Претражи Живе Речи Утехе

Право и правда вијековима су у раскораку. Оно што је по праву најчешће није по правди, нарочито не оној Божијој, којој је у темељу љубав, а не инат, интерес или доказ премоћи јачих над слабијима. Рушење храма Усјековања Главе Светог Јована Крститеља у Коњевић Пољу одвија се по позитивним правним нормама, у складу са судским одлукама, али и са благословом црквених и државних власти. Рекло би се, сви су рекли „да“, да би право погазило правду, да би инат надвладао разум, да би сурови призори рушења храма у овој несрећној земљи додатно подстакли братомржњу Срба и Бошњака. Истина је да је храм подигнут бесправно, на туђој земљи, без воље власника. То је чињеница коју нико не оспорава. Ипак, могло се другачије, да се хтјело, да је било зрна љубави према овој земљи, према једном и другом народу, али је тријумфовао инат, који ће породити све осим добросусједских односа два народа. Ако је овдје тријумфовало право над правдом, оправдано се постављају питања: Хоћемо ли рушити џамије подигнуте на темељима православних храмова, такође бесправно и мимо воље пређашњих власника? Хоћемо ли рушити задружне домове саграђене од остатака порушених манастирских и парохијских храмова? Хоћемо ли рушити објекте подигнуте на црквеној земљи које су градили Турци, Аустроугари али и они у времену СФРЈ? Зашто бјелосвјетски моћници не наложе рушење минарета на Светој Софији? Или су можда они изграђени по законима, у складу са свјетским правним стандардима? У том истом цариградском храму данас се не служи Света Литургија, већ се клањају намази, учи езан, а на нама се тренира право којег, суштински, одавно нема. Под изговором права чине нам неправду, под плаштом мира уводе нас у неке нове ратове. Ако ћемо задовољити земаљску правду у Коњевић Пољу, онда ћемо тражити њено испуњење на сваком кутку Босне и Херцеговине, па нека право царује над свима, а не само над некима и негдје. Рушење храма у Коњевић Пољу најогољенији је симбол несреће у овој земљи. Док једни ликују и славе, правдајући то побједом права, други са болом и тугом посматрају немиле сцене рушења православне богомоље Светог Јована, чија је једина сврха и смисао да се у њој слави Господ, Отац свих, па и несрећних Срба и Бошњака. Рушење храма претворило се у сензацију, у спектакл лудила, у којем, вјерујте, нико није побједио. Сви смо изгубили много, а нико није добио ништа. Тамо гдје се сударе инат и понос, гордост и бахатост, рађа се клица новог сукоба, да нас израњаване опет сурва у проклетство братомржње. Не можемо извојевати мир ако сијемо мржњу, нити можемо задобити правду чинећи неправду. Коњевић Поље је слика нашег безумља, који једино одговара онима који не желе да Бошњаци и Срби буду добре комшије, пријатељи, па и браћа, јер смо, признао то неко или не, двије гране истог стабла. Свети Јоване, опрости нам, јер не знамо шта чинимо! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово Високопреосвештенство блаженопочивши Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на празник великог чудотворца Острошког 2017. лета Господњег, после одслуженог Акатиста поред моштију Светог Василија, великом броју сабраних, обратио се надахнутом архипастирском бесједом. У свом богонадахнутом слову митрополит је говорио о значају и величини Светог Василија за српски род и подсјећајући на страдања кроз која је пролазио Свети Василије, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и народ српски и Црква Божија како у вријеме Светог Василија, тако и дан данас. Доносимо видео запис овог надахнутог слова блаженопочившег владике. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Интерпарламентарна скупштина за православље (И.А.О.) организује трећи по реду фото-конкурс и позива све заинтересоване да учествују на њему. Ново фотографско такмичење организује се по предлогу Одбора за културу И.А.О. Међународни секретаријат у контексту очувања и промоције хришћанске православне културе и у сарадњи са веб страницом OrthPhoto.net. Сврха такмичења је да истакне концепт „Премудрости Божије“ у савременом свету и ода почаст храмовима који су вековима грађени у његову част. Храм Свете Премудрости Божије (Аја Софија) у Граду градова, Константинопољ, „Велика црква“, „Велики манастир“, јединствени је споменик универзалног карактера који „припада човечанству и светској културној баштини“. Света (Аја) Софија из Цариграда била је узор који је праћен изградњом стотина храмова до данас, широм православног света посвећеног Премудрости Божјој. Ова изложба за циљ има да прикаже динамику коју Логос Божији, Исус Христос, има у православном свету. Награде такмичења Следеће награде се објављују за победнике такмичења: Такмичење има две номинације, као што је поменуто, у одељку „Номинације за такмичење“. Главна награда: 500 ЕУРА 1. награда 300 ЕУРА 2. награда 200 ЕУРА 3. награда 100 ЕУРА Почасно признање: Албуми (о броју почасних извештаја одлучиваће судије) За додатне информације кликните овде и посетите нашу веб страницу конкурса за фотографије: http://hagiasophia.orthphoto.net Кликните овде да бисте отворили страницу такмичења на Facebook: https://www.facebook.com/HagiaSophiaTheTemplesOfWisdomOfGod Кликните да бисте отворили И.А.О. званична веб страница: https://eiao.org Молимо вас да ово обавештење проследите свакој заинтересованој страни. Ценимо вашу помоћ и допринос успеху такмичења. С поштовањем, Александер Василук OrthPhoto координатор

Дана, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Звучни запис беседе Прота је подсјетио да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора

На празник Обрезања Господа Исуса Христа, 14. јануара 2020. године, када Црква слави и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу и ђакон Здравко Бошковић. На крају Свете Литургије Епископ Херувим благословио је славска обележја и свечарима честитао крсну славу. Епископ Херувим је после богослужења проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, нека буде на здравље и спасење ова Света божанствена Литургија. Ово је данас још један догађај и празник из историје и садашњости нашега спасења – Обрезање Господа нашега Исуса Христа. То је управо она тајна која се догодила да би се испунило Писмо, како би се отворила могућност човековог спасења и да би Богомладенац заиста био пут нашега спасења, Сунце Правде, ка коме треба да се усмерава сваки човек, свако хришћанско биће, јер нам само Бог открива истинити пут спасења. Он нам открива тајну ка којој треба да ходимо и која нас треба усмеравати ка Царству Божјем, на пут којем нас је учио и Свети Василије Велики, један од кападокијсих великана и отаца наше Православне Свете Цркве, а кога и литургијски прослављамо, чију смо службу одслужили, а управо на данашњи дан када прослављамо његово свето име. На крају ове Свете Литургије ми смо заблагодарили Господу и за почетак Нове 2021. године Господње. Нека би нам Нова година била благоугодна, уз обиље милости Божије. Нека буде благословена, пуна здравља и благодати, да у своме животу увек побеђујемо сва искушења која ће се наметнути на свакога од нас. Морамо да схватимо да смо ми слуге Божије и да та искушења јесу саставни део нашега хришћанског живота. А благодат Божија је та која ће нас увек избавити, штитити и чувати, без обзира на које недаће и тескобе будемо наилазили и на оно што ће на нас у овој години која је наступила пратити. Чеситајући Крсну славу онима који данас прослављају Светог Василија Великог, нека би Господ дао да се сви сачувамо, да ова година буде далеко боља од претходне, да се ослободимо од окова овога вируса и да се сви ове наступајуће године у миру видимо и славимо име Божје прослављајући тројичног Бога – Оца, Сина и Светога Духа. Живели, срећни и благословени били! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Твоја је слава човјек, кога си поставио за анђела, појца Твога сјаја! (Свети Григорије Богослов) Ове ријечи великог оца Цркве су најбољи и најдубљи показатељ смисла стварања и постојања човјека. Човјек је створен да буде слава Божија. Ако човјек није на том путу, онда се губи смисао његовог постојања. Човјек се претвара у прах и пепео. А ако остане на том путу онда је на путу светитеља Божијих, људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе и тумарања овим свијетом као долином смрти. Слободни и самовласни су синови и кћери Божији када у датој слободи пребивају волећи друге. Слободан, самовласан, непоновљив, био је блажене успомене Амфилохије Радовић, Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештенога трона Пећкога. Амфилохије, предводитељ водова небеске војске. Човјек је неопозиви свједок Бога, зато што је личност. Недовољан је цио свијет, сав универзум, све галаксије да сачине једну личност. Личност Митрополита Амфилохија је заиста превазилажење, самопревазилажење овог свијета. И заиста је мали свијет, универзум и сва васиона да би смјестили његову грандиозну личност. Он је био Архиепископ и Митрополит, човјек, пастир, исповједник, богослов, бесједник, неимар, писац, књижевник, државник, еклисиолог, тријадолог, мисионар, аскета, етичар, антрополог, тумач Светог писма, катихета, есејиста и преводилац високог умијећа. Али прије свега био је учитељ и отац. Као отац, Митрополит је показао својим примјером и животом да људски живот добија на вриједности онда када тежи циљу којему је назначен и истинитијој оригиналности, другачијој од садашње отуђености и палости. Био је човјек који се није бојао да постави питање свога постојања. Јер човјек је прави човјек онда када искрено и храбро себи постави проблем и питање. Ниједан проблем није истински постављен, ако није постављен неустрашиво, толико храбро да од њега у грозницу пада и разум човјечији и душа и срце. То је научио од свог духовног оца, Аве Јустина. Како је Ава учио њега, тако је он тај животни пут показао нама – да човјек мора да битује и бори се на пољу живота. Ту је највећа улога Митрополита Амфилохија, што је отргао човјека из његове самозатворености и ништавила и упутио га на тај двиг ка напријед, ка добру. Јер смисао није у томе шта је човјек био већ оно шта ће, шта може и шта треба да буде. Кроз двиг престајемо да будемо пасивне жртве смртности, већ се окрећемо новом начину живота, новом начину постојања, који нас чини истинским људским бићима. Тај почетак је у будућности. Човјек није биће прошлости већ биће будућности. Омега одрећује Алфу, крај одређује почетак (Св. Максим Исповједник). У тој Омеги је нада успјешности и смисла двига. У тој будућности и грешник види своје избављење и наду. У том искуству наредовања као покајања, приоритет покајника – онога који се дозвао памети, који је дошао к себи, који се преумио – не односи се на евентуално повријеђени нарцизам у виду жаљења због грешака, него на познање индивидуалне недостатности, које динамички напаја самопредавање љубавном односу (Христо Јанарас). То је Митрополит Амфилохије најљепше умио да ради у животу – да воли човјека, сваког човјека. Да благовијести живот који „удостојава“ гријех: потврђује да нас у тежњи ка истинитом животу „предводе“ (показују нам пут) цариници, блудници, расипници и разбојници, тј. они који су се у једном тренутку живота окренули будућности, а не они који остају у прошлости, који су увјерени за себе да су праведни и тиме закуцавају себе у статичност живота и сјенку смрти, закуцавају се у своју створену природу. Заиста, предводници у слободи од природе су они који су стварно одустали од сваког повјерења у природу: у способност и успјехе владања собом, као и у психолошка задовољавања ега; они који виде да су толико грешни, да им то не оставља ни најмање простора да у себе имају повјерења. Једино што им преостаје јесте да се предају односу, да се препусте љубави Другога (Христо Јанарас). Знао је Митрополит да је нечија трагичност боља него пријатна фарисејска тобож сталност и привидна спољашња побожност, уљуљканост или савршенство. Они који се боре са трагичношћу свједоче свој неуспјех и не скривају га, али вапе за нечим вишим, а покајање је васкрсење у живот из