Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божић'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 52 results

  1. Јерменски православни хришћани у Јерусалиму прославили су Божић и Богојављање Христа јануара 2019. године. Архиепископ-Патријарх Нуран Манугијан началствовао је службама. Неколико стотина верника присуствовало је овим догађајима. Извор: Српска Православна Црква
  2. У недељу, 13. јануара 2019. године, торжественом Литургијом прослављено је Рождество Христово у руској цркви Подворја Московске Патријаршије. Божанском службом началствовао је старешина храма протојереј Виталије Тарасјев уз саслужење свештенства из Српске Православне Цркве: протојереја Небојше Тополића, старешине земунске Богородичне цркве, и јереја Ивана Делића из Епархије банатске. Хор Подворја је својим појањем улепшао божићно празниковање. Светим тајнама причешћиван је из три путира христоносни руски и српски народ; највише је било деце која су се окупила у божићној радости. По традицији, у Светотројичном руском храму на Ташмајдану одржана је и ове године прослава Божића - Рождества Христовог са децом. Поздравну реч упутио је отац Виталије. Потом је хор при Светотројичном храму отпевао Тропар Рождество Твоје, док је Дечји хор отпевао Божићни тропар. Владика Николај Велимировић је у свом мисионарском подвигу посебну пажњу посветио празнику Рођења Спаситеља света. Његову песму Ноћ тија отпевао је здружени дечји хор Подворја и земунске Богородичне цркве. Децу из Земуна су припремиле диригенткиња Сањана Николић и вероучитељица при храму Богородичне цркве у Земуну Славица Ивошевић. Своје умеће и таланте којима их је Господ обдарио, у божићној представи, показала су деца која похађају веронауку у храму Свете Тројице на Ташмајдану. У овом програму учествовао је и драмски уметник Андреј Шепетковски. После представе отац Виталије је поделио божићне пакетиће свој деци која су присуствовала Литургији, као и учесницима програма. Божићне дарове припремила је ова Црквена општина. Ученици београдских школа Др Драган Херцог и Миодраг Матић и Удружење Живимо заједно улепшали су својом божићном песмом празник божићне дечје јелке и показали да љубав према Богу превазилази све границе. У цркву су ученици дошли у пратњи родитеља, учитеља и вероучитељице Милице Ракић. Извор: Српска Православна Црква
  3. Dominika

    Православни Божић у Либану

    Либан је више пута поменут у Светом Писму, до данас живе у овој земљи потомци првих хришћана, чак у Антиохији први пут верујући у Христа добили су то име, а православни Либанци су припадници Антиохијске Патријаршије. Иако је Васкрс највећи хришћански празник, и Божић је, такође, дуго очекиван дан. Припреме почињу 15 новембра (цела Антиохијска Црква има неојулијански календар) – тада почиње 40 дана поста. Као и у осталим православним Црквама, у то време не једе се месо и млечни производи. Риба се једе ретко, и најмање последње седмице поста. Једу се пре свега наранџе (посто то је сезона), банане, хуммус, лук, пиринач, кромпир. Генерално, не сме да се пије алкохол, али за неке празнике, на пример 4. децембра (кад Црква обележава двојцу великих светитеља ове либанско-сиријске земље: св. мученицу Варвару и св . Јована Дамаскина) неки пију вино. Такође 4. децембра спрема се жито, пошто једно предање каже, да се св. Варвара сакрила се у пољу жита, док је њен строг отац хтео да је уда – а она је изабрала Христа, а не овај свет.И скривену у житу отац је није нашао. Тог дана, или 3. децембра увече, деца облаће разлићите костиме, вероватно због исте симболике – сакривање – и тако се шетају улицама и учествују у службама у цркви. Петнестог новембра почињу ипак не само духовне припреме. Од тог дана у кућама, институцијама, центрама села, некад и црквама, ставља се пећина. Обично од картона, са различитим декорацијама, лампама итд. Што су Божићни празници ближе, ставља се више декорација. На крају у центру ове пећине ставља се икона Христовог Рођења. У градовима и селима се стављају јелке, или, чешће – светла на различита дрвећа. Пошто је то сезона за божићну звезду, и то је место, где она расте (као у Јужној Америци) – последње седмице пре Божића, ово цвеће ставља се такође у црквама (јелке ретко). Бадњи Дан, 24. децембра, обавезује строг пост, ништа се не једе, нема свечане вечере, којом су познати Словени (Срби, Пољаци, Украјинци итд.). Ујутро почињу службе за Бадњи Дан: јутрење, царски часови, и Литургија св. Василија Великог. На царским часовима пева се химна слична 15. Антифону Великог Петка (‘Днес висит на Древе’): “Днес се роди од Дијеве”. Та химна је симбол Бадњег Дана за православне Арапе и Арамејце. Псалмиста или неко одређен излази испред иконостаса, стоји у средини и пева ову химну полако, са свечаном интонацијом. Овде се види, да је Бадњи Дан за Божић као Велики Петак за Васкрс. Тог