Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бога'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 57 results

  1. Запањен сам. Жао ми је због њих, искрено речено. Прије свега, ја нисам ни Вучића ни њих ничиме повриједио. Изразио сам бригу, да се бринем, рецимо, због ове политике која се води од Бриселског споразума који су потписали 2013. године, да ће се одрећи Косова и Метохије. То није напад ни на кога, рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интервјуу за Недељник, на питање како је доживио медијске нападе министара из власти (Србије) прије неколико мјесеци. „Ако је нешто могло да се схвати као напад, онда је то било када смо држали опело Влади, гдје је на челу био Ивица Дачић и Скупштини Србије. Дачић каже: Ја сам сад васкрсао. Дај Боже, он је рођен у Призрену, видим да ипак има здравије осјећање. Дај Боже да оно и преовлада. Чак је скоро рекао да ће тражити да се поништи Бриселски споразум. Ја се молим Господу, да Бог уразуми и Вучића и да пониште тај споразум„, рекао је митрополит Амфилохије. Један од најутицајнијих епископа у Српској православној цркви, напунио је у јануару 80 година, наводи Недељник. Митрополит је коментарисао и недавно најављене промјене у Уставу СПЦ, као и о промјени избора за патријарха. На питање да ли је „апостолски жријеб“ одужио своје, митрополит Амфилохије каже: „То је била реакција на насиље Комунистичке партије и принуду коју су имали за вријеме избора патријарха Викентија и патријарха Германа. Друго је што, ипак, они нису, што се каже, играли уз њихове дипле. Али је то био повод да не може власт да утиче. Видјећемо. А можда не би било лоше ни да остане, пошто власт увијек хоће да се петља. Ова два избора жријебом су одлична. Други пут сам и ја био кандидат и Богу сам благодаран што ме је прошао тај жријеб“, рекао је Митрополит. На питање зашто не би желио да буде патријарх, рекао је: „Зато што је ово моја мјера. С друге стране, искрено речено, због цркве у Црној Гори. Осећам да је то моје звање и прозвање, од 1953. године сам ту…“ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  2. Борба за Бога Растко Јовић Василиј Кандински, Страшни суд, 1912. Дуговати Богу У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18–19). Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3Мој 23, 10) Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљена од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и прими сте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учини сте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт 25, 34–40) Улагање у љубав Исус рече: Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. (Лк 7, 41–47) Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући, подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?! Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави: Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу. Суд Божији Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа. Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто… А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим 2, 1–4) Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца. Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. (Рим 12, 18–19) У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави? Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима. http://teologija.net/borba-za-boga/
  3. Борба за Бога Растко Јовић Василиј Кандински, Страшни суд, 1912. Дуговати Богу У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18–19). Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3Мој 23, 10) Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљена од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и прими сте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учини сте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт 25, 34–40) Улагање у љубав Исус рече: Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. (Лк 7, 41–47) Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући, подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?! Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави: Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу. Суд Божији Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа. Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто… А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим 2, 1–4) Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца. Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. (Рим 12, 18–19) У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави? Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима. http://teologija.net/borba-za-boga/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  4. На летњу славу, празник Сабор светог архистратига Гаврила, у четвртак, 26. јула 2018. године, свету архијерејску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживао је Епископ мохачки г. Исихије, који је и настојатељ Светоархангелске обитељи, монаштво и свештенство Епархије бачке. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи, Митрополит Порфирије је истакао важност послушања Богу, које се, како Високопреосвештени истиче, потврђује у нашим појединачним животима као послушање Цркви. Да би извршавање воље Божје могло да буде као послушање Богу, неопходно је да имамо живу веру која није ништа друго него поверење у Бога, у Његову љубав према нама, али зато је уз веру потребно да имамо и ми љубав према Богу. Без послушања вољи Божјој немогуће је служити, али послушање не значи слепо вршење правилâ и законâ који постоје у Цркви. Да би вера била жива и да би се пројавила наша љубав према Богу и та љубав постала стил нашега живота, потврђујући се у односу на друге, потребно је придружити и молитву, навео је Митрополит, уз поруку да је потребно да почнемо да живимо својом вером. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. У току свете Литургије, владика Исихије је у свештени ђаконски чин рукоположио катихету Мирка Божића из Бачке Паланке. Епископ Исихије је, заједно са братством свештене ковиљске обитељи, за све оне који су дошли да увеличају празнично славље, припремио трпезу љубави у манастирској порти. Извор: Епархија бачка
  5. -Слава Светоархангелске обитељи у Ковљу- У древном Светоархангелском манастиру, као једном од духовних центара и плодоносних благодатних кошница, два велика сабора бивају сваке године: зими 8/21. новембра - о празнику Светог архангела Михаила, и лети 13/26. јула - о празнику Светог архангела Гаврила. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На летњу славу, празник Сабор светог архистратига Гаврила, у четвртак, 26. јула 2018. године, свету архијерејску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживао је Епископ мохачки г. Исихије, који је и настојатељ Светоархангелске обитељи, монаштво и свештенство Епархије бачке. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи, Митрополит Порфирије је истакао важност послушања Богу, које се, како Високопреосвештени истиче, потврђује у нашим појединачним животима као послушање Цркви. Да би извршавање воље Божје могло да буде као послушање Богу, неопходно је да имамо живу веру која није ништа друго него поверење у Бога, у Његову љубав према нама, али зато је уз веру потребно да имамо и ми љубав према Богу. Без послушања вољи Божјој немогуће је служити, али послушање не значи слепо вршење правилâ и законâ који постоје у Цркви. Да би вера била жива и да би се пројавила наша љубав према Богу и та љубав постала стил нашега живота, потврђујући се у односу на друге, потребно је придружити и молитву, навео је Митрополит, уз поруку да је потребно да почнемо да живимо својом вером. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. У току свете Литургије, владика Исихије је у свештени ђаконски чин рукоположио катихету Мирка Божића из Бачке Паланке. Епископ Исихије је, заједно са братством свештене ковиљске обитељи, за све оне који су дошли да увеличају празнично славље, припремио трпезу љубави у манастирској порти. Извор: Епархија бачка View full Странице
