Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого професор Богословије у Фочи каже да је мишљења да је Митрополит Амфилохије у односу на свог духовног оца Преподобног аву Јустина Ћелијског и Врањског увећени, обогаћени и додатно облагодаћени отац Јустин пренијет кроз вијекове, житија Светих и живот Цркве. ”Не дајмо светиње, не само неком другом него не дајмо светињу Божију у себи. Да наше данашње полагање сјемена Митрополитовог тијела у облагодаћену Подгорицу, облагодаћену Црну Гору и облагодаћену Српску Православну Цркву буде нешто што ће нас увијек обавезивати да никад не издамо Ђеда и да никад не будемо испод његовог погледа и испод његовога ”благо мени“. Догодине на Ловћену, догодине у Призрену, догодине, ако Бог да, јединствени, сложни и обожени и увијек бољи молитвама нашег Митрополита Амфилохија“, каже отац Дарко Ђого. Извор: Митрополија црногорско-приморска

,,У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја сам победио свет“, говори Господ наш Исус Христос у Светом Јеванђељу. Знајући за многобројне неприлике које ће имати они који поверују и крсте се у име Оца и Сина и Светога Духа, Господ упућује речи утехе и охрабрења које су вековима напајале оне који су срцем поверовали. Особито су те речи дубоко биле уткане у свести хришћана прва три века који су немилосрдно прогањани и убијани од стране римских царева. Божијом милошћу и просвећеним умом и срцем римског цара Константина, одгајаног у духу своје мајке хришћанке царице Јелене, почетком четвртог века хришћани су добили право да слободно исповедају своју до тада непоколебљиву веру. И ако прогони и тешкоће хришћана ни тада ни у потоњим вековима нису сасвим престали, Свети цар Константин и царица Јелена остали су упамћени као равноапостолни, допуштајући и ширећи реч Божију по читавом свету. Захваљујући њиховој благочестивости и благоверности, путем наших предака реч Божија стигла је и на наше просторе, вечно се усадивши у срца оних који су познали љубав Божију. Та се љубав препознаје код мештана града Пожеге, који су своју дубинску захвалност томе пројавили кроз градњу храма посветивши га управо равноапостолним царевима Константину и Јелени. И ове године храм је био испуњен верним народом, а празновање Светих Константина и Јелене започето је празничним бдењем које је уочи празника вршило братство храма са својим парохијанима. Светом Божанственом Литургијом, по благослову Епископа жичког Г. Јустина, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Теодосије уз саслуживање протојереје-ставрофора Дмитра Луковића (свештеника у пензији), протојереја Драгана Стевића (архијерејског намесника пожешко-ариљског), протојереја Радомира Трипковића (Косјерић), протојереја Миломира Радића (Краљево), јереја Милуна Стефановића (Гуча), протонамесника Владимира Кораћа (Севојно), јереја Рада Марића (Лучани), протојереја-ставрофора Ненада Величковића (Пожега), као и ђакона Михајла Живковића. Својим појањем Литургију су украсили свештеници, братство храма са браћом свештеницима гостима. У Литургији су учествовали и представници друштвеног и приватног сектора, председник општине Пожега Ђорђе Никитовић, начелник полицијске станице Јовица Лазаревић и многи други. Након причешћа Светим Тајнама Христовим, свештенству и верном народу обратио се Преосвештени Владика Теодосије, честитајући храмовну славу старешини и братству рекавши да је цар Константин био међу првим римским царевима који је примио светлост Божију у себи, преко кога је Бог дао слободу хришћанима. Видевши знамење часног крста на небу и како пише ,,Овим побеђуј“, он је наредио да се начини велики крст са којим је пошао у одлучујућу борбу и победио. Године 313. дао је слободу хришћанима. Голготски пут којим иду хришћани завршава се славним васкрсењем и спасењем. Цар Константин потекао је из наших крајева и постао је равноапостолни. Заузимањем његове мајке царице Јелене подигнути су бројни храмови. Многи потоњи хришћански владари угледали су се на њих, и у нашем роду најпре Свети Немањићи, захваљујући којима потиче све оно вредно што данас има у нашем народу. Особито након свог крштења, захваљујући коме се цар Константин излечио од тешке болести, постао је проповедник речи Божије. То чудо вере Константинове видели су многи сведоци и пројаву Божије милости који неће ништа да чини на силу па ни оно што је за нас добро ако ми вером и слободом не приступимо к њему. Након смрти из гроба цара Константина текло је миро на исцелење многим болесницима. Тако