дана такође спрема се јело за празнике. Негде у 8 увече – или мало раније или касније, зависи то од парохије – у црквама почиње „сахранија”, значи: бденије. Звоне звона, и људи се полако окупљају у црквама, где се чита велико повечерје, некад такође су у ову службу уклопљене молитве пре Светог Причешћа. До времена стихира повечерија све се чита, светла осим неколико свећа нису упаљена. Кад почињу стихире, свештеници - обично обучени у црвено - излазе иза иконостаса са иконом Христовог Рођења, и креће литија преко целе цркве. Обично свештеник, који држи икону, сам пева стихире. Када је икона већ је у средини храма, хор почиње да пева стихире, а верни народ долази код иконе, да њу пољуби. После призива свих светих и молитве за цели свет благослови се пет хлебова, који ће се расподелити верницима за крај Божићне Литургије. После почиње јутрење, на којем све – осим 6 псалама – се пева. То значи, да после векова, кад све је било у тами, сад може да позна Бога, који се оваплотио и тек родио. Пре Божићног Канона чита се синаксар. После почиње Божићни Канон са чувеним "Христос се роди, славите Га!". Кад се пева величања девете песме Божићног Канона, звоне звона. Пошто стихире на јутрењу завршавају се речима „Слава во вишних Богу”, не певају се поново ове речи за време Великог Славословија, него директно прелазе у ту химну. То је песма анђела за ову Свету Ноћ, пале се светла, и поново звоне звона. После Славословија почиње Божествена Литургија, коју се служи као обично на арапском, али пошто је то велики празник, неке њене делове (на пример један пут „Јелици во Христа”) пева се на грчком или још другим језицима, као симбол да Христос се родио за све народе. Иако постоје арапске – и веома старе – Божићне песме, не певају се за време службе у цркви. У току св. Причешћа пева се Канон Божића и друге химне. Светој Чаши прилазе сви присутни – у Антиохијској Патријаршији такав је обичај, а исповест је ређа, не у току службе, само на молбу верника (обично има он свог духовног оца), а и не сваки свештеник може да исповеда, само онај који већ неколико година служи и носи палицу. У место химне после Причешћа 'Да исполњатсја уста наша' пева се Божићни тропар. Одмах после Литургије један прилази другому, да се изљубе и кажу „Миилад маџиид” шта значи „величанственог Божића/Рођења". После тога, као после сваке Литургије (осим на Бадњи Дан) је сусрет парохијана на арапску кафу, само разлика је таква, да први пут после 40. дана има такође чоколадних слаткиша. После тога у неким местима, још пре повратка кући, иде се на гробље, да се обавесте покојници те фамилије, да се Христос родио. У кући, иако је ноћ, после отпевања Божићног тропара почиње свечан доручак, на којем је и чорба са пилетином, и ћурка са пиринчем, и јаја (то може да буде изненађење за Србе), и сир, и лабне (врста сметане са маслином), и фаттуш (врста салате), и црвено либанско вино. Кад сви нешто поједу, иде са мало на спавање, па после у неким местима од јутра почиње да се обилазе куће – прво од фамилије, па после од комшија, са вином и неким слаткишама. Двадесети пети децембар је слободан дан у целом Либану. Други дан Божића није у потпуности слободан дан: школе су затворене, такође доста продавница и ресторана, али неки ипак раде, или на пример само неколико сати. Пећине и остале Божићне декорације остају до празника Богојављења (6. јануар, такође слободан дан у Либану), или до дана његовог завршетка (14. јануар). Извор слика: своје, Koura Online, Tartous Orthodox
  4. Другог дана Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице, служењем свете Литургије у параклису Васкрсења Христовог у Окружном затвору у Београду, објављен је мир и поновно сједињење свега у Христу које Рођење Богомладенца доноси. На служби су се нашли, у Христу окупљени, осуђеници тог затвора, командири и запослени у њему, парохијани вождовачког храма Светих цара Константина и Јелене, чланови Милосрдне секције Верско-добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, ћакон Бранислав Јоцић и духовник у том затвору свештеник Глигорије Марковић. Сабирање у живој Речи Јеванђеља да у Христу нема ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, и да је Христово Тело једно јединствено, а удови нераскидиви жицама и зидовима, био је опипљиви тренутак Истине и Смисла свих који су били присутни. Чланови Милосрдне секције су, као и увек приликом својих посета, донели дарове осуђеним лицима, а чланови хора при Вождовачкој цркви су подарили песму. У данима пред празник служено је више светих Литургија. На њима су имали прилику да се причесте сви који се налазе у тој установи и који су се припремали током Божићног поста. На Бадњи дан управници Окружног затвора и Специјалне затворске болнице Звонко Груловић и Драгољуб Пауновић унели су бадњак у верски блок и пожелели добру годину