  6. У шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/08. јула 2018. године, када Црква празнује успомену на Свету преподобномученицу Февронију, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у загребачком Саборном храму Преображења Господњег. Саслужујућем му свештенству и верном народу Митрополит се обратио литургијском беседом после прочитаног одељка из Јеванђеља од Матеја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8) Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ratio. Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво. Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера. Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење. Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“. Извор: Српска Православна Црква
  7. -По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже, презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави, поручио је митрополит Порфирије. У шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/08. јула 2018. године, када Црква празнује успомену на Свету преподобномученицу Февронију, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у загребачком Саборном храму Преображења Господњег. Саслужујућем му свештенству и верном народу Митрополит се обратио литургијском беседом после прочитаног одељка из Јеванђеља од Матеја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8) Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ratio. Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво. Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера. Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење. Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Митрополит је у току службе у чтеца произвео Зарију Вуковић који наставља традицију својих предака који су били испуњени Божијим духом. Високопреосвећени је подсјетио да је његов прађед био свештеник, а ђед Зарија чије име носи, мученички пострадао заједно са хиљадама најбиранијих Црногораца 1945. без суда и пресуде и да свети квасац којим Бог закваси породицу, душу не може да нестане. У архипастирској бесједи је нагласио да не треба изгубити из вида да је Балкан темељ и коријен свега што је најсавршеније, најмудрије и најзаначјније у Европи, Америци и читавом свијету. И не само што је древна хеленска мудрост која је утемељила европску знање са Балкана, него је на овим просторима процвјетало хришћанство, вјера који је једини истински темељ људске природе и заједнице. „Градити људско друштво, заједницу без и против Бога, без Христа Богочовјека само могу безумници.То је грађење куће, човјечанства на пијеску. Кад градите на људском, пролазном ништавном знању а не на мудрости Божијој и на оним вриједностима које представљају ту мудрост, дуне вјетар, поплава и све оде у парампарчад. Све што је у нашем народу саграђено, што остаје и што је вјечно грађено је на Христу, том крајоуглом камену“, рекао је владика истичући да су Свети Василије Острошки, Арсеније и Стефан Пиперски, Преподобни Симеон Дајбабски, Свети Момишићки мученици, Петар Цетињски градили на том камену темељцу, на вјечном Логосу кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и зато је њихова грађевина и спомен непоколебљив и вјечан. Он је казао да је на имену Божијем, на Христу Богочовјеку, на светом Јеванђељу саграђено и гради се и данас све што је вјечно и непролазно. „Бог је дао слободу и ко хоће може да гради на пијеску своју кућу, државу, нацију. Међутим, они који су просвећени и имају разума, они знају на чему и на коме треба градити себе, своју дјецу, породицу, домове, културу, језик, писмо и чему треба жртвовати свој живот. Дакле на вјечном и непролазном“, рекао је архиепископ цетињски истичући да су свједоци тога и светитељи и мученици које данас прослављамо Лукијан, Димитрије Царевић кога је дјетиња мученичка крв уписала у памћење свог православног народа. Митрополит: Ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима па и данас Послије Литургије и Светог причешћа Митрополит је подсјетио да су због забране ћирилице од аустроугарског окупатора професори овдје прогоњени и 1916. и казао да је добро да се у Даниловграду баш данас наставља одбрана образа, части, достојанства и вриједности на којима је саграђена сва наша култура-писменост јер је на ћирилици написано све оно чиме се поносимо и пред Богом и пред људима. Нагласио је да су даниловградски ђаци на челу са професором Југославом Благојевићем наставили пут оних који нијесу прихватили окупаторску азбуку и да су они свједоци да ће се поправити садашње прилике у просвјети када уче дјецу да је Свети Сава окупатор, што значи да је окупатор и Свети Арсеније, његов наследник чије су мошти похрањене управо у Даниловграду. Митрополит је уручио орден Светог Петра Цетињског професору Благојевићу и ђацима даниловградске Гимназије који им је Свети архијерејски синод Српске православне цркве додијелио за показану непоколебљивост и вјерност ћириловском писму и невиним жртвама злочиначког НАТО бомбардовања. Ученике је даривао и књигама. Захваљујући се на признању Благојевић је казао да без дјеце, његових ученика не би било могуће да се брани ћирилица и обиљежава годишњица НАТО злочина. “ Они свједоче и свједочиће истину не размишљајући о последицама, да је све вриједно у Црној Гори од њеног настанка написано на ћирилици и да је 1999. године према нашем народу почињен злочин чије жртве не смијемо заборавити. Моја заслуга, ако је има, је у томе што сам их подржавао и помагао у свему што су на том плану радили. Оно због чега смо обиљежени и због чега желе да нас кажњавају је што смо тражили равноправност ћирилице коју су само формално или грешком чак и Уставом гарантовали“, истакао је професор и подсјетио да је причу о равноправности ћирилице у овој школи први покренуо професор Јанко Булатовић. Благојевић се запитао на какав би их тек Крст разапињали да су се дрзнули да траже равноправност за српски језик или повратак вјерноуке у наше школе и изразио наду да ће и послије њих доћи они који ће наставити оно што су они и њихови претходници урадили. Митрополит је рекао да се нада да ће се садашња власт вратити разуму јер избацујући ћирилицу они морају да скину и назив школе која носи име Светог Петра Првог што он као наследник Светог Петра Цетињског у том случају и захтејва. „Откуд им право да зову школу именом Светог Петра Првог Његоша уколико се одричу његове вјере и часног крста, жртве и писма на коме је написао све што је написао“, рекао је митрополит и истакао да је право свих да пишу којим хоће писмом, али ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима и данас. Након тога златни лик Ловћенског Тајновидца и новчану награду уручио је мнодјетињој породици Влада и Светлане Жижић зато што су испунили Божију заповјест Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме, истичући да зао дух који укуда ћирилицу у исто вријеме разара породицу, оно што је најсветије за сваки народ. Отац шесторо дјеце се захвалио на признању, али и помоћи свима који им дају подршку у подизању и очувању породице на хришћанским темељима и вриједностима. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије подржао је мајке Црне Горе које већ дужи период протестују тражећи повраћај надокнада и позвао предсједника и Владу Црне Горе да новац који су спремили за НАТО који нас је бомбардовао врате мајкама. Сабрање је настављено уз пригодан програм у којем су учествовали гуслар Спасоје Поповић, рецитатор Арсеније Секулић и дјеца школе вјеронауке при Храму Свете Текле у Даниловграду. Домаћин отац Жељко Ћалић, парох даниловградски на свечаном ручку се захвалио свима и честитао професору, ђацима и породици Жижић на одликовањима и благослову истичући да је њихов пут заправо пут Светог Саве, Св. Арсенија и Светог Василија, и да нам они показују својим примјером како се иде путем који смо и ми одабрали и то не само декларативно већ својим дјелом. Пожелио је да се тај благослов умножи и да нам Бог да свима храбрости да дјелима свједочимо ту праву истину Божију да смо заиста потомци Светога Петра Цетињскога и свих светих из рода нашега и тако различити да служимо једном истом циљу и идемо истим путем у живот вјечни. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. „У ово наше вријеме вјечно људско достојанство се заборавља и жртвује пролазном, ништавном земаљском. Христос- камен темељац кога зидари овога свијета одбацују је крајеугаони камен на коме се гради све што је истинско и честито. Непоколебљива је грађевина, живот, заједница која је кроз вијекове грађена на том тврдом камену, казао је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у Даниловграду гдје је са свештенством служио Свету службу Божију у Цркви Свете првомученице Текле. Митрополит је у току службе у чтеца произвео Зарију Вуковић који наставља традицију својих предака који су били испуњени Божијим духом. Високопреосвећени је подсјетио да је његов прађед био свештеник, а ђед Зарија чије име носи, мученички пострадао заједно са хиљадама најбиранијих Црногораца 1945. без суда и пресуде и да свети квасац којим Бог закваси породицу, душу не може да нестане. У архипастирској бесједи је нагласио да не треба изгубити из вида да је Балкан темељ и коријен свега што је најсавршеније, најмудрије и најзаначјније у Европи, Америци и читавом свијету. И не само што је древна хеленска мудрост која је утемељила европску знање са Балкана, него је на овим просторима процвјетало хришћанство, вјера који је једини истински темељ људске природе и заједнице. „Градити људско друштво, заједницу без и против Бога, без Христа Богочовјека само могу безумници.То је грађење куће, човјечанства на пијеску. Кад градите на људском, пролазном ништавном знању а не на мудрости Божијој и на оним вриједностима које представљају ту мудрост, дуне вјетар, поплава и све оде у парампарчад. Све што је у нашем народу саграђено, што остаје и што је вјечно грађено је на Христу, том крајоуглом камену“, рекао је владика истичући да су Свети Василије Острошки, Арсеније и Стефан Пиперски, Преподобни Симеон Дајбабски, Свети Момишићки мученици, Петар Цетињски градили на том камену темељцу, на вјечном Логосу кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и зато је њихова грађевина и спомен непоколебљив и вјечан. Он је казао да је на имену Божијем, на Христу Богочовјеку, на светом Јеванђељу саграђено и гради се и данас све што је вјечно и непролазно. „Бог је дао слободу и ко хоће може да гради на пијеску своју кућу, државу, нацију. Међутим, они који су просвећени и имају разума, они знају на чему и на коме треба градити себе, своју дјецу, породицу, домове, културу, језик, писмо и чему треба жртвовати свој живот. Дакле на вјечном и непролазном“, рекао је архиепископ цетињски истичући да су свједоци тога и светитељи и мученици које данас прослављамо Лукијан, Димитрије Царевић кога је дјетиња мученичка крв уписала у памћење свог православног народа. Митрополит: Ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима па и данас Послије Литургије и Светог причешћа Митрополит је подсјетио да су због забране ћирилице од аустроугарског окупатора професори овдје прогоњени и 1916. и казао да је добро да се у Даниловграду баш данас наставља одбрана образа, части, достојанства и вриједности на којима је саграђена сва наша култура-писменост јер је на ћирилици написано све оно чиме се поносимо и пред Богом и пред људима. Нагласио је да су даниловградски ђаци на челу са професором Југославом Благојевићем наставили пут оних који нијесу прихватили окупаторску азбуку и да су они свједоци да ће се поправити садашње прилике у просвјети када уче дјецу да је Свети Сава окупатор, што значи да је окупатор и Свети Арсеније, његов наследник чије су мошти похрањене управо у Даниловграду. Митрополит је уручио орден Светог Петра Цетињског професору Благојевићу и ђацима даниловградске Гимназије који им је Свети архијерејски синод Српске православне цркве додијелио за показану непоколебљивост и вјерност ћириловском писму и невиним жртвама злочиначког НАТО бомбардовања. Ученике је даривао и књигама. Захваљујући се на признању Благојевић је казао да без дјеце, његових ученика не би било могуће да се брани ћирилица и обиљежава годишњица НАТО злочина. “ Они свједоче и свједочиће истину не размишљајући о последицама, да је све вриједно у Црној Гори од њеног настанка написано на ћирилици и да је 1999. године према нашем народу почињен злочин чије жртве не смијемо заборавити. Моја заслуга, ако је има, је у томе што сам их подржавао и помагао у свему што су на том плану радили. Оно због чега смо обиљежени и због чега желе да нас кажњавају је што смо тражили равноправност ћирилице коју су само формално или грешком чак и Уставом гарантовали“, истакао је професор и подсјетио да је причу о равноправности ћирилице у овој школи први покренуо професор Јанко Булатовић. Благојевић се запитао на какав би их тек Крст разапињали да су се дрзнули да траже равноправност за српски језик или повратак вјерноуке у наше школе и изразио наду да ће и послије њих доћи они који ће наставити оно што су они и њихови претходници урадили. Митрополит је рекао да се нада да ће се садашња власт вратити разуму јер избацујући ћирилицу они морају да скину и назив школе која носи име Светог Петра Првог што он као наследник Светог Петра Цетињског у том случају и захтејва. „Откуд им право да зову школу именом Светог Петра Првог Његоша уколико се одричу његове вјере и часног крста, жртве и писма на коме је написао све што је написао“, рекао је митрополит и истакао да је право свих да пишу којим хоће писмом, али ћирилица је писмо Црне Горе била вјековима и данас. Након тога златни лик Ловћенског Тајновидца и новчану награду уручио је мнодјетињој породици Влада и Светлане Жижић зато што су испунили Божију заповјест Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме, истичући да зао дух који укуда ћирилицу у исто вријеме разара породицу, оно што је најсветије за сваки народ. Отац шесторо дјеце се захвалио на признању, али и помоћи свима који им дају подршку у подизању и очувању породице на хришћанским темељима и вриједностима. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије подржао је мајке Црне Горе које већ дужи период протестују тражећи повраћај надокнада и позвао предсједника и Владу Црне Горе да новац који су спремили за НАТО који нас је бомбардовао врате мајкама. Сабрање је настављено уз пригодан програм у којем су учествовали гуслар Спасоје Поповић, рецитатор Арсеније Секулић и дјеца школе вјеронауке при Храму Свете Текле у Даниловграду. Домаћин отац Жељко Ћалић, парох даниловградски на свечаном ручку се захвалио свима и честитао професору, ђацима и породици Жижић на одликовањима и благослову истичући да је њихов пут заправо пут Светог Саве, Св. Арсенија и Светог Василија, и да нам они показују својим примјером како се иде путем који смо и ми одабрали и то не само декларативно већ својим дјелом. Пожелио је да се тај благослов умножи и да нам Бог да свима храбрости да дјелима свједочимо ту праву истину Божију да смо заиста потомци Светога Петра Цетињскога и свих светих из рода нашега и тако различити да служимо једном истом циљу и идемо истим путем у живот вјечни. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Јавна расправа о постављању споменика у Врњачкој Бањи била је полемична посебно због биста и споменика историјским личностима и боговима фото: М. Дугалић Врњачка Бања – Нема спора о томе да се у Врњачкој Бањи, поводом обележавања 150 година организованог бављења туризмом, мора наћи спомен-обележје Павлу Мутавџићу, намеснику кнеза Милоша Обреновића који је, као окружни начелник, са неколико виђенијих људи 1868. године основао „Фундаторско друштво кисело-вруће воде” у Врњцима. Од тада је и започето озбиљније бављење бањским лечењем и понудама за одмор и забаву у Врњачкој Бањи. Тај предлог, истакнутог културног радника Бошка Руђинчанина, као и онај да се у овој бањи нађе биста Миодрага Б. Протића, познатог сликара и оснивача Музеја савремене уметности у Београду, рођеног у Врњачкој Баљи су у поодмаклој реализацији то јест при крају сложене процедуре одлучивања. политика.рс Ево и целог текста:
  11. Препоручујемо текст катихете Бранислава Илића "Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека". Аутор своју пажњу посвећује значају овог дивног празника ослањајући се на Светописамска сведочанства и богослужење овог празника Пресвете Богородице. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника). Често се међу нашим народом може чути питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник? У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом. Богослужење празника Сретења Господњег Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар) Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву: „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111). Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника): View full Странице
  12. Позивам Вас све, драга браћо и сестре, да овогодишње празновање Рождества Христовог проведемо на такав начин како би оно за нас било један стваран и светао догађај. Као што и први Божић, дан када се родио на земљи Син Божији, и који су прославили Анђели, пастири, мудраци и други није значио само једно славље и радост, него је учинио одлучујући помак и промену у историји човечанства, тако и овај наш Божић може и треба да буде догађај који ће значити одлучујући помак унапред и преображај на боље у нашим властитим животима. То ћемо постићи ако прихватимо и испунимо поруку коју нам је дао новорођени Богомладенац, а то је: пре свега да прихватимо једни друге као своју браћу и сестре, да једни другима опростимо, да се измиримо и да са свима живимо у слози и љубави. Свему томе можемо се научити гледајући на Христов пример. Он је рекао: „Угледајте се на мене…“! Будимо увек отворени за Бога и отворени једни за друге! Ако тако будемо славили Божић, ова Нова 2018-та година, која је пред нама, биће пам од Бога благословена и испуњена Његовим даровима, а ми оспособљени да Њему служимо, да се у Њему спасавамо и да напредујемо у сваком добру. Срећан вам Божић! МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Учествујући са Вама у Божићној радости и остајући увек отворен према вама у свему, ваш +Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска
  13. Часни оци, преподобни монаси и монахиње, поштовани народе Епархије милешевске, Благодарећи Богу на овом дану, придружујем се и ја као Епископ милешевски у својим Божићним честиткама Његовој Светости нашем Патријарху Господину Иринеју и свему Сабору Епископа наше Свете Цркве и све Вас у радости поздрављам МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! Позивам Вас све, драга браћо и сестре, да овогодишње празновање Рождества Христовог проведемо на такав начин како би оно за нас било један стваран и светао догађај. Као што и први Божић, дан када се родио на земљи Син Божији, и који су прославили Анђели, пастири, мудраци и други није значио само једно славље и радост, него је учинио одлучујући помак и промену у историји човечанства, тако и овај наш Божић може и треба да буде догађај који ће значити одлучујући помак унапред и преображај на боље у нашим властитим животима. То ћемо постићи ако прихватимо и испунимо поруку коју нам је дао новорођени Богомладенац, а то је: пре свега да прихватимо једни друге као своју браћу и сестре, да једни другима опростимо, да се измиримо и да са свима живимо у слози и љубави. Свему томе можемо се научити гледајући на Христов пример. Он је рекао: „Угледајте се на мене…“! Будимо увек отворени за Бога и отворени једни за друге! Ако тако будемо славили Божић, ова Нова 2018-та година, која је пред нама, биће пам од Бога благословена и испуњена Његовим даровима, а ми оспособљени да Њему служимо, да се у Њему спасавамо и да напредујемо у сваком добру. Срећан вам Божић! МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Учествујући са Вама у Божићној радости и остајући увек отворен према вама у свему, ваш +Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска View full Странице
