Претражи Живе Речи Утехе

Hula na Duha Svetoga dr Predrag Dragutinović Kako razumeti Hristove reči: „Svaki greh i hula oprostiće se ljudima; a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako reče ko reč na Sina Čovečijega, oprostiće mu se; a koji reče na Duha Svetoga neće mu se oprostiti ni u ovome veku, ni u budućem“ (Mt 12,31-32)? Postoji li dakle neki greh koji je neoprostiv, posle koga nema pokajanja. (up. takođe 1Jn 5,16-17; Jev 6,4-6)? U 12. glavi Evanđelja po Mateju, Hristos izgovara sledeće reči: „Svaki greh i hula oprostiće se ljudima; a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako reče ko reč na Sina Čovečijega, oprostiće mu se; a koji reče na Duha Svetoga neće mu se oprostiti ni u ovome veku, ni u budućem“ (Mt 12,31-32). Ove reči su odgovor Hristov na konstataciju fariseja da Hristos izgoni demonu pomoću Veelzevula, kneza demonskog (Mt 12,24). Hristos izgoni demone i leči bolesne, to je činjenica koja je očigledna i ne može se poreći. Međutim, fariseji, ne poričući to činjenično stanje, pokušavaju da ga objasne na drugi način: da, on to sve čini, ali silom demonskom. Gospod Hristos uzvraća dugim odgovorom na ovaj prekor. Između ostalog, kaže: „Ako ja pomoću Veelzevula izgonim demone, sinovi vaši čijom pomoću izgone? Zato će vam oni biti sudije.“ Ovde Gospod podseća da i učenici njegovi, Jevreji izgone demone i leče bolesne najavljujući tako Carstvo nebesko (Mt 10,7-8). Sam pak Isus Hristos Duhom Božijim izgoni demone što znači da je u njegovoj ličnosti došlo Carstvo Božije (Mt 12,28). On je od proroka Isaije najavljeni sluga, izabrani u koga će Bog metnuti svoj Duh (Mt 12,18). Huleći na dela Hristova, pripisujući ih demonu, a ne Duhu, fariseji ne čine ništa manje od hule na Duha Svetoga koji kroz ličnost Hristovu manifestuje Carstvo Božije u svetu, narušavajući totalitarnu stvarnost prirode koja se projavljuje kroz bolesti, nemoć, smrt. Hula na Sina Čovečijeg se može oprostiti, zbog slabosti ljudi da razumeju veliku tajnu projave Boga u jednom čoveku, Isusu iz Nazareta, ali takva hula ne mora biti konačna reč kojom čovek odgovara na Evanđelje. Ma koliko se hulilo na Sina Čovečijega postoji prostor za sagledavanje njegove ličnosti iz druge perspektive i samim tim mogućnost pokajanja i praštanja. HULA NA DOMOSTROJ SPASENjA Međutim, ako se ono što Hristos čini veže za demonske sile i Duh kojim on izgoni demone proglasi duhom Veelzevula, kneza demonskog, iskazana je i poslednja reč, donesen poslednji sud i samim tim izražen nepovratni stav koji se ne može oprostiti. Reč je dakle o jednom tumačenju Hristove ličnosti i Duha kojim Gospod izgoni demone koji je do te mere izopačen da je svako preumljenje nemoguće, pa samim tim i opraštanje ovog greha. Zauzet je jedan unutrašnji stav prema delu Hristovom koji je nepromenljiv i shodno tome neoprostiv. Ne radi se o tome da Bog ne može oprostiti neki greh, već o tome da je zauzeti stav prema Evanđelju Hristovom do te mere pervertiran i isključiv da ne ostavlja prostor za promenu i pokajanje. Hula na Duha u ovom slučaju je hula na čitav domostroj spasenja koji se proglašava lažnim, demonskim i odriče mu se božanska dimenzija. Ovakvo razumevanje bi se moglo izvesti iz samoga teksta. U istoriji tumačenja ovaj tekst je u okviru dogmatskog učenja Crkve poznat kao locus de blasphemia Spiritus Sancti. Kod svetih otaca ovo mesto tumačeno je uglavnom u okviru trijadologije. Sveti Atanasije Veliki smatra da su fariseji reprezenti svih onih – nehrišćana, Jevreja, jeretika – koji odriču Hristovo božanstvo. Slično shvatanje sreće se i kod Svetog Kirila Aleksandrijskog i Svetog Vasilija Velikog. Drugačiji pristup tekstu imaju Origen i Avgustin. Po Origenu, hula na Duha je otpadanje od vere, slično kao, kako on smatra, u Jevr 6,4-6 ili 1Jn 5,16s. Po Avgustinu hula na Duha je takođe otpadanje od vere, odnosno odsecanje samoga sebe od izvora blagodati i praštanja. Drevna tumačenja se uglavnom kreću u ova dva okvira: 1) trijadološkom, koji se odnosi na odricanje Hristovog božanstva, pri čemu Sveti Atanasije cilja na arijance i kasnije duhoborce. Ovo tumačenje ima snagu u tome što se iz evanđeljskog teksta jasno vidi da su fariseji, dakle ne hrišćani, ti koji hule na Hrista. U izvesnom smislu odricanje Hristovog božanstva dolazi ili od onih koji su van Crkve ili od onih koji su se svojim jeretičkim učenjima odvojili od Crkve, i 2) eklisiološkom, otpadanju od vere, koje se sreće kod Origena i Avgustina. Ovo tumačenje je problematičnije pošto hulu na Duha postavlja unutar hrišćanske zajednice što ne odgovara intenciji teksta u kome su fariseji oni koji hule na Duha. Ovo tumačenje takođe ima svoj istorijski kontekst i kod Avgustina, na primer, predstavlja pokušaj da se hula na Duha protumači kao otpadanje od jedne Crkve Hristove, što se prvenstveno odnosilo na donatiste, protiv kojih latinski otac piše. Avgustin čak, da bi istrajao u svom – eklisiološkom – tumačenju, izričito tvrdi da fariseji nisu zgrešili hulu na Duha Svetoga. I u jednom i u drugom tumačenju hula na Duha je neoprostiv greh pošto predstavlja ili osporavanje ključnog učenja Crkve ili pak otpadanje od crkvene zajednice. U oba slučaja greh je neoprostiv, mada postoji nada da se jeretici ili raskolnici pokaju i vrate crkvenoj zajednici. NEOPROSTIVI GREH Ovde se otvara ključno teološko pitanje: da li postoji neoprostiv greh? Origen je, kao što smo videli, pokušao da navod o huli na Duha Svetoga kao neoprostivom grehu poveže sa još dva mesta iz Novoga Zaveta gde se govori o nemogućnosti drugog pokajanja (Jev 6,4-6), odnosno o grehu na smrt (1Jn 5,16s). Zajedno sa našim mestom u Evanđelju po Mateju ovo su jedina dva novozavetna mesta koja govore o neoprostivosti nekog greha. Čini se da sva tri mesta ne govore o tome da Bog ne može ili neće da oprosti neki greh, već da zauzimanje određenih stavova čoveka dovode u takvo stanje da mu otežavaju mogućnost pokajanja i samim tim u stanje odricanja zajednice sa Bogom. Ako pak čovek ne želi, neće zajednicu sa Bogom i sa bližnjim, on obitava u „neoprostivom grehu“. To je posledica slobodnog izbora. Sva tri novozavetna teksta tematizuju ovaj problem na različitim nivoima i, što je interesantno, ni jedan ne eksplicira šta konkretno treba razumeti pod „neoprostivim grehom“, „grehom na smrt“ ili „nemogućnosti drugog pokajanja“. To pokazuje opreznost svetih pisaca u pogledu rasuđivanja o tome šta je smrtni greh, opreznost koja je posledica smirenja i smernog ustezanja