запосленима, а ове године им се придружио и директор Система за извршење кривичних санкција Дејан Царевић. Служен је молебан за запослене, освећен је бадњак, а у наставку је приређен мали концерт духовне музике који су извели чланови хора при вождовачкој цркви Светих цара Константина и Јелене. Управници двају затвора, заједно са настојатељем Капеле Васкрсења Христовог, већ су традиционално тог дана домаћини ручка за запослене, а свештеник је поделио дарове запосленима. Параклис Васкрсења Христовог у Окружном затвору налази се у проширењу и реконструкцији по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и уз сагласност директора Дејана Царевића. Радовима ће бити обухваћен и читав верски блок који се за четири године свог постојања показао тесним да прими многобројна лица која се налазе у овој установи, кроз коју годишње прође и до десет хиљада људи, а у параклис уђе преко њих три хиљаде. Службама, сем лица лишених слободе, присуствују и запослени који су због напорног дванаесточасовног сменског рада често онемогућени да присуствују службама у својим парохијским црквама, али и многобројни верници из света изван затвора који долазе на службе заједно са свештеником. Као и приликом изградње, радови се финасирају добровољним прилозима, а не средствима из буџета. Извор: Српска Православна Црква
  5. Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Међутим, овај наратив заједно са својом историјом учинка у химнографији и уметности садржи много алузија на Стари Завет. Осим нама познатих веза са старозаветним текстовима, који се на више места помињу у црквеној химнографији (попут Исаије 7, 14 где се наговештава „рођење од Дјеве“ или наглашавања месијанског-давидовског порекла у родословима), јеванђељски наратив о рођењу има и често скривене старозаветне алузије које нам откривају и нека његова дубља значења те их, стога, треба осветлити. Уколико се пажљивије загледамо у фреску Рождества Господњег уочићемо да у сточним јаслама поред Богородице која мајчински бди над новорођенчетом читав догађај немо прате и две животиње – во и магаре. Главе двеју животиња, кротко загледане у одојче, вире изнад скромне „колевке“ као немушти сведоци чудесне повести. У Књизи пророка Исаије 1, 2 стоји: „Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије.“ Во и магаре, дакле, препознају да су јасле, заправо, јасле Господње. Ове пророчке речи постављене у контекст Јеванђеља показују да ове животиње знају коме припадају и од кога своју храну добијају, а да се поставља питање да ли људи то схватају. Тиме се ове животиње показују мудријим од људи, слично Валаамовој магарици која је паметнија од свог господара (Књига бројева 23-25). Мало познато пророштво о Христу доноси и пророк Авакум: „Међу две животиње препознаћеш Га, и кад се време приближи јавиће се“ (Авк 3, 2). Ово скоро непознато месијанско место не налази се у масоретском тексту, док у Септуагинти имамо ову проширену верзију. Пратећи масоретски текст, Даничићев превод Библије, такође, не садржи ове речи, док стари словенски превод прати Септуагинтину верзију. Сходно овим стиховима, свети Амвросије Милански наводи следеће: „Чујеш плач одојчета, али не чујеш мукања вола који препознаје свог Господара, јер он зна коме припада и магаре познаје јасле Господара свога“ (Expositio evangelii secundum lucam 2.41-42). Даље, Лк 2, 8 наводи: „И бијаху пастири у ономе крају који чуваху ноћну стражу код стада својега“. Међутим, чување стада ноћу када стока не пасе делује неуобичајено, чак немогуће. Ноћу су животиње у тору или у шталама. Међутим, бдење пастира у ноћи има још једно значење и то повезано са Иса 9, 1: „Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело.“ Чудесно спокојну сцену божићне ноћи накратко прекида управо увођење пастира у наратив. Пастири долазе у село Витлејем по наговору анђела који им се јавља. У време римске окупације Јудеје село Витлејем, око 9 км удаљено од Јерусалима, било је прилично безначајно место, на маргини свих политичких и економских дешавања. Пастири се налазе чак и изван Витлејема, на пољима у близини. У Књизи пророка Језекиља 34, пророк критикује пастире Израиљеве, цареве јерусалимске који су заспали те расули своје стадо и не брину о њему. Насупрот њима стоје будни пастири витлејемски – сведоци Христовог рођења. Далеко од сваке царске аудијенције и помпе и без јерусалимског свештеничког сталежа, Цара васељене и „Доброг Пастира“ дочекују кротки и сиромашни – они који су слични њему. Имајући ово у виду, блажени Јероним наводи да Онај који је створио свет нема ни собу у гостионици где ће се родити те иде у шталу (Лк 2, 7), међу животиње и људе просте и кротке. Он то повезује са каснијим Христовим речима: „Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда; а син човјечји нема гдје главе заклонити (Мт 8, 22).