  14. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Мирко Вукотић никшићки парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Сабрани, који се постом припремају за најрадоснији хришћански празник Божић, примили су Свето Причешће, а на крају Литругије архипастирском словом празник им је честитао Митрополит Амфилохије. Он је казао да је Бог – Бог живих, а не мртвих. -Бог је Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог светих пророка, апостола, светих отаца и матера наших, свете дјеце Божије која су се крстила у име Господње и која су Господу послужила, међу којима спада и наш Новомученик Станко Острошки. Бог је Бог живих и зато ми данас прослављамо све оне који су својом вјером, својим животом, својим подвигом, својом жртвом прославили живога Бога. Од првих праотаца, преко пророка и Цара Давида и преко свих оних који су уградили себе у историју народа Божијег, у историју Христовог дејства и присуства у животу неба и земље, до наших времена – казао је Митрополит Амфилохије. Он је подсјетио да се Црква Божија припремајући се за прослављење Христовог Рождества у ове дане прво сјећа свете дјеце и прославља Дјетињце, потом се сјећа светих мајки на челу са Богомајком Пресветом Богородицом и прославља Материце, а онда се у недјељу уочи Христовог Рођења сјећа и светих отаца и прославља Оце. – Припремајући се за Свето Рождество Христово ми прослављамо Дијете предвјечно, Христа Господа Бога нашег, од Дјеве рођеног, јединородног Сина Божијег, па отуда и прослављамо Дјетињце, зато што је Он први и посљедњи, почетак и крај, зато што су дјеца симбол Њега. Дијете је симбол самог Бога, узор људског живљења на земљи по својој безазлености, својој чистоти, п освом здравоумљу и својој цјеломудрености. Кроз материнство Пресвете Дјеве које прослављамо, Оне која је родила Христа Бога нашег, прослављамо свако материнство, свако рођење од мајке овдје на змељи, а нарочито оне свете мајке које су уградиле себе у живот самога Господа нашег, рађајући свету и благословену дјецу. Свете оце и праоце које прослављамо, свете мајке и свето материнство и свету дјецу на челу са Христом Богом, дјететом, предвјечним Богом, Црква прославља оно што је најсветије, оно што је огледало живог Бога и Његовог присуства у историји рода људског, а то су управо Дијете, Мајка и Отац – казао је Митрополит Амфилохије. Према његовим ријечима треба да се научимо поштовању три основне светиње људског живота, очинства, материнства и дјетињсва. – Овдје у Острогу се то прославља вјековима, а прослављамо научени од Светог оца Василија Острошког – казао је Митополит и пожелио да свјетлост Свете Тројице Оца, Сина и Духа Светог обасја све који се сабирају у острошкој светињи, а на првом мјесту светосавски и световасилијевски народ који живи у Црној Гори, а преко њега и све земаљске народе. Митрополит Амфилохије је такође подсјетио да се у новије вријеме у свијету прославља тзв. Дан жена и казао да је тај празник празан и да нема суштину, те да је једини истински празник жене и жеског рода у тајни материнства, као што је у тајни очинства небозменог једино прослављање очинства и отаца на земљи и као што је у прослављању Божић Бате, Христа Бога, прослављање онога што је најдивније и што ће нас оправдати пред Богом. Подсјетимо, Оци се увијек празнују посљедње недјеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, дјеца везују своје очеве, а ови им се “дријеше” поклонима, исто као и мајке. Због тога су сабрани, на челу са протосинђелом Сергијем на крају богослужења везивали Митрополита Амфилохија, који их је даривао поклонима. Заједничарење сабраних са Митрополитом Амфилохијем у острошкој светињи настављено је за трепезом хришћанске љубави. Извор: Манастир Острог
  15. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, у недјељу 30. по Духовима, 18./31. децембра 2017. љета када наша Света Црква слави Светог мученика Севастијана, Светог Модеста и друге – на Оце, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Звучни запис митрополитове бесједе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Мирко Вукотић никшићки парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Сабрани, који се постом припремају за најрадоснији хришћански празник Божић, примили су Свето Причешће, а на крају Литругије архипастирском словом празник им је честитао Митрополит Амфилохије. Он је казао да је Бог – Бог живих, а не мртвих. -Бог је Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог светих пророка, апостола, светих отаца и матера наших, свете дјеце Божије која су се крстила у име Господње и која су Господу послужила, међу којима спада и наш Новомученик Станко Острошки. Бог је Бог живих и зато ми данас прослављамо све оне који су својом вјером, својим животом, својим подвигом, својом жртвом прославили живога Бога. Од првих праотаца, преко пророка и Цара Давида и преко свих оних који су уградили себе у историју народа Божијег, у историју Христовог дејства и присуства у животу неба и земље, до наших времена – казао је Митрополит Амфилохије. Он је подсјетио да се Црква Божија припремајући се за прослављење Христовог Рождества у ове дане прво сјећа свете дјеце и прославља Дјетињце, потом се сјећа светих мајки на челу са Богомајком Пресветом Богородицом и прославља Материце, а онда се у недјељу уочи Христовог Рођења сјећа и светих отаца и прославља Оце. – Припремајући се за Свето Рождество Христово ми прослављамо Дијете предвјечно, Христа Господа Бога нашег, од Дјеве рођеног, јединородног Сина Божијег, па отуда и прослављамо Дјетињце, зато што је Он први и посљедњи, почетак и крај, зато што су дјеца симбол Њега. Дијете је симбол самог Бога, узор људског живљења на земљи по својој безазлености, својој чистоти, п освом здравоумљу и својој цјеломудрености. Кроз материнство Пресвете Дјеве које прослављамо, Оне која је родила Христа Бога нашег, прослављамо свако материнство, свако рођење од мајке овдје на змељи, а нарочито оне свете мајке које су уградиле себе у живот самога Господа нашег, рађајући свету и благословену дјецу. Свете оце и праоце које прослављамо, свете мајке и свето материнство и свету дјецу на челу са Христом Богом, дјететом, предвјечним Богом, Црква прославља оно што је најсветије, оно што је огледало живог Бога и Његовог присуства у историји рода људског, а то су управо Дијете, Мајка и Отац – казао је Митрополит Амфилохије. Према његовим ријечима треба да се научимо поштовању три основне светиње људског живота, очинства, материнства и дјетињсва. – Овдје у Острогу се то прославља вјековима, а прослављамо научени од Светог оца Василија Острошког – казао је Митополит и пожелио да свјетлост Свете Тројице Оца, Сина и Духа Светог обасја све који се сабирају у острошкој светињи, а на првом мјесту светосавски и световасилијевски народ који живи у Црној Гори, а преко њега и све земаљске народе. Митрополит Амфилохије је такође подсјетио да се у новије вријеме у свијету прославља тзв. Дан жена и казао да је тај празник празан и да нема суштину, те да је једини истински празник жене и жеског рода у тајни материнства, као што је у тајни очинства небозменог једино прослављање очинства и отаца на земљи и као што је у прослављању Божић Бате, Христа Бога, прослављање онога што је најдивније и што ће нас оправдати пред Богом. Подсјетимо, Оци се увијек празнују посљедње недјеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, дјеца везују своје очеве, а ови им се “дријеше” поклонима, исто као и мајке. Због тога су сабрани, на челу са протосинђелом Сергијем на крају богослужења везивали Митрополита Амфилохија, који их је даривао поклонима. Заједничарење сабраних са Митрополитом Амфилохијем у острошкој светињи настављено је за трепезом хришћанске љубави. Извор: Манастир Острог View full Странице
