Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'богословље'.
Found 97 results
-
Анафора Литургије Светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу созерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитава, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви. Управо о Анафори Светог Василија Велико -
Шездесет девето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо великим богоносним оцима и учитељима Цркве, светом Василију Великом, архиепископу Кесарије Кападокијске и светом Јовану Златоусту. Поврх свега, наше умно путовање кроз ток овонедељне емисије било је посвећено промишљању о овим светилима Цркве и њиховом неизмерном и надасве знаменитом доприносу у састављању Анафоре. Свети Амфилохије, епископ Ликаонске Иконије и свети Прокл, Константинопољски патријарх сматрају да постоје два разлога због којих су свети Василије Велики и свети Јован Златоуст сачинили Литургиј -
Светоотачко богословље као чување аутентичног лика Христовог
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
“Христолошке дебате водиле су се вековима. За сво то време Црква није престајала да исповеда тајну Христа , да се он у Светом Лицу Исусовом открио и сакрио. У Никеји (325) је Христа исповедила као једносуштну икону Оца; у Ефесу (431) као непроменљивог Логоса који је постао тело; у Халкидону (451) као истинитог Бога и истинитог човека; у Цариграду (553) као ‘једног од Свете Тројице који је за нас пострадао’; опет у Цариграду (681) као Логоса Божијег, чије су човечанска енергија и воља до смрти потпуно стајале у сагласју са Божијим саветом. После ових ду -
Отац Слободан: Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
Садржај мартовско-априлског 372. броја„Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, употпуњен је разговором са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Отац Слободан: Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом! *Оче Слободане, на самом почетку нашег разговора замолио бих Вас да нам протумачите светоотачке речи, да је „богослов онај који се мол-
- 1
-
-
- заједничарења
- мјесто
- (и још 6 )
-
Доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско – Приморског Г. Амфилохија на тему „Богословље Светог Саве„, одржао у Никшићу 10. јуна 2011. годинеу оквиру симпосиона посвећеног Светом Сави и Светосављу. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- светога
- богословље
- (и још 3 )
-
.jpg.4f5ee30eb6fa526c85108fdbee474c63.jpg)
Анафора Литургије Светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу созерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитава, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви. Управо о Анафори Светог Василија Велико -
Литургија позната под именом Светог Апостола и еванђелиста Марка, није написана од њега, али је усмено, светопредањски, не без разлога остала под његовим именом и била најважнија Литургија на грчком језику у Александрији и Египту, где је Свети Марко основао прву Цркву. У седамдесет првом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ пажњу смо посветили управо овој Литургији, трудећи се да јасно и недвосмислено приближимо њен историјат, последовање и значај. Из климе Александријске Патријаршије, Цркве Светог апостола Марка, потиче Литургија која носи његово име, која је до XIV века -
.jpg.780eb70df28585507b9869566e1e3b61.jpg)
Седамдесето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо древној Литургији Светог Апостола Јакова, брата Господњег. Поред историјата, особиту пажњу смо посветили и приближавању њеног последовања, уз посебан нагласак на важније свештене радње. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија. Као таква, она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка њу повезује са п -
Шездесет девето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо великим богоносним оцима и учитељима Цркве, светом Василију Великом, архиепископу Кесарије Кападокијске и светом Јовану Златоусту. Поврх свега, наше умно путовање кроз ток овонедељне емисије било је посвећено промишљању о овим светилима Цркве и њиховом неизмерном и надасве знаменитом доприносу у састављању Анафоре. Свети Амфилохије, епископ Ликаонске Иконије и свети Прокл, Константинопољски патријарх сматрају да постоје два разлога због којих су свети Василије Велики и свети Јован Златоуст сачинили Литургиј -
На који начин су наследници светих славних и свехвалних апостола савршавали божанствену Евхаристију у другом и трећем веку, говорили смо у шездесет осмом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ. Древни учитељ Цркве свети Јустин мученик и философ, описује савршавање Евхаристије у овом периоду и каже: „У дан сунца, тј. недељу сви становници градова и села сабирају се и заједно читају апостолске (посланице) или пророке, колико време допусти. По завршетку читања предстојатељ даје поуке и подстиче на добра дела; после овога сви устајемо и молимо се; онда доносе хлеб, вино и воду; -
