Претражи Живе Речи Утехе

ПРЕДСЕДНИК Чешке Републике Милош Земан рекао је да се тражећи опроштај од српског народа за НАТО агресију 1999. године ослободио дуготрајне трауме, зато што покајање ослобађа. Текст под насловом "Извињавам се српском народу" објавио је на фејсбуку прес секретар председника Земана Јири Овчачек. - Разговарали смо са господином председником Србије Александром Вучићем о традиционалном чешко-српском пријатељству, које се манифестовало, на пример, 1938. године, када су нас издали западни савезници, а такође и 1968. године, када су нас издали наши источни савезници. Човек не бира. У оба случаја, српски народ нам је изразио подршку. А ми смо им одговорили бомбардовањем - рекао је Земан. - Због тога желим да искористим прилику да се у своје име извиним за бомбардовање тадашње Југославије. И волео бих, да као особа, тражим опроштај од српског народа. Сметало ми је све ово време - рекао је Земан. Земан је истовремено подсетио да је Чешка у време доношења одлуке о бомбардовању Југославије била чланица НАТО-а тек неколико недеља. - Били смо последњи (од земаља НАТО-а) који смо дали сагласност за бомбардовање и очајнички смо тражили да нам се бар једна земља придружи и супротстави нападу, али смо остали сами. Али то нас ипак не оправдава јер то је била манифестација недостатка храбрости. Овим извињењем и тражењем опроштаја ослободио сам се година трауме, јер покајање ослобађа и, како су Латини рекли, dixi et salvavi animam meam - "Рекао сам и спасао сам душу" - рекао је Земан. Чешка је примљена у НАТО 12. марта 1999. године, а 12 дана касније почело је бомбардовање тадашње Југославије од стране Северноатлантског савеза. ЗАШТО САМ СЕ ИЗВИНИО СРБИМА? Земан објаснио све - "Када су нас издали Запад и Исток, Срби су били уз нас" WWW.NOVOSTI.RS ПРЕДСЕДНИК Чешке Републике Милош Земан рекао је да се тражећи опроштај од српског народа за НАТО агресију...

Поздрав! Имам неколико питања за која бих био захвалан уколико је неко у могућности да ми разјасни. Пре неки дан сам листао часопис који излази при храму Светог Марка у Београду, и налетим на текст нашег блаженопочившег патријарха Павла који се тиче следећег цитата из постања. 6: 24 А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. Видевши синови Божији кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. А Господ рече: неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело. Нека им још сто и двадесет година. Објашњење дато ту а које се позива и на Серафима Роуза, а последично на светог Јефрема Сирина и још неколике свете Оце, између осталог Јован Златоусти, јесте да су синови Божији благословени потомци Ситови који живљху на узвишенијим местима близу границе раја, а кћери људске потомци Каинови. Ситовци прекршише заповест Божију побуђени плоћу и узимаху жене из Каинова потомства и рађаху се дивови. Притом за дивове постоје тумачења да означава да су били велики растом као и да се то не односи на раст. Постоје и друга тумањења која казују да су синови Божији – бене ха елохим – анђели (пали). Овај термин се користи на више места у светом писму, означавајући анђеле. Ово тумачење као једно од изворишта има и књигу пророка Еноха која овај термин користи у смислу палих анђела. Након Еноха, још неки јеврејски и ранохришћански писци (наиђох позивања на Јустина мученика, Иринеја Лионског и Климента Александријског) су овај стих тумачили на исти начин. Ограничен сам у могућности поуздања у ово јер извора на нету нема много, тако да ако неко зна неку литературу био бих захвалан. Оно што бих волео да питaм, уколико неко зна, да ли постоје и неки свети Oци првих векова који су делили ово друго тумачење? Друга ствар која ме занима а у вези са претходним, јесте питање књиге Енохове. Апостол Јуда се на једном месту директно позива на Еноха. Jуда 1:14-15. Такође постоји известан степен сличности самих речих Господњих са књигом Еноховом на разним местима у светом писму. Да ли неко зна до кад је књига Енохова циркулисала у првобитној цркви и да ли је сматрана богонадахнутим тесктом? Да ли има неких саборских помена/осуда ове књиге? Да одмах нагласим да немам неко посебно предубеђење, нити нападам на канонско устројство библије, само ме занима у контексту оног првобитног цитата из постања. Ако неко има да ме упути на неку књигу или онлајн извор који се тиче овога или пак ако већ постоји тема са овом садржином био бих захвалан да ме упутите.

