих тензија. До тога долази кад људима ствари нису јасно саопштене, па им се сад каже ово, сад оно. Ако им све време говорите артикулисано разумеће и послушаће. Која би била Ваша васкршња порука? – Да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да саберемо сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање Васкрса, један мали Васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем. Покајмо се и биће у реду? – Јесте, то је смисао. Потребно је да се поправимо и исцелимо а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у ком смо, међуљудских односа и односа са Богом и природом. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом Христос васкрсе. Извор: Епархија милешевска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Лазареву суботу са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да болести и вируси нијесу за пропаст, уништење и смрт. Звучни запис беседе “Него су за славу Божју, да се Бог прослави и покаже своју силу. Тако и ове несреће које су данас спопале свијет, и нас овдје, такође нијесу за уништење човјека. и за његову пропаст, него су припрема за његово духовно буђење и морални препород и преображај, да би онда кроз тај духовни и морални преображај дошло и до његовог васкрсавања у вјечности”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ће се кроз ову данашњу болест Бог прославити, а људи се преобразити. “Повратиће се људи живоме Богу без кога нема живота. , без кога тријумфује смрт… И све што се догађа, и болести и страдања безн Њ3ега, она су заиста пропаст и уништење човјеково. Али, кроз Њега и и Њему све добија вјечни и непролазни смисао, чак и таква страдања као што је ово данашње страдање”, рекао је он. Владика је насгласио да Бог овакве пошасти попушта због подстицај човјека на његово буђење духовно, његов препород морални. “Попушта их не да уништава, не да смрт буде коначна ријеч о човјекуи о свијету, него да би се човјек крот то отријезнио, пробудио и да би, као Лазар Четвородневни васкрсао из мртвих, да би сила Христовог васкрсења обнављала људе и земаљске народе. Зато је Бог попустио ову невољу”, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Савремени човек је окупиран изналажењем начина како да живи дуже, без бола, без болести. Овакво стремљење човека је оправдано и разумљиво. Међутим, крајња последица, или можда боље, први узрок свих наших болести и страдања јесте смрт, коју Свето Писмо назива „последњим непријатељем“. Данашња наука нам пружа мноштво могућности да продужимо живот и учинимо га мање тегобним, мање болним... но, последњи непријатељ, смрт, увек злокобно чека, не пропуштајући да се пројави још за време нашег земаљског бивствовања, кроз пропадање, бол, страдање и болест... Питање болести и здравља заправо је питање живота и смрти. Оно је и метафизичко, јер сваки покушај сагледавања овог проблема води у неминовно давања одговора на питање смисла постојања човека и света. У том контексту, одговор на питање здравља и болести који налазимо у православном предању је вишеслојан – истовремено и онтолошки и егзистенцијалан. СТВАРАЊЕ ИЗ НИЧЕГА Према учењу Светог Писма, свет је створен из ничега, његова онтолошка основа, његово полазиште и темељ јесте ништа. И то ништа у апсолутном значењу те речи. По успелом изразу Св. Атанасија Великог, „биће света је небиће“. То што је читав свет позван у постојање творачком вољом Божијом, имплицира да тај свет – и у њему човек – не може постојати без и мимо Бога, захваљујући својим сопственим енергијама и силама. Према тумачењу Отаца Цркве, прародитељски грех управо и представља покушај човека да своју егзистенцију обезбеди заједницом са овим светом, представља остварење уверења да му Бог није неопходан, те да може живети без Њега... У том смислу, грех је промашај, промашај циља, ради кога је Бог саздао космос и човека. А тај циљ није друго до заједница љубави са Богом, и вечни живот света и човека кроз то заједничарење са Богом као извором живота и Животом самим. Одабравши да покуша да живи без Бога, човек је одабрао смрт, будући да је смрт својствена самој његовој природи која је састављена из делова, а „природи делова је својствено да се раздељује“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 28). Управо ту долазимо до саме суштине хришћанског учења, до разлога због кога је Друго Лице Свете Тројице, Син Божији, постао човек остајући Бог. Св. Атанасије Велики каже: „Видећи, дакле, да је свеколика створена природа, колико то зависи од њених властитих логоса, променљива и трошна, а да не би то исто примила и сва васељена