У оквиру шездесет седмог издања емисије „Светотајинско богословљеˮ, потрудили смо се да приближимо све важније детаље у погледу савршавања свете Евхаристије у време светих славних и свехвалних апостола. Апостоли су примивши заповест од свог Учитеља, да врше Тајну Евхаристије у Његов спомен, након Његовог Вазнесења почели да испуњавају оно што примише. Поштовали су исти поредак у овом дејству по којем је прву Евхаристију савршио Господ наш Исус Христос. Свети еванђелист Лука доноси важно сведочанство: „Бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвамаˮ (Дап. 2, -
Трећи циклус емисије Светотајинско богословље почели смо казивањем о старозаветним и новозаветним праобразима о Евхаристији. Ово је тема која се у великој мери ослања на претходни циклус наше емисије, у оквиру којег смо детаљно тумачили свештени ток Литургије, али и све важније свештене радње Тајне над тајнама. У другом делу ове шездесет шесте емисије, приближили смо слушаоцима све називе за Литургију, оне називе који на најбољи начин приближавају велики благодатни и спасоносни смисао и значај Светајне Цркве. У нашој следећој емисији наставићемо са приближавањем велике тајне свете Евхаристије -
Божанствена Литургија је путовање до сусрета и сједињења човека са Богом. Тај циљ се већ остварио. Доспели смо до краја тога путовања. Видели смо Светлост истинску. Видели смо преображење Господње на литургијској гори Таворској. Причестили смо се Његовим светим Телом и Његовом пречистом Крвљу. И док се једва усуђујемо да прошапућемо преузвишеном Посетиоцу, Господе, добро нам је овде бити (Мт. 17,4), Мајка Црква нас подсећа да крај литургијског путовања треба да буде полазна тачка нашег духовног путовања: У миру изиђимо. Треба да сиђемо са горе Преображења, како бисмо се вратили у свет и ходили -
Христос је истински Биће по Себи, Њиме се сви причешћују, али се Он не умањује по причешћу свих, зато Свети Јован Златоуст каже: Претпоставимо да је у питању огњиште и да се његовим огњем упали десет хиљада светиљки и два пута толико… Зар ватра не остаје исте силине, упркос томе што је своје дејство предала толиким светиљкама? Христос је извор духовног огња, који се никако не умањује предајући се другима, него иако се увек излива добрима раздајући их другима, остаје у истом савршенству. Христос се дели, али остаје нераздељив. После разламања, свака частица светога Хлеба је потпуни Христос. У т -
"Светиње Светима"! Са овим речима и такође са одговором верника - "Један је Свет, један Господ Исус Христос..." - сва људска резоновања се завршавају. Светиња Тела и Крви Христове само су за оне који су свети. А нико није свет осим једнога Господа Исуса Христа. И тако, на нивоу бедне људске "достојности" врата су затворена. Нема ништа што можемо да понудимо и што би нас учинило "достојним" овог Светог Дара. Ништа, заиста, осим светости Сâмога Христа, коју је у својој бескрајној љубави и милости дао и нама, чинећи нас "изабраним родом, царским свештенством, светим народом" (1Петр.2,9). Његова С -
Епиклеза је врхунећа тачка молитве Анафоре, када се заједница, свештеном молитвом, обраћа Богу Оцу да ниспошље Духа Светога ради претварања Дарова у Тело и Крв прослављенога Христа ради освећења верних. У православној Литургији, освећење Дарова врши се молитвом призива Светога Духа која следи одмах после речи установе Евхаристије, о којима смо говорили у нашој претходној емисији. Поред освећења дарова, у овом издању емисије "Светотајинско богословље" тумачили смо молитвено помињање Пресвете Богородице, као и усрдне молитве које упућујемо свима светима у оквиру ходатајствене молитве. Божанствен -
У оквиру шездесет прве емисије "Светотајинско богословље", говорили смо о победничкој ангелској песми и молитви која следи након њеног појања. Победничка песма се састоји од трисвете ангелске песме коју је чуо пророк Исаија када је био призван у пророчко достојанство и песме с којом је народ у светом Граду дочекао Богочовека. Певајући ову песму на божанственој Литургији, подражавамо ангеле и у исти мах и народ светога Града. Певамо и славимо Тројичног Господа и дочекујемо Цара над царевима, Који долази на заклање, да би се раздао за храну вернима. У том духу, посебно смо истакли да је Божанств -
