Претражи Живе Речи Утехе

У навечерје празника Светог Апостола Тадеја и Светог Рафаила Шишатовачког, 2. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, из никшићког Саборног храма Светог Василија острошког, емитовано је уживо тринаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Емисију је уметнички употпунила група "Џанум" из Никшића. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. После молитве Светом Василију чудотворцу острошком и тврдошког коју је пред реликвијом Светог Василија која се чува у никшићком храму произнео прота Слободан Јокић, наступила је група "Џанум". Разговор са архијерејским намесником никишћким почели смо казивањем о лику и делу незаборавног архимандрита Лазара (Аџића), блаженопочившег игумана острошке светиње. Присећајући се свог духовног оца прота Слободан је истакао да је отац Лазар био човек љубави и монах који није дозвољавао да се људи вежу за њега, већ за Цркву и свога Господа. Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе, истакао је прота Слободан. На питање чему га је отац Лазар највише научио, наш гост је одговорио: Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо. Отац Слободан је са нама поделио своја сећања на животни пут ка свештеничкој служби истакавши да је човек динамично биће које непрестано трага за Богом и смислом живота. То тражење и боготражење било је испуњено успонима и падовима, али благодарећи томе успео сам да будем то што благодарећи Богу јесам, нагласио је отац Слободан. Света Литургија је служба над службама и без ње наш живот је празан и непотпун, нагласио је наш гост говорећи о значају литургијског живота и хришћанског динамизма и наглашавајући да је пасивност за нас хришћане најпогубнија, а да је Христос динамика нашег живота и живи Живот који предокушавамо и опитујемо на Литургији. Никшићка литија носи посебну димензију, један јединствен печат и молитвену тишину, јер кад пролазите кроз град за време литије све стане и молитвено утихне, јер ово је град Светог Василија, истакао је прота Бобан говорећи о познатој Световасилијевској литији која је од 1996. године до данас била и остала најпрепознатљивији израз саборности и пројаве хришћанске љубави у гради под Требјесом. У свом осврту на бројна искушења која су потресала Цркву Божју на простору Митрополије црногорско-приморске и епархија које се налазе на територији Црне Горе, наш гост је у први план ставио ону истину коју су литије у одбрану светиња потврдиле - да је Црква Христова непобедива. На самом крају емисије прота Слободан-Бобан Јокић је упутио следећу пастирску поруку: Поручујем нашем народу да буде то што јесте, да буде Божји народ и да се не стиди рећи да је слуга Божији, да се не стиди рећи да је човек Цркве. Тешка јесу времена, али свако време носи своје бреме, када требамо да се пројавимо као људи и као хршћани. Некад без муке нема ни напретка, а надамо се да ће ова мука изнедрити велики напредак и велико благостање, да људи гледају једни друге очима љубави и будемо расадници љубави Божје. Редакција портала и Живе речи ТВ, посебну благодарност упућује Острог ТВ студију, на челу са нашим братом и пријатељем Радисавом-Рајом Јеврићем, на директном преносу и на целокупној техничкој подршци у погледу овог издања емисије "Живе речи". Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 2. августа 2020. године, на Илиндан, светом архијерејском Литургијом у храму Светог пророка Илије у Миријеву. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Предић, војни свештеник Стеван Стевановић и протођакон Дамјан Божић. Поводом храмовне славе додељене су грамате благодарности за несебичну љубав и материјалну помоћ миријевској цркви заслужним парохијанима: г. Драгиши Вукашиновићу, г. Златану Јанковићу и гђи Слађани Шћекић, која је била домаћин славског сабрања. Прослави су молитвено присуствовали директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Милета Радојевић и директор Седме београдске гимназије г. Мирослав Маркићевић. Након Свете Литургије уследила је Литија око храма. Литија се зауставила испред новоподигнуте чесме у порти цркве коју је Патријарх Иринеј освештао. По повратку литије испред храма уследило је читање Светог Јеванђеља, те је Патријарх Иринеј са свештенством, верним народом и домаћинима славе пресекао славски колач. На крају, Његова Светост Патријарх Иринеј је упутио речи поуке и утехе свештенству и верном народу о величини дела св. Пророка Илије, који је „живећи у времену случном нашем, позивао народ на покајање и моралну обнову“. Време у коме је живео Пророк Илија јесте време велико духовног пада Израиљског народа. Стање сличном нашем данашњем, то је време када се име Божије није поштовало, када се вера није уважавала у народу. У таквом времену Господ шаље своме народу једног великог Пророка који је изобличавао народ због његових грехова и, који се није устручавао да ни једном цару да каже страшне опомињуће рећи, рекао је Патријарх Иринеј у беседи. У молитвеном разговору између Пророка и Господа видимо да је Господ многомилостив и да из љубави чека да се Његов народ покаје и поврати од греха. Чак и онда када Господ шаље различите невоље на свој народ, као што је суша, Он то чини нерадо и из љубави да поврати народ од греха, а о томе јасно можемо читати управо у Библији где се говори о светом Пророку Илији, поручио је Патријарх Иринеј, закључујући да је Пророк Илија чудесно завршио свој живот, исто као што је и га је чудесно живео. А Нови завет нас учи да ће Пророк Илија поново доћи пред други долазак Христов. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиo je данас, 4. јуна, на празник Светог Јована Владимира, поводом храмовне славе у београдској Цркви посвећеној овом светитељу у насељу Медаковић. После Литургије, око храма је прошла славска Литија, известила је репортер Радија Слово љубве, Нешка Ранчић, додајући да су овом приликом старешина, свештеник Милан Марић, и јереј Игор Лукић, одликовани достојанством протонамесника. Звучни запис беседе Патријарх Иринеј је у празничној беседи истакао значај дела Светог Јована Владимира, првог српског краља, а затим се осврнуо на догађаје у Црној Гори истакавши да када дођемо пред лице Божије да нас Господ неће питати да ли смо ми Срби, Руси, Бугари него какви смо људи били, да ли смо Бога носили у себи и да ли смо ближњега видели као лице Божије. Извор: Радио Слово љубве

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије јутрос, 21. маја, на празник Светог апостола и еванђелисте Јована Богослова, служио је Свету архијерејску литургију у цркви која је посвећена овом љубљеном Христовом ученику у Побрђу у Доњем Грбљу, као и помен оцу Мому Кривокапићу. Звучни запис беседе У архипастирском слову Високопреосвећени владика је казао да нам данашње Јеванђеље говори да је Господ својим љубљеним учеником, који је био поред распећа Христовог са женама мироносицама и Богородицом, рекавши му „Ево ти мајке!” а Њој: “Ето ти сина!”, себе замјенио у односу на Пресвету Дјеву – Мајку своју. Такође, за вријеме Тајне вечере вољеном ученику који се наслонио на Његове груди, Господ је рекао ко ће да га изда. “Открио му је најдубљу истину и тајну о себи као јединородном Сину Божијем, као Богу љубави који је дошао у овај свијет да га преобрази, да препороди људску природу и да човјеку смртном и пролазном даде бесмртност и непролазност, да себе као љубав вјечну и непролазну постави као мјерило и живота и Бога, и односа Бога према свијету, и као мјерило људских односа: човјека према човјеку и човјека према творевини.” Митрополит је казао да зато нема ништа чудесније написано људском руком и посвједочено од онога што је посвједочио Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу, као и Посланицама, нарочито у првој глави Јовановог Јеванђеља у којем је записана најдубља истина о Христу Богочовјеку: У почетку бјеше Логос (Слово), и Логос бјеше у Богу, и Бог бјеше Слово… Кроз њега је све постало што је постало, и без њега ништа не постоји што постоји. Он бјеше живот који дарује свјетлост свијету. И свјетлост се свијетли у тами, и тама га не може обузети. Подсјетио је да је Свети Јован у свом Јеванђељу говорио о Светом Јовану Крститељу који је прорекао и предуказао Христово жртвовање и распеће, смрт, али и посвједочио Њега као живот вјечни, као непролазну и вјечну свјетлост: “Свјетлост која је у дубинама свеукупне творевине, дјело руку јединороднога Сина Божијег, која је у дубинама људскога бића, ума, срца и душе. Свјетлост која обасјава све и свја, смртна бића преображава у бесмртна и непролазна.” Обраћајући се сабраном народу, владика је казао да су њихови преци били изузетно мудри јер су овај храм посветили управо Светом Јовану, ономе којег је Господ љубио толико да је Мајку своју њему предао на чување. Пожелио је да Господ и нас обдари том свјетлошћу, да и себе и свијет око себе, и све што се догађа у свијету, сагледавамо у тој свјетлости непролазној и вјечној, која једина обасјава и просвећује људски ум, срце, душу и вид и која од човјека бића пролазнога чини њега вјечним и непролазним, управо благодарећи тој свјетлости и животу, Њему као животу вјечном и непролазном. Како је казао Митрополит, Господ нам је подарио такве свеце и учитеље, избрао такве ученике, да Га посвједоче својим животом и дјелима који су то свједочанство пренијели кроз вјекове до наших времана: “А и данас то исто свједочанство Црква Христова то свједочи истоку и западу, сјеверу и југу”, бесједио је Архиепископ цетињски додавши да је Црква, која је тјело Христово, носилац те божанске свјетлости, тога знања и божанске мудрости, на распећу од времена Христовога распећа до данас, али и носилац и дародавац живота вјечнога и васкрсења. “Видите шта се догађа овдје у овој Црној Гори, Боки и Брдима. Ова савремана црногорска власт позива на пут који је беспуће, на пут одрицања од Бога љубави и Цркве Божије, на стварање своје сатанске безбожне цркве, богопротивне цркве која је разапела Христа и оне правде коју је примјенио Понтије Пилат прихвативши лажи о Христу и осудивши Га на смрт и распеће”, нагласио је владика. Примјетио је да је савремена правда много блиска тој пилатовској правди посебно овдје код нас у овим преломним временима: Даље је објаснио да је Литургија дјело Божије, дјело народа Божијег – Христовог народа, сабираног од свих земаљских народа без обзира из ког се народа физички, земаљски, ствара, јер је Господ рекао својим ученицима: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповиједио: “Тај народ Божији је јединствени и неуништиви зато што Божији. Он је вјечан јер је вјечан онај који је његова душа и срце и најдубља истина и његова свјетлост као живот и вјечна свјетлост”, казао је на крају литургијске бесједе Митрополит Амфилохије. На крају Свете службе Божије у част Светога Јована Богослова, храмовне славе ове светиње у Побрђу, Митрополит је благосиљао и пререзао славски колач честитајући празник а овогодишњи кум Жарко Милојко је предао дио славског колача домаћину славе за следећу годину Љубу Божовићу. Храм Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу је јединствен у Грбљу стога што има три олтара. Поред централног, посвећеног Светом Јовану Богослову има још два олтара, лијеви, посвећен Светом апостолу Петру и десни посвећен Светом великомученику Георгију. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је обишао цркве Свете Тројице и Светог Николе Горње-грбаљске парохије на Пелинској Рудини. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић преминуо је јутрос изненада у 76. години. У последњем интервјуу који је дао недавно за Спутњик, говорио је о свом детињству, школовању, војсци, Котору, литијама, оптимизму који га није напуштао до последњег дана. Архијерејски намесник бококоторски, парох которски Момчило Кривокапић обележио је претходне године пола века служења Цркви и народу. У његовом поносном држању види се истинитост речи које смо о њему чули — да је младим богословима узор како свештеник треба да изгледа, проповеда и води народ Божји. О њему сте могли да чујете само речи хвале, а за себе је говорио да је војник Христов, да се увек водио јеванђелским речима да без Господа не можемо чинити ништа. Испуњен је, признао нам је, већ пола века, јер осећа сву љубав народа који долази у Цркву Светог Николе. Пун ентузијазма, бистрог ума, на дан кад је изгласан контроверзни Закону о слободи вероисповести, морао је да освешта улице Котора... Са оцем Момчилом разговарали смо у Управној згради и Ризници СПЦ у Котору, чији је и оснивач и којој је тек намеравао да се посвети. Нажалост, објављујемо овај разговор пошто је преминуо. Шта нам је рекао парох Момчило у последњем интервјуу На Момчила Кривокапића велики утицај имао је отац који је био војни и парохијски свештеник на Кривошијама, а касније и у Котору и Бијелој. Због неслагања са комунистичким властима 1947. прогнан је у Добој. „Нас смо четворица браће, а мог оца су имали обичај да питају: Како то да поред три благородна сина баш овог манитог шаљеш у Богословију? Он им је одговарао да ће очигледно бити потребна љута трава на љуту рану. А ја сам одувек знао да ћу бити богослов, нико за мене није лобирао“, присећао се отац Кривокапић. Нашем саговорнику највећи ударац у младости задала је рана смрт оца, који је био члан Равногорског покрета. Глава змије је у Котору И поред притиска да се након Богословије ожени и остане да брине о мајци, браћи и сестрама, на наговор професора, а касније и владике шумадијског Саве Вуковића наставља студије на Теолошком факултету. „Много тога људског сам доживео у свим нељудским ситуацијама. Увек сам говорио, да нисам одрастао у Босни, био бих много жешћи и бескомпромиснији у непотребним стварима, а БиХ је учинила да се мало заобли она оштрица из мог карактера“, причао нам је. Током студија отац Момчило добија стипендију за Оксфорд, али је одбија због призвања да буде оно што је остао до краја живота — которски парох. „Занимљиво је да је мени Котор, као младићу, био мрачан, нисам га волео као Херцег Нови. Међутим, када сам питао зашто сте баш мене изабрали, добио сам одговор који је био својеврстан изазов — глава змије је у Котору“, додаје наш саговорник. У одлуци да пређе у Котор подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код којег је често одлазио у манастир Ћелије. Описмењавао војнике Парох которски војску је морао да служи 18 месеци, јер тадашња власт теолозима није признавала факултетску диплому. Послат је у Нови Сад, а додељен му је пушкомитраљез. За првих шест месеци само може да каже: „Не дао бог душману!“ У касарни су били само теолози и криминалци. „То је био хорор. На уласку су ме питали како је у цивилизацији, а ја сам мислио да они не разликују цивилство од цивилизације. Вредно сам радио на себи, јер сам схватио да ћу бити лузер ако не набијем кондицију, иако сам цео живот био спортиста — лош, али фудбалер са ентузијазном, а не каратиста како многи мисле.“ Поред једног лекара и двојице теолога описмењавао је војнике, држали су аналфабетске течејаве и политичку наставу чије је епизоде често препричавао. „Један капетан је говорио ’у Сан Франциској‘, а уместо сума сумарум рекао би ’сума сумарак‘. Оно што нико од нас неће заборавити, свакако је завршна вежба на Фрушкој гори, где смо избројали свако ребро, али и где је један официр ражалован, јер је 600 људи његовом кривицом усред фебруара завршило у болници“, причао нам је отац Кривокапић. Ако Момо не одбрани попа, неће ни бити свештеник Након војске 1969. отац Момо се са супругом доселио у Котор, где је свако вече требало да прошетају градом како би се знало да је православни свештеник присутан и телом и духом. „Није то тада било лако, сви погледи су били упрти у нас, пролазили смо кроз топлог зеца, али на сву срећу, није то дуго трајало. Ипак, суочавао сам се са разним провокацијама. На примеру физичког обрачуна са једним ватерполистом желео сам свима да дам до знања да ако Момо не може да одбрани попа, онда неће ни бити свештеник. Тим потезом сам погодио у менталитет овдашњих становника.“ У Котору до краја живота Момо није могао да разувери народ да је у једном тренутку пребио њих петорицу. Уз осмех нам открива како је то заправо било. „Питао сам једну групу непристојних младића у кафани ко хоће да се бије, а пошто су ми сви били окренути леђима, само сам изашао напоље. Нисам могао ни да наслутим да је после мене у ту исту кафану ушла друга група младића и обрачунала се са онима који су мени отћутали. Сви ти који су добили батине, ’приписани‘ су мени и тако је остало до данас“, присећа се овај свештеник. Не сечемо главе, али бранимо светиње! Неко би помислио на основу ове приче да су свештеници неки дивљаци, али је то овде сасвим нормално, јер ако је Свети Петар Цетињски носио јатаган и учествовао директно на Крусима у рату, ако су сви моји преци били ратници, онда ни ово није страшно, каже овај парох. „Њима је најнормалније било да одсеку Турчину главу, да је ставе у торбицу и искористе је чак и као јастук ако им се успут приспава. Данас је то другачије, али не значи да није остао исти ген — нећемо да сечемо турске главе, али ћемо да бранимо светиње као нико други!