Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бесједа'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Порфирија на устоличењу Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија - 5. септембар 2021. године, Цетињски манастир Високопреосвећени Владико, браћо архијереји, браћо и сестре, сабору наше Помјесне цркве, Српске православне цркве и прије тога Духу Светоме, а и сагласно вољи народа, изабрани сте за Митрополита црногорско-приморског. То је узвишена и велика служба и велика част, али и велика одговорност јер долазите на трон Светог Петра Цетињског и многих светитеља Божијих до данас. И напослетку, после великог оца Цркве, блаженопочившег Митрополита Амфилохија, да имамо његову молитву и да Господ њему подари царство небеско. Наша Црква је Вас изабрала, и овим свечаним чином ми нисмо дошли било шта да отмемо, било кога да угрозимо и, не дај Боже, било шта да украдемо. Ми смо дошли да извршимо свети чин вашега устоличења на мјесто архијереја ове помјесне, Богом спасаване, епархије, а служба архијереја није ништа друго него служба самога Исуса Христа. То значи да сте ви овде постављени вољом Божијом, прије свега, да служите Свету литургију, а Света литургија није ништа друго него царство небеско овдје међу нама. Зато и почињемо Свету литургију ријечима: ,,Благословено царство Оца, и Сина и Светога Духа.” Међутим, већ послије самог почетка Свете литургије, назначена је и ваша мисија, јер свака Литургија почиње прозбом, молитвом: ,,У миру Господу се помолимо.” За мир циијелога свијета Господу се помолимо. А онда безброј пута призивамо мир, мир Божији на сабрани народ и на читав свијет. ,,Благодат и мир Господа нашега Исуса Христа да буде са свима вама” изговарамо ријечи. ,,Мир свима” и на крају завршавамо Литургију са ријечима: ,,у миру изиђимо.” То је, драги Владико, брате и саслужитељу у Христу, Ваш задатак и Ваша служба, али то је, ја Вас добро познајем, и унутарњи трептај Вашега бића које је стопљено и спојено са Спаситељем наших, распетим и васкрслим Господом, Исусом Христом. У тешка времена долазите на ово мјесто, али кад су времена била боља? И зар Вас је неко питао кад ћете се и у ком народу родити и да ли хоћете да дођете на ово мјесто? Све је то промисао Божији, а независно од тешких времена, по ријечи апостола Павла, онда када се уздамо у Христа, а ја знам да Ви то чините, апостол Павле поручује хришћанима од најранијих времена и нама данас, ма колико да су тешка времена, ма колико да су велика искушења, апостол вели: ,,довољна вам је благодат Божија.” То јест, онда када се он Господу у невољи и у муци обраћао за помоћ, Господ лично њему упућује ријечи: ,,Довољна ти је благодат моја. У слабостима твојим сила Божија се препознаје.“ И заиста, ми људи јесмо слаби, али, ја знам, показали и доказали сте до сада да сте јаки, али јаки у Христу, вјером јаки, љубављу јаки, јаки управо оним што стоји у Литургији, а то је да проповједате и проносите мир овде, у овој светој и распетој земљи, јер мир је овде потребнији него било шта. Ваша ће мисија бити, то од Вас сабор наше Цркве очекује, а и читава Православна црква, да отупљујете оштрице, да градите мостове, да не питате ко је ко, како се изражава, ком народу припада, него да, служећи Литургију, свједочите мир и сваког човјека причешћујете, питајући га само за његово име којим је крштен у име Оца, и Сина и Светога Духа и по којем га сам живи Господ познаје. Јер у Цркви, Ви то добро знате, не постоје границе. Не постоје непријатељства, не постоје подјеле, јер Црква је по своме значењу ekklisia – сабор! Она све у себе Христом и у Христу сабира. То је ваш задатак, али ја знам да ћете бити распети. И зато увек слушајте ријеч Христову, која каже: ,,Кад вас псују, благосиљајте. Кад вас гоне, трпите, када хуле на вас, молите се.” И када буду говорили против вас, када вас буду гонили и када буду хулили на вас, увек ћете благосиљати, трпети и молити се за све. То сте чинили до сада и то ћете наставити да чините, сигурно уз помоћ Светог Петра Цетињског, уз помоћ Светог Василија Острошког, уз помоћ свих светитеља Божијих пониклих у Црној Гори, уз помоћ молитава Вашег духовног оца, нашег заједничког учитеља, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Нека би Вам Господ дао снагу Његову, трпељивост Његову, снагу да носите бол свога народа, да носите његова распећа, али на крају и да све што буде међу њима супротстављено, нека легне на Ваша прса, на Вашу душу, а Ви ће те добро знати да клекнете пред овај ћивот да принесете муку свога народа, сваког човјека и свих заједно препустите молитвама Светог Петра Цетињског, а онда он да пусти Господа и благодат Његову да разријешава сваки наш мрак, како би онда заживјела и ријеч Његоша, који каже у Горском вијенцу: ,,Нека се над Црном Гором промијени и развеје мрак.” И нека засија свјетлост, радост и мир овдје, на овом мјесту, мир из овог светог манастира и ове свете обитељи, нека се живи концентричним круговима и нека обасја читаву Црну Гору и све људе у њој. Нека сте благословени и нека Вам Господ да снаге. Аксиос! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Приступна бесједа Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија - 5. септембар 2021. године, Цетињски манастир Благодарим Ваша светости, Вама и Светом архијерејском сабору, који сте нашли за сходно да ме изаберете у ово достојанство високо и узвишено Митрополита црногорско-приморског Опростите нам што сте од синоћ видјели овдје доста непријатности, подјела. Ви добро знате, Ваша светости и Преосвећени владика крушевачки Давиде, да су те подјеле вјештачки изазване, и ми смо чинили све да их не буде и да их уклонимо, али требаће нам доста времена. Вашим доласком, Светости, а и подјеливши са нама ову забринутост од синоћ, показали сте велику љубав не само према мени него према цијелом народу Црне Горе. Са вама су Ваша светости, који носите пуноћу васељенског православља у својој души, дошли представници светих Божијих цркава који су дошли на ову нашу радост, али су били спријечени да дођу на Цетиње. Међутим, они се данас моле у Храму васкрсења Христовога поред гроба нашег блаженопочившега Митрополита. И они су с нама подијелили и ову забринутост и узнијели са вама заједно молитве за мир и за помирење, и за љубав међу браћом. И данас у овим приликама, они ће благословити наш народ у престоном граду у Подгорици, а ми смо овдје поред моштију Светога Петра Цетињскога у овој светињи око које се садјенуо овај град. Нећу у овом моменту причати више о нашим мукама, него ћу уместо свега заблагодарити Богу. Благодарим Богу Живоме, Једином и Истинитом, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, који је у овај свијет послао свога Јединороднога Сина, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, оваплоћенога из дјевичанске крви силом Духа Светога и рођенога од Пресвете Богородице Марије, који дође међу нас када се испуни пуноћа времена и поживје у овоме свијету проповиједајући Јеванђеље Царства Божијега и чинећи безбројна чудеса у славу свог Беспочетнога Оца објављујући Свето Име Његово цијелом роду људском. Пјевам Његово очовјечење размишљајући непрестано о Његовим ријечима и дјелима, клањајући се Његовом распећу и смрти на Крсту и Гробу Његовоме живоносноме, славећи Његово тридневно васкрсење и побједу над смрћу. Он нас је по своме човјекољубљу учинио саучесницима и причасницима Његове побједе над смрћу и славе Његовог Васкрсења. Величам Вазнесење Његово на небо којим је прославио људску природу и удостојио је части сједења са десне стране Бога и Оца да би, испунивши сав божански домострој спасења, на дан своје Педесетнице ниспослао Духа свога Светога на своје свете ученике и апостоле и обукао их у силу са висине устројивши Цркву своју као Тијело Његово и заједницу светих у којој Он обитава са беспочетним Оцем својим и оживотворава је Духом Светим. Једна света, саборна и апостолска Црква је трајна Педесетница у којој учествујемо. У њој се освећујемо и спашавамо. Она је живо присуство и свједочење Царства Божијега које је дошло у сили. Она је тијело Христово и Богочовечански организам. Она се открива као нова твар која преображава цијелу творевину и овај свијет напајајући га водом која тече у живот вјечни. Тајна Цркве утемељена је на божанском домостроју, на цјелокупном Христовом дјелу спасења рода људскога. Он се у времену и простору, овдје и сада, поистовјећује са Светом Евхаристијом на којој се хранимо Светим Тајнама Тијела и Крви Христове да бисмо живјели новим животом. Црква по своме бићу и дамару није од овога свијета, али га она препорађа, обнавља и освећује. Не саображава се овоме свијету него му икономијски снисходи да га изнутра просвијетли, обогати и саобрази Царству небескоме. У богочовјечанској заједници Цркве превазилазимо наша природна људска ограничења, националне подјеле и међуљудске раздоре достижући јединство у Христу, пуноћу заједништва и саборности. Митрополија црногорско-приморска, у почетку названа Епархија зетска, од њеног оснивача Светог Саве и њеног првог епископа Илариона до дана данашњег, превршивши осам вијекова свога постојања има више него јасан историјски и канонско-правни континуитет. Мени је припала та част да будем њен 56-ти по реду архијереј, а 41-ви од кад је њено сједиште премјештено у Цетињски манастир. Ова Митрополија је била и остала један од најјачих стубова у великој одуховљеној грађевини Српске Православне Цркве кроз цијелу њену историју. Заблистала је светошћу наших архијереја, подвижника и мученика, љепотом њених светиња и непрекидног умјетничког стварања. Његовање српске ћириличне писмености и књижевности у овој Митрополији може се пратити као златна нит од Иловачке крмчије, врањинских повеља, Горичког зборника, преко Ободске, а касније и Божидареве штампарије, Цетињског љетописа па све до Светог Петра и Његоша чија се пјесничка ријеч код нас често узима као мјера вриједности и љепоте говора и књижевног стваралаштва. Овдје се понајвише причало о свецима и јунацима који су животе полагали за ближње своје и о догађајима који имају морални и духовни смисао. Са сјетом се памтила жртва Светог Јована Владимира, пјевало се о Светом кнезу Лазару, приповједало о Светом Сави и Светом Василију, О Светом Петру и Вожду Карађорђу, а свака добијена битка за слободу прослављена је као нови лијек косовскијех рана. Његош је продубио косовску мисао, наставили су је његови насљедници и краљ Никола. Митрополит Амфилохије изронио је из таме нашег времена као митски јунак Косовац Јоване, пјесник Видовдана и обновљеног Косовског Завјета. Примајући данас овај свети престо са побожним страхом и трепетом, али и охрабрен свијетлим примјерима мојих предшественика и Вашом љубављу, Ваша Светости, и цијелог овог светог сабора спреман сам да се прихватим ове узвишене дужности пјевајући заједно са Давидом: ”Готово је срце моје Боже, готово је срце моје,пјеваћу Те и славити” Осврћући се данас на протекле двије деценије моје архипастирске службе желим да се најсрдачније захвалим свештенству, монаштву, предсједницима и члановима црквених одбора, ктиторима, добротворима, културним дјелатницима и цијелом вјерном народу обновљене Епархије будимљанско-никшићке на искреној и плодоносној сарадњи, предузимљивости и изузетној оданости Цркви Божијој, на величанственим литијама и светосавским академијама, на свему што су заједно са мном учинили да та древна и многострадална светосавска Епархија заблиста новим сјајем. Ваистину наша архијерејска служба које нас је Господ удостојио да је вршимо у Дому Његовом, Цркви, је живо учешће у тајни Христове првосвештеничке службе не по нашој врлини и памети, него по Божијем дару, милости и човјекољубљу. Не заборављамо, међутим, да је ова света служба препуна тешкоћа, да нас у овоме свијету неће заобићи чаша горчине по Његошевом искуству: чашу меда још нико не попи, штио је чашом жучи не загрчии… Знамо да не можемо бити заједничари светих апостола ни достојни Христови свештенослужитељи ако нијесмо спремни пити чашу коју је Он испио и крстити се крштењем којим се Он крстио. Ако је Господ и Спаситељ Исус Христос у овоме свијету примио хуле, клевете, издају, крсно распеће, жуч и трнови вијенац онда ми од овог свијета и вијека не очекујемо ни славе ни утјехе. Зато ћу као архипастир повјереног ми народа слиједити Христову ријеч: Нијесам дошао да ми служе него да служим, са спремношћу да се жртвујем за њега који је живот свој положио за многе, за спасење цијелог рода људског. Имам пред собом свијетле примјере жртвовања за Христа и за Цркву у посљедњем вијеку од стране митрополита црногорско-приморских. Митрополит Гаврило, потоњи Патријарх српски, носио је Христове ланце у окупаторским логорима у оба свјетска рата. Свештеномученик Јоаникије Липовац главу своју положи за вјеру, би мучки убијен без суда и пресуде по свршетку рата 1945. године; до дан данас не зна му се гроба ни мрамора. Наслиједи га Митрополит Арсеније Брадваревић, велики страдалник за правду Божију неправедно осуђени на једанаест година затвора у монтираном процесу овдје на Цетињу само да би био уклоњен са владичанске столице и протјеран из Црне Горе. Чувар запретаног огња вјере, како је сам говорио Митрополит Данило Дајковић, био је досљедни заступник Његошевог аманета и Његошеве капеле на Ловћену; би распет заједно са капелом и Његошем, али сачува образ Црне Горе. Свјежа су нам сјећања на блаженопочившег Митрополита Амфилохија и на његово монументално дјело. Величину његове личности и дјела не можемо сагледати ако заборавимо колико је увреда, хула, псовки, блаћења, клевета и сплетки Христа ради поднио од једног дијела своје заблудјеле пастве и добро организованих парапатриотских група. То дугогодишње каменовање подносио је са тугом због помрачења непријатеља Цркве, али и са радошћу што страда за свога Господа како рече пјесник сваки камен њему један Христу мање… Благодаран сам блаженопочившем Митрополиту као син добром, мудром и пуном љубави оцу на свему што је учинио за мене лично, а посебно за Цркву Божију. Знам да му се могу одужити само ако стваралачки и истрајно наставим његово велико дјело. Своју митрополитску службу почећу са благом јеванђелском ријечју обједињавајући повјерени ми народ око престола Божијег да бих га нахранио небеским хљебом учећи све како се треба владати у Дому Божијем који је Црква Божија, стуб и тврђава истине. Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити знајући да сам дошао да градим не обичну грађевину него живу Цркву Божију којој је Христос крајеугаони камен. Вршећи своју свету службу архијереј стоји видљиво испред свог народа пред лицем Божијим приносећи од свих и за све, кроз Христа, дарове Богу живоме. Архијереју је од Бога дато да врши службу помирења да се измиримо са својом савјешћу и једни са другима да бисмо се и са Богом могли измирити; да се сјединимо са Богом и својим ближњима. У том светом јединству је наша снага, спасење и обесмрћење. Архијереј обједињава све службе у Цркви да свака од њих у том чудесном сагласју и садејству унапређује живот вјерних. Он обједињује вјерне са њиховим разноврсним даровима, знањима и искуствима. Заједница коју гради није било која па ни најбоља друштвена организација у којој протоком времена човјеку постаје тијесно, него заједница у Христу Духом Светим изграђених и украшених личности. Усклађујући службе и дарове свештенства и народа будно пази да све што предузима и ради у име Господње буде на изграђивање Цркве и утврђивање њеног јединства. Он има дар од деснице Вишњега да продужава дјело Христово као Његов сарадник и саслужитељ знајући да је главни дјелатељ те јединствене службе Господ Исус Христос. Распони његовог духа и стваралачког подвига крећу се од осјећаја људске немоћи и смиреног сазнања да се без Бога не може ништа добро учинити до радосног светопавловског усклика све могу и Христу Исусу који ми моћ даје. Црну Гору муче и исцрпљују старе и нове подјеле од владике Данила Петровића па до дана данашњега. Споља гледано рекло би се да су то сукоби између припадника два идеолошка погледа на прошлост и будућност Црне Горе. Да је само то, камо среће, лако бисмо те подјеле превазишли. Прошлост бисмо препустили историчарима и научним скуповима, а о будућности бисмо водили дијалог како би се за сваког путем правде и закона обезбиједило што више слободе, мира, правде, знања и рада. Различита мишљења, ако су мишљења! неће бити проблем уколико имамо међусобног поштовања. У том случају биће нам изазов да једни друге боље упознамо и да проширимо своје видике. Размјењујмо зато драга браћо и сестре у нашим расправама не мржњу и пакост него разложне мисли и добру вољу и осјетићемо близину братскога мира који нам је потребан више од хљеба. Ако заједнички потражимо добро мир ће нам бити још ближе. Као архипастир служићу братском помирењу у Црној Гори лијечећи старе и нове ране на бићу повјереног ми народа. Тражићу добро Божије у душама вјерних којега, увјерен