“ Пред овом сликом сламају се све представе античких моћних богова и идола као и све представе о политичкој моћи која влада силом. Свет је покорило мало и и без Мајке беспомоћно Дете у витлејемским јаслама. Само један поглед на место Рођења у сутерену витлејемске базилике поражава ходочасника својом скромношћу. Тако је скромност Бога који је хтео да се роди у овако скромним условима мерило сваке културе која има претензију да себе зове хришћанском. Јеванђелски наратив, самим тим, тако чврсто стоји на старозаветним основама и органски се на њих надовезује. Као што се Бог у Старом Завету објавио робовима, а не моћним императорима и њиховим првосвештеницима, тако и у тихој божићној ноћи неразумне животиње и скромни пастири бивају сведоци откривања Бога у телу. Извор: Теологија.нет
  6. Извор: Радио Телевизија Војводине
  7. Други дан Божића, који је посвећен Сабору Пресвете Богородице, у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Тузли свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслуживање архијерејског намјесника тузланског и свештенства из тузланског и других намјесништава. Велики број вјерника који је испунио Катедрални храм, приступио је светој тајни евхаристије, сједињујући се са Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом. Епископ Фотије честитао је празнике Божић и Сабор Пресвете Богородице и говорио о значају празника. Епископ Фотије је, уз остало, нагласио да је Божић прилика да се укаже на нужност градње мостова међу људима, али и на важност суживота и међусобног разумијевања. У Епископској резиденцији припремљен је традиционални Божићни пријем за представнике јавног, културног и вјерског живота у граду Тузли. Епископ Фотије захвалио се свима који су данас присуствовали светој Литургији и божићном пријему као и онима који су честитали овај велики хришћански празник. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. Tоржествено велико вечерње богослужење, којим на радосни празник Рођења Господа нашег Исуса Христа, у Kатедралном храму Христа Спаситеља у Москви традицонално началствује Његова светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, било је служено и ове године благости Господње. Са благословом Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, у богослужењу је учествовао и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског. На празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић, 7. јануара 2019. године, тачно у 16 часова по московском времену, звона храма Христа Спаситеља у Москви су позвала верне на свечано рождественско вечерње богослужење. Његовој светости Патријарху руском г. Кирилу саслуживао је велики број архијереја, свештеномонаха и свештеника Руске Православне Цркве, намесници мушких ставропигијалних манастира, као и представници помесних Православних цркава при Московској патријаршији. У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, многобројно свештенство града Москве, чланови црквених одбора и сарадници синодалних структура, као и знатан број верника. Богослужење, на коме је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља, уживо су преносиле телевизијске станице „ТВ-Центар“ и „Сојуз“. На малом входу, Свјатјејши Патријарх сверуски г. Кирил наградио је чином митрополита Архиепископа сингапурског и југоисточноазијског г. Сергија, представника Патријарашког егзархата у Југоисточној Азији. После вечерњег богослужења, Митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу. Његову светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је, између осталог, указао и на велико искушење које се данас догађа на тлу Украјине. Узносећи молитве Богомладенцу Христу да уразуми све иницијаторе подела међу браћом, Његова Светост је позвао вернике да се моле за јединство Православне Цркве и вернике у Украјини. На крају су архијереји, свештенство и мирјани честитали Његовој светости празник Рођења Господа Исуса Христа. Извор: Прес-служба Патријарха Московског и целе Русије
  9. Надбискуп загребачки, узорити господин Јосип кардинал Бозанић, честитао је Празник рођења Христовог Митрополиту загребачко-љубљанском г. Порфирију, његовим свештеницима, монасима и свим православним верницима. У својој честитци кардинал Бозанић пише: "Vaše Visokopreosvećenstvo! Zahvaljujem na ljubaznim čestitkama koje ste mi uputili prigodom Božića i nove 2015. godine. Vama, Vašem svećenstvu, monaštvu i vjernicima, upućujem iskrene čestitke prigodom svetkovine Rođenja našega Gospodina te želim Božjim blagoslovom i mirom ispunjenu 2015. godinu. Božja dobrota koja se očitovala rođenjem Gospodina našega Isusa Krista, neka Vam pomogne i blagoslovi Vašu pastirsku službu na duhovnu dobrobit vjernika. Povezan s Vama zajedništvom iste vjere, iskreno Vas u Kristu pozdravljam s izrazima osobitog poštovanja." Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  10. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован на празник Рождества Христова богослужио је у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Нижепољу код Битоља. Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким служио је свету Литургију у Охриду, док је Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко богослужио у Штипу. Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид је богослужио у Скопљу. Божићне Литургије служене су и у осталим богослужбеним местима Православне Охридске Архиепископије. Извор: Српска Православна Црква
