Претражи Живе Речи Утехе

Епископ бачки др Иринеј: „Не постоји, после Господа Христа, Бога Оца и Духа Светога, нико ко је толико опеван и слављен у богослужењима Цркве, као Пресвета Богородица. Не постоји, поред њених празника, ниједан једини дан у години када у јавним богослужењима у храму немамо посебне химне, стихире посвећене Пресветој Богородици.” Наша света Црква у уторак, 8/21. септембра 2021. године, молитвено прославља празник Рођења Пресвете Богородице – Малу Госпојину. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештенство и ђаконство Епархије бачке, као и ђакон Радомир Врућинић, вршилац дужности ректора Богословије Светог Саве у Београду. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је нагласио да је празник Рођења Пресвете Богородице други по значају од више празника Пресвете Богородице који се прослављају током године, те објаснио зашто се на све празнике Пресвете Богородице чита исти одељак из светог Јеванђеља. „Право слушање речи Божје није да чујемо па да заборавимо него да држимо колико најбоље и највише можемо у свом свакодневном животу, чак и у свакоминутном живљењу да држимо реч Божју, тојест да живимо по њој, да је остварујемо колико нам је могуће, помоћу и благодаћу Божјом и молитвама Пресвете Богородице и свих светих. То је и одговор на све што можемо да се запитамо о Њеном животу на земљи, с обзиром да је мало забележено у Јеванђељима о Њеном животу. Без Њене добровољне, неизнуђене, само искључиво страхом Божјим и љубављу према Господу мотивисане апсолутне послушности вољи Божјој, тајна спасења света не би била остварена.” У току свете Литургије Епископ бачки Иринеј је рукоположио у чин ђакона др Милана Бандобранског, сарадника Информативне службе Епархије бачке. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

-Радио Глас поводом пет година постојања интернет странице Ризница литургијског богословља и живота- Гост новог издања емисије "Читаоница" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о својој интернет страници, а поводом пет година постојања. Звучни запис разговора Новосадски катихета Бранислав Илић говорио је о интернет страници коју пуних пет година уређује, а која је првобитно била замишљена као лични блог на којем би се објављивали искључиво ауторски текстови и ауторске емисије, али по речима нашег госта, наведена интернет страница је за кратко време превазишла првобитни циљ и постала озбиљна информативно-катихетска страница. Имајући у виду да смо као хришћани позвани на мисију, потрудио сам се да кроз ову интернет страницу допринесем мисији Цркве. Будући да у Цркви нема простора за индивидуализам, и ова интернет страница није само моје лично дело, већ саборно дело и на овом сајту има места за свакога, да заједно будемо делатници мисије Цркве и тако угађамо Господу, истакао је катихета Бранислав. Веома је важно да увек деламо у оквирима Цркве, тако је и ова интернет страница настала по благослову, а својим постојањем и радом оправдава то поверење које је исказано кроз благослов. Хришћански етос нас подсећа да је сваки поштен и богоугодан рад раван молитви, а постојање ове интернет странице на којој се налази преко 21.000 објава, можемо разумети као једно молитвено дело, јер само Господ зна колико је људи благодарећи неком објављеном предавању, тексту или беседи, доживело укрепљење и утеху бивајући духовно богатији, рекао је Бранислав Илић. Уредник ове интернет странице говорио је о објављеном садржају, рубрикама и свему ономе што је важно за постојање овог сајта. Драги моји, важно је да имамо љубави једни према другима, да имамо љубави према ономе што радимо на корист Цркве, и да на тај начин кроз човекољубље и трудољубље дођемо до истинског богољубља, поучио је катихета Бранислав и подсетио на речи из 33. главе Хиландарског типика: Ништа није веће од љубави. Јер љубав је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење и милостивост, и човекољубље, ради којег је и Бог постао човек. Извор: Радио Глас

Интернет страница почела је са радом на празник Рођења Светог Јована Крститеља, 2016. лета Господњег. Наша интернет страница налази се на списку проверених интернет страница које су реализоване у оквиру Српске Православне Цркве. У наведеном каталогу сајтова СПЦ ова интернет страница је процењена и препозната као прегледна, савремена и визуелно лепа. На овој интернет страници прочитајте: Поред многобројног катихетског садржаја у виду предавања, емисија и поучних текстова, у оквиру ове интернет странице можете да се упознате са важнијим вестима из наше Свете Цркве и осталих помесних цркава. Поред тога, на једном месту можете да прочитате све ауторске текстове који су објављени у "Православном мисионару", званичном мисионарском часопису СПЦ за младе, у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, као и у другим часописима и на многобројним званичним интернет страницама. На нашој интернет страници доступна су и сва ауторова гостовања у црквеним медијима. У погледу интернет странице Ризница литургијског богословља и живота посебно истичемо целокупне серијале емисија чији је аутор катихета Бранислав Илић: Светотајинско богословље (радио Беседа) и Богослужбене особености великих празника (радио Беседа). ИНТЕРНЕТ СТРАНИЦУ ПОСЕТИТЕ НА АДРЕСИ: Ризница литургијског богословља и живота (http://branislavilic.blogspot.com)

1. Поштуј љекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ. 4. Господ је створио од земље лијекове, и човјек разуман неће их презријети. 12. И дај мјесто љекару, јер и њега је створио Господ, и нека се не удаљује од тебе, јер ти је потребан. [Књига премудрости Исуса сина Сирахова гл. 37] Протеклих мјесеци свједоци смо новонастале ситуације узроковане убрзаном трансмисијом релативно новог соја вируса породице Coronaviridae, у таксономији познатог као SARS-CoV-2. На озбиљност околности које сви појединачно, а прије свега као заједница проживљавамо, указала је чињеница проглашења пандемије инфективне болести COVID-19, од стране Свјетске здравствене организације (WHO). Упркос поплавама разних теорија завјере и тврдњама преконоћних стручњака за сва животна и научна питања, научним радовима (који се захваљујући предусретљивости научних часописа објављују вртоглавом брзином) је потврђено да је ријеч о природно развијеном соју вируса који је највјероватније животињског поријекла, те је као такав прву хуману трансмисију остварио у кинеском граду Вухан. У међувремену, утврђено је да је основни начин преноса вируса управо интерхумано, прије свега