сам, има у изобиљу да би оно засијало на славу Цркве Божије. Као и до сада дијелићу и зло и добро са својим народом, радост и жалост. Помагати сиромашне, тјешити жалосне, храбрити уплашене, тражити изгубљене и заборављене, носећи крст свога народа да би ме Господ својим Живоносним Крстом снажио и кријепио у овој узвишеној служби. Као највећој и најпријатнијој дужности посветићу се вјерском образовању и васпитању дјеце и омладине од којих се очекује да донесу срећу и радост својим родитељима и цијелом друштву. Младићи и дјевојке научени хришћанским врлинама, раду и одговорности, оспособљени за живот и стварање на вријеме ће засновати породице, биће добри супружници и родитељи, засноваће породичне заједнице љубави утемељене на Божијем благослову. Људи слободни од гријеха и себичности спремни на жртву и љубав према ближњем могу изграђивати породицу, Цркву и државу. По насљеђу из периода теократског уређења Црне Горе и данас многи очекују од Митрополита црногорско-приморског да се бави не само црквеним него и појединим државним пословима. Ми међутим досљедно поштујемо начело одвојености Цркве и државе да би свака од њих неометано радиле свој посао што је најбоља претпоставка за њихову добру сарадњу уз пуно међусобно уважавање, а ради добра, среће и напретка једног те истог народа, вјерника и грађана Црне Горе, којем обје служе. Служба коју вршим има доста додирних тачака са државом на културном, просвјетном и социјалном плану, на бризи за очување здравља људи и животне средине, за унапређење вјерских слобода и цјелокупног правног поретка. У свему реченом желим, заједно са свим свештенством, да дам максимални допринос ради унапређења квалитета живота цијелог народа Црне Горе под заједничким нам, не баш увијек ведрим небом. Поштујући државу и њене институције нијесмо и нећемо се бавити страначком политиком нити се поистовјећивати са било којом партијом. Једна је и недјељива Црква којој служим, па је зато за мене један и недјељив православни народ који ми је Богом повјерен без обзира како се ко изјашњава или политички опредјељује. Зато ћу увијек позивати све политичаре, а данас молим и преклињем, да добро народа и државе, добро свих нас, одреде као заједнички циљ и да се у интересу народа који им даје повјерење договарају и рјешавају нагомилане проблеме у Црној Гори. Ваша Светости, хвала Вам на Вашој љубави, на Вашем доласку. Радујем се овом почетку моје архијерејске службе у Митрополији црногорско-приморској, иако сам и раније овдје служио као викарни епископ, прије пуне двадесет и двије године сам овдје примио епископску хиротонију од светопочившег Патријарха српскога Павла. Радујем се сарадњи са мојим свештенством, заједничким молитвама, службама, ношењу заједничких брига и тешкоћа, радујем се народу моме, који носи свој крст и који је показао толику љубав и оданост својој Цркви, својим светињама, ћивотима светих из рода нашега, и цијелој Српској православној цркви и њеном јединству. Радујем се дјеци, радујем се свима вама, радујем се овој светој служби којом ме је Господ удостојио преко Вас, Ваша Светости, и Светог архијерејског сабора. Свима благодарим, Богу благодирам и на све призивам Божији благослов. Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама. Амин, Боже дај. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Хлеб Живота, Нова Пасха и Земља Живих: Слово епископа Максима на исходу Атанасија архијереја у саборном храму у Требињу, 6. марта 2021. године Еванђеље по Јовану: 6,48-54: Рече Господ присутним Јеврејима: Ја сам Хлеб Живота. Оци ваши једоше мãну у пустињи, и помреше. Ово је Хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ако се запитамо које јеванђелско слово најбоље пристаје у овом литургијском помену пред ковчегом незаборавног Владике Атанасија, онда су то управо ове Господње речи из данашњег Јеванђеља. Високопреосвећени Владико, Преосвећени Архијереји, Часни Хоре Презвитера и Ђакона, благочестива црквена пуноћо, Ако постоји моменат у времену када ове Господње речи добијају пуни смисао, то је онда овај садашњи тренутак Божанске Евхаристије. Садејством Духа Светога, свештеноначалством Митрополита Дабробосанског, саслужењем јерарахâ, презвитерâ и ђаконâ, учешћем народа месне Цркве и оних који су дошли издалека, „једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1Кор 10,16-17). Истовремено, Херцеговина и цела Црква у празничној атмосфери тугује и радује се. Велики јерарх Владика Атанасије сабира све јер, као непосустали сејач Речи Божије, све упућује на Христа који као Хлеб силази са Неба да нахрани и утеши све присутне. Али, шта значе речи: Ја сам Хлеб Живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога Хлеба живеће вавек; и Хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света. Најпре, запазимо да се човек храни Богочовеком, том храном на сву вечност, која је, како је сведочио Епископ Атанасије, једина храна достојна људског ишчекивања и људске природе. Због тога је и живот Атанасијев био живот у благодати Литургије у којој као благослов доживљавамо и живот и смрт, и састанке и растанке. Сам он је живео тако да је његово присуство било благослов за све – и раније и сада, кад је преминуо. Учио је све како да живе, како да се умивају, како да једу – и онај хлеб свакодневни и „Хлеб који силази с Неба”. И одлазећи није оставио празнину, нити било какву сенку, него само светлост и здравље које све утврђује и храни. Истрча трку наш Владика, добар рат ратова и Победу извојева! Кроз цео свој живот (свештенодејствујући и пишући о Светој Литургији), Атанасије је сведочио, да је Богочовек Христос увек и изнова – наша НОВА ПАСХА и Земља живих. Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо? Препирали су се некада Јудејци међу собом, а и дан-данас се препиру неки који не разумеју Атанасијево литургијско завештање. Који је разлог томе? Као прво, да би се присајединио том завештању, потребно је да усвојиш другачију логику литургијског живота и покајање као „најљепши цвијет људског поштења”. А као друго, Атанасије није окупљао присталице и поклонике. „Створи Бог Атанасија и… пуче калуп”, истинито и духовито је говорио Митрополит Амфилохије, сведочећи о уникатности нашег упокојеног Јерарха. (Удостојио нас је Господ, по Свом Промислу, да животујемо и временујемо са двојицом Дивова!) Изнад свега, Атанасијев животни подвиг се састојao у проповеди и сведочанству истинитости и лепоте Христовог богочовечанског Лика. Тим Ликом нам је разоткривена и јављена истина о Тројичном Бићу Божијем, о Тројичном стању унутарбожанског живота, о ономе што Бог јесте, како постоји одувек, како лично, Триипостасно егзистира као Отац и Син и Дух. С обзиром на гласно сведочење, Атанасије је на сваком кораку био својеврсни „знак препоречни“. О њему се говорило „противречно“, па су га, тако, једни хвалили, други кудили, трећи збуњено гледали, у сталној недоумици; неке је, попут деце, привлачио као магнет а неке одбијао. У личности и деловању овог хришћанског богослова осећала се „хармонична парафонија“, то парадоксално садејство универзалне хришћанске духовности и конкретног народног животног и историјског искуства. Осредњи духови који Атанасија не могу да сместе у своја мерила, сувише су били „мали да би стали у његов измучени уздах“, према стиху једног грчког песника. А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Владика Атанасије је имао живота у себи, и то у изобиљу. До те мере да су се други питали „одакле му ова снага”? Овај живот о коме говори Јеванђеље није неко пулсирање енергија, него живот у Христу ради ближњега, живот жртвовања. „Живи живот“ — једну од својих најчешће понављаних синтагми — Атанасије је својим гласом, који је временом прелазио у храпави дубоки бас, изговарао као поруку за своје савременике. Али, на који начин је то чинио? Овај човек задивљујуће радне енергије спојио је хришћанску свест са оном епском, а као један од важних просветитеља којег имамо у модерном добу он је спајао патријархални морал са вечно новим хришћанским етосом. Али најуверљивији доказ Атанасијевог живота у Христу јесте његова учешће „у заједници страдања”. Овај јеромонах је први међу српским свештеницима, јавно и на лицу места, служио опела жртвама нацистичког и комунистичког терора. Заложио се за то да се и те жртве, као и оне усташке, идентификују, достојно сахране и упишу у живу књигу народног памћења и праштања. Као што је по Босни и Херцеговини, Славонији, Српској Крајини, на Косову и Метохији стизао да обиђе порушене храмове или јаме новомученика, тако је у Европи, Америци или Аустралији стизао да посети и охрабри српске и друге православне парохије… Због ове Атанасијеве будне монашке и епископске савести, као и хришћанске смелости, блажене успомене Патријарх Павле је својевремено рекао: „Потписујем све што Атанасије напише… мада не и све што каже“. А његов духовни отац Ава Јустин Ћелијски је једном младом човеку рекао нешто што још више изражава нашег херцеговачког Старца: „Да слушате оца Атанасија – јер он живи онако како говори“. Атанасијево „хаџилучко изучавање Светих Отаца” је по Ави Јустину било светосавски важно: „Њиме се гради ново небо над Српском земљом”. Господо хришћанска, јеванђелска перикопа се завршава следећим речима: Који једе Моје Тело и пије моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Ето, дакле, циља Небескога Хлеба и Божанске Литургије: она је кадра да нахрани васељену радошћу Васкрсења која побеђује смрт. У томе је слава Христова и зато чекамо васкрсење „у последњи дан”. Када се 28. октобра 1968. године, на галерији руске цркве, одлазећи из Атине у Париз, опраштао од своје духовне деце, Атанасије је, како бележи монахиња Меланија, рекао: „У мојој мисији циљ и тежња су ми само слава Христова. Ништа друго не желим. И молим Бога да ме анатемише (одлучи од Себе) уколико бих желео нешто друго осим славе Христове… Ако се изгуби цела вечност и са њом све вечности, ја ћу остати уз Христа и Он ће победити”. Током шездесет година свештенослужења Епископ Атанасије је показао да је живео овим речима и да је стварно био христолики свештеник богослов, чија „богословска фрула“ не престаје да одзвања у Цркви Херцеговине и васељене, како је јуче написао Румунски Патријарх Данило. Атанасије је ово постигао најпре зато што је био истинити Предстојатељ Божанске Евхаристије у којој је настављао апостолско очинство и прејемство као службу искупљења Народа Божијег од пропадљивости и смрти. Стога се данас радује Небо јер у своје наручје Господ дочекује свог верног служитеља. Радују се мајка Савка и отац Милан; радују се новомученици Косовско-Метохијски, Глински, Јадовински и Јасеновачки, Пребиловачки и Херцеговачки, поводом којих је упућивао Јеремијевске вапаје. Драга браћо и сестре, Оно што данас видимо пред очима нашим, ову пуноћу народа у Литургији у Требињу сабраног крај ковчега Херцеговачког Старца, не може а да нас не подсети на присуство и делатност Владике Атанасија од 1992. године у овој страдалној али славној светосавској епархији. Ту су и деца да испрате највеће дете међу њима, доносећи му цвеће и земљу са Газиместана. Овај човек оштре физиономије а благе душе знао је да понекад критикује оне око себе, али и да пред истима трепетно беседи о значењу библијских, светоотачких и народних речи и појмова (попут назива Житомислић), не пропуштајући да себе представи као председника „мутаве деце“. Молимо га да нам опрости ако смо се понекад о њега огрешили! Преосвећени Владико Херцеговачки Димитрије, Напослетку, Амвон ка Теби управља своју реч. Сматра за своју дужност да изрази благодарност Цркве за оно што се данас, Твојим благословом, савршава у овом Граду. Желимо Ти, драги Владико, да и Твоје деловање буде и остане у духу Владике Атанасија, у наизврснијем смислу те речи, те да његове посредничке молитве ка Богу штите и укрепљују овај благочестиви Народ на добро васцеле Цркве и свих људи. А његово присуство у Тврдошу и Херцеговини нека служи као извор освећења, снаге и наде за Твоју паству, али и за све оне који овде долазе да изразе своје поштовање према Атанасију који је Херцеговину обновио и својом мудрошћу напасао. Амин. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  4. Драга браћо и сестре, данас прослављамо три велика светитеља Цркве Божије, три дивна сасуда мудрости Божије и благодати Божије, три чудесна свједока живога Бога и његовог пристуства у историји, у људском животу, у људској судбини. Прослављамо Св. Василија Великога, Св. Григорија Богослова и Св. Јована Златоустога. У њихово вријеме, и у вријеме послије њиховог земног живота, препирали су се хришћани који је већи од њих тројице. Велики су сва тројица, али су неки мислили да је већи Св. Јован Златоусти, други су мислили да је то Св. Василије Велики, трећи да је то Григорије Богослов. По људској слабости су се дијелили: једни су били Јовановци, други су били Василијевци, а трећи Григоријевци. Црква Божија, која има вјечну и непролазну мудрост, да би измирила хришћане који су били у опасности да се заваде, основала је овај празник Три јерарха, који ми данас прослављамо. Тиме је потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овдје на земљи. Три свјетила, три свјетилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих. Св. Василије Велики је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световнога знања. То се види из његових списа који су сачувани, нарочито из тумачења настанка свијета. Чувена је његова књига “Шестоднев”, која је преведена на све језике, па књига о Духу Светоме (коју је написао на молбу његовог савременика Св. Амфилохија Иконијског), затим бројна писма (која су тако дубока и садржајна, да је свако од њих једна посланица у којој се тумаче најдубље истине вјере) и чувена монашка “Правила”. Не само што је био мудрац и зналац тајни Небеских и тајни земаљских, него је био и велики подвижник. Живио је у пустињи, био је оснивач монашке заједнице тога времена и учитељ свих монаха православних до наших врмена. Чувена су његова “Правила” монашка, гдје је он из свога искуства и подвига оставио правило како да се подвизавају и живе монаси православни. Св. Василије Велики је био бранитељ вјере (увијек је Црква Божија нападана и гоњена), и пролазио је све опасности и гоњења ондашњих безбожника, лажних учитеља и владара. О томе је рекао: “Облачак је, проћи ће!” Знао је да је људска за времена, а да је Божија свевремена. Оно што је истина Божија, не може бити избрисано, не може бити уништено, не може Бог бити прогнан из људских срдаца, не може бити оскрнављена истинска правда Божија и оно што је сам Христос открио. Ми мислимо да само данас постоје безумници који хоће да разоре Свету цркву Божију. Ово што се нама данас догађа, то је мала ситна стварчица у односу на те велике опасности у којима се Црква налазила у вријеме Св. Василија Великог. Тада је била подржана јерес духобораца од владара, императора и царева, и није било лако борити се њима и са многима који су постали присталице тих заблуда и лажних учења о Духу Светоме, против којих се борио Св. Василије Велики. Чувао је чисту, кристалну вјеру у Св. Тројицу – Оца и Сина и Духа Светога. Нарочито је бранио учење о божанству Духа Светога, које је потврђено на другом Васељенском сабору, 381. године. Тако је и учење о Божанству Сина Божијега Јединороднога потврђено на I Васељенском сабору 325. године, за вријеме великог цара Констатина, који је у своје вријеме владао и овим нашим крајевима. Иза њега су остали многи дивни трагови, па је чак могуће, да је и Златица из времена цара Констатина. Древна Диоклија сигурно јесте и они храмови који су порушени у њој. Нашли смо на Превлаци, гдје је било прво сједиште Митрополије зетске, остатке крстионице из времена цара Душана, па чак и крстионице из IV вијека, из времена цара Константина и новчић са његовим ликом. Тај велики цар, Божији човјек, дао је слободу Цркви хришаћанској. У тим тешким и погубним временима, борио се Св. Василије и успио, својом мудрошћу и снисхођењем, читаву Понтијску област да врати Цркви Божијој и спасе од јереси, лажних учења и заблуда. Колико је било тешко то вријеме IV вијек, види се по томе што, када је Св. Григорије Богослов дошао за патријарха цариградског, ни једне једине цркве православне у Цариграду није нашао. Све су заузели јеретици, духоборци који су порицали тајну Св. Тројице. И шта је урадио Св. Григорије Богослов? У дому у коме је боравио, отворио је једну капелу и посветио је Св. Васкрсењу (Св. Анастасији), а када је отишао из Цариграда, сви храмови су поново били у рукама православних. Велика је снага била у том великом и дивном подвижнику и човјеку. Морао је да напушта Цариград у вријеме Васељенског сабора, јер су га оптужили да је наводно дошао у Цариград без дозволе Цркве, да би запосјео велики трон цариградских патријараха. И отишао је у Назијанз, мали градић у Малој Азији, и тамо је служио Богу и Цркви Божијој, и оставио у славу Божију дивне текстове