се Господ прославио преко великог државног владара, који је све чинио у име Божије и на добробит свог народа. Владика је у наставку беседе испричао како је као млади средњошколац почетком осамдесетих година у овом светом храму потражио Бога те захваљујући помоћи оца Дмитра био упућен на пут хришћански који га је касније одвео у монаштво. У она тешка времена ризик и храброст био је одлазак у храм и молитва Богу. Благодаримо Богу те се то тешко време потпуно променило. Владика је још једном захвалио на гостољубљу и честитао славу братству храма као и мештанима града Пожеге. По завршетку Свете Божанствене Литургије, благодарење Богу настављено је заједничком трпезом љубави. Том приликом, Владика Теодосије је старешини храма оцу Божи и братству поклонио вредан поклон – књигу свих задужбина цркава и манастира Косова и Метохије. Старешина храма јереј Божо Главоњић захвалио се Епископу на вредном дару. Позвао га је да чешће посети наш храм, исказавши своју наду да ћемо се сабирати у још већем броју. Извор: Епархија жичка

На дивни и велики Празник Благовести Пресвете Богородице, 7. априла 2020. године у манастиру Милешеви, у параклису Свете Касијане, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије био је предстојатељ литургијског сабрања, уз саслужење јерејa Горанa Крстићa и протођаконa Николe Перковићa. Сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом Аквилином одговарало је на прозбе. Звучни запис беседе Указујући на значај догађаја из града Назарета за спасење рода људског, Епископ Атанасије је рекао: – Данас славимо празник радости. Прослављамо догађај који је преокренуо људску историју. Славимо догађај којим се отворило небо, засијало Сунце на земљи, разагнала тама. Празник који Црква Божија прославља преко 2000 година и у коме ми, према својој снази, настојимо да учествујемо. Колико смо у снази да учествујемо у овом догађају и у овој радости, може се мерити колико смо живи, колико живота има у нама. Радовати се Богу и оном што Бог чини, оном што Бог говори, у томе је срећа човекова. – Разумети овај догађај правилно, довољно, могу они који су у Цркви, потпуно посвећени Богу, који имају поверења у Цркву и у њену реч. Овај догађај не могу разумети они који су изван Цркве. Црква у раним временима била је свесна тога да њене истине, њену веру, не могу схватити незнабошци, људи који су непросвећени Јеванђељем, непросвећени Духом Светим, непреображеног живота, људи који су у греху. Не могу разумети истине Божије, тајне Божије. За разумевање истина Божијих, Његових тајни, за разумевање онога што Бог чини и што Бог говори потребан је преображај ума. Зато је Црква постепено уводила у своју заједницу оне које је крштавала. А ово је данас тајна коју ни многи у Цркви не могу довољно да схвате. Надумна тајна. Владика је затим укратко препричао део из Јеванђеља који је данас прочитан и који говори о догађају који данас прослављамо, и продужио: – Када хоћемо да разумемо што више од овог догађаја треба да се сетимо пре свега ових двеју ствари, да је то надуман догађај и да Архангел Гаврило није послан било коме него једној јединственој личности, јединственој у историји рода људскога, Пресветој Дјеви Марији. Њој нема равне у роду људскоме. Она се једина удостојила да споји небо и земљу. – Пресвета Дјева је прихватила вољу Божију из поверења према Богу. Она није имала потребу да даље било шта испитује. Чим је чула да је то од Бога у кога она верује, у кога има поверење, према коме има љубави, њој је то било довољно да прихвати тај план Божији и да се у тај план укључи. Зато је она прва послушница Божија. Овај свет и даље постоји захваљујући само томе што има послушника Божијих, који се угледају на Пресвету Богородицу. – Ову радосну вест прослављамо ове године у време велике светске туге, у време помора у целом свету, у време када једна болест искаљује своју моћ над човеком. Управо то што се догађа данас у свету може нам помоћи да више схватимо и природу и значај данашњег славља, када Бог разведрава наше животе. Јер страдања и помрчина долазе од људских погрешака, од греха. А грех је погрешан однос човека према Богу, неправилан однос човека према другим људима, према себи самоме, неправилан однос човека према природи. А исправан однос би био онај који је Бог назначио на самом почетку – однос љубави, подсетио је и нагласио Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Вечерашња литија је за Херцег Нови била историјска. Молитвени вход свештенства