капљично усљед кашљања и кијања – док чињеница да опстаје на површинама попут пластике и метала омогућава трансмисију и без директног контакта са зараженом особом. У објавама научника, могу се пронаћи и назнаке феко-оралног преноса, са обзиром на доказано присуство вируса у узорцима фецеса. Све претходно наведено, као и много тога што остаје за комуникацију унутар научних и стручних кругова, карактерише ситуацију „необичним епидемиолошким догађајем“, на који је потребно радикално реаговати, са обзиром на то да су наша сазнања још увијек ограничена. Самим тим, озбиљност ситуације не зависи толико од државног система и мјера које ће било које власти прописати, већ искључиво од одговорности појединца. За почетак, потребно је схватити да сви уложени напори не представљају борбу појединца са вирусом, већ борбу за очување здравственог система и омогућавање његовим носиоцима да се постојећим капацитетом адекватно носе са изазовима. Уколико, услијед неодговорности (па и нехришћанског понашања) омогућимо рапидну трансмисију, извјесно је урушавање ионако начетог и недовољно развијеног здравства. У таквој хипотетичкој (а нажалост блиској и реалној) ситуацији, људи ће умирати гдје стигну јер неће имати ко и гдје да их лијечи. Томе доприноси и могућност излагања љекара вирусу, који ће онда бити изоловани и онеспособљени да обављају свој посао. Такође, здравствени систем неће моћи да издржи ни досадашње оптерећење у смислу хроничних, али ни осталих акутних поремећаја здравља. Нарочитом ризику, па и психолошком оптерећењу, излажемо обољеле од малигнитета, као и све оне који су под било којим видом имуносупресивне терапије – што отежава њихову борбу, иако нијесу позитивни на SARS-CoV-2. Како у остатку васељене, тако и код нас, медицинске установе и радници се максимално прилагођавају новонасталим околностима и раде у прилично измијењеном режиму. Све ово, као и драстичне мјере државних власти, немоћни су пред неодговорношћу и егоизмом појединаца који занемарују препоруке љекара, заборављајући да медицинске мјере нијесу нешто о чему треба имати мишљење – већ да је ријеч о ставовима провјереним годинама учења, истраживања и искуства. Статистика је неумољива – експоненцијални раст броја позитивних и обољелих, као и умрлих у Кини, Јужној Кореји, Италији, Ирану, Уједињеном Краљевству… Важност придржавања мјера проистеклих из знања епидемиологије и социјалне медицине, одавно није била тако истакнута као ових дана. Вријеме је да као заједница покажемо адекватно послушање медицини, умјесто гордости, егоизма и мудровања. У складу са претходно изложеним, ми као православни хришћани можемо и те како много допринијети у суочавању са проглашеном пандемијом. Вријеме је да пројавимо хришћанске врлине и у складу са чувеном другом Христовом заповијести (коју толико често испразно цититрамо!), дјелатно покажемо љубав према другом човјеку. У невољи попут ове, исијава и прилика да искажемо наше чојство, бранећи другога од себе, јер је светиња Другог управо оно кроз шта остварујемо нашу Личност и бивамо у заједници са људима и Богом. Вријеме је да на дјелу покажемо да је Црква заправо својеврсна колективна личност, те да ми као њени удови бринемо о свима и о свему. Припада нам да водимо рачуна и онима који не вјерују, који су маловјерни, па и онима који се противе Цркви – јер су сви они наши ближњи. Управо у овим данима се потврђује да бити хришћанин, значи бити одговоран за другога (нејаког, старог, хронично болесног, оптерећеног малигнитетима…). Послушање медицини у актуелним условима не подразумијева, нити значи било какво маловјерје. Напротив, показује нашу снагу и спремност да бринемо о Божијој творевини. Многе Цркве (Васељенска, Антиохијска, Александријска, Румунска патријаршија, Кипарска, Атинска, Албанска архиепископија) привремено су обуставиле богослужења и затвориле своје храмове, како би спријечили евентуалну трансмисију вируса усљед блиског контакта вјерника у затвореном простору. Руска православна Црква је, између осталог, увела драстичне мјере дезинфиковања свих површина у храмовима, па и кашичице за Причешће послије сваког причасника. Наша Црква у Европској унији и САД одлукама државних органа предузела је сличне мјере предострожности – не из немоћи, маловјерја или учествовања у „теоријама завјере“, већ из бриге за светињу човјековог тијела и душе. Вјернике на Западу којима је Причешће силом прилика „ускраћено“, њихови пастири увелико охрабрују да издрже у наложеном искушењу, дајући му димензију подвига. Наравно, циљ текстова попут онога који је написао Марк Русин, није позивање на непричешћивање (јер нико не доводи светост Причешћа у питање!), већ осмишљавање предстојеће борбе и стремљења ка Светом Причешћу у догледној будућности. И код нас су за нарочиту пажњу редови које је ових дана потписао Епископ бачки др Иринеј, а који јасно говоре о томе да је потребно да се одрекнемо магијског (и медицинског!) приступа Причешћу, те да опасност не лежи у самој Светој Тајни (мада овјде већ бива дискутабилан приступ РПЦ), већ у свему ономе што претходи и посљедује томе (блиски контакт вјерника, поздрављања, разговори, додиривање површина црквеног мобилијара…). Телеконференције и видео прилог Епископа западноамеричког др Максима такође су значајни у смислу практичних савјета пастви како се понашати у условима пандемије, како не бисмо дозволили да ми као хришћани будемо одговорни за нечије страдање. Нарочито када до нас стижу и информације (а потребно их је провјерити!) да међу потврђеним случајевима SARS-CoV-2+ има и свештених лица. Охрабрујући је и позитиван примјер Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија који се, поред саопштења које је потписао са Митрополитом црногорско-приморским др Амфилохијем, строго придржава препоручених мјера самоизолације у манастиру Ђурђеви Ступови. Све ово је изразито важно и корисно, нарочито када узмемо у обзир чињеницу да је наш клир доминантно старијег узраста, те да многе владике у Србији, па и Патријарх, морају поштовати мјеру забране кретања лицима старијим од 65 година. Осим индивидуалне одговорности и бриге, појединачних потеза које повлачимо у свакодневици, пожељно је да Црква своју логистику и овоземаљске капацитете упрегне за опште добро. У том духу и смјеру, свијетао је примјер Митрополије црногорско-приморске која је држави Црној Гори понудила своје смјештајне капацитете за евентуални карантински простор. Охрабрује сазнање да ће се доброчинство православних вјерника и наших пастира наставити и кроз друге активности. Као што је већ наглашено, вријеме је када је наша вјера на испиту, када треба дјелатно показати да поштујући медицинске мјере и препоруке, имамо способност да испунимо Христову заповијест „Љуби ближњега свога као самога себе!“. Како често Оци Цркве истичу „послушање прије поста и молитве“ – то је оно што ће нам омогућити да „заравнимо криву“ и пребродимо пандемију у којој се налазимо. Божо Кнежевић Извор: Теологија.нет

Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду. Звучни запис предавања (радио Слово љубве) На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи, високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту. Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од IV до IX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју. Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Критског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Канон Светог Андреја Критског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма. Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве. Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста. У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Какав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима. Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама. Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Копти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Копти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова. Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Како би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Крв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава. Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“. Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Крв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Крвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Колико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Катихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије. Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини. Коначно, Високопреосвештени Митрополит Иларион закључио је своје предавање са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења. Ђакон др Србољуб Убипариповић Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, одржаће у уторак, 18. фебруара 2020. године, с почетком у 12 часова, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, одржаће у уторак, 18. фебруара 2020. године, с почетком у 12 часова, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Читајући својеврсну преписку о. Оливера Суботића и о. Дражена Тупањанина, на и-магазину Теологија.нет, која се тицала статуса академског богословља и потребе за исихастичком ренесансом у нашој помесној цркви, приметио сам најпре, пристојан и, са циљем узајамног уважавања, одмерен стил оба аутора – шта ме је веома обрадовало. Приметио сам, поред тога, и неколико тема које су аутори ове преписке покренули, а које имају – по моме схватању – највећи значај за мисију цркве. Отуда и потреба да изнесем неколико личних ставова о покренутим темама. Основна тема поменуте преписке, развијала се на ширем подручју него што је то значај и могућност оснивања једног расадника опитног богословља у нашој помесној цркви. Наиме, оба аутора су писала – имплицитно или експлицитно – о животу и мисији наше помесне цркве; али и о кризи коју на том пољу, многи у цркви и изван ње осећају, али о којој се, углавном, ћути. (Стога је од посебног значаја чињеница да су у преписци на ову важну тему, учествовала два свештеника. То говори о њиховим намерама; али и о љубави и бризи за живот наше цркве и њену мисију.) Када је ре о овом широком подручју, сматрам да је потребно да разликујемо живот цркве у свету, од мисије цркве у свету. Док је у првом случају црква смештена, у другом странствује. Странствовање може бити ствар културно-политичких, или неких других, околности; може бити и ствар става; а може бити и једно и друго. Када је реч о мисији цркве, о њеном послању, треба на памети држати да је реч о послању у свет. Ова одредница не сведочи о просторној, него о вредносној дистанци цркве у односу на свет. Међутим, не и једино о вредносној дистанци. Наиме, многе философске школе, религије, па и субкултурни покрети странствују у свету. У чему је, онда, посебност странствовања цркве Христове у свету, уколико та посебност уопште постоји? Да ли је она у неким одликама управо хришћанског система вредости? Не! Та се теза не може одбранити; ако ни због чега другог, онда макар због немогућности заштите интелектуалне својине. У погледу одбране посебности хришћанског система вредности, преостаје нам једино да пажњу усмеримо на специфичности његове генезе. Та врста посебности је неоспорива. Међутим, какав је њен значај? Ако се хришћанство нашег богословља огледа у овладавању токовима историјског развоја хришћанског светоназора и њему одговорајућег система вредности, онда се претходно питање може преформулисати: „Какав је значај таквог богословља?“ Мени се чини да су оба текста о. Оливера ишла у том правцу, и да су погађала управо ту, неуралгичну тачку мисије наше свете цркве. Са друге стране, мора се приметити да значај поменутог богословља – у преписци названог „академско“ – није мали. Очигледно је да се оно налази у дубокој колизији са стањем нашег црквеног живота. Оно се не супротставља само ритуализму и пуком фолклору, него и одређеним нехришћанским схватањима и учењима, која су узела маха у нашој цркви – како је то о. Дражен лепо приметио. Мора се, дакле, одати признање академском богословљу, јер је неке бољке једино оно у стању, а већ се и одређени учинци могу запазити, да исцели. Стога је од великог значаја за мисију цркве да се академско богословље подржи. Међутим, академско богословље своја духовна кретања остварује у простору теорије. Тај увид је, овим поводом, потребно истаћи. Наиме, сва теоријска кретања човековог духа, у било којој дисциплини, имају одређена правила која су им свима заједничка. Реч је о логици, и то формалној; то јесте: лишеној било каквог – семантичког – садржаја. Са друге стране, теорије се међусобно разликују, тако што припадају одређеној дисциплини; а то значи: на основу семантичког елемента. Овај се установљује на основу: 1) опита и 2) постулата. Постулати не морају бити експлицирани, али су нужно присутни. Они могу бити постављени a priori – тада представљају својеврсну прокрустовску постељу за чињенице – а могу и бити постепено изграђивани, и то са обзиром на искуство. Било како, постулати дефинишу границе семантичког