da se rasuđuje o onome što je privilegija jedinoga Boga, istinskog i konačnog Sudije. Navedeni novozavetni stihovi su, dakle, neodređeni po tom pitanju i tako ostavljaju prostor za teološko domišljanje. Čini se da imaju više pedagošku, nego dogmatsku funkciju. Pre se mogu doživeti kao briga, nego kao pretnja. Hula na Duha u Evanđelju po Mateju je ne odbacivanje Hrista kao Mesije već identifikacija njegovih dela koja se vrše Duhom sa delima Veelzevula, kneza demonskog. Takav stav je neoprostiv, pošto otežava pokajanje. „Greh na smrt“ je odbacivanje realne telesnosti Isusa Hrista koje potom vodi u prekid crkvenog opštenja jer narušava osnovu za ljubavnu zajednicu (1Jn 2,19; 4,1ss). Sveti Jovan ne precizira šta je tačno „greh na smrt“, samo kaže da zajednica ne mora da se moli za onoga koji se nalazi u njemu (1Jn 5,16). „Nemogućnost drugog pokajanja“ je više upozorenje da se ostane u veri, nego pretnja (Jev 6,4-6). U svakom slučaju u celokupnom Novom Zavetu nada da Bog prašta i da će oprostiti grehe pretežnija je od svakog straha da je čovek nepovratno izgubljen i otuđen od Boga. Blaga vest (Evanđelje) je vest čoveku da ga Bog bezuslovno voli: „Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz onoga koji nas je zavoleo. Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije koja je u Isusu Hristu Gospodu našem“ (Rim 8,37-39). © Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje....a-duha-svetoga/

Из архиве Радија Беседа, доносимо надахнуто и веома поучно предавање протопрезвитера-ставрофора др Владимира Вукашиновића на тему: Библија - Катихеза - Литургија У оквиру другог семестра предавања Школе православне духовности, у недељу 26. маја 2013. лета Господњег, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић одржао је предавање на тему: Библија - Катихеза - Литургија. Извор: Радио Беседа View full Странице

ЦРКВА И БИБЛИЈА Две парадигме: традиционално и неопротестантско хришћанство - Владимир Ђошић - „Треба се држати само онога што пише у Библији“. Вероватно сте, посебно ако имате пријатеља неопротестанта[1], некад у животу чули ову реченицу, а уколико сте и сами неопротестантски настројени, можда и Ви мислите тако. Хајде да се, не негирајући искреност онога ко је изговара, поближе позабавимо овом изјавом. Најпре, откуда нам уопште Библија? Свето Писмо је део хришћанског Предања, дакле књига Цркве. Извадити Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, канонизовала. Уколико бисмо прихватили тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би да одбацимо и канон Новог Завета, јер он је коначно утврђен тек крајем четвртог века[2], дакле од стране већ увелико „пале Цркве“. „Али, зар не пише да је ’све Писмо од Бога дано’ (2. Тимотију 3:16)?“ Свакако, но када је то речено постојало је само Писмо Старог завета, и то, највероватније, са девтероканонским књигама.[3] „Да, али Црква је постепено одступала од онога што пише у Писму.“ Од чега? „Па, ето, зар не пише на толико места да је Божије име Јехова?“, рећи ће припадник једне верске заједнице. Да, то је једно од Божијих имена која се помињу у Старом Завету. Али, тешко да су Му се и грчки хришћани тако обраћали. „Како може неко да каже да је дозвољено јести свињетину, када, ено, цело поглавље постоји о чистој и нечистој храни?“, рећи ће, са искреном убеђеношћу, припадник друге верске заједнице. Заиста постоји. Но, то се поглавље налази у сред Левитске књиге, па се поставља питање зашто не бисмо практиковали и све друге ствари из те књиге? „Хоћеш да кажеш да је Закон укинут?“ Не, пријатељу. Није укинут, али је - барем за нејевреје - промењен начин на који се Закон држи (вид. на пример, Дела апостолска 15:24-29; 21:25; Колошанима 2:16,17[4]). Не обрезујемо се више телесно, већ обрезујемо наша срца. Не светкујемо суботу телесно, већ се свагда одмарамо у Господу (вид. Јеврејима 4), и свагда не чинимо оно што нам је драго, а то проглашавамо милином (вид. Исаија 58:13). Не светкујемо дословно бесквасне хлебове, него се чистимо од квасца пакости и лукавства (вид. 1. Коринћанима 5:8). Не славимо стару Пасху, већ верујемо у Христа који је наша Пасха (вид. 1. Коринћанима 5:7). Не избегавамо дословно свињетину, него се трудимо да не будемо „свињског“ карактера, то јест, да се не враћамо у каљугу греха из које смо изашли (вид. 1. Петрова 2:22). Дакле, ништа није укинуто, већ се све држи на један много стварнији начин.[5] „Али, речено је да ће онај ко поквари једну од најмањих заповести бити најмањи у Царству небеском (вид. Матеј 5:19).“ Да, драги пријатељу, но ништа се не квари, него, напротив, још и утврђује (вид. Римљанима 3:31). Уосталом, ако бисмо читали тај текст на начин који предлажеш, сви бисмо били у прилично незгодном положају, јер чисто сумњам да ико од нас дословно држи сваку заповест из Торе. Све су то ствари које се лако могу разумети ако се погледа како су их хришћани од раних дана схватали. Али, ако пођемо од претпоставке да је Црква након смрти апостолâ пала, и да ју је било потребно подићи у 19-ом (или, евентуално, 16-ом) веку, врло лако ћемо прихватити погрешно тумачење Писма, а искрено мислећи да се само непристрасно држимо онога што пише у Библији. „Али, рани хришћани су светковали суботу.“ У ранохришћанским списима можемо видети другачију слику (вид. на пример, Павлове посланице, Дидахи, Варнавина посланица, Дијалог Јустина Философа са Трифоном, Посланица Диогнету). „Добро, можда нису, али откривење је прогресивно, па је светковање суботе истина за данашње време.“ Слажем се да је откривење прогресивно, но прогресија тешко да може ићи путањом: апостоли → 18 векова (малтене) ништа → одређена верска заједница. Прогресивно откривење подразумева да су неке ствари у Библији дате у рудиментарном облику, па су онда разрађиване следећом путањом: апостоли → апостолски оци (директни ученици апостолâ[6]: Климент Римски, Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, итд.) → апологете и теолози 2. и 3. века (Јустин Философ, Иринеј Лионски, Кирил Јерусалимски, Климент Александријски, Кипријан Картагински, итд.) → оци 4.[7], 5., 6. и 7. века (Атанасије Александријски, Василије Цезарејски, Григорије Нанзијански, Григорије Ниски, Јефрем Сирин, Јован Златоусти, Августин Хипонски, Кирил Александријски, пустињски оци, Јован Лествичник, Максим Исповедник, Исак Сирин, Андреј Критски, итд.) → Васељенски сабори (од 4. до 8. века) → каснији оци (Јован Дамаскин, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама, Никола Кавасила, Марко Ефески, Серафим Саровски, Јован Кронштатски, итд.) → све до савремених богослова[8]. „Али, Црква је тако корумпирана!