и вјерног народа је од цркве Вазнесења Господњег на Топлој до манастира Савина пратио благослов иконе Пресвете Богородице Савинске. Литију је предводио Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски господин Теодосије. По доласку литије у манастир Савину, владику Теодосије и сабране вјернике је прво поздравио игуман савински Макарије. Звучни запис беседе „Можда нисте сви знали али вечерас смо учествовали и учествујемо у историјској литији. Ова литија где се на челу вечерас налазила икона Пресвете Богородице Савинске која је пре 250 година сачувала ову свету обитељ и овај град. И ево после толико времена прошла је поново улицама овога града и ви сте вечерас сведоци живи сведоци, живи људи да је овај народ жив и да ће остати жив, све док буде ишао за истином, за правдом и за истинитим Богом”, казао је отац Макарије. Најављујући обраћање владике Теодосија он је казао да је са Косова донио благослове свих оних светитеља са Косова и Метохије који су свој живот положили за веру и отачаство. „Вечерас су са нама сви они дошли у лику епископа Теодосија и они се моле за нас и у овој светој литији вечерас и они су били са нама и остаће са нама док је света и века”, рекао је савински игуман. Владика Теодосије је поздрављајући присутно свештенство и народ, прокоментарисао чињеницу да ни вечерас порта манастира Савине није могла да прими све учеснике молитвеног входа. „Рече отац Макарије да је мала порта овог манастира да прими све вас вечерас. У том тренутку родила ми се мисао да је довољно широко наше срце, да сви можете да станете у њега. И срце свих вас које прима ближње у њега. То је Божија заповест о љубави, да изнад свега љубимо Бога, Цркву Његову Свету и да љубимо једни друге. Овај догађај, ова литија, молитва, то најбоље потврђују”, рекао је владика Теодосије. Осврнувши се на данашњи празник, он је казао да се у Недељи Православља свуда чине литије са иконама у знак побједе Православља над јереси и правог учења над лажним, те исказао радост због свог данашњег учешћа у овој литији. „Ја сам много благодаран Богу и свима вама на вашој љубави што сам био учесник једне овакве литије јединствене и можда најлепше и највеће у мом животу у Недељу Православља. Ово је дар Божији, ово је дар Мајке Божије свима нама”, казао је владика Теодосије и додао да је и обилна киша која је вечерас пратила литију благослов Божији који показује колика је љубав и решеност народа Божијег да сачува оно најсветије, а то су светиње и вера православна. „Чувајући своје светиње ми тиме чувамо и своје биће. И оно што смо били и што јесмо и што треба да будемо. Ми који долазимо са Косова и Метохије добро знамо шта значе светиње за све нас. Оне су нас одржале и светиње чине да истрајемо на нашем путу Христовом. Путу Крста, страдања али и Васкрсења”, казао је Епископ рашко-призренски. Он је нагласио да се данас тако громогласно у Црној Гори ори „Не дамо светиње” зато што се Црна Гора прошавши своју голготу и вријеме у којем су светиње много пострадале од руку оних који не знају за Бога, обновила. „Све у историји што је часно и поштено, бивало је управо када нам је било тешко и када смо у тим невољама и тешкоћама тражили помоћ Божију. Прошли смо ми многа страдања, многе ратове али сачували смо своју веру и то је оно што је Божије у нама. Наше уздање је у Мајку Божију, у свете који су нам заступници и у помоћ Божију”, закључио је владика. Раније у току дана је у цркву Вазнесења Господњег на Топлој донешена чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске, да би током вечерашње литије на чијем челу је ношена, враћена у манастир Савину. Владика Теодосије је јутрос служио Свету архијерејску литургију у манастиру Савина. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство, Епископ рашко-призренски г. Теодосије, служио је данас Свету архијерејску литургију поводом прославе Светог Јоаникија девичког, у присуству више од хиљаду и по верника пристиглих из централне Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије. Звучни запис беседе Владика је подсетио да Срби, који су током историје морали да напусте ове просторе, једино нису напустили манастир и гроб Светог Јоаникија, чије мошти почивају у његовој задужбини: ,,Данашњи празник и светост овога места сабрали су нас овде све заједно, не само из околине, јер у околини нема наших сународника, Срба, Православаца. Некада су само они живели на овим просторима, али током историје, због многих невоља и прогањања, напустили