и пјесме. Чудесно његово дјело је спис “Богословска слова”, по којима је и назван Богословом. Само три светитеља Цркве Божије носе тај часни назив Богослова. То су: Свети Јован Богослов, онај који је црпио мудрост из њедара Христових, наслонивши се у вријеме Тајне вечере на Његове груди; Св. Симеон Нови Богослов; и Св. Григорије Богослов, који је созерцавао и удубљивао се у ту велику и неизрециву тајну Св. Тројице, у којој је врхунско и најдубље богословље, најдубља тајна. Удубљивао се озарен силом Духа Светога, тумачећи, колико је то људима могуће, ту велику и свету тајну. Како је то могуће да Бог буде један, а да буде тројичан? Да буде једно божанство, а да буде Отац и Син и Дух Свети? Велика је то и неизрецива тајна. Ту тајну је на најчудеснији начин тумачио и објашњавао Св. Григорије Богослов, говорећи о својству Бога Оца као Нерођенога, говорећи о својству Бога Сина као Онога који се вјечно рађа од Бога Оца, и говорећи о својству Духа Светога који исходи од Оца. Ми данас то понављамо у нашем “Символу вјере”, што су записали Св. оци I и II Васељенског сабора. “Симбол вјере” који ми читамо данас широм васионе, то је “Симбол вјере” који су саставили оци I Васељенског сабора и оци II Васељенског сабора, на коме је учествовао Св. Григорије Богослов. “Вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога, који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином поштује и слави”. То је записано у “Симболу вјере” у вријеме ових великих отаца Цркве Божије. Поштовање према Духу Светоме као трећем лицу Св. Тројице, који је исте части, исте силе, истог божанства, исте љубави, исте природе, као што је Бог Отац и Бог Син. Једно божанство, а три лица – Отац и Син и Дух Свети. Бог као вјечна љубав, која из љубави ствара свијет, из Своје стваралачке силе ствара људску природу и људско биће, и промишља о сваком створењу које овдје на земљи живи. То је био Св. Григорије Богослов, пјесник, дивни пјесник, један од најдивнијих пјесника у историји рода људскога. Само једну пјесму да вам наведем. Св. Григорије Богослов се једанпут завјетовао да у вријеме Великог поста – Васкршњег, не проговори ни једну ријеч. Само је с Богом разговарао у своме срцу. Постећи најстрожије колико је могуће човјеку, тих 50 дана ни једне ријечи није изговорио. Кад је прославио Васкрс, онда је записао пјесму, па каже Господу у тој пјесми: “Господе, Оче и Творче неба и земље, Ти који си вјечни ум, просвијетли ум мој, да Твоја вјечна свјетлост у Њему почива и да Га обасја”, а онда додаје: “А Ти Логосе Божији, Слово Божије вјечно, Ријечи Божија, Јединородни Сине Божији освештај ријечи моје, да ријечи моје које записујем и које говорим буду Твоје ријечи, да буду испуњене Твојом силом, Твојом мудрошћу, да се Ти уселиш у моје ријечи, и да ја будем свједок Твој. А ти, Душе животворни”, додаје у тој својој пјесми, “који живи и дише, и оживљава све што живи и што дише, освештај душу моју, срце моје, ум мој, тијело моје, сваки атом бића мога, да бих и тијелом и душом, и умом и срцем, и разумом и духом својим, да бих прослављао Тебе, Бога мојега, и да бих се једино клањао Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу моме, коме је нека слава и хвала у вјекове вјекова”. То је пјесма Св. Григорија Богослова. А шта да кажемо о Св. Јовану Златоустом? Св. Златоуст, то је пучина, то је море, то је океан мудрости, и данас постоји 18 томова његових бесједа, и његових проповиједи, и његовог тумачења Светога писма Старога и Новога завјета. Има, понекад се види, и једна икона Св. Јована Златоустог како он пише и тумачи Св. апостола Павла, а Св. апостол Павле стоји њему иза главе па му шапуће, објашњава му Апостол Павле шта је он то мислио кад је то записао у својим посланицама. И тачно њему се и јављао Апостол Павле док је он тумачио молећи се Апостолу Павлу и Господу. Он је тумачио тако дубоко, тако прецизно и тако савршено да ево до данас сви тумачи колико их има и на Истоку и Западу ( то су хиљаде и хиљаде књига и тумачења ), нико није до данас превазишао тумачења Светога Јована Златоустога. Велики бесједник, златна уста, зато се и назвао Хризостом, златна уста Цркве Христове. То је чудо Божије, какво је то дубоко познавање тајни божанског бића, тајни Божијих, али и тајни људских. Нико тако дубоко није познавао људску душу, људску природу, оно што је у човјеку здраво, природно и исконско божанско, што је Богом дано, и разликовао је од онога што је демонско, што је унакажено, што је зло, што разара људску природу. Нема психолога равнога Св. Јовану Златоустом, нема зналца људских тајни равног Св. Јовану Златоустом, иако је то што је писао, и што је тумачио, било у IV вијеку. Колико вјекова је прошло и дан данас кад то читамо као да је данас писао те своје бесједе и изговарао, као да је данас своја тумачења Старога и Новога Завјета написао. Откуд њему таква мудрост, и такво знање и такави дар ? И он је био цариградски патријарх и архиепископ. Управо зато што је сваки атом свога бића посветио Господу, и храбар био. И као што су Григорије Богослов, и Василије Велики, били гоњени и прегонили се са владарима обезбоженим онога времена, тако исто чинио је и Св. Јован Златоусти. Чувена је његова бесједа ондашњој царици која је била гонитељка Цркве, изговорена у Цариграду близу двора царскога, у Храму Св. Софије, (ено и данас тај храм постоји). У тој бесједи Св. Јован каже :” Опет бијесни Иродијада, опет тражи главу Јованову, она је тражила главу Јована Криститеља, а ова Иродијада тражи главу Јована Златоустога.” Чувена и чудесна његова бесједа. Наравно, послије те бесједе царица га је и протјерела, и он је умро негдје на путу у Азији, прогнан од моћника онога времена. Али дјела тих моћника смрде нечовјештвом. И да није било Златоустог, не би се они ни спомињали, а Св. Јован Златоусти, како вријеме пролази, и како вјекови пролазе све је чудеснији, све је присутнији у људској историји, у животу Цркве. Његова ријеч, његов примјер, његова храброст, његова мудрост и његова вјерност Христу Господу. Дакле, није Црква само гоњена у ова наша времена, а нама се чини да је ово данас најтеже. Није. Каква је Црква прошла искушења, на каквим распећима је била вјековима, ово што се нама догађа, то је мало, облачак је, проћи ће. Ове појаве разних обезбожених наших људи, међу којима је и тај несрећни Дедеић, који је пљунуо на Крст часни, на Светињу, на ћивот Св. Петра и продао душу, продао вјеру за вечеру, за интересе некаквих полуписмених и незнавених политичара и њихових идеја. Мало и ситно је све то, проћи ће то. Тугујемо због тога и жао нам је сваке душе, јер је за сваку душу Господ крв своју пролио. Међутим, то ће да прође као и што су прошла многа друга гоњења Цркве Христове кроз историју, па и гоњења у временима ова три велика Јерарха Цркве Божије, па и гоњења најновијих времена, па и гоњења нашега времена ће проћи, а остаће живо и живоносно име Божије, и присутно име Пресвете Тројице, које су служили и коме су се клањали тројица Јерараха и писали и тумачили ту велику и Свету тајну, неизрециву тајну Оца и Сина и Духа Светога, Бога Тројичнога, једнога по природи и по божанству своме. Остаће њихови списи, њихов примјер, њихова дјела, њихово свједочанство, и учиће се на њиховом примјеру и васпитавати на њиховим списима покољења будућа до краја свијета и вијека, као што су се васпитавали покољења до данашњега дана, као што се и ми данас учимо на њиховом светом примјеру, и црпимо мудрост из њихових светих дјела. Господу Богу нашем, Оцу и Сину и Духу Светоме, једноме Богу у Тројици, дивноме у тројици својих дивних сасуда Јовану, Григорију, и Василију, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. https://mitropolija.com/2021/02/12/besjeda-mitropolita-amfilohija-na-praznik-sveta-tri-jerarha/
  5. Свети Мардарије Љешанско-либертвилиски и свеамерикански: Бесједа изговорена на Ново љето милости Господње у цркви Кишињевске Митрополије – 1. јануар 1911. љ. Г. „Помолимо се прије свега данас за то, да нам Господ опрости сва наша сагрешења, која смо починили у прошлој години, како би од нас одвратио сав свој праведни гњев.“ Поздрављам те вољени православни роде, срећна Нова година. Још једна година оде у вјечност. Заувијек је нестала у простору вјечности, као кап у мору, никада се више неће вратити, неће се појавити. Прође година, али запитајмо се, вољена браћо и сестре, да ли је све прошло и нестало оно што смо ми радили у току прошле године? Није, браћо, није! Прође година, али сва наша добра дјела и гријеси остадоше, живе и живеће до самог Суда Христовог. Како могу да нестану и ишчезну наша дјела, када их је записао Анђео у вјечној књизи правде Божје, по којој ћемо се на страшном суду сјећати свега што смо учинили и добро и лоше. Још једна година је отишла у море вјечности, а још је у историји додат документ по коме ће Праведни Судија свакога наградити по дјелима његовим. На дан Нове године, као обиљежавања линије између одлазеће у вјечност прошле и наступајуће Нове Године, неопходно постоји потреба да се удубимо у унутрашњи смисао управо проживљене године и у њој потражимо лекције које би нам могле бити корисне у будућности. Најдубљи смисао празника, који је Црква установила, јесте да они, означавајући границе између појединих периода, пружају прилику свакој души, која још није сасвим пропала и изгубила се у моралном гробу сујете, чак и на тренутке ослободивши се од животног јарма да слободно дише и да се са олакшаним срцем окреће неисцрпном Извору истинског живота и сваке обнове, како би из њега задобио ону живу воду, која ће му, освјежавајући читав духовни живот човјеков, дати снагу за здраву и непристрасну оцјену његове прошлости, тако и за поновно будуће духовно рођење. Зато, завиримо у своју душу и дајмо извјештај за протеклу годину. Прије свега упитаћу богаташа. Шта си добро урадио прошле године? Видио си јадног комшију, јеси ли му помогао? Имао си дужника који је усред несреће пао у крајњу нужду и сиромаштво, да ли си му опростио дуг, или бар половину дуга? А ако је неком другом дуговао, а не вама, да ли си му помогао да врати дуг? Да ли си видио пролазника, ходочасника или богомољца, или обичног путника, да ли си га питао и позвао да ти дође у кућу? Да ли си му понудио свој оброк? Да ли си у тешком тренутку живота помогао сиромашној удовици или сирочету са лептом у тешким минутима живота? Чуо си да је твој комшија болестан, да ли си отишао код њега и питао га да ли му нешто треба и шта жели? Да ли си му пружио било какву утјеху? А, ти, сиромашни, примивши милостињу од богатог, да ли си му захвалио? Да ли си се помолио Богу? Да ли си гунђао у нужди против Господа, и да ли си трпељиво носио свој животни крст? Ти оче, да ли си дјецу своју учио хришћанском животу? Да ли знају да се моле Богу и иду у цркву и поштују своје старешине? Ти мати, да ли си научила своју кћерку хришћанској побожности, благочешћу и смирености? А ви, синови и кћери, да ли сте поштовали своје родитеље и слушали их? Да их нисте увриједили вашом непослушношћу и грубошћу? А ви, мужу и жено, да ли сте сачували свето и поштовали закон брачне заједнице, да ли сте били вјерни великој тајни брака? И ако постоји међу нама такав, који је у прошлој години, у све дане и ноћи, сате и минуте примјењивао само гријехе на гријехе, безакоње на безакоње, нека се такав опомене, и уразуми, нека се осврне уназад на свој протекли живот који је прошао у гријесима, и нека погледа унапријед на блиску смрт, нека погледа пред страшног и праведног Судију, нека проникне у понор отвореног пакла и размисли о својој будућности, о судбини која га чека тамо у загробном животу. Мач гњева Божјег виси над тобом, вјечна ватра већ букти под тобом. Устраши се, вољени брате! Одмах се обрати Христу Спаситељу са покајањем и молитвом. Узеће на себе све твоје гријехе, иако су били многобројнији од пијеска морскога; Он ће те научити да чиниш добро, научиће те да се молиш, да се трудиш и да волиш; Смиловаће се на тебе и послаће ти своју благодат с небеских висина. Када, коначно, сви схватимо да наша сврха и назначење није овдје на земљи, ни у овом грешном свијету, јер ми: „нова небеса и нову земљу, по обећању Божјем очекујемо, гдје правда Божија обитава“ (2. Петр. 3, 13). Погледајмо прошлу годину са највише тачке гледишта, са које се заклањају сви ситни, вјечито противречни интереси и пројављује се нешто заједничко, што је јако важно за читав ток живота, тада ставимо руку на срце, онда најискреније, и с правом рецимо да нам је протекла година донијела бар мало добра и утјехе. У протеклој години Русија је уживала погодности спољног и унутрашњег свијета, у како тако могућим за данашње вријеме постојећим условима. Црква Христова је мирно спроводила у живот свето-јаванђелско учење и била је, као и увијек ризница и чуварка истине и знања. Господ је подарио народу и обилан род, обилну жетву. У јавном животу примјетан је успон духовних снага и сила, усмјерених ка лијечењу оних дубоких болести и тегоба које су нам остале у наслеђе из преходних година. Истина, заједно са тако свијетлим цртама живот није оскудијевао ни у мрачној страни. Било је безбожника, атеиста, хулитеља вјере и побуњеника, као и увијек мање више и прошле године. Душе многих људи у својим дубинама, у дубинама свога бића, прошле године нису запалиле свети огањ вјере, наде и љубави. Било је пљачки, убистава, пожара и самоубистава. Очеви су убијали синове, а синови су убијали очеве и мајке. Мајке су убијале малу дјецу, дјеца су убијала родитеље. Грешни и горки свијет, као и готово увијек, показивао је страшну слику. О, безумни луди свијете, докле ћеш дивљати, докле ћеш се борити и ратовати против Бога? Устани из свог духовног слепила и не губи свети завјет нашег Бога. Зашто се безумно предајеш страстима, зашто у теби тако торжествује ген злобе и бијеса, невјерја и жестоке немилосрдности, зашто те је обузела сурова гордост, зашто тражиш нова учења, када је учење Христово побиједило и освојило читав свијет? Знај онда, грешни свијете, да никада нећеш наћи друге узвишене путеве, осим пута који је прокрчен и извучен Христом, осим Христовог пута. Зашто вјерујете и заносите се ријечима и говорима нових лажних пророка и незнавених учитеља који пливају и купају се у крви зликовачкој и у блату порока? Знај, о грешни свијете, да мимо Господа Христа нећеш наћи мира ни спокоја за себе, без Њега ћеш заувијек лутати и блудјети. Он једино, само Он, Господар умова и немирних срца може бити твој Исцјелитељ. Земља, вјековна блудница, још увијек није проклета од Бога, још увијек Он није подигао своју осветничку десницу над њом, покај се и смири се и вјеруј у Сина Божјег. Научници, публицисти утврђују узрок свих злочина у свијету у низу неповољних политичких и сцојално-економских услова. Како ови савремени научни ауторитети грдно гријеше? Ипак, истина је, наша политичка и социјално-економска ситуација још увијек није савршена. И у културном погледу нисмо постигли пуни развој , но завирите у историју и видјећете прве хришћане, који нису имали ни политички ни социјално-економски положај. Били су прогоњени, потлачени, као нико од садашњих који плачу над својом судбином, а њихов морални живот је био многоструко бољи од нашег. Успјели су да разгоре жарки огањ вјере и морала и у својим катакомбама током гоњења, погубљенима и при свој оскудности своје културе. Знали су да буду високоморални у политичким и културним условима много горим, него у оним под којим ми живимо. Нека нам служе за примјер у нашем животу у наступајућој новој години, на чијем почетку нека нам Господ подари да се обновимо и непрестано сјећамо, да смо хришћани и да смо према позвању и призвању дужни да будемо испунитељи закона Христовог, да испуњавамо закон Христов. „Бори се добрим повигом вјере, хватај се за живот вјечни у који си и позван, и исповиједио си добро исповиједање пред многим свједоцима“ ( 1 Тим, 6, 12). Одрецимо се од свеобухватног егоизма, кварне гордости, и од привезаности ка земаљском животу. „Иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати“ (Мат. 6, 33), заповиједа нам Господ. Помолимо се прије свега данас за то, да нам Господ опрости сва наша сагрешења, која смо починили у прошлој години, како би од нас одвратио сав свој праведни гњев. Узнесимо срдачну искрену молитву и за нашех Христољубивог Господара, и за читав Царски Дом, за све који су на власти, за Цркву, и читав православни свијет, за добробит вољеној Русији, да тихо и мирно поживимо у свакој побожности и чистоти. Амин. Јеромонах Мардарије Ускоковић *По благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са руског језика превео Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, из књиге „Завјет руском народу“; стр. 183-189; Одеса, 1912.