Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'била'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. На празник Обрезања Господа Исуса Христа, 14. јануара 2020. године, када Црква слави и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу и ђакон Здравко Бошковић. На крају Свете Литургије Епископ Херувим благословио је славска обележја и свечарима честитао крсну славу. Епископ Херувим је после богослужења проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, нека буде на здравље и спасење ова Света божанствена Литургија. Ово је данас још један догађај и празник из историје и садашњости нашега спасења – Обрезање Господа нашега Исуса Христа. То је управо она тајна која се догодила да би се испунило Писмо, како би се отворила могућност човековог спасења и да би Богомладенац заиста био пут нашега спасења, Сунце Правде, ка коме треба да се усмерава сваки човек, свако хришћанско биће, јер нам само Бог открива истинити пут спасења. Он нам открива тајну ка којој треба да ходимо и која нас треба усмеравати ка Царству Божјем, на пут којем нас је учио и Свети Василије Велики, један од кападокијсих великана и отаца наше Православне Свете Цркве, а кога и литургијски прослављамо, чију смо службу одслужили, а управо на данашњи дан када прослављамо његово свето име. На крају ове Свете Литургије ми смо заблагодарили Господу и за почетак Нове 2021. године Господње. Нека би нам Нова година била благоугодна, уз обиље милости Божије. Нека буде благословена, пуна здравља и благодати, да у своме животу увек побеђујемо сва искушења која ће се наметнути на свакога од нас. Морамо да схватимо да смо ми слуге Божије и да та искушења јесу саставни део нашега хришћанског живота. А благодат Божија је та која ће нас увек избавити, штитити и чувати, без обзира на које недаће и тескобе будемо наилазили и на оно што ће на нас у овој години која је наступила пратити. Чеситајући Крсну славу онима који данас прослављају Светог Василија Великог, нека би Господ дао да се сви сачувамо, да ова година буде далеко боља од претходне, да се ослободимо од окова овога вируса и да се сви ове наступајуће године у миру видимо и славимо име Божје прослављајући тројичног Бога – Оца, Сина и Светога Духа. Живели, срећни и благословени били! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  2. Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не. Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве? - Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност? -Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима. Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ? - Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ? - Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора. Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама? - Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал. СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја? - Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве. Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати? - Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати. Судови под директним утицајем државне врхушке Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона? - Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога. Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE WWW.BLIC.RS Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...
  3. Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не. Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве? - Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност? -Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима. Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ? - Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ? - Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора. Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама? - Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал. СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја? - Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве. Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати? - Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати. Судови под директним утицајем државне врхушке Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона? - Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога. Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE WWW.BLIC.RS Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC... View full Странице
  4. Мошти Светог Арсенија, другог архиепископа српског јутрос су из манастира Ждребаоник стигле на Убле у Кучима, у цркву Вазнесења Господњег, гдје су у некада боравиле. Свету службу Божију тим поводом и поводом храмовне славе служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да се данашњи празник не зове случајно и Спасовдан. Звучни запис беседе “Јер, све оно што је Бог рекао од Адама и8 Еве, преко својих светих пророка кроз вјекове, што је прорицао Свети Јован Крститељ, све што је сам Господ говорио својим светим ученицима и све оно што се догодило са Њим док је ходио овдје међу нама, све је то била припрема јављања Њега као Спаситеља и остварење спасења човјека из свијета”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Господ постао земни да би онебесио човјека и људску природу. “Он својом небеском силом божанском непрекидно узноси човјека и призива човјека, свако људско биће на безмјерно достојанство узрастање у мјеру раста висине Његове. Он који је Небески човјек, Он онебесује, обожује човјека и људску природу. Празнујући Спасовдан, ми празнујемо спасење рода људскога у Христу Господу”, казао је Владика. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније пећки, српски и свеправославни један од оних који су прославили Христа Спаситеља. “Учитељ и просветитељ кога је Свети Сава приликом свог другог одласка у Свету земљу 1233. године оставио као свога замјеника у Жичи, изабравши га од свих осталих монаха и јеромонаха жичке светиње, јер је примијети његову богољубивост, побожност и честитост, гледајући га како се моли Господу непрекидно. Он је наслиједио дјело Светога саве и наставио његову проповијед, његову благу вијест у нашем народу”, казао је он. Говорећи о детаљима из светитељевог житија, нагласио је да је Свети Арсеније пренио сједиште Српске цркве из Жиче у Пећ, гдје је саградио храм Светих апостола и храм Вазнесења Христовог. “Послије њега је ту било сједиште свих архиепископа и патријараха српских, и остало је до наших времена. И наш Патријарх садашњи такође се устоличио у Пећкој патријаршији, као и његови претходници послије обнове јединства Пећке патријаршије уки8нуте 1766. године, а онда обновљене у јединству своме 1919 – 1922. године”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су мошти Светог Арсенија из Пећке патријаршије, преко манастира Довоље и Мораче доспјеле у Куче. “Она велика похара Куча била је уједно и похара моштију Светога Арсенија. Оне су одавде за вријеме књаза Данила пренијете у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године. А онда су пренијете у манастир Косијерево”, подсјетио је Владика. Подсјетио је да су тамо остале до 1914. године, када су Аустријанци срушили манастир. “Под пушчаним зрнима тада су спашене и пренијете у Острог. Ту су остале до 1920. Онда су Бјелопавлићи зажељели да их поново врате, па су тражили дозволу од ондашњег епископа захумско-рашког Кирила и вратили их, и не чекајући одговор у манастир Ждребаоник. Ту су остале до данашњега дана”, казао је Владика. Рекао је да се Свети Арсеније послије 164 године вратио да благослови Куче. “И није случајно да су данас овдје његове свете мошти поново дошле, у ова нова времена гоњења Цркве Божије и скрнављења светиња Божјих. Кучи су га дочекали, што мене посебно радује, са писмом Кирила и методија, писмом Наума и Климента, писмом Светога Саве и Светога Арсенија, писмом Марка Миљанова и Светога Петра Цетињскога – са ћирилицом. Дај Боже да се од Куча науче сви Црногорци и да се врате светињама Божјим и том светом кирило-методијевском предању”, рекао је он. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније дошао поново у Куче да зацијели неслогу братоубилаштва која је започела похаром Куча 1856. године. “Која се наставила као династичка борба и која се сад поново повампирује као идеолошка борба. Повампирује се преко овога духа богоубилачког и братоубилачког који је данас, нажалост, завладао код оних који владају Црном Гором. А Свети Арсеније је онај који доноси дух љубави према Богу и према вјечном људском достојанству, према вјечном братству људском, према светој Цркви Божјој, светој заједници неуништивој и неразоривој и према сваком човјеку”, поручио је господин Митрополит. Покушаје стварања нове цркве у Црној Гори Митрополит је назвао покушајем стварања сатанске заједнице. “То је оно, нажалост, на чему овим законима безбожним и безаконим инсистирају они који су на власти – да на томе граде будућност. Да граде будућност Црне Горе на расколима, на похарама, на мржњи, на богоубилаштву и братоубилаштву”, упозорио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, храм на Ублима је опходила празнична Литија, а онда је благосиљан славски колач. Владика Јоаникије је, након скандирања “Не дамо светиње”, “Не дамо Владику” и “До Христове побједе” сабранима честитао празник и рекао да је данашњи празни двострука радост и славље. “Прва што славима празник Вазнесења Господњег, а друга што је Свети Арсеније дошао да поново благослови племе Куче”, рекао је он. Додао је да из небеске биографије Светог Арсенија видимо да је велики путник и да је походио многе светиње. “Као што су мошти Светога кнеза лазара ходиле са својим народом од Раванице до Сент Андреје и до Срема, а касније се вратиле у његову задужбину, ево и мошти Светога Арсенија наѕ ове јужне и западне крајеве су кренуле из Пећке патријаршије давно, негдје оотприлије после друге сеобе Срба. Гдје год је био Свети Арсеније, ту је и Божји благослов долазио”, подсјетио је Владика будимљанско-никшићки. Додао је да нас светитељ и данас обједињује око наших светиња и око Пећке патријаршије. “Пећке патријаршије – његове задужбине. Сви смо њој завјетовани и сви смо јој били вјерни кроз вјекове. И тако ћемо и наставити”, поручио је Владика Јоаникије. Владика је поручио да ћемо уз Божју помоћ прећи све препреке и савладати и побиједити све неправде. “И учинити да у нашој држави завладају правда, мир, братска слога и љубав молитвама Светог Василија Острошког и Светога Арсенија”, закључио је Владика Јоаникије честитајући празник сабраним народу. Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, свештенство, монаштво и вјерни народ поздравио је на крају богослужења предсједник Фонда за развој Куча Радомир Рајо Прелевић. “Данас је Свети Арсеније поново у Кучима. И ми му се клањамо и славимо његово име, и молимо му се да ојача нашу вјеру и наду, нарочито у постизању достојног и праведног положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори. А њен, поготово правни положај је, као што си добро знамо, угрожен скорашњим доношењем неподношљивог и неправедног закона о вјерским слободама за који се надамо да ће бити промијењен. Сваки труд у том правцу је пожељан и благословен је и од самог Марка Миљанова”, поручио је Прелевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Поводом упокојења незаборавног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, доносимо део беседе коју је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан изговорио приликом литургијске прославе пола века свештеничке службе проте Мома. "Отац Момчило Кривокапић, је неко ко је сав свој живот посветио Богу и служио Богу и никада своју службу свештеничку, не да је унизио, него никада није била просечна. Увек је била изнад очекивања, изнад људских очекивања. Отац Момчило Кривокапић је неко који, када сам га упознао, ме је асоцирао да би тако требао да изгледа цар Лазар косовски. Једна госпођа је рекла: “ Видела сам свештеника лепа као Бог!“. Директор гимназије которске је говорио да је гимназија ћутала и престајала са радом када је пролазио которски прота. Један благочестиви монах је рекао: „Ја сам видео владику међу свештеницима.“, мислећи на оца Момчила Кривокапића. Браћо и сестре, сви ми овде, поштоваоци његови, сви ми смо свесни и знамо да је Момчило пре свега био оно што је данас написано у Апостолу: “ Иако имате хиљаду учитеља, ал немате много отаца.“ Тај Отац није отац Момчило Кривокапић, него тај Отац је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је тај свештеник и тај духовник нас учио да будемо Христови, да не будемо „момовци“ или неки други него да будемо Христови.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Васкрсење Христово за нас хришћане јесте смисао живота и постојања. О Христовом Васкрсењу као темељу и самој суштини хришћанске вере свети апостол Павле је посведочио следеће: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша” (1. Кор. 15, 14). Звучни запис беседе Полазећи од наведених истина вере, у разговору у протојерејима Владаном Симићем и Миодрагом Андрићем осврнули смо се на актуелне догађаје у вези са пандемијом вируса корона, као и на све учесталије медијске нападе на Српску Православну Цркву. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Свештеник Синиша Смиљић парох улцињски служио је 6. априла опијело блаженопочившој старици Јелки Попадић. У својој потресној исповијести, коју је објавио на фејсбук страници ,,Православни Улцињ“, отац Синиша говори о томе колико га је потресао овај догађај који је био преломни моменат у његовој свештеничкој служби. Звучни запис разговора Отац Синиша све нас позива да се отријезнимо и да имамо увијек љубави и бриге за ближње наше. Овај догађај био је повод да парохија улцињска и Коло српских сестара Света благовјерна Теодора Косара покрену акцију прикупљања помоћи за угрожене на територији општине и наводи потресне случајеве на које су наишли у овом свом подухвату . Отац Синиша Смиљић напомиње и да је Митрополија црногорско-приморска чувар социјалног мира у Црној Гори. Нека нам ове ријечи оца Синише свима буду на отрежњење: “Господе Боже наш, опрости нама свима, на свему, па и на овоме! Сахранисмо данас слушкињу Божију Јелку. Не знамо ни да ли је крштена, Бог зна. Не знамо ни кога има од ближњих, они ће знати. Једино смо знали да је пред нама лежало тијело измучене старице, умрле од глади! Трошкове сахране сносило је социјално , а цијену живота платила је она. Сахрана иако тужна, као и свака сахрана, наговјештавала је радост јеванђелских ријечи : ” Блажени гладни и жедни …јер ће се наситити”. Молио сам се као никада до сада. Потресло ме је све. Осјећао сам грижу савјести , иако , ову, убогу покојницу нисам ни познавао, нити знао за њен случај. Боже , да ли сам могао знати? Да ли нисам знао због недовољног труда да сазнам? Тражећи одговоре на ова питања у својој савјести, ја сам налазио само више надахнућа за усрднију молитву, молитву за испраћај њене душе. Послије сахране чух још потреснију причу , потреснију од пређашње сцене, ваљда је то иначе повезано. Мајка и ћерка, муслиманке, комшинице из Штоја, дошле да испрате своју комшиницу , Јелку Попадић. Арнела прича потресну причу и брише сузу. Прича о Јелки да је радила у Француској, била госпођа и дама, а завршила ево сама. Последњих неколико година потпуно усамљена, болешљива и неспособна. Када је једном приликом нису виђали , у уобичајеној шетњи, посумњали су да нешто није у реду. Обили су врата њене куће и нашли је изгладњелу у полусвјесном стању. Повремено, када би стигли, због својих обавеза, окупали би је и пресвукли. Хране су имали једва и за себе. Социјалне службе нису много мариле. Јелка је умрла од глади ! Господе опрости нама грешнима. Сестро Јелка теби од Господа покој души и Царство небеско! Извор: Радио Светигора
  8. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у уторак, 7. априла 2020. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Исихију су саслуживали: протојереј-ставрофор Стојан Билић, протојереј Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести. И у ове дане – када проживљавамо до сада невиђено стање, то искушење које је Господ допустио да дође на нас – морамо да знамо да је и Сâм Господ Исус Христос подобно нама страдао, али ми страдамо због греха својих, а Он је страдао само да би на себе узео наше страдање. Безгрешан, Он је примао на себе последице греха свих да би нас, на тај начин, ослободио од греха, ђавола и смрти. Нека би нас Пресвета Богородица чувала, хранила и била са нама у све дане нашег живота, нагласио је владика Исихије, честитавши свима празник Благовести. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Ово издање емисије ,,Косметска кандила“ посветили смо „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се 16. фебруара навршава 13 година. Вашој пажњи препоручијемо разговор који смо снимили 6. феруара 2019. године са проф. др Митром Рељић. Звучни запис беседе Проф. др Митра Рељић, била је и свједок злочина који се, такође 16. фебруара 2001. године догодио у Ливадицама код Подујева. Потресно свједочење проф. др Митре Рељић професора на Факултету у Косовској Митровици о страдању нашег народа на Косову и Метохији, о „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се навршава 13 година, о злочину у Ливадицама који се догодио 16. фебруара 2001. године, о књизи коју припрема за штампу а која ће носити назив „Српска гробља на Косову и Метохији-уништена споменичка и језичка баштина“. Извор: Радио Светигора