  16. Ако пак, човек има све, али нема Бога, он проживљава унутрашње муке. Зато нам је, по мери наше снаге, неопходно да се приближимо Богу. Само у Божијој близини човек проналази радост – истинску, вечну. Живећи далеко од Сладког Исуса, испијамо горку чашу. Када старозаветни човек постаје царев син, он се храни божанским уживањима, небеском сладошћу, пребива у рајској радости, и већ у овом живот има делић предукуса рајског блаженства. Од мале рајске радости човек се сваког дана успиње ка све већој и већој. Поставља себи питање: „Није ваљда да у рају постоји нешто више од онога што сада осећам?“ Он се налази у таквом стању, да се не може бавити никаквим послом. Од ове божанске топлоте и сладости његове ноге, дословно речено, клецају. Његово срце пуца, трепери од радости, жели да разруши танку глинену ограду грудног коша и да одлети – јер земља и све земно чине се срцу као безвредне ситнице. Прво је човек разговарао са Богом. Ипак, после је отишао од Бога и почео да се осећа попут човека који је некада живео у дворцу, а потом се једном заувек нашао за вратима дворца, гледао га из даљине и горко плакао. Како страда дете, када је далеко од мајке, тако страда и мучи се човек далек од Бога. Чим човек почне да одступа од Бога, настају паклене муке. Ђаво је успео да га удаљи од Бога тако далеко, да је човек почео да се клања кумирима и приноси своју децу за жртве овим идолима. Како је то страшно! И ево бесови: где их толико проналазе, толико „богова“? <…> Ипак, највише се мучи сам ђаво јер је он даље од свих одступио од Бога и од љубави. Кад љубав одлази, почињу страшне, паклене муке. Шта је супротно љубави? Злоба. А злоба и мучење су једно исто. Онај ко је одступио од Бога, подложан је утицају бесова, док онај ко живи са Богом, прима божанску Благодат. Благодат Божија умножава се код оног ко је има. А ако човек има мало Благодати, но користи се њоме без потребне богобојажљивости, одузеће му се и оно мало што има (види Лк. 19, 26). Савременим људима недостаје Божије Благодати, јер грешећи одбацују од себе и оне мрвице Благодати које имају. Када Божија Благодат одступа, на човека се помамно бацају бесови. У зависности од тога колико су људи одступили од Бога, они осећају огорчење у овом животу. У другом животу, осећаће вечну муку. У којој мери човек живи према вољи Божијој, толико – још у овом животу – у неком степену може осетити сладост раја. Или ћемо већ у овом животу осећати рајску радост, и одавде отићи у рај, или ћемо делимично осећати паклено мучење – и сачувај нас Боже – завршити у аду. Рај је исто што и доброта, адско мучење исто што и зло. Када човек чини добра дела, осећа радост. Када чини грех – страда. Што више добра чини човек, више се радује, што више зла чини, умножава се страдање његове душе. Да ли лопов осећа радост? Каква тамо може бити радост – њу осећа онај ко чини добра дела. Све и да нађеш нешто на путу, и подигнеш, и назовеш ту ствар својом – одмах ћеш изгубити мир. Проналазач не зна ко је изгубио неку ствар, није никога опљачкао, нити оштетио, па ипак остаје лишен унутрашњег мира. Шта рећи о лопову! Чак када човек нешто добије од другог – он не осећа ону радост, коју осећа када дарује. Каква може бити радост ако крадеш и оштећујеш другог. Зато, погледајте на оне који жалосте и обмањују друге: како имају страшна лица, какве одвратне гримасе! Човеку ће платити онај власник, за кога ради Људи, који су се удаљили од Бога, никада неће осетити утеху и двоструко се муче. Онај ко не верује у Бога и будући живот, не само да је лишен утехе, него осуђује себе на вечне муке. Човеку ће платити онај домаћин, за кога ради. Ако радиш за црног власника, он ће већ овде твој живот начинити црним. Ако радиш за грех, са тобом ће се обрачунати ђаво. Ако умножаваш добродетељ, теби ће Христос платити. Што више радиш за Христа, то ћеш светлији и радоснији постајати. Али ми кажемо: „Радити за Христа? Па нисмо полудели!“ Како је то страшно! Непризнавање Жртве Христове ради човека! Христос је претрпео Распеће, да би нас искупио од грехова, да би очистио сав људски род. Шта је за нас урадио Христос, и шта ми чинимо за Њега?... Људи желе да греше и да имају доброг Бога. Таквог Бога који би опраштао, док настављамо да грешимо. То јест, да радимо све што желимо. Он да нам прашта, непрестано да прашта, а ми да вртимо своју плочу. Људи не верују и зато се неуморно бацају у грех. Од тога, то јест, од неверја почиње све зло. Људи не верују у други живот, зато се ни са чим не боре. Вређају и обмањују једни друге, остављају своју децу... Чине се такве ствари, од којих застаје глас у грлу. Ти греси нису за шалу. Греси које чак ни Свети Оци нису предвидели у Светим Канонима. Као што је Бог рекао за Содому и Гомору: „Зато ћу сићи да видим да ли све чине као што глас дође преда ме; ако ли није тако да знам“ (Пост. 18, 21). Ако се народ не покаје, ако се не врати Богу, изгубиће вечни живот. Човек треба да помогне самом себи да осети најдубљи смисао живота. Треба да се сабере, да би осетио божанску утеху. Задатак је да човек духовно расте, а не само да се суздржава од грехова. Извор: Православие.ру
  17. Не сећам се дана у којем нисам осећао божанску утеху. Понекад се догађају паузе, када слабије осећам утеху, и тада ми бива лоше. На овај начин сам у стању да схватим колико лоше живи велика већина људи. Одступили су од Бога и зато су лишени божанске утехе. Што се више човек удаљава од Бога, бива му теже. Уколико има Бога, може бити сиромашан свим осталим – ништа му више не треба. О томе се ради. Ако пак, човек има све, али нема Бога, он проживљава унутрашње муке. Зато нам је, по мери наше снаге, неопходно да се приближимо Богу. Само у Божијој близини човек проналази радост – истинску, вечну. Живећи далеко од Сладког Исуса, испијамо горку чашу. Када старозаветни човек постаје царев син, он се храни божанским уживањима, небеском сладошћу, пребива у рајској радости, и већ у овом живот има делић предукуса рајског блаженства. Од мале рајске радости човек се сваког дана успиње ка све већој и већој. Поставља себи питање: „Није ваљда да у рају постоји нешто више од онога што сада осећам?“ Он се налази у таквом стању, да се не може бавити никаквим послом. Од ове божанске топлоте и сладости његове ноге, дословно речено, клецају. Његово срце пуца, трепери од радости, жели да разруши танку глинену ограду грудног коша и да одлети – јер земља и све земно чине се срцу као безвредне ситнице. Прво је човек разговарао са Богом. Ипак, после је отишао од Бога и почео да се осећа попут човека који је некада живео у дворцу, а потом се једном заувек нашао за вратима дворца, гледао га из даљине и горко плакао. Како страда дете, када је далеко од мајке, тако страда и мучи се човек далек од Бога. Чим човек почне да одступа од Бога, настају паклене муке. Ђаво је успео да га удаљи од Бога тако далеко, да је човек почео да се клања кумирима и приноси своју децу за жртве овим идолима. Како је то страшно! И ево бесови: где их толико проналазе, толико „богова“? <…> Ипак, највише се мучи сам ђаво јер је он даље од свих одступио од Бога и од љубави. Кад љубав одлази, почињу страшне, паклене муке. Шта је супротно љубави? Злоба. А злоба и мучење су једно исто. Онај ко је одступио од Бога, подложан је утицају бесова, док онај ко живи са Богом, прима божанску Благодат. Благодат Божија умножава се код оног ко је има. А ако човек има мало Благодати, но користи се њоме без потребне богобојажљивости, одузеће му се и оно мало што има (види Лк. 19, 26). Савременим људима недостаје Божије Благодати, јер грешећи одбацују од себе и оне мрвице Благодати које имају. Када Божија Благодат одступа, на човека се помамно бацају