смо ове просторе, осим ове светиње овог манастира и гроба Светог Јоаникија, који се овде налази.” Све који долазе у манастир Девич, Епископ рашко-призренски је благословио, те указао на потребу останка на овим просторима, уз светињу Јоаникија Девичког за коју је рекао да никад није била светија, јер је страдала и васкрсла као што ће васкрснути и српски народ. Управо светост овог места, истакао је Владика, привлачи вјернике, јер је ову светињу Господ оставио као свећњак. Он је напоменуо и да светитељи не напуштају ове просторе, те навео пример Светог Стефана Дечанског, Светог Јоаникија Девичког и осталих Светитеља чије се мошти налазе на простору Косова и Метохије. -Ако они нису напустили ове просторе имамо ли ми право да кренемо другим путем - упитао је владика Теодосије. Владика је напоменуо да хришћани увијек вјерују у Божију правду, ако не у овом животу, онда у оном вјечном. Манастир Девич саграђен је 1455. године и налази се у шуми, подно венца Девичке планине, пет километара јужно од Србице. Саграђен је на месту где се у шупљој букви подвизавао Свети Јоаникије Девички, који је ту прешао из Црне Реке и остао све до своје смрти, где се и данас чувају његове мошти. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

У петак, 13. септембра 2019. године, када наша Црква прославља и празнује празник Полагање појаса Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирао г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Говорећи о празнику Полагања појаса Пресвете Богородице, Епископ Јован истакао је чуда које се догађају крај одевних предмета и икона Пресвете Богородице, као и врлине којима је Богомајка живела и којима би сваки хришћанин требало да живи. “Много имамо примера како кроз одећу Пресвете Богородице бивају исцељења. Постоји и данас појас Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду, и који многима помаже, постоје и многе чудотворне иконе Пресвете Богородице које и данас заиста чудотворе. Дакле, све нас ово упућује на то како је Господ нама учинио велику милост што нам је подарио Пресвету Богородицу да нам она буде заштитница, да нам она буде молитвеница. Она јесте заштитница оних који верују у Сина Њеног и Господа нашег Исуса Христа. О Богомајци немамо много записа и сведочанстава у Јеванђељу, осим оног сусрета са Јелисаветом. Оно мало што је записано, што је Богомајка изговорила, представља, како свети оци кажу, друго Јеванђеље. У данашњем Јеванђељу, из ове поуке коју је Господ упутио Марти (“Марта, Марта, бринеш се за много, а само је једно потребно”, Лк. 10 42), видимо да Господ апсолутно није против тога да се Он дочека и да се угости, али не смемо заборавити на оно што је најважније, а то је она духовна страна, јер ми нисмо само душа и нисмо само тело, него смо и тело и душа и ми, браћо и сестре, треба да хранимо и једно идруго; а душа се храни Речју Божијом. Данашње Јеванђеље даље говори да је једна жена повикала: “Благо утроби која те је носила и дојкама које си дојио”. А Господ на то одговара: “Благо онима који слушају Реч Божију и држе је”. Ако слушамо и испуњавамо Реч Божију, онда можемо осетити близину Божију. Слушати значи бити послушан, односно препустити се Речи Божијој, јер особа која хоће да слуша она занемарује све што је у њој, онај его, гордост и сујету, и ствара простор за оно што долази од другога, што долази од Бога. Јер ако човек не слуша другога и не слуша Бога, он онда није оставио простора за другога јер само себе слуша. Послушност и смиреност су Пресвету Богородицу учинили Богородицом. Ништа нам не вреди што читамо Свето Писмо, а радимо и живимо супротно Светом Писму. Верник који се може поучити од Мајке Марије, учи се ревности, али се учи и да свему постоји тренутак – време за слушање и време за рад. И ако хоћете, цео свет се дели на Марту и Марију - један се део света труди за себе, за оно што је телесно и спољашње, а други део живи духовно. Данас смо заиста гладни и жедни Речи Божије. Ми хоћемо да послушамо и кад се чита Јеванђеље, а да ли примењујемо? Зато нам је потребна мудрост и правилно расуђивање, да знамо шта је оно што је од овога света и шта је оно што је од онога света. Да се помолимо Мајци Божијој да нас она научи да слушамо. Онај који слуша, он је спреман да прими савет. Не сме хришћанин да буде лабилна личност, јер нама је све дато. Имамо Цркву своју у којој се спасавамо, али како да се спасемо ако не слушамо? Човек треба зато да припреми себе да га води рука Божија, да буде вођен, јер онај који не дозвољава да буде вођен, никад неће научити да води другога, а онај који није научио да слуша, никада неће научити правилно да заповеда. Нека нам Мајка Божија помогне да научимо да слушамо и да верујемо да ће нас Мајка Божија водити и упутити на прави пут који води у Царство Небеско, а то је оно што нам је најпотребније”, истакао је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