“ Наравно. У њој и данас, као и некада, седе Ане и Кајафе. Но, за њу нам је речено да је „стуб и тврђава истине“ (1. Тимотију 3:15) и да је „врата пакла неће надвладати“ (Матеј 16:18). У њој се, дакле, налазе исправни догмати и пунина вере. Уосталом, Кајафа је, чак и док је планирао смрт нашег Господа, учио исправну доктрину, рекавши да Један треба да умре за све (вид. Јован 11:49-51). Вратимо се сада на почетак нашег текста: да ли се треба држати онога што пише у Библији? Наравно да треба. Питање је само како читамо и тумачимо Писмо. А, да ли се треба држати само онога што пише у Библији? Не, нити то ико и чини. Свака верска заједница прихвата Библију + још неке списе. То просто тако мора да буде, јер Библији је потребно тумачење. На нама је да изаберемо да ли ћемо прихватити историјско тумачење Цркве или каснија тумачења. Да ли сматрамо да је Дух Свети, након смрти Дванаесторице, ћутао 18 векова и онда проговорио? Или је, пак, водио, усмеравао, чувао и подучавао Своју Цркву? Да ли се можда, тиме што нисмо заинтересовани за списе црквених отаца, оглушујемо о апостолов савет да „не гасимо Духа“ (вид. 1. Солуњанима 5:19[9])? На крају, кажимо и ово: међу браћом неопротестантима има дивних људи, на чији хришћански карактер и љубав према Библији можемо само да се угледамо. Па и Господ нам је за узор у милосрђу дао милостивог Самарјанина (= кривоверника), а не милостивог Јеврејина (= правоверника). Али, као и Самарјанки[10] на студенцу, и нашим драгим пријатељима неопротестантима могу бити упућене следеће речи: „Ви не знате чему се молите; а ми знамо чему се молимо: јер спасење долази од Цркве“ (параф. Јован 4:22). [1] Под неопротестантским заједницама подразумевамо заједнице реформацијске баштине (настале након првог таласа реформације): баптисте, адвентисте, пентакосталце, па и Јеховине сведоке (иако не признају нека темељна хришћанска учења, те нису у потпуности упоредиви са осталим неопротестантима). [2] На помесним саборима у Хипону (393. г. н.е.) и Картагини (397. г. н.е). Пре тога је Атанасије Александријски, у ускршњој посланици 367. г. н.е., први пут набројао 27 књига Новог Завета које и ми данас прихватамо. О каноничности Откривења Јовановог се дискутовало још пар векова након тога. Дакле, свако ко изговори реч „Библија“, већ тиме признаје ауторитет Цркве. Препорука за даље читање: Џејмс Бернштајн, „Шта је било прво: Црква или Нови Завет?“, (http://www.verujem.org/sveti_oci/stajebilo.html) [3] Наиме, стручњаци се слажу да је Библија ране Цркве била Септуагинта – грчки превод Старог завета (који је садржао и: 2. и 3. књигу Јездрину, Књигу о Товији, Књигу о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланицу Јеремијину, Књигу пророка Варуха, 1.,2. и 3. књигу Макавејску, као и проширеније верзије неких старозаветних књига). То мишљење се темељи на чињеници да је велика већина старозаветних цитата у Новом Завету (и другим ранохришћанским списима), укључујући и веома важне месијанске текстове, узета управо из Септуагинте. [4] Наша сабатаријанска браћа често аргументују да се у Колошанима 2:16,17 говори о годишњим суботама. Међутим, довољно је погледати логику самог текста: да вас нико не осуђује за годишње, месечно, седмично. Не би, дакле, имало много смисла да се каже: „да вас нико не осуђује за празнике, младине и празнике“. Још један занимљив аргумент је да се ту заправо говори о приношењу жртава. Не спорим да се можда мисли и на жртве, али је очигледно да није реч само о томе, већ о целокупном старозаветном систему. „Ту не може бити речи о седмичној суботи, јер Сам Бог је ’починуо’ након шест дана Стварања (вид. 1. Мојсијева 2:2,3)“, рећи ће наш искрени сабатаријански брат у Христу. Да, и ми вером улазимо управо у тај благословени и посвећени ’Дан’ (који се једини није завршио вечери и јутром, као остали дани Стварања), и у њему свагда пребивамо, чистећи се од греха. Јер, Христос је наш Одмор, наша Субота (вид. Матеј 11:28-30). Дакле, Јевреји су телесно улазили у тај одмор, а ми духовно, као што је случај и са осталим заповестима из те категорије Закона. [5] Евентуално би се могло рећи да је укинут стари начин држања Закона. [6] Заиста је мала вероватноћа да ми можемо боље разумети апостолску науку од оних који су познавали апостоле. [7] Четврти век је посебно занимљив у контексту наше теме, јер се у односу на њега најочигледније примећују разлике између две парадигме о којима говоримо. Наиме, браћа неопротестанти тај век сматрају веком највећег кварења хришћанске вере, а традиционални хришћани веком највећег процвата теологије; јер гоњења су престала, па су теолози најзад могли да се посвете богословљу. Наравно, и једни и други се слажу да су тада многи људи постали хришћани из опортунистичких разлога. [8] Јер Црква је, заправо, континуирана Педесетница. [9] Овде се, наравно, може упутити контрааргумент да апостол у наставку каже и „све кушајући добро држите“ (1. Солуњанима 5:20). Но, Црква је управо то и радила, бранећи се од погрешних учења која су долазила у наредним временима: гностицизма, докетизма, маркионитства, манихејства, аријанства, савелијанства, монофизитства, несторијанства, пелагијанства, монотелитства, месалијанизма, евионитизма, итд. [10] Занимљиво је да је једно од значења речи „Самарија“ – кула стражара (http://www.biblestudytools.com/dictionary/samaria/), како гласи наслов најпознатијег магазина Јеховиних сведока. ИЗВОР: Поуке.орг View full Странице

Библијски културни центар је богословско-културолошко удружење основано 23.01.2012. године као добровољно, неполитичко, невладино и непрофитно удружење грађана чији циљ се остварује на подручју религијског образовања и културе. Примарно интересовање удружења је образовање у области библијског учења, књижевности и богословља, пропагирање библијских вредности и активно истраживање међународног богословског наслеђа у контексти библијских студија и богословља. Значајно је, такође, истаћи да се БКЦ залаже за активну сарадњу хришћана који припадају различитим хришћанским предањима: Православном, Римокатоличком, Протестантском (евангеличком и еванђеоском) на темељу Писма као заједничког темеља вере, а са циљем ширења разумевања, толеранције и љубави међу различитим хришћанским предањима. У овом контексту значајно је истаћи да је један од циљева удружења указивање на богатство православног предања и специфично православног библијског богословља и културе. За своје деловање Библијски Културни Центар има благослов његове светости патријарха српског госп. Иринеја. Сајт: https://bkcentar.rs/sr Фејсбук страница: https://www.facebook.com/BiblijskiKulturniCentar/?fref=ts

