Претражи Живе Речи Утехе

Зашто Бог једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? Који је главни задатак хришћанина? Како правилно исповедање вере утиче на молитву и наш земаљски живот? Зашто је спасење немогуће без испуњавања заповести Божјих? На ова и друга питања „Црквене православне газете“ одговара Његово блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Информационо-просветитељско одељење УПЦ објављује интервју с поглаварем уочи имендана блажењејшег владике. — Ваше Блаженство, Бог све воли подједнако, зашто онда једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? — Да, наравно, Бог све воли једнако и не гледа на то ко је ко. То значи да Он у Свом односу према човеку не гледа на лепоту лица, на његову одећу и друштвени положај... Али су Богу пријатнији они који Га воле, односно они који испуњавају Његове заповести. Сам је рекао: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14: 21). А што се тиче могућности и талената – нема човека без талената и способности. Сваки човек има своје способности, сваки човек је у том смислу јединствен. Животни задатак човека јесте да не закопа своје таленте, већ да их развије и употреби у славу Божју и људима на корист. Таленат се може упоредити са зрном које је Господ посејао у сваком човеку, а човек већ треба да га гаји како би добио духовне плодове. Помоћу талената треба да учимо да се молимо, да праштамо, да трпимо, да волимо, да благодаримо Богу, да славословимо Бога и да се кајемо пред Богом – таленти нам се дају како бисмо кроз њих гајили у себи хришћанске врлине које човека воде ка вечном спасењу на Небу. А што се тиче тога зашто Господ не даје сваком човеку исти број талената рећи ћу следеће: то је Божја, а не људска ствар. Са захвалношћу треба да примимо од Бога таленте којих нас Господ удостоји и да се потрудимо да их молитвено умножимо. — У чему се састоји главни задатак хришћанина према Богу? — Хришћанин треба стално да се духовно усавршава. Ако се умешан лекар или уметник стално усавршавају како би избрусили своје мајсторство, како би побољшали своју вештину, и хришћанин треба непрекидно да ради на себи како би побољшао свој лик који му је Бог дао. — Шта је најважније у духовном раду хришћанина? — Молитва је најважнија у животу хришћанина. Молитва има огромну снагу – она приближава човека Богу, руши зид који сами подижемо између Бога и себе, омогућава човеку да осети Истину и даје му прилику да схвати вољу Божју. А кад схвати вољу Божју човек је исправно твори и тако постаје сличан Богу. Ипак, не приближава свака молитва човека Богу, већ само она која се заснива на правилној вери и на правилном знању о Богу. — Без правилне вере не може бити правилне молитве? Како правилна вера може да помогне у молитви Богу? — „Правилна вера је основа свег човековог духовног живота. Ако човек има правилну веру, из ове вере се рађа правилна нада – човек се не узда у себе и богатство, већ у Бога. Из правилне вере се рађа и правилна љубав – не комерцијална, већ пожртвована љубав. И на правилној вери се твори правилна молитва – смирена молитва, молитва покајања, управо она приближава човека Богу. — Бог је савршен и нису Му потребне никакве наше додатне услуге. Зашто нас Господ Исус Христос упозорава: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме воли“ (Јн. 14: 21)? — Заповести које нам је дао Господ наш Исус Христос потребне су самом човеку, а не Богу. Позивајући нас да поштујемо заповести Бог нам објављује Своју божанску вољу. Господ нас упозорава да је како бисмо постали учесници и становници оних предивних обитељи које је припремио за оне који Га воле, потребно да живимо по Његовим заповестима. Господ нам је ове заповести дао за наше добро, оне су нама потребне. Ако човек вара, краде и чини друге грехове, он самим тим повређује себе, рањава своју душу, наноси штету себи. Бог не жели да грешник пропадне, зато нам даје заповести као лекове, помоћу којих можемо да се сачувамо од греховних падова и да се исцелимо од греховних рана како бисмо овде на земљи и у вечности били с Богом. Господ жели да сваки човек буде заједничар Његовог добра, Његовог блаженства. Човек је створен за блажени живот, да живи у миру, радости и срећи, он није створен за мучење. Нажалост, ми то губимо кад чинимо оно што је штетно по нашу природу. Божански закон нас подсећа на то какав човек треба да буде, како треба да поступа, шта треба да ради живећи на овој земљи. — Неки људи кажу да су заповести Божје толико узвишене и тешке за испуњавање (љуби брата свог, окрени леви образ...), да је врло мало оних који могу да их испуне и да се спасу у вечности. И да би их због љубави према човеку на неки начин требало олакшати и прилагодити нашем свету... — Такво мишљење је погрешно. „Оно што је немогуће за човека – могуће је Богу“ (Лк. 18: 27). Бог спасава човека ако човек то жели, ако човек све своје напоре улаже у то да испуњава заповести Божје. „Царство Небеско се на силу осваја и подвижници га освајају“ (Мт. 11: 12). Међутим, труд који човек улаже у своје спасење не одговара величини којом ће Бог украсити оне који се удостоје да буду спасени у Царству Небеском. Господ наш Исус Христос је рекао „онога ко долази к Мени нећу истерати“ (Јн. 6: 37). Свакоме ко жели да се спаси Он пружа Своју свесилну руку и води га ка спасењу. Господ нам је у Својој Цркви оставио сву пуноћу благодати за наше спасење. И кад се човек духовно труди, чисти своје срце и тако постаје способан да прими благодат Божју, све заповести за њега постају жељене, радосне и лаке, зато што благодат Божја теши човеково срце и даје му снагу да их испуњава. Ако човек данас не испуњава заповести и правила на које нас подсећа Јеванђеље, али признаје ове заповести, он још увек има шансе да буде спасен. Он може, као разбојник на крсту, да каже у последњем тренутку: „Опрости!“ – и Бог ће опростити. Али за то треба спознати Господа. Разбојник није био индиферентан, није му било свеједно шта мисли о Бог. Рекао је: „Ти си Господ, Ти невино страдаш, а ја страдам по заслугама“ (в. Лк. 23: 42) – ово правилно поимање Бога је учинило разбојника способним да буде спасен у последњи час. — Кажете да је за спасење важно да се признају заповести Божје које се садрже у Јеванђељу и чувају у Православној Цркви. Шта човек за то треба да ради? — За то треба чувати чистоту свете православне вере која садржи неокрњене заповести Божје, никуда не одступати од православне вере, ни налево, ни надесно. Данас неки покушавају да нас залуде, мешају се у послове Цркве, говоре куда треба да идемо и шта треба да радимо. Оно што треба да радимо одавно је написано у светим законима и имамо тумаче ових закона – свете оце. Управо они правилно тумаче свете законе, а не људи, далеки од Цркве који због свог духовног неискуства наводно желе да учине добро, али се испоставља да је ово добро заправо зло. Свети Јован Крститељ је спремајући људе за долазак Спаситеља позивао „поравнитеЈзе путеве своје“ (в. Мк. 1: 3). Криви пут не води до Бога. Зато треба да чувамо чистоту свете вере, како се не бисмо изгубили у овом животу и како бисмо се удостојили да у вечности будемо с Богом. Извор: Православие.ру