поља. Без њих – граница – није могуће установити значење нити једног знака. Одавде следи: у природи теорија је тотално захватање ствар(ност)и. Свака теорија има максималну претензију. Међутим, свака теорија има становиште! Оно чини да њен говор има апсолутно важење једино унутар граница њеног становишта. Бити свестан граница неке теорије, значи бити избављен од њене тоталности. Синонимија сведочи о богатству светова! Додуше, закључак који смо управо извели је лакше призвати, када се већ крећемо у теолошком дискурсу, подсећањем на апофатичку традицију православног Истока. Али, наше извођење није сувишно. Наиме, хришћанско богословље, па и оно академско, није настало као пука теорија. Не, оно је, да се заједно подсетимо, настало као покушај да се опише – и то у оквирима настајућег светоназора – непосредно искуство живога Бога. Да се опише опит благодати, којом се Бог настањује у човеку, а кроз њега: у простору и у времену. И још једном: богословље има задатак да опише искуство благодати. Примарно је, и за цркву конститутивно, управо искуство благодати којом смо усиновљени Оцу. Тривијално звучи констатација да је чак и Свето писмо Новог завета израз опитоване Божје милости; те да је црква постојала и онда када нису постојали ни тријадолошке, ни христолошке, нити многе друге формулације, нити сво богатство њених практичних (превасходно литургијских) израза, па ни академска теологија која би их изучавала. И сада долазимо до важног питања: „Да ли је смисао академске теологије једино у томе да испитује изразе црквеног искуства: литургијске и теоријске?“ Да ли се оно зауставља на изразима? Пре него што одговоримо, треба напоменути да се изрази, или феномени, могу испитивати са најразличитијим интересовањима: аналитичким, структуралним, поетичким, политичким, социолошким, антрополошким, и многим другим. Сва та истраживања могу бити корисна, али – и то је кључно! – сва она припадају једном подручују тзв. онтичких наука: лингвистици, књижевности, историји уметности, археологији, политикологији, социологији, антропологији, и многим другим. Онтичке науке имају своја подручја и своју методологију истраживања, и ако се богословским наукама задржимо само на плану црквених израза, онда се испоставља да академска теологија нема право на властито постојање. Осим тога, заустављање академске хришћанске теологије на подручје хришћанских феномена, представља њено самоизузимање из мисије цркве. Или се, пак, мисија цркве може препустити установама културе!? Овај reductio ad absurdum нас враћа на питање с’ почетка: „Шта је хришћанско у канонизованим изразима црквеног искуства?“. Будимо директни: „Светост! И једино светост!“ Међутим, овде настаје нови проблем: „Можемо ли уопште говорити о светости?“ Наиме, сама формулација питања сведочи о дистанци у односу на светост. Волео бих да скренем пажњу на овај увид. За Светог Симеона Новог Богослова теолог може бити само особа која говори из светости. Ако академско богословље, по природи свога говора, по природи своје намере, мора стајати на дистанци у односу на светост и на њене изразе; може ли се уопште оправдати његово постојање? Може, али под одређеним условом. Наиме, дистанца о којој је овде реч може бити или методска, или суштинска. Ова потоња, као што смо показали, академско богословље лишава права на постојање. Следи да оно може имати једино методскудистанцу својих многоврсних говора о светости. У овоме лежиосновна амбиваленција богословског образовања: успостављање дистанце представља услов могућности говора о светости, али њено укидање представља услов могућности опита светости. Опит, дакле, претпоставља тиховање. Ако у обзир узмемо све шта смо до сада рекли, онда је иницијатива о. Оливера услов могућности постојања богословских образовних установа, али и укупне црквене мисије. Наше разилажење у мишљењима ће се, највероватније, догодити ако не читамо пажљиво о чему је о. Оливер писао, па заменимо тезе или у питање о неопходности хришћанског духовног опита, учитамо питање о дубини духовног опита. Ако након тог учитавања још ствар пренесемо у поље сотириологије, онда ће сигурно настати неслагања у мишљењима. Јер, у том случају вреба једна опасност – мора се признати – али то не од исихије, него од „исихазма“. Сваки „-изам“ прети да постане идеологија. Од исихије се, то је значајно напоменути, не може – а да се она не изневери – створити систем мисионарења. Наиме, исихастички опит, у ужем смислу, омогућен је најпре специфичним животним условима, а потом и изузетном будношћу човековог духа и обраћању пажње на сва, па и најтананија, кретања душе. У тишини и миру који завладају унутрашњим просторима човековог духа, пажња – која се до малочас обраћала на спољашњи начин – почиње сама да извире из срца, прожме сву мисао и покрети душе више нису само човекови. Ова понесеност Духом Светим, човека постепено – али у дословном смислу – изводи из света, из свих животних брига, то јесте: исцељује га од страсти. И управо је то разлог зашто се од исихастичког опита не може направи систем; јер осим брига, човек губи и сваки интерес за световни живот. Зашто је ово проблем? „Писах вам у посланици да се не мијешате са блудницима; али не уопште са блудницима овога свијета, или са користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоноцима; јер бисте морали изићи из овога света.“ (1. Кор. 5: 9-10) Дакле, још једна амбиваленција је по среди. Црква је послата у свет, а то, осим дистанце, подразумева и одређену блискост са светом, која није само просторна. „Колика треба да буде мера те блискости?“ – то је тешко питање. Оно се може и поставити овако: „Колико треба да буде наше понирање у Очево крило?“. Ево и треће амбиваленције! Човек духовног опита, уколико остаје у свету, самим остајањем жртвује свој мир, не би ли у њега призвао друге! Тајна оваплоћења је овде на делу, али да не бисмо заћутали, од тог созерцања ћемо се удаљити. Када је реч мисији цркве важно је да се сачувамо од обе крајности: и од потпуног смештања и од потпуног странствовања. Уз трезвено избегавање крајности, иницијатива о. Оливера Суботића је за сваку похвалу! Катихета Стеван Јовановић Извор: Теологија.нет