бесови. У зависности од тога колико су људи одступили од Бога, они осећају огорчење у овом животу. У другом животу, осећаће вечну муку. У којој мери човек живи према вољи Божијој, толико – још у овом животу – у неком степену може осетити сладост раја. Или ћемо већ у овом животу осећати рајску радост, и одавде отићи у рај, или ћемо делимично осећати паклено мучење – и сачувај нас Боже – завршити у аду. Рај је исто што и доброта, адско мучење исто што и зло. Када човек чини добра дела, осећа радост. Када чини грех – страда. Што више добра чини човек, више се радује, што више зла чини, умножава се страдање његове душе. Да ли лопов осећа радост? Каква тамо може бити радост – њу осећа онај ко чини добра дела. Све и да нађеш нешто на путу, и подигнеш, и назовеш ту ствар својом – одмах ћеш изгубити мир. Проналазач не зна ко је изгубио неку ствар, није никога опљачкао, нити оштетио, па ипак остаје лишен унутрашњег мира. Шта рећи о лопову! Чак када човек нешто добије од другог – он не осећа ону радост, коју осећа када дарује. Каква може бити радост ако крадеш и оштећујеш другог. Зато, погледајте на оне који жалосте и обмањују друге: како имају страшна лица, какве одвратне гримасе! Човеку ће платити онај власник, за кога ради Људи, који су се удаљили од Бога, никада неће осетити утеху и двоструко се муче. Онај ко не верује у Бога и будући живот, не само да је лишен утехе, него осуђује себе на вечне муке. Човеку ће платити онај домаћин, за кога ради. Ако радиш за црног власника, он ће већ овде твој живот начинити црним. Ако радиш за грех, са тобом ће се обрачунати ђаво. Ако умножаваш добродетељ, теби ће Христос платити. Што више радиш за Христа, то ћеш светлији и радоснији постајати. Али ми кажемо: „Радити за Христа? Па нисмо полудели!“ Како је то страшно! Непризнавање Жртве Христове ради човека! Христос је претрпео Распеће, да би нас искупио од грехова, да би очистио сав људски род. Шта је за нас урадио Христос, и шта ми чинимо за Њега?... Људи желе да греше и да имају доброг Бога. Таквог Бога који би опраштао, док настављамо да грешимо. То јест, да радимо све што желимо. Он да нам прашта, непрестано да прашта, а ми да вртимо своју плочу. Људи не верују и зато се неуморно бацају у грех. Од тога, то јест, од неверја почиње све зло. Људи не верују у други живот, зато се ни са чим не боре. Вређају и обмањују једни друге, остављају своју децу... Чине се такве ствари, од којих застаје глас у грлу. Ти греси нису за шалу. Греси које чак ни Свети Оци нису предвидели у Светим Канонима. Као што је Бог рекао за Содому и Гомору: „Зато ћу сићи да видим да ли све чине као што глас дође преда ме; ако ли није тако да знам“ (Пост. 18, 21). Ако се народ не покаје, ако се не врати Богу, изгубиће вечни живот. Човек треба да помогне самом себи да осети најдубљи смисао живота. Треба да се сабере, да би осетио божанску утеху. Задатак је да човек духовно расте, а не само да се суздржава од грехова. Извор: Православие.ру View full Странице
  18. Смисао трансценденције, Емануел Левинаса Матица српска препоручује философију француског философа, јеврејског поријекла Емануел Левинаса: „Смисао трансценденције“ О избављењу Кад Бог упада у мишљење Бог, смрт и вријеме Етика као прва философија Издвачи: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори – Подгорица Богословски факултет Светог Василија Острошког – Фоча Друштво философа Црне Горе – Никшић С француског превео: Спасоје Ћузулан (1939-2015) Уредник: Драго Паровић Прво издање, 2017. година 17 x 24 цм, 426 стр. Броширан повез, ћирилица Ако нас О избављењу изненађује својом неочекиваном зрелошћу, ако нас Кад Бог упада у мишљење и Бог, смрт и вријеме изнова онемогућавају да се задовољимо класичним и савремним философским питањима-одговорима, онда нас Етика као прва философија, дочекује својом истрајношћу у порицању Реченог. То нас враћа на почетно питање континуитета и монолитности Левинасове философије. Упркос супротним тврдњама, нама се чини допуштеним да упитамо: Није ли рана потреба за избављењем макар скривено најава Жеље за Бесконачним и етике као прве философије (Другог), као смисла трансценденције? Односно, да ли (не)задовољивост потребе одговара немиру мишљења и његовој несаници који своју клицу сасвим сигурно имају у трагању за избављењем? Да ли се немогућност да се умакне сопственој егзистенцији и стиду од ње јавља у новом лику као немогућност да се не одговори Другоми његовој заповијести „Ти ме не смијеш убити!“? (Драго Перовић).
  19. У оквиру јесењег семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу, 26. новембра 2017. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај, катихета Милован Крстић је одржао предавање, на тему: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети”. Извор: Радио Беседа View full Странице
  20. Протопрезвитер Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, началствовао је 24. октобра Литургијским сабрањем у манастиру Ваведење. „Један је проблем у нама, а то је да смо изгубили Бога у себи“, рекао је отац Андреј који је додао да човек нема поверења у Бога и да је опхрван грехом. Затим је отац Андреј истакао да је Русија права православна земља која смета Западу. „Ми ћемо победити ако сачувамо правосавље и ако га пренесемо деци“, закључио је отац Андреј коме се на служби, беседи и посети захвалио протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, духовник Ваведењског манастира. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  21. Оче Илија, велико Вам хвала што сте пристали да дате интервју за портал Православие.ру. Прво питање: како данас да проповедамо Христа? – Да говоримо да је Бог створио свет. Да су наше догме само о Истини. Да имамо Свето Писмо, Библију – Нови и Стари Завет. Да је наш живот у Цркви, пре свега, заснован на Новом Завету, који се наставља на Стари Завет. Стари Завет обухвата период од наших прародитеља Адама и Еве, па до Рођења Христовог. Историја данашњег света, цивилизације одређена је Новим Заветом. То је очигледно, јер чак и рачунање времена почиње од Рођења Христовог. За човека се каже да је венац творевине, да је изнад осталих. Ево као цар– пре је био цар –или као председник сада. Кроз историју видимо да сваки владар влада у оквирима својих могућности. Бог који је створио свет, Васељену– не само нашу планету, него и Сунце, и читав космос, – он је Господар целог света. И целог нашег живота. Човек као највише створење, посебно је устројен: како спољашње, тако и унутрашње. Он има разум, емоције и вољу – прву и најважнију особину душе. И Бог то чува. Питају се: зашто постоји зло? Зло постоји. Али зло је рушење воље Божије и одступање од воље Божије. Прво зло се догодило у анђеоском свету, када је део анђела одступио од Бога. Они су устали против Бога и својим бунтом изгубили оно достојанство које су испрва имали. Тако су постали демони. То су зли дуси. И они се константно боре против Бога. Али, сила, разуме се, остаје код Бога. Господ, по Својој Премудрости их још увек није изоловао. Речено је у Јеванђељу: Сатана је као муња збачен са неба. И наставља своја злодела– то се не сме заборавити. Несрећни су они људи који не узимају у обзир постојање Бога и не узмају у обзир присуство тамних сила. Зато и трпе разне невоље. Наравно, много губе.