Седме недеље по Васкрсу, која је посвећена светим оцима Првог васељенског Сабора, верујући народ Лапова је са радошћу дочекао свог надлежног Архијереја, Епископа шумадијског Господина Јована. Звучни запис беседе Он је служио Свету Архијерејску Литургију на којој су му саслуживали Архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Србољуб Марковић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесник Горан Живковић, јереји Ивица Камберовић и Мирољуб Блажић, као и протођакон Иван Гашић, ђакони Марко Арсенић и Стеван Илић. За певницом су певали “Србски православни појци” који већ дуже време својим појањем увеличавају богослужења у шумадијској Епархији. Чтецирали су Марко Нешић, Марко Петровић, Милан Михаиловић и Богдан Бранисављевић. После прочитаног Јеванђеља Епископ Јован је одржао беседу присутном народу у којој је нагласио да је ова недеља посвећена Првом васељенском Сабору, а сабор је сазвао цар Константин, који је рођен у Нишу, исти онај који је Миланским едиктом дозволио слободно вероисповедање хришћанства. Овај Сабор је сазван због јереси александријског свештеника Арија, који је говорио да је Син Божји створен у времену, а не да је једносуштан Богу Оцу. Епископи на Сабору су изобличили Арија, његову јерес и све оне који су били његови ученици. Епископ Јован је даље рекао да је разлика између Божијег човека који је просвећен Духом Светим и некога ко се ослања на свој разум и знање велика. Уистину мудри Епископи са Првог васељенског Сабора су били учени од Свете Тројице и у томе је била њихова снага те их памтимо и данас, после седамнаест векова. Он је затим навео да је наш корен Исус Христос и ако се одвојимо од тог корена осушићемо се као биљка која је одвојена од корена. Плодови тог корена су слатки за разлику од горких плодова греха и зла. На Првом васељенском Сабору је формулисан Символ вере, који је допуњен на Другом васељенском Сабору одржаном 381.године. Такође је тада одређен и начин одређивања датума Васкрса који је сачуван до данашњег дана. Епископ Јован се затим осврнуо на првосвештеничку молитву која је читана у данашњем Јеванђељу. Он је нагласио чињеницу да је Бог Син послушан Богу Оцу што треба да нам буде пример. На Саборима није изнето ништа ново већ су свети Оци преносили оно што је и њима пренето од богонадахнутих светитеља. То је тајна свих светитеља и исповедника Христових, а ми смо благословени управо тиме што имамо готове одговоре на најбитнија питаља дате нам од светих људи. Епископ Јован је даље нагласио да је Бог постао човек да би човека уздигао до Бога по благодати. Са обзиром да је Бог уједно био и човек Он разуме нас људе, али уједно треба и ми Њега да разумемо и живимо по Богу. Најјачи је човек који се узда у Бога, а када човек почне да се узда само у своје способности он пропада. Не може нико просветити свет, ако себе прво не просвети, нити може неко другог научити, ако себе прво не научи. Црква стоји непоколебиво две хиљаде година и стојаће све до Страшнога суда. Символ Вере треба често читати, јер је ту дато све што је потребно људском срцу и уму, нагласио је даље Владика Јован у својој богонадахнутој беседи. Он је даље рекао да је Црква тврђава и стуб вере која, иако је на овоме свету, није од овога света да би на крају беседе благословио све присутне вернике. На Светој Литургији су се причестили сви присутни свештеници, а затим су најсветијој Тајни Православне Цркве приступили и верници Лапова. На крају је уследила трпеза љубави која је употпунила овај дан пун духовне радости у Лапову. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светога оца Николаја у Жабљу, 9/22. маја 2020. године. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Иринеј је говорио о светитељу Николају и његовом истинском сведочењу вере. Црквени песник, у данашњим богослужбеним песмама њему посвећеним, каже за њега да је био „Божја устаˮ, пошто је учествовао на Првом васељенском сабору, у граду Никеји. Он је ту сведочио истину православне вере наспрам такозваног аријанства, главног кривоверја оне епохе. Проповедајући истински Јеванђеље Христово целога свога живота могао се назвати „Божја устаˮ, а и свако од нас је призван да буде „Божја устаˮ, а не уста која хуле на Бога. Сви се радујемо у данашњи дан, поготову што празник пада у овај период Васкрсења, период када прослављамо највећи и најрадоснији Празник наше Цркве, наше вере, тако да и нама свима та двострука празнична порука и поука треба да буде увек повод да се – макар биле какве невоље овде, у овом животу на земљи – увек радујемо оном радошћу за коју је Христос рекао, предсказујући Своје страдање али и Своје Васкрсење, да ће се хришћани најпре жалостити због Његовог страдања за живот света, али ће се потом радовати, и додаје „ту радост нико неће одузети од васˮ. То је и наше искуство и наша утеха у невољама, и наш подстицај за истински живот по вери нашој, навео је Епископ бачки. Пред почетак свете Литургије Преосвећени владика Иринеј рукопроизвео је вероучитеља Јована Вачика у чин ипођакона. Господин Зоран Радуловић, који је био кум храмовне славе ове године, прихватио се части и радости кумства и за следећу годину. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Позив Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија одражава предузете заштитне мере Украјинске православне цркве и Московске патријаршије, уз неке специфичности применљиве за Украјину. Сви јерарси позивају верни народ да буде дисиплинован у ово време пандемије. Ипак, цркве нису затворене, и Света тајна причешћа је на располагању свима. Поздрављам вас од срца, драги слушаоци, и нека вас Бог све благослови! Налазимо се у тешком времену, доживљавамо недаће; заразна болест која се зове вирус корона се шири светом. Грех је као пилула пресвучена површним задовољством, с једне стране, а горчином, са друге. А кад неко учини грех, он узима ову пилулу и пуни себе горчином. Ово је горчина нашег општег друштвеног греха, не само личног, већ греха целог света. Данас се тај грех пројављује у болести вируса короне, која нас је снашла, која је одвукла многе људе у очај и страх. Многи људи једноставно не знају шта да чине и куда да иду. Као и у свим животним случајевима, можемо наћи себи наук у Светом писму. Постојала је таква страница у историји људској кад се појавио вавилонски цар Навуходоносор. Он је освојио Египат, поразио фараона и окончао Египатско царство. И отпочело је ново царство – Вавилонско царство. Господ је допустио Навуходоносору да казни Јудеју због народа који се недолично понашао, који је вређао Бога и чинио грехе. И тако, Господ шаље Навуходоносора на њих, који први долази у Јерусалим и узима свештене судове из Храма, затим узима многе младе људе и одводи их у ропство. И Господ објашњава Јудејцима речима пророка Јеремије: „Шаљем вам Навуходоносора, јер много сагрешисте; морате испаштати за своје грехе. А онда ћу вас Ја избавити.“ Али Јудејци то не желе да учине. Кад је Навуходоносор дошао први пут, узео је судове и младиће, након чега су се они побунили против њега. Онда је тај исти цар дошао други пут, и нанео је још веће губитке. Опљачкао је Храм и одвео још више људи, преселивши их у Вавилон. Јудејци су мало испаштали, али су се опет побунили против њега. Онда је Навуходоносор послао заповедника своје војске, који је опљачкао и опустошио Јерусалим, разорио Храм и одвео скоро све Јудејце у ропство, а оне моћне вође који су се побунили против њега, одвео је у Вавилон и тамо их и погубио. Навуходоносор је за нас данас тај вирус короне. Ми га морамо прихватити и испаштати кроз њега и исправити своје животе. Ми се, најпре, морамо молити Богу и окајати наше грехе, јер су они разлог зашто нас овај невидљиви Навуходоносор држи поробљене. Не смемо се бунити против (безбедоносне) дисциплине, због техничких и здравствених прописа којих се морамо држати да би се спречило ширење овог вируса. Морамо им се повиновати, а не занемаривати их. Постоје одређени здравствени прописи који нужно не уништавају вирус корону, али га заустављају, не дозвољавајући му да се прошири. А вирус корона се уништава Силом Божјом, која долази на нас преко доктора и лекова. Према томе, позивам вас, као што је претходно говорио пророк Јеремија: будите стрпљиви, покајте се и молите се! И чините оно што вам данас доктори кажу, јер се они разумеју у мере предострожности за ову болест. Чините то, али имајте поверење у Бога и покушавајте да исправите свој живот. Јер наши су греси узрок овога што нам се дешава. Наша Црква се прикључила кампањи изолације од овог вируса. Прво што чинимо јесте да се молимо у црквама и манастирима еда да би нам се Бог смиловао и опростио нам сва наша сагрешења. Ми православни хришћани Украјинске православне цркве молимо се за све људе, за све Украјинце – да нам свима опрости, јер смо сви, у извесној мери, криви за ово што нам се дешава. Код нас се звона чују много пута, јер њихово звоњење (уз молитву) уништава све врсте зараза и болести. Нарочито се молимо за докторе који су данас на првој линији фронта у борби против вируса