Говорити о антифашистичком покрету у Хрватској, значи укључивати све грађане, дакле не само Хрвате него и велики и изнадпросечан број Срба, истиче хрватски историчар Иво Голдштајн Борци VI личке дивизије пролазе кроз Земун за време одласка на Сремски фронт 23. октобра 1944 ПРАГ - Хрватски историчар Иво Голдштајн је, поводом недавне изјаве председнице Колинде Грабар Китаровић да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Европи, истиче да је штетно лицитирати бројкама јер нам релативизација прошлости одузима будућност. Тачно је, каже Голдштајн, да су Хрвати били најзаступљенији у антифашистичком покрету у односу на друге југословенске народе са 30 одсто, а чинили су нешто више од 20 процената становника тадашње заједничке државе. Међутим, указује, да следећи ту логику, Срби у Хрватској су дали највећи допринос, јер их је било 28 одсто међу хрватским партизанима, а око 16 процената у тамошњем становништву, навео је он, преноси Танјуг. „Данас је најважније не лицитирати бројкама него да схватимо да је партизански покрет покушавао да створи неке мостове између завађених народа који су били закрвљени до те мере да је изгледало да из тог колоплета злочина и осветничких акција нема излаза”, каже Голдштајн у опширном интервјуу за Радио Слободна Европа. Додао је да је релативизација прошлости одузима будућност. „То су самодовољне, етноцентричне државе које функционишу на основу вредности супротним европским. Хрватска јесте чланица Европске Уније. Међутим, један део политичког живота у Хрватској управо функционише по начелима која су у супротности у односу на европске”, истиче Голдштајн. Он сматра жалосним то да је један такав догађај, као што је Други светски рат на простору бивше Југославије, дубоко политизован 74 године након његовог завршетка. То, каже, не показује само какви су били партизани, о којима се све мање говори, и они који су били на другој страни, већ и ми данас. „Дакле, то говори и о нашој незрелости, односно незрелости постјугославенских држава да се на прави начин суоче са својом стварном прошлошћу”, истиче овај хрватски историчар. Према његовим речима, изјава Китарићеве да је Хрватска имала најјачи антифашистички покрет, можда добро звучи кад је изговори политичар, али кад, како каже, он као историчар мора то коментарише, онда наравно треба то да ставити у контекст и мало појаснити те ствари. Говорити о антифашистичком покрету у Хрватској, значи укључивати све грађане, дакле не само Хрвате него и велики и изнадпросечан број Срба. „На крају 1941. године од седам хиљада хрватских партизана отприлике, апсолутно је највише било Срба - њих 5.400 и око 800 Хрвата. Дакле, око 80 одсто тадашњих хрватских партизана су били Срби”, истиче Голдштајн. Преостали од тог броја су били други, пре свега Јевреји, нешто Црногораца и муслимана. Према изјави Јосипа Броза Тита из пролећа 1944., заснованој на званичним бројкама, у том тренутку Народноослободилачкој војсци има 44 одсто Срба, 30 процената Хрвата, 10 одсто Словенаца, четири процента Црногораца и 2.5 одсто муслимана, каже Голдштајн и додаје да је то 91 проценат, док остатак чине припадници других националности. Прецизира да када је реч о Хрватима, тај број је натпросечан у односу на удео Хрвата у тадашњој Југославији који је тада био, зависно