  22. ДОК САМ УПОЗНАВАО БОГА (духовна хорор прича) - Схватате, наравно, да сам овде грешком. Ово, наросто, није могуће. - Ја се слажем са Вама, сигурно је грешка. Ужасна, ужасна грешка! - Мислим, заиста, после свог мог напора и труда, па ја сам читав свој живот посветио томе да упознам Бога, а сада... ! Ма не, није могуће, све сам учинио како треба! - Дабоме да јесте! - Јесам. Ово је неко, неко чекање... Неки међупростор. Па не могу овде остати! - А зашто бисте!? Још као дете сте све жртвовали и подредили Вашој љубави према Богу! - Тачно! То је тачно! Задубио сам се у књиге, цео сам био у њима, и кад је трајала школска година и кад су трајали распусти, књиге су биле моји најбољи пријатељи! И црква, наравно! Из цркве нисам излазио! То су ми били најбољи пријатељи! - То је зато што нисте проналазили разумевања код својих вршњака...! - Па и нисам, да знате...! Они, они су живели за шалу, гласан смех! За испразне разговоре, за глупе проводе... Ја нисам био из те приче! Сељаци, ништа друго. - Само би Вас повукли на дно, драги мој, нисмо ми од овог света! - Знам, ја то знам! Давно сам ја разазнао шта је добро, а шта зло. Разлучио и јасно раздвојио. И тога се доследно држао. - Али ни Ваши родитељи нису то најбоље схватали, зар не!? - Не, нападали би ме да треба да излазим, дружим се, имам девојку! Упирали би прстом и мрмљали како цело село мисли да сам социопата и себичњак! - То је зато што нису имали духовне очи, ништа више. Ви сте само упознавали Бога. - Тачно. То је тачно. На теолошком факултету су макар професори умели да цене мој труд. - Па како и не би, кад сте били један од најбољих студената! Знали сте све, од библијске егзегезе и теологије, преко догматике и филозофије, све до словца у типику! - Хе, немојте ме толико хвалити, утичете на моју гордост... али, истина је, дабоме, све сам знао! - Знам, знам, другачије не бисте ни докторирали! А тек кад сте се рукоположили, колико сте само имали искушења, све због Ваше љубави према Христовој науци! - Свакако! Надао сам се да су људи у граду широког ума, отворенији, академски грађани, али ни моја паства није ме најбоље разумела! - О, они би створили златно теле, да им буде бог, да би могли да га виде и пипну! Такав им је бог требао, а не онај којег сте Ви проповедали! - Тачно! Тачно! Мислили су да сам неки хладан и горд свештеник, само зато што нисам делио њихово сентиментално и патетично доживљавање Бога! Да не помињемо њихово паганско доживљавање Христа и обреда! - А тек њихови испразни разговори и покушаји да се друже са Вама! Хоће народног свештеника, ха, али свештеник је Божији! Најтужније је што ни Ваша породица није схватала шта радите! Човек би помислио да ћете бар код своје супруге наћи разумевање, али не! - Не, не, наравно... Она је хтела мужића, човека који би је држао за руку док шетају, који сваки дан цупка децу на коленима и прича им бајке пред спавање. Који је води на вечере и купује ђинђуве за дан жена. - Није схватала да је Ваш позив много већи од тога! - Много! Много већи! Профанлук није за мене, ја сам свештеник Бога Живога, па ја живим за Јеванђеље! Десетине књига сам написао не би ли други схватили оно што је Христос говорио! То је било моје звање! Мој крст, ако ћете тако! - И децу сте усмерили ка строгим, али правилним хришћанским начелима! Сами су се касније одлучили на тако грешан и трагичан живот. Ви томе нисте допринели. Све сте чинило добро, пожртвовано до краја! - Јесам! Мислим... Јесам ли...? Какво је онда ово место, зашто сам онда овде, реците ми? - ..... - Не знате, или...? Свакако, ово нема смисла! Читав живот сам провео испитујући Свето Писмо, реч по реч, слово по слово, говорио људима о значају Евхаристије... А тек колико је Светих Тајни мојом руком извршено...! - Жудили сте за Царством небеским! - Јесам. Све сам продао за Царство небеско, као у јеванђељској причи! Све сам њему подредио! И Цркви служио пожртвовано, до краја! Црква пре свега! - Читав живот сте се трудили да упознате Бога. - Тачно. И то је тачно! Живот сам подредио томе да упознам Бога, не бих ли једног дана стао пред Њега! То... то је оно што је Господ тражи од нас, зар не? - Ваљда нисте у нечему погрешили? - Па... Не, нисам. Требао бих да сам у Царству небеском сад, зар не? Ово је рај, је ли тако? Мислим... Ако сам за живота упознао Бога, па онда бих Га требао сад, после смрти, срести... - Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили? - Ти... Ти ниси мој бог... Ти... Ти изгледаш као ја, размишљаш као ја, говориш као ја... Ти си ја. - Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили? - Али... Па, не... Нисам то чинио због себе... Нити сам самог себе упознавао. То не може бити тачно... Ти, ти лажеш! Ти си само једно митарство, да, то си ти! Ти не можеш бити моја вечност!! Обмана, демон, дух таме који жели да ме од Христа одвоји, то да... ! Али моја вечност... Не, никако...! - ...... - Зашто ћутиш?! Реци нешто! - ....... - Склони тај одвратни осмех са лица!! Реци нешто!! - Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили? Оног, коме сте све подредили, за кога сте све жртвовали? - Ја... Ја... Ово... ово је грешка... Ово... Оче наш који си на небес... - Да ли сте срели оног кога сте читав жи... - Умукни!! Умукни, зли слуго!! Зачепи, изроде таме!! Господ је са мном!! То није истина!! - ...... - Сав мој труд... У ветар... !? А шта је са онима који су живели за своје ситне, пролазне бриге; који су трошили дане и смејали се, они, са својим ситним и тричавим животима, где су они, а шта су све они радили док сам ја упознавао Бога!!? - Они су живели са Богом. - Мрзим те. Мрзим те. Убићу те. Убићу те. Прекини да се смешкаш, убићу те. Задавићу те голим рукама. Удараћу те док не цркнеш. Разбићу ти лобању. Просућу ти мозак. Обећавам ти, ко год ти био. Прекини да се смешкаш, убићу те!! - Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили? -Молим те, не!!! Не, нека прође... - Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили? "Рече змија. ...у онај дан, кад окусите с њега, отвориће вам се очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро, а шта зло." ( Пост. 3 - 4 ) Животије Утешановић https://www.facebook.com/zruportal Свиђа ми се Коментар
×
×
  • Create New...