г; издање „Друштва Братољубивог“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Извод из бесједе Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија на дан освећења храма посвећеног Светом новомученику Станку 18. децембра 2004. године: ”У име Оца и Сина и Светога Духа. Камен који одбацише зидари он постаде угаони камен и дивно је то у очима нашим. Ријечи драга браћо и сестре које се односе на одбаченог, презреног, опљуваног, распетог голготског мученика Христа Бога нашега. Зидари земаљске среће одбацили га, као што зидар одбацује неки од каменова када гради своју кућу. Међутим, онај који је био одбачен, који је био презрен и распет, показао се крајеугаоним каменом васионе. Открио се и јавио тајном свога васкрсења као онај кроз кога је све постало све што је постало и који је својом Божанском љепотом и ликом љепотом украсио сва створења видљива и невидљива и који својим промислом чува свако биће и свако створење, дарује му свјетлост, живот и непролазност, а на првом мјесту човјеку чије је тијело примио на себе, уселивши се у нашу природу и обасјавајући својом вјечном свјетлошћу свакога човјека који долази у овај свијет. Ова стијена на којој је саграђен храм данас освештан новомученика Станка Острошкога, и она је, попут онога чијем имену је од данас посвећена, била заборављена. Али оно што је чекало вјековима да добије свој смисао ево данас на овај дан добија свој смисао уписан силом Божанском и Божанским промислом. И ова стијена коју нијесмо примјећивали до скора, ево данас и она постаје угаони камен, један од угаоних каменова ове острошке светиње. Посвећена имену Божијем постала је од данас мјесто свједочења Њега као крајеугаоног камена, Христа Бога нашега, мјесто просвећења, мјесто освећења, мјесто приношења Његове бескрврне жртве Тијела и Крви Његовог за спасење свијета. Ова стијена ево узрасла је у овај чудесни дивни храм, први такав, посвећен Светоме новомученику Станку Острошком. Ево његове свете ручице дошле су овдје у овај свети храм! Његове ручице посјечене за Христа добиле су своје тијело, јер шта је друго овај храм него је тијело – симбол Тијела Христа Бога и символ пострадалог распетог, али и васкрслог тијела новомученика Станка. Новомученик Станко, дијете коме су нудили славу и част, али дијете часно и честито у чијем срцу се разгорио огањ вјере у Христа распетога и васкрслога, није се одрекао Христа већ је радије прихватио да буде сасјечен на комаде за Христа него ли да прихвати обману безбожничку свога времена. И Бог у знак свога благовољења – Христос Господ – сачувао је за његову мајку, и за мајку Цркву, и за ову светињу, његове руке да нас милују, да нас благосиљају и да од сада па у будуће из ове светиње свједоче како је дивно бити свједок Христа Бога, како само они који живот свој жртвују за светињу, за име Божије, за ближње своје, остају записани у вјечном памћењу Божијем, остају записани и у људском памћењу и у памћењу Цркве Божије. И то је дакле дивно! У очима нашим, на овом камену, овај новомученик Станко од данас ево још снажније свједочи Христа Бога. И његове свете ручице сабираће у будуће вјекове око себе све оне које буду долазили да се поклоне острошкој светињи Св. оцу нашем Василију Острошком и да приме од њега благослов. Он је такође претрпио страдање добровољно, добровољни подвиг и распеће, распет за овај свијет и свијет за њега, и који ево кроз вјекове распет у име Господње, али и испуњен Господњом силом васкрсења, васкрсава хиљаде стотине хиљаде душа које се окупљају, као и ми данас, и који се окупљају и који ће се окупљати око његових светих моштију. И то је дивно у очима нашим јер и то је причасно, као и руке новомученика Станка, као и подвиг Св. оца нашег Василија.. Ево данас на овој стијени поред тога великога Божанског дара имамо још један дар и још један благослов, и ми и они који овдје заједно са нама очекују да их похранимо у ову светињу, који су пострадали за Крст часни и слободу златну, који очекују да буду похрањени овдје на овај камен на коме је никао овај свети храм и узрасла ова светиња и на коме ће почивати руке новомученика Станка. Овдје су заједно са нама данас понижени згажени са оскрнављеним гробовима, са оскрнављеним споменом и поменом 27. наше браће и наших отаца који су овдје поред ћивота Св. Василија Острошког жртвовани, поклани практично без суда и пресуде. И не само што су убијени без суда и пресуде, него ево до данас њихов гроб је био оскрнављен и заборављен, презрен. Многи су се уклањали од њихове гробнице да их не би случајно неко видио да поред њих пролазе. Будите увјерени да има и данас оних који су од страха изостали да буду овдје, толико је дубок страх ушао у људске кости и толико се зло и братомржња испртила на ово свето мјесто, да тај страх ни данас људе не оставља! Али они које људе остављају и које људи презиру, ево их данас прослављају се на овом светом мјесту и докле буде било овога светога мјеста, а биће га докле је свијета и вијека, памтиће се поред новомученика Станка и они који су овдје побијени, који су се суочили са два велика зла 20 вијека, са нацифашистичким злом и оном идеологијом која је обоготворила крв и тло. Али су се суочили и сукобили и са оном другом идеологијом која је обоготворила класу, и обоготворила човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и против Бога. Та два страшна искушења која су крвљу засијала сву Европу и читав свијет су била она искушења са којима су се суочили они које ми данас овдје сахрањујемо. И да буде још страшнија прича, они који су њих осудили на смрт, и њихови идеолошки потомци, данас су главни носиоци оних идеја ради којих су њих побили и који су њих жртвовали. И нека је тако, али нека им Бог да разума да схвате колико је велико зло учињено и да прихвате истину о овом страшном догађају голготског страдања, острошке голготе која ево овдје постоји и са које капа крв страдалника већ 61 годину. Све што је драга браћо истинско и часно у историји рода људског оно је засновано на жртви, на голготској жртви, на Христовој жртви и на жртви оних који су се у име Бога, у име Христа жртвовали за светињу и за ближње своје. Ова светиња привлачи милионе људи управо зато што је утемељена на жртви богоносној, христоносној голготској жртви. Овој жртви се придружују и они које данас овдје похрањујемо, а мјера жртве, то је закон историјски, јесте мјера љубави, а нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје.” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. По благослову Његове светости нашег Патријарха, и уз сагласног садашњег Администратора богомчуване Митрополије, обратићу вам се са неколико речи у овај тужни и уједно радосни дан, при чему је више радостан него тужан. Тужан је наравно стога што се растајемо са нашим блажене успомене Владиком Амфилохијем, који се целога живота трудио на разним за Христа, за славу Божију, за Свету Цркву Његову, а најдужи период свога живота је провео управо овде, у Црној Гори, као Архипастир народа Божијега. Као што рекох, поред те туге због растанка, наша радост је већа зато што верујемо, а верујући и знамо, да је растанак увек привремен. Ми се надамо, не само да ћемо се једног дана наћи заједно, него да ће то, благодаћу Господњом бити у наручју Авраамовом, а пре свега у наручју Оца Небескога у заједници са свима светима, у заједници Цркве коју називамо Небеском., а која почиње већ овде и сада, на земљи, јер је то једна Црква. Не само због тога, можемо поред жалости да имамо и радост у срцу у овом часујер није вероватно случајно, као што и нема ничега случајнога у историји, ни у нашим појединачним животима, него је и то по промислу Божијем, као поука и порука свима нама, да се блаженопочивши Владика упокојио уочи манастирске славе, уочи празника Светога Петра Цетињскога, да је његово тело било изложено народу Божијем на опроштај, на целивање, на поклоњење, на сам престони празник манастира, а да се ево данас предаје земљи, а душа његова испраћа на блажени пут ка Господу управо у дан Христовог Васкрсења, јер је свака недеља у току године празник Васкрсења Христовог, и то у Храму Васкрсења Христовога, јединственог по много чему у нашем народу у свим крајевима где он живи. Обичај је и предање Цркве, браћо и сестре, да литургијска беседа и проповед не буде слободна вежба на слободноизабрану тему, као што се то некада збива, него да је она увек тумачење оног одељка из Светога Јеванђеља који смо саслушали. Кад кажемо тумачење, то не значи опет неко субјективно тумачење, поготово не прилагођено такозваном духу наше епохе и неким новим критеријумима и осећањима које такозвани савремени човек има, него значи уствари потврђивање, исповедање свега онога што нам Реч Божија кроз богонадахнуте јеванђељске списе саопштава, а на начин који је нама близак и разумљив, који нам помаже да разумемо да је то реч Божија животворна, која је на исти начин изговорена и упућена како онима који су је први слушали на земљи, апостолима и ученицима Христовим, тако и нама данас, тако и свим људима до краја историје. Данас, међутим имамо ту предност да имамо пред собом јеванђелску причу, метафору самога Господа Христа, коју је веома једноставно тумачити, предочити, приближити свима нама, зато што нам тумачење најлепше, најбоље, јединствено и непоновљиво даје сам Господ Исус Христос. То је позната прича о сејачу и семену. О њој, као што смо управо чули, сејач, а то није било који сејач, него је сејач сам Господ Христос, небески сејач, сеје семе своје, своје Јеванђеље, науку, спасење, благодат Духа Свога Светога, сва добра неопходна нама за живот и спасење и у времену и у вечности, и то божанско нетрулежно семе не рађа увек једнако, него као што знао из створене природе са којом и у којој живимо, како ће семе сазревати, зависи највише од тога на какво тле ће оно пасти. Спаситељ каже да Његово божанско семе, његова реч и његов живот, падају ча четири врсте земљишта: или негде украј пута, сасвим безначајан део земље било на каменито тле, или било пак у неки трњак, у трње, или на плодну земљу. Ја нећу да данашњи дан пред овде изложеним телом свог старијег брата, духовног оца многих међу вама, а вас одавде свих, и великог духовника и богослова Цркве уопште, дакле пред њим који јесте да телом непомично лежи, али по древном предању Цркве, по њеном искуству, душа свакога који креће на овај блажени пут ка Господу, и даље је за 40 дана на местима на којима је провела свој живот на земљи и у близини и љубави свих оних који су у овом животу били његови сапутници. Зато ћете ми дозволити да, уместо другог тумачења, покушам да протумачим данашњу јеванђелску причу Христову, личношћу, и животом и служењем блаженопочившег Владике Амфилохија, или друкчије речено, да применим ову јеванђелску причу на опис Његове висости и његовог живота. Наравно у нади да ћу бити језгровит, а не преопширан, чему сам иначе склон. За семе које пада негде украј пута, сам Спаситељ каже да се то односи на оне људе који слушају реч Божију, али потом је од њих преотима ђаво. Преотима је на хиљаде и хиљаде разних лукавих начина, којима се служи да би лишио људе спасења, ричући као лав и ходећи унаоколо и искушавајући свако људско биће. Ако осмотримо унатраг личност и земаљски живот Владике Амфилохија, уверићемо се да у његовом случају, зрно Божије није пало крај пута и не само да га ђаво никад није отео из срца његовога, него да је он то божанско семе задржао у себи, у своме бићу, у своме срцу, али и да је чинио све да оно никне и у многим другим душама и савестима и да донесе многима спасење и живот вечни. Даље, семе које је пало на камен, Спаситељ каже да то значи оне људе који заиста искрено и са радошћу приме реч Божију, али онда немају корена и постепено отпадају док не отпадну неодолевајући искушењима које наилазе кроз живот. Ослањамо ли се на личност блаженопочившег оца и брата нашега, видећемо знајући, неко више, неко мање о његовом животу, да је он наравно одмах већ у детињству, што у Црној Гори његових детињих и младалачких година, није било нимало једноставно и било је невероватан изузетак у време највећег безбоштва и гоњења Цркве, да један дечак из Мораче, прими свим срцем Господа Христа, да Њиме живи и буде због Њега изложен искушењима још тада, а поготово када су га родитељи послали у богословију. То је за тадашњу Црну Гору био прави шок, па се чак и тадашњи политички врх Црне Горе бавио таквим страшним светским проблемом, као што је чињеница да неки дечак из Мораче хоће да буде у служби Цркве, да носи мантију, и да иде у Богословију. Друга искушења, још страшнија од тих, пратила су га кроз цео живот, до последњег његовог даха, када је његово тело поклекло под својом слабошћу искушењу тешке болести, при чему морам да нагласим да оно што ћемо понекад чути од разних медијских магова, није истина, то јест да је он преминуо од вируса који сада хара, него је он савладао тај вирус, био је данима, колико ја знам 11 дана победник тог вируса, али телесна слабост, његова плућа, организам, нису издржала то искушење. Али то и није искушење, то је једино благословено искушење јер Господ позива свакога од нас када је за њега најпотребније и када је најспособније. Он је увек међу нама и када га примамо и у нама, тако је био увек са Владиком Амфилохијем, у њему, са њим, поред њега, и призвање да дође у наручје небеско, никако није искушење, као што су искушења у нашем животу, него напротив највећи благослов пре и до општег васкрсења свих мртвих и препорода свеколике Божије творевине која треба да постане ново небо и нова земља. Чујмо даље како Спаситељ објашњава шта значи кад неко семе падне у трње. То значи кад га људи приме, али приме га тако што касније више заволе богатство и сласти овога живота и ти идоли, те фатаморгане и обмане сатанске, које људи сматрају срећом овде на земљи, све то је нешто што умртвљује човека и он не доноси духовни плод, него он умире духом, а то је једина истинска и страшна смрт. Владика Амфилохије је могао од детињства да изабере то трње, сматрајући га као нажалост многи други, за цвеће, али он то није учинио. Он је још у најранијој младости Духом Божијим препознао шта је цвеће, а шта трње, иако је могао да стекне и славу и уживања, и углед, и богатства, могао је уместо да буде скромни монах, да изабере да буде професор или било шта друго, али он то није учинио. Његова животна девиза је била: Све за Христа, а Христа ни за шта. Зато је на њега применљива последња реч тумачења самога Господа Исуса Христа, који каже да семе када падне на добру земљу, у добром и чистом срцу, рађа стоструки род, и то у трпљењу а не тек онако на готово. Са великим трпљењем страдања са радошћу, ношењем крста Христовога човек стиче добро и чисто срце, и то добро и чисто срце јесте плодна и родна земља која рађа родом речи Божије. Управо личност и живот покојника су најбоље сведочанство о истинитости и о животности ове речи Господње. зато, понављам опет, данас се више радујемо него што тугујемо, иако радосна туга јесте садржај подвижничког живота свих Хришћана, или би требало да буде. Све ово што говорим, не значи да ја желим да стварам неки култ личности Владике Амфилохија, а то је њему најмање потребно и томе нити би тежио у животу, нити је тежио, нити би душа његова ликовала због тога. То говоримо зато што знамо, а чули смо и данас из Посланице Галатима Светог апостола Павла, вечну истину да ко живи за Христа и Христом, као што је живео блаженопочивши наш Владика, тај може да каже за себе речи Апостола Павла: Не живим више ја, него Христос живи у мени! Те речи могао би сада да понови, а верујем да их и душа која је овде са нама и са нама се моли, да их понавља: ”Не живим ја, никада нисам хтео да живим ја, него Христос живи у мени, јер је то био циљ и назначење мог живота у времену и у вечности.” Баш због тога, молимо се и верујемо да ће из не лажних уста Господа спасења и љубави, чути благословену реч: ”Слуго, добри верни, у маломе си ми био веран, али над многим ћу те поставити!” То значи: ”Бићеш у Царству моме, у мом царству љубави, у заједници са свима светима, како онима који су просјали широм васељене, тако и онима од нашега рода, од Светога Саве и пре Светога Саве, колико ми за векова до његовог оца духовног Аве Јустина, и свим светима нашег народа, укључујући и старца Симеона који се подвизавао у овом граду и Миченике Момишићке.” Зато, опраштајући се привремено од Владике Амфилохија, и ја се опридружујем верујем молитви и жељи свих вас, браћо и сестре, да поновимо речи заупокојене службе: ”Блажен је пут којим данас идеш душо.” Блажен је пут којим данас иде душа нашег покојника, и желим да последњи део свога животног пута заврши онако како Господ очекује и жели свима нама, а надамо се и верујемо да ће и он из вечнога живота да се моли за сву своју духовну децу, за сву своју браћу, за свој народ и за све људе, које је толико волео без обзира на свакојаке разлике и супротности међу њима, а зато је и постигао и Господ му је даровао љубав и поштовање многих, о чему сведочи данашње присуство архијереја и других помесних Цркава и упркос тешкоћама путовања, великог броја браће архијереја из наше помесне Цркве. Нека Бог дарује Царство небеско своме верноме слузи, а и нас нека помилује и спасе. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Ваша светости, ваша висопреосвештенства, преосвештенства, преузвишени Надбискупе барски, честити Ефендијо, господине Предсједниче Републике Србије, господине члане Предсједништва Босне и Херцеговине, цијењена породице Радовић, велики Саборе Црне Горе, Амфилохијев Саборе. Част ми је да на овом сабору поздравимо посебно Митрополита Украинске Православне Цркве, нашег брата и саслужитеља Антонија из Кијевопечерске лавре, Митрополита Андона Православне Цркве Албаније, који се заједно са нама данас овдје молимо, и посебно челнике нове власти у Црној Гори, Предсједника Скупштине Црне Горе, и мандатара за састав Владе Црне Горе. Долазак оволико значајних личности, оволико свештенства и монаштва, вјерног народа са свих страна под овако тешким условима је велики догађај, раван великој жалости која је снашла Црну Гору. Ваш долазак је нама велика утјеха. Кад плачемо, ако заједно плачемо, лакше нам је. Плаче Црна Гора, и нека плаче, има за киме! Али тај плач ће се претворити у радост, јер све што је везано за име нашег Митрополита Амфилохија, све се његовом љубављу и Божијим благословом претвара у радост, јер је био човјек библијски и јеванђелски, светоотачки. Дубоко је понио својим духом и својом мишљу у тајне Божије и њудске, у тајне спасења. Човјек дубоке, истрајне, тихе молитве и тихог ћутања, а и такав бесједник као апостол и као нови Златоуст, као нови Владика Николај Велимировић. Бог му је дао те је обновио Црну Гору, и њене храмове, уљепшао лице Црне Горе, окадио сваки камен, свако дијете помиловао, сваког жалосног утјешио, свакога гладнога нахранио, свакога бескућника примио, свакога уважио, и све трпио, и свакога миловао својом љубављу. Он је био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!” Може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег! Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са митрополитом Амфилохијем широм православне васељене. Ја, послије свих говора и лијепих ријечи, које је свакако Митрополит Амфилохије заслужио, а имајући у виду да је то такав човјек да ће се о њему говорити, и улазиће се у тајну његовог лика и дјела, и њеових врлина, за будуће вјекове, знајући да ће његова слава блистати кроз вјекове, нећу више говорити, него само да вас позовем да смогнемо снаге да се са њиме опростимо и да га понесемо у молитвеном ходу до његовог вјечног почивалишта. Хвала вам на љубави, нека вам се на добро враћа! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Тужни саборе! Ожалошћени народе! Млада слободна Црна Горо! Надао сам се да ће Митрополит Амфилохије сахранити мене. Била је то велика част за свакога кога је сахрањивао протеклих тридесет година, и томе се свако од нас надао. Али небо је одлучило да се ја опраштам и сахрањујем њега. А знам да нећу ни моћи ни умети онако како би он могао и умео. Господ га је позвао у лучинске дане, безмало када и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Ловећенског Тајновитца пошто их је светим Луком спојио. Њих двојицу дуго је биркао и чекао, онога који је достојан да у три дана приброји трећег лучинца ─ Амфилохија Радовића Морачког јасновитца. И већ сам видео његову икону, два света Петра Петровића су две живе стене на којима је саграђена Црногорско-примор ска митрополија Свете српске православне цркве. А трећа најтврђа стена одваљена у наше време из црногорског каменолома била је Амфилохије Радовић. А сва тројица нису били мање верни Христу од апостола Петра, постоља и камена Христове цркве. Онако како ка га је описао Свети Лука. Уосталом, апостол Петар се Христа одрекао три пута, а наша два Петра нису ниједанпут, а никада и ни за шта то не би могао учинити Митрополит Амфилохије Радовић. Амфилохије се родио на Божић и на крштење добио име Ристо. Наш народ и Христоса зове Ристос. И два света Петра Петровића били су песници. Овај други је једини горостас у српској поезији. И Амфилохије Радовић је песник, и српски народ је песник, и најпесмотворнији народ. И српски језик је од највећих ауторитета светске културе убрајан у најлепше и најважније језике света, и како је речено, способан да створи светску, а не буџаџку државу и земљу Учмалију. И Црна Гора је дело поезије. А шта је теологија и монахологија него стихологија и доказ да атеистичке поезије нема, и како је написао Иво Андрић: Песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа. Велике људе и њихова дела смрт само увећава, прославља и увеличава, а само ситне душе и њихова недела поништава. Данас почиње други нови вечни живот Амфилохија Радовића. Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. А ко ће к’а Бог? Да га је позвао раније, не би ваљало, но ђе ја да Бога учим. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи. Где је учинио све због чега се родио и због чега га је Бог створио. Нова препорођена Црна Гора почиње од А зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и небо се радују. Као што је Свети Ђорђе некад убио аждају, тако је и Амфилохије у наше дане погубио корону. И не само болест него и као вирус братске мржње. Били смо заједно у Хиландару и у Оптини пустињи и у Петрограду на гробу Свете Ксеније Петроградске, и у Гатчину, у Царском Селу, у манастиру Руке Светог Јована, оне руке која је сада на Цетињу, и у Институту „Светог Сергија“, и на српском војничком гробљу у Паризу, које је монах Амфилохије једини окадио. Ту смо се фотографисали на гробу незнаног српског јунака и мученика који је прегазио Албанију, а умро у туђини и ту сахрањен као безимен. Када сам се вратио из Француске, питала ме мајка шта је најлепше што сам видео у Паризу. Рекао сам: Амфилохије Радовић. Та реч је стигла у Морачу до његовог оца Ћира, који је пешке на опанке потегао у Колашин и позвао ме да чује где и како је његов син, о коме годинама није ништа знао. Амфилохије је споља носио избледелу мантију, а изнутра је већ био раскошно одевен. Шетали смо Јеслисејским пољима кад је пришла непозната девојка да му целива руку и поклони се његовом путу и чину, у исто време кад су и њега и његовог оца проклињали и каменовали у Титограду и Колашину. Гонили су га безумно од првог дана па до овог последњег не помишљајући да тако исписују његово житије. Црна Гора је била црква, држава је била црквено имање. Њени су владари калуђери. Монаси црнорисци звали су се Црногорци, а монахиње Црногорке. У новијим временима небамутитељи лишавали су Црну Гору неба, а свом богу се молили да Бога нема. Нису закопали само једну цркву него и целу Црногорско-приморску митрополију и њен клир. Амфилохије је пропирио ватру и убацио варницу у охладњеле груди Црне Горе. Није био само човек, него и свечовек и човекофил. Враћајући реч ономе Ко му је ту реч дао, преклињао је и позивао на помирење у јединој земљи на свету у којој има антифашистичких, а нема фашистичких јама, бесудну земљу у којој су рађале само крававе воћке, калемио и племенио и намирисао својим јунаштвом љубављу и поштењем молећи Црну Гору и Црногорце да се врате своме Праобразу. Наследник трагичног јунака косовске мисли, био је косовски јунак који се испео на косовски вис, голим рукама сахрањивао косовске мученике, до задњег даха преклињао да не заборавимо Косовски завет и једном зуаувек дату реч. Косово је небеско решење српскога питања и зато се ни по коју цену не сме попустити и пасти најниже тамо где смо се попели највише. Позивао ме да дођем у Црну Гору, а кад сам га подсећао да су ми улазак забранили, рекао је: Па нека те мало затворе. Као што су завтворили владику Јоаникија и толике монахе и свештенике хапсили и понижавали, а њега сатима држали у полицијској станици, али му нијесу наудили. На крају је свет видео литије какве нигде није видео и никад раније чуо јединствен, поклич, какав се ни у једној земљи никада није чуо. Не дамо светиње! Из братских јама гробова и бездана грунуо је на светило дана млади, лепи, здрави свет Црне Горе. И показао да га има као цвећа, што га видимо и данас. Или је Црна Гора решила да оздрави. У ове дане кад цео свет пере руке и говори с крпом на устима, испраћамо на далек пут Митрополита Амфилохија, онако како су испраћени још само краљ Александар и патријарх Павле. И већ видимо како га, колико данас, грле Свети Јустин Ћелијски и Свети Николај Лелићки и Жички и дочекују речима које се проламају небесима: Не дамо светиње! Срећан пут, кажемо и ми, а Небеса узвраћају: Добро дошао, Амфилохије! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Ваша Светости, Поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве Православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре, Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита. Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци. То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока. Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!” Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој: О преблаги тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода, С источника Твога бесмртнога… Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове. Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека. Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима. Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник. Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом. Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ. То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно! Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство! Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима. То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду. Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице. Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета. Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека. Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар. Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима. Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена. Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви. Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот… Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског. Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима. Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске. Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош. Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници. Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу. Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба. Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог. Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници. На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита. Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања. Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу. Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“ Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин! Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате Амфилохије! Помолисмо се ево заједнички Господу да благослови данашњи дан и дело због кога дођосмо, почетак Ваше нове службе. Према еванђелском учењу, израженом у Св. канонима, са Епархије на коју је изабран и рукоположен епископ може прећи на другу „умољен од многих“, да уз благодат Божју помогне Цркви и вернима духовном уздизању и одржању. Са тим осећањем и сазнањем, Ви сте у молби сабраће архијереја видели вољу Божију и покоравајући се Његовој вољи данас примате древну Митрополију црногорско-приморску. Долазите као пастир у крајеве у којима сте угледали светлост овог света, међу верне са којима сте расли и узрасли. Долазите као свој међу своје, онако исто као што сте дошли у Банатску епархију и били од верних примљени, као свој од својих, јер сви ми, и цео наш народ, било где био, зна и осећа да смо „једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Цео наш народ зна за славну Епархију црногорско-приморску у којој је рођен Стефан Немања, у којој је Св. Сава засадио епархију на Превлаци и у којој су делала таква духовна светила као што су Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, патријарх Арсеније III Црнојевић, митрополит Данило Петровић, патријарх Гаврило Дожић. Годинама ту је делао, на добро Српске Цркве, до својих последњих снага Ваш претходник митрополит Данило Дајковић, коме и овом приликом, у име Српске Цркве, изражавам искрену захвалност. Биће Вам од помоћи његово искуство, а особито ће Вам бити потребна помоћ Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. Њихова љубав према Богу и роду, њихово залагње за слободу и народну и духовну, за слогу, мир и јединство, да буде увек пред свима нама као узор како се еванђелски служи, живи и дела. Не штедећи своје снаге, запостављајући и своје здравље, Св. Петар је ишао завађеним и осветом закрвљеним породицама и племенима по дванаест и више пута једној страни, и толико пута другој, да их саветује и моли, а и запрети својим проклетством, да се за своју и општу корист измире и живе као људи Божји и браћа међу собом. Свакако да га је на то побуђивала еванђелска љубав и вера да смо ми људи сарадници Божји, онако како је учио и чинио Св. апостол Павле, и како он поручује и нама и нашем времену: „Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина” (1 Кор. 3, 9). Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и заливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници. Величина која је Свете учинила великим пред Богом, а што нас данас може учинити таквима, то је служење Богу и ближњима, по речи Господњој: „Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга” (Мт. 20, 26-27). Јер, ни Он, Син Божји, није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе. Обраћам се и свима вама верним, браћо и сестре, да имате поверења у своју свету Цркву, да је са љубављу према вама и вашем духовном добру изабрала новог митрополита. Да имате поверења да је он из љубави према својој Цркви и своме роду дошао међу вас и да ће, не штедећи своје снаге, као што је то чинио и у Епархији банатској, чинити све на духовно добро свију вас, а то значи за стварно добро свију људи добре воље, и оних других убеђења и других вера који живе у овим крајевима наше земље. Зато вас молим да га примите са братском и хришћанском љубављу, као што приличи потомцима јуначких и светих предака, који су не само знали изложити у име целог српског народа шта је чојство и јунаштво, него их знали држати и вршити све до сада – увек као људи, никад као нељуди. Имајте у виду да је у очима свега српског народа Црна Гора увек била појам слободе, правде, честитости, чојства и јунаштва, онако како је то надахнуто изразио наш највећи песник, Владика Раде. Чувајући све те узвишене особине, будимо дорасли своме времену и овим тешким приликама у нашој земљи и целом свету. Доста је било мука и невоља. Било што је било – сада упутити снаге да буде боље, у јединству, слози, покајању и исправљању. Уводећи Ваше Високопреосвештенство у трон великих и светих претходника, молимо се Господу и желимо Вам да идући њиховим стопама, путем који води у Царство небеско, заједно са повереним Вам верним народом, доспете пред лице Господа Славе и да му са радошћу и благодарношћу можете речи: „Ево, ја и деца коју си ми дао, Господе!” А од Њега да чујете признање због кога вреди и родити се и умрети: „Добро, слуго добри и верни… уђи у радост Господара Свога!” Амин. Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. (Гласник, Службени лист СПЦ, Београд, 1. јануар 1991, број 1, стр. 24-25) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године: Свети Владика Николај који је одржао чувени говор на Ловћену приликом преноса моштију Петра Другог Ловћенског Тајновидца, послије рушења од стране аустроугарских окупотора 1916. године Цркве Светога Петра, рекао је, између осталога, да се Бог стара и брине о дјеци и болесницима, а цетињском митрополиту је подарио крст да носи. И заиста цетињски митрополит се труди да носи и свој крст и крст Митрополије црногорско-приморске – Митрополије Црне Горе, учествујући и овом болешћу у патњама и страдањима милиона људи широм свијета па све до предсједника Америке Доналда Трампа. Учествујући у ношењу тога крста свеукупнога свијета и Митрополит се ево данас, хвала Богу, причестио Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа на празник Светог Јована Богослова, апостола љубави, од кога смо и научили Христове ријечи да су двије главне заповијести: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Љубав као начело људског живота. И управо, рекао бих, да је Бог је послао патњу човјечанству да би га исцијелио од мржње, од самоуображености, од егоизма, од саможивости, да би човјечанство схватило да смо ипак ми људи слабашни и немоћни на земљи, и да је једини Бог који даје истински живот, не само овај пролазни живот од данас до сјутра. Оваква страдања и подсјећају на достојанство људско, вјечно и непролазно достојанство, јер човјек је биће створено за вјечност, а не за пролазност и ништавило. Бог користи та средства да нас подсјети да смрт није последња ријеч овога живота, него само припрема за оно што је вјечно и непролазно – за вјечно Царство Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога. У то име ја поздрављам и благосиљам свима онима који се брину за моје здравље, молећи да се брину и за здравље свих који страдају, не само овдје у болници у Црној Гори него широм свијета. Свељудска је патња која је данас завладала и молим се Господу да Бог опрости гријехе свима људима и да нас врати себи и једни другима и вјечним вриједностима, тајни вјечнога живота, да умањи патње, јер није лако носити свијету ову патњу и ово што се данас догађа. Нека би благослов Господњи био на свима, нарочито на онима који се сјећају и мене, јер видим да је много људи са разних страна који се сјећају и моле за мене, и хвала на њиховим молитвама. Надамо се у Господа да ћемо наставити наше дјело и да је ово припрема за наставак дјела, ако Бог да. Поменусмо цркву на Ловћену, у последње вријеме запањујуће је говорено у Црној Гори никада више 1918. година, што значи никада више ослобођење, намјесто да се каже никада више окупација 1916. година и капитулација Црне Горе. Први пут у њеној историји – капитулација 1916. године. И велики краљ Никола се очевидно поколебао у једном тренутку и повјеровао да ће Аустроугарска, Њемачка, да побиједи, па се повукао. Капитулирала је његова војска, он је напустио Црну Гору и хиљаде људи су отишли у затворе широм Аустроугарске, међу којима је био и обновитељ цркве на Ловћену Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, који је држан цијело вријеме рата у затвореништву. И онда се није чудити што 1918. године народ, кога је краљ Никола оставио, више није хтио да га гласа, односно његовог сина наследника, него је за наследника гласао његовог унука. А и он је сам био за стварање Краљевине Југославије, само што ето, по људској слабости, властољубље и самољубље, основни гријех људски, и њега, великога краља, под старе дане је савладало. Али не умањује то његов значај , а у исто вријеме не умањује значај обнове цркве коју је окупатор срушио 1916. године и која је обновљена 1925, и ако буде Господ дао обновиће се она поново. Нико неће да дира овај маузолеј који је по духу наставак оног споменика Фрање Јосифа, кога су припремали да подигну 1916. године, срушивши ловћенску цркву и избацивши Његоша са Ловћена. Био је припремљен споменик Фрање Јосифа, а овај маузолеј је по духу наставак тога споменика Фрање Јосифа. И он је свједочанство једнога времена и он ће остати маузолеј, али ће морати да се скине проклетство са Црне Горе које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио. Послије учешћа у овој патњи свеопштој Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске да би се зацарио онај Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења: „О преблаги, тихи учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника твога бесмртнога! Од твога су св’јетлога погледа уплашене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари; воскресењем смрт си поразио, небо твојом хвалом одјекује, земља слави свога спаситеља!“ (Луча микрокозма Светог Петра II Ловћенског Тајновидца). То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену, прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва. Вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија одржана на Тројичинданском црквено-народном сабору за одбрану светиња у Подгорици: Ријеч је Христова, драга браћо и сестре, коју непрекидно слушамо кроз вијекове, па ево чули смо је и данас: Ја сам свјетлост свијету ко иде за Мном не иде по тами него задобија свјетлост вјечнога и непролазнога живота. Та Христова свјетлост вјечна и непролазна, Он као вјечна свјетлост је она сила која сабира кроз вјекове све истинске и праве, честите људе Богом просвећене, сабира сву творевину и просвећује. У својим дубинама сва творевина је обасјана том Божанском Христовом свјетлошћу. Свјетлошћу која просвећује и сабира нас и сабира Цркву Његову ево већ двије хиљаде година, као што су и прва Црква, први ученици Христови, били сабрани у Горњици Сионској једнодушно чекајући да се испуни обећање Христово да ће им послати Духа Светога који ће их увести у сваку истину. Сабрани једнодушно чули су вјетрове око њих и у виду огњених језика сишао је Дух Свети на свакога од њих појединачно, просветлио их и они су почели да говоре разним језицима. Од тада до данас испуњавају заповијест Христову Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи да држе све што сам вам заповиједио. И Ја сам са вама до краја свијета и вијека. Јеванђеље Христово се проповиједа свакоме створењу, свакоме човјеку, сваком земаљском народу, данас више него икада. Нема народа земаљског и нема језика на коме се не чита ово Свето јеванђеље и на коме се не проповиједа Христос као вјечна и непролазна свјетлост. И нема људске душе која у дубини не чезне за том вјечном свјетлошћу, јер ова земаљска свјетлост која нас и данас грије, и она је Божији дар, али она је само симбол те Божије свјетлости живога Бога као живота и као свјетлости која обасјава привремено и натапа земљу и обасјава је да би се на њој рађао живот. Божанска свјетлост је вјечна. Она натапа и обасјава људска срца и душе и обдарује их вјечним и непролазним животом, вјечним и непролазним здрављем, вјечном и непролазном мудрошћу. Овај сабор данас овдје Светотројичин, није ништа ново ни овом граду, ни овој земљи, ни овом народу. То је сабор који траје вјековима. Сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског, американскога и других знаних и незнаних језика на којима се не свједочи ова велика и света истина која нам се открила и подарила, истина о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас. Истина о савршеном Богу који је открио Себе и Своју тајну људском роду и о савршеном човјеку који се кроз тог и таквог Бога појавио на земљи и савршени човјек је онај на који је призван човјек и призвано сво човјечанство да постане члан тога и таквога Христа Бога нашега и човјечанства вјечнога и непролазнога. Свјетлост која даје вјечно и непролазно значење и смисао човјеку и људском достојанству. Рађање од мајке је рађање за овај привремени живот, а тек онда када то рађање кроз Тајну светога крштења у име Оца и Сина и Духа Светога Бога љубави кад оно задобије тај Христов квасац – Богочовјечански квасац, тек тада човјек постаје биће рођено не за смрт и пролазност, за зло и за мржњу, него биће рођено за бесмртност за непролазност и за вјечност. Гријех и смрт су опака зла и невоље које господаре људима кроз историју, а та свјетлост Божанска Духа Светога јављена на Тројичиндан и објављена, она је ту да уништава зло, мржњу, да уништава диобе међу људима, да уништава прије свега и изнад свега смрт као најопакије зло које пријети човјеку и човјечанству и од тада до данас постоје двије врсте сабора овдје на земљи и два пута којима ходе људи и народи земаљски. То је сабор у име те Божанске љубави Бога Оца, Сина и Духа Светога, сабор који је овдје сабран данас и који се сабира широм свијета у име Божије, сабор који је сабор љубави према Богу и љубави једних према другима и други сабор, који је сабор око демонске сатанске силе, богоборне силе која носи зло, мржњу, раздоре, која уништава и скрнави људско биће, ум и срце, људску заједницу, земаљске народе, сабор око вјечнога живота вјечном свјетлошћу обасјан и сабор око смрти, пролазности и ништавила. Само та два сабора постоје овдје на земљи, од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор диоба и мржње и зла, тај сабор непрекидно прогони, и то је рекао Господ у Јеванђељу, оне који се сабирају у Његово име, јер је рекао Господ за Своје ученике, и прве, и данашње, и оне будуће, да ће бити гоњени и прогоњени имена Његовога ради. Али да се не боје. Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богубиством, братоубиством, над сатенском силом, на свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу. И тако ево до данас и ми овдје пред овим светим Храмом Христовог Васкрсења, који није ништа друго него је онај живоносни гроб Христов из кога је засијала светлост Христовог Васкрсења. Сабрани пред њега и ми се клањамо Христу Богу нашем, сабрани око имена Његовог, Његовом љубављу, љубављу према сваком створењу, на првом мјесту љубави према живиме Богу, љубављу једни према другима, љубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају своје лажне законе да намећу људима, посебно Цркви Божијој. Дакле, само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно наше чиме се бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови божанске богочовјечанске љубави, а не синови мржње, синови јединства са Богом живим истинитим, и јединства свих нас у једној Божијој заједници сабираној од свих земаљских народа, заједници за коју не постоје границе. Демонске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју и у наша времена. Постављају границе и оно што је Божије проглашавају да је оно нечовјечно а нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и које га данас убијају они су били и не само богубице, оцеубице, Оца Небескога, него братоубице. Нажалост ви сами знате да се овдје код нас на богоубиству рађало крваво братоубиство, и можда ријетко гдје у свијету као што се то догодило у Црној Гори, братоубиство у име Маркса и Енгелса, у име Стаљина и Броза, братоубиство које је затровало многа људска срца мржњом, деобама, свађама и оним што разара јединство и заједништво и у једном народу и у једној Земљи, и у читавом свијету. Овај сабор наш,он је лијек од таквог братоубиства и богоубиства, и позив свима на заједницу са живим Богом, за задобијање те вјечне свјетлости и задобијања тог и таквог братства и братске заједнице која је сачувана оваквим саборима који су били и у древна времена овдје код нас. Ено прочитајте Горски вијенац на Тројичиндан сабори су били и на Ловћену, тамо гдје се испратила мржња, гажење светих моштију Ловћенског Тајновидца и скрнављење храма Његовог који је он пројектовао. И срушиле су тај храм богаубице и братоубица. Ми се надамо и овај сабор се моли и тражи од оних који су данас на власти у Црној Гори да се исцијели тај братоубилачки, богоубилачки дух који се на Ловћену одвио, гдје је и грб онај Црне Горе чак уништен и срушен, и да се вратимо Тројичинданским саборима, да се врати и Црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени владика Раде у онај зиндан пагански, да се врати овоме народу и његова љубав и његова вјера у живога Бога јер је онај који је пјевао Христу Богу чудесну пјесму О преблаги Тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода с Источника Твога бесмртнога Васкрсењем смрт си поразио земља слави свога Спаситеља из свога створитеља. Тако владика Раде, тако Свети Петар Цетињски, тако Свети Василије Острошки, зато они који би хтели да скрнаве мошти светитеља наших, да разбијају те саборе око ћивота Светог Василија, Светога Петра Цетињскога, ове и овакве саборе, нека се врате себи, својој савјести Богу, нека се врате и нека доносе законе који су сагласни вјековном предању овога народа и Црне Горе а ти закони су они које је писао Свети Петар Цетињски који почињу са ријечима у име Оца и Сина и Духа Светога животворне Тројице. Тако су почињали закони Светога Петра, Светог Василија, Петра Ловћенског Тајновица, дај Боже да и њихови потомци такве законе пишу и да не угрожавају једни друге, да не стварају раздоре и мржњу и да на њима граде будућност Црне Горе, него да граде на ономе на чему је саграђено све што је часно и честитао кроз историју Црне Горе до данашњег дана а то јесу управо овакви сабори љубави Божије, богољубља и сабори братољубља. Нека би Господ који је свјетлост овога свијета и свјетлост која свијетли у тами историје човјечанства данас и свјетлеће до краја свијета и вијека, неко обасјај наша срца и срца свих људи, првенствено они који су овдје наша браћа у Црној Гори. Нека обасја срца њихова и наша и срца и свих људи земаљских народа, да сви једним срцем, једном душом, једним умом прослављамо Бога љубави, савршенога Бога и савршенога човјека Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! Извор: Радио Светигора
  14. Свету литургију на Пачисту недјељу Часног поста посвећену Светом Григорију Палами у манастиру Високи Дечани служио је Архимандрит Сава (Јањић) уз саслужење дечанских јеромонаха Петра и Кирила и молитвено учешће педесетак вјерника сабраних са разних страна Србије и Македоније. По причитаном зачалу из Светог Јеванђеља отац Сава је сабране поучио ријечима литургијске проповиједи у којој је говорио о Св Григорију Палами и Св Софронију. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  15. Света литургија служена је јутрос, на празник Обрезања Господњег, Светог Василија великог и Нову годину, у манастиру Савина у Херцег Новом. Ријечима литургијске бесједе сабране вјернике поздравио је, овом приликом, игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  16. Бесједа протојереја-ставрофора Гојка Перовића изговорена на Светој литургији на недјељу Богоотаца у недјељу 13. јануара 2019. године у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  17. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија коју је изговорио у суботу 1. децембра 2018. године на свечаној академији поводом стогодишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Појашњавајући свима који се питају одкуд он на овој свечаности, Митрополит Амфилохије је казао да као наследник Митрополита Митрофана Бана који је када је наш краљ напустио Црну Гору, остао на Цетињу а и 1918. у име Митрополије послао телеграм и подржао уједињење, не види другу могућност, него да буде овдје присутан, а ту обавезу нарочито има и као наследник Митрополита Гаврила Дожића, који је у то вријеме био Митрополит пећки. Подсјетио је да је он био први Митрополит након објаве Пећке патријаршије постављен управо од краља Николе. У вријеме капитулације Црне Горе и Мојковачке битке, Митрополит Дожић је био са Јанком Вукотићем, а када је окупирана Црна Гора одведен је у аустроугарски затвор, а Патријаршија и његов кабинет били су покрадени. Ослобођен је 1918. године. Владика је подсјетио да је „Онамо намо“ била химна Црне Горе до 1918. године, и да је животно опредјељење и циљ краља Николе био да се врати на Косово: „Краљ Никола је после ослобођења Пећи и Дечана који су постали дио Црне Горе, предао кључеве манастира Дечана и Пећке патријаршије тадашњем Митрополиту Пећке патријаршије Гаврилу и оставио их у ћивоту Светог Петра Цетињског, и тиме потврдио у ствари какав је у то вријеме био дух Црне Горе.“ Додао је да је након Брозове револуције у Црној Гори православни корпус који је до тада био јединствен подијељен. Митрополит је истакао да је 1918. дошло до династичке борбе у Црној Гори, и да оно што се догодило са Божићном побуном није био сукоб какав се данас продубио у Црној Гори, већ да је то била борба између Петровића и Карађорђевића. Посебно је истакао да се у резолуцији коју је усвојила Скупштина Црне Горе нападнута и Црква: „Одлука о обнови Пећке патријаршије је независна од Подгоричке скупштине. То није била политичка већ црквена одлука. Запањујуће је да Скупштина Црне Горе у ово наше вријеме то уклапа везујући за Подгоричку скупштину и питање Митрополије црногорско-приморске.“ Митрополит Амфилохије је казао да само Црногорци могу да поништавају одлуке од прије сто година, наглашавајући да он то не разумије. Замолио је представнике власти да не граде будућност Црне Горе на братоубилаштву и истакао да насиље над Црквом ствара дубинске расколе. 02.12.-2018_-MITROPOLIT_-PODGORICKA_SKUPSTINA.m4a светигора
  18. „Сви злочини двадесетог вијека и прије и послије до данашњега дана, врхуне у страшном злочину и убиству царске породице Романов. Њиме се завршава историја човјечанства која је трајала од времена Цара Константина па до царске руске породице заклане као јагањци. И не само заклане и убијене, него послије и сасечене на комаде и спаљене у Ганинској јами“, казао је у литургијској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Благодарећи Острог ТВ студију доносимо у целости видео запис беседе. View full Странице
  19. Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици. 15.07.2018_o.Branko_Tapuskovic.m4a светигора
  20. Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици. 15.07.2018_o.Branko_Tapuskovic.m4a светигора View full Странице