  10. На Литургији, поводом обележавања славе Усековања главе Светог Јована Претече у Пећи, сабрало се више од сто верника, расељених Пећанаца, али и Срба из околних села који су и ову прилику искористили да се окупе око свог парохијског храма, познатог и као Митрополија пећка. Светом Литургијом началсвовао је Архимандрит Сава Јањић, игуман Манастира Високи Дечани уз саслужење бројног свештенства. Слави градске Цркве, поред бројних верника присуствовала је и игуманија манастира Пећке патријаршије мати Харитина са сестринством, као и градоначелник Пећи, Газменд Мухаџери. Након причешћа, уследила је славска литија око градске Цркве испред које је отац Сава са окупљеним верницима преломио славски колач, а овогодишњи домаћин, председник Завичајног клуба Пећанаца Саво Радоњић, предао је колач породици Силвије Рашковић из Дугоњева. „Црква Христова је тамо где се приноси света литургија у славу Божију по благослову епископа. Ту је црква Божија, без обзира колико нас има, колико нас овде живи, бројке нису битне. Првих је било дванаест апостола око Христа и мали број ученика који су ишли око њега. Црква Божија никада није била у бројевима, увек је била у сили која се пројављивала у самом присуству Божијем у онима који живе са Христом, који сведоче Христа својим животом, зато и Господ види вашу жртву и труд који сте направили и да дођете овде из даљине, да се поново суочавате са својим болом, да видите свој град и своје куће у којима сте живели, где сада висе нисте, али где је ваше срце остало, јер ова црква је ваш дом и наш дом. Свети Јован Претеча овде нас је окупљао и пре ових најновијих страдања, али и сада нас окупља да у миру и љубави живимо сви, да праштамо једни другима, јер не може са горчином да се живи и угодити Богу“, поручио је окупљенима у беседи игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава. Отац Сава је у беседи такође нагласио да је јако битно да међу људима влада јединство, љубав и разумевање. „Толико је Бог благословио овај крај испод Проклетија, благословио и дао свима довољно да треба да живимо у међусобном поштовању и миру и на тај начин да благодаримо господу на свему што је у нама. Да се међусобно измирујемо, да међусобно праштамо једни другима, да се не делимо на партије и на групе, јер доста смо ионако подељени. Христос нас је све сабрао. Данас у путиру није било једне или друге групе, није било ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, ни ове ни оне партије. Сви смо били заједно као што и треба да будемо у цркви и сви заједно повезани у љубави, вери, нади, праштању“, казао је у беседи игуман Сава. Црква Светог Јована у Пећи, која је порушена у етничком насиљу 2004. а обновљења 2012. године, подигнута је пре више од тридесет година, када је свету литургију служио покојни патријарх Павле, уз саслужење садашњег патријарха Иринеја. Извор: Телевизија Храм
  11. На монашком гробљу манастира Ћелија Добрска данас су сахрењени земни остаци монахиње Христине (Нинчић) (1931 – 2019.). Опело је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Владика је рекао да су ријечи из светога псалма Ја сам, Спасе, слушкиња Твоја, спаси ме – ријечи свега живота покојне мати Христине и њена молитва. Звучни запис беседе „Слушкиња Господња је била од свога рођења. Рођена у дивној и честитој свештеничкој породици Стефана Нинчића у Банату, она је сав свој живот привила уз Цркву Божију. И све што јој је Бог дао, она је вратила Господу. И своје дијете које јој је Бог подарио, дјевојчицу, а онда и сав свој живот принијела је Спаситељу на дар. И непрекидно се молила тим ријечима: Господе, Спасе, спаси ме, слушкињу Твоју“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је заједно са својом сапутницом и сапатницом мати Олимпијадом дошла у двор епископа банатских, гдје су њих двије пет-шест година бринуле о том двору и Епископу, са свом сестринском љубављу. „Да би онда заједно њих двије дошле на Цетиње, код ћивота Светога Петра Цетињскога да и ту послуже Господу и своме спасењу, а онда да приме послушање, скоро већ тридесет година, да пређу овдје, у ову древну светињу старију још од Цетињског манастира и да остатак свога живота проведу овдје у вјери, у нади, у молитви, у љубави, у послушању непрекидном“, рекао је он. Казао је да је послушање било основно правило и мати Олимпијаде и мати Христине. „И узајамно су се слушале, слушале су и благослов Цркве Божије, али су слушале и своје призвање монашко у све дане свога земнога живота. И како су заједно поживјеле овдје, у овој светињи, ево их је Господ призвао да заједно, управно за празник својих небеских покровитељки Светих Олимпијаде и Христине оду у Његово наручје, у Царство небеско. Прво мати Олимпијаду, па онда мати Христину, да овдје, једна поред друге, као што су сав свој живот заједно провеле, и озаједно проведу до Страшнога суда, чекајући трубе судњега дана“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Света