и разложила се у небиће, Он, Који је Својим вечним Логосом све створио и довео твар у постојање, није је оставио да због своје природе пропада и страдава, како не би дошла у опасност да опет доспе у небиће“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 41). БОЛЕСТ КАО ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим. Смртност и пропадљивост представљају својство човекове природе. Међутим, он је призван и позван да надиђе ограничења сопствене природе, не на основу ње саме – пошто је то немогуће и стога представља промашај, грех – већ у заједници са Богом, која је и омогућена оваплоћењем Сина Божијег. Најприснији вид заједничарења са Богом јавља се у Св. Литургији, у којој човек пристаје да усагласи своју вољу са логосом – дакле, циљем, смислом – свога постојања. У Литургији човек почиње да живи сагласно својој изворној природи, не више собом и по себи, већ Богом и по Богу. Он се саображава Божијем начину постојања, постајући и сам бог, иако не по природи. Како говори Св. Јован Златоусти: „Као што је Адам за оне који су од њега проистекли, иако нису јели од дрвета, постао узрок смрти која је уведена кроз кушање, тако је и Христос за оне који су се од Њега родили, иако они нису ништа добро учинили, постао давалац праведности коју нам је свима подарио преко крста“ (И. Цхрисостоми, Опера омниа, ед. 2. Парис, 1834–1839, Т.9, 529Ц). СМРТ КАО ТРАГЕДИЈА Према Православном Предању, болест и страдање представљају „симптоме“ смрти, предзнаке краја који је уткан у нашу природу, а грехом – промашајем – постао делатан и делотворан. Чини се да и савремена наука потврђује овакву детерминисаност човека на нивоу природе. Заиста се, смрт – а тиме и болест – јавља као сасвим природна, чак пожељна. Она доприноси „прочишћењу“ врста од слабих и немоћних јединки: нестајање старих и изнемоглих; ствара простор за рађање и живот младих; смрт једних представља узрок и могућност живота других. Смрт, а тиме и болест, на оваквом природном нивоу, има позитивну улогу, представља другу страну самог живота, његов неодвојиви парњак. Ми теоријски можемо да прихватимо овакву концепцију, све док она не доведе у питање постојање личности са којима имамо заједницу љубави. Тек тада смрт открива своје право лице, показује се као трагедија, као ненормални и противприродни догађај са којим се миримо само у немоћи. ПЕДАГОГИЈА СМРТИ И БОЛЕСТИ Поред овог онтолошког одређења смрти и болести с једне стране, и исцељења и живота с друге, у православном искуству постоје и интерпретације у којима се акценат ставља на педагошки значај болести и исцељења. Човек је, према православном учењу, створен по лику Божијем, као слободно, самовласно биће, способно за љубав али и одрицање љубави. Та слобода човека може се пројавити као деструктивно негирање Бога, самог извора живота. Међутим, како видимо у Христу, али и небројеном мноштву Светих, та слобода се може пројавити и као признавање другог, као уподобљавање Њему, као усаглашавање своје воље са вољом Божијом. У том смислу, болест се може јавити и као последица поремећаја односа са Богом, што за последицу има и поремећаје у функцији самог човека, како у односима са његовим ближњима, тако и у његовом телесном и психичком склопу. „Свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље“, каже Св. Василије Велики. Зло није ништа друго до погрешно усмерење човекових дејстава, његових природних енергија. У том смислу чињење зла, сасвим природно, изазива неправилно функционисање читавог психосоматског склопа човековог. Св. Василије наставља: „Добро су неки описали здравље рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио“ (Св. Василије Велики, Шестоднев 9,16). Максим Исповедник каже да је здравље добро, али не за свакога, и да је болест лоша, али не за свакога. Смисао ових речи је да болест може човеку да пружи могућност истинитог сагледавања његове егзистенцијалне ситуације. У Откривењу Јовановом читамо: „Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг. Саветујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и беле одоре, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш... Зато ревнуј, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори, ући ћу к њему и вечераћу с њиме и он са Мном“ (Откр 3,14–20). Болест, дакле, може представљати прилику – да човек отвори очи свог ума, и да сагледа да је заиста „све сујета светска и да је овај живот само сенка и сан“. Болест се тако може јавити као педагошко средство, као прилика да се истина нашег битисања сагледа без обмањивог светлуцања различитих ужитака. У