короне. Покушавамо да им обезбедимо не само молитвену помоћ – ми примамо докторе у манастирима, обезбеђујемо им храну, помажемо им пре и после посла. А у нашим манастирима припремају се просторије које би биле коришћене као последње уточиште попут подручних болница за оболеле. А манастири не само да ће обезбедити ове просторије, већ ће и услужити људе. Правимо маске, и купујмо и бесплатно разносимо хигијенске производе. Развијајмо добровољачки покрет који ће да разноси лекове, храну и све што је неопходно за живот, за старије људе који не могу то сами да чине. Постоје људи које је већ захватио вирус короне – шта треба чинити с њима? Поново се позивам на Свето писмо. Библија говори о једној заразној болести која се некад звала губа. Према Божјем закону, губавци су били изоловани од општења са другим људима. И онда кад су били излечени, долазили су свештенику (свештеник је био и физички и духовни лекар), и он је испитивао особу и доносио закључак и давао дозволу да ли је та особа спремна или не да се врати у заједницу са другима. Данас следимо исти пример. Можда вирус короне није исто што и губа; ова болест је блажа, али је ипак заразна. А људи који су захваћени овом болешћу – као што се дешава, а ми им желимо здравље – морају се молити дома, да не би њихово присуство у цркви угрозило оне који су здрави. Наиме, то не би било из љубави, то би било из других разлога. Бог тражи од нас да љубимо једни друге. Љубав увек пита: шта могу дати на жртву за свог ближњег? Жртва за ближњег зове се љубав. Где год да смо – у болници или стану – морамо се молити. Почните се молити ту где сте, узмите Молитвеник, Псалтир, узмите Јеванђеље, неку другу душекорисну књигу и читајте, молите се. Или само читајте „Оченаш“, „Богородице Дјево“, „Возбраној Војеводје“, Исусову Молитву – и на тај начин ћете бити уједињени у Телу Цркве. Јер није простор тај који нас сједињује, није физичка раздаљина. Ми се сједињујемо око Богу молитвом и добрим делима – то нас сједињује са Богом. Црква се не окреће од тих људи. Таква особа може позвати свештеника, свештеник ће доћи и исповедити и причестити га Светим тајнама Христовим. Цркве су током ове пандемије места где су људи у миру и где налазе утеху за себе. Према томе, цркве се неће затварати. Морамо се придржавати здравствених мера које данас постоје, и не доводити у цркве стотине људи као пре, већ почети са само двоје. Боље је унапред се договорити са свештеником преко телефона да желимо да се причестимо, а свештеник ће одредити време, и људима ће бити омогућено да дођу и да се на миру исповеде и да узму учешће у исцељењу душе и тела. Нека би нам Бог помогао да будемо дисиплиновани. Наиме, самодисциплина је увек неопходна, нарочито у опасним временима. Ми смо спремни да помогнемо, колико можемо, оним људима који немају средстава за преживљавање током ове пандемије корона вируса. Коме год је потребна помоћ, нека се обрати својој цркви. Ми ћемо вам помоћи колико можемо. Више од свега, окренимо се Богу, са Богом је све могуће. Он ће нам послати све што нам је потребно – и за духовни и за телесни живот. Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, дао је интервју телевизијском каналу Наш, 24. марта 2020. године, и нагласио да у време пандемије вируса корона верујући не треба да се предају страху. Митрополит Антоније је казао да ми сада пролазимо кроз посебно стање у вези са вирусом ковид-19, којe се врло често граничи са паником. Верујући људи треба увек да имају на уму да смо у рукама Божјим, и треба да се сећају речи нашег Спаситеља: „Не бој се, мало стадо, и веруј”, напоменуо је овај јерарх. Говорећи о епидемији коронавируса, митрополит Антоније примећује да је све у Божјим рукама. Ми морамо учинити оно што можемо, морамо се заштитити са медицинског становишта, али без страха. Страх је веома лош при решавању било ког питања, било ког задатка, поготово овог актуелног, оценио је митрополит Антоније, уз савет да све треба чинити „са надом на Бога, са унутрашњим миром и жељом да се изборимо са својим гресима”. Митрополит Антоније још објашњава да вера у Бога није неки апстрактни осећај уверености да постоји нешто друго осим овог земаљског живота. Она је још и поверење у Бога и пројављује се у међусобним односима, не апстрактним делима, већ конкретним, тачно онда када је неком потребна подршка, осмех или љубазна реч. Тако је у овом тренутку старим и усамљеним људима често потребна основна помоћ у виду доношења намирница из продавнице или лекова из апотеке. Треба учинити све што је у нашој моћи и живети у покајању, у молитви, тежећи да себе очистимо, тежећи да спознамо своје унутрашње стање и очистимо се да би се у нас уселио Христос, знајући да је то циљ човековог живота – Васкрсење Христово, речи су владике Антонија. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Недељу о Страшном суду (Недеља месопусна), 23. фебруара 2020. године, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих Антонија и Теодосија Печерских, у Кијево-Печерској Лаври. Беседећи о прочитаном јеванђелском зачалу, митрополит Онуфрије је истакао да није случајно што нас Црква, уочи почетка Великог поста, подсећа на Страшни суд. У животу сви људи живе на различите начине: неко покушава да чини добро, да опрашта и воли, а неко други ленчари и чини све што жели. Међутим, за све људе крај ће бити исти – наступиће приликом Другог доласка Спаситељевог, за време Страшнога суда. На Страшном суду Господ нас неће питати да ли смо се молили и постили, него ће питати: „Јесте ли чинили добра дела?”. Чињеница је да човек не може чинити добро уколико се не припреми. Помоћу поста и молитве човек себе чини добрим, тојест испуњава душу добром благодаћу Доброга Бога. На тај начин човек постаје способан да чини жртвено добро – да чини добро и да не очекује ништа заузврат. Драга браћо и сестре, нека нам Господ помогне како бисмо се – свако по својим могућностима – током Великог поста трудили, молили, постили и како бисмо постали способни да чинимо добро према нашим ближњима, и да бисмо се удостојили да чујемо Господње речи: „Ходите, благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света” (Мт. 25, 34), навео је Предстојатељ Цркве Божје у Украјини. Митрополиту Онуфрију саслуживали су Митрополит вишгородски и чернобиљски г. Павле, Епископ баришевски г. Виктор, гости у свештеничком чину и свештено братство Кијево-Печерске Лавре. Током богослужења проузношене су молитве за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу о Митару и фарисеју, дана 09.02.2020. године када се Света Црква почиње припремати за најузивишенији период у години, период Часног поста, Црква у Ратини је имала благослов да Свету Литургију служи Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Нашем Владици су саслуживали архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Милош Васиљевић, старешина храма, протојереј Драган Туба, јереј Владимир Благојевић војни свештеник, као и протођакон Александар Грујовић. По предању, у Ратини је било седам црква у Средњем веку од којих је једна била метох Манастира Жиче, а мештани су од краља Стефана Дечанског добили титулу „чувара манастира“. О овоме нам сведоче места у Ратини која се називају црквине или црквишта. Касније је та црква уништена од времена и немарности, а током турског ропства заборавило се на њено постојање. Изградња нове цркве у Ратини започета је крајем 90-их година 20. века, да би темељи били освештани 2001. године. У изградњи цркве учествовали су становници Ратине својим новчаним средствима и прилозима. Храм је освештан 2002. године од стране тадашњег Епископа нишког данас Патријарха српског г. Иринеја. Црква је грађена у рашко-моравском стилу, као умањена копија Манастира Грачанице, са пет купола које величају цео храм. Њену унутрашњост краси доста светла, мноштво стубова, иконостас са богатим радом у белом мермеру. Живопис још није завршен и налази се у фази даљег осликавања. Владика Јустин је поучио присутне указавши на то да већ од данашњег дана ми хришћани почињемо молитвено да се припремамо за Васкрсење Христово. Велики пост је најстрожи пост, и дужни