  21. Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једнога од многобројних дивова, који су на њој израсли – горостасног владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао се до небеса, рукама својим грлио цело југословенско а срцем својим саосећао бол и јад васцелог рода човечијег. Још овај народ није залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво Св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство Пећких Патријараха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва. -Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока? Ко има очи да види може да види, да се је овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички негоп морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну, тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе. Прави јунаци никад не умиру ни9 на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек – тада почиње“, вели Св. Писмо /Сирак 18, 6/. Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не пре4да се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом. Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овом праху што је пред нама.. Под свесним или несвесним изговором, да се сабрали данас око овога праљха ми смо се у само ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место. Ми хоћемо да принесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божији, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са пеивидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом. Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда, кад неправду бране а правду нападају. Или су можда намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање прме Лазару, тако ни наши ратни непријатељи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, кад ни мртве не оставља на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем највећем песнику. Но ми ћемо се вратити дома празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупине: „Кад ме жена пита, ђе сам био, Казаћу јој да сам со сијао“! Нека зато данас свако уздигне свој дух до оне висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога и у бесмртност душе; друго његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи. I Вера у Бога и у бесмртност душе „Удар нађе искру у камену“. Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар, под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртне душе, јер се не памти ни један период времена без удара. Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва – „Страдање је Крста добродетељ; Прекаљена искушењем душа Рани тело огњем електризма, А надежда веже душу с небом Како луча са сунцем капљицу“. Страдање – то и јесте онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те и као свака драгоценост – чак и несравњиво мања – не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век, да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље! Човек је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе, то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је победоносно прошао све муке и веру одржао, укрепио и удубио. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да: „Цијели ови беспоретци По поретку некоме сљедују Над свом овом грдном мјешавином Опет умна сила торжествује“. Та „умна сила“ и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, „свевишњи творац непостижни“, чијег ума једна искра огледа се у човеку „Ка свод један од твоје палате Што с’ огледа у пучину нашу“, како Његош вели. Усхићена живим Богом, „Оцем поезије“, његова песничка душа прославља Творца и Господа овако: „Вељи јеси, Творче и Господи! И чудна су творенија твоја! Величеству твоме краја нема… Дан ти свјетлост круне показује, Ноћ порфире твоје таинствене Непоњатна чудества дивотах. Твор ти слаби дјела не постиже Само што се тобом усхићава“ А о бесмртности душе Његош сведочи: „Ако исток свјетло сунце рађа, Ако биће ври у луче сјајне, Ако земља привиђење није, Душа људска јесте бесамртна, Ми смо искра у смртну прашину, Ми смо луча тамом обузета“. Један сведокм описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: „бистра памет није га никад издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпослије с раширеним раширеним рукама изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле прими моју гешну душу! – И одмах простре се на страмац свога стрица Светога Петра и испусти дух. Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала у њему. Шта вреди нашем поколењу, питам се ја, прослављати овога великога мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно чиме је дух његов хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом? Ја мкислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што имамо и сами његову силну веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у оноликом степену и онако дубоко узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни над нашим народом, цео наш народ, како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но евоо шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечен у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао „ријеч једна сухопарна“ као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере – присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог то хоће да дође под нови страшни удар, који ће поново искресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћењем свога духа њиховим духом. II Родољубље Друго јело са богате трпезе бесмртнога Владике, јело за вазда неопходно овом поколењу, јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела, тако рећи, светли као сунчана зрака његов дубоки осећај родољубља. Жарка љубав према овој земљи и овом народу донела му је претешка страдања. „Што већа љубав то веће страдање“, рекао је један Отац Цркве. Његошево страдање због љубави према роду своме не да се језиком исказати. Бриге и жалости за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ не само онда, када је боравио у овим кршевима, него и онда када је ходио у друге земље тобож ради одмора и опорављања. Он је ходио по преукрашеном Риму и сунчаном Напуљу туробан и забринут онако исто као и по Цетињском пољу. Мука га је превремено старила, испијала и болестила, док га није најзад оборила на самртну постељу тек у половини обичног људског века. -Зашто Његош није напустио Црну Гору, ову сухопарну земљу страхота, и побегао у неку удобнију земљу да живи? Могао би тако запитати неки невитез наших дана. Но питати тако исто је што и питати: зашто се Његош није потурчио, па да без муке живи? Да је овај див био у стању побећи и потурчити се, он не би био Његош, нити би му се име данас спомињало, нити би се још мање – данас слегле ове хиљаде људи из свих земаља југословенских, чије је Ослобођење и Уједињење он пророковао, да се поклоне праху његовом. „Ђе је зрно клицу заметнуло Ондје нека и плодом почине“. Његошево родољубље налагало је, да се мора ту живети и радити, где се човек родио; да се мора свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача; да се мора чашћу, поштењем и заслугама свакога грађанина увећавати морални капитал и морална вредност свога народа пред Богом и пред људима! Петар II седео је на столици Патра I, светитеља витеза, који је победио Наполеона. Па као што Наполеоново злато није могло поткупити Светога Петра, тако никаква угодност овога света нити икакав царски престо нису били у стању примамити Петра II, песника витеза, да напусти своју домовину и да умањи своје бриге о њој и своју љубав према њој. У осталом завидније је било бити господар над овим господарским племеном, у овоме „гниојезду соколова“, него султан безбројнога „робља везанога“, завидније бити орао међу соколовима, него рајска птица међу чавкама. Није ни потребно нашироко говорити о родољубљу Његошевом, јер је оно свима нама познато још из детињства нашег. Ко се од нас не сећа, како су му се надимале груди од љубави према роду своме, кад је у ђачком добу читао дела Његошева? Ако се Владика Петар II не може мерити у витештву друге врсте са неким црногорским земљацима својим, ако се не може мерити у светитељстви са Светим Савом, ни у физичком јунаштву са Краљевићем Марком, ни у државничкој мудрости са Иваном Црнојевићем, ни у отпорној сили и неустрашивом самопрегорењу са Светим Петром Цетињским, он је раван свима њима по силини свога родољубља. Он је милозвучна труба родољубља и њиховог и свог и васцелог племена црногорског, најдивнијег и најчистијег међу племенима словенским. Он је артикулисао родољубље свих српских поколења од првих покрштених Срба до њега; он га објаснио, оправдао, удубио до библијске дубине, и узвисио до духовне борбе међу Арханђелом и сатаном. Ево нам дивног учитеља у родољубљу! Ево родољуба чије су груди дисале молитвом за свој народ и чија су уста посветила једну огњену поезију своме народу! Ево једног моћног извора свежег, здравог и витешког родољубља за млада покољења нашег народа до у далеку будућност! Добро је што су на ову светковину дошли људи из Посавља и Поморавља, из Баната и равне Метохије; добро је да виде ове гудуре неплодне у свему осим у јунацима; да виде у каквом је суром и суровом кршу, живео један од највећих родољуба наше расе.. Ја сам уверен, да ће сви они, сравњујући своје плодне пределе са Црном Гором и видећи за какву је суху стену било везано родољубиво срце Његошево – уверен сам, да ће од стида постати родољуби они, који то нису били, и да ће удвостручити своје родољубље они, који су у тим обилним равницама и до сада били родољуби. Уверен сам, да ће они причати деци својој о родољубљу Црногораца, које је својом чудотворном силом одржало Црну Гору више од десет столећа непотчињеном и слободном, о стварном родољубљу, према коме шпартанско и римско родољубље бледе као легенде. III Витештво Најзад ево и трећег духовног јела, без кога био се вратили са ове светковине гладни. То је Његошево прослављење витештва изнад свега на земљи. То је стављање карактерна човека над сваком спољашњом вредношћу у једном народу и једној држави. Ово је од необичне важности управо за наше време, кад се траже и одређују циљеви. Какав је циљ нашег народа сада после Ослобођења и Уједињења? То питање се чује на све стране. Они који знају, ћуте и ништа не одговарају, а они, који не знају, намећу своје незнање другима. Ови посљедни обично одговарају, да је стварање спољашње културе у нашој новој држави наш циљ сада и убудуће. Цела наша историја међутим од краља Владимира до владике Петра говори другачије. Народна Православна Црква учи другачије. Циљ се не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ то је циљ наш, који се не мења и не сме да мења ни у рату ни у миру. Може један народ бити мален и сиромашан, но ако има великих карактера, он нити је мален нити сиромашан. Може опет једна држава бити велика и богата но бет карактерних људи, она је ништавна и сиромашна. Наша народна реч за карактер јесте витештво. Под витештвом Његош разуме све врлине, било у рату било у миру. За њега је витез у бојном јунаштву Мићуновић зато што твори оно што збори: „Мићуновић и збори и твори“ За њега је витез у неустрашивој честитости владика Данило, кроз чија уста песник говори: „Страх животу каља образ често“. Витез у искрености, чак и према непријатељу, војвода Батрић и сердар Иван Петровић: „Турци, браћо, у кам ударило, Што ћемо ви крити у кучине… Малени су јасли за два хата“. Витез у молитвеној мудрости игуман Стефан, који се весели друштву и моли Бога за витезове: „На небу им душе царовале, Ка им име на земљи царује“. Витез у сажаљењу према природи Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала множина Црногораца, који не даду да се убијају јаребице: „Пуштите их, аманет ви Божји! Утекле су вама да утекну, А нијесу да их покољете“. Витез у човекољубљу војвода Драшко, који гневно протествује против нечовештва млетачког: „Када виђех витешку невољу, Забоље ме срце, проговорих; Што, погани, од људи чините? Што им такве муке ударате“? Витез у правичности сам Владика песник, који кроз уста потурица казује најбоље што се ваљда икада казало о исламу, и најлепше што се икада спевало о Ста,мболу. Витештво је не борити се с нејачим, витештво не тлачити но помагати беднога, витештво бити господар свога језика, витештво је и доброта, витештво је једном речју и свака добродетељ. Витештво је со живота; бет њега живот појединца и народа брзо прелази у трулеж. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувствима, чинити витешка дела – то значи бити витез. Нема дана, који од човека не изискује витештво, како у рату тако и у миру. Нити има жива човека, коме се посведневно не намеће придика, да се покаже витезом, било да је у друштву богатијих или сиромашнијих од себе, било да је на раду или одмору, било да је присутан пожару или банкету, било да губи или добија. Јунаци Његошеви се чак и у шали показују витези. Незлобна шала витешка је шала. Ми смо беспрекидно окружени гледаоцима и судијама, који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једнојк изложби, на којој хтели нехтели морамо да покажемо своје витештво пред светом видљивим и невидљивим. Култура је нешто споредно и јефтино у сравњењу са свитештвом. Она може бити донекле само средство, а никако циљем једнога народа. Културу као средство створили су Јапанци за четрдесет година, и то културу најбољег, англосаксонског типа. Но ником у Јапану ни на ум није пало, да стварање културе истакне као циљ нације и државе. Јапанско традиционално витештво, које се највише пројављује у родољубљу, остало је и надаље, у култури као и пре културе, циљем човека и народа. Јапанци говоре с подсмехом Европљанима: Ми смо купили сву вашу културу, и то на вересију! О браћо, оно што се може купити за новац, и то још на вересију, заиста не може бити циљем једнога народа! Култура може имати неке вредности само докле је у служби васпитања народа у витештву. Но када култура постане врховним идолом једне државе и господарицом и тиранком свих унутрашњих, моралних вредности људи, онда таква држава постаје златним кавезом лисица и јазаваца, под образином људском, каква је била Венеција у оно време, кад ју је посетио војвода Драшко. У то време је Венеција била културнија, него што је данас и културнија од ма које државе на континенту европском. Па кад је витешка душа Драшкова стала мерити Венецију црногорским мерилом ваљаности и карактерности, части и образа, правде и истине, на његовом мерилу показала се – нула. „Од бруке га гледат не могаху, Ђетињаху исто као бебе… Бјеху куће на свијет дивота, Ама бјеше муке и невоље“. Мандушић пита: „А бјеху ли јунаци војводо“? „Не божја ти вјера, Мандушићу, О јунаштву ту не бјеше збора“. Сердар Иван пита: „А судови бјеху ли им прави“? „Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина“! А имаху ли страха од кога? „Они страха другога немаху До од жбирах и до од шпијунах! Од њих свако у Млетке дрхташе“. А да ли истину збораху? „Обећа ми и што му не исках… Кад послијед све оно излиња Ка да ништа ни зборено није! Од сада му не бих вјеровао Млијеко је да рече бијело“. Могу се читаве књиге написати о вредноти витештва и културе, али, ја мислим, нити је ко написао, нити ће моћи скоро написати на нашем језику страшнији и разложнији утук једној култури, исцијеђеној и испражњеној потпуно од витешког духа, него Његош у овоме краткоме дијалогу између Драшка и његових другова. Несравњено већу вредност представља Драшко као човек витешког духа, него сва спољашња венецијанска култура, раскошна и блистава одећа једнога организма у гноју и распадању. Никакво богатство финих ствари и драгог камења не може се сравнити са духовним богатством витешке душе и племенита срца. Витештво је већа вредност од свих земаљских вредности Сва Његошева дела звоне о томе. Њихови звуци роје се кроз благогласна уста песникова из дубине душе једног витешког народа. Није било крштене душе у свој Црној Гори, која није одобравала песникову похвалу витештву и делила његов здрави хумор на рачун људи, који су уздигли вредност ствари изнад своје личне вредности. Не дао нам Бог, да дођемо у искушење и променимо основно мерило вредности и циљеве живота, који су били једини и исти од кад примисмо веру Христову, и које је велики Владика јасно изразио у својим књигама и сва Црна Гора у својој изузетно великој историји. А то искушење је на прагу.Богатство и величина једне државе могу лако да потамне, код људи вид за унутрашње вредности. Мир и благостање могу да упропасте народе и државе онако исто као и рат и сиромаштина. Содом није пропао у рату него у миру, и није га нестало због сиромаштине него због развратног благостања. Мања је пак срамота ако се један народ деморалише у рату него у миру.Вековни ратови међутиом нису могли деморалисати Црногорце. У томе Црногорци чине најређи изузетак у свету. Рат, и глад, и мука, и вечита будноћа, и несигурност, и осамљеност, као да су појачавали витештво овога племена, а не слабили. Примери витештва су се непрекидно умножавали и слагали у историју ове камене земље исто као златни слојеви у ка<