Благослов и клетва су термини који се могу наћи на више места у Библији. Термини благослов и клетва се користе у разним ситуацијама, а нисмо свесни њихове тежине и значења. Које је тумачење ових појмова? На ово питање ћемо одговорити кратко и јасно и ствари стоје овако: Сама реч Благо - слов је, као што видите, од две речи, што по светим оцима цркве значи: "Благо дато". Неко се може питати од кога и коме: "од Бога човеку који иште благослов", јер "слов" је реч, а реч је друго лице св. Тројице, сами Исус Христос, који је раван Богу Оцу и Духу Светоме. Дакле, онај који иште "благослов" мора да зна шта тражи и кад већ тражи то мора чинити из чисте побожности, али и одговорности да оно што тражи, ако добије мора или треба спровести у дело или поступити тако како је нешто наређено да уради са "благословом"! Грех је неиспоштовати затражени благослов, јер он успех доноси ономе који са пуним поверењем тражи и вером у Бога!!! Они који то чине тек онако да покажу да знају те термине који се користе у комуникацији са црквеним људима или да другима покажу како и за ту реч знају у односу на безбожнике или боље рећи идолопоклонике, они у старту греше, јер то раде да их виде људи, а Божији благослов не испуњавају, јер не верују, па форме ради и из културе то тако у разговору затраже. 

Клетва је грех и она је пут ка нечијој пропаст. Опасно је ако је праведник упути Богу, који је од некога неким страшним грехом оштећен, мада праведници то ретко чине, јер знају да могу, ако су окорели грешници злодело учинили да испаштају дуго и тешко и да оде до четвртог, па и седмог колена кад су упитању велики и страшни греси вапијући на небо, као на пример за време рата кад се убијало, клало и иживљавало итд. 
Али они који живе ван свете Цркве грешно, најчешће и без размишљања, упућују клетве и онда оне знају да се врате ономе који их упућује као бумеранг и бива на грех, јер сами нису исправни пред Богом, а од других траже понашање које они сами немају! 
У суштини, клетве нису Богу уопште угодне, јер настају најчешће из гнева и непријатељства, а Бог нас учи из молитве Оче наш: "и опрости дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим"!!!
 И још каже: "оне који вас куну ви их благосиљајте, јер ако то раде из чисте неправде према вама згрунуће сами себи живо угљевље на своју главу"! 


Дакле, благослов даје Бог, а клетва је искушење велико!!! Препоручујем да погледате филм КЛЕТВА, са сајта www.prijateljbozji.com. Филм можете погледати и у оквиру овог чланка, одмах испод текста. отац Јован (манастир Лешје ) http://www.crkvaub.rs/pitajte_duhovnika/item/4396-blagoslov_i_kletva_biblija_sadrzi_ove_termine_koje_je_njihovo_tumacenje_video

(Објављено у Православном Мисионару, новембар-децембар 2011.) Многе је људе кроз историју збуњивао Бог у Старом Завету. Збуњивало их је његово понашање. Како је могуће да тако „крвава“ књига има везе са Богом, да буде његова реч? Како јача људска свест базирана на секуларним хуманистичким вредностима, слична питања се све чешће постављају. Пред таквим питањима обично се налазе два одговора, две крајности. Један подразумева слепу побожност. Ту, заправо ни нема одговара јер се таква питања не постављају. Чак, забрањено је и богохулно питати тако нешто. Са друге стране, питања се постављају све више. Утемељење одговора је, пак, немогуће ван хуманистичких вредности. За ову другу крајност, Бог у Старом Завету остаје чудан, неприхватљив. Овакво становиште је одлично гориво за нарастајући атеизам. Можемо ли ипак расветлити „тајну понашања“ Бога у Старом Завету, а да не увредимо побожност прве и хуманизам друге крајности? Хајде да покушамо. Питању, ради што бољег и потпунијег одговора, морамо прићи са више аспеката. Као прво, питању прилазимо са одређеним предразумевањем. То је један веома важан израз у херменеутици (наука о тумачењу текста). Човек не прилази тексту као tabula rasa, већ тумачи имајући одређену свест. Та свест је предразумевање, односно оно што се уноси у само разумевање текста. У нашем случају то је чињеница да смо хришћани. Дакле, питању ћемо приступити као хришћани. Ако питању прилазимо као хришћани, онда, када је Стари Завет у питању, морамо имати следеће на уму. Човек је на самом свом почетку пао. Своје постојање је организовао у границама створеног, неодвојив од греха, страдања и смрти. У циљу испуњења Божијег Промисла о свету, Божије откривање човеку и Божије вођство човека ка циљу текло је поступно. Свети Максим то каже овако: „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, истина је, пак, стање будућег века.“ Свети Августин каже: „Нови Завет у Старом се скрива, Стари Завет Новим се открива.“ Дакле, Стари Завет није пуноћа Божијег откривања човеку. Он је припрема, вођење човечанства ка догађају сусрета са Богом лицем у лице – ка догађају оваплоћења Сина Божијег, ка Јеванђељу. У Старом Завету Бог говори кроз људске личности, кроз проророке. Пророци, пак, имају сусрет са Богом у визијама, у богојављањима која су увек снисхођење човеку, онолико колико је потребно да би он разумео Бога. Ова два момента су јако битна да их истакнемо. Бог снисходи пророцима, показује им се и говори онолико колико су способни да га разумеју. Направићемо грешку ако помислимо да је Бог рекао све што је имао и да су пророци све могли разумети. Други важан моменат је да Бог говорећи кроз пророке има своје посреднике, своје тумаче. Ако неко неког тумачи, онда је неизбежно да то тумачење обликује својом свешћу, својим предразумевањем. Овде ћемо направити грешку ако пророчке речи апсолутизујемо, ако то њихово предразумевање у којем тумаче Бога сматрамо за апсолут. Говорећи терминима апостола Павла, ако робујемо слову написаног. Не можемо говор пророка апсолутизовати јер они говорећи садржај Божијег откривења неминовно говоре у формама свести свога времена. Ако пратимо пророке кроз историју Старог Завета, видећемо да је и та њихова свест временом зрела, а да је говор о Богу постајао све јаснији, све одређенији. Пророци су само припрема, лагано и ненасилно вођство људске свести и слободе, лагано извођење из „срче и крви“ до догађаја када је Бог проговорио без посредовања људске личности. То је догађај оваплоћења Сина Божијег. Када су у питању историјски догађаји у Старом Завету и ту треба