смо, сви ми верни, да га се придржавамо – сем оних који из здравствених разлога то не могу. Пост, наравно може да буде ублажен по благослову или по појединачној потреби, али наша света дужност је да овај пост издржимо до краја. У томе нам помажу ове песме и химне из Триода које певамо све до Велике суботе. Пост није ништа друго него послушање, а послушање нас поставља пред Господа Бога. Ево, данашње Свето Јеванђеље нам управо говори шта значи покајање, шта значи смирење. Када су у јеврејски храм дошли фарисеј и цариник, припадали су истој молитвеној заједници. Баш као што и ми данас припадамо овоме светом храму. И сви ми имамо свој однос са Богом. Фарисеј дошавши у синагогу почео је да се хвали Господу својим врлинама, а цариник који је свестан своје недостојности од свег срца је завапио ка Господу: „Милостив буди мени грешноме“. Прва припремна недеља Свете Четрдесетнице посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој припреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране, позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо на пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. Бројни верници су из руку нашег Владике примили Тело и Крв нашег Господа и Спаса Исуса Христа. Продужетак Свете Литургије је била трпеза љубави. Извор: Епархија жичка

Свето јеванђеље по Матеју, зачало 6 (Мт 3, 13-17), описује крштење Господа Христа на реци Јордан, које обавља последњи међу старозаветним и први новозаветни пророк Свети Јован Крститељ. О смислу и порукама овог великог догађаја у хришћанској историји и прослављању празника Богојављења, у емисији „Сведочења“ говорио је ђакон Драган Станојевић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ у ОШ „Владика Николај Велимировић“. Звучни запис разговора Извор: Радио Источник

Светом Литургијом, резањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави, у сриједу 18. новембра у острошком манастиру саборно и молитвено прослављен је празник Светог новомученика Станка Острошког, чије се мошти чувају у цркви њему посвећеној, која је изграђена и освештана прије 14 година на стијени изнад цркве Свете Тројице у склопу Доњег Острога. Светом Литургијом у цркви Светог Станка, када се молитвено прослављају и Преподобни Сава Освећени и Свети Нектарије Битољски, началствовао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење острошких свештенослужитеља и бројног свештенства. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се покајањем и молитвом припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења Владика Методије је са острошком братијом и вјерним народом благосиљао и пререзао славски колач. Честитајући сабранима празник, а монаху Станку имендан, Владика Методије је казао да као што је Свети Сава Освећени био узор нашем Светом Сави, првом српском просветитељу и учитељу, после је Свети Сава био узор светом Станку мученику ида је Свети Станко одражавао и оне пастире који су први благовијестили долазак Христов, на земљу, кад су људи пјевали заједно са анђелима испред Витлејемске пећине „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља“. „Та храброст, доброта, чедност, повјерење у Бога које је имао Свети мученик Станко, а изнад свега и прије свега његова љубав коју је имао према Богу, из које су проистекле све његове врлине, његова храброст, неустрашивост и исповједништво, нека нам буду узир и путоказ у нашем животу“, рекао је Владика Методије. Он је казао да нема љепших примјера благодати Божије, него што је Свети Василије Острошки, његов Свети Ђакон, Свети мученик Станко у овој црквици и Свети Арсеније у Ждребаонику. „Нигдје толико великих и славних светитеља и угодника Божијих, на тако малом мјесту као овдје, нигдје. Да нам они буду узор, путоказ и укрјепљење и нада и утјеха да ће све бити у реду, да је Господ с нама. А ко ће против нас кад је Господ с нама“ нагласио је Владика Методије. Прослава празника настављена је за славском трезом љубави у Доњем Острогу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Ваведења Пресвете Богородице молитвено и свечано је прослављен у древној светињи манастиру Шудикови. Поводом храмовне славе, свету архијерејску Литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2019. године, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством и монаштвом Епархије. Сабранима се архипастирском беседом обратио Преосвећени Епископ г. Јоаникије, честитајући велики празник и храмовну славу манастира: Звучни запис беседе -Пресвету Богородицу су Њени родитељи примили као дар од Бога, јер су је добили у поодмаклим годинама, и одлучили су да је посвете на службу Богу. Када је имала, свега, три године, повели су је да се васпитава уз Храм Господњи, да одраста са побожним женама и дјевојкама, које су се посвећивале служби Божјој и храниле, непрестано, ријечју Божјом, молитвом, постом. Када је Пресвета Дјева уведена у Храм, говори се да су са Њом ишле остале дјеве и друго што се догодило, било је чудесних појава, да је првосвештеник Њу ставио тамо гдје је само архијереј могао да улази, а то је, наравно, било по надахнућу Божјем. Ова пратња је била видљива и невидљива, пратиле су је дјевојке, Њени родитељи, али још више анђели Божји, јер је Она, већ, тада била изабрана за нарочиту службу, да послужи Божјем промислу о спасењу цијелог свијета, да се преко Ње, чисте Дјеве, изврши тајна домостроја спасења овог свијета“, навео је епископ Јоаникије. -Пресвета Богородица одрастала тако, при Храму Божјем, учествујући, непрестано, у светим службама, хранећи се ријечју Божјом. Говори се да су јој анђели храну доносили, небеску ману, небески хљеб којим се Она, већ, хранила овдје, на земљи. Тако је душу своју осветила, тако је и тијело Њено било освећено, цијела душа, ум и срце Богу посвећени. Она је, ваистину постала стан Божји прије него што је сишао Логос Божји, Син Божји да се настани у Њеној пречистој утроби силом Духа Светог, да прими од Ње људску природу. То је, дакле, натприродно зачеће и рођење. И Њено рођење је било по дејству Божје силе, али, ипак, на природан начин од мужа и жене, од Светих богородитеља Јоакима и Ане, а Њено зачеће је било плод дејства силе Божје, надахнућа свише и осјењења Духом Светим Божјим, поучавао је Владика будимљанско-никшићки. -Дух Свети Божји оживотворио је у Њеној утроби од Њене пречисте крви људску природу Господа Исуса Христа Богомладенца. Тако се и пјева у химнама, да је Њена утроба постала шира од Небеса. Небо и небеса, и небеса над небесима, не могу обухватити Господа, али се Он, Тај исти, ради нас и ради нашег спасења смирио, унизио себе и настанио у утроби Пречисте Дјеве, Њу чинећи станом Божјим, храмом Божјим, скинијом Божјом, ковчегом освећења, ковчегом завјета и остало што се пјева. Мале су људске ријечи, мале су и анђелске ријечи да прославе Пресвету Богородицу. Када се сабирамо у храм Божји, на празнике Пресвете Богородице, не треба много да говоримо, него треба, прије свега, да славимо. Она нас све приводи дому Божјем, храму Божјем, Она нас све приводи своме Сину Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, Који је глава Цркве, Који је камен Темељац и Грађевина цијеле грађевине Цркве Божје, али је и глава Цркве Божје. Ми који се сабирамо у име Божје, у храму Божјем, око Господа Исуса Христа, имамо заступништво Пресвете Богородице, а са Њом Светих анђела, арханђела и свих Светих, рекао је Његово Преосвештенство. -Данас, на овај Богородичин празник, славе многе светиње. Прије свих, манастир Хиландар са којим смо у заједници; иако смо географски удаљени, ми смо у најтјешњој духовној свези са том нашом највећом светињом. Тамо је данас велико славље, било је свеноћно бдјеније и света служба, гдје се сабира цијела Света Гора и много вјерних са свих страна. Слави и манастир Острог, а овдје у Лимској и Вранешкој долини имамо много светиња, које су посвећене овом празнику. Сигурно је то био утицај светог манастира Хиландара кроз средњи вијек, када су многе светиње и многи манастири жељели да успоставе везу са манастиром Хиландаром, јер је он био духовно огњиште, које нас је кроз вјекове гријало и грије нас и данас. Срећан празник, срећна слава овом светом манастиру, мати Амфилохији и њеном сестринству, да буде на здравље, на духовно укрепљење нашим ктиторима г.