равноапостолна Марија Магдалина је била пореклом из галилејског града Магдале (племе Исахарово), који се налазио на западној обали Генезаретског језера, у близини Капернаума. Њу спомињу сва четири јеванђелиста. Након што ју је Господ исцелио од злих духова (Лк. 8: 2), она се придружила оним благочестивим женама, које су свуда пратиле Господа за време Његовог овоземаљског живота и служиле Му својим имањем. Она је била сведок крсног страдања Спаситеља и присуствовала је погребенију Господњем. У цик зоре после суботе, она је с осталим благочестивим женама пошла на гроб Исуса Христа, како би помазала Његово тело миром. Стога их Црква назива женама мироносицама. Прво је њима анђео открио да је Господ васкрсао (Мк. 16: 1–8). Због велике преданости и пожртвоване љубави према свом Учитељу, она се удостојила да прва угледа васкрслог Спаситеља. Он јој је поручио да извести апостоле о Свом васкрсењу. Света Марија Магдалина је за апостоле била благовесница. О томе се пева у стихири Пасхе (које је сачинио Преподобни Јован Дамаскин): «Приђите благовеснице, и Сиону реците: Прими од нас радост благовешћа, Васкрсења Христовог, весели се, ликуј и радуј се Јерусалиме, видевши Цара Христа где излази из гроба као женик.» У Новом Завету нема ни једне речи да је Марија Магдалина била грешница. Такво мишљење се укоренило искључиво у западној култури. Главна етапа формирања таквог мишљења је поистовећивање Марије Магдалине са женом, која је помазала ноге Христу у дому Симона фарисеја (Лк. 7: 36–50). Јеванђељски текст не пружа никакву основу за такве тврдње. Господ је опростио грехе тој жени, рекавши: «Вера твоја спасла те је; иди у миру» (Лк. 7: 50). Притом се нигде не спомиње истеривање злих духова. Ако је то Спаситељ раније учинио, зашто јој онда тада нису били опроштени и сви греси? Одмах после тога јеванђелист Лука у осмом поглављу приповеда о благочестивим женама, које су служиле Господу. Марија Магдалина се ту спомиње уз опис «из које је изишло седам демона», који недвосмислено показује да се о њој говори по први пут. Завршетак обликовања ове произвољне и погрешне тврдње о Светој Марији Магдалини, као бившој грешници, представља књига италијанског фратра доминиканца, надбискупа Ђенове Јакова од Варагина (Jacobus da Varagine), «Златна легенда» («Legenda Aurea»), написана 1260. године. Тај зборник легенди и житија светих, послужио је као извор надахнућа за сликаре и писце. Аутор зборника је поистоветио Марију Магдалину са Маријом, сестром праведног Лазара и Марте. Он пише да су се њихови родитељи звали Сирус и Евхарија и да су били пореклом од царске лозе. Њихови потомци су наследили велико богатство. Марија је добила Магдалу, Лазар четврт Јерусалима, а Марта Витанију. Није тешко увидети да је ова прича настала под великим утицајем феудалних односа у западној средњовековној Европи, те да је све то наивно пројектовано на древну Палестину. Надбискуп наставља своју легенду и тврди да је Марија бродом допловила до Масилије (Марсеља) и тамо проповедала мађу незнабошцима. Потом се удаљила у пустињу, где није било хране и воде, али где је она добијала окрепљење са небеса. Тамо је провела 30 година. «Томе је био сведок, неки свештеник, који се поселио недалеко од ње. Он се упознаје са Маријом Магдалином, која му говори да ће се ускоро упокојити и моли га да вест о томе пренесе Блаженом Максимину. Пошто се сусреће са Блаженим Максимином у одређени дан и прима од њега последње причешће, Марија умире. Максимин је сахрањује и налаже да и њега, након што се упокоји, сахране уз светицу. Као извор своје приче, надбискуп Јаков нам представља “неки трактат” Јосифа Флавија и “књигу самог Максимина”. Није јасно о каквим је делима реч» (Нарусевич И.В. Житије Марије Магдалине у «Златној легенди» Јакова Ворагинског). Лако је приметити да се ради о више помешаних прича: легендарног житија Марије Магдалине и прилагођеног житија Преподобне Марије Египатске († око 522). Ово стапање личности – свете благовеснице и покајане блуднице, која је постала велики пустињак, – из «Златне легенде» преноси се на западноевропску уметност и постаје стална појава. Тако, око 1310. године, Ђото ди Бондоне са ученицима осликава капелу Марије Магдалине у доњој цркви Фрање Асишког. На зиду изнда улаза у капелу, приказана је сцена, која је директно преузета из житија преподобне Марије Египатске, – «Марија Магдалина прима одежду од испосника Зосиме». Дрвена скулптура, преливена бронзом, коју је израдио Донатело 1445. године, изражајно приказује испосницу изнурену својим великим подвигом. Њено тело је прекривено ритама. Ово ремек-дело нема никакве везе са реалним историјским изгледом Свете Марије Магдалине. Опет видимо да су две светице помешане. Постепено настаје обимна галерија слика на тему «Покајана Марија Магдалина». Довољно је присетити се познатих сликара и вајара као што су: Тицијан (1477–1576), Ел Греко (1541–1614), Каравађо (1573–1610), Гвидо Рени (1575–1642), Хорације Ђентилески (1563–1639), Симон Вуе (1590–1649), Хозе де Рибера (1591–1652), Жорж де Латур (1593–1652), Франческо Ајез (1791–1882), Педро де Мена (1628–1688), Антонио Канова (1757–1822) и других. Православна Црква се у приповедању о животу Свете равноапостолне Марије Магдалине строго придржава јеванђеља и веродостојног црквеног предања. Марија је проповедала Јеванђеље у Риму. Неки научници претпостављају да апостол Павле у својој Посланици Римљанима, има у виду Свету Марију Магдалину: «Поздравите Марију, која се много трудила за нас» (Рим. 16: 6). У последњим годинама свог живота она је помагала апостолу Јовану Богослову да проповеда Јеванђеље у Ефесу. Тамо се упокојила. За време византијског цара Лава Мудрог, њене мошти су 886. године пренесене из Ефеса у Константинопољ. Ову светицу прослављамо 22. јула / 4. августа и у недељи жена мироносица. Извор: Православие.ру