обратити пажњу на одређене детаље и чињенице. Постоје делови који су саблажњиви на први поглед јер се у њима налазе инцест, лукавство, превара, убиство. Да бисмо одагнали саблазани морамо бити веома обазриви. Прво, треба обратити пажњу да ли неки догађај писац само описује да се десио, без суда о истом, без намере да наведени догађај представља као неку норму. Треба пажљиво читати текст и приметити да писац не глорификује такве појаве - не наводи читаоца Библије да се тако треба понашати. То је веома важно констатовати, што, нажалост, савремени критичари Библије често не чине. Навешћемо пример инцеста кћери Лотових са својим оцем. Ужас! Ћерке су напиле оца, он је заспао и у том мамурлуку оне су са њим затруднеле, а да он тога није био свестан (Пост 19, 31-38). Овај део многе људе саблажњава. Ипак, Библију заиста треба пажљиво читати и потрудити се да се стекну и нека темељна предзнања (историја, археологија) која ће помоћи у самом разумевању. Конкретно, што се тиче овог саблажњујућег догађаја, важно је истаћи следеће, како би се поента написаног разумела. Шта је писац, заправо, хтео са овом чудном причом? Кћери Лотове су затруднеле са својим оцем и погледајмо шта писац даље говори: "И старија роди сина и надеде му име Моав; од њега су Моавци до данашњег дана. Па и млађа роди сина и надједе му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данашњег дана." Амонци и Моавци – до данашњег дана. Они су управо поента ове приче, а не никако глорификовање инцеста. Ко су Амонци и Моавци? До којег „данашњег дана“? То су древни народи у чијем окружењу су стари Израилци живели и са којима су се жестоко сукобљавали. Писац овде говори о „инцестном роду“ да би нагласио поганост и богоодступништво својих непријатеља против којих је Израиљ ратовао у време настанка овог предања (=“данашњег дана“). Мржња према непријатељу била је врлина у тадашњој људској свести. Таквој свести је Бог говорио и таква је свест разумевала Бога. Шта мислимо, како је Бог могао да опорави такву свест, а да не изврши насиље над људском слободом? Да је јеванђеоски радикално говорио против такве свести, ко би тада уопште препознао Бога? Само постепеним и ненасилним оздрављењем те слободе могло се доћи до ненаметнутог Бога без посредника, до Јеванђеља. Друго, везано за ово питање, треба знати цивилизацијске норме онога времена које је стари Израиљ (многе од њих) делио са осталим народима тога доба: полигамија, левиратски брак, робовласнички односи и друге законске норме ондашње цивилизације. Погрешно је учитавати свест данашње цивилизације и њоме вредновати догађаје из Старог Завета. Данас није нормална полигамија, није нормално да ако муж умре, његов брат има обавезу да узме снају за своју жену и да се деца рођена у том браку приписују покојном брату (левиратски брак). Данас брачну сметњу у Цркви представља крвно сродство чак до седмог степена. Аврам, пак, и његови потомци су узимали супруге углавном из своје стричевине и ујчевине, у трећем или четвртом степену крвног сродства. Дакле, то треба разумети: у Старом Завету се налази цивилизацијска тековина једног давног времена која је нама данас јако чудна и неприхватљива. Као што ће и наша бити нашим потомцима у некој даљој будућности. Оно што је погрешно јесте учитавати данашњу свест у ондашње време. Да бисмо разумели људе и догађаје онога времена, морамо разумети и цивилизацијски код времена којем су они припадали. Онда нас неће саблазнити чињеница да је Аврам назван праведником, иако је имао децу са две жене: са својом законитом женом и са њеном слушкињом. Једноставо, Аврам је живео свешћу свога времена. У контексту тога времена, ништа притовзаконито није учинио. Наша је грешка што традицију, обичајност једне цивилизације, конкретно наше садашње, апсолутизујемо. Наравно, грешка би била апсолутизовати и свест ондашње цивилизације, па закључивати да Библија даје подстрек полигамији. Свест једне цивилизације, у смислу вредносних судова, може да буде мерило само својој епохи, а никако не може бити апсолутна. Коначно, Библија нам ни не нуди „цивилизацијске вредности“, она их само описује, говорећи о историји спасења. Библија нам нуди ово друго, спасење и живот вечни. Када подвучемо црту испод овога што смо рекли, поставља се питање: где је ту Бог? Кажемо да су старозаветни списи богонадахнути, да је Библија Божија реч. Да бисмо развејали нејасноће требало би најпре да схватимо шта значи богонадахнуће, шта значи да су писци библијских књига били надахнути од Бога да пишу. Обично се мисли да је Бог диктирао сами текст Библије (муслимани, неки протестанти, нажалост и неки православци). Да ли је тако? Истина, има пророчких списа где је Бог пророцима давао одређене визије, где су они неке ствари чули и видели, те тако и записали. И то треба разликовати у Старом Завету. Нису сви списи једно и исто. Постоје пророчки списи, историјски списи и мудросни списи. Није исто читати пророка Језекиља, на пример, и Књигу о судијама (прво је пророчки а друго историјски спис). Вратимо се богонадахнућу. Богонадахнуће није буквално Божије диктирање текста. Писци библијских књига нису ни секретарице ни Божије факс машине. Јер, да је диктат у питању, онда би све библијске књиге биле писане истим стилом, што није случај. Књиге се разликују по стилу и језику. Богонадахнуће не искључује људску свест, слободу и креативност у писању. Шта онда значи надахнуће за писање Библије? Одакле Библија? Како је настала? Не, Бог није спустио књигу са неба. Бог је са Аврамом и са потоњим патријарсима и пророцима направио Савез. Направљена је жива заједница Бога и изабраног народа - богослужбена заједница. Из искуства припадања тој заједници настајали су и библијски текстови у дугом, дугом временском периоду. Вођени Духом тог искуства, тог припадања Савезу, одређени људи су писали Свете Списе. Зато, надахнуће може бити и последица визије, Божијег јављања (пророчки списи), може бити и философско-песничко теоретисање живота, из угла Савеза са Богом (мудросни списи). Коначно, надахнуће може бити и доживљај историјских дешавања, приповедање о тим догађајима, очима човека који припада Савезу са Богом (историјски списи). Надахнуће, дакле, може бити и само разумевање историје, која се сагледава и тумчи из угла Савеза Јахвеа и Израиља. Следствено овоме, надахнуће је разумевање Бога од стране одређених људи, њихово искуство Бога које је обликовано и исказано њиховом свешћу, слободом и креативношћу. Рецимо, напад и заузимање одређене територије тумачи се