…или уједињење и братство људи у Христу или уједињење и другарство људи у антихристу! (Николај А. Берђајев) Овај покушај (essai, fr) инспирисан је идејом и мислима исказаним на округлом столу „Међунаучни дијалог – циљ и извор науке“, који су 5. новембра 2019. у Библиотеци града Београда организовали студенти из Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Потицај за писање ових редова дошао је и од гробне тишине унутар академских кругова, кроз коју одјекују заупокојене јектеније слободи мисли и саборности. А прије свега забиљежен је у циљу указивања на мимоилажење у магли, онога што је у својој суштини неодвојиво. Од најстаријих времена Цркве какву данас познајемо свети оци, а нарочито из чувене Кападокије, настојали су да у односима човјека са Богом, људима и свиме створеним, истакну и очувају прије свега саборност, као суштину у којој се препознаје да је Бог створио човјека по свом Лику и Подобију. Та саборност, односно крсни пресјек само том тачком одређених вертикалне и хоризоналне праве, је управо незаобилазни предуслов остваривања човјекове личности. И уистину, такви су били Василије Велики, Григорије Нисијски, Григорије Назијански, а онда и многи послије њих који су украсили Небески свод својим животом и учењима. Иако велики богослови и оци који су утемељили нашу догматику и литургику, ови колоси нијесу занемаривали ни изобилна материјална блага којима нас је Бог даривао. Уз философију и богословље, проучавали су у складу са најбољим могућностима тога времена, и астрономију, књижевност, медицинске науке… Свети Василије већ у IV вијеку при насеобинама манастирског типа оснива прве хришћанске болнице у којима интегрише дотадашња знања у овом домену људске дјелатности (сматра се да су прве примитивне болнице настале на данашњим просторима Шри Ланке, док је прва античка организована болница била у Епидауру); за то вријеме његов рођени брат Григорије испитује готово све домене људског организма од анатомије, преко физиологије, патологије и терапије, па до хирургије. У свом чувеном дјелу De Hominis Opificio, наглашавајући чињеницу да је све у свијету створено заповијешћу, изузев Човјека (као, како сам светитељ каже, „словесне животиње“) чему је претходило савјетовање на Предвјечном сабору Свете Тројице, Свети Григорије Ниски пише и поглавља о физиологији „суза и смијеха“ (глава XII), „сна, зијевања и снова“ (глава XIII), завршавајући дјело главом XXX, коју назива „Сажето и у већој мјери медицинско сагледавање грађе нашег тијела“. Угледајући се на свјетила наше вјере, многе личности у наредним вијековима, преко најљепшег цвијета нашег народа – Светог Саве, па до појединих наших савременика, настојале су и настоје да одрже ту органску повезаност говорећи о Богу и створеном свијету. Оно што је суштинска разлика првих времена хришћанства и нашег доба, које би Берђајев назвао „епохом ноћи“, јесте да су тада оци Цркве били јединствени у погледу на важност комуникације, дијалога различитих тачака посматрања истог предмета интересовања. Препознавали су и живјели саборни начин долажења до Истине, схватајући да су материјалне науке заправо богословље са наличја. Послије једног оваквог раздобља, у коме су материјалне науке биле неодвојиве од богословља, јер се и кроз њихова постигнућа и открића истински говорило о Богу (индиректно), доспјели смо до апсолутног развода богословља и науке. Наравно, историјске околности, незгоде и неприлике су много допринијеле стању опште анергије и анемичности наше Српске Православне Цркве, али узевши у обзир да је стање у осталим помјесним Црквама, ако не много, макар прилично боље – све то не можемо означити кривцем. Са друге стране, имајући пред собом примјер израчунавања количина супстанци у хемијским реакцијама, знамо да се исте никада не одређују према оној која је у вишку. Тако кривицу за поменути развод не можемо тражити ни међу достигнућима материјалних наука (или не дај Боже! међу људима који се истима баве), јер је њихов прогрес неумитан. Нарочито, исти не могу бити окривљени уколико је ријеч о православним вјерницима који успјешно у своју личност, по узору на Свете оце, интегришу научни ангажман и своје учешће у животу Цркве. Нажалост, свједоци смо да све чешће у овом нашем „новом средњовјековљу“ пуког индивидуализма и алијенације, они који се осмјеле да остваре позитивну синтезу, да ревитализују органску везу разних аспеката сагледавања свијета и зацијеле развод, бивају санкционисани од стране њихових матичних кућа (било да је ријеч о научним установама или ужим јерархијским тијелима Цркве) или осуђени од стране јавности. Симптоматично је да осуда најчешће стиже од медијским спиновима изманипулисаног народа који, у овим временима банализације и схизофрених диоба, слуђен мора да бира између вјештачки конструисаних „супростављених страна“. Осим широко друштвених, нечасну улогу ту играју и многа „црквена гласила“, те врло брзо многе од поменутих личности „прогута мрак“ различите природе. Из претходно изнесеног, по логици ствари, сценско свијетло и тежиште кривице падају на нашу јерархију, која као да је заборавила у пракси да примијени оно што редовно од њих слушамо – да је Црква и лаос, вјерни народ. Наспрам помињаних светитеља IV вијека и њихових учења, на сличним катедрама данас можемо пронаћи аутистичну перцепцију реалног живота и свакодневне стварности пастве која се готово сваког тренутка сусреће са бројним питањима и дилемама. Те поред постојећих проблема, у недостатку инструкција Цркве, исти бивају суочени са анксиозношћу и депресивним епизодама, као посљедицама несналажења у новонасталим ситуацијама. Држећи монопол над послушањима и службама (за које Апостол Павле вели да су „разне, међузависне и да је њихово раздјељивање и раздавање дјело Духа Светога“), тијела наше Цркве дјелатно не препознају многе и изванредне људе који се, поред активног живота у Цркви, веома ангажовано баве науком, конкретно најосјетљивијим областима биоетике и биотехнологија. Те многи ни међу вјернима нијесу чули за др Ивана Шупића (докторирао физичке науке у Барселони, на постдокторату у Женеви, а приводи крају и богословске студије), др Јулију Видовић (докторирала на Католичком институту у Паризу, постдокторат из области биоетике на Институту Светог Сергија), др Лазара Супића (докторирао нуклеарно инжењерство на Берклију и дипломирао на ПБФ), др Мирослава Поповића (на Берклију докторирао нуклеарно инжењерство, студирао физику, хемију и богословље) ђакона др sc. med. Петра Дабића; да не идемо географски шире до личности попут Митрополита месогејског др Николаја, Митрополита запорошког и мелитопољског др Луке, проф. др Василија Термоса, проф. др Григорија Григорјева и многих других. Поред тога, просто је невјероватно да у вријеме када прослављамо осам вијекова самосталног организационог живота наше помјесне Цркве немамо не само јасно дефинисан, него