  11. По завршетку Божићне Литургије Митрополију загребачко-љубљанску је посетила Председница Републике Хрватске госпођа Колинда Грабар Китаровић. Председница је честитала Митрополиту заагребачко-љубљанском г. Порфирију, свештеницима и свим православним верницима празник Рођења Христовог и уручила пригодне поклоне митрополиту Порфирију. Извор: Српска Православна Црква
  12. Тачно у 7 часова, након прве божићне службе, на најрадоснији хришћански празник, бесплатне печенице стижу у домове 50 сиромашних и болесних Ваљеваца. Хуманитарну акцију, покренуту прошлог Божића, спроводи Православна народна хришћанска заједница "Воздвиженије часног крста", која се милосрдним радом бави при ваљевској цркви. - Донатори, пријатељи и чланови нашег братства, као и на прошли Божић када смо обезбедили 44 печенице за најугроженије породице и Удружење деце са посебним потребама "Загрљај", и сада су се одазвали нашем позиву, па ћемо на овогодишњи Божић у 50 домова наших материјално угрожених суграђана, старих самаца, болесних и расељених лица, унети печенице, како би сви они још потпуније осетили радост Божићних празника – прича за "Блиц" духовник заједнице "Воздвиженије часног крста" Милинко Јовић. Подела печеница за Божић, како каже, само је једна од многобројних хуманитарних акција које ово братство спроводи између два најрадоснија хришћанска празника, а милосрдним радом, напомиње отац Милинко, обухваћени су све категорије становништва, од деце до сеоских старачких домаћинстава. - Уочи дочека интернационалне Нове године посетили смо школу "Сестре Илић" где смо, захваљујући људима добре воље, поделили 129 комада јакни, панталона, дуксерица, тренерки и капа, 31 пар зимске обуће, 17 комплета школског прибора, 40 ранчева за спортску опрему и један пакет средстава за хигијену, за ђаке који потичу из материјално угрожених породица. Пре тога, организовали смо и милосрдну акцију у још једној градској ОШ "Нада Пурић", где смо са 25 пакетића бојица, блокова, свезака и других ђачких потрепштина, обрадовали децу са посебним потребама која похађају ову школу – каже Јовић. Мисија Православне народне заједнице у Ваљеву, како истиче, јесте да сваког тренутка и на све начине брину о ближњима који помоћ требају, па се расподела помоћи обавља током целе године. На тај начин, током 2018. године, подељено је 288 пакета са храном, 1.462 комада гардеробе, више од 300 пари обуће и више од 100 ранчева са школским прибором, док је за прославу Васкрса уручено више од 4.000 комада јаја. - Наше мало је некада много за оне који немају или не могу. Топла реч, утеха и подршка, сазнање угроженима да нису сами и да неће бити немоћни, наша је мисија и суштина милосрдног рада у духу хришћанства – закључује отац Милинко, честитајући Божић. Извор: Блиц
  13. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, презвитер Велимир Врућинић, парох при храму светих Кирила и Методија у Новом Саду, одржао је предавање у суботу, 29. децембра 2018. године, у дворани Црквене општине у Жабљу. Тема петог по реду, а уједно и последњег предавања, које је организовано у оквиру циклуса предавањâ током Божићног поста, била је: Божић - Светлост свету. Поздравно слово и добродошлицу предавачу, као и присутнима, упутио је домаћин, протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Отац Велимир је говорио о значају празника Христовог Рођења и великом, спасоносном делу Христовом, Који је, унижавајући себе, узвисио човека и читаву творевину, сједињујући их у Себи и чинећи их боголиким. Извор: Радио Беседа
  14. Римокатоличка црква, протестантске и Англиканска црква, као и неке православне цркве које су прихватиле ново рачунање времена, прослављају Божић. У католичким црквама широм света током протекле ноћи служена је поноћна миса, а мису у цркви Светог Антеа у Београду предводио је надбискуп Станислав Хочевар. У хришћанству се верује да је Христово рођење донело светлост истине људском роду и да је тим догађајем испуњено старозаветно пророчанство о рођењу Спаситеља. Верници у католичким и другим црквама западног обреда на Божић се клањају јаслама, у којима је симболично представљена сцена рођења са Богомладенцем, Маријом и Јосифом. Обичај да се у цркве поставе јасле, са фигурама које дочаравају сиромашне услове стаје у којој је Христос рођен, потиче из 13. века. Такве јасле у својим домовима данас имају и верници. У кућама верника Римокатоличке цркве венац-адвент је исплетен од сламе и борових гранчица, украшен пурпурним врпцама и има четири црвене свеће, због четири недеље поста, које се пале једна по једна, сваке недеље уочи Божића. Извор: Српска Православна Црква