као Божија воља (сва она срча и крв). Питамо се: зашто Бог наређује такву страхоту? Такво „понашање“ Бога долази у сукоб са нашом свешћу, са нашим вредностима. И овом деликатном питању треба прићи са више аспеката. Овде се поставља поменуто питање човековог разумевања и искуства Бога. Бог у свом откривању човеку и човечанству не жели да наруши људску слободу: људску свест и људске катогорије разумевања. У тим и таквим категоријама Бог се човеку јавља како би га овај препознао и разумео. „Срча и крв“ је било нешто сасвим уобичајено у међуљудским односима у време када су настајали библијски текстови. Упасти у нечији град, спалити га, опљачкати, побити становништво или га одвести у робље, био је бон-тон војничког и царског понашања. Када бисте једном Израиљцу у то време рекли: „Хеј, па то није лепо“, вероватно би вас бледо гледао или би вас, пре ће бити, скратио за главу. Но, то би урадио и један Амонац, Филистејац, Моавац и Египћанин тога времена. То је била, да тако кажемо, цивилизацијска свест тога доба. Поставља се питање: да ли би изабраници разумели Бога, да ли би га уопште препознали, да им се он јављао у неким другим облицима свести? Пођимо од себе. Да ли бисмо ми данас прихватли не само Божији него било чији позив, ако би тај позив укључивао насиље над нашом свешћу, над категоријама нашег мишљења? Аки бисмо остали слободни, тешко да бисмо то учинили. Међутим, ако би тај исти Бог говорио у категоријама наше свести, имали бисмо основа да га препознамо. Јер, када говоримо у категоријама нечије свести и разумевања онда не чинимо насиље над слободом човека који нас разумева. Заправо, једино тако чинимо разумевање могућим, ако под разумевањем подразумевамо разумско, слободно и вољно прихватање мишљења (=сагласност). То је један аспект "оправдања" насиља у Старом Завету. Други аспект је тврдња да је Бог такве ствари допуштао а не желео, опет и опет, како би људи слободно дошли до сазнања истине и до презрења греха. Ту искрсава оно што називамо Божијим Промислом и то је најважнија тачка у прилазу овој проблематици. Бог је водио свет ка спасењу не нарушавајући његову слободу, па ни слбоду да огрезне у греху. Јер, и сама победа над грехом мора бити слободна, вољна победа, иначе није победа. Бог не вреднује догађаје у историји тако што их кида из контекста коначног циља, из контекста вечности. Ми људи имамо проблем са тим. Ми смо историји дали самодовољност зато су нам и догађаји у њој страшни, необјашњиви и питамо се где је ту Бог. Када историју схватимо као пут, као покрет ка Истини, ка вечности, онда ће се и наше норме вредновања, наша моћ да нешто квалификујемо као добро или зло, из темеља променити. Јер, заиста, са становишта нашег вечног постојања, много тога што ми мислимо да је добро представља заправо зло, а оно што мислимо да је зло, показује се као добро на путу ка нашем коначном одредишту. То и Бог негде у Библији каже, зашто не одговара на неке наше молитве: "Не знајући, зло иштете." Бог нас хоће у вечности и ка томе нас води својим Промислом. Све је опет пред испитом наше слободе - имамо ли вере или не. Са оваквим предразумевањем требамо да приступимо читању Старог Завета. Онда ће ишчезнути обе оне крајности, обе саблазни. Ишчезнуће страх да о овоме смемо уопште размишљати и питати. Такође, ишчезнуће и погрешни одговори оних који су питали али су, нажалост, долазили до погрешних одговора. Бог је заиста толико велики да може пружити утеху и „слепој вери“ и „савременом“ хуманизму. Александар Милојков

Општи значај Бог је Јеврејима дао Савез који се остварује испуњавањем Закона. На јеврејском „берит“, се на јелински преводи са „дитхики“ односно на србски са „савез“; „завет“. Док је завет једнозначна, овослучајно од стране Бога, везa- савез да би се остварио тражи и другу страну, тј. човека односно његову пружену руку Богу који ју је већ пружио. Стари савез се испунио у личности Богочовека Исуса Христа- Јешуе Помазаника. Текстови Новога савеза описују како је Помазаник успоставио Нови савез који је намењен свим људима и реакцију на понуђену Божију љубав. Нови савез је и успутство за живљење на овом свету које јемчи испуњен живот пре и после смрти који се врхуни васкрсењм. Ови списи су написани у другачијем но сада времену и то не као научни, већ описују, богословски промишљено, догађаје Повести спасења и свеопште истине. Списи уче и о Исусу, како бити његов следбеник и одговарају на егзистенцијална питања. Кључне личности Исус Христос (Јешуа Мешија)/Помазаник. Син Јеврејке Маријам и Светога Духа, Јединорођени Син Божији. Рођен у Витлеему 4 год. пре нове ере. Његова мајка Маријам је имала око 14 година при обручењу за Јосифа који беше градитељ- те и Исус беше градитељ у Назарету Галилејском.Погружен (крштен) је у својој 30-ој. Тада креће да благовештава Царство Божије. Својим „тврдим беседама“ је од себе одбијао многоброојне ученике чији се број сведе на свега 20-ак, али то оних који су пронели Благовест „до краја земље.“ На мржњу је увек одговарао љубављу. Мада је тадашњем верском естаблишменту изгледао као либерал, мењањем тадашњих норми, Он је у суштини био конзрвативац- обнављао је суштину вере Авраамове- непосредне љубави према Богу и људима. Зато и беше распет од стране фарисеја у Јерушалиму и после 3 дана васкрсао. Вазнет 40 дана после Васкрса. Његово учење и живот му је описано у Евангелијима. Глава Цркве. Пројављује се на сабрањима, што показује крај Лукиног евангелија Доћи ће опет у свој својој слави да успостави своје Царство. Павле. Рођен око 5. год. у Тарсу. Беше фарисеј, гонитељ хришћана. Господ му се јавио на путу за Дамаск и постаје хришћанин. Вршио мисионарска путовања на којима је оснивао заједнице о којима се брине многобројним, од којих је сачувано 13, посланицама. Највероватније је стигао и до Спаније. Тако плански мисија није рађена тек до откривања Новог света. Будући образован и у јелинству, успео је да хришћанство прошири чак и до Рима. Посечен је у Риму за цара Нероа 66. Лук(ас) је aнтиохијски Јелин, лекар, хришћанин трећег поколења. Писао је са највише историографских чинилаца од свих писаца. Написао је Евангелије које се наставља у Дела апостолска. Беше сапутник Павла. Убише га идолопоклоници у Беотији око 100. год. Јоханан- ученик Петра и Павла и син Маријам (Марије) ученице Христове- је Јеврејин који сходно тадашњем обичају узима римски надимак Маркус. Он је писац првог Евангелија. Јоханан Богослов важи за писца Евангелија, посланица и Откровења. Но то је несигурно. Књиге Новога