гријеха, промашености и смрти. Због тога као дубоки и истински етичар, Митрополит зна да се хришћанска етика заснива на личности, а не на безличним начелима или вриједностима. Он свједочи да етика нема везе са спољашњим изгледом, нити са формализмом. Етика је ствар унутрашњег, ствар срца. Мјесто гдје Дух Свети обитава у човеку је срце, које је својеврсни олтар љубави. Срце као олтар љубави увијек тражи да човјек у себи направи мјеста за другу Л/личност. Митрополитово срце управо је било тај олтар љубави Божије. На том олтару сви смо приносили себе, наше успоне и падове, наше грешке, промашаје и успјехе, наше туге и радости, наше недоумице и маштања, а он нас је сабирао и грлио и стављао на тај олтар да све то принесе Господу. У том олтару љубави Божије мјесто су нашли и сиромах и богаташ, и неуки и образовани, и радници и министри, и пријатељи и непријатељи, и монахиње и монаси, и свештеници и епископи, и они који су га вољели али и они коју га нијесу вољели. Таквим односом показао је да се патологија гријеха и страсти надилази у тренутку када љубав изгна страх напоље. Тада аутономија и самодовољност постају беспредметни. За Митрополита је јасно и недвосмислено да не постоји „ја“ без „ти“, и да у сусрету са Другим, лицем к лицу, јесте човјекова вриједност, смисао и испуњење његовог живота. У том сусрету смрти нема, постоји само бесмртност. Он је учитељ који нас је учио да овим животом не тумарамо као долином смрти, него да живот живимо у његовој хришћанској пуноћи, без страха и непоколебиво, уздигнута чела; да ходимо као браћа и сестре; да љубимо један другог, и да ништа не дугујемо један другоме осим љубави; да љубимо непријатеље, које је и сам љубио; да се радујемо заједници различитости, гдје сви у тој различитости дијелимо харизме, подвиге, службе и радујемо се другачијем. И тако да тугу претварамо у радост. Учио нас је да литургијски живот заузима средишње мјесто у свеукупном црквеном животу, и чини темељ, суштину и сами смисао црквене заједнице. Да на Литургију треба ићи не тражећи ништа, срећан што си се тамо нашао. Учио је да је живот Цркве и оних који су у Цркви распеће и васкрсење, и да нема љепше вјере од хришћанске. Да је најдубљи и најистинитији позив Цркве дођи и види. Учио нас је да је слобода најскупоцјенија категорија, јер је положена у самом Божанском чину стварања човјека, и да је истинска слобода слобода у Христу кроз коју познајемо истину, истину која ће нас ослободити. Учио ме је да будем Слободан. Учио нас је богословљу. Али не само богословљу као науци, него богословљу као животу. Јер, богословље без примјене у свакидашњем животу, у мишљењу, у дјелању, није право и истинско богословље. Због тога је његово богословско и пастирско дјело неизоставни дио литургијског буђења у Православној Цркви у XX вијеку. Учио нас је да идемо путем Светога Саве, Светога Василија Острошког и Светога Петра Цетињског, и да кад идемо њиховим путем онда добро знамо ко смо и шта смо, и одакле крећемо, и куда идемо, и гдје треба да стигнемо. Да кад идемо тим путем нико и ништа не може да нас заведе на странпутице нити одвоји од пута истине и живота. Уводећи нас пострижењем у тајну свештенства, показивао нам је да је свештенство дар Божији, да суштину свештенства треба да свакодневно животно откривамо. Да је свештенство чудесна и благословена служба а не професија. Да као свештеници треба да уједињујемо људе, да стварамо црквене заједнице, да будемо оци и пријатељи људима а не „стручњаци” за обреде или гуруи. Показао нам је да је бити свештеник стил живота. Водио нас је изворима: Јерусалиму, мајци свих Божијих Цркава, која се пројавила у свој својој пуноћи као икона небескога Јерусалима – Новог Сиона; кроз Кападокију откривао нам је Оце Цркве и њихово богословље; у Цариграду манастир Хору и Свету Софију – то чудесно оваплоћење небеске љепоте, највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога, гдје тихо отпјевасмо најљепше Христос Воскресе које се чуло као тихи бруј попут поја славуја. Учио нас је да волимо цијели свијет, цијелу васељену и универзум; учио нас је да волимо и да одлазимо на Косово и Метохију; да су Косово и Метохија најскупље српске ријечи, да је наше надање закопано на Косову, у једну гробницу, да је оно срце нашег народа и да га се никада не смијемо одрећи. Научио нас је како да зеница ока нашег буде гнијездо љепоте његове. Учио нас је да основе православног васпитања значе обнављање образа Божијег у човјеку, његово разоткривање и развој; да је Богочовјек Христос крајеугаони камен, основа образовања и васпитања, и да кроз ту призму сагледавамо, осмишљавамо човјека. Да је православно образовање обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово храњење вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром. Једном ријечју, свим Божанским савршенствима. Учио нас је да се не бојимо смрти, јер је смрт побијеђена. Са његовог одра исијавао је лик на којем нема смрти већ осмјеха, истине и радости Васкрсења. Митрополитов уснули лик је био знак и свједочанство Васкрсења Христовог, Васкрслога Јагњета у којем је спас. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тема новембарско-децембарског броја „Православног мисионараˮ, званичног гласила Српске Православне Цркве за младе, носи наслов Марта и Марија у нашем животу. Нови, 376. број овог мисионарског гласила, представио је катихета Бранислав Илић, члан урећивачког одбора „Православног мисионараˮ. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са званичне интернет странице Инфо-службе Епархије бачке доносимо звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра чудотворца Цетињског. Прота Гојко је ову надахнуту омилију изговорио на Крстовдан 2020. лета Господњег на евхаристијском сабрању у Светониколајевском храму у Новом Саду. Христово распеће је уписано у сваком могућем догађају, зато је васколика историја наша саткана од реалности Крста и Васкрсења, зато смо увек добри и благословени када смо са Богом и живимо по Његовим заповестима, истакао је прота Гојко.

Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 26. јула 2020. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог архангела Гаврила у Београду. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесник београдски први протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Ранковић, протонамесник Горан Митић, јереј Дејан Вујић и протођакон Милан Ковачевић, у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Илије Шмигића, домаћина славе г. Милована, г. Хаџи Александра и гђе Љиљане Ђуровић Хабјановић и благочестивог народа престонице. „Господ жели да види свој народ у своме дому, а дом Божији јесте храм“, рекао је Патријарх Иринеј говорећи о Анђелима Божијим и архангелу Гаврилу као гласнику Божијем, који се људима јављао још у Старом завету. Св. архангел Гаврило јесте гласник Божији који је Пресветој Богородици јавио да ће она бити мајка Сина Божијега. Тако је архангел Гаврло учесник у догађају који је задивио не само људе већ и све анђеле и сву природу Богом створену: „јер да створи свет и оно што је на свету, нас људе и друга бића, то је дело благодати и силе Божије. Али да Господ дође људима, као човек у нашем телу, то је дело велике љубави Божије. Ми нисмо никада довољно свесни колико нас је љубави своје Господ удостојио тиме што нам је послао Сина Свога, Спаситеља нашег Исуса Христа.“ Празник Св. архангела Гаврила установљен је у цркви поводом чудесног објављивања на Светој Гори песме којом анђели славе Богородицу: „Достојно јест...“. Поред тога, на данашњи дан славимо све оне чудесне догађаје у којим су учествовали анђели Божији, још од оног догађаја на Синају, када се Господ јавио Мојсију у виду пламена који не сагорева купину и када је Мојсије чуо речи: „Мојсије, Мојсије изуј обућу своју, јер ту где стојих света је земља“. Та многобројна друга чудеса која су се јавила у Старом и Новом завету, а у којима су учествовали и анђели Божији, сведоче нам да ми никада нисмо сами, истакао је Патријарх Иринеј и нагласио да „никад не помислимо, када нешто смерамо да учинимо, да нас нико не види“. „Када би нам Господ дао те духовне очи да видимо, ми би се изненадили ко нам чини друштво наше“, истакао је Патријарх наглашавајући да је управо у томе важност крштења. Јер приликом крштења ми добијамо анђела чувара. Зато је важно да се крстимо у Име Оца и Сина и Светога Духа, јер „наш анђео хранитељ учествује у свим нашим добрим делима“. Данас, када славимо анђеле Божије који следе вољу Божију, живимо у времену тешке болести која је снашла цео свет. А разлог за то је управо што су се људи удаљили од воље Божије и Његове благодати. Ми ни невидимо крај те болести. Она jе код нас после малог затишја поново букнула. Међутим, ми морамо знати „да је све то опомена Божија и позив Божији да се вратимо Богу. А када се враћамо Богу враћамо се самоме себи“, истакао је Патријарх Иринеј позивајући народ да као блудни син из Јеванђеља испитамо сами себе. Да сагледамо своје слабости и немоћи и тако се вратимо Богу и самима себи. Јер само је ту наше спасење од сваког зла које нас снађе у животу, поручио је Патријарх. На крају, Патријарх Иринеј се осврнуо и на догађаје око поновног претварања Свете Софије у Цариграду у џамију, истакавши да се данас поново јављају неке нове османлије које мисле да поново освајају свет. Таквом стању, које нас је задесило и, ми криви и много смо допринели: „јер смо се охладили у вери својој и храмовима својим светим. И према свему ономе у чему се види и прославља Бог“, закључио је на крају Патријарх Иринеј, позивајући све да се вратимо нашим истинским коренима и путу Светога Саве и свих наших светих угодника Божијих. Извор: Инфо-служба СПЦ

У среду, 15. јула 2020. године, када Црква Божија прославља Полагање часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви-брвнари посвећеној Светом великомученику Георгију у Брајковцу поводом славе заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих”. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: јеромонах Онуфрије Хиландарац, духовник манастира Драче; игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски; протојереј-ставрофор Марко Митић, протојереји Страхиња Голијан и Радивоје Стојадиновић, протонамесници Стефан Франовић Родољуб Војиновић, јерођакон Јован (Прокин), као и ђакони Никола Урошевић и Стеван Илић. Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама господин др Милета Радојевић са својим сарадницима. Свечаност Сабрања увеличана је појањем хора “Свети Димитрије” из Лазаревца, под диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Надахнутом беседом Епископ Јован подсетио нас је на значај данашњег празника као и на помоћ и заштиту коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају. “Чуда која се дешавају молитвама Мајке Божије немогуће је описати. Лакше је избројати зрна песка у мору, него побројати сва доброчинства која је она учинила људском роду. Стога у животу наше Цркве посебно место припада управо поштовању Пресвете Богородице. Њена улога у домостроју, плану спасења света, је огромна. Она је мост којим се Бог спустио у свет. Па ипак, иако рађа Спаситеља, она себе назива слушкињом. Невероватно је њено смирење. Она је посредница између неба и земље, она је заступница целога света пред престолом Господњим, она је љубав, милост, сажаљење и опроштај роду људском”, поучио је Владика сабране вернике. Извор: Епархија шумадијска