“ Комунисти су покушали све то да утуку, каже он и додаје да је сада никла младица са оног здравог корена која нам показује да ће се време рачунати до литија и после литија, ово је историја. „Ако неко мисли да смо ми добри организатори, вара се. Недавно сам одговарајући на питање како то наш штаб држи ову масу, рекао да нема штаба, он је на небу, ми само радимо техничке ствари, припомажемо“, каже наш саговорник. Води се суперинтелигентни рат Иако су због корона вируса литије обустављене, отац Момо сматра да ће спорни Закон о слободи вероисповести морати да буде промењен, јер Закон не би ни стартовао да је Митрополија пристала да препусти Буљарицу. У међувремену се појавио, каже он, и нови купац за Михољску превлаку, неки извесни шеик. „Због тога нам не дозвољавају да обновимо истоимени манастир. Ова власт је продала све и дужна је као нико. Морају да враћају дугове, а алави су“, изјавио је он. Целу причу о Закону, према Момчиловом мишљењу, актуелна власт мислила је да ће завршити веома брзо, али нису рачунали да ће се пробудити народ који се до сада понашао као овце које су они само шишали. „Најпријатније ме је изненадио север Црне Горе који чува невероватну културу, али тамо свештеник до скора у мантији није смео да се појави на улици. Овде се води суперинтелигентни рат, људи се полако ослобађају, што доводи до панике. Мило Ђукановић је због страха од отказивања послушности војске и полиције звао у помоћ РОСУ, јер ге је НАТО испалио“, каже отац Момо. Кад је земљу погодио „срећотрес“ Као парохијски свештеник отац Момчило Кривокапић учествовао је и у радости и у жалости људи. Оно што грађани неће заборавити, јесте да је његовом упорношћу по узору на заветну Ловћенску капелу саграђена Црква Светог Петра на Прчању. Многе немиле догађаје знао је, каже, да претвори у победе. Тако је за снажан земљотрес који је погодио Црну Гору 1979. године рекао да је био „срећотрес“, јер је захваљујући њему успео да оформи Ризницу, архив и библиотеку СПЦ-а у Котору и сачува многе историјске и културне вредности. Испред себе, овај свештеник каже да има један циљ — да се након повлачења из службе посвети, заједно са супругом, сређивању те историјске грађе. Извор: Спутњик

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос Свету архијерејску литургију на темељима храма Живоносни Источник на Ђевич-граду у Пиперима. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је ово једно од мјеста које је свједочанство силе Христа Господа васкрслога. “И мјесто које је рођено из оног Соломоновог храма о коме смо слушали из Дјела апостолских како су апостоли Петар и Јаков исцијелили онога узетога. А онда су се Израиљци задивили томе чуду, а Петар им рекао да они то нису учинили него Бог Аврама, Исака и Јакова који је послао Сина свога јединороднога кога сте разапели, али је Он васкрсао из мртвих. Његовом силом се догодило оно чудо”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се Његовом силом догађају чудеса кроз сву историју Цркве Божије. “И ово мјесто је једно од свједочанстава те силе Христове, силе Сина Божијег јединородног који дејствује кроз вјекове, који је благословио својим првим ученицима да иду и да крштавају све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, да држе оно што им је заповиједио, а Он ће бити са њима у све дане до свршетка свијета и вијека”, подсјетио је Владика. Рекао је да овом Литургијом започиње обнова овога светога храма. “Било је овдје моного храмова, на овом простору, од древних хришћанских времена када је Црква била јединствена на Истоку и Западу. Овдје је, по свједочанствима и древном предању, поријекло и светородне лозе Немањића. Ту поред Градине и данас постоји Савина вода, као и Савине ливаде”, казао је Владика Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач, а Митрополит Амфилохије је посебно заблагодарио Мињи Поповићу, чији су преци кроз вјекове чували ову светињу. “И ево, он је Цркви вратио ово свето мјесто, приложио га Митрополији црногорско-приморској и Ћелији пиперској, да би ова светиња поново пропојала, да би се обновила и да би се кроз њу и преко ње обновило прослављање имена Божјега на овим просторима”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Аехиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је данас, у сриједу Свијетле седмице када наша Света Црква слави Светог мученика Евпсихија, Свету архијерејску литиргију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је између осталог позвао на љубав и слогу у породицама, да се дом претвори у Цркву Божију, у храм Божији. “Да, у исто вријеме, свако срце постане дом Божји, храм Божији и Црква Божија јер је људско срце призвано да буде обиталиште Духа Светога. Да се и душа и тијело човјеково очисте од гријехова који је скрнаве људску душу и људско срце. Одсуство из храмова прилика је да своје домове и срца претворимо у храмове Божије. Тако ћемо остварити братску слогу и љубав међу свима који су крштени у име Оца и Сина и Духа Светога“- каже Митрополит Амфилохије. Извор: Радио Светигора

Светом Архијерејском Литургијом, служеном 15. марта 2020. године, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, свечано је прослављена друга недеља Великог поста – Пачиста, у Цркви Светог архангела Гаврила на Дедињу у Београду. Звучни запис беседе „Друга недеља Часнога поста је веома садржајна недеља“ напоменуо је Патријарх Иринеј на почетку литургијске омилије на прочитано зачало. У њему се описује једно велико дело Господње у коме је Господ исцелио тешког болесника, а све по вери његовој и оних који су га донели. Видевши труд и веру оних који су га носили Господ му је рекао: „Опраштају ти се греси“, показујући тиме чудесно дело љубави и милости. Тиме је Господ показао да је заиста истовремено истинити Бог и истинити човек. И то је света тајна љубави Божије, да је Бог изволео да приступи нама, људима који су одступили од Бога, од истине Божанске. „Мало се људи баве тиме одкуда смо ми, одкуда све ово, откуда све што је под сводом небеским. Да ли је то само од себе настало? Све је то дело промисла и љубави Божије. Ништа нема у овоме свету што није створено по вољи Божијој. А човек је круна Божанског стварања“ рекао је Свјатјејши, закључујући да је узрок болести болесника из Јеванђеља био неки грех његов. Јер када га је Господ ослободио греха тада је и оздравио. Што нама даје пример и поуку да све оно што се нама дешава и лично и у свету, дешава се по заслузи људској. „Данас је страх завладао у читавом свету од овог вируса“ рекао је Свјатјејши напомињући да је решење свега у томе да се вратимо Богу, јер наш пут је да се вратимо Цркви својој и вери својој. Када то будемо чинили отклониће Господ свако искушење. „Људи су одбацили Бога. А када човек одбаци Бога, Бог га препусти самоме себи. А шта је човек без Бога? Ништа! Тама, сен и смрт! Дакле све ово што се дешава то је само Божија опомена, знак да нас је Бог препустио самима себи“ закључио је Патријарх Иринеј у својој беседи. На крају Свете Литургије, Патријарх Иринеј је одслужио кратак спомен невино пострадалим у Сарајеву и на Косову и Метохији. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: протојереј – ставрофор Александар Средојевић, јереји Јован Бабић и Славко Папић и протођакон Милан Ковачевић. Извор: Радио Слово љубве

Епископ диоклијски Г.Методије, викар Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у недјељу праштања, уочи Часног поста, 1.марта 2020. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог великомученика Теодора Тирона. Саслуживали су му архимандрит Сергије из Америке, као и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Роман, јереј Ненад Бубања парох бучичко-виницки и лубнички из Епархије будимљанско-никшићке, као и јерођакон Јаков, сабрат Цетињског манастира. Одговарала је острошка братија, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце. На крају богослужења сабранима се бесједећи обратио Владика Методије, који је казао да улазећи у Велики васкршњи и Часни пост вјерни се припремају да гледају Лице Божије. – Спремамо се за ту свејтолост Васкрсења и само онај човјек који се дубоко смири, гдје је Христос рекао ”блажени су они који се смире и који дубоко у себи осјете и открију Лик Христов”, он ће видјети тај Лик. Онај Лик који се мјесецима гледа у овим литијама које иду кроз све градове Црне Горе – рекао је Преосвећени Владика. Само онај који се смирио, додао је Владика Методије, тај ће и да се покаје, а онај који доживи дубоко покајање, биће у стању да опрости. – Само ако опростимо једни другима, опростиће Господ гријехе наше. Само кроз дубоко смирење, кроз дубоко покајање и праштање са свима ближњима, ми ћемо доћи у стање задобијања благодати Светог Духа. То је оно што смо осјетили на овој Литургији кад смо примили Тијело и Крв Христову, примили живога Бога у себе. То ниједне ријечи не могу исказати – нагласио је Владика Методије и честитао сабранима почетак поста и пожелио да Господ све удостоји стања смирења духа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са великом жалошћу пратимо догађаје који ових дана помрачују празничну радост наступајућег Празника Христовог Рођења како за нашу браћу и сестре православне хришћане у Републици Црној Гори, тако и за нас у Епархији нишкој. Исти услед братске љубави и у наша срца уносе горчину и тугу поводом насилног и неправичног изгласавања дискриминаторског и богоборног Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори усмереног против епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори. Са забринутошћу страхујемо због мера које власт у Црној Гори предузима док једнострано, одбијајући сваки дијалог, бесправно укида свако право јединој канонској и историјској Цркви Божијој у Црној Гори. Посебно смо затечени и применом физичке силе црногорске полиције над Црквом, њеним епископима и вернима, и стојећи пред Тајном Божића, не можемо а не увидети сличност у богоборним потезима црногорских власти са дрскошћу којом некада беше заслепљен Ирод. Слично њему који, владајући се по критеријумима „света који у злу лежи“ и у неправди јачега имајући своју „правду“, покуша да насиљем оспори божанско право Витлејемском Богомладенцу насрћући на достојанство Његовог живота, и ми данас видимо обесправљење и несртање на хришћанско достојанство и основно начело слободе вероисповести гарантовано како Уставом Црне Горе, тако и небројеним обавезујућим међународним правним актима. Отуда се усуђујемо да, седећи на катедри Епископа Константиновог родног града, уместо овог „иродовског“ модела силе, неправде и насиља, укажемо на образац за угледање у овој ситуацији модел власти једног светог владара, онога кога је историја због његове мудре владавине овенчала називом „Велики“, а чији је Милански едикт о слободи вероисповести већ 17 векова незаменљиви предложак и темељ сваком државном законодавству које се тиче слободе вероисповести и правног статуса хришћанске Цркве у модерним државама, а који опет овим спорним законом очигледно бива намерно превиђен и занемарен, тиме стављајући савремено црногорско законодавство по овом питању у раван са непросвећеним и варварским државама антике, али и са њиховим сродницама у бруталности и нетолерантности – тоталитарним режимима ХХ века. Стога нудимо текст Константиновог Едикта као подстицај на преиспитивање савести свима који сматрају да су овим законом „демократски“ поставили темеље „модерној држави“ Црној Гори, занемаривши 1700 година старе темеље слободе вероисповести и права верских заједница у хришћанској Европи, и том својом „модерношћу“ постајући апостоли најназаднијих и дискриминаторских тековина далеке богоборне прошлости, у борби са којима је оно што данас називамо цивилизованим светом изнедрило свој идентитет. Таквима Равноапостолни цар Константин Велики поручује: „И, између осталог, ево шта ми одлучујемо што се односи на хришћане: њихова места на којима су они имали обичај да се раније окупљају... нека ова места буду уступљена поменутим хришћанима бесплатно и без захтевања било какве надокнаде... И пошто ови хришћани немају само она места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места, што је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском друштву, ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели, буду апсолутно враћена, без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и заједници.“ Нека би се и његове молитве и „васпитно карање“ његове речи придружиле молитвама и заступништву Светог краља Јована Владимира, Светог Василија Чудотворца Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског и Светог Арсенија Сремца Архиепископа српског, и свих светих од рода нашег у Црној Гори просијалих. Имајући све ово на уму, најсрдачије подржавамо браћу Архијереје у Црној Гори црногорско-приморског Амфилохија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, уједно и састрадавајући са њима и повереним им верним народом. Усрдно се молимо Господу, да уразуми власти у Црној Гори да увиде своја огрешења о закон здравог разума и својим поступцима прекину прогон Цркве Божије, а да православном народу у Црној Гори Господ умножи Своју благодат и силу, како би храбро поднео сва искушења и нанету неправду и одолевши сачувао своје светиње у којима се на понос њихових предака вековима слободно прославља Име Божије. У ишчекивању свеосвећујућег празника Рођења Христовог, и мира који Он собом доноси, поздрављамо браћу Архијереје и сав богољубиви народ православни у Црној Гори уздајући се у силу Божију која се у немоћи показује, надамо се избављењу и спасењу моћном руком Његовом. Епископ нишки Арсеније Извор: Инфо-служба СПЦ

У недјељу 25. по Духовима, 8. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Обрен Шарић свештеник у манастиру Морача, а саслуживали су му јерођакон Зосима и свештенођакон Бранко Митрић из Шабачке епархије, уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа. Прије причешћивања вјерних, сабранима је бесједио о. Обрен, који је тумачио прочитане јеванђељске приче о дијалогу Господа са закоником и о милостивом Самарјанину. Он је између осталог казао да често у животу, немајући снаге да се суочимо са собом, покушавамо да кушамо оне који треба да нас поуче. – Неки дан један човјек приђе мени и пита ”оче, како да бацим дуван?” Ја сам му рекао ”врло лако. Имате тамо корпу за смеће, узмете и баците”. Он ме чудно гледао, прође поред корпе за смеће и не баци. Шта нам то говори? Говори нам да ми понекад желимо да нешто урадимо добро, али смо слаби, немоћни и онда нам је потребан изговор и нечија туђа одговорност за оно што ми заправо самостално нисмо успјели да побиједимо. Е то је врло чест проблем у нашем животу, када по оној логици ”нисам крив ја него жена, нисам крива ја него змија”, остане човјек у гријеху, у пороку – казао је о. Обрен. О. Обрен је тумачећи причу о гостионици и гостионичару, казао да је гостионица заправо Црква, а добри гостионичар су апостоли, свети оци, епископи, учитељи Цркве, свештеници. – Ми смо призвани да свједочимо име Божије, ми смо призвани да будемо гостионичари свакој души која је уцвиљена и свакоме човјеку који тражи спасење. Ми смо ти који треба да их, под окриље своје куће, Цркве Божије, примимо и да их слушамо, да се милимо за њих, а никако да их осуђујемо. Пуно је осуда код нас, пуно је брзине код нас, журимо, не знамо куд журимо и увијек се заборављамо да је оно што је души корисно на првом мјесту. Најприје иштите Царства небеског, све остало ће вам се дати. То је оно што Господ тражи од нас – казао је о. Oбрен и нагласио да за то треба имати вјере и милости. Извор: Манастир Острог

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 10. новембра 2019. године, на празник Светог Арсенија Серемца, свету aрхијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду. Његову Светост Патријарха дочекао је старешина храма протојереј-ставрофор Трајан Којић са свештеничким братством и верним народом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Андрejа Арсић, Вајо Јовић, Јован Благојевић, Драган Протић, Драган Предић и Слободан Кеџић, јереји Миодраг Ристић и Марко Којић, протођакон Драгиша Ђокић, ђакони Владимир Руменић, Драган Ашковић, Славко Аничић, Драган Танасијевић и Бранислав Кеџић. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је тпм приликом рукоположио ђакона Бранислава Кеџића у презвитерски чин. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог апостола Јакова, Јаковљеву литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз саслужење свештенства и молитвено учешће Преосвећеног Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Звучни запис беседе У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Свети апостол Јаков, брат Господњи – први епископ светога града Јерусалима, мученички пострадао у Јерусалиму гдје се на земљи сабрало све што се догађало од настанка свијета и добило свој прави истински смисао, док је у небески Јерусалим сабрано све што се догађа, што ће се догађати, и што се сабира у непролазно Царство Божије. „Свети град Јерусалим је живо свједочанство Христовога распећа и васкрсења, Његовога боравка са нама и Његовога вазнесења на небеса и сједења са десне стране Бога и Оца. Једини град земаљски који се кроз Христа и Његово вазнесење вазноси на небеса. Отуда је Јерусалим град који је на земљи, али кроз који се ми узносимо на небеса и постајемо становници небескога града Јерусалима.“ Говорећи о животу Светог Јакова, владика је казао да је он послије Христовог васкресења и вазнесења остао у Јерусалиму гдје је свједочио живога Господа, што је остало записано у Дјелима апостолским. Митрополит је подсјетио да је у вријеме Св. апостола Јакова одржан Први апостолски сабор (51. године ), када су се сабрали апостоли, презвитери са читавом Црквом да посвједоче учење Цркве у вријеме сукобљавања оних који су се држали Мојсијевих заповјести, и оних који су те заповјести тумачили и обасјавали свјетлошћу Христове науке. „То је оно што је Црква Божија решавала на том Првом сабору у светоме граду Јерусалиму. Том Сабору је пресједавао апостол Јаков, брат Господњи, и остало је записано да се Изволи Духу Светоме и нама и та одлука је мјера свих црквених сабора кроз вјекове до наших времена.“ Високопреосвећени се осврнуо на одлуке донијете у ово наше вријеме везане за цркву у Украјини, коју је основао садашњи Патријарх цариградски, што је створило раскол унутар Православне цркве, истичући да такве одлуке може доносити само сабор свеукупне Цркве Христове: „Зато је наша Црква (Сабор), упутила писмо цариградском патријарху у коме је констатовано да је завршена констатиновска епоха у историји Цркве, која је била од времена цара Констатина (4. вијека) и која је постојала док је постојао Цариград (453. године), и све до мученичке смрти руске царске породице Романов.“ Појаснио је Високопреосвећени да се царски период заједништва између Цркве и државе, док су државе и владари били хришћански, завршио и да се у наше вријеме, када владари постају безбожни, а државе секуларне, Црква мора вратити том изворном начину понашања: „И једино су они васељенски, помјесни сабори Цркве Божије који могу и имају право да рјешавају та велика питања са којим се Црква суочавала у прошлим временима и са којим се данас суочава и са којима ће се суочавати и у будућа времена.“ Зато је ту Апостол Јаков брат Господњи дивни свједок управо те саборности Цркве Божије, поручио је Митрополит и додао да је он и својом мученичком крвљу посвједочио ту вјерност Господу и Цркви Божијој и њеном изворном духу. Архиепископ цетињски Амфилохије, говорећи о Јаковљевој литургији, казао је да је, иако се не служи често, она једна од најстаријих. Литургија Светог апостола Јакова, првог епископа јерусалимског, служи се два пута годишње, на његов празник и Недјељу Богоотаца, док се у наше вријеме у Цркви нарочито служе двије литургије: Светога Василија Великога, за вријеме Великог поста, и Светога Јована Златоустога, која се служи преко читаве године. „Нека би Господ молитвама Светог апостола Јакова, брата Господњега, његовом науком и учењем, свједочењем, и нама показао пут којим треба да ходимо и начин на који треба да живимо овдје на земљи, у овом земаљском граду кроз земаљски Јерусалим, и кроз поклоњење светињама Свете земље, усходећи небеском Јерусалиму у коме је јагње Божје заклано за живот свијета – сам Господ који нас чека и благосиља и води и приводи Себи и нашем вјечном људском достојанству. Њему Господу нашем јагњету закланом за живот свијета, дивноме у светима Својим, предивноме у Светом Јакову, нека је слава и хвала у вијекове вјекова, амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Љубомир Јовановић началствовао је Светом литургијом која је на празник Светих праведника Јоакима и Ане служена у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживао му је протојереј-ставрофор Слободан Зековић који се сабранима обратио поучним словом на тему данашњег прочитаног Јеванђеља. Тумачећи причу о свадби царевога сина, отац Слободан је подсјетио да је Цар из приче Бог Отац који припрема свадбу за Сина Свога јединороднога Господа нашега Исуса Христа спаситеља свијета. Свадбена дворана у којој се спрема трпеза јесте Црква Христова која је тијело Његово, а Господ Бог Отац шаље слуге своје да позивају званице на свадбу. „Ови први који су били позвани то је изабрани народ Божији – јеврејски народ који је у мору незнабожачкога свијета једини задржао ту нит, копчу, са живим Богом истинитим и Њему се молио и клањао. Али је кроз историју своју, кроз историју спасења, често пута и скретао са тога пута. Често пута се и оглушавао о заповијести Божије. Те слуге цареве које иду да позивају званице јесу старозавјетни пророци, који су изабраном народу Божијем објављивали вољу Божију и позивали их да живе по заповијестима Божијим. „ Подсјетиоје отац Слободан да су многи од тих пророка и праведника старозавјетних били презрени, одбачени, а многи од њих, као што Господ и помиње у овој причи, и побијени: „И када је дошла пуноћа времена, када је дошло до откривења те велике Свете тајне оваплоћења Сина Божијега, тада и Њега одбацише и презреше и убише. И каже Господ: Наљути се тада цар и каза свадба је готова, а званице не бјеху достојне. И онда шаље нове слуге по раскршћима и зле и добро да покупе и да се напуни свадбена дворана. Ове друге слуге које иду да позивају сада нове званице који најприје нису ни били позвани на свадбу, то су Свети апостоли који иду по свему свијету, који одлазе међу незнабошце и проповиједају им ријеч Божију.“ Мноштво незнабожаца, који су ту ријеч чули и прихватили са љубављу и од срца, одазваше се на позив царев. И напуни се свадбена дворана, истакао је прота и додао: „И заиста, Господ преко својих Светих апостола и њихових ученика и наследника из читавога свијета и свих народа, призва слуге своје који уђоше у свадбену дворану, односно у Цркву Христову. Постадоше ученици и следбеници Христови. И напуни се Црква Божија по читавоме свијету. И нема кутка на земаљскоме шару гдје се није проповиједала Ријеч Божија и гдје не постоји данас Црква Христова света православна, у којој живећи и Богу се молећи ми предокушамо ону радост и утјеху и славу Царства небескога коју је Господ припремио од постања свијета онима који га воле и који му се моле. „ Али, видимо на крају ове приче да се ту појавио и неки човјек који је ушао у свадбену дворану, али не бијеше обучен у свадбено рухо, даље је бесједио отац Слбободан. Он је објаснио да иако смо ушли у свадбену дворану, Цркву Христову кроз Свето крштење и миропомазање, да није само то довољно, него треба да се трудимо да читав живот свој проводимо по заповијестима Божијим. „Да себе одјенемо у свадбено рухо. А то свадбено рухо јесте врлински живот, на првом мјесту вјера и живот по вјери. Јесте љубав, нада, трпљење, милосрђе и све друге јеванђелске врлине које треба да красе свакога хришћанина. И то је оно свадбено рухо које нас чини достојним званицама свадбе Божије, свадбе Цареве.“ Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је поучио све сабране да треба да се трудимо и да то свадбено рухо на себи увијек обнављамо: „Да оно увијек украшава наше душе и наша срца, да бисмо и ми били међу изабраним званицама које уђоше у радост Господара свога. Као што су то учинили кроз вијекове Свети људи Божији, угодници Божији, на које треба да се угледамо, како су то чинили и данашњи Свети и праведни Јоаким и Ана, родитељи Пресвете Дјеве Богородице које данас прослављамо.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак 6. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог свештеномученика Евтихија и свету мученицу Сиру, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе У беседи којом се обратио верницима, Владика Јован истакао је значај покајања у животу хришћана. “Апостол Павле у првој реченици данашњег прочитаног Апостола каже: “Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, а жалост по овоме свету доноси смрт”. О којој то жалости је овде реч? Жалост која је по Богу, то значи да је човек осетио да се огрешио о Бога, и та жалост човека побуђује на покајање. То је благодатни дар Божији који Бог даје човеку да би осетио покајање и осетио тугу, али радосну тугу. Покајање доноси радост зато што у покајању човек осећа, ако се искрено покајао, он осећа да му је Господ опростио грехе. Покајати се значи васкрснути, изменити се, и све док човек не измени самог себе он уопште не може ни да осети ту потребу да треба се каје. Покајнику Бог излази у сусрет, то је оно што је најважније, и са очинском љубављу га грли, као што је отац загрлио блудног сина у причи из Јеванђеља, јер је син видео да је погрешио, осетио је тугу, дошао је себи, познао себе и признао себи себе и признао да је погрешио. Ту је нама камен спотицања, што ми не признајемо да смо погрешили. Грех увек тражи оправдање. Зато треба спознати себе онаквог какав јесте. Човек треба да “преврне” и “изврне” себе, другим речима, треба да изађе из себе и да постави себе наспрам себе, а то значи да призна себи себе. Ми ћемо увек признати себе у позитивном смислу, а никако да признамо да нисмо добри. Нама је за спасење потребна воља и жеља. Кад имаш вољу за спасење, онда ће те та воља покренути и изазвати тај осећај грешности да би дошао у покајање. Воља изграђује богочежњиво расположење. Човек покајањем доводи себе пред лице Божије. Човек без вере и смирења не може да призна своју слабост. Зато покајање помаже да човек сагледа себе у светлости Божијој. Тада првенствено савест излази пред нас и човек себе спознаје тек онда када свим својим бићем доживи покајање. Тада човек апсолутно доживљава себе и препознаје шта је важније од важнијега и потребније од потребнијега. А покајања нема без самоспознаје. Покај се и спознаћеш себе, то је порука апостола Павла. У покајању је спасење, без покајања нема Царства Небескога. Само покајничка суза води до покајања. У овом свету постоје само две врсте жалости, жалост по Богу и жалост овога света. Једна доноси покајање, а друга доноси смрт. Нека нам Господ помогне да се истински покајемо, да знамо да је жалост по Богу радост, а да је жалост по овоме свету смрт”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

На празник свете мученице Параскеве 8. августа 2019. године, у народу познате као Трнова Петка, освећен је новоподигнути храм посвећен овој дивној светитељки у Оснићу код Бољевца. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион освештао је храм уз саслужење свештенства и монаштва Епархије тимочке и Епархије сремске. Под сводовима новог храма служена је света архијерејска Литургија. Изградња храма је завршена залагањем надлежног пароха протојереја Дејана Миливојевића, који је својим ангажовањем објединио све донаторе и приложнике у овом богоугодном делу. Заслужнима за довршетак храма Епископ Иларион је уручио захвалнице г. Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, др Небојши Марјановићу, председнику општине Бољевац и г. Банету Крачуновићу, председнику МЗ Оснић. Владика Иларион је у беседи поздравио све присутне, а посебно др Милету Радојевића и др Небојшу Марјановића без чије истрајне дугогодишње помоћи овај храм не би био довршен. Захвалио је и мештанима села Оснић, који су помогли и добили своју цркву у којој ће моћи да се моле и долазе на богослужења. Владика је нагласио да је циљ нашег земаљског живота стицање благодати Духа светога и милости Божије. Онај који је стекао милост код Господа, он је стекао све у овом животу и живот у вечности. Уз молитве светој Петки, владика је рекао да светитељи припадају свима, без обзира из ког народа су потекли и да градњом храмова ми обезбеђујемо њихову помоћ и заштиту. У светитељима се огледа Бог наш, који је „диван у светима својим“, јер се пројављује кроз њих и чини чудеса. Хиљаде људи долазе к њима, чак и они других вероисповести. Нека молитвама светих Господ нама дарује благодат своју, мир, дуготрпљење, љубав, и све што је потребно за Царство Божије. У данашње време нема много верника у нашим храмовима, али се молимо да све њих Господ призове к себи на било који начин. У сваком призиву је љубав Његова, а не казна. Нека је слава Господу и Светој Тројици сада и у све векове векова. Амин – поручио је владика. Извор: Епархија тимочка

Његово Преосвештенство епископ шумадијки Господин Јован 9. августа 2019. године, началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у цркви посвећеној Светом великомученику и исцелитељу Пантелејмону у Клоки. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј – ставрофор Драгомир Ракић, протојереј – ставрофор Ђорђе Радишић, протонамесник Бранимир Товиловић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци”. Након прочитаног јеванђелског зачала владика Јован је честитао славу свима који славе Светог великомученика Пантелејмона и свим парохијанима села Клоке, али и онима који су се данас окупили у овој светињи. “Требамо сви заједно да се помолимо Светом великомученику Пантелејмону јер су нам итекако потребне молитве светих. У данашњем тропару светом Пантелејмону, ми се молимо да нам Господ орости грехе. Јер наши грехови су узроци наших телесних патњи, невоља и болести. У светом Писму видимо да кад год је Господ лечио људе он им је прво лечио душу, јер у здравом духу увек је и здраво тело. Свети Пантелејмон је био неисцрпни сасуд милости и благодати Божије, а благодат јесте сам Господ наш Исус Христос. Зато, браћо и сестре, да увек имамо на уму да када човек има Христа у себи он има све оне особине које приличе човеку који је саздан по лику и слици Божије, а када се човек лиши благодати Божије такав човек нема осећај за оно што је свето. Такав човек нема осећај за оно што је добро. Јер свако добро учињено подстиче благодат Божију кроз коју се ми спасавамо”, истакао је владика Јован. Извор: Епархија шумадијска

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је на Петровдан Свету службу Божију у цркви Светог архиђакона Стефана на острву Свети Стефан у Паштровићима. Саслуживали су протосинђел Климент (Бољецвић), намјесник манастира Прасквица, протојереј Драгослав Ракић, парох паштровски и јерођакон Гаврило, сабрат манастира Прасквица. Одговарале су монахиње манастира Рустово. Након читања Светог Јеванђеља, бесједио је јеромонах Климент (Бољевић) и честитао празник сабраном вјерном народу. Након причешћа вјерних Владика Кирило је рекао да се као камење живо, одухотворено сви уграђујемо у здање Цркве Божије која се зида за Царство небеско. „Такав је смисао нашег живота овдје и такво је очекивање и надање нас хришћана који се уздамо у Господа и нашега јединога Спаситеља Исуса Христа“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Додао је да је наша Црква апостолска. „Ми имамо прејемство од Христа преко апостола, равноапостолних мужева који су донијели истинску вјеру и до наших крајева“, казао је Владика Кирило. Након Литургије, приређена је у манастиру Прасквица празнична трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу трећу по Духовима, на празник Рођења Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Саслуживали су му: пртојереј-ставрофор и старјешина Саборног храма Васкрсења Господњег – Драган Митровић, протојереј Миладин Кнежевић, као и ђакон Душан Биговић. http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 052.m4a На Светој литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и храмовни Хор ,,Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“. Непосредно пред Свету тајну причешћа началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић се надахнутим и бодрим празничним словом обратио многобројном народу тумачећи прочитано Јеванђеље. Отац Далибор је говорио о величини труда, подвига, благослова Божијег који је био на Светом Јовану Крститељу, као и свим оним чудима која су претходила његовом животу. Он је истакао узвишеност живота Светог Јована Крститеља, који је живио анђеоски, беспрекорно и са правом назван највећим од жене рођеним у историји људског рода. Управо Свети Јован Криститељ бива оним који приправља и припрема пут Господњи, називајући се и претечом, али и крститељем, будући да је његова десница имала тај благослов да буде положена на главу Спаситеља, која се чува у ћивоту Светог Петра Цетињског, заједно са његовим моштима, у Цетињском манастиру. Отац Далибор је такође подсјетио и на дубоке и велике ријечи Светога Јована Крститеља које говоре и позивају на покајање: ,,Свети Јован Крститељ је изговорио велику реченицу: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско. И заиста, ако се истински будемо кајали, Царство Божије ће још овдје на Земљи завладати у нама и међу нама, а у томе је смисао нашега живота и нашега спасења. Треба једни другима да праштамо и да се кајемо за сопствене гријехе. Јер ћемо само ако се истински кајемо и опраштамо једни другима и будемо испуњени оном љубављу какву је имао Свети Јован Крститељ, задобити Царство Божије. Другачије, осим покајањем, праштањем, љубављу, Царство Божије се не може задобити.„ Отац Далибор је између осталог и нагласио да за човјека не може бити спасења ван Богом дане заједнице, акцентујући да само у заједници човјек може задобити истинско спасење: ,,Човјек без заједнице у љубави Божијој не може задобити спасење, јер се човјек сам спасити не може. И ако су многи кроз историју мислили, а мисле и данас, да је човјек довољан сам себи и да сам себи може донијети добро, да се сам може спасити, ипак без благодати Божије и заједнице – попут ове која је данас овдје у Храму присутна – не можемо задобити истински спасење. Само у заједници која се окупља око Господа Бога можемо задобити истински спасење.“ У завршном дијелу свог пастирског обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић је подсјетио све присутне да ће сјутра поводом празника Свете преподобномученице Февроније, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморскиг. Амфилохије служити Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у 9 часова. Том приликом, свете мошти ове Божије угоднице биће изнијете на поклоњење, благослов и цјеливање. На крају обраћања је позвао све људе пуне љубави према Богу и светињи и људе добре воље, да се одазову позиву и потпишу петицију против дискриминаторног Предлога закона о слободи вјероисповјести, који има за циљ отимање светиња Божијих. Протојереј-ставрофор Далибор је нагласио да се треба усрдно од срца Богу молити да се такав накарадни закон не усвоји, те да покажемо сви заједнички љубав и снагу, силу Божију. Будући да смо сви позвани и призвани на трпезу Господњу, али како наводи отац Далибор, од нас зависи да ли ћемо бити за њу и изабрани, јер много је званих, али мало је изабраних. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Рођење Светог Јована Претече - Ивањдан Када је Незалазно Сунце Правде - Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница - свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: "свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком". - Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа. Када Јелисавета роди Претечу, чуше њезини суседи, сродници и познаници, и радоваху се заједно с њом што Господ показа велику милост Своју на њој, избавивши је од укора бездетности. Тако се испунише речи светог благовесника Божјег Архангела Гаврила, који беше рекао Захарији: Жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и многи ће се обрадовати рођењу његовом (Лк. 1, 13. 14). Тада се радоваху како сродници тако и они који гораху пламеном жељом за очекиваним Месијом. Јер, иако они не знађаху да је већ настала тајна оваплоћења Христова, ипак у време рођења Претече Христова, дух њихов покреташе се на радост, пошто Дух Свети весељаше срца њихова, и они у рођењу Претечином добише као неко уверење да ће дочекати очекиваног Месију. У осми дан по рођењу Претече дођоше свештеници и сродници у дом Захаријин, да обрежу дете, и хтедоше му дати име оца његова - Захарија. Али мати дететова не пристајаше на то. Јер, будући супругом мужа-пророка и мајком сина-пророка, света Јелисавета беше и сама испуњена пророчким даром, и по пророчком предзнању настојаваше да њеном сину надену име Јован. То име она није могла чути од свога мужа, јер се Захарија врати из храма дома са језиком свезаним немилом, те не могаше испричати својој супрузи да је видео анђела који му је објавио благовест о зачећу сина и наредио да му се надене име Јован. Дакле, Духом Светим упућена, света мајка као пророчица даје младенцу име Јован, као што она и раније пророчки познаде долазак к њој Божје Матере и рече: Откуда мени ово да дође мати Господа мога к мени? (Лк. 1, 43). Тада свештеници и сродници стадоше знацима питати Захарију, какво би име он хтео да надене младенцу. А он заискавши дашчицу, написа: "Јован му је име". И одмах се Захарији отворише уста, и језик му се раздреши од немила, и стаде говорити благосиљајући Бога. И чуђаху се сви толиким чудесима: старици која роди, матери и немом оцу који се без договарања сложише у погледу имена своме сину, немоме оцу који одмах проговори и написа руком оно што језиком изговори, и имену Јовановом које као кључ отвори уста оцу на прослављање Бога. Слушајући речи Захаријине, сви се са страхом дивљаху, и о свему томе причаше се по целом планинском крају Јудеје, тојест у околини свештеног града Хеврона, у коме бејаше дом Захаријин. Овај град са околином још у дане Исуса Навина би додељен свештеничком племену Ароновом. Од Јерусалима удаљен осам сати хода, подаље од Витлејема на великој висини. Називао се "Горски град" због високих гора на којима се налазио, а околина његова називала се "горски крај", као што о томе пише у Еванђељу приликом путовања Пресвете Богородице к њеној рођаци Јелисавети: Марија уставши отиде (из Назарета Галилејског) брзо у планински крај (µЇ¶ Д®Ѕ МБµ№Ѕ®Ѕ = въ ѓорняя = у брдски, горски, планински крај), тојест у Хеврон, и уђе у кућу Захаријину, и поздрави се с Јелисаветом (Лк. 1, 39). Ту дакле, у Хеврону, у том планинском крају, збише се сви ови необични и чудесни догађаји, о којима се говори горе. И сви који чуше о тим догађајима, веома се дивљаху и у недоумици се питаху: Шта ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66). И рука Господња беше са новорођеним младенцем, умножавајући у њему благодат Божију и чувајући га од мача Иродова. Јер о чудесном рођењу Јовановом дође глас и до Ирода. и он се много чуђаше, говорећи у себи: "Шта ће бити из овога детета?" А када се у Витлејему јудејском роди Господ наш Исус Христос, и са Истока дођоше мудраци и распитиваху о новорођеном цару Јудејском, тада Ирод, пославши војнике у Витлејем да побију тамо сву децу, сети се и Јована, сина Захаријина, о коме је чуо много чудесних ствари, и питаше се у себи: "Да није он будући цар Јудејски?" И одлучивши да убије и њега, он нарочито посла убице у Хеврон у кућу Захаријину. Али послане убице не нађоше светог Јована, јер када у Витлејему отпоче безбожно убијање деце, глас и кукњава тамошња допреше и до Хеврона који није много удаљен од Витлејема, и сазнаде се разлог те кукњаве. Онда света Јелисавета одмах узе младенца Јована и побеже у високе пусте горе; а свети Захарија у то време налажаше се у Јерусалиму, држећи по обичају свештенства чреду своју у храму. Света пак Јелисавета, кријући се по горама, са сузама се мољаше Богу да заштити њу са дететом. И када са врха горе угледа војнике где се приближавају, она завапи ка стени пред којом се обрете: Горо Божија, прими мајку са чедом! И тог часа се отвори стена и прими унутра Јелисавету са дететом, и тако их сакри од убица који су их тражили. А војници, не нашавши онога кога су тражили, вратише се празних руку к ономе који их беше послао. Тада Ирод посла свог оруженосца у храм к Захарију да му каже: Дај ми сина твог! - Свети Захарије одговори: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је. Силно разјарен, Ирод поново посла војнике к Захарији наредивши им да, ако Захарија не преда сина, онда убију њега сама. Војници, свирепи као зверови, похиташе да изврше наређење безаконог цара, и са јарошћу говораху свештенику Божјем: Где си сакрио свога сина? Предај нам га, јер је цар наредио да тебе одмах убијемо, ако нам не предаш сина свог. - Свети Захарија им одговори на то: "Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју". - Тада убице, извршујући Иродово наређење, јурнуше и убише светог слугу Божјег између храма и олтара (Мт. 23, 35). А проливена крв његова стврдну се на мермеру и постаде као камен, за сведочанство Иродова злочина и на вечну осуду његову. Међутим, света Јелисавета са Јованом, скривена Богом, борављаше у отворившеј се стени. У њој се, по наређењу Божјем, образова пећина за њих, и потече извор воде, и над пећином израсте палма, пуна урми. И сваки пут, када је наступало време узимању хране, то се дрво савијало и они су јели од рода његова, а када би се наситили, дрво се опет усправљало. Четрдесет дана по убиству Захаријином света Јелисавета се престави у тој пећини. Од тога времена свети Јован беше храњен анђелом Господњим до свога пунолетства, и чуван у пустињи све до дана јављења свога Израиљу. Тако рука Господња чуваше и заклањаше светог Јована, да би у духу и сили Илијиној ишао испред лица Господња и припремио пут Њему који долази да спасе род људски. Због свега тога нека се слави Христос Бог - Спаситељ наш, са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, у недељу, 30. јуна 2019. године, прослављена је слава параклиса Св. Јована Шангајског у Институту за ортопедско – хирушке болести „Бањица“. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово преосвештенство викарни Епископ ремезијански Г. Стефан уз саслуживање протојереја – ставрофора Небојше Тополића и Николе Трајковића, протођакона Младена Ковачевића и ђакона Драгана Неђића. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Beseda ep. Stefana, Ortopedija.mp3 После одслужене Свете Литургије и причешћа еп. Стефан је са верним народом, медицинским особљем Института и пацијентима пререзао славски колач у главном холу института, где се и налази капела. Домаћин овогодишње славе биле је г. Жељана Морача. Затим је владика Стефан предао део славског колача домаћинима за следећу годину, мајки и ћерки, Зори и Милени Дамјановић. Након чега је, владика Стефан, одржао беседу у којој је рекао да ми када се налазимо на оваквим светим местима где се помаже човеку ми треба да учимо од људи који служе на таквим местима. А за то је веома важно када имамо основни темељ свог тог труда, капелу или храм божији у таквом једном склопу као што је ова Установа. Тако имамо све могућности да помогнемо човеку, а највећа је помоћ када у свој невољи и муци схвати да постоји Царство Божије. Извор: Радио Слово љубве

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у петој недељи по Пасхи Господњој, Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Ова светиња данас је имала имала посебну радост, Митрополит Амфилохије је замонашио Наталију, послушницу ове свете обитељи, која је на монашењу добила име Јелена. Владика Амфилохије је рекао да је Јелена примила ангелски лик и обукла се у све оружје Божије да би била истинска и права Христова невјеста. „Мудра дјева која је припремила своје и кандило и уље – вјеру, и силом Духа Светога се припремила да уђе у ризницу свога женика – Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Господ да је укријепи да оно што је овдје изрекла и обећала оствари и оставарује у све дане свога живота, угледајући се на све свете подвижнице, од мученице Текле па до преподобне матере наше Јелене, до Свете Фотине и Свете великомученице Гликерије које прослављамо данас“, рекао је послије монашења Митрополит. У току Литургије, тумачећи јеванђељску причу о сусрету Господа Христа са женом Самарјанком на Јаковљевом извору, Митрополит Амфилохије је казао да је Господ, иако Јевреји у то вријеме нијесу разговарали са Самарјанима, тражио од Самарјанке – Фотине воду да пије, што је и њу зачудило. Господ говори Самарјанки о води живој и она тражи воду од које никада неће ожедњети. Митрополит је појаснио да је Господ открио сав њен живот, шта је радила и чинила, а и она је, такође, открила да је и код Самарјана била сачувана вјера да ће доћи Месија избавитељ свијета. Чула је и повјеровала да је Он обећани Спаситељ. Владика је нагласио да је жена мироносица Фотина уписана у књигу живота, у памћење Цркве Божије, као она која је почела да свједочи Господа пред Самарјанима и на њену ријеч су се они сабрали око Господа. „Она свједочи Господа кроз сву историју до наших времена, и њено име су примиле многе душе жедне те воде живота. Међу њима је и наша мати Фотина, игуманија манастира Бешка, која је примила постриг монашки прије 30 година. Ево Господ је призвао да служи Господу у овој дрвеној светињи и да се преко ње и сестринства, обнавља сјећање и памћење на ону која је основала ову светињу – Свету Јелену.“ Владика је истакао да се поред Самарјанке данас сјећамо, и преко овог новог монашења, и Свете матере наше Јелене утемељитељке манастира Бешка. Њене мошти почивају у светињи, сијају, зраче и подсјећају на њеног оца Светога великомученика Лазара Косовског, њену мајку Евгенију – царицу Милицу, брата Светога Стефана и сестру Оливеру, која се жртвовала за спасење народа свога и овдје нашла под старе дане свога покоја. Подсјетивши да се данас сјећамо велике и дивне мученице Христове Свете Гликерије која је такође свој живот подарила Господу на дар, Митрополит је казао да је и мати Гликерија, игуманија манастира Ћелија, као дјевојчица од 12 година дошла у ћелијску светињу, а сад је прешла 80. годину и остала вјерна служитељка светињи Божијој Светих Архангела гдје је провела свој живот са великим светитељем нашега доба, Св. Јустином Ћелијским. Високопреосвећни је казао да је ово мјесто чудесно, као и личности које прослављамо. Помолио се да Господ молитвама Свете Фотине укријепи и нашу мати Фотину и мати Гликерију да до последњега свога издисаја служе Христу Богу, као и новопострижену монахињу Јелену да се и она напаја живом водом – науком Христовом, да ходи тим путем који је једини пут којим ходе истински људи на земљи а који је сам Господ. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је благословио и пререзао славски колач поводом имендана мати Фотине, која је, како се присјетио, крштена 1984. године у Ћелијама у Храму Светога Јована Златоустога, кренула овим Божијим путем и монахиња је скоро 30 година. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је мати Фотини пожелио мнагаја и благаја љета и благослов Божији да настави ово свето дијело, служење Господу како је започела већ од дана свога крштења. Извор: Радио Светигора

У недељу по Божићу, 13. јануара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије походио је паству своју у пљеваљском крају, служећи Божанску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија на Гукама. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Боривоје Пантић, Огњен Перковић и протођакон Никола Перковић. У беседи Владика се осврнуо на речи Светог Апостола Павла којима нас подсећа да је Црква Божија, коју је засновао Бог Цркву као своју заједницу и он као Апостол од самога Бога је постављен да ту Цркву која је Божија он надзире, изграђује божанском проповеђу и знањем које је примио од Господа Исуса Христа јер је он Њега лично видео и лично знао и од Њега научен Њега проповедао: – Свети апостол Павле намерно подвлачи и наглашава да за своје знање о Господу, о Богу, он није ишао на нека посебна места знања, није ишао да ослушне шта причају људи, није се од људи учио божанском знању него од Бога. Он није куповао своје знање, оно што је он предавао људима после него је предавао људима оно што је од Бога чуо и од Бога научен био. – И сада имамо тај континуитет Цркве, трајање Цркве кроз векове и трајање истог тог знања и исте те заједнице. Црква је дакле Божија и знање у њој је Божије, и народ у њој је Божији народ. Утицаји овог спољашњег света ту не могу продрти и покварити и помутити. И од нас, опет по Светом апостолу Павлу, тражи се да будемо духовно јаки и истрајни, издржљиви. Није духовна снага само у способности стварања великих дела, него и у способности одржавања онога што већ постоји, у способности идења напред, у способности истрајавања на путу који је прави пут и који је већ показан и прокрчен. Способност духовна па и физичка јесте и у томе да можемо успешно да следимо оне који су успешно пред нама ишли, који нас успешно и паметно, мудро и храбро предводе, способност идења за њима, неизостајања, да не клонемо на путу, да не залутамо, да нас неко не одведе са правог пута неком својом обманом, поручио је Преосвећени сабраној пастви. Извор: Епархија милешевска