савеза Нови савез има 27 књига, које написаше најмање 8 автора на јелинском. Више од половине написаше четворица апостола. Прве четири књиге су евангелија- благовести- приказ живота, учења, смрти и васкрсења Исуса Христа. Евангелије је биографија Помазанка. Но не историографска већ богословски конципирана. Односно: у зависности који евангелиста је којој заједници писао- он је тако неке ствари наглашавао односно превиђао. Пример је Божић. Матеј пише да је Исус избегао исте вечери док Лука пише да је после осам дана био обрезан. Лука је писао за хришћане из многобоштва и тако им је објаснио и јеврејске обичаје, док су тај обичај јудеохришћани, којима Матеј пише, то подразумевали. Сем тога- данас када новине извештавају неки догађај- и поред технка за утврђивање и очевидаца- не пишу потпуно исто. Зато не треба у неслагањима Евангелија гледати као на превару евангелиста. Прва три Евангелија се могу читати „са-гледно“ те се и називају синоптичка. Наиме- то што је 4 Евангелија (и још безпрој тумачења истих, понекад чак и противречних)- а не само један приказ као у Исламу- говори да рецепт ка Царству Божијем, осим кроз веру у Христа и његово Васкрсње (у чему су сложни сви Евангелисти у описима) не постоји. Свако налази свој пут ка Царству са Христом. Евангелије по Матеју је написано за јудеохришћане око 85. у Сирији: Христос је Месија. По Марку је написано 70. у Сирији за нејевреје где приказује Помазаника као Сина Бога. По Луки је написано 80. у Риму за нејевреје. Ово је најисториографскије евангелије. По Јовану је написано 100. у Ефесу за јовановску заједницу. Најлепше евангелије. Дела апостолска је написао Лука око 90 у Ефесу. Описује ширење благовести апостолима. Посланицу Римљанима је написао апостол Павле 57. у Коринту у којој су истине вере. Прву Коринћанима (54. у Ефесу) је одговаор на питања и на вести из заједнице. Овде је 13. Глава- Химна Љубави. Друга (55, Македонија) је одговор на реакцију заједнице на Прву. Галатима (55. Македонија) је циркуларно писмо- одговор на покрет „друге благовести“. Ефесцима (80. Мала Азија) је написао Девтеропавле о плану Бога да доведе све Христу. Филипљанима (59. Рим) је написао Павле као бодрење и радост упркос невољама. Колошанима (написао Тимотеј 54. у Ефесу) је о супротстављању лажним учењима. Прва Тесалоникијцима (Солуњанима) (50. Коринт) је паренетско писмо које храбри заједницу. Другу написа Девтеропавле (120. Ефес) да потумачи есхатологију. Пастирске (јер су за пастире заједница- Тимотеју (у Ефесу) и Титу (на Криту)) посланице: Прва, Друга Тимотеју и Титу су написане око 120. у Ефесу. Дају упутства како да се реше проблеми организације заједница и дају се смернице за избор пастира. Филимону (54. у Риму) је господару којег Павле моли да прими одбеглог роба- крштеног. Јеврејима написа образовани јелинофони Јевреј 90. у Риму- храбри крштене Јевреје. Посланице Јаковљева (псевдоним, 100. Сирија), Прва (100. Рим) и Друга (око 125, Египат) Петрова, Прва (јовановац, Ефес, после 70.), Друга (презвитер Јован(ан), Ефес, око 70.) и Трећа (Ефес око 70.) Јован(ан)ова и Јудина (јелинофони Јевреј, око 140.) су Саборне јер се обраћају више заједница. Откривење је написано у Малој Азији око 100. и не сме се читати без егзегетске потке и анализе. Описује коанчну победу хришћана и Бога над злом. Марко Маленчић студент ПраБоФ-а

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2010 Песма над песмама Постоји у Библији једна Књига која се разликује од свих осталих библијских Књига, како Старог тако и Новог Завета. Та Књига носи назив „Песма над песмама“. Налази се у канону светих Књига како јеврејске Библије, тако и хришћанског Старог Завета. По теми коју обрађује, јединствена је у целој Библији – љубав између мушкарца и жене. И то не љубав у неком апстрактном и протоколарном смислу, већ љубав у пуном смислу речи – која додирује најинтимније моменте у љубавном односу мушкарца и жене, саму еротичност: „Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама! Узраст ти је као палма, и дојке као гроздови. Рекох: попећу се на палму, дохватићу гране њезине; и биће дојке твоје као гроздови на виновој лози, и мирис носа твојега као јабуке...“ 425] (Пјес 7, 6-8). На први поглед, отима се питање: шта тражи оваква Књига у библијском канону? Неће бити мали број оних који ће рећи – „Саблажњавамо се!“ Тим пре ће се овакви коментари чути јер се у хришћанску свест, под изговором псеудоморалисања, увукла одбојност према људској сексуалности и еротичности. Неретко се сексуалност поистовећује са блудом. Љубав мушкарца и жене сматра се недостојном Светог Писма. Да ли „Песма над песмама“ демантује овакве ставове? Када је у питању егзегеза (тумачење) ове Књиге, она је, како код Јевреја тако и код хришћана, углавном заснована на алегорији. Тако су Јевреји „Песму над песмама“ алегоријски тумачили као љубав између Бога и изабраног народа (старог Израила). Хришћански егзегети (тумачи) су, пак, ову Књигу тумачили као љубав између Христа и Цркве. За овакву егзегезу нађена је паралела у новозаветним текстовима где се Црква назива невестом Христовом, а Христос жеником. Књига је такође алегоријски тумачена као однос Христа и појединог човека и као однос Пресвете Богородице и Духа Светога. Сама херменеутика (наука о тумачењу текста), међутим, носи печат епохе у којој настаје. То се поготово односи на библијски текст као на један полисемичан, потентан текст који у себи крије мноштво слојева. Управо због те особине потентности, Библија је кадра да говори човеку у свакој историјској епохи. И свети оци Цркве су Библију диживљавали као живу Реч Божију. Жива Реч Божија која је уткана у текст Писма, чинећи га богонадахнутим, стављана је у аналогни однос са оваплоћеном Речју Божијом (Сином Бижијим, Господом Исусом Христом). Као што је Реч (Син Божији, Логос) примио људску природу и очовечио се, тако се иста Реч Божија налази и у тексту Писма (отекстовила се) – Бог је присутан у тексту као што је присутан и у телу, човештву Христовом. Отуда је Реч Светог Писма жива Реч а не споменик; а живети значи бити конкретан, актуелан и свевремен – бити свагда спреман за говор. Схватимо ли Библију као живу Реч а не споменик, прилазићемо јој увек са једним питањем: шта ова Реч данас значи за нас и за друштво у коме живимо? Такво питање постављено себи, представља неопходан услов за актуализацију оне потентости коју библијски текст поседује. Зато је хришћански приступ Библији увек један егзистенцијални акт и зато је Библија свевремена