  15. Англиканска заједница у Београду традиционално и ове године богослужбено је прославила Божић у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог. У навечерје празника, 24. децембра 2018. године, богослужењу, које је предводио пречасни свештеник Робин Фокс, присуствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз значајан број верника који су углавном запослени у дипломатској служби у појединим амбасадама. Празничном сабрању присуствовали су и протођакон Стеван Рапајић, дугогодишњи старешина Патријаршијске капеле, и ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Српска Православна Црква
  16. У суботу, 15. децембра 2018. године, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија, у свечаној дворани Музеја Српске Православне Цркве у Загребу, одржано је треће у низу предавање у оквиру Божићњег циклуса предавања, који организује Црквена општина загребачка. Гост и предавач је био високопреподобни јеромонах Севастијан (Гордон), настојатељ манастира Крке, који је одржао предавање на тему Божић у Америци. На почетку излагања, отац Севастијан је, на веома живописан и упечатљив начин, говорио о историјском развоју Православне Цркве на просторима Северне и Јужне Америке, али и о њеној мисији у савременом свету. Наводећи мноштво примера о мисионарском деловању и сведочењу Српске Православне Цркве на просторима Америке, из њене прошлости и садашњости, игуман Севастијан се, као неко ко је рођен и одрастао у Америци, осврнуо укратко на обичаје и начин празновања Божића у Америци. На крају, отац Севастијан је говорио о негативном аспекту, тј. о комерцијализацији Божића на Западу, која, нажалост, по његовим речима, све више маха узима и на нашим просторима. Извор: Српска Православна Црква
  17. Монстроузни план усташког Тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли да 6. јануара 1942. године, на Бадње вече, минира Саборни храм у Тузли и побије окупљене вернике осујетио је тузлански муфтија Шефкет еф. Курт Монстроузни план усташког Тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли да 6. јануара 1942. године, на Бадње вече, минира Саборни храм у Тузли и побије окупљене вернике осујетио је тузлански муфтија Шефкет еф. Курт. Када је добио ову информацију муфтија Шефкет еф. Курт са групом угледних Тузлака затражио је хитан пријем код немачког команданта града, потпуковника Wиста и од њега енергично затражио да се онемогући овај злочин. А биле су планиране ликвидације и у Српској вароши. Муфтија је потпуковнику Wисту рекао да ће, уколико се ово деси, Муслимани масовно кренути да се одмећу у покрете отпора. Увидевши да ће то изазвати муслимане Тузле немачка команда је, због својих интереса, одмах истакла плакат са упозорењем да “нико не сме никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави”. Захваљујући овом ангажману муфтије Курта, у Тузли није било масовних злочина. Овај догађај је централно историјско место одбране заједничког живота у Тузли и региону. Између осталог о њему је Меша Селимовић рекао: Кад је умро, на сахрану је дошло десетак хиљада људи, међу којима највише Срба – сељака из околине Тузле. Потресан говор над гробом одржао је православни свештеник Ђорђе Јовановић, а Мухамед еф. Лугавић је поручио: Могу вас подсетити да је прота Јовановић, кад је умро рахметли муфтија Курт, молио да га и он спусти у мезар. Много је лепих примера из наше заједничке историје, а који су данас негде у запећку разних злочина. Има ли ко да жели да се посветимо изношењу добрих примера заједничког суживота. Нико нама до нас самих није ближи, не заборавимо то. Бог нас једне другима даде, хвала му. Извор
  18. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника? Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе. Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић? Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша. Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника? Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина. Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији. Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић. Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске? То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена. Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду? Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају. Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду? Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера. Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије. Глас Српске, Љиљана Алексић Извор: Српска Православна Црква
