Претражи Живе Речи Утехе

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не. Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве? - Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност? -Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима. Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ? - Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ? - Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора. Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама? - Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал. СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја? - Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве. Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати? - Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати. Судови под директним утицајем државне врхушке Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона? - Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога. Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE WWW.BLIC.RS Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC... View full Странице

У холу зграде међународног Црвеног крста у Женеви постојала је табла са натписом „Буди хуман као што је била хумана Србија 1885.“ Постављена је у знак сећања на признање које је ова организација доделила српској Влади и народу. Ова необична прича почела је ширењем Бугарске на Балкану последњих деценија пред улазак у 20. век. Ово је било директно кршење одлука Берлинског конгреса и за тадашњу краљевину Србију представљало директну опасност и провокацију. После неуспеле дипломатске активности краљ Милан је Бугарској објавио рат. Србија је у то време већ имала уређене болнице, а већ је основан и Црвени крст. Бугарска, са друге стране, није имала ни војне санитете. Због овога, бугарске рањенике није имао ко да однесе са бојишта ни да им пружи медицинску негу. Међународни Црвени крст прикупио је помоћ из свих крајева Европе која је требало да се допреми овој држави. Иронично, једини пут до Бугарске водио је преко Србије. И тада се догодило нешто што свет никада није видео . Војна команда Србије прекинула је рат на један дан, отворила линију фронта и пропустила медицински транспорт преко своје територије. Србија је учинила и више: транспорту међународног Црвеног крста додала је лекове, ћебад и кревете из својих залиха и бугарским војницима предала све што је неопходно за отварање једне болнице. Сличан догађај ни пре ни после 1885. године нигде није забележен. Србија је помогла држави са којом је у том тренутку била у ратном стању. У знак сећања на ово несебично дело, Међународни Црвени крст је Србији доделио посебно признање за хуманост, а плоча са натписом „Буди хуман као што је била хумана Србија“ до пре неколико година стајала је у згради ове институције у Женеви. Табле више нема, нити се зна разлог њеног уклањања. ЗАБОРАВЉАМО ЛЕПУ СТРАНУ НАШЕ ЗЕМЉЕ И НАШЕГ НАРОДА. Нису оно Срби у Лидлу, Фарми и Великом брату. Немојте блатити наш народ на основу шачице људи који се гласно чују.

На дан успомене Зачећа светог Јована Претече и Крститеља, у мајевичком селу Тобут, свечано је прослављена крсна слава храма. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ Фотије уз саслужење свештеника, архијерејског намесника тузланског протојереја-ставрофора Стеве Јовића, протојереја-ставрофора Драгомира Лазаревића, Сретена Митровића, Миленка Стевановића, Љубе Ђокића и јереја Милорада Зарића и протођакона Богдана Стјепановића. На крају свете Литургије, којој је присуствовало мноштво народа овог мајевичког краја, Владика Фотије се обратио пригодном бесједом. ''Велика је била мисија Светог Јована Крститеља, кога данас прослављамо, како у своје време тако и данас. Његове речи : Покајте се, јер се приближи Царство небеско, се односе и на нас данас.'' Послије отпуста, Епископ Фотије је одликовао архијерејском граматом граматом господина Љубишу Ристића из Београда који је својим радом показао неизмјерну љубав према нашој светој Цркви. Потом је услиједила Литија око храма, те је одслужен парастос пред спомеником војводе Радивоја Керовића и свих погинулих војника у минулим ратовима. Кума данашње славе храма била је Радинка Тривковић из Тобута са којом је пререзан славски колач, након чега је услиједила трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

Дана 23. септембра 2018. године, на дан Светих мученица Минодоре, Митродоре и Нимфодоре, свечано је прослављена преслава храма Светог апостола и јеванђелисте Марка у Великој Обарској, као и успомена на осамдесет година од освећења овог светог храма. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслужење протонамјесникâ Мирана Гавриловића и Слободана Мићића. Светој архијерејској Литургији, на којој је Преосвећени Епископ Фотије рукоположио дипломираног теолога Младена Јовића из Бијељине у чин ђакона, присуствовао је многобројни вјерни народ Велике Обарске и околних села. Након свете Литургије услиједила је Литија око храма и резање славског колача са кумом овогодишње славе господином Радојицом Танацковићем из Велике Обарске. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