У четврту недјељу Васкршњег поста, посвећену Светом Јовану Лествичнику, на празник Благовјести, у Цетињском манастиру служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су протојереј ставрофор Обрен Јовановић, протосинђел Исак Симић протојереј Арсеније Радовић, јеромонаси Прохор Јосифов, Јустин Мреновић и ђакон Александар Лекић. У литургијској проповједи отац Гојко је казао да су Благовијести дан зачећа Господњег у утроби Мајке Божије: Дух Свети сићи ће на тебе и сила Свевишњег осјенићете и да се тај догађај догодио тачно девет мјесеци прије Божића и шест мјесеци послије зачећа Светог Јована Крститеља, како каже Јеванђеље. Објаснио је да је за разлику од осталих јеванђелиста, апостол и јеванђелист Лука своје Јеванђеље почео управо од тог најранијег догађаја, од зачећа Јована Крститеља, па онда од зачећа Господњег. Он је казао да смо кренули Божијим и путем и мислимо да можемо тачно повезати које који човјек, зашто се нешто дешава, зашто баш тада, али да није све онако како изгледа. „А погледај ово, знало се још хиљаду година прије овога догађаја да ће Месија избавитељ бити из дома Давидова. Још је Натан пророк рекао Давиду нећеш ти подићи храм Господњи и утврдити него ће твој потомак утврдити царство које ће бити довијека. И то се стварно остварило, у неком смислу, јер је Соломон, син Давидов, утврдио највеће јеврејско царство у историји тога народа“, казао је отац Гојко. Појаснио је да су Јевреји вјеровали да и послије Соломона чије се царство распало, треба да дође други Месија, то су пророковали и други пророци, поготово Јеремија и Језекиљ: „Зато је много битно када анђео каже Мајци Божијој: Дух Свети ће те осјенити а тај кога ћеш родити даће му Бог престо оца његовога Давида, и те ријечи говоре да је у питању баш тај Месија.“ Да није све како изгледа подсјећа и недјеља која је посвећена Светом Јовану Лествичнику који је оставио књигу Лествица, гдје 33 степеника говоре о усходу Божије душе према Богу и о томе шта све човјеку треба да би се Богу приближио, а да јело и пиће представљају први степеник: „Тешко да ми можемо у нашем животу да се позабавимо са сва 33 степеника, то је дато посебено подвижницима, али не би било лоше да знамо које су то степенице“, казао је отац Гојко. Још једном је нагласио да није све како изгледа и да кад нам изгледа да ништа не ваља и да се џабе трудимо, није тако, али зато није ни кад мислимо да смо најбољи, најпаметнији…. „Нит је најгоре, нит је најбоље, зато што је Бог најбољи и Божију ријеч треба слушати сваки дан. Ако мислиш да нешто знаш, сваки дан се моли Богу и испитуј гдје си ти, а гдје је Бог! Можеш бити једно јутро у Галилеји, друго у Витлејему, треће ко зна гдје, а четвртога, браћо и сестре, неће ни бити.Зато, слава Богу, док смо ту да се учимо овим поукама, да славимо ове лијепе празнике који нас вазда враћају на то да смо ништа, да смо прах а кад смо с Богом да сјајимо као Божије звијезде“, поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 29.12.2018. године, када наша Света Црква слави светог пророка Агеја и свету царицу Теофанију, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и бањањски г. Херувим је принео бескрвну жртву од свих и за све у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Душан Марковић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Епископ је по отпусту поучио верни народ: - У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драги народе Божији и децо Божија, нека је на здравље и спасење данашњи дан милости, љубави и радости Божије која се излила на нашу зједницу у Трпињи. Принели смо Господу бескрвну жртву од свих и за све. Принели смо жртву Ономе који је због нас људи Страдао и Васкрсао, те нам поново омогућио заједницу у радости и љубави. Благословен је данашњи дан, већина вас је приступила Светој Тајни Причешћа. Свето Причешће је залог вечности у нашега живота у Цркви Божијој и ка том залогу увек требамо ићи. Свето Причешће нама отвара Двери Небескога Царства. Као Народ Божији требамо увек да ходимо путем подвига и Јеванђеља Господњег. Јеванђеље нам је