било какав став или рјешење СПЦ о многобројним биоетичким, некада и животно важним питањима (вакцине и антивакцинална хистерија, трансплантација, артефицијалне репродуктивне технике, хемиотерапија, контрацептивна средства и методе, транссексуалност и промјена пола, еутаназија…). Недостатком саборно донесеног и закљученог мишљења и става (у веома интензивној сарадњи наших богослова и за поменуте теме учених и стручних људи), остављен је простор за незнавене, неспретне, а некада и срамотне излете појединаца (без обзира на то о ком положају на друштвеној љествици и чину у клиру говоримо), који потпуно паушално износе сопствено становиште о темама и ситуацијама које их превазилазе – не водећи рачуна да нечији живот зависи од тих ријечи. Пренебрегавши институцију сабора (не искључиво као САС), став Цркве бива замијењен ставом појединаца који врло често не умију да изговоре назив обољења које мучи 2.5 милиона људи или негирају постојање очевидних и доказаних појава, позивајући се на квази-ауторитете. Додатан разлог за забринутост је чињеница да је 2017. године Свети архијерејски Сабор СПЦ донио одлуку о формирању Одјељења за биоетику при Светом Синоду, а да до овог тренутка немамо доступно ниједно рјешење истог (питања су да ли је ово тијело уопште реално конституисано и да ли је до сада засиједало?!). Осим недостатка ангажовања домаће интелигенције, кроз нашу Цркву нам нијесу доступни ни закључци осталих помјесних Цркава, као ни радови, есеји и књиге људи који се озбиљно баве датим темама. Искључиво благодарећи издавачкој кући Епархије шумадијске Каленић (Слободни од генома, митрополит Николај Хаџиниколау) и издавачкој кући Епархије западноамеричке Sebastian Press (Faith Science Mystery; Psychology in the service of the Church; In the Beginning; Sexual orientation and Gender Identity – Answers and… People и многе друге) имамо прилику да се упознамо са ставовима и постигнућима данас најважнијих ауторитета у доменима православне хришћанске биоетике. Иако и даље недовољно, претходно поменуто представља важан и насушан корак за спасење душа које се ковитлају у стихијама овог времена. Нажалост, веома често они који сами не дају велики допринос разјашњавању дилема, ауторе наведених дјела прозивају „морално дефектним, чудним, плаћеницима…“, иако је ријеч о личностима које су сав свој живот провеле служећи Цркви Христовој, бавећи се и научним истраживањима. У раздобљу у коме настојимо једни друге да предамо, разапнемо и истријебимо, када се кријемо иза пролазних медијских штитова иако све маске падају, када, како каже молитва Светог Симеона Метафраста, „учествујемо у кварењу дјеце“, када говоримо тајно и скривено, заборављајући да ће се „све дознати“, када не желимо да се међусобно чујемо и видимо – зауставимо се и запитајмо гдје смо и камо смо кренули. Пред нама је много важних питања и дилема за одгонетање, чијим рјешавањем бисмо спасили многе животе и омогућили многим личностима сазријевање на путу индивидуације и обожења, а за то нам је неопходна саборност коју су оци Цркве познавали и њоме живјели. Да бисмо до тога дошли, насушно је потребно да заједно (и вјерни народ и јерархија) одемо са оне стране реторике и антитезе, те да препознамо потребе за синтезама у духу изворне светосавске мисли. Б. Кнежевић Извор: Теологија.нет

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј предстојао је светом Евхаристијом 8. августа 2019. године, на празник Преподобномученице Параскеве, у храму на Калемегдану. Првојерарх српске Цркве је након Анафоре, у свештени ђаконски чин рукоположио др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Непосредно пред сам чин хиротоније, исповедно писмо прочитао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, духовни отац новорукоположеног ђакона. У наставку доносимо кратак животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, као и неколико одабраних и запажених предавања уваженог професора. Детаљан прилог са свете архијерејске Литургије погледајте ОВДЕ Животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду Србољуб Убипариповић је рођен 28. септембра 1978. године у Сарајеву (СФРЈ/СР БиХ). Основну школу започео је у родном граду, да би исту привео крају 1993. године у месту Враћевшница покрај Горњег Милановца. Исте године уписује Средњу богословску школу „Светог Арсенија Сремца“ у Сремским Карловцима коју успешно завршава 1998. године. Поменуте године уписује се на основне академске студије православне теологије наБогословском факултету СПЦ у Београду, да би исте окончао 2004. године. Наведене године наставља даље академско усавршавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду уписујући постдипломске студије из предмета Литургика, а које успешно завршава одбраном магистарског рада на тему „Литургијско богословље Посланице Јеврејима“ (ментор: проф. др Ненад Милошевић) 1. новембра 2007. године. Академске 2007/2008. године уписује и окончава интензивни шестомесечни курс новогрчког језика у Центру за учење страних језика Националног и Каподистријског Универзитета у Атини. Године 2009. похађа вишемесечни семинар из старогрчке палеографије код чувеног грчког палеографа, господина Агамемнона Целикаса, у Историјском и Палеографском архиву Културног фонда Националне банке Грчке у Атини (МИЕТ). Веће научних области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду на својој седници, одржаној 23. марта 2010. године, даје сагласност на предлог кандидата Убипариповића за израду докторске дисертације под насловом „Хлеб и вино као евхаристијска жртва“ под менторским руковођењем проф. др Ненада Милошевића. Дана 24. јуна 2014. године успешно брани наведену дисертацију пред петочланом Комисијом на Православном богословском факултету у Београду. Почев од академске 2004/2005. године биран је најпре за асистента-приправника и, потом, у два наврата за асистента при катедри за Литургику Православног богословског факултета у Београду, да би 2014. године био изабран и за доцента при поменутој катедри. Чита, пише и говори енглески и новогрчки језик, док се служи руским и немачким језиком. Άξιος! Достојан! Поводом рукоположења ђакона др Србољуба Убипариповића, из архиве наше интернет странице доносимо неколико запажених предавања: Др Србољуб Убипариповић: Јер гле, кроз Крст дође радост целоме свету Др Србољуб Убипариповић: О смислу Свете Литургије Др Србољуб Убипариповић: Крсту Твоме клањамо се Владико и Васкрсење Твоје славимо! Др Србољуб Убипариповић: Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста Др Србољуб Убипариповић: Евхаристијски приноси хлеба и вина Др Србољуб Убипариповић: Литургијски смисао прославе празника и јубилеја Часном ђакону Србољубу, подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Академија поводом осамстоте годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве. Одбор за Верску наставу Архиепископије београдско-карловачке је организовао, на идеју инспектора за верску наставу проф. Јована Лазаревића, а у сарадњи са колегама катихетама, Седмицу богословља која за циљ има да покаже стваралаштво ученика који похађају часове верске наставе. Манифестација је започела традиционалним општинским квиз такмичењима и свечаном академијомкоја је одржана 14. априла 2019. године у великом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Учесници академије су били ученици београдских школа, који су трудом и талентом, уз помоћ својих вероучитеља и професора, показали најлепши начин за неговање духовности и традиције свог народа. Музички део програма извели су ученици I, IV и XIV гимназије, као и хор Богословије Светог Саве. Извели су духовне песме, славећи на најлепши начин и у заједници дух православља, али и заједништва. Један од емотивно најупечатљивијих делова програма биле су беседе које говорили ученици Наталија Пауновић, Ангелика Јокић и Огњен Анђелковић. Ови млади људи су показали да традиционалне вредности српског народа, као што су борба за истину, част и слободу, и даље имају своје место међу младим људима и да их препознају као важне. Огњен Анђелковић је изговорио Беседу о правој вери Светог Саве и тиме нас подсетио на завет који нам је дао највећи српски светитељ. Драмски део програма су извели ученици Електро-техничке школе Земун. Њихов задатак је био да на сцени амфитеатра прикажу драму посвећену стицању аутокефалности Српске Православне Цркве и крунисању Стефана Првовенчаног. Текст драме је настао на основу Теодосијевог житија, а ученици су уз помоћ катихете и професора срспког језика, ликовне културе и историје осмислили сценографију и костиме за представу. Озбиљним приступом тексту, убедљивим тумачењем својих улога и одлично изведеним инструменталним делом, ученици су показали да су дорасли изазову који је пред њих стављен. Зато са великим поносом наводимо имена оних који су учествовали у представи: Небојша Елчић као Свети Сава, Петар Репац као Стефан Првовенчани, Вања Сентић као краљица Ана, Богдан Мирковић као цар Теодор Ласкарис, Вук Ђукић као слуга на двору цара Теодора, Никола Милосављевић као слуга Стефана Првпвенчаног, Дарко Антић као монах, музичари Филип Бркић, Филип Здравковић, Север Трифуновић и Матеја Сарић. Велики аплауз који су добили сви учесници академије био је више него заслужен и сведочи да ови млади људи јесу светлост свету (Мт 5,14-16) јер својим делом сведоче оваплоћеног Господа нашега Исуса Христа. Извор: Српска Православна Црква

По благослову Његовог Преосвештенства епископа браничевског проф. др Игнатија, декана ПБФ, данас је Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски Г. Јован у великом амфитеатру Православног Богословског Факултета одржао предавање на тему "Учење светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља". Предавању су присуствовали Његово Преосвештенство епископ западноамерички проф. др Максим, Његово Преосвештенство епископ франкфуртски и све Немачке Г. Григорије, професори, студенти и гости Православног Богословског Факултета у Београду. Предавање је започето заједничким певањем торпара, а присутнима се најпре обратио епископ Максим. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/14.02.19 ZBOR Predavanje arhiepiskopa Jovana PBF.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Слободан Јаковљевић рођен је 7. октобра 1985. године у Бајиној Башти. По свршеној основној школи упутио се у средњу богословску школу „Свети Петар Дабробосански“ у Фочи. Након средње школи, по благослову блаженопочившег Епископа жичког Господина Хрисостома (Столића) уписује основне а потом и мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Блаженопочивши Епископ Хрисостом даје му архијерејски благослов да упише и докторске студије. Слободан Јаковљевић у међувремену ступа у ђаконски а потом и свештенички чин. Након више научних радова објављених у разним теолошким гласилима и уз сарадњу са ментором проф. др Владимиром Вукашиновићем, оцу Слободану је Наставно-научно веће Православног богословског факултета у Београду на седници одржаној 22. јуна 2015. године одобрило тему докторске дисертације под називом Литургичко-историјска анализа утицаја Архијерејских чиновника (НБС 640, Деч 135, МСПЦ Орг 3- II-2, ПБ 21, Савина 7) и Литургијара (МСПЦ Орг 121, Музеј Румјанцова 401) рачанских скриптора на развој литургијског поретка Српске Цркве XVII и прве половине XVIII века. Веће друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду одобрило је тему дисертације 7. јула 2015. године (под бр. 61206 – 3139/2-15). Јереј Слободан Јаковљевић је у излагању пред комисијом и многобројним монаштвом, свештенством и колегама истакао значај рачанских скриптора за опстанак средњевековног богослужбеног живота Српске Патријаршије. Као што је проф. др Зоран Ракић приметио, теза је најобимнија и најуспелија квалитетом синтеза и приказ рачанских скриптора и рукописа још од скромних почетака које је започео чувени Јован Скерлић пре безмало сто лета. Теза је осветлила културни, уметнички и теолошки аспект толико битне преписивачке школе која је успела да опстане под османлијском тиранијом. Рад у који је уложен низ година садржи детаљну анализу рукописа, попис скриптора и самих рукописа. Најбитнији део је онај у коме се на компаративистички начин аутор бави поретком трију Литургија у периоду 17. и почетка 18. века, кроз поређење рачанских рукописа са руским и малоруским рукописима и штампаним издањима, затим српским штампаним литургијарима из 16. века и рукописима других српских скриптора истраживаног периода. Трочлана комисија у саставу ментор проф. др Владимир Вукашиновић, проф. др Ненад Милошевић и проф. др Зоран Ракић (Филозофски факултет Универзитета у Београду) саслушали су кандидата и својим коментарима и питањима употпунили духовни ужитак слушаоцима одбране тезе. Након испитивачког дела комисија се повукла и потврдила да је теза одбрањена изневши описну оцену summa cum laude. Следећи корак је објављивање докторске тезе у оквиру едиције Историја српског богослужења. На овај начин биће олакшан рад свим потоњим истраживачима овог значајног периода у историји развоја Српске Православне Цркве и њеног развоја богословске, богослужбене и културно-историјске (уметничке) мисли. Извор: Епархија жичка