  22. Ваше Величанство, Праунуче бесмртнога Владике Његоша! Ево нас на крову наше државе! Црна Гора у истини представља кров наше државе, и то не само својом физичком узвишеношћу над осталим покрајинама него и моралном. Прилог радија Светигоре Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једнога од многобројних дивова, који су на њој израсли – горостасног владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао се до небеса, рукама својим грлио цело југословенско а срцем својим саосећао бол и јад васцелог рода човечијег. Још овај народ није залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво Св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство Пећких Патријараха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва. -Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока? Ко има очи да види може да види, да се је овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички негоп морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну, тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе. Прави јунаци никад не умиру ни9 на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек – тада почиње“, вели Св. Писмо /Сирак 18, 6/. Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не пре4да се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом. Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овом праху што је пред нама.. Под свесним или несвесним изговором, да се сабрали данас око овога праљха ми смо се у само ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место. Ми хоћемо да принесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божији, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са пеивидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом. Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда, кад неправду бране а правду нападају. Или су можда намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање прме Лазару, тако ни наши ратни непријатељи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, кад ни мртве не оставља на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем највећем песнику. Но ми ћемо се вратити дома празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупине: „Кад ме жена пита, ђе сам био, Казаћу јој да сам со сијао“! Нека зато данас свако уздигне свој дух до оне висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога и у бесмртност душе; друго његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи. I Вера у Бога и у бесмртност душе „Удар нађе искру у камену“. Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар, под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртне душе, јер се не памти ни један период времена без удара. Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва – „Страдање је Крста добродетељ; Прекаљена искушењем душа Рани тело огњем електризма, А надежда веже душу с небом Како луча са сунцем капљицу“. Страдање – то и јесте онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те и као свака драгоценост – чак и несравњиво мања – не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век, да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље! Човек је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе, то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је победоносно прошао све муке и веру одржао, укрепио и удубио. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да: „Цијели ови беспоретци По поретку некоме сљедују Над свом овом грдном мјешавином Опет умна сила торжествује“. Та „умна сила“ и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, „свевишњи творац непостижни“, чијег ума једна искра огледа се у човеку „Ка свод један од твоје палате Што с’ огледа у пучину нашу“, како Његош вели. Усхићена живим Богом, „Оцем поезије“, његова песничка душа прославља Творца и Господа овако: „Вељи јеси, Творче и Господи! И чудна су творенија твоја! Величеству твоме краја нема… Дан ти свјетлост круне показује, Ноћ порфире твоје таинствене Непоњатна чудества дивотах. Твор ти слаби дјела не постиже Само што се тобом усхићава“ А о бесмртности душе Његош сведочи: „Ако исток свјетло сунце рађа, Ако биће ври у луче сјајне, Ако земља привиђење није, Душа људска јесте бесамртна, Ми смо искра у смртну прашину, Ми смо луча тамом обузета“. Један сведокм описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: „бистра памет није га никад издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпослије с раширеним раширеним рукама изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле прими моју гешну душу! – И одмах простре се на страмац свога стрица Светога Петра и испусти дух. Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала у њему. Шта вреди нашем поколењу, питам се ја, прослављати овога великога мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно чиме је дух његов хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом? Ја мкислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што имамо и сами његову силну веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у оноликом степену и онако дубоко узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни над нашим народом, цео наш народ, како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но евоо шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечен у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао „ријеч једна сухопарна“ као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере – присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог то хоће да дође под нови страшни удар, који ће поново искресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћењем свога духа њиховим духом. II Родољубље Друго јело са богате трпезе бесмртнога Владике, јело за вазда неопходно овом поколењу, јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела, тако рећи, светли као сунчана зрака његов дубоки осећај родољубља. Жарка љубав према овој земљи и овом народу донела му је претешка страдања. „Што већа љубав то веће страдање“, рекао је један Отац Цркве. Његошево страдање због љубави према роду своме не да се језиком исказати. Бриге и жалости за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ не само онда, када је боравио у овим кршевима, него и онда када је ходио у друге земље тобож ради одмора и опорављања. Он је ходио по преукрашеном Риму и сунчаном Напуљу туробан и забринут онако исто као и по Цетињском пољу. Мука га је превремено старила, испијала и болестила, док га није најзад оборила на самртну постељу тек у половини обичног људског века. -Зашто Његош није напустио Црну Гору, ову сухопарну земљу страхота, и побегао у неку удобнију земљу да живи? Могао би тако запитати неки невитез наших дана. Но питати тако исто је што и питати: зашто се Његош није потурчио, па да без муке живи? Да је овај див био у стању побећи и потурчити се, он не би био Његош, нити би му се име данас спомињало, нити би се још мање – данас слегле ове хиљаде људи из свих земаља југословенских, чије је Ослобођење и Уједињење он пророковао, да се поклоне праху његовом. „Ђе је зрно клицу заметнуло Ондје нека и плодом почине“. Његошево родољубље налагало је, да се мора ту живети и радити, где се човек родио; да се мора свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача; да се мора чашћу, поштењем и заслугама свакога грађанина увећавати морални капитал и морална вредност свога народа пред Богом и пред људима! Петар II седео је на столици Патра I, светитеља витеза, који је победио Наполеона. Па као што Наполеоново злато није могло поткупити Светога Петра, тако никаква угодност овога света нити икакав царски престо нису били у стању примамити Петра II, песника витеза, да напусти своју домовину и да умањи своје бриге о њој и своју љубав према њој. У осталом завидније је било бити господар над овим господарским племеном, у овоме „гниојезду соколова“, него султан безбројнога „робља везанога“, завидније бити орао међу соколовима, него рајска птица међу чавкама. Није ни потребно нашироко говорити о родољубљу Његошевом, јер је оно свима нама познато још из детињства нашег. Ко се од нас не сећа, како су му се надимале груди од љубави према роду своме, кад је у ђачком добу читао дела Његошева? Ако се Владика Петар II не може мерити у витештву друге врсте са неким црногорским земљацима својим, ако се не може мерити у светитељстви са Светим Савом, ни у физичком јунаштву са Краљевићем Марком, ни у државничкој мудрости са Иваном Црнојевићем, ни у отпорној сили и неустрашивом самопрегорењу са Светим Петром Цетињским, он је раван свима њима по силини свога родољубља. Он је милозвучна труба родољубља и њиховог и свог и васцелог племена црногорског, најдивнијег и најчистијег међу племенима словенским. Он је артикулисао родољубље свих српских поколења од првих покрштених Срба до њега; он га објаснио, оправдао, удубио до библијске дубине, и узвисио до духовне борбе међу Арханђелом и сатаном. Ево нам дивног учитеља у родољубљу! Ево родољуба чије су груди дисале молитвом за свој народ и чија су уста посветила једну огњену поезију своме народу! Ево једног моћног извора свежег, здравог и витешког родољубља за млада покољења нашег народа до у далеку будућност! Добро је што су на ову светковину дошли људи из Посавља и Поморавља, из Баната и равне Метохије; добро је да виде ове гудуре неплодне у свему осим у јунацима; да виде у каквом је суром и суровом кршу, живео један од највећих родољуба наше расе.. Ја сам уверен, да ће сви они, сравњујући своје плодне пределе са Црном Гором и видећи за какву је суху стену било везано родољубиво срце Његошево – уверен сам, да ће од стида постати родољуби они, који то нису били, и да ће удвостручити своје родољубље они, који су у тим обилним равницама и до сада били родољуби. Уверен сам, да ће они причати деци својој о родољубљу Црногораца, које је својом чудотворном силом одржало Црну Гору више од десет столећа непотчињеном и слободном, о стварном родољубљу, према коме шпартанско и римско родољубље бледе као легенде. III Витештво Најзад ево и трећег духовног јела, без кога био се вратили са ове светковине гладни. То је Његошево прослављење витештва изнад свега на земљи. То је стављање карактерна човека над сваком спољашњом вредношћу у једном народу и једној држави. Ово је од необичне важности управо за наше време, кад се траже и одређују циљеви. Какав је циљ нашег народа сада после Ослобођења и Уједињења? То питање се чује на све стране. Они који знају, ћуте и ништа не одговарају, а они, који не знају, намећу своје незнање другима. Ови посљедни обично одговарају, да је стварање спољашње културе у нашој новој држави наш циљ сада и убудуће. Цела наша историја међутим од краља Владимира до владике Петра говори другачије. Народна Православна Црква учи другачије. Циљ се не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ то је циљ наш, који се не мења и не сме да мења ни у рату ни у миру. Може један народ бити мален и сиромашан, но ако има великих карактера, он нити је мален нити сиромашан. Може опет једна држава бити велика и богата но бет карактерних људи, она је ништавна и сиромашна. Наша народна реч за карактер јесте витештво. Под витештвом Његош разуме све врлине, било у рату било у миру. За њега је витез у бојном јунаштву Мићуновић зато што твори оно што збори: „Мићуновић и збори и твори“ За њега је витез у неустрашивој честитости владика Данило, кроз чија уста песник говори: „Страх животу каља образ често“. Витез у искрености, чак и према непријатељу, војвода Батрић и сердар Иван Петровић: „Турци, браћо, у кам ударило, Што ћемо ви крити у кучине… Малени су јасли за два хата“. Витез у молитвеној мудрости игуман Стефан, који се весели друштву и моли Бога за витезове: „На небу им душе царовале, Ка им име на земљи царује“. Витез у сажаљењу према природи Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала множина Црногораца, који не даду да се убијају јаребице: „Пуштите их, аманет ви Божји! Утекле су вама да утекну, А нијесу да их покољете“. Витез у човекољубљу војвода Драшко, који гневно протествује против нечовештва млетачког: „Када виђех витешку невољу, Забоље ме срце, проговорих; Што, погани, од људи чините? Што им такве муке ударате“? Витез у правичности сам Владика песник, који кроз уста потурица казује најбоље што се ваљда икада казало о исламу, и најлепше што се икада спевало о Ста,мболу. Витештво је не борити се с нејачим, витештво не тлачити но помагати беднога, витештво бити господар свога језика, витештво је и доброта, витештво је једном речју и свака добродетељ. Витештво је со живота; бет њега живот појединца и народа брзо прелази у трулеж. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувствима, чинити витешка дела – то значи бити витез. Нема дана, који од човека не изискује витештво, како у рату тако и у миру. Нити има жива човека, коме се посведневно не намеће придика, да се покаже витезом, било да је у друштву богатијих или сиромашнијих од себе, било да је на раду или одмору, било да је присутан пожару или банкету, било да губи или добија. Јунаци Његошеви се чак и у шали показују витези. Незлобна шала витешка је шала. Ми смо беспрекидно окружени гледаоцима и судијама, који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једнојк изложби, на којој хтели нехтели морамо да покажемо своје витештво пред светом видљивим и невидљивим. Култура је нешто споредно и јефтино у сравњењу са свитештвом. Она може бити донекле само средство, а никако циљем једнога народа. Културу као средство створили су Јапанци за четрдесет година, и то културу најбољег, англосаксонског типа. Но ником у Јапану ни на ум није пало, да стварање културе истакне као циљ нације и државе. Јапанско традиционално витештво, које се највише пројављује у родољубљу, остало је и надаље, у култури као и пре културе, циљем човека и народа. Јапанци говоре с подсмехом Европљанима: Ми смо купили сву вашу културу, и то на вересију! О браћо, оно што се може купити за новац, и то још на вересију, заиста не може бити циљем једнога народа! Култура може имати неке вредности само докле је у служби васпитања народа у витештву. Но када култура постане врховним идолом једне државе и господарицом и тиранком свих унутрашњих, моралних вредности људи, онда таква држава постаје златним кавезом лисица и јазаваца, под образином људском, каква је била Венеција у оно време, кад ју је посетио војвода Драшко. У то време је Венеција била културнија, него што је данас и културнија од ма које државе на континенту европском. Па кад је витешка душа Драшкова стала мерити Венецију црногорским мерилом ваљаности и карактерности, части и образа, правде и истине, на његовом мерилу показала се – нула. „Од бруке га гледат не могаху, Ђетињаху исто као бебе… Бјеху куће на свијет дивота, Ама бјеше муке и невоље“. Мандушић пита: „А бјеху ли јунаци војводо“? „Не божја ти вјера, Мандушићу, О јунаштву ту не бјеше збора“. Сердар Иван пита: „А судови бјеху ли им прави“? „Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина“! А имаху ли страха од кога? „Они страха другога немаху До од жбирах и до од шпијунах! Од њих свако у Млетке дрхташе“. А да ли истину збораху? „Обећа ми и што му не исках… Кад послијед све оно излиња Ка да ништа ни зборено није! Од сада му не бих вјеровао Млијеко је да рече бијело“. Могу се читаве књиге написати о вредноти витештва и културе, али, ја мислим, нити је ко написао, нити ће моћи скоро написати на нашем језику страшнији и разложнији утук једној култури, исцијеђеној и испражњеној потпуно од витешког духа, него Његош у овоме краткоме дијалогу између Драшка и његових другова. Несравњено већу вредност представља Драшко као човек витешког духа, него сва спољашња венецијанска култура, раскошна и блистава одећа једнога организма у гноју и распадању. Никакво богатство финих ствари и драгог камења не може се сравнити са духовним богатством витешке душе и племенита срца. Витештво је већа вредност од свих земаљских вредности Сва Његошева дела звоне о томе. Њихови звуци роје се кроз благогласна уста песникова из дубине душе једног витешког народа. Није било крштене душе у свој Црној Гори, која није одобравала песникову похвалу витештву и делила његов здрави хумор на рачун људи, који су уздигли вредност ствари изнад своје личне вредности. Не дао нам Бог, да дођемо у искушење и променимо основно мерило вредности и циљеве живота, који су били једини и исти од кад примисмо веру Христову, и које је велики Владика јасно изразио у својим књигама и сва Црна Гора у својој изузетно великој историји. А то искушење је на прагу.Богатство и величина једне државе могу лако да потамне, код људи вид за унутрашње вредности. Мир и благостање могу да упропасте народе и државе онако исто као и рат и сиромаштина. Содом није пропао у рату него у миру, и није га нестало због сиромаштине него због развратног благостања. Мања је пак срамота ако се један народ деморалише у рату него у миру.Вековни ратови међутиом нису могли деморалисати Црногорце. У томе Црногорци чине најређи изузетак у свету. Рат, и глад, и мука, и вечита будноћа, и несигурност, и осамљеност, као да су појачавали витештво овога племена, а не слабили. Примери витештва су се непрекидно умножавали и слагали у историју ове камене земље исто као златни слојеви у ка View full Странице
×
×
  • Креирај ново...