  19. Једино Божић нам може дати неку наду да живимо истински као људи. Без Бога ни преко прага, тако је говорио наш народ. Без Бога постајемо очајници који живимо у сивилу, депресији, медикаментима. Млади траже утјеху у дрогама и алкохолу. Када човјек повјерује у Бога, када се сусретне са живим Христом, онда му не треба ништа, онда је пронашао оно што је тражио и што му треба, у ствари. То посебно треба приближити, да нису сами и да нису очајници, рекао је за Глас Српске Епископ зворничко-тузлански г. Фотије који је послије 18 година проведених у Далмацији дошао у Семберију. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника? Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе. Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић? Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша. Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника? Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина. Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији. Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић. Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске? То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена. Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду? Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају. Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду? Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера. Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије. Глас Српске, Љиљана Алексић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Мир Божији! Христо се роди! На земљи мир, међу људима добра воља! Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство. Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт. Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају. Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи. За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају. И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији. На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије. Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића! Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` . Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква! Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!) Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет. Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете! На трагу овог осјећања надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра. И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све. Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив... Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву. У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана, Милош Тутуш, теолог
  21. Мир Божији! Христо се роди! На земљи мир, међу људима добра воља! Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство. Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт. Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају. Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи. За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају. И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији. На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије. Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића! Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` . Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква! Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!) Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет. Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете! На трагу овог осјећања надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра. И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све. Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив... Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву. У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана, Милош Тутуш, теолог View full Странице
  22. Сви смо ми једно, браћо моја и пријатељи моји. Ја сам ваш и ви сте моји. Сви ми заједно имамо један извор, један почетак - имамо једног Оца. Све што је добро, славно и честито у нашем животу од Њега води своје порекло. У Њему има свој корен. А радост овога дана? А ово мило, слатко пресвето Детенце, необичне, пречисте Матере што се ноћас родило у пећини Витлејемској - у сиротињи и немаштини? Ко нам Га даде? Шта ће Он међу нама? Зар је мало сиротиње, мало невољника? Нећу се упуштати у давања пространих и разноврсних одговора на питања: Шта би било са човечанством да се Исус Христос није у телу јавио, да није у свет дошао, и каква је за нас добит што смо ми деца Цркве Његове, него ћу само рећи да и ова света ноћ, рођење Његово, један је од најјаснијих доказа да све што је заиста велико, светло, и вечито у животу разумних и слободних бића има свој почетак, свој извор у Богу Оцу нашем. "...