  13. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у петој недељи по Пасхи Господњој, Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Ова светиња данас је имала имала посебну радост, Митрополит Амфилохије је замонашио Наталију, послушницу ове свете обитељи, која је на монашењу добила име Јелена. Владика Амфилохије је рекао да је Јелена примила ангелски лик и обукла се у све оружје Божије да би била истинска и права Христова невјеста. „Мудра дјева која је припремила своје и кандило и уље – вјеру, и силом Духа Светога се припремила да уђе у ризницу свога женика – Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Господ да је укријепи да оно што је овдје изрекла и обећала оствари и оставарује у све дане свога живота, угледајући се на све свете подвижнице, од мученице Текле па до преподобне матере наше Јелене, до Свете Фотине и Свете великомученице Гликерије које прослављамо данас“, рекао је послије монашења Митрополит. У току Литургије, тумачећи јеванђељску причу о сусрету Господа Христа са женом Самарјанком на Јаковљевом извору, Митрополит Амфилохије је казао да је Господ, иако Јевреји у то вријеме нијесу разговарали са Самарјанима, тражио од Самарјанке – Фотине воду да пије, што је и њу зачудило. Господ говори Самарјанки о води живој и она тражи воду од које никада неће ожедњети. Митрополит је појаснио да је Господ открио сав њен живот, шта је радила и чинила, а и она је, такође, открила да је и код Самарјана била сачувана вјера да ће доћи Месија избавитељ свијета. Чула је и повјеровала да је Он обећани Спаситељ. Владика је нагласио да је жена мироносица Фотина уписана у књигу живота, у памћење Цркве Божије, као она која је почела да свједочи Господа пред Самарјанима и на њену ријеч су се они сабрали око Господа. „Она свједочи Господа кроз сву историју до наших времена, и њено име су примиле многе душе жедне те воде живота. Међу њима је и наша мати Фотина, игуманија манастира Бешка, која је примила постриг монашки прије 30 година. Ево Господ је призвао да служи Господу у овој дрвеној светињи и да се преко ње и сестринства, обнавља сјећање и памћење на ону која је основала ову светињу – Свету Јелену.“ Владика је истакао да се поред Самарјанке данас сјећамо, и преко овог новог монашења, и Свете матере наше Јелене утемељитељке манастира Бешка. Њене мошти почивају у светињи, сијају, зраче и подсјећају на њеног оца Светога великомученика Лазара Косовског, њену мајку Евгенију – царицу Милицу, брата Светога Стефана и сестру Оливеру, која се жртвовала за спасење народа свога и овдје нашла под старе дане свога покоја. Подсјетивши да се данас сјећамо велике и дивне мученице Христове Свете Гликерије која је такође свој живот подарила Господу на дар, Митрополит је казао да је и мати Гликерија, игуманија манастира Ћелија, као дјевојчица од 12 година дошла у ћелијску светињу, а сад је прешла 80. годину и остала вјерна служитељка светињи Божијој Светих Архангела гдје је провела свој живот са великим светитељем нашега доба, Св. Јустином Ћелијским. Високопреосвећни је казао да је ово мјесто чудесно, као и личности које прослављамо. Помолио се да Господ молитвама Свете Фотине укријепи и нашу мати Фотину и мати Гликерију да до последњега свога издисаја служе Христу Богу, као и новопострижену монахињу Јелену да се и она напаја живом водом – науком Христовом, да ходи тим путем који је једини пут којим ходе истински људи на земљи а који је сам Господ. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је благословио и пререзао славски колач поводом имендана мати Фотине, која је, како се присјетио, крштена 1984. године у Ћелијама у Храму Светога Јована Златоустога, кренула овим Божијим путем и монахиња је скоро 30 година. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је мати Фотини пожелио мнагаја и благаја љета и благослов Божији да настави ово свето дијело, служење Господу како је започела већ од дана свога крштења. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије. Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима. - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије. ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије? СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније! ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца? СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе. ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској? СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка. ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ? СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године. ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности? СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији? СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима. Радост Васкрсења ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса? СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње. Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског. Извор: Глас Српске
  15. Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички гостовао је крајем децембра месеца прошле године у емисији "Огледало" на Српској РТВ. Тема емисије било је болно питање раскола у Украјини, питање које је велика рана на телу Цркве Божје. Поред тога, отац Бранко је у другом делу емисије нагласио неопходност нашег помирења са ближњима и са Богом, како бисмо били способни да препознамо присуство Божје у душама нашим. Наше међусобно помирење је услов за наше помирење са Богом, јер тако измирени ми приносимо наш дар и принос Богу, поучава парох храма Светог Архангела Михаила у Дољанима. Аутор и водитељ емисије је Љубица Гојковић. Извор: Српска РТВ