болести човек сагледава да је биће коме је потребна заједница, заједница са Богом али и са ближњима. Наравно, болест не представља неку врсту божанске принуде на добро. Познати психолог Бруно Бетелхајм, сећајући се својих искустава из концентрационог логора, изводи закључак како су тамо људи који су били добри постајали још бољи, а они лоши – још гори. Слична аналогија се може применити и на болест: док ће једни искористити прилику коју им болест пружа и сагледати сопствену не самодовољност, други ће се повести за саветом жене праведнога Јова: „похули на Бога и умри“. Болест дакле, може представљати егзистенцијалну могућност за човека, али могућност која никада неће прекорачити границу његове слободе, тог услова сине ква нон за љубав и заједничарење. БОЛЕСТ И ГРЕХ Рекли смо да грех представља промашај циља, застрањење с пута који је Бог одредио човеку, а тај пут није ништа друго до пут Живота. Другим речима, „плата за грех је смрт“. У том смислу, на основу многовековног искуства, Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим. Али, будући да је човек, као личност, релационо биће, биће односа, овакви поремећаји неизоставно делују и на њега као јединку, неретко изазивајући и телесна обољења. Због тога је једини лек против овакве болести, „лек бесмртности“, како га назива Св. Игњатије Богоносац – стално причешћивање, непрестано заједничарење са Богом и свима Светима. А из тог искуства заједничарења са Богом и ближњима, рађа се и једна другачија етика, етика литургијско-подвижничка, која живот сагледава као истинито превазлажење и одбацивање обмане сопствене самодовољности. Други – и Бог и ближњи – се више не посматра као средство или препрека за задовољење сопствених егоистичких захтева. Други се јавља као онај у чијим се очима огледамо, као егзистенцијална потврда стварности и јединствености нашег сопственог бића. Љубав која се рађа из таквог искуства није више површна сентиментална љубав, већ представља онтолошко одређење човека. ЛЕЧЕЊЕ И ИСЦЕЉЕЊЕ Као потврда реалности будућег Царства Божијег јављају се бројна чудесна исцељења. Тамо ће „Бог отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике: ни болести неће бити више“. Али, док у Литургији предокушамо Царство Будућег Века, док знамо да је смрт изгубила свој жалац јер нам је васкрсење обећано и потврђено, чудесна исцељивања која сусрећемо јасно нам сведоче о стварности онога што нам је обећано. Да ли то значи да хришћани треба да заузму донекле пасиван став у односу на питања лечења болести? Да се уздају само у чуда Божија? Наравно да не. Управо кроз лечења која нам медицина пружа видимо деловање премудрости Божије. У књизи „Премудрости Исуса Сина Сирахова“ читамо: „Лекару укажи почаст каква му доликује због његовог служења, јер је и њега Господ створио, и исцељење долази од Вишњега. Господ је од земље створио лекове и разуман их човек не одбацује. Људима је ради тога дао знање, да би прославили Њега и чудесна дела Његова: њима Он исцељује човека и поништава болест његову. Онај што спрема лекове прави од њих мешавине, и нема краја делима његовим, због њега бива добро на земљи сине мој! У болести својој не очајавај, него се моли Господу и Он ће те исцелити.“ (Сир 38,1– 2; 4). Оно што не смемо да заборавимо је да сваки људски напор у лечењу има своје границе. Крајња граница јесте смрт и она не може да буде превазиђена у оквирима наше природе, па, сходно томе, ни вештинама које имамо или које ћемо имати. Ми можемо донекле да поправимо стање наше природе, али не можемо сами да направимо двиг који би нам донео истинито и коначно исцељење – а то је победа над смрћу. Тако нешто није могуће без онога који је рекао: „Без Мене не можете учинити ништа“. Зато је наша нада вазда у Христу који смрћу разруши смрт и свима у гробовима живот дарова. Презвитер мр Александар Ђаковац

У пастирској бризи а поштујући привремене мјере Института за јавно здравље Црне Горе, Епархја будимљанско-никшићка обавјештава вјерни народ и све грађане да се литије четвртком и недјељом неће одржавати до престанка речених мјера. Позивамо вјернике да умноже молитве како би ова болест заобишла нашу земљу и била што прије побијеђена у земљама које су њоме погођене. Молећи се Господу извору здравља и спасења да страдалницима и болнима дарује скоро исцјељење, упућујемо свима ријечи утјехе и охрабрења уз препоруку на поуздање у милостивог и човјекољубивог Бога који је моћан и избавља од сваке невоље и страдања. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