од тога који попис се узима као релевантан, да ли онај из 1941. или из 1948. године. „Хрвати су чинили око 22 до 26 одсто становника на територији тадашње Југославије, а са 30 процената су били најзаступљенији у партизанима у односу на друге југославенске народе. У односу на Србе - отприлике исто”, каже Голдштајн. Такође, истиче Голдштајн, треба знати да и у том тренутку када Тито саопштава ове податке, и пре и током целог рата, број Срба из Хрватске и БиХ је био апсолутно највећи у односу на друге народе у ове две републике, односно касније државе, а у њима је антифашистички, партизански покрет био апсолутно најјачи и то треба знати и јасно рећи. Упитан каква је ситуација била касије, Голдштајн објашњава да се број Хрвата у партизанима у Хрватској изједначио са Србима већ 1942, а онда поступно, током 1943. Хрвати, јасан је Голдштајн, постају бројнији у партизанима у Хрватској у односу на Србе, тако да негде 1944. у партизанима у Хрватској је око 61 одсто Хрвата и 28 одсто Срба, што је, како каже, разумљиво, јер су Хрвати већински народ, а Срба је тада у Хрватској било неких 16 одсто. „То значи да и даље, а то је крај 1944. године, Срба има у хрватским партизанским јединицама натпросечно више него што им је био удео у становништву. Међутим, укупни број Срба који је тада, до лета 1944. учествовао у антифашистичкој борби је укупно гледано на југославенском простору био мањи, зато што је партизански покрет у Србији био пуно пуно слабији него ли у Хрватској и Босни и Херцеговини”, навео је овај угледни хрватски историчар. На констатацију да су Хрвати масовно кренули у антифашистичку борбу тек након пада Мусолинија у септембру 1943. и када је постало јасно да Хитлер губи рат, Голдштајн каже да је један добар део Хрвата 1941. дочекао оснивање НДХ са задовољством. Једним делом зато што је нестала Југославија која је била диктатура и постојала је снажна опозиција у Хрватској према ономе што се догађало у тој држави, а као друго је навео да су Хрвати мислили да је оснивање НДХ, заправо, бег од рата. Дакле, сматрало се: „није било рата, а добили смо државу”, односно, „прошли смо без рата, а цела Европа је заглибила у том крвавом убилачком рату”, наводи Голдштајн и додаје да се, међутим, видело да су то рачуни врло краткога века. У међувремену је, истиче, почео и усташки терор који је првенствено геноцидно насрнуо на Србе, Јевреје и Роме, али врло брзо и на Хрвате, тако да су многи Хрвати до 1941-42. године имали јасну дистанцу према усташама. „Међутим, отићи у партизане је било мало теже. Срби у Хрватској и БиХ нису имали алтернативе. Морали су да беже у шуму. Поготово они који су живели на селима бег у партизане је практично значио спасавање живота”, каже Голдштајни истиче да би волео да се престане са лицитирањем бројкама, јер оне нису кључ приче него историјски контекст, односно чињеница да је то био југославенски покрет у којем се показало да припадници различитих народа имају начина, потребе, могућности да у њему равноправно учествују и пронађу себе. Политика Online - Голдштајн: Срби су били најбројнији међу хрватским партизанима WWW.POLITIKA.RS Хрватски историчар Иво Голдштајн је, поводом недавне изјаве председнице Колинде Грабар Китаровић да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Европи...

Митрополија црногорско-приморска (МЦП) је била у праву када је рекла да Венецијанска комисија неће дати сагласност на једнострано прекњижавање црквене имовине, изјавио је вечерас протојереј-ставрофор Велибор Џомић коментаришући раније данас објављено мишљење Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вероисповести у Црној Гори. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, који је и координатор Правног савета МЦП, истиче да се показало да су нетачна уверавања представника црногорске власти и њој, како каже, наклоњених медија која трају још од петка, да је Венецијанска комисија дала позитивно мишљење о предлогу тог закона. "У вези са одредбом о црквеној имовини показало се да смо истину зборили када смо рекли да нема сагласности ВК за једнострано прекњижавање имовине цркава и верских заједница. Дакле, то није прошло, није добило позитивно мишљење. А оно што је јако важно, могућност, дакле, која стоји пред државом као субјектом права, постојала је и до сада", рекао је Џомић у изјави за Светигора прес. Приметио је да ништа ново у односу на оно што већ данас, па и деценијама, сваки субјект има, па и држава као као правни субјект, а то је доступност судским органима. "Нема оне идеје да се једнострано прекњижава имовина на основу пописа органа управе надлежног за имовину и да катастар поступа по томе. Напротив: свако може да поднесе захтев, и ја могу данас да поднесем захтев да је ваш стан мој, али то не значи остваривање права по том захтеву", рекао је Џомић. Подсетио је да је управо то била интенција члана 62 и 63 овог спорног владиног предлога закона. "Та интенција није добила пролаз. То је могуће само након завршене управно-судске процедуре, управно-правне процедуре, у случајевима када негде није завршен државни пример. А тамо где су окончани поступци, где је све завршено, где већ деценијама и годинама постоје правоснажна решења, тамо искључиво путем судске одлуке. И то значи да онај који тужи, у овом случају ако би то била држава, мора да докаже своје право да је била власник црквене имовине. А то је, верујте ми, одговорно тврдим - немогуће", рекао је отац Џомић. Додао је да се из првог читања овог мишљења види да и када би се десило да негде у неком појединачном случају држава буде укњижена као власник неке сеоске цркве, она нема право да утиче на статус корисника да она одређује "ко ће у какву цркву да иде". "Венецијанска комисија је у томе изричита. То су, дакле, поступци који су апсолутно непотребни и штетни", нагласио је он. Штитити културно наслеђе Прота Џомић је рекао да и он сматра да оно што јесте културно наслеђе Црне Горе треба да буде штићено, те да је Законом о заштити културних добара оно већ заштићено. "Црна Гора треба да добије један модеран закон који ће бити поштован од свих, који ће бити препознат као закон о слободи а не као закон о правном насиљу или било каквој другој врсти насиља, што не дао Бог ником", категоричан је Џомић. Он је најавио да ће обиман текст мишљења, које у себи садржи и много других тема, у Правном савету Митрополије бити подробно анализиран наредних дана. Најавио је да ће након тога МЦП дати саопштење са правном анализом о томе. "И ми и даље, наравно, остајемо отворени за оно што јесте стручан дијалог, што јесу правна правила и цивилизацијска достигнућа, за оно што јесте опште добро овога народа и ове земље. Само тако се може доћи до правога решења. Ово је показало да један правни акт има много велики значај у друштву као што је црногорско, да може да изазове огромне проблеме. Надамо се да то ником није циљ и жеља", поручио Џомић. https://svetigora.com/prota-velibor-dzomic-o-misljenju-vk-o-predlogu-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-bili-smo-u-pravu-nema-preknjizavanja-crkvene-imovine/ http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3568109/dzomic-bili-smo-u-pravu-komisija-osporila-preknjizavanje-crkvene-imovine.html

Сутра у Подгорици да бисмо довека били у Призрену! Posted on 14/06/2019 by dvaujedan Зашто ћу сутра бити у Подгорици? Зато што је на Црквинама, малом братственичком гробљу крај Цркве Архангела Михаила, тек неколико гробова наше куће. Прађед Мијаило, дични јунак мојковачких крвавих бадњака и нико до њега од старијих мушких глава из камене приземљуше у Морачи! Пострадали су за српство, свету Српску православну цркву и веру светосавску- где су пали тамо су их и копали… Због тог знаног гроба и свих незнаних не знам где бих сутра ваљо више него на Тројичинданском сабору за одбрану праотачких крвавих распећа, јер исте звери данас кидишу на наше цркве и манастире као и у та времена кад се није марило хоће ли се огњиште угасити док год кандила и воштанице горе… Не само наше већ свако у та славна брда, у тој Црној Гори немањићкој- више је костију по вртачама и омарима него под земљом, ал баш због тога где год свећу да запалим ту ми је гроб ђеду, ту ми је црква, ту ми је олтар, ту су ми звоници на крошњи сваке букве и крушке дивљаке… Сутра нам, можда као никад до сад, ваља стати пред ђавола и показати да још довољно, више него довољно, мушких глава има Црна Гора вољних да пострадају за оно због чега се довека живи- веру у васкрслога Бога- Христа и божија коначишта! Сутра, у Подгорици, на Тројичинданском сабору, бранимо једнако Морачу и Острог колико и Дечане, Грачаницу… Исто је то поган, ђавољи накот, што бије о Румију и Девич! Што сутра одбранимо у Подгорици, одбранили смо и на заветној светињи, јер кости које не знам где су- знам где су, ено их где год застанем на Проклетијама или Ловћену, Великој Хочи или Горњем Липову, Ћириловцу или Богородици Љевишкој… Савардак ми је једнако на Вучију колико и у Призрену! Та ружа ветрова што бије поврх малог братственичког и кумовског гробља Цкрвинама јесте распеће ветрова са Шаре, Бајгоре, Дурмитора и Комова! Свуд су ми кости куд ми је вера светосавска- свуд ми је светосавље куд прађедови нису узмицали пред ђаволом! Кости које тражим су кости које ме носе! Кости које ме носи целивам пред олтарима! Шта каменој приземљуши да кажем ако сутра не будем у Подгорици?! Како да јој назовем: „Помаже Бог, доме и роде“, ако нисам имао куражи да помогнем Богу кад су му некрсти ударили на коначишта?! Сутра је у Подгорици место свакоме од нас, јер што сутра не одбранимо под Горицом прекосутра нећемо имати права да дозивамо својим! Без разлике дал верујемо у Господа или не, сутра бранимо Господа који вазда верује у нас! Прећутимо ли Морачу- немамо се права питати зашто нас пећка светиња неће помињати… Михаило Меденица https://dvaujedan.wordpress.com/

Дана 2. маја 2019. године, у четвртак Светле седмице, на дан сећања на блажену Матрону Московску, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију у Покровском ставропигијалном женском манастиру. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима у беседи у којој је подсетио да се овог дана Црква сећа и страшних догађаја који су се одиграли 2. маја 2014. године у Одеси. „Данас се сећамо трагичних догађаја из Одесе, – подсетио је патријарх Кирил. – Пре пет година пред лицем Европе и целог света људи су каменовани док су се налазили у својим шаторима и нису представљали никакву опасност по околину. Само су бранили своје право да живе онако како желе не потчињавајући се другом, туђем поретку, нису желели да прихвате онај поредак света који им је наметан на силу. Међутим, злочинцима је било мало да каменицама кађају шаторе. Кад су људи искочили из њих и потрчали према Дому синдиката – његов назив је данас познат целом свету, злочинци који су их прогањали, закључали су их у ову зграду и спалили. Тада је пред лицем Европе и целог света изгорело 48 људи. Наравно, неки то покушавају да објасне специфичношћу тадашње политичке борбе, али зверство које је учињено над људима не може се објаснити ни на који други начин осим дејством ђавоље силе.“ „Сви они који су спаљивали живе људе били су под влашћу ђавола, истакао је патријарх, приметивши да се, без обзира на опасност да ће „ови злочинци опседнути тамном силом завладати“ целим народом у Украјини, то није десило. „Сан који су желели да остваре људи који су се понашали као опседнути ђаволом код Дома синдиката, по милости Божијој се није остварио. И премда и данас има много питања о томе шта се дешава у Украјини можемо бити сведоци да радикалне силе зла, ђавоља злоба оваплоћена у људском обличју није тотално освојила сву власт,...“ – истакао је патријарх. Одеса, 2.маj 2014. Код Дома синдиката „Данас се, сећајући се овог страшног догађаја, молимо за своју браћу и сестре у Украјини. Узносимо молитве за покој душе 48 мученика, који су живи спаљени у Одеси. Молимо се да Господ благослови живот братске Украјине,“ – рекао је Његова Светост. Поглавар Руске Цркве је изразио наду у то да ће ново руководство земље поштовати избор народа у корист канонске Цркве, „у којој је реално присутан Божански дух и која се молитвено заступа пред Богом, узносећи молитве за земљу и за народ.“ https://pravoslavie.ru/srpska/120997.htm?fbclid=IwAR3VjUkUEkgKDGCkFqZfITLVF410-WlbRM_hmqS9qGC_ZYqlqZ4D8qJYpKA

Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Светом Литургијом у Доњем Острогу, у цркви Свете Тројице, началствовао је јеромонах Владимир, острошки сабрат, а саслуживали су му јеромонах Јеротеј, јереј Мирослав Михаиловић, пивски парох и јерођакони Роман и Зосима уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе оца Владимира Сабране је бесједећи поучавао о. Владимир, који је тумачећи Јеванђеље између осталог казао да је цар опростио свом дужнику дуг, који ни једна држава тада не би могла да врати, што представља управо наш дуг према Богу, пред којим стоје бесконачни товари људских гријехова, које Бог опрашта. С друге стране исти тај човјек неће да опрости много мањи дуг свом дужнику, што представља наше људске слабости. – Јеванђеље почиње ријечима „покајте се“. Значи да треба да се покајемо пред Богом и да се преокренемо на пут Божији. А Јеванђеље се завршава са опраштањем, јер сам Христос на крсту даје нам посљедњу лекцију, а то је да опраштамо једни другима. Он са крста говори Оцу небеском „Оче опрости им јер не знају шта раде“. Он оправдава људе који Га убијају и можете само замислити колика је Божија љубав – казао је о. Владимир и рекао да у животу треба да се покајемо, како би опропстили једни другима. Извор: Манастир Острог View full Странице

Слободан Антонић Цртица прва: „Вучић је рекао да се на синоћњем пријему америчког председника чак четири пута руковао с Трампом“ (овде). Такође је рекао и ово: „Недељама ћемо радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике. Тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде). Цртица друга: „Немачка индустрија меса Тенис, уз 20 hа намењених за фарме товљеника, закупиће у Србији, на 30 година, више хиљада хектара земље на којој ће узгајати житарице и тако истиснути локалне произвођаче сточне хране. Немачком `краљу свиња` у Србији дозвољава се оно што му није допуштено другде – да увеже у један ланац све фазе производње од това свиња, преко клања и прераде меса до производње хране – уместо да откупљује свиње од мањих газдинстава, како то Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој и Данској. Питање је – зашто се у Немачкој или Данској Тенису не дозвољава да отвори фарме, већ мора да откупљује свиње од других мањих произвођача, а у Србији се то подстиче?“ (oвдe). Цртица трећа: „Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта“. „Србија је једина држава која је у претприступном периоду за ЕУ морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште странцима. Пољска је забранила продају на рок од 12 година после уласка у ЕУ, Хрватска 7 година, Мађарска је имала 11 година мораторијума, а онда је променила устав и дефинитивно забранила продају земљишта странцима. У Србији, међутим, Законом о пољопривредном земљишту (2016) 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни. (…) Јадни Срби, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Школовани ће одлазити у свет, а они који остану радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима“ (овде и овде). Ове три цртице рељефно осликавују пут Србије у статус колоније. Само неко ко има психологију колонијалног чиновника може да се похвали како се „чак четири пута“ руковао с неким из метрополе (не сећам се да је у историји српске диплматије ико хвалио колико се пута с неким руковао), као и да ће његов говор „анализирати 45 дана“ с најближим сарадницима (тај тим чине, претпостављам: брат Андреј, др Небојша, Гашић, Вулин, Д. Ј. Вучићевић и Ж. Митровић… − благо нама!). Само у колонији странци могу да стварају велепоседе, уништавају домаће пољопривреднике и претварају их у најамне тежаке и у служинчад. А Србија крупним корацима иде баш у том смеру. „Тај страх је безразложан“, каже ми један економиста. „Добићемо ефикаснију пољопривреду и више хране“. „Али, та храна неће бит наша“, одговарам, „проблем с колонијом је што она производи храну, али њено становништво гладује“. „Не брини, у Европи нема колонија и нико не умире од глади“, узвраћа ми професор економије. Није тако. Ирска је средином 19. века, као британска колонија, прошла кроз тако велику глад да јој је умрла осмина становништва, тј. милион људи. Ирски пример је поучан и зато би га требало запамтити (в. овде, стр. 975−1015 и овде). Енглези су Ирску коначно покорили 1691. године. То је значило да су реквирирали све велепоседе и постали њихови нови власници. Ирцима је била забрањена свака врста државне или војне службе (осим ако не пређу у протестанте), а економска политика вођена je тако да су, у наредним деценијама, уништени ирска мануфактура, занатство и трговина. Ирци су се, средином 19. века, свели на најамне сељаке. Радили су за колонијалног велепоседника, а заузврат су користили комад земље за сопствене потребе. Велепоседници су производили жито и стоку за британско тржиште, а сељаци су на малим парцелама гајили кромпир за себе. Кромпир је Ирцима био основна храна јер се породица могла прехранити са 4−6 пута мање пoвршине него да се производило жито. А онда је 1845. године гљивица phytophthora infestans, која узрокује кромпирову буђ, уништила целокупан род кромпира. Лондон ништа није предузео да Ирцима помогне, из два разлога: 1) администрацију метрополе није било брига за ирске сељаке; 2) доминантна економска доктрина тврдила је да ће се „тржиште побринути за све“. Ирска је и те 1845. произвела довољно хране да нико не буде гладан, али су жито и месо са колонијалних велепоседа извезени у Британију. С друге стране, сиромашни ирски сељаци тешко да су имали довољно новаца да на „слободном тржишту“ набаве храну за себе и своју породицу. Масовна глад у Ирској 1845. продужила се и следећих година, па је Лондон коначно почео нешто да предузима, али мало и споро. Током три године умрло је милион Ираца, а преко милион и по избегло је из земље. Урушавање друштва наставило се и када је глад минула, што се види по демографској кривуљи: пре „велике глади“ Ирска је имала 8 милиона становника, а у 20. век је ушла с 4 милиона. Кромпирова пламењача је у неком тренутку стигла и у Србију, али у њој нико није умро од глади. Српски сељак био је слободан, свој на своме. Од 1835. године сељак је власник свог парчета земље и једино плаћа порез српској држави. У Србији од 1825. постоје избори, а готово сви сељаци имају право гласа. Србија је једина земља у Европи, а можда и у свету, која у то време има већински сељачку скупштину. Сељак је наоружан и чини основ народне војске. Сељак се жали на чиновништво и књаза, али то је типично наше претеривање. У доба Кнеза Михаила, влада има пет министара и шест министарстава, а чиновника има: у Министарству правде девет, просвете једанаест, иностраних дела тринаест, унутрашњих дела двадесет и три, у војном двадесет и пет, и грађевина двадесет и четири – укупно 105 државних чиновника. Србија је од 1830. године аутономна кнежевина, од 1867. у њој више нема туђе војске, самостално доноси устав 1869, а од 1878. и формално је независна држава. Пошто има сопствену управу, Србија може да се брине за свој народ. Законом из 1865. године (потврђеним и законом 1873) одређено је да се сељаку ради било каквог дуга не могу одузети: кућа, плуг, кола, воловска запрега, кобила са ждребетом, крава с телетом, 10 оваца, 5 свиња, 5 коза, алат, храна до следеће жетве, а што се земље тиче, 5 дана (1 дан = 1.600 кв. хвата) земље и окућница од 1 дана орања. Баш зато што је Србија била слободна, у њој у није забележено да је неко умро од глади – не милион људи, као у Ирској; не сто хиљада, не десет хиљада, не хиљаду – заиста, у 19. веку није забележен такав случај. Били смо сиромашни, али нисмо били гладни – захваљујући томе што смо били слободни. И док је колонија Ирска демографски слабила, слободна држава Србија је јачала: од 0,7 милиона (1834), бројност њеног станповништва се попела на 2,9 милиона душа (1910). Зато што је била колонија, Ирска је заборавила свој језик којим данас, од 4,7 милиона, течно говори тек 30.000 људи (овде) што је мање од 1% становника. Слободна Србија свој језик је употпуности сачувала. Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. Мислимо о томе. (ФСК) http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/put-srbije-u-status-kolonije-gde-su-bili-irci-a-gde-mi-a-kako-je-sada.html

Севернокорејско становништво већ шест деценија одраста са мржњом према САД. Пропаганда функционише зато што је још живо сећање на Корејски рат, Северна Кореја се ментално још увек налази у педесетим годинама прошлог века. У Северној Кореји много тога недостаје, али једно сигурно не: ефикасна пропагандна машинерија, још у вртићу и у школским уџбеницима подстиче се мржња према САД, повезана са страхом од „империјалног агресора“ из Вашингтона, пише „Дојче веле“. Пропаганди иде наруку и то што се може позивати на колективно искуство из Корејског рата. Наиме, тај рат је и данас присутан у животу људи у Северној Кореји — можда и зато што још увек није завршен јер мировни споразум никада није склопљен, па на граници на 38. паралели већ више од шест деценија влада само примирје. Немачки радио наводи да је тај рат започео Север, чије су трупе 25. јуна 1950. прешле 38. паралелу. Пјонгјанг је хтео оружјем да изнуди поновно уједињење полуострва које је после Другог светског рата подељено на север и југ. Последице су биле катастрофалне. Ипак, сада, када амерички председник Доналд Трамп прети ватром, бесом и необузданом силом и још додаје да ће се Северној Кореји „догодити ствари које је сматрала немогућим“, то се уклапа како у наратив Пјонгјанга тако и у историјска искуства. Када амерички министар обране Џејмс Матис севернокорејско вођство упозорава на опасност од „уништења сопственог народа“, онда се пропагандистички оживљава национална траума, јер Северна Кореја је већ доживела уништење — између 1950. и 1953. године. Три године су амерички авиони масовно бомбардовали Северну Кореју — и то без обзира према цивилима, пише амерички историчар Брус Камингс. То тепих бомбардовање Северне Кореје он је окарактерисао као ратни злочин. На Северну Кореју је бачено више бомби и напалма него током целог Другог светског рата на Јапан. Током те три године у Северној Кореји је погинуло 20 одсто становништва, то је процена америчког генерала Кертиса Лемаја који је у Корејском рату командовао авијацијом. У једном интервјуу из 1984. године он је рекао: „Ми смо спалили сваки град, на овај или онај начин. Неке и у Јужној Кореји. Уништили смо грешком чак и јужнокорејски Пусан“. Бивши амерички министар спољних послова Дин Раск, који је за време Корејског рата био задужен за Источну Азију, каже: „Између 38. паралеле и кинеске границе бомбардовали смо сваку циглу, ако је још стајала једна на другој, све што се кретало. Ми смо били потпуно надмоћни у ваздуху и Северну Кореју смо сравнили са земљом“. И претње атомском бомбом је Северна Кореја већ чула, од америчког генерала Дагласа Макартура. У једном интервјуу из 1954. године он је изразио разочарање јер му није било допуштено да спроведе план за окончање рата у року од 10 дана. Тај његов план је предвиђао бацање „између 30 и 50 атомских бомби“. Он је такође предлагао да се дугорочно онемогући прелазак границе између Северне Кореје и Кине — стављањем радиоактивног кобалта у појасу од пет километара дуж граничне реке Јалу. Тиме је требало да се прекине кинеска подршка Северној Кореји. Но, те планове су онемогућили америчко Министарство спољних послова и Уједињене нације. У непријатне историјске истине — које је Запад заборавио, а које Северна Кореја и те како памти — спадају и масакри. „Дојче веле“ наводи примере: Јавност на Западу је тек 1999. године сазнала да су амерички војници под мостом Но Гун Ри убили стотине цивила који су покушали да се спасу бекством. Још горе су биле антикомунистичке чистке у јужнокорејској војсци, непосредно након избијања Корејског рата, на Југу су били стрељани наводни комунисти и симпатизери Севера — уз знање и пред очима америчких официра. Извештаји и фотографије тих злочина су деценијама држани у тајности, објављени су тек 2008. године. Комисија за истину и помирење, основана за време јужнокорејског председника Роха Мо Хјуна, који је претходно био активиста за људска права, проценила да је у таквим чисткама убијено 100.000 људи. Реч је о врло конзервативној процени, каже се у комисији, наводи немачки државни радио и додаје да је за многе од тих масакра неправедно била окривљена Северна Кореја, која је такође вршила крваве чистке. DW/ТАНЈУГ/СПУТНИК