-дину Милу Ђурашковићу и његовим сродницима. Нека Бог да свако добро свима који су се овдје потрудили, дали свој прилог и тако се обновила ова светиња“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Сабрани верници приступили су светом причешћу. Благосиљан је и преломљен славски колач, који је у славу Божју, а поводом храмовне славе, припремило сестринство манастира Шудикова. Прослава празника и храмовне славе настављена је за трепезом љубави. Кум славља био је Војислав Рмуш са породицом, а за идућу годину обавезу су преузела братства Бојић, Вељић и Томовић из села Будимље. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У среду, 04. децембра, када наша света Црква молитвено прославља Ваведење Пресвете Богородице у храм Господњи, своју славу прославила је наша велика средњевековна светиња – манастир Каленић. Литургијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслуживање: протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, протојереја-ставрофора Животе Марковића, протојереја-ставрофора Милована Антонијевића, протојереја-ставрофора Мирослава Филиповића, протојереја Драгослава Цветковића и протођакона Ивана Гашића. На светој Литургији су појали гласови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђелском одељку, Преосвећени се обратио присутнима рекавши како смо се окупили у овој светој обитељи каленићкој да бисмо молитвено и литургијски уздигли своја срца пред престо Божији, где се налази Мајка Божија која је наша заступница пред Богом. “Овај празник је испуњење завета Богородичиних родитеља да ће, уколико их Господ удостоји да добију дете, то дете посветити Богу и дати га у храм Божији. Они су то учинили да би се она тамо васпитавала, да би се након очишћења и тела и душе у њену девичанску утробу уселио нико други до сами Бог. То је речено и у служби данашњега празника: “У храм се уводи она која је у себи сместила Бога”. На овај начи Она нам је показала да је могуће и нама да сместимо Бога у себе, а да би Бог био у нама потребно је да прво очистимо своја срца, јер Бог само у чистоти пребива. Свети Григорије Палама нам говори да је Богородица лествица која нас узводи на небо. За Јевреје јерусалимски храм је био средиште сусрета са Богом. Међутим, све се то променило када је Пресвета Богородица уведена у Светињу над Светињама јерусалимског храма. Та промена најбоље је изражена у главној химни празника Ваведење: “Пречисти Храм Спасов уводи се у Дом Спасов”. До њеног уласка у храм, храм је освећивао човека, а од тог тренутка се открива да је истински храм сами човек јер се у Њу сместио Бог. Она је ушла у храм да би се васпитала у побожности и то је нешто чега треба увек да се сећамо. Васпитавати нашу децу је наша света дужност. Важно је чему учимо своју децу. Пример је кључна ствар. Од примера који пружамо својој деци све зависи. Ако дајемо добар пример, онда заиста можемо да се надамо добру од стране наше деце. Ако хоћемо да нам деца буду поштена морамо и сами бити поштени. Ако хоћемо да нам деца буду испуњена љубављу, а сами смо некако склони и свађи и нељубави, шта смо онда урадили? Зар смо заборавили да оно што сејемо то и жањемо? Добро се добрим враћа. Леп и добар пример доброте је живот Пресвете Богородице. Из чега се састојао њен живот у храму? Не у лењости, него у молитви, у читању Светог Писма. Она је чистила храм Божији. Мајка Божија није се стидела да чисти храм, да послужи другоме и тако је постала служитељка и Бога, али и народа Божијег. Она, и премда је постала Мати Цара није престала бити слушкиња, зато је и рекла анђелу: “Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој”. Смирење је највећа хришћанска врлина и оно ју је учинило Богородицом. Она и сада служи Цркви Христовој, Телу Христовом, а ми смо то Тело Христово. И сада притиче вернима у помоћ, где год верни завапе Њој у помоћ. Не долази нам у помоћ незвана, него када завапимо Њој, јер ни Бог ништа не чини на силу. Она нам се не намеће већ нам се даје. Зато је призивајмо у помоћ. Коме Она милостиво подари Свој благослов ако је и грешан оправдаће се, ако је губав очистиће се, ако је пао устаће, ако је жалостан обрадоваће се. Ко може да боље обрадује дете него мајка, телесна мајка, а шта тек да кажемо за Мајку Божију? Благо ономе ко прими благослов Богородице, а сваки ће примити и сваки прима који се Њој молитвено обраћа; Она се моли Ономе кога је родила”, истакао је Епископ Јован. На крају је Преосвећени пожелео да благослов Божији буде на свима нама, и на овој светињи каленићкој истакавши да је овај велики празник слава многих наших Цркава и манастира. По заамвоној молитви, после Литије, Преовећени је пресекао славски колач, након чега је уследила Трпеза љубави коју је уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом, мати Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска

У понедељак, 18. новембра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: г-дин професор Јован Прокин, и богослови: Милан Јеличић, Александар Бојанић, Никола Караклајић, Илија Арсенијевић. Звучни запис беседе На светој Литургији прочитн је део посланице Солуњанима, где апостол Павле говори да је Јеванђеље било “Не само у речима него и у сили и у Духу Светом” (1.Сол.1,5), као и Јеванђеље по Луки где Господ говори: “Иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати” (Лк. 12,31). По хришћанској традицији, епископ Јован протумачио је изабране и прочитане одељке верном народу. Преосвећени је на почетку беседу, говорио о молитви: “Основна дужност хришћана је да се моле. Давно је речено да су у роду људском хришћани нови људи. Зато што стално живе у Богу, по Богу и живе ради Бога. Зашто су хришћани нови људи? Зато што је Господ када је дошао на овај свет рекао: “Гле ја све ново творим”. Хришћанин треба да буде огледало да и они нехришћани виде да ми живимо у Богу и по Богу. Свака хришћанска мисао, свако његово осећање, свако хришћанско расположење, и дело просто извире из Бога, носи у себи Бога, и живи по Богу и завршава све у Богу кроз молитву и добра дела. Хришћанска мисао о свету извија по Јустину Ћелијском, извија се у молитви, он треба стално да буде у молитви. Не само да хришћанин не сме да буде себичан, и да се моли за себе, него за свакога човека, без обзира какав је тај човек. Монах шта чини када постаје монах? Он се одваја од света да би стално пребивао у свету. А како? Молитвом. Зато је право занимање монаха, молитва... Наше није нити смемо да презиремо све оно што је Бог створио и саздао. Све хришћанско треба да се извија у молитву. Хришћанинова мисао о човеку не може а да се не претвара у молитву. Зашто? Зато што је молитва човекова разговор са Богом. Апостоли су молили Христа да их научи како треба да се моле. Увек су се молили: Господе научи нас како треба да се молимо. Зашто нам је потребна молитва? Зато што је сваки човек у опасности, и од видљивих и невидљивих непријатеља. Човек не може да се спасе ако не призива Бога у својој молитви... Молитва отвара срце човеково и шири душу да се у срце човеково и душу усели Бог, а онда све мирише на Бога, и реч и дела. Молитва је кадионица, миомирни мирис Богу, а то подсећа човека да треба стално да се уздиже ка Богу горе. Молитва човека чува од гордости, сујете, чува наш језик да не говоримо оно што не треба да говоримо. Наш језик само слови о Богу и о добру. Браћо и сестре, између себе и осталих људи хришћанин увек треба да сачува Бога. Зашто? Зато што Богом ми решавамо све односе и са самима собом и са другима. Све што хоћемо да решимо без Бога, сами, није право решење”. У наставку беседе Преосвећени се осврнуо да домострој и промисао Божији у овоме свету: “Зато је Господ најбољи редитељ, који заиста све поставља на своје место, а човек док не стане на своје место он није стабилан човек. Он је лабилан човек. Само када човек стане на своје место на оно које му је Бог дао, да се ту са Богом и уз Бога, да темељи ум свој на Бога, да темељи на Богу цело своје биће. Бог најбоље