Књига која са правом носи епитет најчитаније на свету. Вратимо се сада „Песми над песмама“ и њеној егзегези. Време у коме живимо захтева да приступимо буквалном тумачењу ове Књиге. Зашто? Данашње време и изазови које оно са собом носи, чини се као да са собом доноси и одговор на питање које су многи древни тумачи Библије себи постављали – зашто се „Песма над песмама“ налази у канону светих Књига и да ли је она уопште достојна да ту буде? Данас, пак, слободно можемо рећи – добро је да је ова Књига препозната као богонадахнута и добро је да се као таква налази у Библији. Чак шта више, одважићемо се да будемо мудри и препознамо Божији промисао у томе. Због чега? Управо због онога што и јесте експлицитна тема ове Књиге – сексуалност као догађај љубави између мушкарца и жене. Да, дословно и буквално тако – сексуалност, без икаквог скривеног, алегоријског значења. „Песма над песмама“, носећи узвишени епитет Речи Божије, даје хришћанима незаменљиву инспирацију у тражењу и давању одговара на питање које је данас, чини се, актуелније него икада пре – питање сексуалности. Схваћена као отуђена од љубави, али оне богодароване љубави између мушкарца и жене где човек зарад ње „оставља оца и матер своју“ и где двоје постају „једно тело“, сексуалност је сведена на декадентност и изопаченост. Са једне стране постоји псеудоморалисање које, под маском побожности и духовности, на сексуалност гледа као на најгору неморалност и грешност. Сексуалност се сагледава као „нужно зло“ које је допуштено ради опстанка људске врсте. Ван те нужности, сексуалност се изједначава са блудом. Чињеница да људска природа носи са собом нагон сескуалности, тумачи се као некакав „жалац у телу“, пошаст против које се треба борити, коју треба гушити и угушити. „Што мања сексуалност, то већа светост и чистота!“, кличу повампирени гностици, манихејци и монтанисти (ране хришћанске јереси које су имале негативан став према људској телесности, а посебно према сексуалности). Нажалост, оваква псеудодуховност саблажњава многе младе душе у Цркви и удаљује их од врела живота и истине. Тиме их чини лако пријемчивим за ону другу крајност – екстремни либерализам који од човека ствара бесловесну звер. На тој, другој страни, пак, налазе се најгори разврат и зле страсти које су људском разуму наметнуле бесловесност, која је дар и лепоту сексуалности претворила у декаденцију људског достојанства и у понижење људског рода. Сексуалност данашњег човека робује двема заблудама. Прва заблуда је одвајање сексуалности од љубави. Сексуалност одвојена од љубави је сексуалност одвојена од разума. Безумна, бесловесна сексуалност јесте блуд. А блуд више не заслужује да се назове сексуалношћу – јер је бесловесан. Тако, помућено је и поимање љубави као односа између две личности, мушкарца и жене. Љубав, као међусобна привлачност двоје, данас се назива „хемијом“. Волети више не значи слободу која извире из словесне душе, из топлог срца које жуди за познањем другог, из природне истине која сведочи Речи Божије да „није добро да је човек сам“ (Пост 2, 18). Волети данас, значи изазвати хемију, направити хормонску буру. Отуда данашње „љубави“ трају колико и хормонска бура – за једну или коју ноћ. Боголико разумно створење свело је себе на хаотичну хемијску реакцију, а „храм Духа Светога“, своје тело, на епрувету. Хришћанима би зато требало да буде кристално јасно одакле „Песма над песмама“ у Библији и зашто је треба, без устезања, буквално тумачити. Она нуди излечење оболеле љубави. Она човека враћа из хемијског хаоса у слободу разума. Она љубави удахњује живот и животу враћа љубав, истиниту љубав: „Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си! Очи су ти као у голубице. Лијеп ти си, драги мој, и љубак! И постеља наша зелени се. ... Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама. Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима...“ (Пјес 2, 2-3) Из ове љубави се рађа живот и љубав се показује и доказује као живототворна. Љубав се показује као испуњење оне прве Божије заповести, живототвореће заповести, дате прародитељима: „Растите и множите се и напуните земљу...“ (Пост 1, 28). Друга заблуда, у коју је упала људска сексуалност, још је гора од прве по дубини своје декадентности. Та друга заблуда је одвајање сексуалности не само од истините љубави, већ и од саме људске природе. Прву заблуду карактерише бесловесност, а другу бесловесност и противприродност. Та друга заблуда је хомосексуалност. Док прва заблуда представља злоупотребу природе и њено лишавање разумног вођства, достојног човека, ова друга представља поништење саме људске природе и поништење саме словесности. „Песма над песмама“ стоји као бедем истине у времену тражења и радозналости; у времену лутања, када је љубав охладнела и када су присутни, као замена, разни сурогати љубави. Божијим промислом можда баш за данашња времена, „Песма над песмама“ скида слепило за љубав, произведено варљивим светлима потрошачке цивилизације где је једина мера вредности профит усмерен на задовољење властите „хемије“. Она, имајући у себи ауторитет Речи Божије, враћа људском телу и телесности као неизбежном делу човекове природе, оно истинито узвишено место које му, вољом Божијом, припада. Са једне стране она људску телесност и сексуалност брани од бесловесних напада и псеудоморалних клевета. Песма сведочи да у људском телу нема ничег ружног, прљавог и злог. Сексуалност је од Бога дарована особина здраве људске природе. Сексуалност није и не може бити грешна и нечиста, јер је Бог хтео да човек буде сексуалан. А може ли бити ишта лоше што је Бог створио? Са друге стране, Песма враћа истиниту љубав између мушкарца и жене а тиме и сексуалност ставља на припадајуће, од Бога благословено место. Та истинита љубав постоји у благословеном браку, у супружанској верности. То је љубав за вечност, то је Тајна која се љубоморно чува за сва времена: „Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер љубав је јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњени, пламен Божији.“ 75] (Пјес 8, 6) То је она истинита љубав из које се рађа нови живот и љубавни пламен којим драган воли своју драгану и она њега. То је она љубав за коју свети апостол Павле каже да се не забрањује једна другој, љубав где је муж господар тела жениног а жена господарица тела мужевог, љубав где двоје постају једно тело. Кроз ту љубав људима је даровано да, попут Бога, буду живототворци. Таква љубав је природно место за благословену сексуалност. Александар Милојков