Интервју за „Политику”, дат г-ђи Јелени Чалији 1. Колико се сусрети поглавара и високих званичника православних помесних Цркава одражавају на односе СПЦ и Ватикана, али и на односе са суседном Римокатоличком Црквом у Хрватској? Чини ми се да је потребно најкраће упознавање читалаца са нововековном историјом таквих сусрета на највишем међуцрквеном нивоу, њиховог значаја и њихових последица. Наиме, 1965. године, патријарх цариградски Атинагора I и папа римски Павле VI заједничким документом су укинули узајамне анатеме из 1054. године. Са римокатоличке стране био је то одраз духовне климе и оптимизма који је у време Другог ватиканског сабора владао у погледу екуменских кретања и амбиција. Патријарх Атинагора, пак, као први по части међу поглаварима Православних Цркава, такође је имао жељу да са мртве тачке покрене дуготрајни процес помирења између две највеће хришћанске породице. После њих су уследили релативно чести сусрети цариградских патријараха, а потом и других православних првојерараха, са римским папама, посете папâ појединим православним земљама и слично. Рекао бих да је овај део међусобних сусрета и сарадње на највишем нивоу заокружен и запечаћен заједничком изјавом папе римског Фрање и патријарха московског и све Русије Кирила, у Хавани 2016. године. Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи. 2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана? Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници. 3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника? Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет. Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио. 4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету. Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. Извор: Епархија бачка View full Странице

18. фебруара 1913. године, Краљевина Србија је донела "Уредбу о саобраћају справама које се крећу по ваздуху", чиме је постала пета земља у свету која је законским актом ове врсте регулисала војни и цивилни ваздушни саобраћај изнад своје територије. Текст Уредбе је објављен у "Српским новинама"-службеном листу Краљевине Србије у броју 41. од 21. фебруара 1913. године Разлог за доношење овог правног акта је била чињеница да се у Међународном праву тог доба, односно почетком 20. века, ваздушни простор сматрао истим као и отворено море. Дакле, сматран је слободним и без икаквог националног суверенитета. Тек 1910. године, код Немаца се јавља идеја да ваздушни простор изнад одређене државе припада тој држави да је успоставqање контроле у ваздушном простору есенцијално питање националне сигурности садржано у начелу да: "свака држава има комплетан и ексклузивни суверенитет у ваздушном простору изнад њене територије". Из тог разлога, Немачка доноси први закон такве врсте у свету, и то 10. августа 1910. Пруска као део истог Царства то чини у октобру исте године, док Енглеска такав правни акт добија 2. јуна 1911. године. Француска то чини 22. новембра исте године а Аустро-Угарска годину дана касније, тј. 20. децембра 1912. године. САД су то учиниле после нас, у мају 1913. године, а Италија у септембру исте године када и ми. Остале земље у свету су то урадиле тек након Првог рата... Мала Краљевина на Балкану-Србија, такав закон доноси непуна два месеца од оснивања свог ваздухопловства. На предлог министра унутрашњих дела Стојана М. Протића и министра војног, ђенерала Милана Божановића “ради штићења интереса државних у погледу спречавања ухођења, царинских права, народног здравља и народне одбране, као и безбедности грађана”, по милости Божијој и вољи народној, Петар Први Карађорђевић краљ Србије прописује "Уредбу о саобраћају справама, које се крећу по ваздуху", на данашњи дан пре 105 година. У најкраћем ова Уредба је регулисала статус ваздухоплова, поделу на домаће и стране летелице, те је ограничавала принцип екстериторијалности у ваздушном саобраћају, чиме је свака страна летелица над територијом Србије одговарала законима Краљевине Србије. Уредбом је регулисана ибезбедност летења у одредбама које се тичу регистрације летелице за безбедну пловидбеност, односно посаде за управљање одређеним типом летелице. Даље, забрањено је летење ноћу, при лошем времену. Збрањено је маркирање, летење наоружаним летелицама, извиђање, ношење голубова писмоноша, надлетање војних инсталација и летење ван раније утврђене маршруте, а без посебног одобрења Министарства војног или унутрашњих дела. Прелет територије Србије је био омогућен страним ваздухопловима уз претходну најаву и дозволу царинских и полицијских органа Србије, а према унапред задатим улазним и излазним "капијама" наше државе. Оглушавање о ову одредбу је повлачило за собом могућност обарања такве летелице. Уз дефинисање још неких примера везаних за употребу ваздухоплова у војне и цивилне сврхе, ова Уредба се у својој суштини нимало не разликује од модерних закона из домена Међународног ваздушног права, како код нас тако и у свету.