решава све конфликте међу нама. Молитва је моћно средство за све нас и за наше односе. Неко нас мрзи, неко нас оговара, неко нам говори да смо најгори. Ми не можемо њега изменити, без обзира на све, не можемо његову мисао изменити, али ако не можемо изменити његову мисао, онда барем можемо да се молимо за њега. Када се молимо за њега онда Бог помаже да не остварује своје ружне замисли о другом човеку. И зато када се молимо за непријатеље, ми том молитвом стављамо му жар на главу. Молитва може да умири све човекове недостатке. Треба да се молимо за непријатеље своје. Молитва ће нам помоћи да не паднемо у искушење. Када падне у искушење, молитва човекова није усредсређена, не дају му да се сабере, мисли, да сабере своје срце. Таква молитва је расејана... Молитва мења људско срце, она осећа присуство Бога. Молитва је толико јака, да она не зна за границе. Она иде и кроз воду, кроз планине, небо и земљу. Зато је молитва благо наше у нама”. На крају беседе је Преосвећени рекао колика је опасност немара и заборава. “Литургија је сажета у јединствену молитву да дође Царство Небеско, и то је јединствена молитва да спасавамо душу своју. Онај човек који не зна шта је грех он ништа не предузима да се поправи. Молимо се браћо и сестре. Човек треба да провери Црквом да ли се он моли како треба. Нека нам Господ просветли молитвом и ум и срце и душу и да нас научи да се молимо. Амин”. Извор: Епархија шумадијска

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу у 18. недјељу по Духовима, 20. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Свете мученике Сергија и Вакха – Срђевдан. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, протојереји Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епархије и Милош Шаренац из Београдско-карловачке архиепископије и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакони Роман и Зосима. Молитвеном сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ, а одговарала је острошка братија. После читања зачала из Светог јеванђеља сабранима се обратио владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о рибарима и Господу Исусу Христу. – Господ је ученике поучавао ријечима, али и чинио различита чудеса којима је њихову вјеру кријепио, све до тога времена кад су постали неустрашиви проповједници вјере у Спаситеља Господа Исуса Христа – казао је владика Кирило и нагласио да је све што се дешава у животу чудо, од рођења човјековог и доласка на овај свијет, као и цијели човјеков живот. Људи понекад заборављају да је све што човјек има и са чим се сусреће дар од Бога, рекао је Епископ Кирило. – Господ да би нас разбудио, да би нас укријепио у вјери, у ономе што је једино на потреби, Он показује нека специјална дјела да би нас извео из те свакодневице и да би нам показао да постоји и други живот. Односно, да смо ми створени, не само за овај привремени живот који је такође лијеп и пун чудеса, него да човјек заслужује и нешто више и да може да се удостоји нечег вишег, односно вјечног живота. Зато је Господ и својим ученицима показивао та нека специјална дјела, од којих нам проповиједа и данашње јеванђење о риболову – нагласио је владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о риболовцима, апостолима. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, која су, заједно са одраслима који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примила Свету тајну причешћа. На крају богослужења, владика Кирило је заблагодарио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију што му је благословио да богослужи у острошкој светињи, Светом Василију Острошком који га кријепи на његовом путу, као и острошкој братији на гостопримству и братској љубави. Захвалност му је узвратио о. Сергије, економ острошке обитељи, који је посебно нагласио мисију владике Кирила, који шири православље и Ријеч Божију у Јужној Америци, по Божијем благослову. Заједничарење владике Кирила, свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је за братском трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење четворице презвитера и двојице ђакона, на празник Пренос моштију Светог архиђакона Стефана, служио је Свету архијерејску литургију у цркви на острву Свети Стефан у Паштровићима која је посвећена овом угоднику Божјем. Звучни запис беседе На Литугији су одговарале сестре манастира Рустово а пратио их је благочестиви народ овога краја са православном браћом из Русије који се у великом броју сабрао у овој светињи. Преосвећени владика Методије је честитао храмовну славу, као и славу житеља овог острва и насеља који Светог архиђакона Стефана прослављају као свог небеског заштитника. Након тога владика Методије је бесједио о даровима Божјим и синовској дужности хришћана да увијек приносе захвалност Небеском Оцу за све што се прима од Њега, како је то чинио и Свети првомученик Стефан архиђакон у Јерусалиму. Тумачећи данашње Јеванђеље о злим виноградарима, које говори о (не) благодарности, домаћину који је засадио виноград и дао га на коришћење виноградарима, владика је појаснио да је Господ (домаћин) у причама говорио првосвештеницима (злим виноградирима) да су добили на бригу и служење виноград (народ Божји) од којег су требали да дају плодове онима коме је Бог слао у своје вријеме: „Прво је слао пророке које су они убијали, каменовали и батинали, а онда је на крају послао и самога Свога Сина мислећи и надајући се да ће се они, тако неблагодарни, макар застидјети кад буду видјели сина домаћиновог“, бесједио је владика. Подсјетио је да су виноградари убили и домаћиновог сина, а да су првосвештеници у овој причи одговарајућу на Исусово питање шта ће учинити господар виноградарима, сами себе изобличили и своју неблагодарност. Христос им је рекао да ће камен, кога одбацише зидари, бесједио је даље владика, постати глава од угла: „Камен је Христос и то је Црква која је постала глава од угла да споји зид јеврејског старозавјетног народа Божјег са оним незнабожачким народом који је требао да приђе и да буде обједињен у заједници светих и у Царству небеском. Тај крајугаони камен – Христос је објединио изабрани народ и незнабожце у једну заједницу, чији смо и ми данас овдје чланови и сапричасници светих тајни. Сви се једнако спашавамо и благодаримо Богу на свему.“ Објаснио је Епископ диоклијски да за све што смо забадава добили: тијело, породицу, народ, културу, традицију… треба да благодаримо Богу јер је суштински кључ тајног односа човјека и Бога благодарење. „Једино у том стању благодарности ми смо способни да остваримо однос са Богом. Увијек треба да се запитамо у каквом смо стању: да ли смо у стању благодарности или неблагодарности. И кроз тај однос дубљи са Богом, кроз благодарност, остварићемо однос са свим ближњима и са самим собом, вратићемо се себи“, рекао је владика Методије. Казао је да смо и ми данас призвани на благодарност и подсјетио на блуднога сина који је дошао себи кад се сјетио шта је све имао у дому оца свога, па се вратио и заблагодарио на свему и ништа му више није било потребно осим тог истинскога и суштинског односа са својим оцем. „И Свети Стефан Првомученик је у најтежим тренуцима свога живота када је каменован и на најсвирепији начин убијан од братске руке, јер су то били његови саплеменици, рођаци, благодарио Богу. И само је у благодарственом стању могао да каже: Оче и Боже, не узми им ово за гријех! И предао је дух свој ономе коме је на свему благодарио“, закључио је у својој литургијској бесједи Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Богослужење у цркви на острву Свети Стефан завршено је благословом славског колача и жита. Јеромонах Климент Бољевић, намјесник манастира Прасквице, под чијим је старањем и овај свети храм, потрудио се са домаћинима насеља Свети Стефан да сви присутни вјерници буду по паштровачком вјековном гостољубивом обичају угошћени. Извор: Митрополија црногорско-приморска Владика Методије у Паштровићима: Благодарење је суштински кључ односа човјека и Бога | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење четворице презвитера и двојице ђакона, на празник Пренос моштију Светог...