  16. У холу зграде међународног Црвеног крста у Женеви постојала је табла са натписом „Буди хуман као што је била хумана Србија 1885.“ Постављена је у знак сећања на признање које је ова организација доделила српској Влади и народу. Ова необична прича почела је ширењем Бугарске на Балкану последњих деценија пред улазак у 20. век. Ово је било директно кршење одлука Берлинског конгреса и за тадашњу краљевину Србију представљало директну опасност и провокацију. После неуспеле дипломатске активности краљ Милан је Бугарској објавио рат. Србија је у то време већ имала уређене болнице, а већ је основан и Црвени крст. Бугарска, са друге стране, није имала ни војне санитете. Због овога, бугарске рањенике није имао ко да однесе са бојишта ни да им пружи медицинску негу. Међународни Црвени крст прикупио је помоћ из свих крајева Европе која је требало да се допреми овој држави. Иронично, једини пут до Бугарске водио је преко Србије. И тада се догодило нешто што свет никада није видео . Војна команда Србије прекинула је рат на један дан, отворила линију фронта и пропустила медицински транспорт преко своје територије. Србија је учинила и више: транспорту међународног Црвеног крста додала је лекове, ћебад и кревете из својих залиха и бугарским војницима предала све што је неопходно за отварање једне болнице. Сличан догађај ни пре ни после 1885. године нигде није забележен. Србија је помогла држави са којом је у том тренутку била у ратном стању. У знак сећања на ово несебично дело, Међународни Црвени крст је Србији доделио посебно признање за хуманост, а плоча са натписом „Буди хуман као што је била хумана Србија“ до пре неколико година стајала је у згради ове институције у Женеви. Табле више нема, нити се зна разлог њеног уклањања. ЗАБОРАВЉАМО ЛЕПУ СТРАНУ НАШЕ ЗЕМЉЕ И НАШЕГ НАРОДА. Нису оно Срби у Лидлу, Фарми и Великом брату. Немојте блатити наш народ на основу шачице људи који се гласно чују.
  17. На крају свете Литургије, којој је присуствовало мноштво народа овог мајевичког краја, Владика Фотије се обратио пригодном бесједом. ''Велика је била мисија Светог Јована Крститеља, кога данас прослављамо, како у своје време тако и данас. Његове речи : Покајте се, јер се приближи Царство небеско, се односе и на нас данас.'' Послије отпуста, Епископ Фотије је одликовао архијерејском граматом граматом господина Љубишу Ристића из Београда који је својим радом показао неизмјерну љубав према нашој светој Цркви. Потом је услиједила Литија око храма, те је одслужен парастос пред спомеником војводе Радивоја Керовића и свих погинулих војника у минулим ратовима. Кума данашње славе храма била је Радинка Тривковић из Тобута са којом је пререзан славски колач, након чега је услиједила трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  18. На дан успомене Зачећа светог Јована Претече и Крститеља, у мајевичком селу Тобут, свечано је прослављена крсна слава храма. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ Фотије уз саслужење свештеника, архијерејског намесника тузланског протојереја-ставрофора Стеве Јовића, протојереја-ставрофора Драгомира Лазаревића, Сретена Митровића, Миленка Стевановића, Љубе Ђокића и јереја Милорада Зарића и протођакона Богдана Стјепановића. На крају свете Литургије, којој је присуствовало мноштво народа овог мајевичког краја, Владика Фотије се обратио пригодном бесједом. ''Велика је била мисија Светог Јована Крститеља, кога данас прослављамо, како у своје време тако и данас. Његове речи : Покајте се, јер се приближи Царство небеско, се односе и на нас данас.'' Послије отпуста, Епископ Фотије је одликовао архијерејском граматом граматом господина Љубишу Ристића из Београда који је својим радом показао неизмјерну љубав према нашој светој Цркви. Потом је услиједила Литија око храма, те је одслужен парастос пред спомеником војводе Радивоја Керовића и свих погинулих војника у минулим ратовима. Кума данашње славе храма била је Радинка Тривковић из Тобута са којом је пререзан славски колач, након чега је услиједила трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  19. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслужење протонамјесникâ Мирана Гавриловића и Слободана Мићића. Светој архијерејској Литургији, на којој је Преосвећени Епископ Фотије рукоположио дипломираног теолога Младена Јовића из Бијељине у чин ђакона, присуствовао је многобројни вјерни народ Велике Обарске и околних села. Након свете Литургије услиједила је Литија око храма и резање славског колача са кумом овогодишње славе господином Радојицом Танацковићем из Велике Обарске. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  20. Дана 23. септембра 2018. године, на дан Светих мученица Минодоре, Митродоре и Нимфодоре, свечано је прослављена преслава храма Светог апостола и јеванђелисте Марка у Великој Обарској, као и успомена на осамдесет година од освећења овог светог храма. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије уз саслужење протонамјесникâ Мирана Гавриловића и Слободана Мићића. Светој архијерејској Литургији, на којој је Преосвећени Епископ Фотије рукоположио дипломираног теолога Младена Јовића из Бијељине у чин ђакона, присуствовао је многобројни вјерни народ Велике Обарске и околних села. Након свете Литургије услиједила је Литија око храма и резање славског колача са кумом овогодишње славе господином Радојицом Танацковићем из Велике Обарске. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  21. Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи. 2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана? Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници. 3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника? Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет. Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио. 4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету. Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. Извор: Епархија бачка
  22. Интервју за „Политику”, дат г-ђи Јелени Чалији 1. Колико се сусрети поглавара и високих званичника православних помесних Цркава одражавају на односе СПЦ и Ватикана, али и на односе са суседном Римокатоличком Црквом у Хрватској? Чини ми се да је потребно најкраће упознавање читалаца са нововековном историјом таквих сусрета на највишем међуцрквеном нивоу, њиховог значаја и њихових последица. Наиме, 1965. године, патријарх цариградски Атинагора I и папа римски Павле VI заједничким документом су укинули узајамне анатеме из 1054. године. Са римокатоличке стране био је то одраз духовне климе и оптимизма који је у време Другог ватиканског сабора владао у погледу екуменских кретања и амбиција. Патријарх Атинагора, пак, као први по части међу поглаварима Православних Цркава, такође је имао жељу да са мртве тачке покрене дуготрајни процес помирења између две највеће хришћанске породице. После њих су уследили релативно чести сусрети цариградских патријараха, а потом и других православних првојерараха, са римским папама, посете папâ појединим православним земљама и слично. Рекао бих да је овај део међусобних сусрета и сарадње на највишем нивоу заокружен и запечаћен заједничком изјавом папе римског Фрање и патријарха московског и све Русије Кирила, у Хавани 2016. године. Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи. 2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана? Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници. 3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника? Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет. Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио. 4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету. Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. Извор: Епархија бачка View full Странице
  23. 18. фебруара 1913. године, Краљевина Србија је донела "Уредбу о саобраћају справама које се крећу по ваздуху", чиме је постала пета земља у свету која је законским актом ове врсте регулисала војни и цивилни ваздушни саобраћај изнад своје територије. Текст Уредбе је објављен у "Српским новинама"-службеном листу Краљевине Србије у броју 41. од 21. фебруара 1913. године Разлог за доношење овог правног акта је била чињеница да се у Међународном праву тог доба, односно почетком 20. века, ваздушни простор сматрао истим као и отворено море. Дакле, сматран је слободним и без икаквог националног суверенитета. Тек 1910. године, код Немаца се јавља идеја да ваздушни простор изнад одређене државе припада тој држави да је успоставqање контроле у ваздушном простору есенцијално питање националне сигурности садржано у начелу да: "свака држава има комплетан и ексклузивни суверенитет у ваздушном простору изнад њене територије". Из тог разлога, Немачка доноси први закон такве врсте у свету, и то 10. августа 1910. Пруска као део истог Царства то чини у октобру исте године, док Енглеска такав правни акт добија 2. јуна 1911. године. Француска то чини 22. новембра исте године а Аустро-Угарска годину дана касније, тј. 20. децембра 1912. године. САД су то учиниле после нас, у мају 1913. године, а Италија у септембру исте године када и ми. Остале земље у свету су то урадиле тек након Првог рата... Мала Краљевина на Балкану-Србија, такав закон доноси непуна два месеца од оснивања свог ваздухопловства. На предлог министра унутрашњих дела Стојана М. Протића и министра војног, ђенерала Милана Божановића “ради штићења интереса државних у погледу спречавања ухођења, царинских права, народног здравља и народне одбране, као и безбедности грађана”, по милости Божијој и вољи народној, Петар Први Карађорђевић краљ Србије прописује "Уредбу о саобраћају справама, које се крећу по ваздуху", на данашњи дан пре 105 година. У најкраћем ова Уредба је регулисала статус ваздухоплова, поделу на домаће и стране летелице, те је ограничавала принцип екстериторијалности у ваздушном саобраћају, чиме је свака страна летелица над територијом Србије одговарала законима Краљевине Србије. Уредбом је регулисана ибезбедност летења у одредбама које се тичу регистрације летелице за безбедну пловидбеност, односно посаде за управљање одређеним типом летелице. Даље, забрањено је летење ноћу, при лошем времену. Збрањено је маркирање, летење наоружаним летелицама, извиђање, ношење голубова писмоноша, надлетање војних инсталација и летење ван раније утврђене маршруте, а без посебног одобрења Министарства војног или унутрашњих дела. Прелет територије Србије је био омогућен страним ваздухопловима уз претходну најаву и дозволу царинских и полицијских органа Србије, а према унапред задатим улазним и излазним "капијама" наше државе. Оглушавање о ову одредбу је повлачило за собом могућност обарања такве летелице. Уз дефинисање још неких примера везаних за употребу ваздухоплова у војне и цивилне сврхе, ова Уредба се у својој суштини нимало не разликује од модерних закона из домена Међународног ваздушног права, како код нас тако и у свету.
×
×
  • Креирај ново...