Претражи Живе Речи Утехе

НАЈБОЉИ ОД НАС Новак Ђоковић: Бити Србин Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ Недеља, 11. јул 2021, 17:55 -> 18:59 Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Сам. Има ваљда и десетак година како се вирално ширила она досетка да смак света мора да је близу пошто је најбољи репер на планети - белац, а најбољи голфер - црнац. Новак Ђоковић је и тада био међу бољим савременим тенисерима, али тешко да је ико - осим можда њега самог - веровао да ће постати најбољи свих времена. А то је толико велико достигнуће да се од њега не може правити досетка, мада је много веће чудо да један Србин буде најбољи светски тенисер свих времена, него да у једном историјском тренутку белац буде најбољи светски репер, а црнац најбољи голфер. Штоно кажу, прва ствар је дијахронијска, а друга синхронијска. Али има и још нешто: више је Новак Ђоковић Србин, него што је Еминем белац, а Тајгер Вудс црнац. Не мислим, наравно, да постоји „српство", „белство" и „црнство" као неки апстрактни квалитет који ова или она особа има у овом или оном проценту. Мислим на начин на који је сваки од њих глобално перципиран кроз припадност колективитету. Много је више Ђоковићу „фактурисано" то што је Србин, него овој двојици што је први белац, а други црнац; на известан начин је платио и већу цену. Вимблдон 2021. Новак Ђоковић се родио у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, почео је тренирати тенис у Савезној Републици Југославији, започео професионалну каријеру у бојама Државне заједнице Србија и Црна Гора, али је постао велики играч играјући под заставом Републике Србије. У време док је постојала било каква Југославија, српство и југословенство често су функционисали као синоними. Наоко парадоксално, у том смислу су сличан став имали искрени Југословени из Србије и заклети антијугословени из остатка Југославије као и из иностранства, углавном са немачког говорног подручја. За прве је то била посве природна верност практично консензуалном избору српске елите с почетка двадесетог века, за друге пак шифра о, из њихове перспективе, непоправљиво хегемонистичкој природи целокупног југословенског пројекта. Међутим, кад је свака Југославија престала да постоји, наоко још парадоксалније, обе ове групације су одустале од поменуте синонимизације: за бивше искрене српске Југословене, Југославија је постала име за највећу и најпогубнију српску заблуду, док је за бивше антијугословене од Љубљане и Загреба до Франкфурта и Минхена, Југославија одједном постала леп сан који није имао шанси да се заиста оствари. Стога је у међународној пропаганди, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, југословенство била тек злокобна маска за погубни српски национализам, док је тридесетак година касније постало лирска кантилена за утопију којој опет Срби нису дали да се оствари. Српство као српство пак је у оба случаја носило негативну ауру, али касније чак и више него пре, ако ништа друго, а оно јер више није имало конкуренцију. Негде крајем пролећа 1992, кад је српство као такво већ почело стицати статус који један новинар скоро свакодневно назива „црном легендом", песника Стевана Тонтића је један његов дугогодишњи колега и пријатељ упитао шта то уопште значи бити Србин, уписујући у ту именицу максимум негативног капацитета; бити Србин за њега је у том тренутку било горе него бити злочинац. Све се то збива у опкољеном Сарајеву. Тонтић је одговорио антологијским есејом „Бити Србин" објављеним на једином месту и у једино време у којима то тада има смисла. Већ скоро петнаест година, Новак Ђоковић сваком својом победом практично одговара на исто питање. Медијске провокације, на први поглед ирационално навијање против њега, анализе тобоже базиране на статистици које потцењују његове резултате у поређењу с Федереровим или Надаловим, све је то последица заставе под којом игра. А он је истовремено редак пример шампиона који заиста личи на своју земљу и свој народ. Свако ко је живео у западној Европи или Скандинавији или барем тамо боравио туристички иоле дужи период, има то искуство када у маси, искључиво по стасу и цртама лица, препозна „нашег човека". Новак Ђоковић у том смислу изгледа као стереотипни Динарац, као неки лик из „Горског вијенца" или „Старца Вујадина". Истовремено, он никад, ниједним својим потезом нити исказом, није заступао идеју да „бити Србин" представља неку вредност само по себи. Чувена је она његова реченица да су Срби и Хрвати мање-више иста ствар. Кад је у време поплава нашем народу делио хуманитарну помоћ, није правио ни етничку ни географску селекцију. Он само, што рече један мудар и добар човек у једној давној полемици, не налази потребу да мења личну карту. Крлежа је говорио како су му Достојевског омрзнули људи који су се у њега заклињали. Да бисте заволели Ђоковића, довољно је видети ко су људи који га мрзе и клевећу. Било да се изнервирано испсује, било да похвали доктора Несторовића или Семира Османагића, било да се изгрли са Ханком Палдум, наћи ће се каква квазиелитистичка будала да га извређа. Као играч, он је истовремено савршен пример балканског менталитета и сасвим небалканске менталне и сваке друге дисциплине. Један наш песник је за Балканце рекао да су „северни јужњаци, јужни северњаци, западњаци истока и источњаци запада". Све је то и Новак Ђоковић, само је и више од тога. Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Замислите српску историју од 2006. године, потпуно исту каква је и била, само да нема Новака. Има озбиљних људи који тврде да је Немачку као земљу и као друштво спасила светска фудбалска титула из 1954. Без икакве друге паралеле, оно што су за Немачку урадили Турек, Посипал, Либрих, Колмејер, Екел, Мај, Ран, Морлок, Отмар Валтер, Фриц Валтер и Ханс Шафер, на челу са Сепом Хербергером, за Србију је сам самцит, са своје две руке и десет прстију, урадио Новак Ђоковић. Бог га поживео.

Kaда се сетим својих првих пар великих Постова, готово да ме ухвати носталгија, слична оној коју осећа старији човек ухваћен у вртлог обавеза када се присети безбрижног детињства. Све је тада, првих неколико пута, било баш онако како би свако замислио Пост. Молитва као да је ишла сама од себе, потпуно бих се предавао духовној страни, данима скоро да нисам имао контакт са овим светом. Молитва, духовна литература, сати самоће и размишљања, дуге шетње са слушалицама у ушима, бројаницом у џепу и сати одслушаних предавања. Стално сам осећао благодат и мир, који ми је у овом истрзаном животу био преко потребан. А онда… Не сећам се када је тачно почело, али сада је већ прошло доста година и Постова, осећај се потпуно променио. Пред сваки Пост обећавам себи како ћу што више да се искуљчим из свега, да се удаљим од свих дешавања и покушам да вратим тај осећај који сам имао раније. А онда крене Пост и искушења крену да се ређају као на траци. Као када након црвеног картона сви играчи противничког тима јурну у напад, а екипа која је остала са играчем мање налази се у конфузији и једва избацује лопту са половине покушавајући да се мало пресабере и организује. Чини ми се да нема поља живота у коме ми тада не крену искушења и проблеми. Расејавајући енергију и време на све то, мало остаје за молитву, читање, размишљање. По правилу, тада ме сустигне туга, јер – ето – опет је прошло скоро половина Поста а ја једва да сам имао осећај да постим. И тако годинама, пред сваки Пост уђем са намером да живим као Његош на Ловећену када је током Васкршњег Поста писао “Лучу Микрокозма“, а на крају се осећам као у “Треинспотингу“, живим у сталној јурњави решавајући проблеме само са жељом да дође тренутак када ћу да се одвојим од света (начини за то одвајање су, наравно, потпуно супротни). Временом сам на личном примеру схватио, а касније кроз искуства других Хришћана и светих отаца потврдио, да у једном добу духовне зрелости Пост престаје да буде стално пребивање у благодати и постаје – борба. Својствено људској природи је да одмах жели све, па и ми Хришћани осећај благодати и Божијег присуства желимо да имамо “на дугме“, чим у календару буде први дан Поста. Али, то не иде тако, тојест, ми смо и даље далеко од тога. Ако је хришћански живот – непрекидна борба, онда је најлогичније да врхунац те борбе буде током Поста. Циљ Поста није он сам по себи, тј, одвајање од страсти, већ сједињење са Христом. Пост и све оно што га чини (молитва, подвиг, осамљивање…) јесу само пут, а циљ је Причешће, као врхунац те наше борбе. Пред примање Христа у себе, треба се погледати у (духовно) огледало и преиспитати – јесмо ли дали све од себе да сада будемо спремни за сједињење са Христом. Овај Божићни Пост (као и претходни Васкршњи) специфичан је по условима у којима свако од нас живи, а које диктира “спољни свет“. Немогуће је живети ван ситуације коју је наметнула пандемија вируса, а која је са собом донела мере које нам утичу на начин живота, болести, смрт, панику, атмосферу страха и неизвесности… Годину у којој живимо обележила је – смрт! Страх је убачен у људе, и он је присутан и код оних који већ месецима живе у ирационалној параноји и изолацијама, и код оних који робују теоријама завера, плаше се чиповања, вакцина, мистериозних владара из сенки… Пропагандом су људи успешно удаљени једни од других, штавише, људи су постали преплашени контакта и блискости. Под изговором вируса разбијена је скоро свака жива заједница, међу њима је начета и сама Црква. Оно ка чему је човечанство ишло деценијама сада се остварује “из безбедности“ – људи једни другима постају странци! Никада се више није говорило о спашавању живота, а реалност је да су људски животи коначно сведени на бројку (стални бројеви нових жртава и оболелих). Где је ту онда позиција Хришћана? Онима који исповедају веру у Христа не сме да влада страх. Такође, Црква је заједница у којој ближњи није потенцијални извор заразе већ предмет моје љубави и жртве. Човек није бројка, већ Личност која носи слику Бога у себи! Зато током овог Поста, ми који себе сматрамо Хришћанима више него икад морамо да искочимо из себе, свог живота и проблема, својих демона и искушења, и без изговора се посветимо људима око себе. Себично би било да се под изговором Поста склонимо од ситуације око нас, и, како би рекао блажени Серафим Роуз “дивимо својој духовности у огледалу“. Хришћани данас воле да представљају како живимо у последњим временима, како никад није било теже бити Хришћанин… Ја мислим управо супротно – никад лакше није било бити Хришћанин! И то сада, у овој години, више него икад! Свуда око нас је прилика за жртву и подвиг. Преплашеним људима око нас потребна је утеха. Усамљенима је потребно друштво, блискост, несебичност. Изолованима, одбаченима је потребан осећај заједнице. Болеснима је потребна помоћ. Слуђенима и изгубљенима је потребан путоказ. Сада није време за удаљавање већ за давање себе ближњима. А онда, када станемо на молитву, тада треба да сву ту њихову патњу и слабост коју смо осетили и за коју немамо решење препустимо Господу, помоливши се за њих. Тада Господу на старање поверавамо и преплашену баку, и револтираног, безнадежног пријатеља, и зараженог познаника у изолацији, и лекара који ради по петнаест сати и на својој кожи трпи сав овај хаос, и све оне безнадежне и престрављене људе у чекаоницама и редовима, све оне у изолацијама, оне које ломи болест, оне на самрти… А благодат ћемо, након свега тога, добити тамо где је Христос директно “дели“ – на Светој Литургији. извор: Смрт свету https://www.manastirklisina.com/danas-nije-tesko-biti-hriscanin/

Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020. Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих. Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу? Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику. Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела. Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога. Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко. Начини манифестовања човека Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити! Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку. Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог. Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека. Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14). То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека. Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу. Љубав као главни израз духовности За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23). Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2). Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг. Како све ово изгледа у светлу психологије? Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена. Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14). Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство. Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин. Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели. Телесни Душевни Духовни Повређеност, рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја. Критеријуми позајмљени из будућности Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу. Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју. Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5): „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“. Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу. Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота. ИЗВОР: Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?) TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију... View full Странице

БЕОГРАД - Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар Младен Шарчевић поручио је да предмет верска настава у основним и средњим школама и даље има статус обавезног изборног предмета. Министарство просвете је донело Стручно упутство о формирању одељења и група и о начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/21. годину. Како се наводи у саопштењу, то упутство не уводи нове мере рационализације за формирање одељења и група, већ садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају та одељења и групе тако да то буде у складу са законом и правилницима који се односе на финансирање рада основних и средњих школа. "Верска настава у основним и средњим школама је део наших системских решења која нећемо мењати и овај предмет и даље има статус обавезног изборног предмета за ученике који се за исти определе", нагласио је министар Шарчевић. Према његовим речима, верску наставу ученици радо бирају сваке године и није утврђено осипање броја ученика у претходним годинама. Свака школа ће се за формирање група верске наставе обраћати надлежној школској управи, наводи министар и додаје да ће се у свакој ситуацији водити рачуна о томе да се одобри потребан број група верске наставе тако да се осигура квалитет реализације. "Водиће се рачуна и о томе да ученици у издвојеним одељењима, без обзира на број могу имати верску наставу у објекту где се школују", наводи Шарчевић. Поручује да све верске заједнице са Министарством одржавају најбоље могуће односе у развоју програма наставе и у стварању услова за наставнике верске наставе. Када је у питању Правилник о формирању одељења и група, како наводи Шарчевић, годинама је исти и ништа се није мењало у методологији рада. Министарство саопштава и да је министар Шарчевић обећао патријарху Иринеју да ће се изменама закона образовања и васпитања као што је планирано у наредних шест месеци променити статус вероучитеља и да ће се запошљавати на неодређено. Обим њихових активности се, како се додаје, увођењем једносменског омогућеног рада, проширио на многе радионице. Министарство просвете: Верска настава неће бити укинута WWW.RTV.RS Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар... View full Странице

Ја ћу покушати да се инфилтрирам на неки атеистички форум да мало тролам а ви ?