О Светој Тајни јелеосвећења и болести као Божијој посети, беседио је данас старешина Вазнесењског храма у центру Београда и парох и главни и одговорни уредник нашег радија, свештеник Арсеније Арсенијевић. Звучни запис емисије Зашто постоји потреба да се врши ова Света Тајна, откуда толико болесних људи данас, да ли само бактерије и вируси изазивају болести, или су ту присутни и други фактори? Шта је рекао св. старац Пајсије СВетогорац о савременим болестима? "Унутрашње разједање и расцепање је карактеристика нашег времена", каже о. Арсеније и додаје да нам "болест показује колико смо везани за овај свет". Питали смо нашег госта и шта је потребно да безпоговорно прихватимо било које стање које нам Господ даје, мислећи пре свега на физичку, душевну или духовну болест. Извор: Радио Слово љубве

Презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику, одржао је предавање 31. октобра 2019. године, у свечаној дворани Српске читаонице Лаза Костић у Сомбору. Отац Бранислав је говорио на тему „Болест – казна за грех или благослов Божји”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Митрoполит кијевски и све Украјине г. Онуфрије: Неизмерно смо захвални Српској Православној Цркви на ставу о црквеној кризи у Украјини Боравећи у Кијеву у својству представника Православног богословског факултета Универзитета у Београду на конференцији на Кијевскoj духовној академији, 26. марта 2019. године потписник ових редова имао је несвакидашњу прилику да разговара са Његовим Блаженством Митрoполитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем, предстојатељем Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Ваше Блаженство, молимо Вас да благословите све оне који буду читали овај интервју. Желим свим читаоцима Божји благослов, здравља и нека милост Божја увек буде уз сваког од нас. Ваше Блаженство, до каквих је промена дошло у Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије за време Вашег предстојатељског служења? За време вршења црквеног послушања као предстојатеља Украјинске Православне Цркве није било неких значајних промена и измена. Црква традиционално живи својим молитвеним животом, има активну службу у друштву и бави се милосрђем. Ипак, сматрам да је у овом периоду ојачала молитва због оних силних страдања које нам је Господ допустио да преживимо, као што су рат и политичке промене. Такве ситуације нас приморавају да више пажње усмеримо ка молитви. У данашње време свет је веома усложен и неопходна му је молитва. Данас је постало уобичајено да се људи међусобно осуђују и свађају, али веома мало је људи који се моле, који својом љубављу обједињују све око себе и међу собом. То је неопходно данашњем друштву зато што нас грех раздваја, а недостатак молитве чини да грех побеђује. Због тога је наша Црква усугубила своје молитве. Свако од нас је укрепио молитве у том периоду да би њом и покајањем уништили и искоренили зло које се налази у нашим срцима и међу нама и које нас удаљава и од Бога и од других. Стога се увек враћамоо молитви, нарочито у данашње време. Такође, увек помажено онима који пате, нарочито онима који су пострадали у току ратних дешавања. Покушавамо да помогнемо и материјално, али више пружамо психолошку подршку и духовну помоћ, јер је то служење наше Цркве и оно чему нас је призвао Господ. Које бисте од догађаја издвојили као најзначајније у току Вашег служења као предстојатеља Украјинске Православне Цркве? Могао бих да кажем да је један од таквих догађаја литија коју смо организовали у тешко време међусобног конфликта између Истока и Запада у Украјини[1]. Литија је имала почетак са Истока из Светогорске лавре у Доњецкој области, а са Запада од Почајевске лавре у Трнопољској епархији. Ове две литије су прошле преко целе територије Украјине и удружиле се у Кијеву[2]. То је било веома дирљиво зато што су људи ишли током лета, по врућини, многи су се придруживали литији, ишли са децом, чак су и инвалиди сходно својим могућностима учестовали у литији, тј. сви су дали своју лепту (Лк. 21,2-3) у том заједничком молитвеном догађају који је ујединио народ у нашој држави. И када су се учесници литије сусрели у Кијеву на Владимирском брегу тада се није могло без суза гледати на то како су људи телесно уморни од пута, али духовно испуњени и срећни, грлили једни друге и радовали се што могу да се виде и да буду заједно. Да ли сте имали прилику да посетите Србију за време Вашег предстојатељског служења? Желео бих и имам намеру да посетим братску српску земљу и православни братски народ српски. Они су нам увек били блиски и увек драги нашем срцу, као православни, као