Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божија'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У четвртак, 14. октобра 2021. године, на дан када наша Света Црква празнује Покров Пресвете Богородице храм на Звездари посвећен овом празнику прославио је своју храмовну славу Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј викар Партијарха српског, уз саслужење свештенства и ђаконства АЕМ. Пред сам почетак Свете Литургије у Покровски храм је донета икона Богородице Тројеручуце из манастира Хиландар, која ће трајно остати у овом храму. У својој беседи након читања Светог Јеванђеља Епископ Јеротеј је поручио да је Господ након Вазнесења рекао својим ученицима да их неће оставити, већ да ће им послати Духа Свога који ће да их утеши, али осим Духа Свога утешитеља Он им је оставио још једну велику утеху – Своју мајку Пресвету Богородицу. „Управо у овоме периоду, тих десетак дана, они су највише времена провели са Мајком Божијом и од Ње су слушали многе приче из живота Господа Исуса Христа и Њеног живота, о тим чудесним догађајима који су били многима непознати“, истакао је Епископ. О томе колико је Пресвета Богородица била поштована и колико су је волели сви хришћани говори и један догађај из живота Светог Дионисија Ареопагита, навео је Епископ Јеротеј, говорећи да је Свети Дионисије отишао у Ефес да је посети и да се поклони стазама којима је ходио Исус Христос. „И каква је била Мајка Божија, како је Она сијала миром, благодаћу, и духовном радошћу и неизрецивом духовном лепотом да је Свети Дионисије изјавио: „Да не верујем у Господа Исуса Христа ја бих веровао да је Мајка Божија уствари Бог“, тако је Она сијала благодаћу и такав је Она остављала утисак на људе“, навео је Преосвећени Епископ. Своју беседу Епископ Јеротеј је завршио поруком којом је поучио окупљен верни народ да „Увек треба да се сећамо да је Мајка Божија ту, да су Светитељи Божији ту и да ће да буду и да нам помажу све до краја света, до другог доласка Господњег, када ће се сви они појавити заједно са свим нашим прецима који су уснули у Господу и тада више нећемо само веровати у њих, него ћемо и поћи, и гледати, и разговарати са њима и живети у бесконачне векове“. На крају Свете Литургије Епископ Јеротеј је у пратњи свештенства и верног народа ишао у литију око храма, након чега је освештао славско жито и пресекао славски колач. Захвалнице за несебичан дар и прилог овом храму Епископ Јеротеј је уручио породицама Младеновић, Стасами, Стевановић, Нисић и господину Марку Петровићу. Свето сабрање је својим појањем увеличао хор Покровске цркве под руководством диригента Невене Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  2. Broken

    Божија воља

    Живот ме је довео у ситуацију да преиспитујем своје схватање Божије воље. Има пар питања. Прво, не сумњам да постоји Божија воља, у крајњој линији, свеопште спасење и Царство Божије је оно што нам Бог жели. Оно што мене мучи је да ли постоји Божји план за сваког од нас ? Да ли ми треба да правимо изборе па онда да се уздамо у Бога да, чак и ако смо погрешно изабрали ( ако тако нешто постоји ?) , Он ће јар нас воли деловати тако да и у тој ситуацији ми можемо ићи ка коначном циљу а то је Царство Божије или да стрпљиво чекамо Његово усмерење како бисмо му дали простора да делује у нашем животу и усмери нас на нешто што би по Његовом промислу било боље за нас ? Молим за ваша мишљења ако сте разумели тј. ако нисам запетљао сувише.
  3. У Врелу Кореничком, дана 28. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављен празник и храмовна слава Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина. Светим евхаристијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим, коме су саслуживали: архимандрит Наум (Милковић), протонамесник Никола Малобабић и протођакон Небојша Анђић. По заамвоној молитви Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су принесени у славу Божију и у част Пресвете Мајке Божије, заштитнице житеља овога места. У својој архипастирској беседи Епископ Герасим је истакао важност и значај празника Успења Пресвете Богородице, рекавши: Овај празник Мајке Божије по речима Светог Оца Јустина Ћелијског јесте друго Васкрсење, у првоме Васкрсењу је Васкрсао наш Господ Исус Христос, а у другоме Његова Мајка Пресвета Богородица. Господ је саздао човека по слици и прилици Својој, по Своме обличју и хтео је да човек буде тај који ће да овај свет створени сједини са Богом, да кроз Адама, првога човека, овај свет буде сједињен са Њим. Адам није следио планове Божије, зато овај свет и јесте смртан, баш онакав какав је и створен, али само у Христу он има могућност да буде бесмртан, зато Господ ни тада није оставио овај свет и човека, и то нам управо сведочи овај празник, у коме прослављамо Мајку Божију која је исправила грех прве жене Еве, а која је испунила вољу Божију рекавши: Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи Твојој. Пресвета Богомајка јесте та која је цело своје биће приклонила вољи Божијој, да кроз њену утробу дође Спасење овоме свету и човеку. Ева је прва жена која је сагрешила, али Господ је исто тако дао Богородицу кроз чију ће утробу у овај свет доћи Бог, да пошто је кроз прву жену ушао грех у овај свет, да исто тако кроз жену дође Спасење овоме свету. Пример истинске љубави, жртве и хришћанског живота јесте управо Мајка Божија кроз коју је дошло Спасење човеку и свету, зато нека нам љубав и послушност Мајке Божије увек буду пример исправног Јеванђелског живота. Извор: Епархија горњокарловачка
  4. Основна тема хришћанске антропологије јесте стварање човјека по образу Божијем. Иако се, по ријечима о. Софронија Сахарова, у историјској стварности чешће сусрећемо са ”карикатуром” Божанског образа, сваки човјек је призван да достигне до осјећања свог сродства са Богом. Задатак хришћана је да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Нарочито је то потребно данас, када разни идеолошки пројекти, у својој сржи антихришћански и антихуманистички, ударају у саме темеље Богом установљеног поретка. Главна особина савремене технолошке револуције није побољшање човјекове животне средине и олакшавање рада и живота, како се то најчешће говори, већ је она превасходно усмјерена на трансформацију човјекове свијести па и саме природе, што се узима као прелазак у нову фазу еволуције човјека и људског друштва. Ради се, заправо, о промјени појма људске личности те измјени социјалне и културне средине, а све са циљем да се у потпуности наметне трансхуманистички поглед на свијет. Трансхуманизам као културно-интелектуални правац настао је осамдесетих година прошлог вијека у Калифорнији. Један од идејних вођа покрета био је футуролог Ф. М. Есфендиари, који је надахнут ничеовским схватањем човјека као једне еволуционе форме на путу од мајмуна ка натчовјеку, дефинисао трансхуманисту као прелазног човјека који еволуира у постчовјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. транстџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Они су донијели и декларацију којом бране морално право оних који желе да помоћу напредних технологија достигну развој личности ”с оне стране” наших садашњих биолошких одређења и ограничења. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, те одбацујући сваке етичке препреке које би браниле мијешање у природни и Богомдани поредак, трансџендеристи себе профилишу као изразито богоборачки и антихришћански покрет који устаје против човјека као створења и ”иконе” Божије. Афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припрадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. сексуална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање. Примјера дрског наметања трансродне идеологије има много и све су чешћи. Тако је нпр. професор на Харварду, Керол Рувен недавно постала мета жестоке критике за трансфобију због тога што је јавно рекла да постоје само два пола – женски и мушки, а што је одређено тиме какве репродуктивне ћелије производимо. Директор за различитости и инклузију на Харварду, Лора Симоне Луис, назвала је ову изјаву штетном и трансфобичном, наводећи да нису само жене те које могу да остану у другом стању, већ то могу и трансџендери, интерсексуални и полно неконформни мушкарци. Још бизарнији је поступак шкотске владе која је свим школама у земљи доставила LGBTQ+ инклузивно упутство према којем ће дјеца стара четири године и више моћи сама, без сагласности родитеља, да бирају пол. Упутство обавезује учитеље и наставнике да не питају директно дјецу да ли желе да им се обраћају као дјечаку или дјевојчици већ да их умјесто тога питају за њихово име и замјеницу којом желе да им се обраћају. Такође, школе су обавезне да уведу уџбенике у којима су представљене трансродне особе и да размотре увођење полно неутралних униформи. У питању је, дакле, изопачење људске сексуалности које се испољава кроз болесно осјећање припадности супротном полу и покушај промјене пола који је Творац подарио човјеку. Та врста ”побуне” против Творца доводи до разарујућих посљедица по даљи развој личности и људског друштва. Другим ријечима, ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Као одговор, Црква износи библијску истину и опис стварања човјека: И створи Бог човјека, по образу Божијем створи га, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1, 27). Међусобно допуњавање ова два стиха значи да је Бог, знајући да ће човјек отпасти од првобитног циља, створио мушко и женско, тј. раздвојио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Диоба човјека на полове је, дакле, од самог почетка била у Божијем плану стварања, као дар и израз Његовог човјекољубља. То не значи да је Адам у почетку био хермафродит па је касније раздијељен на ”мушко” и ”женско”, него Бог због потребе заједнице ствара Адаму ”друга” – ”жену”, као помоћника и сарадника на заједничком путу уподобљавања Творцу. Стварање Еве од ребра Адамовог значи у ствари узимање Еве од Адама. Из тога постаје јасно да је женска природа већ била у Адаму, али не и пол. У њему није било одвајања мушких и женских физиолошких особина, као у мушкарцу и жени. Тек одвајањем мушке и женске природе у Адаму, њиховом диобом на два лица, постало је могуће дати назив – муж и жена. Након примљеног благослова Божијег: рађајте се и множите се, појављују се код човјека родни (полни) органи и процеси као и код животињског свијета. Према томе, библијски израз ”мушко и женско” означава два људска бића различитог пола која у себи носе ”лик” Божији као највећи дар који их повезује у вјечну и нераскидиву заједницу. Разликовањем полова дошло је до повезаности онога што је ”по лику” са ”љубавном силом” човјека без чега би чињеница односа и љубави била ограничена на ниво психолошког општења. Тако љубав постаје двиг, жртва и претпоставка живота због чега свако присилно одвајање ”мушког” и ”женског” доводи у питање опстанак свијета и човјечанства онаквог каквим га је Бог створио. Тачно је да Црква, кроз уста Апостола Павла свједочи да у Христу нема више мушког ни женског (Гал. 3,28), јер је у Њему остварено такво јединство да су сви – један човјек. Другим ријечима, у Цркви Христовој не постоји разликовање људи на полове у смислу да је један пол већи и значајнији од другог. У тајни Крштења, као ”новом рођењу” водом и Духом превазилази се раздвојеност на полове, не постоји више ”мушко” и ”женско” него постоји ”нова твар”. То, међутим, не бива људским напорима и технолошким ”ослобођењем” него кроз светотајински доживљај и учешће у животу нове твари. Полност као фаза у развоју људске заједнице у историји превазилази се потпуно тек у будућем вијеку што нарочито бива јасно приликом вршења тајне брака, када нововјенчане и њихово потомство Црква види и препознаје као прослављене чланове Царства Божијег. У тајни хришћанксог брака у првом плану је доживљај славе и стварности долазећег Царства, а потом и благослов биолошког постојања и односа. То је главни разлог забране вјенчања у Свијетлој седмици, с обзиром да је то период наглашене радости Васкрсења и будућег вијека, у којем се више неће женити ни удавати (Мт. 22,30). Само на овај начин, у свјетлу црквеног учења о човјеку и његовој природи, као и у хришћанском доживљају светотајинства брака, могуће је правилно разумјети тајну полности. Дакле, превладавање полова о којем је ријеч не значи просто ”трансродно” редуковање и деградирање човјека на ”ослобођено” биће без ”рода и броја” већ значи остваривање јединства и цјеловитости свих и свега у Христу. Извор: https://mitropolija.com/2021/08/24/covjek-kao-ikona-bozija-i-ideologija-transrodnosti/
  5. Данас, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Гојко Перовић и Обрен Јовановић, протојереји Игор Балабан и Мирчета Шљиванчанин, архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог у Подгорици, протосинђели Јустин и Исак из Цетињског манастира, као и ђакони: Александар Лекић, Душан Биговић и Игор Пешикан. Звучни запис беседе У току Свете службе Преосвећени владика је за ђакона рукоположио монаха Амфилохија. Владика Кирило је новом ђакону пожелио срећну Нову годину, као и свима присутнима, и да у Новој години почне нови живот у монаштву и у свештеничком служењу. Преовећени је оцијенио да је истински богослов онај који се добро моли и истински живи према заповијестима Божијим. Подсјетио је да је бивши отац Теофило, сада Амфилохије, дошао на Цетиње из Колумбије да би живио у православном окружењу, како би живот у православљу присвојио у свом срцу. “Виновник тога је свакако наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије који је прошао кроз те крајеве Јужне Америке. Поред осталих духовних чеда и бивши Теофило, који је сам желио да се назове Амфилохије, примио је у свом срцу тај јеванђелски примјер, којим је свакако зрачио наш духовни отац Митрополит Амфилохије. И ето данас се и удостојио да то име прими. Надамо се да ће га он достојно пронијети до краја свог живота и у тим далекима крајевима, гдје ће бити послан да даље зрачи тим истим примјером за друге душе жедне Бога “, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, који је честитајући празник, казао да нас је Господ удостојио да у овој древној светињи пред ћивотом Светог Петра Цетињског, Часним крстом и руком Светога Јована Крститеља, заједно отпочнемо Ново љето 2021. године Господње. Подсјетио је да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, Архијерејски протопрезвитер цетињски, секретар Митрополије црногорско-приморске, бесједећи након вечерње службе у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици и помена крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи сјутрашње сахране, казао је да је Митрополит као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. “Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота”. Истичући да је наш Митрополит живио наглашено аскетским животом, о. Обрен је казао да је нашег духовног оца Амфилохија испуњавала Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. БЕСЈЕДА НА ВЕЧЕРЊОЈ СЛУЖБИ У САБОРНОМ ХРАМУ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ УОЧИ САХРАНЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА Подгорица, 31. октобар 2020. ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” Има ли бољих ријечи којима би могли да испратимо нашега вољенога владику и архипастира? Ријечи Светог Јована Златоуста нека испрате и нашега Златоуста. Хиљаде његових бесједа га је уписало међу највеће свједоке Христове проповједи и Христовога васкрсења, које нам овако дивно описа Златоусти. Многе од тих проповједи је изрекао управо над самртним одром епископа, свештеника, монаха и монахиња, људи на највишим друштвеним положајима, али и оних са саме друштвене маргине. Свима једнако и свима с дубоком вјером у Васкрсење и живот вјечни. Рећи над његовим одром ријеч у име свештенства и монаштва наше Митрополије, није ми лако. Зачудиће се неко да кажем да ми није лако. Није, јер је он био истински отац, учитељ и духовни пастир свакоме од нас, али свакоме је, баш као прави родитељ, приступао на нарочити начин, стога не могу да изразим све оно што свако од нас осјећа. Оно, пак, што нам је свима заједничко, а што знам поуздано из готово дводеценијског свакодневног живота уз њега а са њим са свом његовом духовном дјецом, то је, без икакве сумње, да смо свакога дана били очевици његовог ватреног свједочења Христовог Еванђеља, које му је било изнад свега и прије свега. Често му се, наиме, погрешно приписују неки земаљски и пролазни интереси и циљеви у његовом дјеловању, али нама који смо га познавали, јасно је као дан да он није имао нити другог циља нити програма осим вјерности Богу и Божјој истини, правди и љубави. Онај који му је био свакодневни узор и надахнуће је био онај од чијега цетињскога ћивота и на чији празник смо га данас пренијели у овај свети храм. Свети Петар му је био учитељ живота и правило вјере. Као и Свети, наш митрополит је живио наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Њега је испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. Знам да је више од свега волио ону дивну слику када се о дјечијем сабору испред Цетињског манастира окупи више од хиљаду наших најмлађих и најдражих Господу. Свети Петар Други, Ловћенски Тајновидац, као пјесник и мислилац, био му је изузетно духовно близак. Посљедњих година нам је често говорио да му се Његош открива као истински и дубоки теолог, што га више чита и размишља о његовом пјесничком изразу великих тајни неба и земље. И други свети чије мошти почивају у Црној Гори су му нарочито били блиски срцу. Свети Арсеније, архиепископ српски, насљедник Светога оца наше Саве, Свети острошки чудотворац Василије, преподобни Стефан Пиперски и Симеон Дајбабски, момишићки и превлачки мученици, као и Свети Јован Владимир, чије мошти нису овдје, али је увијек с нама – сви су они били његови, а он је био њихов. Никад се није уморио да нас опет и изнова учи поштовању светих Божијих људи и њихових цјелебних моштију. Међу својим земним учитељима имао је макар три црквена свјетила чија је светост већ пројављена пред људима: преподобне Јустина Ћелијског, Пајсија Светогорца и свештенојерарха патријарха српског Павла. Први је одлучујуће усмјерио његову теолошку мисао, други је његово искуство обогатио преобилним духовним искуством Свете Горе, а блаженопочивши патријарх је утицао на обликовање његовог архијерејског лика. Многи нису разумјевали његово свједочење, али је то само због тога што је наш народ био тако дубоко расцрковљен и одвојен од Божије светиње, али и од својих коријена, да нису препознавали ни кад је користио светописамске и светоотачке примјере, као и познате народне легенде, па чак ни када је говорио ријечима самога Светога Петра. Но, било је и јесте много више оних који су препознавали да је његова једина брига Црква Божија и свеопшти народни напредак. За ово друго се није много питао, мада ће неки рећи да је често био ”глас вапијућег у пустињи”, који није дао да се Црна Гора истргне из својих духовних коријена. Што се тиче унапријеђења црквеног живота, о томе је много речено, написано и мање-више све се зна. Нови свештеници, монаси, монахиње, парохије, вјеронаука, обнова древне светосавске епископије будимљанске, подизање овога велелепног Храма, још једног сличног у Бару, незапамћена материјална обнова и изградња вјерских објеката. У његово вријеме се десила, благодарећи познатим добротворима, и највећа обнова острошке светиње Ријеч о њему не би била адекватна без помињања његове велике ране- свете српске земље – Косова и Метохије. Њиме је живио и може се слободно рећи да је, што рече нобеловац Андрић за Његоша, био ”трагични јунак косовске мисли”. Косовске мисли, дакако, која себе не затвара у некакве националне или идеологије крви и тла, већ косовске мисли која опредјељењем Светог великомученика кнеза Лазара за Царство небеско понавља еванђелску мисао да је ”душа претежнија од тијела”. Сјећамо се његових ријечи да неће отићи док се обнови Његошева капела и поново не испуни његов аманет обновом цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и док у свом сјају не заблиста древни превлачки манастир, сједиште светосавске епископије и митрополије зетске. Знамо ми да је митрополит то говорио да би и себе и нас подстакао да се трудимо на том богоугодном задатку. Отишао је из земаљског пролазног живота не видјевши испуњење овога дјела, али, с друге стране, зар нисмо сви ми и цијели Божији народ, од митрополита подстакнути и научени, својеврсни камен-темељац како ловћенске, тако и превлачке цркве? Зато је на нама да узмемо тај подвиг и да, подсјећајући се на митрополитове ријечи да Црној Гори нема Божијег благослова, напретка и помирења без тога, обновимо ловћенску цркву и тиме се вратимо Његошевом свештеном завјештању. Осим што је бринуо о нашем народу у Црној Гори и на традиционалним просторима Српске Патријаршије и даље по свијету, стигавши на сваку тачку народног страдања, прије десетак година се побринуо да велики број наших људи расутих по огромним јужноамеричким пространствима добије још приљежнију пастирску бригу, која је резултирала оснивањем Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке. По дјелима, било би много и да је живио три живота, а његовога наука било нам је мало да смо га још оволико имали. Његова харизма која је привлачила хиљаде душа жедних Бога, иако је била пријемчива за све њих, никад није тражила славу за себе, него нас је увијек упућивала на Христа. На томе смо му бескрајно благодарни. Најважнија ствар коју нас је научио и давао нам свакодневни лични примјер: Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Он је то знао, тако је чинио и тако је нас учио. Код њега је наука била једноставна: ако желиш да нешто урадиш – запни и уради. Није прихватао велике идеје и замисли без спремности на рад и посвећеност. Није се задовољавао са осредњошћу у духовним стварима, али није био строг духовник, нити црквени старјешина, што сви добро знамо. Према личним слабостима других био је благ и пун разумијевања и носио их је у својим молитвама. Ниједан човјек му није био мрзак, али гријех јесте. Баш као пророци је изобличавао гријехе знајући да су одступања од Божије љубави и правде и истинске људскости. Његова доброчинства су многа и углавном непозната. Нећемо о њима ни сада говорити. Бог ће за то да му исплати достојну плату. Нека остане забиљежено и још нешто – важно и узвишено. На самом почетку његове посљедње болести, добио је великодушну понуду да се лијечи у Србији, али и још једној, вјероватно најразвијенијој европској земљи. Био је благодаран на томе, али је и једно друго у више наврата одбио са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ који му је повјерен као архијереју. Један од посљедњих почетака које је поставио, а тешко их је пребројати, био је почетак градње цркве Светога исповједника Патријарха српског Гаврила Дожића, његовог племеника и великог јерарха Српске Православне Цркве. Митрополит је као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота. На крају, наша је молитва и увјерење да ће га Господ примити у своје непролазно Царство као једног од својих вјерних слугу. Вјерујем да сви дјелите моје најдубље увјерење да нам је наш митрополит био и остаје узор вјерног служења Богу и народу. Одлази код Онога кога је највише волио, на чији се пресвијетли празник Рождества родио и чије је име на светом крштењу добио. Посљедњих година, особито у вријеме недавних великих сабрања у великој борби коју смо сви заједно водили за очување имена, достојанства и сваковрсног благостања Цркве и Божијег народа, уобичајило се да нашега блаженопочившега митрополита називамо лијепим и топлим именом – Ђед. Блаженог спомена, митрополите наш, Господ наш да те упокоји и да Бог да да у теби добијемо молитвеника пред Богом, као што смо те имали док си ходио са нама. Ђеде, нека ти је вјечан спомен! Архијерејски протопрезвитер цетињски и секретар Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Обрен Јовановић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Преображење Господње са свештенство м Свету службу Божију у цркви посвећеној овом празнику на Кључком Тавору на Бјеласици. Након Литургије Владика је предводио литију око храма, а онда је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач и грожђе. Говорећи о данашњем великом хришћанском празнику, Митрополит црногорско-приморски је рекао да је таворском преображењском свјетлошћу лица Божијег обасјана Црква Божија и кроз њу сви земаљски народи од тада до данашњега дана. Звучни запис беседе “Та свјетлост Христвог лика са горе Преображења, она је обасјала, ево, и ову биволину, како се она звала прије онога времена када је наш часни и честити архимандрит Јоил овдје подигао овај ловћенски храм, онај који је тамо разорен и срушен. Ево га, он је овдје са горе Ловћена ову гору претворио у нови Ловћен, у нови Тавор, у нову гору преображења”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је са Кључког Тавора данас позвао све људе у Црној Гори, све Црногорце, без обзира како се они осјећају, да изађу на предстојеће изборе. “Али на тим изборима, наравно, да буду свједоци те свјетлости Христа Бога нашега, вјечне и непролазне. И да на њој, као на свјетлости, истини и љубави Божјој граде и себе и своју државу и своје потомство. Не дај Боже, да Црногорци граде будућност Црне Горе на оном духу онога каплара Фрање Јосифа који је срушио цркву на Ловћену и оскрнавио гроб Ловћенског Тајновидца”, поручио је Владика. Поручио је да не да Бог да Колашинци граде будућност града Колашина на духу оних који су Божић чертдесет и прве године оскрнавили братском крвљу и направили Пасје гробље, да се гради будућност Колашина на Пасјем гробљу. Неће, ако Бог да”, рекао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да Црква ове године обиљежава 70 година од упокојења патријарха Гаврила Дожића. “Највећега Колашинца, Морачанина и Ровчанина и овога краја. Међутим, дух каплара Фрање Јосифа и данас влада у Колашину. Па не само што је тај дух направио Пасје гробље него до данас није нашао мјеста, ево седамдесет година, за један мали ћошак у Колашину да га посвети патријарху српском Гаврилу Дожићу. И сада они њега проглашавају малтене и за фашисту. И оне који следују његовим путем оптужују да иду путем фашизма. Можете да замислите: он који је седам и по година провео у затвору аустроугарском, Фрање Јосифа, и у затвору Хитлеровом, који је по Хитлеровом налогу четрдесет и прве године ухапшен у Острогу, који је заједно са Светим владиком Николајем окончао Други свјетски рат у Дахауу – њега данас проглашавају за фашисту”, казао је Владика. Митрополит Амфилохије је нагласио да Црна Гора данас све дубље и дубље срља у провалију са брозоморном идеологијом која и до данас овдје влада. “Неће ваљда на томе да се гради будућност Црне Горе”, рекао је он. Додао је да Колашинци и Морачани не смију градити будућност на фашистичком духу Секула Дрљевића. “Који је стварао фашистичку Црну Гору 12. јула 1941. године, који је стварао НДЦГ у Старој Градишки, гдје је, заједно са Антем Павелићем побио 140 најугледнијих Црногораца тога времена. На тим темељима проклетога Секула Дрљевића сада хоће да стварају будућност Црне Горе моји Црногорци и моји Колашинци. Ја се у Бога надам да неће”, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да они који сада воде Црну Гору у својој беспамети светосавље проглашавају за фашизам. “Свети Сава је један од најпознатијих светитеља свеукупног хришћанства. Његове иконе ћете наћи од Кремља, широм Русије, Румуније, Бугарске до светога града Јерусалима и до Америке. Храмови његови су широм свијета подигнути. И тога Светога Саву ови сада сврставају међу фашисте. Можете да замислите каква је то беспамет и незнање”, нагласио је он. Рекао је да је за овај тренутак најбитније да сви Црногорци изађу да гласају на изборима. “Али да гласају за вјечно људско достојанство и за оне који су ходили тим путем вјечног људског достојанства, а не за оне који су крвљу обагрили Божић и 1919. и 1941. године и који и данас темеље на тој и таквој лажној идеологији, безбожној и антибожној, будућност Црне Горе”, поручио је Митрополит Амфилохије након преображенске Литургије на Кључком Тавору на Бјеласици. Након Литургије одржано је традиционално преображенско пјесничко сабрање у склопу овогодишње манифестације “Трг од ћирилице”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У параклису посвећеном Икони Млекопитатељници, који се налази у Храму Светога Саве у Краљеву, служили смо Свету Архијерејску Литургију којом је началствовао Епископ жички Господин Јустин. Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светог Саве, и протођакон Александар Грујовић уз појање братства храма, и прислуживање ипођакона Дејана Камиџорца. Пред почетак Свете Литургије, Владика је извршио чин благосиљања живописа. Прелеп живопис чије су обележје топле боје, ведри ликови и мноштво разиграних детаља осликаних у византијском стилу, дело је протомајстора Дејана Камиџорца и његових сарадника – Ненада Матовића и Стефана Новаковића. Господин Дејан Камиџорац је живописац који се учио код ученика пахомејске школе иконописа са Свете Горе и представник је надалеко чувене жичке школе живописа. У параклису су приказани централни догађаји Христове икономије спасења (Божић, Преображење, Распеће, Васкрс и Вазнесење тј. Други Христов Долазак), централни догађаји из животописа Пресвете Богородице (Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Успење) укључујући ту и велику сцену „Богородица Ширшаја Небес“ у златној позадини која се налази у олтарској апсиди, и ликови неколико одабраних светитеља. Данас смо сви као део литургијске заједнице овог храма били радосни и испуњени благодарношћу Богу на овом, за нас, великом догађају и на лепоти фресака које су осликане на зидовима параклиса. У оквиру Литургије мноштво људи се причестило, учествујући и на тај начин у данашњем празнику који је једна од слава нашег храму. Владика је благословио славски колач и жито и одржао је пригодну беседу у оквиру које је поручио да је Мајка Божија заштитница свих оних који верују да је Она родила Сина Божијег ради спасења света. Владика нас је пастирски позвао да следимо пример Светих стараца Порфирија и Пајсија који су позивали верне да Пресвету Богородицу не прослављају само умом већ и срцем и да јој приносе малу жртву тако што ће свакога дана издвојити по десетак минута свога времена како би прочитали Благовештенски Акатист Пресветој Богородици који почиње чувеним кондаком: „Теби Војвоткињи која се бори за нас, ми слуге твоје Богородице узносимо победне песме и захвалност за избављење од зла, а Ти пошто имаш моћ непобедиву ослободи нас од свих опасности да Ти кличемо: Радуј се Невесто Неневесна!“ – Чинећи тако осетићемо Њену заштиту и благодат која се излива у срца наша, рекао је на крају беседе Владика, и пожелео да нас у свим данима живота прати благослов Пресвете Мајке Божије. Извор: Епархија жичка
  9. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Духовске задушнице са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице. У току Литургије нове слушкиње Божије, Марина и Христина су се крстиле и миропомазале, обукле су се у Христа да би се родиле за вјечни живот. На Задушнице, дан када се сјећамо свих оних који су се упокојили од Адама до Другог Адама, до Христа Господа, и од Христа Господа до нашег времена, Високопреосвећени владика је казао да су ријечи древнога пророка душе њихове ће у добру почивати, које пјевамо када се сјећамо некога који је упокојен, свједочанство вјере у вјечни и бесмртни живот човјеков, по ријечи Господњој: Ко слуша моју ријеч неће умријети, него ће вјечно жив бити. Митрополит Амфилохије је нагласио да човјек не би био створен по лику и по подобију Божијем, по слици и прилици Божијој, да га је Бог створио за смрт и пролазност те да је Божији лик и прилика знак и свједочанство бесмртности, вјечнога живота. “Зато је и онај који слуша ријеч Божију, који прима Христа као Бога и спаситеља свога, призван на вјечни, непролазни, бесмртни живот”, рекао је Митрополит и додао да је то најдубља истина живота, благе вијести Христове – Јеванђеља, које је свједочанство управо вјечнога живота. Даље је казао да се зато и они који се крштавају, као данас наше сестре Марина и Христина, у Христа облаче, сараспињу се Христу, умиру са Њим, да би се родили за вјечни и непролазни, бесмртни живот. Од мајке рођење за овај живот земаљски, како је казао, не може човјека сачувати од оног најстрашнијег што сналази људе и земаљске народе – од смрти. Једино што може да га спаси од смрти и пролазности јесте Света тајна крштења, живљење по благој вијести Христовој, исповиједање Христа као вјечнога Бога и спаситеља – онога по коме смо и створени. “Он је икона Бога Оца невидљивога вјечнога па је по тој икони човјек створен управо зато да би био христолико биће, да би кроз Христа и преко Христа, вјечнога и непролазнога Бога, јединороднога Сина Божијега, рођенога од Бога Оца прије свих вијекова и Духа Светога и Пресвете Дјево у времену, постао вјечно, бесмртно биће”, поучавао је владика. Ми се сјећамо сви оних који су се упокојили од памтивијека до данашњег дана управо са разлога што они нијесу ишчезли, него, нагласио је Митрополит, душе њихове постоје у Царству Божијем вјечноме: “И зато смо ми дужни, у знак љубави према Богу творцу њиховом и у знак љубави према њима, без обзира кад су и у ком времену живјели, да их се сјећамо. Да се молитвено и са љубављу подсјећамо на њих и да се молимо Господу да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима светих патријараха Божијих. Да их упокоји тамо где сија свјетлост лица Христовога, вјечна свјетлост, да их обујми том вјечном Христовом свјетлошћу, да постану дјеца свјетлости а не дјеца таме и мрака и смрти.” Истичући да је то оно што задобијамо у Цркви Божијој а што нам је подарио Христос својим васкрсење и вазнесењем на небеса, Високопреосвећени владика је казао да је то оно што је у природи Цркве, оно чиме нас храни Господ дајући нам Тијело своје и Крв своју, оно чега се причешћујемо на Литургији. “На овај дан, на Задушнице, молимо се за све оне који су се од памтивијека упокојили, да их Господ сабере и да им подари ту вјечну свјетлост и мудрост, вјечни живот, бесмртност и непролазност”, бесједио је Архиепископ цетињски. Подсјетио је да Црква Божија свједочи да човјек није створен за смрт, него за бесмртност, вјечност, непролазност и да је зато установила Задушнице: “И ту се сабирају силом тога Духа Светога и они који су живи још на земљи и они који су упокојени. И доћи ће Господ, кад дође последњи дан Његов, у сили својој да васкрсне и тјелесно оне који су се упокојили, а и нас да призове у то вјечно и непролазно своје Царство божанско.” Закључујући да тај велики Божији дар бесмртнога и вјечнога живота имамо ми који смо хришћани, Његово високопреосвештенство је у својој литургијској бесједи подсјетио да у Симболу вјере исповиједамо да вјерујемо у васкрсење мртвих: “Вјерујемо у васкрсење мртвих, вјерујемо у живот вјечни, вјерујемо да смо вјечна и бесмртна бића и створења, вјерујемо у Христа Бога. И зато ко вјерује у Њега као вјечну ријеч Божију, тај ће вјечан и бесмртан бити и примиће у себе то вјечно Небеско царство.” На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је одслужио помен упокојеним ктиторима, приложницима и градитељима овога светога храма и свим хришћанима који су се упокојили са надом на васкрсење и живот вјечни. На крају Свете литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је још једном честитао крштење слушкињама Божијим Марини и Христини, као и имендан Ксенији, која је у славу своје небеске заштитнице Ксеније Петербуршке принијела колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У Недјељу Раслабљеног, 10. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Благовештења у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Папраћа. Звучни запис беседе Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Николај (Јовић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским и протођаконом Славољубом Милошевићем. У својој бесједи, Епископ Фотије је пожелео срећан и благословен празник манастирском братству и вјерном народу, истакавши да се сила Божија у немоћи показује чему смо сведоци знајући причу из данашњег Јеванђеља. Часни оци, драга браћо и сестре дозволите ми да вас поздравим овде у нашој светој обитељи папраћкој. Нисам могао да дођем на празник Благовести због ситуације у вези са корона вирусом и невоље велике која нас је све задесила. Али, ево, првом приликом после тога сам дошао да будемо заједно и да се Богу помолимо, и светитељима и угодницима Његовим, за добро наше, нашега народа, ове свете обитељи, свих благочестивих и благородних људи, као и свих оних који су добре воље. Недеља раслабљеног и празник Спаљивања моштију Светог Саве су велики празници и велика духовна утеха нашем народу. Пример и прилика да будемо постојани у вери и спремни борити се са земаљским искушењима која долазе и која ће вероватно све више да наилазе. Да бисмо све то претрпели потребна нам је благодат Божија, као и молитва, пост, хришћанске врлине и подвизи да бисмо изашли као победници у славу Божију. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. У другу недјељу Великог поста – Пачисту, 15.марта 2020. љета Господњег, посвећену молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу, Архиепископа солунског и великог богослова и проповједника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у самом Богу, у Његовој нетварној благодати, саборно и молитвено је прослављена у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом на празник Светог свештеномученика Теодота Киринејског, у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, началствовао је сабрат острошки архимандрит Мирон, а саслуживали су му јеромонах Неофит, jереј Стефан Миловановић парох јасиковачки из Будимљанско-никшићке епархије и јерођакон Зосима. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, а сабрали су се бројни вјерници и острошко монаштво. Прије причешћивања вјерних, сабранима је бесједио о.Стефан, који је између осталог подјсетио на прочитано Јеванђеље о великом чуду у Капернауму, када је Господ исцијелио одузетога и нагласио велики значај заједнице у Цркви Божијој. – О значају те заједнице говори нам и Свети Григорије Палама кога данас прослављамо у другу недјељу поста. Он је био један од учитеља Цркве, епископ солунски, који се једно вријеме подвизавао као исихаста на Светој Гори. Ова недјеља нам говори да ако се усрдно посветимо посту и молитви, ако се усрдно посветимо покајању, и ми можемо добити то преображење и осјетити ту благодатну свјетлост Господњу, о којој свакодневно пјевамо на служби – казао је о. Стефан и подсјетио да славимо једног Бога у три лица, који пројављује заједницу и у Свом бићу у потпуности. Велики пост нам говори да једни без других не можемо ништа, нагласио је о. Стефан. – Ми смо у сваком случају некад вољно, некад невољно робови гријеха свога и својих страсти. Али тога се ослобађамо само ако приђемо Господу без страха од тога шта ће се десити са нама у онај дан. Ако приђемо са страхопоштовањем, са љубављу и усрдним покајањем. Ако приђемо заједницом. Сила Светог Причешћа је сила Божија, сила Тијела и Крви Његове. Његово Тијело је страдало за нас, а Његова Крв се излила да опере све наше грјехове. Само ако се сјединимо са Богом, сви наши гријеси нестају. Ми постајемо једно са Богом, а тада постајемо свети по благодати – закључио је о. Стефан. Извор: Манастир Острог
  12. Никшићани су данашњи велики празник, Недељу побједе Православља, прославили како доликује, великим крсним ходом, носећи иконе у знак побједе Православља и иконопоштовања, као и одбране светиња, предвођени својим Епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) Након што је прошла улицама града, литија се зауставила на Тргу Слободе, гдје се окупљенима охрабрујућим словом архипастирске бесједе обратио Владика Јоаникије. Владика је рекао да је ово празник светих икона, Божије љепоте и Божије славе. “Ми кроз ове наше литије имамо учешће и у љепоти и у слави Божијој”, рекао је, подсјетивши да је овај празник настао као спомен побједе православне вјере над крстоломцима и иконоборцима. “Византијско царство је било православно, а као што видите и у православним државама се појављују оваква искушења. Ова борба је трајала преко 120 година, а овај празник је настао као спомен побједе”, рекао је Владика и додао да смо и ми почели да водимо ову борбу за нашу вјеру, против дискриминације, против неправде и понижења којима је изложена православна вјера и наше светиње у Црној Гори. “Ми се боримо као Црква божија, окупљамо се око својих олтара и снажимо се Божијом љубављу, снажимо се својим заједништвом. Превазишли смо све оне људске ситне подјеле”, између осталог је нагласио Владика. “Наша власт нас је изложила великом понижењу, приковала на крст, мислећи да ће тако да нас понизи и уништи; а нама је крст слава, крст има силу Васкрсења, крст нас је сабрао да се заједно боримо за нашу вјеру”, рекао је. Владика Јоаникије је поручио да је ово што се збива продужетак Горског вијенца: “Пише се историја. Боље рећи пјева се историја. Пише се и продужава се Горски вијенац. Ове скупштине су продужетак оних Његошевих скупштина.” Додао је и да је ово наставак побједе коју данас наша Црква прославља: “Ми настављамо оно што смо научили од Његоша и Светог Василија и оних што су се борили за част и љепоту светих икона, а на том Христовом путу ћемо и да останемо. “ Владика је такође рекао да ми не тражимо ништа више али и ништа мање од онога што је Црна Гора дала римокатолицима и припадницима других вјера. “Ми подржавамо свакога ко се бори за право и за правду, а то није против државе”, додао је рекавши да се боримо да држава буде наш дом правде и једнакости, да сви будемо равноправни и слободни, а слободе нема тамо гдје се угрожава слобода вјере. “Не рушимо државу, него је градимо”, још једном је подвукао Владика Јоаникије. Своју бесједу, преосвећени је завршио охрабрујућим ријечима: “Немамо чега да се бојимо ако су се за свете иконе борили преко 120 година и побиједили!” Крсни ход се вратио до Храма Светог Василија гдје је јерођакон Роман, сабрат манастира Острог, прочитао Синодик православља. У Саборном Храму Светог Василија Острошког је претходно Његово преосвештенство Владика Јоаникије уз саслужење великог броја свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа, служио Свету архијерејску литургију. У току Свете литургије, пред Свету тајну причешћа, протојереј Остоја Кнежевић је поучио вјерни народ. Подсјетио је да је вријеме поста благословено и посебно вријеме у нашој православној Цркви, прилика да свој живот уподобимо божанском промислу о спасењу. “Ово је Недеља побједе Православља над јересима који су потресали Цркву, радујемо се побједи вјере наше, а ове године посебно осјећамо овај празник јер се ми овдје у Црној Гори боримо за одбрану наших светиња и за одбрану чистоте наше вјере православне”, рекао је отац Остоја. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. О Светој Тајни јелеосвећења и болести као Божијој посети, беседио је данас старешина Вазнесењског храма у центру Београда и парох и главни и одговорни уредник нашег радија, свештеник Арсеније Арсенијевић. Звучни запис емисије Зашто постоји потреба да се врши ова Света Тајна, откуда толико болесних људи данас, да ли само бактерије и вируси изазивају болести, или су ту присутни и други фактори? Шта је рекао св. старац Пајсије СВетогорац о савременим болестима? "Унутрашње разједање и расцепање је карактеристика нашег времена", каже о. Арсеније и додаје да нам "болест показује колико смо везани за овај свет". Питали смо нашег госта и шта је потребно да безпоговорно прихватимо било које стање које нам Господ даје, мислећи пре свега на физичку, душевну или духовну болест. Извор: Радио Слово љубве
  14. У уводном дијелу емисије отац Мирчета је тумачио јеванђелско зачало на 23. недјељу по празнику Педесестнице, у којем наша Црква доноси причу о исцјељењу гадаринског бјесомучника. Звучни запис емисије Отац Мирчета је потом подсјетио наше слушаоце на светитељски лик Светог краља Стефана Дечанског, честитајући дечанској братији ктиторску славу манастира Високи Дечани који чува Свете мошти Светог Краља. Говорећи о смислу и значају Божићног поста отац Мирчета је напоменуо да пост почиње већ у сриједу 27. новембра. Међу питањима већ су се нашла питања о прослави Божића, обичају полазника и још нека на која ћете одговоре наћи ако одслушате ову емисију коју вам топло препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  15. Дана 27. октобра када наша Света Православна Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву, Преосвештени Епископ жички Господин Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Преподобне мати Параскеве у Рудници. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник студенички протонамесник Здравко Николић, протојереј Србољуб Стојковић, парох други при Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу код Чачка, јереј Милован Вучковић, парох трнавски, парох бељачки јереј Предраг Радојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон рашчански Владимир Јовановић. Нашега Архипастира са великом духовном радошћу дочекао је велики број мештана парохије рудничке и околине, свих узраста. Молитвеном сабрању су присуствовали и представници војске, полиције, као и ктитор храма у Викенд насељу на Копаонику г. Бојан Премовић. Храм Преподобне мати Параскеве уједно је обележио јубилеј 60 година од освећења храма. Освећење храма 1959. године извршио је блаженопочивши Патријарх српски Герман. Литургијско славље пропраћено је велелепним појањем појца Ивана Трајковића из Краљева и мешовитог хора из Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу код Чачка. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин се обратио својој духовној пастви протумачивши речи из литургијског зачала. Епископ је између осталог рекао: „Сабрали смо се у овоме Светоме храму који данас слави 60 година од свога васпостављања, реновирања, припреме и давања храма онима који су потребити. Онима који траже реч Божију и траже место где ће главу склонити. Данас је много јубилеја које славимо, многа имена, многе светитеље, многе поуке и поруке смо чули у Светом Јеванђељу. Главно за нас Србе јесте да у овој години славимо 800 година аутокефалности наше Цркве. Наша Црква данас слави Преподобну мати нашу Параскеву која је заштитница овога храма. И много је поука данас Господ нама дао. Када је апостол Павле, некадашњи Савле, гонитељ хришћана призван од Господа, почео је да ревнује за самога Господа. Он је познао Бога, а прво је њега Бог познао. Када је упознао Бога, Његов благи лик, Његову љубав и решеност да Он спаси овај свет, он га је толико заволео да је рекао: „Не живим више ја, него у мени живи Христос“. Тај исти Павле описује се у данашњем апостолу. Говори за себе, неће себе да истиче, али каже: “Знам једнога човека који је у телу или ван тела узнесен до трећег неба где је чуо неисказане речи, које човеку није допуштено говорити.“ Дакле, не може овоземаљски човек то да чује нити да говори о томе, јер су то речи надумне; то су речи самога Бога, речи истине. У Царству небеском само је истина и само се то чује; само се чује слављење Бога и од херувима, серафима и анђела и арханђела, који једним устима и једним срцем славе Бога и певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове.“ Епископ Јустин је такође нагласио: „Црква Божија је стуб и тврђава истине. Ту обитава Бог кроз Свете Тајне и ту је радионица нашега спасења. То је радионица спасења Преподобне мати Параскеве. Она је 50 година живела у пустињи, као и Марија Египћанка. У житију Марије Египћанке помиње се да је дошао Зосима свештенослужитељ. Она га је питала за Свету Божију Цркву и за народ како живи, јер она 50 година није имала контакта са људима. Ипак је живела у цркви. Како? Тиме што се молила за Цркву и тиме што је од Цркве добијала благодат и молитве. Света Параскева је заштитница рода нашега православног. Она је од нашега рода Српкиња у Епивату рођена, међу Грцима и међу разним народима и чије су мошти због најезде Турака, једно време биле у Београду, на Калемегдану, да би после тога биле на разним местима док се на крају нису обреле у Јашију, у Румунији. Тамо мошти Свете Петке чине чудесна и велика дела Божија. Објављују силу Божију и приводе народ Богу. То је исцељење – није исцељење да обајемо нешто, да кажемо две, три речи, буди здрав. Онда си здрав када упознаш Бога.“ Владика је у својој беседи такође нагласио да данас славимо још један велики догађај – Седми Васељенски Сабор који се догодио 787. године. На њему се после 8 векова почело да расправља о иконама, јер у Старом Завету стоји да не требамо да се клањамо никаквом лику, ничему изрезбареном. Ипак, Господ Исус Христос дошавши собом донео је тај Лик, Лик којим се ми спасавамо. То је Лик Спаситеља нашега који никад нико није нацртао у почетку. Његов лик је остао на убрусу Вероникином када је ишао да страда, када је обрисао своје знојаво и крваво лице и од тада су многи почели да сликају иконе. Први је апостол Лука који је насликао неке иконе Пресвете Богородице које су све до данас чудотворне, а онда су почели људи у Цркви да сликају оно што доживљавају. На крају беседе Епископ је рекао: „Наш Женик, Господ Христос ће поново доћи да суди овоме свету и зато док још имамо времена да се потрудимо да читамо Свето Писмо, да слушамо реч и поуку Светог Писма, да када год можемо дођемо у Цркву, да запалимо свећу, да се помолимо, а најпре да долазимо на Свету Литургију и учествујемо у светотајинском животу Цркве. После Свете Литургије уприличена је трпеза љубави, за време које се бираним речима Епископу Јустину и верном народу обратио бивши парох ове парохије протојереј Србољуб Стојковић. Након њега поздравну реч Епископу упутио је и старешина храма јереј Предраг Радојевић, захваливши се Епископу на доласку. Извор: Епархија жичка
  16. У недјељу петнаесту по Педесетници и у Недјељу по Крстовдану, 29. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а којему су саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и хор Саборног храма - Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Након прочитаних зачала из Јеванђеља свима сабранима се надахнутом пастирском бесједом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе Он је овом приликом говорио о љубави према Богу и ближњима, наводећи да су у тој заповјести садржане све заповјести, сав Закон и пророци: ,,Господ је богомудро сажео и одговорио на сва та правила из Старога Завјета у двије заповјести. Господ је у заповјести о љубави према Богу и према ближњима сажео практично цијело Јеванђеље и још је Господ рекао да су у тој заповјести сав Закон и пророци." Он је у свом даљем обраћању говорио и о тајни Часног и Животоворног Крста Господњег, будући да се управо у Крсту Часном открива и да је садржана вертикала љубави према Богу и хоризонтала - љубав према ближњем, јер онај који не спозна љубав према Богу не може ни имати љубав према ближњем: ,,А шта је то друго до тајна Часнога и Животворног Крста? Вертикала крста је љубав према Богу, а хоризонтала његова је љубав према ближњима. А кроз то се открива да ближњега не можеми вољети, ако Бога не волимо. А зашто је то тако? Зато што онај који не спозна љубав Божију, ако не спозна Бога који јесте љубав, не може ни знати шта је љубав! Не може такав неко ни имати праву, истинску љубав, зато што није у заједници са Богом љубави. А како јасно видимо да је Бог љубав? Бог је љубав првенствено зато што је Он вјечна заједница три личности: Оца, Сина и Духа Светога. И још због тога што се та љубав Божија излива на Његову творевину, баш зато што је Бог из љубави створио свијет, и зато што је створио човјека - као круну својега стварања, зато што нас је Он даровао постојањем - животом, зато што нас је извео из мрака небића у свјетлост бића, живота и постојања и зато што нас Господ Бог свакога дана Бог обдарује благодаћу својом." - нагласио отац Мирчета. У наставку своје пастирске бесједе отац Мирчета наводи да самим тим кад волимо Бога истински, то не показујемо ни ријечју ни мишљу, већ искључиво дјелима, а онда како је даље образложио, правила и заповјести дате од Бога, нећемо испуњавати ни ради правила ни ради заповјести, већ љубави ради коју смо и стекли и у којој узрастамо из живог односа са живим Богом, из односа двије личности, наше и конкретно Божије: ,,Кад препознамо, осјетимо, живимо Божијом љубављу, онда је природно и онда је могуће да волимо ближњега свога и да га волимо као себе самога. А да волимо Бога, показујемо не оним што говоримо, не показујемо ни оним што мислимо, него тиме шта чинимо. А ако Бога заволимо и ако је Он центар живота нашега - онда, све оно што је Бог говорио биће наш живот. У ствари, све оно што нам је рекао, све заповјести ми ћемо чинити, али чинићемо те заповјести зато што волимо Бога, а не зато што су заповјести." ,,А зашто је Господ надоградио и испунио Закон и правила у Старом Завјету дајући толики акценат на заповјиест љубави, уздижући је изнад свих осталих заповијести? Зато што испуњавање заповијести ако није подстакнуто љубављу према Богу, може да не значи ништа. А може да нам буде чак и на пропаст - да поткрањује нашу гордост, сујету па да помислимо да смо бољи од других, да мислимо да смо неко и нешто, а да они који то не испуњавају су ништа. Зато је Христос и нагласио, зато је сажео све заповјести у ове двије заповјести, јер су оне извор живота, јер су оне извор спасења, зато што нас сједињују са Богом, зато што нас враћају Богу и зато само надахнути Божанском љубављу и ми можемо истински вољети и себе и ближњега." - појаснио је он. ,,А каквога себе ми треба то да волимо? Треба да волимо себе онакве какве нас је Бог замислио да будемо - таква љубав самог себе је оправдана и на ту љубав мисли Христос! А какве нас је Он то створио? Створио нас је да личимо на Њега и да своје испуњење поново у Њему имамо. Створени смо по лику Божијем, а позвани да испунимо подобје Божије које у нама. А то је такође одраз Божије љубави и свједочанства да је Бог љубав. Е такве себе можемо и требамо да волимо, као оне који носе лик Божији, али, ако себе такве волимо онда је логично да желимо да напредујемо, да се мијењамо, да се проебражавамо, да бивамо бољи." - закључује отац Мирчета. Отац Мирчета се и осврнуо на надахнуће Божије љубави, којом кад смо испуњени заиста је могуће вољети ближње без обзира на разлике, гријехе, увреде, указујући на веома важну чињеницу, а то је да сваки човјек без разлике и остатка носи Божији лик у себи, у свом бићу, наглашавајући притом, да људе око себе треба да гледамо не онако какви су они сада, већ какви могу и треба да узрасту и постану, баш као и сваки човјек, будући да је оно што је уписано у тајну Часног Крста управо призвање човјека на светост: ,,Треба ближње, брата свога да волимо онаквог какав јесте. Јер често можемо чути оправдање да не можемо вољети оне који нас вријеђају и ко лоше ради. Међутим, треба се удубити како у свој тако и у живот свакога човјека и да волимо у човјеку оно што је најдубље, што је увијек вриједно, оно што је увијек истинито, а то је Божија слика у човјеку! Јер сваки од нас на Бога личи, сваки човјек на овоме свијету носи лик Божији. И ако тако човјека гледамо и ако га дубински посматрамо онда не можемо да не волимо ближњега ма какав био, зато што носи слику Божију, а самим тим што тако будемо радили ми ћемо личити на Бога, јер Бог управо свакога од нас тако на такав начин гледа. Не гледа нас кроз оно какви јесмо сада, а то је да смо често слаби, лоши и никакви, него нас види и гледа онако какви треба и какви можемо да будемо, а можемо да будемо свети људи. Такве нас је Бог створио и замислио, да будемо свети људи, то је испуњење смисла човјековог живота и то је оно што је уписано у тајни Часнога Крста." - закључио је тиме своје обраћање отац Мирчета. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Пашином брду. Патријарху је саслуживало свештенство из Архиепископије, уз присуство старешине и братства храма са парохијанима ове београдске светиње. Звучни запис беседе Током Божанствене Литургије Патријарх је у чин ђакона рукоположио редовног професора Православног Богословског факултета у Београду др Зорана Ранковића, а исповедно писмо је прочитао протојереј Миле Вуловић. Пред крај Литургије Његова Светост је предводио верни народ у славској литији после које је пререзао колач домаћина славе породице Милутиновић и осветио грожђе. После беседе у којој је било речи о значају данашњег празника, Његова Светост је уручио патријарашку грамату г. Николи Малбаши добротвору храма на Пашином брду. Извор: Радио Слово љубве
  18. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас свету архијерејску Литургију у манастиру Бањска, уз саслужење петнаест свештенослужитеља из рашко-призренске епархије, извештава Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца, која је уз манастирско братство, са супругом Благојем и породицом, била и домаћин славе ове године. Звучни запис беседе Епископ Теодосије је у беседи произнешеној после читања светог Јеванђеља, подсетио да је велики и славни св. Краљ Милутин своју главну задужбину, манастир Бањску, где је одредио да буде и његово гробно место, посветио ову светињу управо св. првомученику Стефану, који је "у младости својој принео све Господу". Апостоли и мироносице целим својим бићем осећали су љубав Божију, рекао је Владика и подсетио на страдање св. Стефана коме је "Господ у страдању подарио духовне очи, па је оно што је видео у том тренутку и јавно и гласно исповедио, молећи Господа да не узме за зло тај чин његовим мучитељима". Подсетивши да су многи мученици и мученици током векова пострадали за Христа Господа, Владика је подсетио на свете мученике косовско-метохијске који су у диптих светих уписани прошле године на заседњу Светог Архијерејског Сабора СПЦ. "Онај ко поверује у Христа зна шта значи скупоцени бисер" истакао је Епископ говорећи о жртви младих мученика, али и жртви монаха и монахиња који су се одрекли живота и непрестано се моле за цео свет. "Пут Христов је пут Крста, који се завршава стварним Васкрсењем", подвукао је Владика Теодосије. По завршетку Литургије, игуман манастира протосинђел Данило прочитао је одлуке о додели Архијерејских грамата г. Мирку Ристићу и г. Љубиши Милетићу из Грабовца код Звечана. На крају је Владика Теодосије са пуно љубави свима сабранима честитао данашњи празник, рекавши да смо "радосни што можемо да славимо у ово време пуно неизвесноти" и подсетивши да је "Богу све могуће" . У порти манастира одржана је културна манифестација „Старо српски извори Косова и Метохије“, у оквиру које су представљени традиционални инструменти, песме и игре. Ову манифестацију, која се више од три деценије одржава на подручју КиМ, организовао је Савез аматера Косова и Метохије, а под покровитељством Министарства културе Републике Србије и Канцеларије за Косово и Метохију, пренео је Радио "Контакт плус". Извор: Радио Слово љубве Радио Слово љубве 107,3 MHz :: Епископ Теодосије у Бањској: "Једино су истина и правда Божија непроменљиве"! WWW.SLOVOLJUBVE.COM Слово љубве