Сваки добри поклон и сваки савршени дар одозго је, силази од Тебе Оца светлости...") Божић је радостан дан - Божјег милосрђа - праштања. Божић је светли дан; Бог нам даде Најсветлијег; даде нам Себе у Сину. Зар није Отац у Сину и Син у Оцу? Име је тога небесног дара, име је тога поклона што нам га јутрос у Витлејему Јудејском од Девојке свете Марије Рођени са Собом донесе: Мир Божји. Има ли икога међу нама који не би знао за превелику вредност и необичну цену Мира, како за живот и свакога човека, тако и породице, свакога друштва, свију народа па и целокупног човечанства? Сви знамо да је мир бољи од немира, од кавге, свађе, туче, крвопролиђа, ратова... Сви ми то знамо. Али у томе баш и јесте највеђа разлика човека од човека, што један све своје силе моралне и материјалне употребљава на то да је само мир, докле други и ако зна да је мир добро, благо, ипак онда је најсрећнији када је око њега свађа, туча, плач и кукњава... "Благо онима који мир граде, јер ће се синови Божији назвати" вели Јеванђеље Свето (Мат. V, 9). У вези са ноћашњим прерадосним догађајем можемо овоме додати па рећи: Благо онима који мир граде, јер су они разумели где је мир - где је његов извор, где почетак; благо њима, јер не оставише Новорођенче у пећини, у јаслима Витлејемским, него Му дадоше боље, достојније место. Широм отворише они врата срца свога и ту, у грудима њиховим, нашао је склониште Себи Онај Који донесе и њима као и свима мир Божји... Мир је благослов Неба. Мир је, заиста, дар Божји. Бог нам га даје. Бог нам даје мир као слободним и разумним бићима - Његовим творевинама. Мир мора човек слободно да присвоји; без насиља, слободно да се са њиме сроди и увек разумно да га употреби, искористи. О, ти добра и вредна жено; о, ти, честити и брижни муже, вама је дата велика радост. Ти, жено, мајком се називаш, и тебе, муже, деца оцем називају! Велики је ово дар Божји. Не заборавите дати Богу оно што је Божје, јер је вама од Бога много дато. Али немојте заборавити никада оно што треба да буде бригом свију брига ваших кад мислите о срећи деце своје, о будућности њиховој. Чувајте децу, негујте их; храните их добро, одевајте. Школујте децу и васпитавајте их у добру и поштењу. Учините их способним за самосталан живот. Само не заборавите, да је ово само половина - а може бити и од тога мање - онога, што ви деци дати можете, - па и морате, ако у Бога верујете па и у Његов суд на ономе свету. Дајте детету оно што ће га учинити моћним, силним, издржљивим у свима незгодама и искушењима, борбама којима је овоземаљски живот препун и којима ова "долина плача" изобилује. Наоружајте децу за борбу са сваком пакошћу и духовима злобе поднебеске - немиром света овога. Кад вам ово велим, онда ћу вам одмах рећи, где ћете моћи ово оружје наћи. Нема ни те радионице, нити те фабрике где се сигурно спасоносно оружје ово израђује; нема ни те главе на човечјем врату која би га могла измислити или удесити. Тамо, у вертепу, у пећини града Витлејема, тамо се нашло ово оружје. У тами, у ноћи оно је засијало, да би се знало коме припада. Светлост га је донела. Оружје ово није ни од гвожђа, нити од челика... Усађујте у душу деце своје мир, Божји мир. Нека дете заволи Новорођенче од Бога послато; нека осети да се је Христос и за њега родио; да му је Христос највећи пријатељ, и да то, што је од Оца донео и за њега, свога малог пријатеља донео... Нека златна и мила дечица знају да поред многих других поклона којима се ових дана радовала ипак је њихов највећи поклон ово Премило и Пресвето Детенце што у јаслима лежи. Деца наша треба да заволе Христа; јер, волети Христа значи волети за увек оно што нам Он даје - Мир, Божји Мир... О, кад би сви моћни и велики овога света, сви они који ведре и облаче животима милијона и милијона људи, који се радо размећу својим миротворством разумели, или бар хтели разумети где је извор миру и начин како се он добија. Никада, никада ни Женева, ни Хаг па ни Локарно не могу дати оно што нам даје пећина витлејемска! Све дотле докле мудрост малих и великих дипломата не буде проникнута духом Божје мудрости - духом ноћашње песме небесних становника - анђела Божјих: да мир није човек измислио, да се мир не да упоредити, нити има везе са боновима ратне штете, нити са најјачим дипломама најквалификованијих стручњака, него да је нешто друго; озго долази - озго од Оца светлости - све дотле сви њихови напори биће узалудни. Све дотле, док дугачке и простране ходнике скупоценим и тешким простирачима застрте, где се поносито крећу данашњи миротворци, и богато разукрашене сале где држе своје скупове не проникне дух смирења, кротости и самоодрицања - дух пећине Витлејемске, дотље ће народи биmи у сталној неизвесности и несигурности иустраху размишљати о сутрашњем дану... Ко има око нека види. Ко има ухо нека чује. Христос се роди!
×
×
  • Create New...