Анафора или Узношење је централни део Литургије, у коме дарови природе – хлеб и вино, кроз предстојатеља литургијске заједнице (епископа или презвитера) бивају узнесени и принесени Богу Оцу, као врхунац и првенац бескрвне жртве Цркве као Тела Христовог, да би Духом Светим постали и били сâмо Тело и Крв Господа Исуса Христа, које примамо у себе као чисто и тајинствено сједињење са Богом. Анафора је космички догађај пројављен кроз помесну и локалну Цркву, јер се сва Црква, све и свако у њој приноси Богу, у живот вечне љубави. Све Божије од Божијих људи се приноси због свега и за све, од Постања -
Циљ наше педесет девете емисије "Светотајинско богословље" је покушај сагледавања различитих аспеката истог догађаја који се дешава у Анафори, без обзира на њену структуру. Иако видно неистакнут моменат који би указивао на Вазнесење (асцендентна епиклеза), у Византијским Литургијама се истицањем десцендентне епиклезе не оставља простор за рашчлањавање догађаја из икономије спасења, јер је сада Христос исти и Васкрсли, и који се вазнео на Небо, и којим се верни причешћују. Јасним истицањем да се претварање светих Дарова врши силом и дејством Светога Духа истовремено се означава и Васкрсење и Ва -
.jpg.495d2b62ec43255b9fb89d8c12c6d76c.jpg)
У емисији ”Заједничарење” на таласима радија Српски Сион, гост је био презвитер Станко Лакетић, старешина Храма светих апостола Петра и Павла, Доњој цркви у Сремским Карловцима и професор Српске Православне Богословије „Свети Арсеније“ у Сремским Карловцима. Звучни запис емисије Извор: Радио Српски Сион -
Педесет осма емисија "Светотајинско богословље" посвећена је теми литургијског целива љубави и саборног исповедања вере. Хришћански етос утемељен је на нелицемерној љубави и непоколебивој вери. Пре сâме молитве Анафоре пред литургијску заједницу износи се исповедање љубави и исповедање вере, као предуслов за учешће у Тајни над тајнама. Љубав на коју смо позвани, своју суштину, свој почетак и крај налази у личности Очовеченог Логоса Божијег који ваистину и јесте једина истинска љубав и извор сваке љубави. Наше учешће у Литургији подразумева одређене припреме, а основна припрема је љубав према Б -
Да би литург у својим рукама држао часне Дарове неопходно је да дубоко у себи осећа покајање и да приђе Жртвенику као блудни син. Псалам покајања, који изговара литург док кади, скрушено изговарање тропара, клањање светом Жртвенику и светом Предложењу, тражење опроштаја од Бога и од саслужитеља, као и од народа, све то открива срце скрушено (Пс. 50,19). Велики вход може представљати и последње јављање Христово, кад се нарочито распалила мржња Јевреја према Њему и кад је предузео путовање из земље Својих предака ка Јерусалиму, у којем је требало да поднесе жртву. Тада је ушао у град на магарцу,-
- 1
-
-
- светотајинско
- богословље
- (и још 9 )
-
Наше умно путовање у педесет шестој емисији "Светотајинско богословље" било је усмерено на тумачење прве и друге молитве верних, као и тумачењу Херувимске песме. У првој молитви верних литург благодари Господу што га је удостојио да прибегне милосрђу милости Његове и усрдно Га моли да га учини достојним да принесе евхаристијску Жртву. Сваки пут, када скрушено припадамо ногама Господњим, осећамо да стојимо чврсто, јер се не ослањамо на своје слабе ноге (самопоуздање и сујету), него на Његову благодат, до које нас води смирење. Када опет и много пута припадамо Господу, неосуђено стојимо пред стр-
- 1
-
-
- херувимска
- верних
- (и још 13 )
-
Сугуба јектенија, представља низ прозби, које произноси ђакон. За разлику од велике јектеније, код сугубе јектеније, ђакон најпре назначава народу одговор и подстиче га на усрдно мољење; затим се ђакон обраћа непосредно Богу низом прозби којима се призива милосрђе Божје. Свака прозба се завршава са три глагола усрдног мољења којима се истиче молитвена приљежност.Након сугубе јектеније, произноси се јектенија за оглашене. Отпуст оглашених је чин љубави Цркве да се заштите они који се још нису родили у Христу. Према речима једног од отаца и учитеља Цркве, оглашени су нерођени замеци мајке Цркве. -
.jpg.41947b5bf0dd612872f12e4bc88e099d.jpg)
Реч Божја, силом Светога Духа, налазила је у свим временима пут до срдаца њених слушалаца како би их узрастала у меру раста пуноће Христове. Уосталом, оваплоћени Логос Божји и јесте центар и смисао и пуноћа целокупне мисије и послања Цркве у свету те, стога за проповед Христос не може бити ништа мање од онога што је Он за веру Цркве. Црква из њега црпи своје постојање, захваљујући њему живи, Његовим Телом и Крвљу се храни и освећује, и Њиме се нада слави и бесмртном животу у будућем веку. Дакле, почетни и крајњи циљ литургијске проповеди јесте благовест о Царству Божјем. Кроз проповед остваруј