  19. Бесмислено је говорити „о формирању православне цркве у Црној Гори“, казао је у интервјуу „Побједи“ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије коментаришући идеју предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да је пут за рјешавање такозваног црквеног питања код нас „обједињавање православних вјерника у једну цркву“. „О томе могу говорити само некрштени и људи за које је Црква исто што и партија или невладина организација поручио је господин Митрополит и додао да они који знају шта је Црква, знају да православна Христова црква постоји на просторима данашње Црне Горе још од 4. вијека. “ Са тог разлога живог црквеног континуитета, наш викарни Епископ Методије, Дурмиторац, носи титулу диоклијског Епископа. Као таква, она је постојала као јединствена црква Истока и Запада све до 11. вијека. Послије 1054. године на нашим просторима постоје двије латинске, западне бискупије (Которска и Барска), а већ од 9. вијека огромна већина вјерника древне Дукље-Зете и Рашке опредијелила се за кирилометодијевску традицију Истока и црквенословенски језик, то јест за цркву новога Рима Цариграда и Јерусалима. То клименто-наумовско опредјељење наставио је, рукоположењем од цариградског Патријарха, први Архиепископ српски Свети Сава (1219. године), који је прије 800 година, послије оснивања самосталне (аутокефалне) Жичке архиепископије, основао и Зетску епископију на Михољској превлаци (данашњу православну Митрополију црногорско-приморску), као и епископије Хумску (данашњу Захумско-херцеговачку), Будимљанску (данашњу Будимљанско-никшићку) и Дабарску (данашњу Милешевску и Дабробосанску). То су православне епископије (митрополије=цркве) које овдје до данас постоје кроз вјекове, органски везане за Жичку-Пећку патријаршију, без обзира на све мијене назива и промјене“ истиче Митрополитцрногорско-приморски. Према његовим ријечима, „Митрополија (=Црква) зетска је од укидања Пећке патријаршије (1766. године), као чуварка њене аутокефалности (заједно са Карловачком митрополијом) постојала самостално. Заједно са осталим помјесним црквама, дјеловима некадашње Пећке патријаршије, она је била прва међу њима која је обновила јединствену Пећку патријаршију (1918-1922. године). Њен посебан значај је био у томе што је она благодарећи црногорским митрополитима и господарима Петровићима створила независну Црну Гору. Благодарећи тој њеној улози у стварању независне Црне Горе, она је (за вријеме књаза Николе) називана и аутокефална, иако није ни од кога тражила ни добила аутокефалност, нагласио је Владика Амфилохије. Тражити оснивање „цркве православне“, како је казао, „могу само људи који не знају шта је црква“. „Кад би знали и кад би ишли у цркву, они би знали да се у њој не исповиједа у символу вјере ни Руска, ни Грчка, ни Српска, већ се исповиједа „Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска Црква“ Христова. Само они који оснивају лажне, а тиме неправославне, нехришћанске и нецрквене заједнице, попут неких невладиних организација, могу рећи (као Мираш Дедеић) да „православна црква чије биће није национално не постоји у васељени“. Не смије се изгубити из вида да су Јевреји поистовјећујући своје национално биће са старозавјетном црквом, управо зато што је Христос позивао све људе и народе у своју цркву, разапели и убили Христа. Називи пак православних помјесних цркава по националном и државном префиксу представљају спољашње, географске и по већини вјерника називе условљене историјским и спољашњим промјенама, а никако природом, смислом и бићем саме цркве“, поручио је Митрополит Амфилохије. Зато, према његовим ријечима, „тражење, од стране господина Ђукановића, оснивања православне цркве послије 1750. година њеног постојања на овим просторима, враћа му црква Божија као позив (као и свима некрштенима) да се крсти у име Оца и Сина и Духа светога, Бога љубави, да се обуче у Христа Богочовјека, у своје вјечно достојанство, како би схватио да је црква Христова и Божија црква по бићу изнад свега, а не црква просто било које државе или нације“. „Као таква она је призвана да све народе учини једним Божијим народом, а државе Божијом васељенском вјечном државом, царством небеским казао је митрополит црногорско-приморски. Истакао је да је на основу свега што је саопштио јасно што он мисли о поруци „господина Ђукановића и њему сличним Црногорцима, сљедбеницима оних који су послије 1945. убили православног митрополита Јоаникија и преко 120 свештеника, осудили његовог насљедника Арсенија на 11 година затвора, срушили Његошев гроб и цркву Светог Петра Првог на Ловћену, васпитавали читава покољења на марксизму и у духу титоизма, то јест братоубиствене револуције која је убијала не само своје идеолошке противнике, него преко 55.000 својих комуниста, стрпала у логор смрти Голи оток (међу којима је највише било црногорских комуниста). Брозомора је најопакија болест од које се тешко лијечи народ, нарочито у Црној Гори“, казао је Митрополит црногорско-приморски. „Са господином Мирашем Дедеићем, самопрозваним „митрополитом Михаилом“, увијек сам спреман да разговарам, уколико је он спреман на покајање пред Христом и црквом Христовом и да престане да заводи Црногорце у своју племенско-партијску секту, као искључен из Православне цркве и анатемисан, што потврђује недавно и Васељенски патријарх својим писмом господину Ђукановићу“ поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Његош је примјетио да смо „слабостима за земљу везани“, а претпостављам да је, између осталог, мислио на сујету и себичност, на угађање стомаку и другим страстима, на љеност и кукавичлук. Све те слабости нам чине живот ружним а нас склоним да укаљамо сваку врлину, обесветимо Светињу, издамо пријатеља, погазимо ријеч. Имамо идеале, тежимо врлинском животу, али нас “слабости” вуку на дно. Писац библијских псалама јадикује како не може да влада својим језиком, нити својим очима… Исто тако и Свети апостол Павле исповједа како он зна шта би требало и како би гребало да ради, како треба да се влада, али уочава да чини сасвим супротно. Хришћанска наука о човјеку нам каже да извор живота није у нама, него да ми тај живот добијамо на дар. Будући да тај изворни, оргинални живот не потиче из нас самих (ми га не креирамо, нити одређујемо његову снагу и трајање), онда већи дио наше егзистенције протиче према стихијама (законима) природе. Према законима система који влада нама, а не ми њим. А наша природа је трома. Трома и приземна да би могла да се дружи са Богом. Она рађа животињско понашање, а врлина најчешће измиче. Да бисмо превазишли те слабости, ми се понекад осамљујемо, дистанцирамо, пресабирамо, али мислим да је, управо ради достизања врлине и побједе над слабостима, подједнако потребна заједница и наш интезиван живот у њој. У заједници, ми једни друге подстичемо и усмјеравамо на врлину. Опомињемо једни друге и подсјећамо ( ријечју, дјелом, примјером ). Једни друге ограничавамо. Ограничавамо сопствену тромост и похлепу. Па ипак, човејков труд је дефинитивно недовољан. Шта је лист без гране, и каква је моћ капи воде у односу на ријеку? Људи брину, нијесу задовољни, хоће да размисле, да медитирају, да се ограничавају и спутавају кроз разне самоконтроле. Код древних Грка разум је управљао стихијама природе, али у учењима одабраних и просвећених људи, тј. међу малим бројем мудрих. Код етарозавјетних Јевреја, природне слабости је ограничавао Мојсијев закон и његове одредбе. И Грци и Јевреји имали су храм – као подсјетник, као указатељ на Оносграно. Имали су и обред, службу у том храму. Али, Господ је био далеко и тек је најављивао свој долазак. “Да је први савез био довољан (добар ), не би се тражило мјесто за други” (Св.ап. Павле). Човјеку је неопходна Божија близина. Нема праве врлине, и нема истинске чистоте, без Божије близине. И зато је Бог постао човјек, а Црква је вјечна заједница Бога и човјека. Кроз Свето крштење, кроз Тајну причешћа и кроз Свете мошти, стичемо искуство да се Светиња може дотаћи. Рецимо, ето, крај моштију Светитеља, човјек се лакше моли Богу. Ту се молитва подразумијева, као што се на улици подразумијевају обичне ријечи. Врлина се поред Светиње подразумијева и она је овдје неупитна. Наша душа тражи ослонац, примјер и подстицај. Без таквог ослонца све наше молитве и сва наша побожност брзо прелазе у формализам, у духовну одсутност и опет некакву тромост. А крај Светитеља, као крај родитеља, учитеља, пријатеља имаш обавезу да не посустанеш. Да будеш бољи од оног какав си иначе. Да држиш језик за зубима, нпр. Да не тражиш ништа за себе јер ни Свети не тражи тако нешто. Свете мошти свједоче живог човјека. Онога који стварно има живот. Живот који је дарован, задобијен и сачуван. Мошти свједоче Небо на земљи. Човјека на том Небу, јер “за њега, види, није земља”(Његош). Мошти извиру из Божијег Оваплоћења, Његове смрти и Васкрсења. Оне су посљедица силаска Светог Духа на апостоле, и вјечног постојања, овдје међу нама, Свете трпезе Господње. Нама, дакле, треба Благодат (дар из љубави, дар одозго), треба нам непрестано Божије снисхођење, да бисмо узрастали у врлини. Јер чим одступимо од Извора Благодати, хладимо се, дријемамо и тражимо утјеху за срце у земаљским красотама које јесу магично лијепе, али су све пролазне, и нијесу све наше. Тих земаљских љепота нема довољно да би угасиле нашу жеђ. Што је наше пролази и троши се, што је туђе отровно је, а што је отето, то је “проклето”. У свијету без Бога, ми смо похлепни и незасити самољупци. Зато нам је потребно да се хранимо са духовне, бескрвне Трпезе. И зато нам требају Свете мошти. Несумњиве мошти, несумњивих свједока Божијих. Пред многобројним моштима светих у Кијевско-печерској лаври, један монах је рекао: “Ови свети су много убједљиви”! Код нас у Црној Гори, Свети Василије, слава му и милост, много је убједљив. И баш зато, поред њега, са лакоћом и љубављу, дајемо све од себе. Ту молитва тече, мисли су усресређене на ближње, жељни смо врлине и чистоте. Управо је из свих ових разлога, тако вјерујемо, Бог узео људску природу. Сишао је да нас ободри, и кроз Васкрсење и кроз Цркву, уградио је Себе, учино присутним у сваком кутку гшанете. Учинио се присутним као Личност, а не само као нека непојмљива, тајна и узвишена сила или стихија. И гдје год има храма, гдје год има Светих ћивота тгу је наш подстрек, наш максимализам, који нам не да, да се успавамо, и да заборавимо на Бога и на саме оне истинске, праве себе. Та Божија близина има снагу истинске Свјетлости. Ето рецимо, када нијесмо чистога, ведрога духа, кад нам Бог није близу (ситуација коју нпр. описују псалми), ми се свега бојимо, а посебно будућих догађаја (шта нас чека? како ће бити? шта ће бити?). Као да смо у тами (у аду, што ће рећиу невиђелици), наш живот и вријеме пред нама, постају извори страха (шта ћу? како ћу? докле ћу?). А при Светињи, напротив, будућност наликује неком благословеном простору (некој посуди ) у које ће Господ, премудро, излити све оно што је потребно. И све ће то, шта год да је (бол, патња, радост, срећа несрећа) бити добро за нас. А нама је будућност свакако непозната, и тако ће, мудром и побожном човјеку, заувјек остати немогуће, да у свој садашњи мир, у своју садашњу молитву, беспотребно уноси немир будућих задовољстава и будућих, не дај Боже, невоља и туга. Кад све ово прихватимо, добијамо смисао оног листа на грани, оне капље у ријеци, или рецимо орла на набесима… који не знају све, не могу све, али им је лијепо. Као у оној, многима од нас драгој пјесми, гдје Далматинац гледа галеба у лету, и при том, не само што га види, и тто се диви његовом узвишеном лету, красоти његових покрета, него га, замислите, и чује шта говори, и разумије чак, како галеб кличе да му је лијено! Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Светигора
  21. У данашњој емисији доносимо предавање које је у 27. јула 2019. године у оквиру духовних сабрања суботом увече у манастиру св. Георгија у Ћелијама код Лајковца, одржао настојатељ ове светиње у Епархији шумадијској, јеромонах Доситеј Хиландарац. Отац Доситеј говорио је на тему "Реч Божија у нашем животу". Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве
  22. Верни народ Бреснице окупио се на у прву среду по Педесетници под сводовима храма Чудотворца девичког и црноречког, светог Јоаникија, како би дочекали свог Епископа и остварили заједницу у Трпези Господњој са својим Предстојатељем. Шумадијском Епископу Господину Јовану саслуживали су пароси бреснички протојереј Саша Антонијевић, старешина храма Светог Јоаникија и јереј Милош Ђурић, уз саслуживање ђакона Немање Стојковића. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/bresnica19062019.mp3 Након духовног напајања Јеванђељском Истином, владика Јован се обратио повереном му духовном поуком у којој је нагласио значај праведности и праведног живљења у животу сваког хришћанина. Владика је нагласио да реч праведност у Господњем обраћању својим ученици означава врлину, и то не једну, већ све врлине на које смо позвани да их остварујемо и по њима живимо. “Мерило врлине не треба сами да одређујемо, нити да ми постављамо мерило врлине, већ врлине треба да испитујемо Црквом, Јеванђељем, Литургијом и Светом Тројицом. Јер чак и молитва није права молитва, ако она није молитва заједнице, Цркве и љубави”, напоменуо је владика истакавши у наставку: “Зашто је Господ узео баш пример фарисеја и књижевника? Они су били врло учени људи свог времена који су одлично познавали реч Светог Писма и Закон, али нису живели по Светом Писму. Правда књижевника и фарисеја ни старозаветна правда није довољна за спасење. Да је та правда била довољно не би било потребе за Богочовеком. Али зато је Господ дошао и донео са собом правду небеску. Ону правду која треба испуни целог човека. И видите да је и правда сишла са неба, јер све што је добро дошло је са Господом. И зато ће кад Господ буде опет дошао са Господом доћи анђели и сви свети показујући да је Диван Господ у светима својим”. Владика је нагласио да се у човеку стално појављује глад и жеђ за Христом, и благо оном човеку који се храни Христом, Његовим врлинама, правдом и истином, као и Његовим Телом кроз Свето Причешће. Међутим, постоје многи који ту глад и жеђ за Христом не препознају, већ су гладни и жедни нечега што је пролазно, па такви људи гризу сами себе, али гризу и друге. Извор: Епархија шумадијска
  23. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, члан делегације СПЦ која је, на челу са Свјатјејшим Патријархом Иринејем од 31. маја до 8. јуна боравила у посети Антиохијској патријаршији, говорио је о овој посјети за емитере СПЦ – Радио Златоусти Епархије шумадијске, Радио Светигору Митрополије црногорско-приморске и Радио Слово љубве АЕМ. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је свака сила довремена а Божија свевремена и да је примјер тога Сирија гдје гоњење Цркве Христове траје од 7. вијека, али гдје се до дан-данас одржава тај огањ праве Божије тврде вјере чије је свједочанство и овај народ Божији. Митрополит Амфилохије је благословио све слушаоце и позвао да и они слиједе њихов пут и посјете Свету земљу сиријску. „Сусрет са Сиријом, Дамаском, Патријархом Јованом и другим епископима, посебно са народом, је изузетан и риједак. То је тако узвишено и величанствено да се просто човјеку учини да је нереално“, пренио је своје утиске Високопреосвећени владика Амфилохије подсјећајући да је овај народ древни, прадревни још из апостолских времена и да је то Црква коју су основали апостоли Петар и Павле, Варнава, најстарији хришћански просветитељи и учитељи. Говорећи да је чудесно како је тај народ сачувао своју вјеру и радост што су хришћани, Митрополит је нагласио да је био на разним мјестима по свијету, посјећивао све помјесне и западне Цркве, али да није доживио оно што је доживио у Сирији, почевши од града Дамаска ходећи улицом којом је ходио апостол Павле, која се зове Права улица, и којом је ходио и Свети Сава када је посјетио Дамаск 1235. године приликом посљедњег свог путовање у Свету земљу: „Овдје је добио од Јована Дамаскина, који је такође из Дамаска, икону Богородицу Тројеручицу која је постала највећа светиња нашег народа. Посјетио је и тај древни храм гдје се чува глава Светог Јована Крститеља, а који је, насиљем, касније постао џамија.“ Појаснио је да је глава Светог Јована сачувана јер, како каже предање, кад су хтјели да је униште из ње је потекла крв. Данас се чува у малој капели усред те џамије која је сачувала и обрисе древне хришћанске цркве, тробродне базилике „Један од минарета је посвећен Христу и постоји овдашње предање, које је из Курана, да ће Христос судити свијету и да ће Он, кад буде Други долазак Његов, доћи управо ту и одатле судити читавом свијету. То су тако велика древна, прадревна предања, да просто вриједи доћи. И било би добро да убудуће и наш народ, поготово наше монаштво, покренемо да долазе, и ови који ме чују, нек ми вјерују, да овако нешто нигдје неће доживјети.“ Преносећи атмосферу и радост сабрања у свим сиријским светињама, владика је казао да је обичај послије службе и поздрава у цркви од стране надлежног архијереји, да у салону, не само свештенство и монаштво, него сав народ који је долазио у великом броју, дође и узме благослов и од нашег Патријарха. Разговор са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, приликом посјете Манастиру Свете Текле у Малули 3. јуна, водио је протођакон др Дамјан Божић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Светом литургијом на празник Цвијети у Храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Након што је прочитао Свето јеванђеље, отац Слободан се бесједом обратио присутним вјерницима честитајући свима срећан и благословен празник.Отац Слободан се остврнуо на протеклих шест недјеља Часнога поста које називамо Светом четрдесетицом у којој смо се трудили да кроз тај наш мали подвиг сами себе преиспитамо какво је заиста наше духовно стање. Трудећи се да у те дане из себе ишчупамо сав духовни коров и да све оне страсти у које смо запали, уз помоћ Божије благодати исправимо. Напоменувши да прослављамо два празника, Лазарево васкрсење и улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, отац Слободан је рекао да је сада испред нас Страсна седмица страдања Господњег ради нас. „Љубав Божија свела је Бога на земљу да би нас рањене и пале уздигао Господ на небо и повратио нас у оно првобитно стање непрестанога општења и заједничарења са Богом. Врхунац љубави Божије, јесте, Његово страдање, крст и погребење. Зато да ове дане који су пред нама посветимо Господу и са љубављу да се поклонимо страдању Његовом. И да опет са радошћу прославимо Васкрсење Његово којим је свакоме од нас отворио пут Васкрсења из мртвих и живот вјечни“, истакао је у бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Након причешћа вјерних приступило се освећењу и резању славског колача поводом славе дјеце полазника вјеронауке. Отац Слободан је искористио прилику да свој дјеци ове парохије која похађају школу вјеронауке честита празник. Такође, честитке је упутио и вјероучитељима, попадији Славици Орландић и Дејану Томовићу. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...