Његово преосвештенство Епископ диоклијски Г. Методије служио је у недјељу 11. августа Свету Архијерејску литургију у манастиру Бијела код Шавника. Преосвећени Владика Методије се окупљеним вјерницима обратио ријечима литургијске проповиједи. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Извор: Телевизија Храм

У недељу месопусну, 3. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Николаја у Прибојској Бањи. Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Видаковић, архијерејски намесник прибојски, јереј Ненад Тешић, парох Бањски и ђакон Горан Крстић. За певницом је, дивним појањем, одговарао игуман Теофило са неколико својих парохијана и гостију. Звучни запис беседе Изражавајући своју бригу за спасење рода људског, наша Света Црква установила је богослужбени поредак који нас усмерава ка Царству Небеском и који нам олакшава тај пут. Следујући тој идеји помоћи верном народу, Епископ Атанасије је поучио верне, који су дошли у храм да чују реч Божију и оснаже своје душе и своја срца, како би лакше савладали све препреке које стоје испред нас и тиме се што више саобразили Богу: – Господ нам је данас, у овом светом храму, разведрио душу својом речју. Он је Цар, Он нас призива к себи, да са Њим будемо у Његовом Царству. Господ свакоме ко заслужи да буде у Царству Његовом припрема место. А Царско место припада само Цару. И то нас радује, јер знамо да Господ мудро управља овим светом и води га ка крајњем смислу – Царству Небеском. – Подсетимо се како Господ уређује овај свет, према ономе што смо данас читали. Господ жели да овај свет тако буде уређен да у њему све личи на Њега. И ми људи да будемо Њему слични, да наликујемо на Њега. И Господ ће, када буде сажимао историју, нама судити на основу тога колико смо се усличили Њему, колико смо успели да на Њега наликујемо. А он је пун доброте, пун љубави. То су основне Његове карактеристике. Господ нас толико воли да је себе учинио сличним нама. И онда хоће да ми изгледамо као Он. Да и ми осећамо љубав према другима као што је Он осећа, према другима који гладују, који су болесни, који страдају. – Највећа пропаст човеку, највећа несрећа, јесте у томе да не буде налик Богу. Јер онај ко не наликује на Бога неће му ни бити близу. Спас овоме свету јесте у томе да људи наликују на Бога. И што више има у овоме свету, у једном народу, људи који наликују на Бога то је већа срећа и већа нада томе народу, томе месту, томе граду, томе селу. Да има што више људи који наликују на Бога. Добро је имати добре програме, и економске и градитељске и просветне, али то неће спасити човечанство. Човечанство ће спасити заједништво наше са Богом и наше наликовање на Бога, поучио је верне Епископ Атанасије. Након Свете Литургије игуман Теофило приредио је заједничку трпезу за све учеснике литургијске радости за којом је настављено, кроз богоугодне разговоре, поучавање у идењу ка Царству Небеском. Извор: Епархија милешевска

Црква Светог Симеона Мироточивог у Загарачу код Даниловграда данас је прославила своју храмовну славу, а племе Загарач свог небеског заштитника – Светог Симеона Мироточивог. Свету архијерејску литургију, у Недјељи блудног сина, служио је Епископ диоклијски г. Методије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Честитајући празник и храмовну славу, владика Методије је казао да је људски его највећа препрека човјеку да види Бога и да живот у заједници подразумијева служење и давање, о чему говори и данашња јеванђељска причи о блудном сину који је пожелио да изађе из заједнице и од оца свога тражио свој дио имања како би удовољио својим жељама. Владика Методије је казао да је син, као и сви ми, о себи извлачио закључак из спољашњих ствари и на основу својих жеља. Подсјетио је кроз каквеје муке, глад и патњу, понижења, пролазио кад је имање, које му је отац дао, потрошио: „Кад човјек дође до те граничне линије и те ситуације кад се његова мисао, илузија о томе ко је он, сломи и угаси због животних искушења и недаћа на које човјек наиђе, онда се он врати самоме себи.“ Преосвећени владика је појаснио да је у тренутку кад је син дошао себи, сагледао положај у ком се налази, као и ситуацију у којој је некад био у дому оца својега и горко се покајао. Промјенио је своју психологију и пожелио да се врати не у пуноћи и слави, као син и један од насљедника дома оца својега, него као посљедњи најамник : „Сагледао је сву ништавност сопствене илузије, шта је и ко је он у овоме свијету. Он се враћа дому своме, макар да се наједе, и тиме и показују љубав према дому и оцу, да буде и најамник, али близу дома оца својега.“ Јеванђеље каже да је отац очекивао сина јер није гледао његов его и илузију коју је он имао о себи и свијету око себе, него је, објаснио је владика, отац гледао у њега кроз его: „Наиме, ми кад видимо недостатке других, судимо на основу њихових сагрешења и недостатака. То говори его из нас, јер его гледа у его, а љубав гледа кроз его. Зато се отац обрадовао сину и потрчао му у сусрет, примио и обукао, вратио му достојанство које је некад имао, мада син у свом покајању то није ни тражио, ни очекивао.“ Отац је заклао теле да прославе синовљев повратак, али брат, који је био исправан и испуњавао све заповијести очеве, кад је видио то ражалостио се и замјерио оцу што њему, који га вјерно служи, није чак ни јаре дао да се провесели са пријатељима а блудноме сину, који је потрошио имање, све је опростио: „Он је био фарисејског духа, о коме је Господ говори ученицима Својим, који споља гледају да буду исправни, тачни, што је потребно и добро, али он није дубље спознао какав човјек треба да буде кроз све те врлине. Не треба да мисли да је посебан у односу на некога другога већ треба да схвати да је једно и са оним који је у заблуди и илузији. Да му је то једнако брат, и да треба да се радује туђем добру и исправљењу.“ Отац, који је видио да је његов син, који је споља исправан, био у већем проблему и искушењу него његовог пали блудни син, који се покајао, вапи и за њим и каже: „Све је моје и твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“. Овим ријечима, појашњава владика, Господ опомиње фарисеје због којих прича ту причу: „Људски его је највећа препрека познању, враћању себи, заједници и познању Бога – створитеља неба и земље. То је највећа препрека човјеку да види Бога. Живот у заједници подразумијева само служење и давање јер кад се он вратио себи ушао је у заједницу, да себе да заједници, а не да узима. “ Епископ је тумачећи јеванђељске ријечи „ко се не одрекне себе“, казао да то значи одрећи се наших илузија о себи и свом животу: „То значи изгубити тај живот, да би добили истински божански који већ имамо, који нам је Бог дао да га откријемо у себи, јер је Царство небеско у нама. Не треба ићи нигдје, већ треба дођи себи, пробудити се. На то нас опомиње и данашњи празник и Свети Симеон, истински просветитељ свога народа, не по свјетлости људскога разуме и памети, него по божанским благодатним енергијама.“ На крају бесједе владика Методије је пожелио да нам Господ да да се појединачно на духовном плану ослобађамо заблуда и илузија изведених из нашега мишљења о себи, да се просвјетљујемо божанским енергијама и преображавамо на Светој литургији и тиме стичемо љубав непролазну, славећи Оца и Сина и Светога Духа са свима светима. Након што је владика Методије освештао и пререзао славски колач, заједничарење је настављено за трпезом љубави коју су припремили домаћини славе Жељко и Милован Оташевић са породицама. Испред парохијана др Велизар Вељо Велимировић је пожелио свима добродошлицу истичући да је Црква Светог Симеона Мироточивог, која је претпјела многа страдања и недаће, те да је била толико оштећена да се у њу није могло улазити, обновљена по пројекту Републичког завода за заштиту споменика културе у Црној Гори, а уз благослов Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Он је казао да је оно што је најзначајније то што су сачували веру, љубав и слогу племенску: „Сачували смо чистоту овог храма, наше вјере и духа, који желимо да сачувамо, као и традицију наших предака који су се такође уградили у овај храм. Нека би благослов владике Методија ушао у сваку породицу у племену Загарач“, казао је др Велизар Вељо Велимировић и пожелио да са овог заједничког празника сви присутни понесу мир Духа Светога у своје и комшијске домове . Извор: Радио Светигора

На велики хришћански Празник Богојављење када се Бог открио свету у својој пуноти као Света Тројица, Отац, Син и Свети Дух, 19. јануара 2019. године, своју храмовну славу прославио је манастир Давидовица код Бродарева, један од ретких манастира посвећених овом Празнику. Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у овој древној немањићкој светињи. Саслуживали су игуман Теофило настојатељ манастира Светог Николаја у Прибојској Бањи, протонамесник Владо Лазић, протођакон Никола Перковић. Литургијском сабрању присуствовао је већи број верника из Бродарева, Пријепоља, Ужица. Звучни запис беседе Честитајући Празник игуманији ове обитељи мати Дарији и верном народу Владика је рекао да се Бог јавља нама и остаје са нама, и говори нама и показује се видљив, присутан, близак. Показује нам своје светло лице, добронамерно, пријатељско, топло лице: – Колико то значи представите себи на овом леденом дану, у овоме свету где нема много светлих лица, где је више тамних и мрачних, и не баш добронамерних. У таквоме свету помраченом и охладнелом да се покаже светло и топло лице Божије, Оца Небескога, и оно се показало, показао се Бог у својој пуноћи на данашњи дан на Јордану када се син Његов крстио и када су се небеса отворила. Колико нам пута небеса изгледају затворена, посебно када смо у невољама, тешкоћама, када смо малодушни, чини нам се свет да је тесан. Није тесно у овоме свету и овом животу, све је отворено, Бог је отворио небеса, која нам некада изгледају као закључана а то је зато што не гледамо добро. Отворена су небеса и Бог је присутан, сија одозго, само ми треба себе да отворимо и да себе за Бога држимо отворене и видећемо да су и небеса отворена и да је Бог ту. Након заамвоне молитве Преосвећени Епископ Атанасије је благословио славско жито и пререзао славски колач и извршио чин великог освећења воде. Домаћин овогодишње храмовне славе било је Друштво поштовалаца Митрополита Јосифа Цвијовића из Дрежника код Ужица који су у манастирској гостопримници припремили славски ручак за све присутне. Извор: Епархија милешевска

“Позвани смо да будемо царско свештенство“- рекао је, између осталог, отац Синиша тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на 23 недјељу по Духовима, у којој се на Светим богослужењима чита прича о гадаринском бјесомучнику. Звучни запис емисије Отац Синиша каже да до ђавоиманости највише долази због гријехова, како наших, тако и наследних, али и због одласка код врачара гдје се директно сусрећемо са демонским силама. Циљ нечастивог је да човјека потпуно уништи, подсјећа отац Синиша. Отац Синиша је говорио и о предстојећем празнику Светог великомученика Димитрија, кога ћемо прославити 8. новембра, испричавши и једно чудо Светог Димитрија које се догодило за вријеме рата у Босни. Одговарајући на питање слушаоца шта мисли о вјежбама јоге, отац Синиша каже нас она временом само дубље увлачи у лажне облике духовног живота. Да ли је хомосексуализам болест или гријех и може ли се сврстати у исти кош са наркоманијом, алкохолизмом и осталим болестима зависности? Зашто се породица назива “Малом црквом“?. Шта је подвиг, шта исповједништво а шта мучеништво?- питања су на која одговоре даје отац Синиша ако до краја одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је убоги Лазар из данашње Јеванђелске поуке понио крст страдања и да је то њега, који је у сиротињи прошао кроз земаљски живот, удостојило да заради Царство небеско. Звучни запис беседе „Да се усели у Авраамова њедра, као и апостол Павле, који такође носи крст Христов. И носећи крст Христов, он се распиње свијету и свијет се њему разапиње. Његов однос према свијету је однос кроз тајну Часнога крста, он се не везује за свијет, иако живи у свијету“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је то тако због тога што он зна да је везивање за овај свијет, за његова добра и богатства гријех Адамаов и свих људи. „Намјесто да се човјек везује за живога Бога, за Његову вјечну и непролазну ријеч, он се везује за оно што је пролазно и ништавно и то обоготворава, као што је то учинио и овај богаташ“, казао је Владика Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Подсјетио је да се зато Свети Илија Тесвићанин и јавио са највећим старозавјетним пророком Мојсијем на Гори Таворској када се Господ преобразио и Његово лице и хаљине засијале вјечном Божијом свјетлошћу. Архиепископ цетињски је истакао да је Свети Илија, један од првих великих пророка Божијих, бранио праву вјеру- православну од паганства и многобожаца свога времена који су се одрекли Бога истинскога и правили себи идоле. „Такав је био Ахав, тадашњи израиљски цар, и Језавеља, којој је остало име проклета јер је довела лажне пророке, који су проповједали лажне богове и лажна божанства, клањали се идолима а не живоме и истинитоме Богу. И у наше вријеме умножили су се лажни богови којима се клањају људи, чак и ондје гдје су се вјековима клањали истинском, правоме Богу, Христу – Богу нашем“, истакао је Митрополит и подсјетио да су у Русији, као и код нас, покушали да се умноже ти лажни богови. По његовим ријечима један од идола коме се клањају и у Црној Гори је тзв. култура, што је исто као и они дрвени богови којима су се клањали у вријеме Пророка Илије: „Клањати се камену, дрвећу, дијелима људских руку, то је тзв. обожење културе која кад се одвоји од култа, што значи од Богослужења – молитве – вјере, она постаје идол. Нажалост таквих идолослужитеља данас се умножило и у Црној Гори.“ Владика је казао да се попут наших предака и ми сабирамо на Сињајевини да прослављамо Светога Илију и Св. Василија Острошкога: „Добро је да се поново вратимо Црногорцима и оној, и онаквој, Црној Гори краља Николе који је градио овај свети храм заједно са осталима, нарочито са Бјелопавлићима. Да се вратимо Црној Гори пророка Илије и Бога Светога Илије, Црној Гори Св. Петра Цетињскога. Не претварајући ни нацију, ни државу у божанство, као што су Ахав и Језавеља то чинили у своје вријеме, него се само клањајући живоме Богу пророка Илије и носећи ону вјеру којом је он био надахнут и сви они послије њега, Свети апостоли Христови, а коју нам је посвједочио Христос Бог наш .“ Истичући да овај храм није подигнут да разара заједништво него да братими људе, владика је казао да су свједоци тога и свештеници из Гватемале и Парагваја који данас служе Литургију на Сињајевини. „Сви су призвани да приђу правој, Божијој – Христовој вјери, а то јесте православна- права вјера којој ми припадамо и у коју смо крштени благодарећи нашим прецима. Бог је призвао њих да овдје служе а зар ми да се отуђујемо од ове светиње“, запитао се владика Амфилохије. Митрополит је позвао све на присаједињење Цркви Божијој, Цркви краља Николе Првога Петровића, Цркви светих отаца наших, и Немањића и Петровића. Пожелио је да Господ свима подари разума, просвећења, мудрости, љубави према Богу из које се рађа истинска и братске љубави. Послије Литургије, освештан је и пререзан славски колач у част Пророка Илије. Овогодишњи домаћин славе, Илија Ераковић кумство за наредну годину је предао Удружењу „Бијели Павле“ из Даниловграда. Уприличен је и црквено народни сабор који се традиционално на Илиндан одржава код цркве која је посвећена Светом Василију Острошком, у народу познате под именом Ружица. Високопреосвећени Митрополит, благословећи сабор, захвалио се Богу, Пророку Илији претечи, нашим прецима, краљу Николи што се годинама у овој светињи на Сињајевини сабира народ Божији. „Хвала и свима који су уградили своје кости у ову светињу, што су је сачували својом проливеном крвљу за крст часни и слободу златну. Хвала и данашњем домаћину из Крајинског Косова (далматинског) који чува и дух оног првог Косова као што га је чувао и краљ Никола“, рекао је владика. Изразио је наду да ће наредне године све диобе у овим нашим крајевима, настале ранија, нарочито послије Другог свјетскога рата, бити превазиђене и да ћемо се сви заједно сабрати да једним срцем и једном душом прослављамо Бога у Храму на Сињајевини: „И да се и овдје у овом Храму Светога Василија Острошкога сусрећемо на начин како се и код њега сусрећемо.“ У име Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“ Митрополит је уручио више захвалница: Илији Ераковићу и Живку Бралетићу за учешће у организацији Сабора на Сињајевини, а Хаџи Бранку Церовићу за звоно које је приложио за ову цркву. Испред Удружења, предсједник Огњен Јововић захвалио се Митрополиту на несебичној подршци у свим њиховим активностима и подсјетио да овај сабор траје и да је ово 124 саборовање, а 137 пут да Бјелопавлићи издижу на овај дио Сињајевине: „Ово је прилика када треба да се сјетимо свих наших предака посебно ових 53, који се налазе на овоме светоме гробљу, који су дали свој живот за Сињајевину, како би сачували оно што смо добили за заслуге у разним ратовима“, казао је Јововић. Истакао је да данас долазимо у ситуацију да изгубимо Сињајевину која би требало да служи као војни полигон или за сличне намјене. Позвао је све да дају свој допринос да Сињајевина остане оно што је била, и што је и данас: пашњаци, ливаде, мјесто саборовања и природних љепота. Удружење „Бијели Павле“, Црквена општина – Митрополија црногорско-приморска, Планинарски клуб „Прекорница“ из Даниловграда и Удружење сточара „Бјелопавлићка Сињавина“ више пута су исказали протест због намјере Министарства одбране да, како су истакли, милитаризују Сињајевину, а тим поводом је организован и марш „Сачувајмо Сињајевну“, што је и мото овогодишњег Сабора. У маршу су учествовали планинари: Јелена Јовановић, Ирена Цветковић, Дарко Драговић, Александар Милатовић, Зоран Радуловић, Стојовић, Иван Станишић, Небојша Калезић, Марко Шановић, Јован Драшковић, Марко Савићевић, Влатко Кадић…. Учесницима марша, који су за три дана и двије ноћи препешачили 80 км, од Бјелопавлића до Сињајевине уручене су дипломе за први поход „Путевима бјелопавлићких домаћина: Од Бјелопавлића до Сињајевине“. У име награђених захвалио се Хаџи Бранко Церовић из Херцег Новог, приложник звона које ће звонити на „крову“ Сињајевине. Храм на Сињајевини су подигли Бјелопавлићи 1894. године на дијелу планине који им је, због заслуга у ослободилачким ратовима против Турака, поклонио књаз Никола I Петровић Његош. Од времена подизања храма за општи народни сабор одређен је празник Св. пророка Илије. То саборовање није прекидано ни у вријеме комунистичке диктатуре, када је ова светиња била у рушевинама. Почетком деведесетих година прошлог вијека почела је обнова цркве Ружице, која је завршена 1992. године када је храм наново освештан. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска