Претражи Живе Речи Утехе

Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору погинуо спасавајући бескућника са шина на железничкој станици Георгиј Великанов (Фото: Борис Прокудин) Крајем прошле недеље, Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору и помоћник у олтару храма Свемилостивога Спаситеља у московском предграђу Митино, погинуо је спасавајући бескућника са шина на железничкој станици. Он је извукао мушкарца који је пао са перона на пругу, и тако му спасао живот, али није успео да избегне брзи воз који је наилазио. „Баш ових дана смо расправљали о неким текстовима које је написао. Правили смо планове. Али он је имао храбрости да оде даље. Ка Христу“, написао је на Фејсбуку игуман Силуан Туманов, који је обавестио јавност о овој несрећи. „Умро је невероватно светли и добри парохијан нашега храма! Човек који је познао љубав Христову! Човек чија је кротост недостижна многим људима! Он је умро учинивши подвиг! Он је умро испунивши заповест Христа: ‘Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје’,“ написао је Алексеј Јуљин, Георгијев дугогодишњи пријатељ. Георгије Великанов је завршио Богословски факултет Православног хуманитарног универзитета Св. Тихона. Писао је за православни сајт „Православие.ру“, који је на вест о погибији свог сарадника одмах објавио један од његова два текста која је послао дан пре свог упокојења. Великанов је радио као секретар православне службе помоћи „Милосрђе“, и био је запослен у Синодалном одсеку за црквену добротворну делатност и социјалну службу. Био је ожењен и желео је да постане свештеник. „Гоша је жарко желео да пронађе свој призив, смирено је сматрао себе човеком немоћним, слабим, неспособним за право служење. Притом се сваки минут само тиме и бавио, немогуће је избројати све оне које је он подржао, утешио, ободрио, помогао им да осете да их Бог воли. То је за њега било најважније, он је још у детињству био спреман све да пружи, само да се ближњи осети вољеним“, рекла је његова школска другарица Анастасија Бељтјукова. „И знате шта сам овде схватио? … Да Господ прихвата било какву нашу жртву. За Њега је веома, веома драгоцен сваки покрет нашег срца ка Њему, сваки чин љубави и давања, сваки поступак, мисао или реч, у којем се пројавила љубав. За Њега је то дар…“ написао је Великанов 2012. године. Вјечнаја памјат! Информација узета са: http://www.pravmir.ru/ За Стање ствари приредио: Светозар Поштић View full Странице

Током 1980-их и 1990-их Руси су обично мислили да праве размере Стаљинове велике чистке (1936-1938) никада нису биле видљиве. Тада је много пута поновљено да је далеко више људи побијено него што пише у званичним извештајима. Прошло је 80 година од тих злокобних репресија које су нанеле штету Совјетском Савезу и сад је право време да се осврнемо на руско друштво с краја 20. века и погледамо како се оно суочавало са суровом истином о својој прошлости. „Ја сам почетком 1990-их доста долазио у додир са статистиком везаном за совјетски терор. Према мојим проценама, током читавог периода совјетског режима безбедносне службе су ухапсиле 7,1 милион људи. Руско јавно мњење је, међутим, сматрало да је само у периоду 1937-1939. године ухапшено око 12 милиона људи. Због тога сам ја дигао руке од својих процена и дуго се нисам тиме бавио.“ То је испричао Арсениј Рогински, директор невладине организације „Меморијал” која се бави историјом и грађанским правима и тежи да „пружи допринос откривању истине о историјској прошлости и да овековечи сећање на жртве политичких репресија“. Као један од оснивача „Меморијала“ Рогински је свакако учинио много када је реч о прикупљању и ширењу информација о жртвама политичких прогона у СССР-у. Са друге стране, његове процене сведоче да је мишљење о броју „Стаљинових жртава“, које је било популарно крајем 1980-их и почетком 1990-их, ипак под знаком питања. Тада је атмосфера у друштву била толико усијана да чак ни угледни историчари нису хтели да објављују „неугодне“ резултате својих истраживања, иако су ти резултати били добро проверени и засновани на чењеницама. Ако се погледа број „Стаљинових жртава“ који је тада био у оптицају и коме се веровало, јасно је зашто Рогински није журио са објављивањем својих података. Нестварне бројке Александар Солжењицин, познати дисидент чија је књига „Архипелаг ГУЛАГ“ била популарна за време Горбачовљеве перестројке, један је од оних људи који су највише утицали на ставове по овом питању. У тој својој књизи он је поменуо 66,7 милиона жртава совјетског режима од 1917. до 1959. Александар Солжењицин излази на слободу. Коктерек, Казахстан, март 1953. Солжењицин је 1945. године осуђен на 8 година тешке робије, а затим на прогонство. / Непознати аутор Највећи совјетски лист „Комсомольская правда“ објавио је 1991. године Солжењицинов интервју за шпанску телевизију где је овај већ поменутој бројци додао још 44 милиона жртава. То су били совјетски грађани који су изгубили живот током Другог светског рата. Тако је број Стаљинових жртава порастао на 110 милиона. Међутим, у Совјетском Савезу је пре Другог светског рата било укупно 170 милиона становника, о чему сведочи попис из 1939. године. Јасно је и очигледно да су те бројке контрадикторне. Совјетску јавност су тим бројкама хранили дисиденти, али и чланови Комунистичке партије. Историчар Рој Медведев је 1990. године постао члан Централног комитета КПСС-а. Он је тврдио да је у Совјетском Савезу од 1927. до 1953. године у политичким репресијама побијено 40 милиона људи. Поред дисидената и званичника Комунистичке партије, жртве Стаљинових репресија су рачунали и професионални историчари на Западу. Научник Роберт Конквест је увео термин „велики терор“. Он тврди да је у СССР-у крајем 1939. године у затворима било око 9 милиона људи. Последња фотографија песника Осипа Мандељштама, 1938. / Архивска фотографија Ова бројка је мања од претходних, али је и она пет пута већа од стварног бројног стања. Историчар Виктор Земсков, који се сматра једним од водећих стручњака у овој области, проучио је статистичке податке совјетског затворског система (Рогински каже да су совјетске власти пажљиво документовале сва хапшења) и израчунао да је 1940. године у совјетским затворима и логорима за ратне заробљенике било око 1,9 милиона људи. Некадашње политичке репресије данас доносе политичке поене Тадашњи шеф КГБ-а Владимир Крјучков је 1990. године рекао да је од 1930. до 1953. године затворено скоро 3,8 милиона људи, а 786.000 је осуђено на смрт. Професионални историчари нису доводили у питање прецизност ових бројки. Затворска фотографија Григорија Зиновјева. / Getty Images Земсков прича како тадашња јавност једноставно није хтела да поверује Крјучкову сматрајући да је тај број фалсификован, и радије се по том питању ослањала на „Архипелаг Гулаг“ са његовим фантастичним десетинама милиона жртава. С обзиром на чињеницу да су совјетске власти за само две године (1937-1939) потписале преко 600.000 смртних пресуда, бројке које је изнео шеф КГБ-а делују прихватљиво и веродостојно. То, међутим, није било довољно јавности, и поставља се питање како је то уопште могуће? Зашто је народ био склон да верује преувеличаним проценама и да одбацује чињенице? Сергеј Корољов у затвору, 1938. / Архивска фотографија Сергеј Кара-Мурза, социолог совјетске историје, сматра да он има одговор на то питање. Он се слаже да су чистке током 1930-их болан феномен руске историје, али тврди да „по том питању не може бити извршена објективна анализа“. „Бол који је изазван губитком толиких живота још увек је сувише велики, тако да сваки покушај непристрасне анализе делује као нешто неморално. Рођаци, па чак и синови политичара побијених током 1930-их, наставили су да играју важну улогу у политичком животу током перестројке“, пише Кара-Мурза. „И сама представа о репресијама је тако моћан политички инструмент да се средства за њено креирање и њену примену чувају и штите стриктном, мада не увек очигледном цензуром“. Кара-Мурзина мисао о репресијама као политичком инструменту данас се у потпуности подудара са оним што је политиколог Марија Липман написала у листу „Foreign Affairs” о утицају кампање усмерене на дестаљинизацију током перестројке, где је централно место заузимала тема Стаљиновог терора. Наталија Солжењицина, пишчева супруга, не крије узбуђење на отварању Музеја историје ГУЛАГ-а у Москви, 30. октобар, 2015. / АР Дестаљинизација је „радикално делегитимизовала комунистички режим. Пад совјетског комунизма 1991. године праћен је распадом Совјетског Савеза“. Звучи помало парадоксално, али процес дестаљинизације који је пољуљао и на крају оборио Совјетски Савез није увек био заснован на истини и чињеницама. Алексеј ТИМОФЕЈЧЕВ