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у Недјељy жене Самарјанке, 17. маја одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су: протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и јерођакон Натанаило, сабрат Манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици. Звучни запис беседе У славу и у част Божију током Литургије, пјевала је и одговарала мјешовита пјевница при Храму Васкрсења Господњег у Подгорици, као и храмовни хор Свети апостол и јеванђелиста Марко. Сабранима у овоме Светоме храму, пастирском бесједом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који се у свом пастирском слову дотакао саме суштине прочитане јеванђелске приче, која нам свједочи о Христовом сусрету са женом Самарјанком код Јаковљевог извора, које је једно од посебно живописних тренутака у Светом јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан сједи да се одмори на ивицу бунара: сви ови детаљи наведени код Светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осјетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника. Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Отац Далибор је говорио о смислу напајања са извора воде живота, као и тога шта вода живота значи и подразумјева: “Заиста, ми свакога дана и свакога часа треба да тражимо од Господа воде живота, а вода живота по Светом Кирилу Јерусалимском јесте Свети Дух који се кроз Цркву Божију даје свима нама. Даје нам се прво кроз Свету тајну крштења и Свету тајну миропомазања, а тај дар се непрекидно обнавља у Светој евхаристији, на Светој литургији, на Светој тајни причешћа када се сједињујемо са самим Христом.” Нагласио је да од воде овоземаљске од које стално захватамо и пијемо само привремено утолимо (физичку) жеђ и опет наново жеднимо. “Али, вода бесмртна, вода вјечна, коју нам Бог дарује, када се једном од ње напијемо, онда смо цијелога живота пуни благодати Божије и Духа Светога. Кроз ову јеванђелску причу видимо истину, видимо да је Господ дошао, страдао, претрпио смрт и васкрсао да би нас избавио од смрти, гријеха и ђавола и да нам дарује кроз ту побједу, небески, непролазни, вјечни живот”, закључио је прота Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Недељу о раслабљеном, 10. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је архијерејска Литургија. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ тимочки г. Иларион а саслуживали су му игуман манастира архимандрит Козма (Радовић), протосинђел Симеон (Николић) и јерођакон Марко (Цветковић). Литургијско сабрање су појањем улепшали јеромонах Енох (Стојаковић) и архиђакон Илија (Јовановић). У беседи којом се обратио верном народу, Епископ Иларион је најпре изразио радост што је храм након вишенедељних забрана окупљања поново испуњен, а потом је подсетио окупљене да смо сви стрпљењем и трпљењем позвани да спасавамо душе своје нарочито у тешким временима када је истина скривена од наших очију. „Чињеница је да нико од људи на земљи није гласник Истине и не поседује је у пуноћи јер је Истина сам наш васкрсли Господ Исус Христос. Он је тај који нас просвећује благодаћу Божјом и надахњује самим собом тако да можемо бити сведоци Његове Истине у овом лажном и заблуделом свету који од почетка иде ка свом крају” рекао је владика. Поредећи овај свет, у комe смо мучени разним духовним и телесним болестима, са бањом Витездом из светог Јеванђеља, Eпископ Иларион је истакао да једина спасоносна брига којој треба да се посветимо јесте брига о испуњавању Христових заповести. Све оне који нису успели да се причесте на васкршњој Литургији, поштујући забрану кретања која је тада била на снази, владика је позвао да се сете Свете Марије Египћанке, која се у животу свега два пута причестила али која је својим молитвеним покајањем завредила чудотворну испуњеност Божјом благодаћу и снагом. Извор: Епархија тимочка

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23. априла, у четвртак Свијетле седмице, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Николаја у Ријеци Црнојевића. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи, тумачећи данашње Свето јеванђеље, Митрополит Амфилохије је казао да сам Господ каже да ће једино они који се одозго просвијетле, роде водом и духом (крсте) видјети Царство небеско, као и да је Свети апостол Павле прије 2000 година поручио: “Крстите се у име Исуса Христа “. Једно од таквих мјеста гдје се та Божија заповијест испуњавала већ пет вјекова је Храм Светога оца нашег Николе. “Само Господ знаде колико је оних који су овдје примили Свету тајну крштења, који су се одозго родили и у ову светињу задобили Царство небеско од времена када су овдје били и ондашњи зетски владари и митрополити зетски Висарион и Вавила. Кроз вијекове се на Ободу увијек изнова догађа то Божије чудо, наставља та света заједница Цркве Божје.” Високопреосвећени је подсјетио да је Обод једно од најзначајнијих мјеста у историји Зете, данашње Црне Горе, које и данас поново васкрсава, као и да је његова историја сагласна са историјом самога Господа: “Као што је Он прошао на овој земљи кроз распеће и васкрсење, тако је и ова светиња Њему посвећена и Светом оцу Николају, Његовом вјерном сљедбенику, кроз вјекове пролазила кроз распеће, али је увијек изнова васкрсавала. Распињана, претварана и у џамију у своје вријеме… Шта све се није са њом догађало, али увијек изнова она је враћала своју првобитног љепоту”, бесједио је владика и додао да је и у ово наше вријеме она поново васкрсла након гоњења Цркве и рушења светиња Божјих послије Другог свјетског рата. Присјетио се Митрополит Амфилохије и блаженог спомена Влада Јовићевића који је један од оних који је себе уградио у ову ободску светињу, који је био и први потпредсједник Управног одбора Митрополије црногорско-приморске 90-их година. “Био је ту дуго времена као прво прва личности између свих вјерника у Црној Гори при Митрополији црногорско-приморској. И онда када је почела обнова ове светиње, био је најактивнији у обнављању ове, али и других светиња око Ријеке Црнојевића. То је оно што је васкрсло ову светињу чија је историја у знаку распећа, али и у знаку васкрсења. Светиња је васкрсла да би ми кроз њу и преко ње васкрсавали.” Архиепископ цетињски је нагласио да је Господ у Своје Царство призвао Влада Јовићевића који је Духом Светим рођен и препорођен и који је остао вјеран својим прецима Јовићевићима, најзначајнијем братству ових простора: “Вјеран и њима и ономе духу који је њих руководио кроз вјекове. И зато данас служећи ову службу Божију, ми се молимо за покој нашега Влада а у исто вријеме и за покој и за добијање Царства небескога свих оних који су кроз вјекове себе уграђивали у ову светињу до наших времена”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цркви Светог Николаја у Ријеци Црнојевића. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо беседу Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и патријарха српског г. Иринеја под насловом: "Свети Врачи Козма и Дамјан - исцелитељи у име Божије". Његова Светост је ову беседу изговорио као епископ нишки, а њен текст се налази у књизи изабраних архипастирских беседа изговорених са катедре епископа нишких.