Словени и као људи који су такође у тешким условима и временима преживели многа искушења. Недавно је Српска Православна Црква објавила свој званични став оцрквеној кризи у Украјини. Kако је Синод Украјинске Православне Цркве оценио тај потез? Ми смо примили писмо са тим саопштењем од Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и неизмерно смо захвални на том ставу који је Српска Православна Црква заузела. Знате да постоје духовне и телесне болести. У овом случају бавимо се духовним болестима које постоје у нашем народу. Свака болест треба да има прави лек. Не може се болест излечити лажним лековима. Данас постоје покушаји излечења раскола тако што се они озакоњују и придаје им се канонски статус. Расколнике су прихватили без покајања, без духовног исцељења. То није прави начин помоћу којег се лечи раскол. Сви расколи су настали због гордости и амбиција људи који желе власт. Знате да је у нашој Православној Цркви један Предстојатељ – Христос. Ми сви Њему служимо: и патријарси, и митрополити, и епископи, и свештеници – сви смо ми слуге Христове. У нашој Цркви нема тог људског властољубља. Ми, као чланови Цркве, увек гледамо на Христа и на то шта нам Он говори и шта жели да урадимо. То је исправан приступ у Православној Цркви. Политичари нас виде као неку политичку организацију, партију. Код политичара су најважнији овоземљаски принципи. Али у нашој Цркви главну улогу имају Божје заповести, а не људски закони. Наиме, људски закони се мењају, а Божје заповести су вечне зато што је и Бог вечан. Оно што је Бог створио и шта Нам је дао такође је вечно. Зато се трудимо да будемо у заједници за свим православним народима у целом свету. Призивам ка томе све који су зашли у раскол да се присете да је Христос Глава Цркве (Еф. 5,23), да се смире пред Христом и да се поврате у братску заједницу и општење са онима који се налазе у канонској Светој Православној Цркви. Стога, ми од свег срца благодаримо Свјатјејшем Патријарху Иринеју, Светом Синоду и Светом Сабору Српске Православне Цркве на правилном и исправном гледишту који су заузели и које звучи веома снажно и ауторитетно. Такође сматрам да је тај званични став Српске Цркве приморао многе да се замисле којим путем да иду. Ваше Блаженство, српски народ је упознат са страдањем Ваше Цркве. Kакво је стварно стање у Украјини и на какве тешкоће данас наилази Украјинска Православна Црква? Нажалост, брига верника Српске Православне Цркве по питању положаја Украјинскe Православнe Црквe Московске Патријаршије је поптуно оправдана. Неки политичари се много уплићу у живот Цркве и покушавају да нас или преведу на своју страну, тј. да постанемо део њихове партије и да се бавимо политиком, или, ако то нећемо, покушавају да нас растерају и лише законских права. Због тога се и доносе нови закони, као, на пример, закон који дозвољава свакоме човеку да се самостално определи којој Цркви припада. Код нас у Цркви се сматра да су чланови Цркве они људи који стално посећују храм, који учествују у црквеном животу, који посте и редовно се причешћују светим Христовим Тајнама – то и јесу чланови наше Цркве. Они, пак, људи који долазе у Цркву једампут годишње, а можда и ређе, они нису чланови наше Цркве. Према новом закону, човеку се даје могућност да се изјасни да је члан Цркве, тј. то не одређује Црква, већ сам човек који може да каже: ја сам члан те Цркве! А у стварности он није члан Цркве, није члан према нашим законима. Због таквог извитоперавања православне традиције многи људи далеко од Ње решавају судбину црквеног објекта. Они се окупљају по селима у неким салама и гласају да одређени храм канонске Цркве присвоје себи. И то се, нажалост, правно сматра скроз легитимним, а у стварности на тај начин отимају наше храмове. Међутим, то није исправно, то не сме да се ради. На тај начин се легализује насилно одузимање цркава. Ми се са тим не слажемо. Постоји и закон према којем треба да променимо назив наше Цркве. Ми то не планирамо да радимо, ми нећемо да мењамо назив наше Цркве. Наша Црква се одувек звала Украјинска Православна Црква; ми живимо на територији Украјине, у наше цркве иду Украјинци, па се и зове Украјинска Православна Црква. То што постоји конфликт између неких украјинских и руских политичара, Црква ту није крива. Московски Патријарх и Православна Црква у Русији одвојени су од државе исто као што је Украјинска Православна Црква одвојена од државе. У религијској сфери ми имамо општење, ми се молимо једни за друге, бринемо и помажемо једни другима. То је завет који нам је дао Христос, ми га испуњавамо и испуњаваћемо га. Како Српска Православна Црква, као заједница црквених јерараха и верног народа, може помоћи братској Украјинској Православној Цркви и њеној верној пастви? Захвални смо на томе што се свештенојерархија Српске Православне Цркве стара за нашу Цркву, на канонској подршци молитвом и речју. Ми се, наравно, молимо за најјаче духовно оружје којим ћемо превазићи сва искушења и све саблазни овога света – за молитву и пост. Молимо вас да нас не заборавите у вашим светим молитвама. Николај Сапсај [1] Литија коју је током јула 2016. године организовала Украјинска Православна Црква под слоганом За мир, љубав и молитву за Украјину [2] Сусрет у Кијеву је био 27. јула 2016. године

На почетку емисије отац Момчило је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по празнику Педесетнице, у којој наша Црква доноси причу из Јеванђеља по Луки, о богаташу и Лазару. У дијелу емисије о празнику отац Момо је говорио о предстојећем празнику Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског и како се у Котору слави слава цркве посвећене Светом Луки, као и о томе како је правилно прославити крсну славу. Звучни запис емисије Одговарајући на питање о томе како се борити против депресије, отац Момо каже да је депресија болест и да је понекад, уз редовне молитве и одласке у цркву, потребно затражити и љекарску помоћ. Говорећи о гријеху гордости отац Момчило каже да је због гордости и сам Сатанаило отпао од Бога, поставши непријатељ рода људског-Сатана. Отац Момчило је говорио и о томе како је правилно одгајати дјецу и осим редовних одлазака на службе у цркву, на који још начин упознавати децу са основама Православља? На ова и још нека питања наше вјере одговоре ћете наћи ако одслушате ову нашу емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

Пред сваког човјека који се суочи са болешћу неминовно искрсавају питања која се тичу основа и оквира његове егзистенције. Будући да болести изазивају патњу, како тјелесну тако и душевну (духовну), оне опомињу на несигурност нашег живота и потврђују то да живот и здравље нису вриједности које трајно посједујемо. Услијед великог страха од биолошке смрти која се узима као апсолутни крај живота, долази до прецјењивања билошког живота као јединог облика живота и отуда се психосоматско здравље сматра највећим благостањем. Тако долази до уздизања “аналгезије“ у цивилизацијску вриједност и друштвени циљ (Ж. К. Ларше). У човјеку је дубоко укоријењена тежња да савлада смрт и да оствари живот без недостатка и несавршености. Та тежња је усађена у људску природу самим актом стварања човјека. Јер, човјек је створен по образу Божијем, са даром слободе помоћу које је могао да оствари бесмртност по благодати. Пошто је слободу употријебио на погрешан начин он је, насупрот томе, постао (остао) смртан и трулежан. Према томе, само у личној вољи човјека и погрешној употреби његове слободе лежи главни извор смрти, патње и болести. То значи да Бог није творац и извор болести и патње него је то гријех човјеков. Читава природа се због Адамове непослушности разбољела од трулежности (Св. Кирило Александријски). Посљедице Адамовог гријеха – болест, трулежност и смрт – преносе се биолошки на читав људски род. Отуда, болести од којих људи оболијевају нису превасходно посљедица личног гријеха него учешћа у заједничкој (обољелој) људској природи. Христос нас учи да не постоји непосредна веза између болести и гријеха неког човјека или гријеха његових сродника: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9,1-3). Једино је Христос могао да ослободи људе посљедица Адамовог преступа. Христос-Нови Адам је исцијелио и обновио људску природу и као што се у Адаму људска природа разбољела од нетрулежности тако у Христу она добија оздрављење. Но, потребно је да човјек слободно прихвати плодове Христовог исцјелитељског дјела. Христос је укинуо закон гријеха и савладао смрт али они и даље постоје у свијету. Човјек и даље умире али смрт више не влада њиме (Римљ. 6,9). Над човјеком који живи Христом и у Христу, гријех више нема власти. Болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом. Уколико на такав начин сагледамо болест, онда она неће бити извор апсурда и моралне патње. Потребно је, како казује Св. Григорије Назијанзин, да “од болести створимо философију“ и да откријемо њено значење у нашем односу с Богом и у погледу нашег спасења. Болест чини да наша привезаност за земљу и овај свијет слаби и да почнемо да поимамао један други, виши, духовни свијет. Тако се болест показује као Божанска педагогија, као укор због гријеха, који има за циљ да човјека приближи Богу и да га поново сједини с Њим. “Бог доноси болести за здравље душе“, учи Св. Исак Сиријски. Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски). Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме нема болести, патње ни уздисања. Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом. презвитер Слободан Лукић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поражавајућа статистика наводи нас на размишљање и тражење узрока, сваког у свом домену. Нездрава исхрана, генетика, недостатак физичке активности, вируси, стрес, све су то фактори ризика за настанак „организма у организму” како би се на неки начин могао описати рак или канцер. Без обзира на сва досадашња истраживања и искуства у медицини, закључак данашње емисије је да правила нема – обољевају стари и млади; физички активни и неактивни, пушачи и непушачи, оптерећени и неоптерећени генетиком. Сусрет са овом болешћу, узимајући у обзир већ наведену поражавајућу статистику, врло често је и сусрет са смрћу, који је за вјерујућег човјека својеврсни сусрет са Господом, а за човјека без вјере ипак нешто сасвим друго. Колико је вјера у Васкрсење и нада у Господа и милост Његову, најважнији ослонац у тешким данима болести, покушаћемо да одгонетнемо у овој емисији. Један од примјера који се противи уобичајеној медицинској статистици која се бави узроцима настанка ове опаке болести је и наша покојна протиница Младенка Маша Зековић, дугогодишња вјероучитељица у Даниловграду а касније и Бару. Како се недавно навршило шест мјесеци од њеног упокојења, ову емисију посвећујемо сјећању на њен дивни лик и њену лавовску борбу са канцером. О малигним обољењима, начинима прихватања болести, борби, неизвјесности и сусрету са смрћу ближњег, разговарамо са проф. др Владимиром Тодоровићем, редовним професором Медицинског факултета у Подгорици и директором Клинике за онкологију и радиологију КЦЦГ и протојерејем-ставрофором Слободаном Зековићем, архијерејским намјесником барским, супругом покојне протинице Маше Зековић. Извор: Радио Светигора

- Већина њих је тешко болесна, у коми је и самим тим прикључени су на апарате за вештачко дисање - објашњава др Олга Дуловић, заменица директора Клинике за инфективне болести Клиничког центра Србије. Она каже да су пацијенти у болницу довожени без свести, тако да је изостала информација да ли су они негде путовали и да ли их је ујео комарац. Током јучерашњег дана потврђено је да је још 16 особа оболело од овог вируса који преносе заражени комарци, тако да је до сада укупно заражено 37 људи. Профил пацијената који су оболели од грознице Западног Нила, као и оних за које се сумња да јесу, скоро је идентичан. Изузев једног пацијента који је путовао у Грчку и Црну Гору и једног који је у Србију дошао из Немачке, остали оболели нису ишли ван граница земље. Сви пацијенти имају више од 50 година, живе близу шума и река или ту имају викендице у које су често долазили током лета. Међу оболелима има становника београдских општина Палилула, Обреновац и Гроцка који су се заразили боравећи у викендицама на обалама Саве и Дунава. Епидемиолози упозоравају да су вирусу највише изложени пецароши. Ветеринарски специјалистички институт Краљево је на 150 збирних узорака са београдских обала Саве и Дунава утврдио присуство вируса Западног Нила код 10 комараца, чиме је и званично потврђено да су комарци у Србији носиоци овог вируса. - Будући да су птице резервоари овог вируса, а да су комарци само његов носилац, у предстојећем периоду нужно је испитати потенцијалне резервоаре дивљих и домаћих птица. Такође, проследићемо захтев министарствима здравља и пољопривреде да се прикључе прегледу слива од Бачке Тополе до Кладова и целог слива Саве. До тада, грађани могу очекивати наставак акције запрашивања комараца - каже проф. др Милутин Ђорђевић са Ветеринарског факултета у Београду. Домаћи комарац преносилац Током шест месеци интензивног истраживања и 100 дана рада на терену, није детектован ниједан тиграсти комарац, већ је закључено да су преносиоци вируса обични комарци. - Кућни комарац је тај који нас угрожава, а превентивна заштита становништва је кључна. То значи да треба избегавати шетњу ујутру и увече, када су комарци најактивнији и шетњу поред река и шума, треба носити одећу дугих рукава и ногавица, откривене делове тела штитити наношењем репелената (изузев код деце до три године) и постављати мреже на прозорима и вратима - истиче проф. др Новица Станковић са ВМА Извор: Блиц Погледајте и тему на Живе Речи Утехе