дато као смерница којим путем требамо ићи и као закон према којем требамо да се владамо. Јеванђеље није закон који нас гони, присиљава и удаљује од заједнице, него је то онај закон који нам открива слободу и љубав. Тај закон није у овоземаљским оквирима , то је закон љубави Божије – закон слободе. Он нас увек враћа у наручје Божије, у наручје Онога који је због нас људи страдао, био погребен и васкрсао. Наша православна вера није вера туге него љубави, наде и радости. На Светим Службама осетимо радост Божију, Његову љубав и милост. Наши подвижници који су ходили овим светом знали су да једино љубављу према Богу и пребивајући у заједници са Богом могу задобити небеске врлине. Остао нам је пример ка којем требамо да стремимо. Много је примера из наше богате историје кроз коју су људи подвигом и љубављу угодили Творцу и задобили венац вечне славе. Требамо се угледати на такве људе почевши од Светога Саве и целог Немањићког рода. Све до данашњих дана много је било људи који су живели за народ и за Цркву Божију. Као небески народ требамо да следујемо таквим примерима. Подвигом и крстом који су носили били су сведоци Васрксења и радости која се излила на целокупно човечанство. У данашњем прокимену апостола могли смо да чујемо стих „Зарадоваће се праведник у Господу и уздаће се у Њега“ – јер је праведност пут врлине, љубави и милости Божије. У првим временима хришћанства људи који су сведочили веру су страдали, нису се одрицали Бога. Сакривали су се, али су и упркос тескоби носили Крст Господњи сведочећи Васкрсење. Као народ требамо и у овим временима да носимо Крст Господњи. Можда су наша времена лакша, али су свакако бременита и тешка. Печат вере увек треба да носимо у нашим срцима. Нека је благословен данашњи дан и нека сте благословени народе Божији и децо Божија, нека се наша заједница у Трпињи сачува и умножи и нека је Господ благослови од сада и кроз сву вечност. Амин. Радост заједничарења настављена је у парохијском дому за трпезом коју су са љубављу припремили парох трпињски отац Марко Шукунда и чланови одбора ЦО Трпиња. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору погинуо спасавајући бескућника са шина на железничкој станици Георгиј Великанов (Фото: Борис Прокудин) Крајем прошле недеље, Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору и помоћник у олтару храма Свемилостивога Спаситеља у московском предграђу Митино, погинуо је спасавајући бескућника са шина на железничкој станици. Он је извукао мушкарца који је пао са перона на пругу, и тако му спасао живот, али није успео да избегне брзи воз који је наилазио. „Баш ових дана смо расправљали о неким текстовима које је написао. Правили смо планове. Али он је имао храбрости да оде даље. Ка Христу“, написао је на Фејсбуку игуман Силуан Туманов, који је обавестио јавност о овој несрећи. „Умро је невероватно светли и добри парохијан нашега храма! Човек који је познао љубав Христову! Човек чија је кротост недостижна многим људима! Он је умро учинивши подвиг! Он је умро испунивши заповест Христа: ‘Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје’,“ написао је Алексеј Јуљин, Георгијев дугогодишњи пријатељ. Георгије Великанов је завршио Богословски факултет Православног хуманитарног универзитета Св. Тихона. Писао је за православни сајт „Православие.ру“, који је на вест о погибији свог сарадника одмах објавио један од његова два текста која је послао дан пре свог упокојења. Великанов је радио као секретар православне службе помоћи „Милосрђе“, и био је запослен у Синодалном одсеку за црквену добротворну делатност и социјалну службу. Био је ожењен и желео је да постане свештеник. „Гоша је жарко желео да пронађе свој призив, смирено је сматрао себе човеком немоћним, слабим, неспособним за право служење. Притом се сваки минут само тиме и бавио, немогуће је избројати све оне које је он подржао, утешио, ободрио, помогао им да осете да их Бог воли. То је за њега било најважније, он је још у детињству био спреман све да пружи, само да се ближњи осети вољеним“, рекла је његова школска другарица Анастасија Бељтјукова. „И знате шта сам овде схватио? … Да Господ прихвата било какву нашу жртву. За Њега је веома, веома драгоцен сваки покрет нашег срца ка Њему, сваки чин љубави и давања, сваки поступак, мисао или реч, у којем се пројавила љубав. За Њега је то дар…“ написао је Великанов 2012. године. Вјечнаја памјат! Информација узета са: http://www.pravmir.ru/ За Стање ствари приредио: Светозар Поштић