Послије објаве медија да је Епископ будимљанско-никшићки Господин Јоаникије од 16. марта 2020.г. у самоизолацији, Владика је потврдио да се у новонасталој ситуацији придржава превентивних медицинских упутстава, да се добро осјећа и да нема никаквих симптома Корона вируса. ”Поштујићи речена упутства појачаћу молитву за оздрављење свих обољелих, рекао је владика. – Користим прилику да позовем све вјерне да поштују савјете својих љекара и да се и овом приликом ослоне на Божије милосрђе и Свете тајне Христове које су извор здравља и вјечног живота. Треба нам доста разборитости али без узнемирености и панике. Нека и ово искушење буде изазов да покажемо љубав једни према другима да би Господ примио наше молитве и брзо одагнао од нас сваку болест дарујући нам здравље, међусобни мир и братско разумијевање. Епископ каже да је неумјесно писање појединих црногорских медија како је ”Јоаникије ушао у нашу земљу” и каже ”ја сам ушао у своју земљу, у моју Црну Гору и у моју од Бога повјерену ми Епархију”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Недјељу Светог Григорија Паламе, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Владика је у чин чтеца произвео Милету Томића из Даниловграда. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Григорије Палама остао један од свједока свјетлости Божије, мудрости Божије, истине Божије. “Оне свјетлости која је засијала са лица Христовога на Гори таворској и обасјала Његове ученике. Та свјетлост таворска са Христовог лица, то је свјетлост вјечна и непролазна, учи Свети Григорије Палама”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да су наш народ и наша Црква вјековима били везани за Светог Григорија Паламу. “Његови списи које је писао у одбрану светога учења Цркве Божије и светих учитеља Цркве Божије прво су превођени код нас. Сачувани су ти списи у Дечанима. И то је много значајно колико је су наш народ и наша Црква кроз вјекове били везани за Светога Григорија Паламу, просветитеља и учитеља”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уводне напомене За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5. Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса . Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије. Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5] Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина). Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31. Царство Божије и његово довршење Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10] Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11] Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1. Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. Царство Божије у Матејевом Јеванђељу ЗА употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52). Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14] Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16] Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско. Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20] Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21] Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно, што Апостол Матеј зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22] Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве. Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви. Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље. Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307. [2] Исто дело, стр.308. [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10 [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308. [5] Исто дело, стр.309 [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129. [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132. [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.90 [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115. [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136. [11] Исто дело иста стр. [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77 [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45. [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77 [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78 [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16) [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5) [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1. САС.Спц , Београд 2010, стр.93. [19], Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78 [20] Исто [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају. [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163 [23] Исто, стр. 163 [24] Исто, стр. 164 [25] Исто, стр. 165 [26] Исто, стр. 166

Светосавска беседа катихете Бранислава Илића "Свети Сава – сведок љубави Божије", изговорена о Савиндану 2020. Лета Господњег. Светосавска-беседа-вероучитеља-Бранислава-Илића-Свети-Сава-сведок-љубави-Божије_.pdf Високопречасни и пречасни оци, поштована директорка овог храма науке, уважене колеге наставници и учитељи, драга децо, даме и господо хришћанска, Овај празнични дан чију радост у својим срцима осетимо, и ово славско сабрање у чијем торжеству свесрдно учествујемо, потврђују да је Савиндан велики дан за свакога од нас. Ваистину, ово није само један од дана када се у нашим светим храмовима служи света Литургија, нити је само један од ненаставних дана у школи, ово је, драги моји, дан који свакога од нас позива да учинимо смотру над својим животом и увидимо ко смо и куда идемо. Идемо ли путем светога Саве, нашег наставника пута који води у живот вечни? Живот и пут светога Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Овај верни угодник Божји није „имитирао“ Христа, већ је вером, надом и љубављу у свему са Њим „сарађивао“ поставши тако човек Богочовека Христа. Светитељ наш Сава је својим животом посведочио истинитост познатих речи светог Диадоха Фотичког: „Ако си богослов – онда се истински молиш, а ако се истински молиш – онда си прави богословˮ. Васколики живот нашег најусрднијег посредника пред Господом – светога Саве, је био молитва и богослужење, јер је био човек вечног прослављања и величања имена Божјег и онај који је две димензије, без којих нема православног богословља, у себи спојио на савршени начин. Поред тога, из свештене личности светитеља Саве исијава хришћанска љубав којом је он живео, и којом је сведочио своју веру у Тројединог Бога љубави. Господ наш Исус Христос је у последњој беседи ученицима заповедио да љубе један другога, а то пребивање у љубави је истовремено пребивање у Богу. Љубљени ученик Христов, свети Апостол и Еванђелист Јован Богослов, је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, волите једни друге – у томе је све.ˮ Не бисмо смели да изгубимо из вида, да је критеријум наше вере управо љубав, јер се истинска вера пројављује кроз љубав и праштање. Свети Сава је целовита, остварена и довршена људска личност која сведочи да је једина права мера нашег живота христолика љубав. Овај неуморни наставник, сузни молитвеник за цео свет, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ тужних и невољних, и вешти практичар живота по Богу, нам сведочи да је живот леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само када се са љубављу уносимо у туђи живот. Живот је благословен када помажемо гладнима и жеднима, сиромашнима и прогнанима, када се молимо једни за друге и трудимо се да спознамо и усвојимо вечну науку и истинско образовање по Богу. Подсећа нас свети Сава да љубав није само огољена реч, већ сила Божја која нас спасава, али и да је живот са смислом позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Драги ученици, када прихватимо да смо позвани да себе дајемо за добро свих људи, и да своје дарове и знање умножавамо тиме што их раздајемо за свеопште добро, ми постајемо прави мали светосавци, постајемо истинска деца Божја која иду оним благословеним путем којим је ходио свети Сава, а који нам је пропутио сâм Господ наш Исус Христос. Зато, драги моји, не будимо ништа дужни осим да волимо једни друге; јер који воли другога човека као самога себе испунио је закон. Јер се сав Закон испуњава у једној речи: „Љуби ближњега свога као себе самогаˮ. А циљ заповести јесте љубав из чистога срца, савести добре и вере нелицемерне. На крају овог скромног, али искреног и срдачног слова о светом Сави као сведоку љубави Божје, узносим молитве Троједином Богу љубави, да наставнике и учитеље сачува у мудрости и одговорности, да труд ове дивне и неуморне деце награди сваким успехом и напретком, а све нас овде сабране, да сачува у љубави својој и овом празничном расположењу којим нас је благословио Он – једини вечни и непролазни Учитељ наш, и Његов угодник Свети Сава. Амин. Катихета Бранислав Илић о Савиндану, 2020. Лета Господњег Торжествена прослава Савиндана у Светосимеоновском храму и Основној школи "Михајло Пупин" у Ветернику BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Празник Светога Саве свечано је прослављен празничним богослужењима у ветерничком храму Преподобног Симеона Мироточивог. Богослужбено ... Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 19. јануара 2020. године, на Богојављење, свету архијерејску Литургију у Николајевској цркви у Земуну. Саслуживали су протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, Јеремија Старовлах и Драгомир Сандо, протојереј Раде Јовић, протонамесник Гојко Ракас, јереји Александар Затезало и Лука Верић, као и ђакони Владимир Руменић и Драган Танасијевић. Светој архијерејској Литургији присуствовали су престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници ГО Земун, представници Војске Србије, Жандармерије, Ватрогасне бригаде, Полиције и многобројни венри народ. После богослужења, свечана литија предвођена Патријархом српским, челницима Општине Земун и престолонаследником Александром и принцезом Катарином Карађорђевић, која је окупила више хиљада верника, стигла је до Земунског кеја где је Његова Светост освештао воде Дунава и благословио неустрашиве пливаче за Часни крст. Преко две стотине пливача пливало је за Часни крст, а међу њима и четири девојке. Најбрже до Часног крста стигао је шестнаестодишњи Стефан Стојиљковић коме је Патријарх уручио заслужену награду и признање. Међу дамама најбржа је била Јелена Стошић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеје служио је данас 15. децембра 2019. године, у недељу 26. по духовима, Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду. Његовој светости саслуживали су протојереји – ставрофори Саво Јовић и Предраг Пузовић и ђакони Сава Милин и Србољуб Убипариповић. Светој Архијерејској Литургији молитвено су присуствовали: старешина храма протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић и протојереји – стафрофори Драган Милин и Драган Протић. Звучни запис беседе После Светог Причешћа Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ истакавши да је „Господ Отац наш, а када је Бог Отац наш, онда смо и сви ми браћа међу собом“. И то можемо видети у веома важној причи из данашњег Јеванђеља, кроз коју нам Господ саопштава да смо ми народ Божији који долазимо и пролазимо кроз овај свет. „Ми овде на земљи имамо свој рок, своје време, који треба да испунимо и да се вратимо дому своме. А дом наш је Царство Божије, и ми се овде припремамо својим трудом и благодаћу Божијом “, рекао је Свјатјејши. И зато све што имамо примили смо као дар од Господа, а једино што имамо то су наша дела. Извор: Радио Слово љубве