Извор: Православни богословски Факултет Универзитета у Београду

Капитално дело у издању Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ЈП Службени гласник: Владислав Пузовић, Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама (1849-1917), Београд 2017. Пред читаоцем је сасвим нова област истраживања која се односи, не само на српску црквену и историју уопште већ и на историју Руске Цркве - посебно њеног духовног школства и образовања у трајању од око 70 година, на прелому два века, 19. и 20. Млади црквени историчар Владислав Пузовић за ову област истраживања није имао много узора у литератури и зато је учинио велики пионирски корак исчитавања сачуване архивске грађе похрањене у архивима у Украјини и Руској Федерацији - Кијев, Москва и Санкт-Петербург. Сем ретких изузетака ова грађа која се односи на Србе студенте духовних академија није коришћена, а без ње, признаћемо, нема правог истраживања. Аутор је, иако млад, показао искуство темељног, свестраног, критичког и изнад свега, обазривог истраживача, који зналачки из расположиве грађе исчитава прве странице развоја богословске мисли код Срба и даје сажет пресек развоја исте у Русији као alma mater српске богословске мисли савременог доба. Пред читаоцем промичу ликови наших еминентних питомаца у духовним академијама, сазнајемо имена најпознатијих професора и предавача, наслове кандидатских и магистарских дисертација, рецензије њихових ментора, који су их зналачки и стрпљиво уводили у тајне и методологију богословља. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се наша новија историја и школство, и просвета посебно, не могу ни замислити без имена каква су, рецимо, прота Стеван Димитријевић, епископ Никодим Милаш, епископ Иринеј Ћирић, Чедомиљ Митровић, митрополит Михаило Јовановић, Светолик Ранковић, да поменемо само нека имена, који су своје универзитетско-православно и хришћанско образовање стицали у Русији. Свршени питомци руских академија су носећи просветни кадар у нашим богословијама и тек основаном Богословском факултету Београдског универзитета, као и у другим просветним и државним установама у Србији, односно Југославији. Ако кажемо да су 24 епископа стекли духовно образовање у Русији, да до сада имамо канонизованих седам светитеља наше помесне Цркве, већ смо много рекли. Овај темељни, пионирски рад добро је утемељен, пре свега на изворима прве врсте – то је архивска грађа која, скоро да није до сада коришћена. Добро је искоришћена, не тако богата, литература, пре свега на руском језику. Детаљна проучавања појединих сегмената по научним областима тек предстоје и то је мултидисциплинарно истраживање које треба да чине богослови: библисти (ментори Србима су били познати научници А.А. Олесницки, М.Д. Муретов, В.П. Рибински, Е.А. Воронцов), црквени правници (П.А. Лашкарев, Н.А. Заозерски, Т.В. Барсов), црквени историчари – опште и националне историје Цркве (И. И. Малишевски, В.В. Болотов, А.А. Брилијантов, А.П. Лебедев, Т. Титов, Е.Е. Голубински, А.А. Спаски, В.А. Соколов, Г.А. Воскресенски, И.С. Паљмов), патролози, богослови пастирског и омилитичког усмерења, како би, свако из своје научне области, на примерима наших питомаца у Русији, показао развој поменутих богословско-научних дисциплина код нас. На крају треба рећи да сва будућа истраживања као полазну основу имају ову студију као незамењљив водич који указује у ком правцу треба продубљивати наша сазнања о нашим питомцима на руским духовним академијама. У великој и раскошној грађевини српско-руских духовних односа 1849-1917. године, студија Владислава Пузовића је заиста камен темељац и путоказ како и у ком правцу даље усмеравати предстојећа истраживања. протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Подаци о монографији: Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917. Аутор: др Владислав Пузовић, Издавачи: Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду, ЈП Службени гласник, Место и година издања: Београд, 2017. Обим монографије: 830 стр. Тираж: 500 (ISBN 978-86-7405-183-2 (ИТИ); COBISS.SR-ID 236020748), Рецензенти: 1) Др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Љубодраг Димић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 3) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви; 4) Др Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву; 5) Др Милош Ковић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Садржај: Предговор (7-14), I поглавље: Руске духовне академије на мапи српског богословског образовања (15-112) (Руске духовне школе – историјски пут и богословско наслеђе 15-50; Руске духовне академије као центри богословског образовања Срба (XVIII – почетак XX века) 51-112), II поглавље: Срби на Кијевској духовној академији (113-282) (Кијевска духовна академија као центар проучавања српске црквене историје: од Михаила Јовановића преко Стевана Димитријевића до Јосифа Цвијовића 113-196; Српске дисертације на теме из руске и опште црквене историје 197-211; Кијевска библистичка школа и Срби 212-242; Кијевско академско богословље и Срби: од Никодима Милаша преко Доситеја Васића до Радована Казимировића 243-282), III поглавље: Срби на Московској духовној академији (283-360) (Московска школа црквене историје и Срби 283-305; Московска духовна академија и почеци српске академске библистике: Иларион Зеремски и Иринеј Ћирић 306-325; Академско богословље у Сергијевом Посаду и Срби: од Емилијана Радића преко Чедомиља Митровића до Владана Максимовића 326-360), IV поглавље: Срби на Санкт-Петербуршкој духовној академији (361-414) (Иван Савич Паљмов и Срби: од Душана Јакшића преко Лазара Перовића до Варнаве Росића 361-397; Иван Јегорович Троицки и српски студенти 398-405; Српске дисертације на теме из црквеног права, религијске философије, пастирског и моралног богословља 406-414), Епилог – Руске духовне академије и српско богословље: историјско-богословско наслеђе (415-431), Эпилог – Русские духовные академии и сербское богословие: историко-богословское наследие (432-450), Epiloque – Russian Theological Academies and Serbian Theology: Theological and Historical Heritage (451-468), Прилог 1: Азбучник Срба на руским духовним академијама (1849-1917) (469-564), Прилог 2: Архивски документи (565-786), Скраћенице (787), Извори и литература (788-802), Именски регистар (803-829), Белешка о аутору (830). Извор: Српска Православна Црква