Свету литургију у 25. недељи по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира у Бару, служио је јереј Младен Томовић. Саслуживао је протојереј Љубомир Јовановић, Апостола је читао Дејан Томовић, а одговарао је мјешовити хор „Свети Јован Владимир“ под диригентском палицом магистра Маје Басараб. Отац Младен након прочитаног Јеванђеља казао је да Свето писмо или Ријеч Божија треба за нас да представљају сунце које треба наше душе и наша тијела да освешта и освијетли, да нам очи отвори, како би ми могли видјети и разумјети науку Божију и оно што нам је Господ заповиједио. Отац је нагласио да ако живимо онако како нам је заповијеђено у Јеванђељу Божијем, онда ћемо наслиједити Царство Божије. „Данас нам Свето јеванђеље говори једну причу коју треба да разумијемо и по којој треба да живимо. Видимо да Господа искушава један законик који није имао срце чисто и није имао добре намјере према Господу. Као ни сви они његови другови који су покушавали на све начине да Господа искушају, не били Га оптужили за нешто што је противно закону Мојсијевом, који су они у то вријеме поштовали. Они су се држали закона Мојсијевог и других правила које су сами писали, али нису имали милостиво срце и љубави у себи.“ Кад Господ упита шта пише у закону, законик говори да треба Господа да љубимо свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим умом својим и ближњега свога као самога себе. А онда тај човјек наговорен од сатане опет поставља питање Господу: „Ко је ближњи мој?“ Тада Господ прича причу о милостивом Самарјанину, а Свети Оци тумаче да је Јерусалим који се овдје описује Царство Божије: „Онај човјек који је ишао путем је Адам, који је силазио из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је Царство Божије, а Јерихон је изгнанство из Царства Божијег. Адам је због свог гријеха који је учинио изгнан из Царства Божијег, а онда упада међу разбојнике који су зли дуси, слуге сатанине, који покушавају на све начине да људе одврате од Господа, од заповијести Његових и заједнице Његове. А онда када су тога човјека израњавали и пребили разбојници га оставише да лежи сав у ранама. Тако и свакога човјека који западне у канџе и у власт ђавољу, кад га израњавају и наговоре да учини гријехове и своју душу напуни гријеховима и ранама на души, зли дуси га остављају. Неко вријеме га остављају знајући да ће га, ако остане у томе гријеху, једнога дана кад умре, кад се упокоји, узети себи у ад.Тако и овдје, они остављају рањенога.“ У даљој бесједи отац Младен Томовић је подсјетио да су свештеник и левит прошли поред рањеног и изубијаног човјека. Свештеник представља Мојсијев закон у Старом завјету, а Левит пророке старозавјетне. Наиме, објаснио је отац, Мојсијев закон је само видио гријех људски и констатовао га, и ништа није могао да уради како би човјека ишчупао из гријеха. Такође, и левити су видјели гријехове људске, али нијесу имали начина како да их из човјека ишчупају. Милостиви Самарјанин када је видио рањеног човјека стао је, помогао и одвео га гостионицу гдје га је једну ноћ пазио. Сјутрадан, кад је одлазио, гостионичару је дао новац да брине о њему, уз обећање да ће ако више потроши кад се буде вратио то надокнадити. “Тај милостиви Самарјанин јесте сам Господ наш Исус Христос. А зашто Самарјанин? Самарјани у то вријеме су били људи презрени од самих Јевреја, нарочито од овог законика који је питао ко је ближњи мој, као и за све остале Јевреје тога доба, Самарјани су били одбачени од њих, нијесу су их признавали. И зато Господ наводи тог милостивог Самарјанина како би им рекао да не смију никога да одбаце, него да треба да имају љубав према свакоме човјеку. То је и суштина данашњега Светог јеванђеља“, бесједио је свештеник Младен. Дакле, објаснио је отац, Господ њих кроз ову причу кори и говори им шта требају да раде. Овога законика који је то поставио, Господ је на овај начин покушао да исправи, и зато му на крају говори да иде и да и он чини исто тако у животу своме као овај милостиви Самарјанин. Оно што је суштина јесте да ми требамо исто тако да живимо, поручио је отац. „Да наш живот буде такав, да читајући Јеванђеље, заповијести Божије, по њима да живимо и чинимо добра дјела. Заповијести Божије можемо успоредити са птицом небеском која лети, али птица небеска има и крила и та крила могу да буду дјела која чинимо. Ако немамо дјела, онда не можемо ни да летимо у те висине духовне. Зато и треба да се научимо да имамо љубави у себи, љубави Божије, да се она усели у срца наша. То је оно што је важно и што треба да научимо. Каже Господ да нема веће љубави него да живот свој неко положи за ближњега свога, то је највећа љубав која постоји, коју човјек може да уради. Тако треба и да живимо, не увијек да буквално положимо живот свој, него да гледамо да своме ближњем, а ближњи је онај који је ту око нас, са којим имамо додира свакодневно, да гледамо на сваки начин да му помогнемо. Да гледамо и да се молимо Богу за њега. Ми који овдје у Храм Божији долазимо, а има нас доста слава Богу, требамо увијек на тај начин да гледамо да помогнемо своме ближњему. Нека би Бог дао да и нама Господ подари срце милостиво. Срце које ће бити пуно љубави за свакога човјека у овоме свијету, за све нас и све оне који нас окружују, како би могли и ми наслиједити Царство Божије Оца, Сина и Светога Духа. Амин“, закључио је јереј Младен Томовић и позвао све на велики Црквени сабор 21. децембра у Никшићу. Након причешћа вјерника и завршетка Свете службе, братско сабрање свештеника и вјерног народа настављено је у крипти Храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска