Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бесмртности'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ниједно питање у току целог постојања човечанства није толико занимало људске умове као питање бесмртности душе и загробног живота. Пре него што приступимо разматрању овог питања треба да кажемо да и данас ово остаје најбитнији проблем чије су тешкоће свесни и највећи филозофи и мислиоци. Међутим, ми се нећемо руководити само сопственим разумом, већ пре свега Светим Писмом. Знам да ћу се, изабравши за предмет данашњег разговора с вама овакво питање, суочити с предрасудама и разноразним учењима данашњице и да ћу морати да се супротставим токовима савремених филозофа. Откако постоји хришћанство ниједно доба није било мање свесно вечности од садашњег. Мисли данаших генерација, људи који живе око нас, усмерене су на тренутно, на област видљивог света. Питање које ће послужити као предмет данашње беседе на први поглед не представља ништа реално, стварно. Овакво становиште ме помало збуњује, као да губим снагу, осећајући мањкавост својих богословских и филозофских знања, и наизглед, спреман сам да са ове високе црквене катедре сиђем немо и ћутке, али и не губећи енергију. Мисли савремних нараштаја су, као што сам већ рекао, усмерене на садашњост, на област видљивог света, али хришћанство није религија епохе или тренутка, оно је непромењиво у својим догматским и моралним истинама. Хришћанска религија се тиче човекове душе, а не укуса времена, појединих лица или школа, праваца и смерова. Хришћанство је саграђено на чврстим основама чији је темељ непоколебив, и оно не тражи ослонац у владајућим мислима дана, оно га тражи и проналази у патњи и у сталним тежњама човечанства. Многи су и у сва времена негирали будући живот, многи га негирају и сад. Они прилазе ковчегу мртвог човека само како би узели његово тело као непотребну или чак штетну ствар и сахранили га на гробљу. Из њихових уста не излази ниједна молитва, ниједна божанска реч не осветљава њихову тугу, а и шта ће им молитве и божанске речи кад не верују у Бога и загробни живот. Други – верници – покојника испраћају у нади да ће се срести у загробном свету. Први кажу себи: Хајде да једемо и да пијемо, јер ћемо сутра умрети (1 Кор. 15: 32), а ако су некад и признавали будући живот, то су чинили због практичног материјализма. Други са страхом и трепетом остварују своје спасење. Једни тврде да се њиховом смрћу све завршава за човека. По њиховом мишљењу у човеку не постоји никаква душа и оно што називамо душом по њиховим речима умире заједно с човеком. То говоре само они који заједно с душом негирају и постојање Бога. Главна црта карактера ових људи је безбрижност: они живе не размишљајући ни о чему, не занима их ништа из више, духовне области, углавном живе безаконо, трудећи се само за једно: да проживе што боље, веселије и удобније, само да их живот задовољава, чак и ако је пун сваке лажи, неистине, гадости и лукавства. Ево зашто постојање Бога и постојање душе за њих представља само непријатну појаву: оно омета њихов широки живот да тече онако како тече и ево због чега негирају Бога и душу. Свесни су да за безакоња треба одговарати, па умирују себе и кажу да не постоји никакав Бог и никаква бесмртна душа. Овакав поглед на Бога и душу ласка њиховој грешној и поквареној природи, овакав поглед им даје храброст да једу, пију и веселе се, јер ће, по њиховом мишљењу, свеједно сутра умрети, а тамо, с оне стране гроба, нема живота, нема душе, и немају коме да одговарају за своја дела. Али нека тако говоре и тврде. Ми знамо да душа постоји и да је бесмртна. Ово нам потврђује и Свето Писмо. У књизи Проповедника у Старом Завету се каже: Човек иде у кућу своју вечну (односно, после телесне смрти)... И врати се прах (односно, тело) у земљу, како је био, а дух се врати к Богу , Који га је дао (Проп. 12: 5, 7). Исто се каже и у књизи Премудрости: Праведници живе у векове; њихова је награда у Господу и Вишњи брине о њима (Преп. 5: 15). У бесмртност људске душе (дакле, и у загробни живот) веровали су и сви старозаветни праведници. Међутим, посебно јасно се бесмртност људске душе осећа у Новом Завету. Тамо је јасно речено: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, него се бојте Онога Који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10: 28), Бог није Бог мртвих, него живих (Мт. 22: 32). Они хришћани који су умрли и који су васкрсли из мртвих не могу више умрети, јер су једнаки анђелима (Лк. 20: 35-36), Ево зашто је Господ наш Исус Христос више пута понављао и говорио Својим ученицима и следбеницима: Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопвају и краду (Мт. 6. 19-20). Или прочитајте 35. главу Јеванђеља по Матеју о десет девојака – о пет мудрих и пет јуродивих, како Он упозорава Своје следбенике да заједно са упаљеним свећама набаве и уље за резерву да им се свеће не би угасиле и да Женик не би дошао изненада. Овде је приказан моменат Страшног суда. Кад не би било загробног живота, или што је исто, кад човекова душа не би била бесмртна, зашто би Христос Спаситељ упозоравао Своје следбенике на предстојећи Суд? Осим речи Светог Писма Старог и Новог Завета у бесмртност људске душе нас уверавају и односи душа умрлих и живих људи. Ови односи су се одвијали увек и сва времена Старог и Новог Завета. У то се можемо уверити на основу живота Мојсија, цара Саула, пророка Самуила и др. Али нећемо наводити примере из старозаветног живота. Узмимо релативно недавну прошлост. Пре двеста година Русија се поносила својим познатим научником Михаилом Васиљевичем Ломоносовом. Пловећи (из Холандије) у Русију бродом, уснио је следећи сан. Пред његовим погледом указало се бескрајно Ледено море, којим је често пловио у детињству и он је на мору приметио чамац и свог оца-рибара како седи у чамцу. Почела је да дува снажна бура и удари олуја, морски таласи само што нису прогутали његовог вољеног родитеља. Ломоносов хоће да похита у помоћ свом оцу, али су му се руке одузеле. Чамац се ударивши о обалу у близини једног стеновитог острва разбио у парампарчад. Пред Ломоносовом се указао страшан и ужасан призор. Његов отац се бори с високим, гигантским таласима суровог мора; уронивши на тренутак у боду опет је испливао на површину воде и повикао: „Михајло!“, међутим, убрзо га је опет прекрила вода и он је нестао из видокруга Михаила Ломоносова, свог сина, а неколико минута касније је избачен на обалу. Ломоносов се истог часа пробудио. Много га је узнемирио сан који је уснио и он је у души помислио да се његов отац заиста утопио у мору, да су га таласи избацили на обалу и да лежи несахрањен. Кад је дошао у Петербург с великим потешкоћама је овде пронашао своје земљаке и упитао их је каква је судбина његовог оца. Они су му испричали да је почетком пролећа његов отац испловио с друговима, али је прошло већ четири месеца, а од њих није било никаквих вести. Немајући мира у души Ломоносов је хтео сам да оде на острво које је сањао и које је познавао од детињства, али га нису пустили да оде из Петербурга. Онда је замолио локалне рибаре да оду на оно острво и да сахране тело његовог оца ако га пронађу. Заиста, рибари су на месту које им је Ломоносов навео пронашли тело његовог оца и сахранили су га. Зар није из овога јасно да се сину у сну јавила сама душа његовог оца да му исприча о својим предсмртним мукама и тескоби после смрти због тога што му је тело остало несахрањено и без молитава? Тако је веровао и сам знаменити Михаил Васиљевич Ломоносов. Душе умрлих се не јављају само у сну, већ још и на јави. Бесмртност људске душе се овде тачније показује и још јасније открива. Овде човек својим очима умрлог види као живог, и пошто је пре смрти добро познавао покојника, непогрешиво може да каже да види управо овог и овог свог познаника или ближњег. Душе покојника се живима јављају у различитом циљу. Врло често се јављају да би на овај или онај начин побољшале своје стање у загробном животу. Јер, као што је свима нама, православним хришћанима, познато, молитва живих, посебно молитва Цркве доноси велику корист душама умрлих: она олакшава њихову тешку судбину уколико преминули због својег грешног земаљског живота у загробном животу трпе мучење. И ево, душе многих покојника долазе на земљу како би замолиле за молитве. А понекад душе умрлих, по Божјој вољи, долазе на земљу ради добробити овог или оног свог рођака, желећи да му учине неку духовну корист. Најчешће се јављају рођацима који почињу да воде лош живот – безбожан или развратан. У том случају на овај или онај начин помажу свом сроднику да се поправи, помажу му да поново крене истинитим путем. Или долазе како би за свог блиског рођака учинили оно што за живота нису стигли да учине. Дакле, душа без тела долази на неко време као да наставља животне послове душе у телу. Понекад се душе умрлих јављају сродницима просто због осећаја сродства, као да им ови недостају. Очигледно, душа по свом изласку из тела извесно време не губи везу коју је имала с њима у телу, и она на по вољи Божјој, на овај или онај начин показује ову везу. Притом својим доласком душе умрлих често доносе и неку овоземаљку корист, разјашњавајући овај или онај неспоразум који није решен за њиховог земаљског живота или говорећи им шта треба да учине да би остварили неку добит. После блиских рођака најближи човек сваком јесте његов друг и доброчинитељ. Људи су искрено везани за другове и доброчинитеље. Човекова душа која никад не умире јесте бесмртна и после свог изласка из тела она задржава ова осећања и често из загробног света долази код својих живих другова и доброчинитеља како би им посведочила пријатељство или захвалност. Кад би дозволило време могло би се испричати мноштво случајева о јављању душа умрлих живим људима. Из ових појава, још уз сведочанство речи Божје о томе, јасно је да човекова душа после изласка из тела не умире, већ живи и вечно ће живети, другим речима – човекова душа је бесмртна. А ако је душа бесмртна, човек имајући веру у њену бесмртност, треба да буде спреман на то; свој живот на земљи треба да усмерава тако да он буде припрема за његов будући живот. Земаљски живот може трајати неколико деценија и он је само почетак човековог живота; а главни, прави живот за човека ће бити после и неће трајати неколико десетина, већ безбројан низ година, вечно. Управо о томе треба да размисли сваки хришћанин. Свако треба да верује да смрт није крај, већ почетак живота и да због тога унапред и благовремено треба да се припрема за њу. Она може наступити у свако доба. Колико данас-сутра завеса ће пасти и свако ће кренути тамо одакле нема повратка. Тамо ћемо добити плату за све што смо учинили у овом краткотрајном земаљском животу. Браћо! Верујте у загробни живот, верујте у бесмртност људске душе, верујте да ћете после смрти вечно живети. Ако не верујете у то, то значи да не верујете ни да је Господ Христос васкрсао и онда је узалудна ваша вера. Чувајте се лажних учења и лажних учитеља који проповедају и виде у смрти потпуно уништење људске душе. Ово се посебно запажа у нашем веку. Али нека се овај век таласа, нека се покуша да у име разума оснује веру у вечни живот; нека у одбрану свог дела проналази апологете красноречивије од Русоа или мислиоце дубље и проницљивије од Платона, ми хришћани без бојазни можемо очекивати њихове резултате. Подсетићу вас само на последњу беседу који је највећи међу древним филозофима водио са својим ученицима у тамници у Атини. Сократ је умирао, отров је текао у жилама великог мудраца и већ су му се хладили удови. Његови ученици су се надвијали над њега и питали га немирним погледом шта види иза овог света, а он је, проницљиви геније, узвишена и искрена душа, покушавао да подигне крајичак завесе, покушавао је да покаже да је човекова душа бесмртна и својим све слабијим гласом је подсећао на све доказе ове велике истине! Али до чега су довели његови напори? Да ли је открио жељену истину? Авај! Он, највећи геније и филозоф, могао је да каже само: „Можда...“ Његова будућност му изгледа тамна, нејасна, а претходног дана су му се пред судијама отргле речи пуне меланхолије: „Ако је уништење моја судбина, ипак ћу му дати предност у односу на живот, јер сам искусио да најбољи међу мојим данима не вреди једне ноћи мирног сна.“ Ево како су се завршили напори највећег филозофа и генија. Међутим, и најновија филозофија је, као и стара, кренула лажним путем. Мислила је да ће сопственим напорима основати веру у бесмртност људске душе. Довољно је сетити се смрти људи као што су Ролан, Валазе, Леба, Конторсе 1) и других. Овде се није чуо ниједан глас о вечности. Филозофија никад неће успети да оснује веру у вечни живот. И људску душу не задовољава ниједна филозофска теорија. Потребан је глас с неба који би објавио вечни живот, и овај Глас се зачуо и људи су Му поверовали свом душом и свим својим срцем. Овај Глас је охрабрио нас и цело здраворазумско човечанство. Спаситељ наш Исус Христос, Који разруши смрти обасја живот и нераспадљивост јеванђељем (уп.: 2 Тим. 1: 10). Почевши од Исуса Христа здраворазумско човечанство исповеда своју веру у вечни живот. Почевши од Њега ова вера је завладала срцима милиона људи из свих векова тако чудотворном силом да су они ишли на мучење као на празник, али не да би се избавили живота као Индус који се убија, и не да би искусили чулни рај као Мухамедови следбеници, већ да би крочили у живот истине, светости и љубави. Ми, верни Христу Богу, говорићемо заједно с многострадалним Јовом: Знам да је жив мој Искупитељ, и напослетку да ће стати над прахом. И ако се кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога. Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге (Јов. 19: 25-27). Читајући поново Нови Завет Господа нашег Исуса Христа пронашао сам у њему речи „вечни живот“ 40 пута. И не сумњајући могу да тврдим да је Спаситељ за циљ Свог учења ставио вечни живот. Тражите прво Царство Божје и истину његову (Мт. 6: 33) – рекао је. А како да тражимо Царство Божје ако нема загробног живота? Царство Божје и истина Његова почињу овде, у нама, али ће оно бити потпуно и вечно после смрти, јер наш живот је на небесима (Фил. 3: 20), а овде, на земљи, ми смо странци, овај живот је живот очекивања, ми смо пролазни путници који теже ка тихом вечном пристаништу неба. Не схватам стање душе људи који свој земаљски живот са свим његовим потешкоћама проводе без Бога и Његове помоћи, без вере и наде. У најтежим тренуцима у животу, у најстрашнијим страдањима у срцу сам имао и имам победничку наду која ме укрепљује на трновитом путу. Размишљам овако: не припадам потпуно земљи, сав мој земаљски живот је пролазан, али могу да патим, јер знам да моја патња има циљ који ће ми вечност објаснити; такође знам да кога Бог милује, њега и кажњава. С таквим уверењем могу да патим. Патите и ви, браћо моја, у нади да ће вас ваша страдања довести до циља. Свуда сејте за собом и око себе своју живу наду, трошите ову наду у ноћи сумње, проповедајте о будућем животу без којег би овај земаљски живот био потпуно неразуман, непотребан и бесциљан. Верујмо да Христос уста из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли (1 Кор. 15: 20). Амин. Беседа је одржана у Кишињовској митрополији 8. фебруар 1910. г. Извор: Православие.ру
  2. Fragment Episkop bački dr Irinej Свето Причешће – Свето Причешће – извор здравља или извор болести? 1. Увод: један Хлеб и једна Чаша Већ две хиљаде година, од Тајне Вечере (Мат. 26, 26 – 28; Марк. 14, 22 – 24; Лук. 22, 19 – 20 и I Кор. 11, 23 – 26) до данас, хришћани се причешћују на исти начин – од једнога Хлеба и из једне Чаше, као што стоји у тексту Литургије светог Василија Великог. На тој чињеници се темељи јединство и јединственост Цркве. Црква није установа која претходно постоји на основу догматских и других премиса, па накнадно одлучује да је потребно и корисно служити свету Евхаристију. Није тако него Црква уствари постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Праслику те чињенице налазимо већ у старозаветној епохи: „...Сви исто јело духовно једоше и сви исто пиће духовно пише” (I Кор. 10, 3 – 4; ср. IМојс. 16, 35; 17, 6 и VМојс. 8, 3). Нови Завет је експлицитан: „...Један је хлеб (Хлеб Причешћа), једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо” (I Кор. 10, 17). Излажући на другом месту истину о јединству Цркве, свети апостол Павле пише: „Једно тело, један Дух..., један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију...” (Еф. 4, 4 – 6). Смисао је увек исти: ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим (напомињемо да се у свим овим текстовима појмови Хлеб и Тело налазе на првом месту, чак пре појмова Дух Свети, Господ и Бог и Отац свију). Кратко и јасно речено, Црква је Евхаристија, а Евхаристија је Црква. Без Евхаристије, односно без светога Причешћа, Цркве нема. Надобудним „младим лавовима” квазимодерне, ултралибералне, „научне” теологије који своје текстове објављују махом на порталу Теологија.нет (што многи читају Теологија? Њет!) узалудан је сваки њихов покушај да ревидирају свето Јеванђеље и да свисока, „научно”, искритикују свете Оце и Учитеље Цркве и прикажу их било као незналице било као људе погрешних уверења у поређењу са високонаучном спремом њих самих, критичарâ, судијâ, пресудитељâ и својеврсних инквизитора, којима није потребан мандат и благослов јерархије да ауторитативно, а пре свега „оригинално”, излажу и тумаче садржај хришћанске вере. Разбуцао их је по шавовима (моја прим.)2. Света ложица („кашичица”) 2. Света ложица („кашичица”) Света ложица („кашичица”) – измишљени проблем измишљени проблем измишљени проблем Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. Исто тако, ни у којим условима, па ни у условима епидемије и 3 пандемије, ниједно људско биће не може да живи потпуно изоловано, без икаквог додира и заједнице са другим људским бићима, почевши од породице као основне ћелије друштва па до друштва у целини. Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. У неким од помесних Православних Цркава, па и у нашој, појединци су се досетили да причешћују на „првобитни“ начин, позивајући се на Литургију светог апостола Јакова, тако што ће верници сами узимати свети Агнец натопљен Крвљу Христовом и тако избећи опасност од евентуалне заразе (o tempora, o mores!). Прећуткују, међутим, да њихов начин причешћивања верникâ није ни налик начину причешћивања у Литургији Јаковљевој, на којој се сви причесници причешћују тако што им литург даје на руку честицу светог Агнеца (не узимају га, дакле, сами), а затим сви по реду помало испију из часног путира, као што чине и свештеници. Другим речима, свештеник причешћује њих онако како епископ причешћује њега. Заборављају, наравно, да ни тај њихов – тобоже стари, а заправо потпуно нови – начин причешћивања, с обзиром на све свештенорадње везане за Агнец, од проскомидије до његовог ломљења или сечења на честице пред само свето Причешће, не искључује могућност заразе уколико се прихвати теза да је могуће заразити се због причешћивања, вршеног на било који начин (јер је, Боже мој, 4 могло да се деси да све литургијске свештенорадње врши неко већ инфициран!). Ово би било смешно да није тужно. Рећи ћу успут да је и негативни однос према кашичици (правилно: светој ложици), наводно непознатој Цркви првих векова, не само литургички него и историјски неоправдан. У самим почецима свог историјског живота новозаветна Црква је имала веома мало чланова. После се број хришћана постепено повећавао захваљујући систематској мисионарској активности и делатном сведочењу вере од стране самих хришћана. Због тога су међу новокрштенима и међу онима који се причешћују – а добро знамо да су се у раној Цркви на свакој светој Литургији причешћивали сви присутни – већину чинили одрасли људи. Имамо, међутим, веома рана сведочанства, и то новозаветна, да Цркви нису приступали само појединци већ и читаве породице. Тако у Делима апостолским читамо о обраћенику Корнилију, римском официру у Кесарији, да је био „побожан и богобојазан са целим домом својим” (10, 1 – 2), вероватно као прозелит јудаизма, а затим га је крстио свети апостол Петар, бесумње са „целим домом његовим” (10, 3 – 48). У продужетку се наводи како се крстила Лидија из Тијатире и дом њен (16, 15), као што се, после чудесног ослобођења апостолâ Павла и Силе из тамнице, каже за тамничара: „И одмах се крсти он и сви његови“ (16, 33), а на исти начин и Крисп, старешина синагоге, „поверова у Господа са свим домом својим” (18, 8). Свети апостол Павле сведочи да је лично крстио „дом Стефанинов“ (I Кор. 1, 16; ср. 16, 15). Намерно смо подвукли изразе дом, цели дом и сви његови да би сваком било јасно да је реч о читавим породицама, укључујући, разуме се, и децу. Можемо ли замислити да прве хришћанске породице нису причешћивале и своју децу? А да ли је то било могуће онако како су се тада пречасном Крвљу Христовом причешћивали одрасли, пијењем из заједничког 5 путира? Свакако да није! Стога мирне душе можемо претпоставити да је причешћивање одојчади и дечице вршено кашичицом, као и данас, а да је кашичица после више векова уведена и за одрасле због мноштва причесника, што је искључивало могућност првобитне праксе причешћивања свих из само једног путира. Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. Чудног ли феномена: атеисти би да прописују Цркви шта сме, а шта не сме, и да собом замене владике и свештенике! У самој ствари на делу је најновији облик гоњења Цркве, незабележен у њеној историји, под маском бриге о људима. Сви ранији гонитељи, од Нерона до Хрушчова, гонили су хришћане грубом физичком силом – хапшењима, мучењима, тамновањем, прогонством, убијањем – само зато што верују у Христа. Модерни, „мутирани” гонитељи практикују софистициране, „хибридне” и „мрежне” методе, без примене физичког насиља, али са применом небивалог духовног насиља. Они – премда по правилу безбожници, у најбољем случају декларативни верници – покушавају да поробе Цркву, да је изнутра контролишу, да њоме изнутра управљају уместо њене богоустановљене законите 6 јерархије. Али труд им је узалудан: Цркву нико не може окупирати и подјармити, ни споља ни изнутра. Њу, по речима Самог њеног Оснивача, ни врата пакла неће надвладати (Мат. 16, 18). Њихово је људско – и само људско – право да не верују и да се не причешћују, а наше је људско – по нама и богодаровано – право да верујемо и да се причешћујемо. Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Зар сваког жаљења достојних христобораца и црквобораца? Уосталом, ми њих не мрзимо већ се и за њих молимо и желимо им свако добро на путу добра. Додуше, истине и искрености ради, морамо признати да могућност заразе преко светог Причешћа заступају – отворено или имплицитно, потпуно или делимично – и неки теолози који себе сматрају православним теолозима. Али њих демантују неоспорне историјске чињенице које показују да нису у праву и да се, нажалост, полако, али сигурно, крећу у правцу либералног, чак и ултралибералног протестантизма, а неки су, нажалост, у међувремену већ еволуирали у чистокрвне протестанте православног порекла. https://eparhijabacka.info/wp-content/uploads/2020/05/EP-BACKI-IRINEJ-O-PRICESCU-KORONA-2020.pdf
  3. Са жељом да Вам кажем неку реч и насликам слику у коју и сам верујем, сећам се осамдесетих година када сам у ужичкој Гимназији стицао знања изучавањем различитих световних наука. Тих година сам видео и сазнао како је могуће пропустити обичну дневну светлост кроз стаклену призму а да се у позадини добије спектар боја сличан дуги. Тада је тај призор изазвао у мени дивљење. Такође, отворио је и питање – Како једно обично стакло, у облику призме, чини таква чуда? У међувремену, свој живот и знање обогатио сам даровима Божијим који су ме научили да је Бог Творац и Сведржитељ и да види свет и човека до његове најскривеније мисли и најтананије боје. Потпуно сам сигуран да ћемо онога дана када изађемо пред Дародавца живота, стати пред Његову призму и бити разложени и показати се пред Њим и пред собом ко смо, какви смо, у кога Бога смо веровали и коме смо за живота служили. Из страха да то што будемо видели неће бити Добро за нас, пишем и Вама и себи, са жељом да на време, док смо још живи, искористимо живот као шансу како бисмо на прави начин открили у чему је смисао нашег живота и постојања. Некада су ђаци добијали домаћи задатак да за време распуста прочитају школску лектиру како би у датом тренутку показали знање из прочитаног. У нашем времену, ђаци мање читају и све чешће се уздају у шверц методе, попут читања скраћених верзија на интернету, шаптања и преписивања. У овој тачки наглашавам и верујем да ће се већина вас сложити са мном да је темељ наше вере унутрашњи осећај и реално знање, да је наш Бог изван и изнад наших људских подвала и превара. Верујемо, дакле, и знамо да је наш Бог, Бог љубави, али и Бог правде, Онај исти кога Матија Бећковић описује у поеми Богојављење: „А Бог као Бог, само ћути и гледа…“ Ћути, јер нам је све потребно рекао преко Сина свога, Исуса Христа, преко својих светитеља, и вековима нам то понавља кроз уста Цркве. Ко има уши да чује, ако жели – чуће. Гледа нас и хвала Му на томе, хвала што није окренуо главу од нас оваквих какви смо, а, поштења ради и исповести ради, признаћемо да смо далеко и од људи, а камоли од православних хришћана. Народ Светог Саве посвађан је и подељен. На место Бога ставио је многе лажне богове, и светске и наше. Тражимо спасење земаљско и кунемо се у пролазне страначке прваке, који данас јесу, а сутра их прекрива срам и заборав. Хвалимо се идолима политичким, спортским, музичким, модним и ко зна каквим. Тако смо, нажалост, заборавили и Прву и Другу заповест Божију: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене… „Не прави себи идола или каквог лика, немој им се клањати нити им служити.“ Псујемо када се ударимо по прсту, псујемо и за многе друге ситнице, а камоли у већим искушењима. То значи да нисмо научили ни Трећу заповест Божију: „Не узимај узалуд имена Господа Бога свога.“ Радимо недељом и празником, не поштујемо Божији календар, већ свако има свој, и не читамо поуку Четврте заповести Божије: „Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради…“, а седми посвети Богу и љубави према ближњима. Себични и горди, не поштујемо ни оца ни мајку, ни ближње своје. Обострано криви и родитељи и деца нашли су се у зачараном кругу где се заборавило ко је кога родио, ко је ђак, а ко учитељ. У том кругу не чује се Пета заповест Божија: „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде…“ Од Каина па до данас, брат не престаје да диже руку на брата, са лажном вером да ће без њега бити срећнији. Физички, али и духовно, насрће син на оца, отац на сина, муж на жену, жена на мужа, мафијаш на другог мафијаша… Свакодневно се убијамо речима. Питам се коме је Бог преко Мојсија упутио Шесту заповест: „Не убиj!“ Издаја љубавног и пријатељског завета, истополне везе и разни ријалити безобразлуци постали су свакодневна слика наших дана, стварајући код немоћног човека лажни осећај да је све то нормално. Потпуно раслабљени не умемо ни реч да изустимо, нити глас да дигнемо, против таквог зла. Када чују Седму заповест Божију: „Не чини прељубу“, (не)људи се смеју. Да се краде из градске и државне касе, нема збора, да краду сиромашни од богатих и богати од сиромашних – то је стварност, али се бојим да смо дошли до дна на коме се краде и у Цркви и из Цркве. Џаба је Господ поручио човеку у Осмој заповести: „Не кради.“ Ко има моћ и новац купиће са њима и диплому и посао и судију и сведока. Човек је изгубио лик Божији у себи и никада није био јефтинији. Некада је продавао веру за вечеру, а данас образ за сендвич. Оговарамо сви, заборављајући Бога и Девету заповест: „Не сведочи лажно…“ Завист сиромашних према богатима, немоћних према моћнима, подигла је енергију злобе до неслућених размера мржње која је далеко од Десете Божије заповести која упозорава: „Не пожели ништа туђе.“ Ова мала шетња кроз Закон Божији доводи нас до реалног закључка да смо далеко од Новог завета Господа нашег Исуса Христа који нас учи да љубимо Бога свога и ближње своје, јер како можемо рећи да волимо Бога кога не видимо, ако не волимо човека крај нас. Каква је наша вера ако том човеку радимо о глави и достојанству, како у кући, тако и у комшилуку и на послу. „А Бог као Бог, само ћути и гледа…“ Из ове долине туге и плача, раслабљености, чамотиње и депресије – ко ће нас избавити? Има ли лека за болесног човека наших дана? Одговор је јасан, поуздан и тачан: „Има лека!“ Сведоци смо да се данас на сваком ћошку отварају апотеке, али саветовање и са лекаром и са фармацеутом, као и употреба лекова, може само привремено залечити наше бољке. Хвала им на томе што ће залечити прехладу, продужити за неко време рад срца и зглобова, побољшати вид и слух, али нас не могу избавити, нити спасити од нашег највећег и последњег непријатеља – смрти. Једина апотека која вековима чува и прави Лек бесмртности јесте Црква и тај лек је одувек био бесплатан. Да бисмо пришли и узели овај Лек бесмртности неопходно је да будемо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Потребан нам је и минимални подвиг и преображај како би нам Свето Причешће било на здравље душе и тела. Не можемо постати православни хришћани ако нисмо људи са ликом и образом Божијим, а како ћемо постати људи, ако нисмо кадри да постимо душом и телом бар неколико седмица? Духовно осмишљена промена исхране мења из основа човеков смисао живота. Само стомаку угађати значи стомак претворити у божанство. Отежа ли тело пијанством и преједањем, и душа се приземљује и лепи за пролазно и привремено. Пост претвара и преображава људско тело у свете мошти, а преједање и клањање стомаку претвара га, прво у болесника, а на крају у гомилу трулог меса. Пост не убија и не умртвљује него васкрсава и оживљује човекову душу, а са њом и тело. Духовна димензија поста открива нам светињу самога хлеба који једемо и благословену употребу хране. Земља и све око нас представљају трпезу на којој је Бог, као вечни Домаћин, позвао све људе да се у заједништву са Њим хране Његовим даровима и да се са благодарношћу радују гледању лица Домаћина. Неморално је, злочин је, грешно је и безумно, понашати се у туђој кући безобразно и употребљавати храну у Његовој кући супротно Домаћиновој вољи. Још је већи злочин покушати убити Домаћина и Његову имовину прогласити својом, а јела са трпезе, припремљена за све госте, саможиво отимати само за себе, презирући тако друге госте и красти им залогаје из уста. Јесмо ли се препознали где смо и какви смо за трпезом Господњом? У пространом Божијем свету има места за све и свакога. У том свету изобиља дарова Божијих тужно је и срамотно да брат убија брата за стопу земље и недопустиво је да вршимо насиље над земљом и над небом трујући и њих и себе. Имајући све ово у виду, чини ми се да је само пост кадар да човека ослободи од похотне прождрљивости и од реалне опасности да и сам постане ствар међу стварима коју ће други употребити, искористити и одбацити. Онај који пости стиче искуство како је хлеб светиња. Добровољно га се одричући, човек сазнаје шта значи бити гладан и колико је хлеб битан за њега и његове ближње. Такав се сећа да у свету постоје милиони гладних и да су и они иконе Божије и да их Бог не заборавља. Само такав човек долази до истинског Смисла живота да је све што има примио на дар и зато долази у Цркву да благодари Богу на свему и за све. Кратко речено, као што цео човек учествује у греху, тако треба цео да се очисти и да своју душу и тело испуни врлинама. Наш човек се често правда речима Светог Писма: „Не улази грех на уста, него из уста…“, али то лажно правдање превиђа да из уста излази грех као похота за храном и пићем, грамзивост за земљом и одећом, похота за другим бићем, похота за новцем и влашћу. Нису, дакле, саме ствари оно што их чини отровним, већ наш однос према њима, неприродна везаност за њих и робовање њима. Отрежњен од себичности и гордости, човек схвата своје истинско призвање да буде богат Богом. Такав иде у Цркву како би своју глад нахранио Телом Христовим, а своју жеђ утолио Крвљу Христовом, јер зна да је то једина Трпеза после које неће бити гладан ни његов стомак ни његове очи. То је једини Извор Воде живе са кога се пије, а не жедни. Ово је кратка дијагноза, још краћа терапија и сигуран пут ка излечењу од свих наших болести и слабости, бесмисла и депресије. Ово је вековни пут који води до Христа и Лека бесмртности. Истовремено, то је пут који нас води и ка нама самима, нашем истинитом Ја, а не лажном. Тако просвећени и обожени излазимо изван врата Цркве и видимо свет другим очима. Причешћени Богом, добијамо призму Божију и сада знамо како Бог види свет и како ће видети и нас када изађемо пред Њега. Са Богом у себи, позвани смо на одговорност да се светли Светлост наша како би други људи видели наша добра дела и тако упознали Бога. Једно је сигурно, Бог верује у нас, гледа у нас, ћути и нада се сваком од нас, нашем оздрављењу и спасењу од греха и зла. Верујемо ли ми Богу? Драги пријатељи, пред нама је још један Васкрс. То је још једна прилика да се преобразимо на боље. То је шанса за нас како нас смрт не би пресрела неспремне и такве нас извела пред Бога, где бисмо могли чути те тешке речи: „Идите од мене јер вас не познајем.“ Сваки нови дан је нова шанса, нова нада, нова радост, а Васкрс је дан над данима, Празник над Празницима. Хвала Богу што смо још живи и што смо дочекали Васкрс. Христос Васкрсе! Заиста Васкрсе! Протојереј-ставрофор Милић Драговић Извор: Епархија жичка
  4. Крстопоклона недеља свечано је прослављена у острошкој светињи. Литургијским сабрањем началствовао је јеромонах Владимир (Палибрк), сабрат острошки уз саслужење јерођакона Романа. Након прочитаних еванђелских чтенија сабране је поучио отац Владимир говорећи о значају активног причешћивања, уз посебан нагласак да у овим тешким данима требамо још усрдније да приступамо светој Чаши и без сумње и страха, јер је причешће лек бесмртности. Видео: Острог ТВ студио
  5. Da vas vidim sada, dragi moji; svi ste vec, vise ili manje, ucestvovali u ovoj problematici polemisuci sa ovim ili onim, najmanje sa svesteniicma, cini mi se i malo pretearno puno sa nadobudnim vernicima, koji nikako da Bogoslovlje prepuste ljudima koji su za to skolovani i koji svojom sluzbom Hrista rukama obuhvataju; naravno da ne mislim na sve... no, to vec i sami iz iskustva znate. Tako da, zelim, ovaj prostor da svi iskoristimo kao poligon za vlastito poimanje ne samo ove problematike vec misli Istoka uopste. Te tananosti, nijanse, koje su za oko skoro neprimetne ali sustinski su bitne za jedan pravoslavni misaoni hod ka Hristu a u skladu Liturgijskog poziva - recimo, iz sve duse svoje i od svega uma svoga, recimo Vi ste na potezu... Mir Vam - Ugrin
  6. Многи од нас се плаше смрти. Верујемо у њу зато што нам је речено да ћемо умрети. Људи се идентификују са телима, а као што знамо, тела умиру. Међутим, нова научна теорија тврди да смрт није финалан догађај, пише Роберт Ланца, лекар и научник, директор Института за регенеративну медицину Астелас. Теорија биоцентризма Амерички научник др Роберт Ланца заинтригирао је многе пишући о вечном и фундаменталном питању: постоји ли живот после смрти. Његова теорија биоцентризма мења досадашњи поглед на свет и постојање, налажући да живот креира универзум, а не обрнуто. У књизи Биоцентризам: како су живот и свест кључеви за разумевање природе свемира, коју је 2009. године објавио са чувеним астрономом Бобом Берманом, Ланца објашњава да универзум постоји само захваљујући нашој свести ‒ живот и биологија су у центру стварности, што заузврат ствара универзум; сам универзум не ствара живот. Исто је и са концептима простора и времена, које професор Ланца описује као „једноставна оруђа ума". Према теорији биоцентризма, концепт смрти (који познајемо) не може постојати у правом смислу, идеја умирања је нешто што смо дуго учили да прихватимо, али у стварности само постоји „у нашим главама". Биоцентризам, др Роберт Ланца Бесконачан број универзума Један од добро познатих аспеката квантне физике јесте да одређена опажања не могу апсолутно бити предвиђена. Уместо тога, постоји читав низ могућих опсервација са различитом вероватноћом. Једно учестало објашњење, интерпретација „мноштва светова", тврди да свака од ових могућих опсервација кореспондира са другачијим универзумом (мултиверзум). Нова научна теорија названа биоцентризам мало је прочистила те идеје. Постоји бесконачан број универзума, и све што вероватно може да се деси, дешава се у њима. Смрт не постоји у правом смислу у овим сценаријима. Сви могући универзуми постоје у исто време, без обзира на то шта се у њима дешава. Иако су наша тела предодређена да буду уништена, осећај живота ‒ „Ко сам ја?", заправо је фонтана енергије од 20 вати која контролише мозак. Енергија никад не умире Међутим, ова енергија не нестаје након смрти. Један од најпоузданијих аксиома науке јесте да енергија никада не умире ‒ она не може бити створена ни уништена. Да ли се ова енергија преноси са једног света на други? Судећи по биоцентризму, простор и време нису тврди објекти каквим их сматрамо. Уколико махнете руком кроз ваздух - уколико уклоните све, шта је остало? Ништа. Иста ствар може се применити и на време. Ми не можемо да видимо ништа кроз кости које окружују наш мозак. Све што видимо и осећамо тренутно је вртлог информација који се дешава у нашој глави. Простор и време само су алати које користимо како бисмо све повезали. Смрт не постоји у ванвременском и беспросторном свету. На самом крају, чак је и Алберт Ајнштајн признао: „Мој стари пријатељ напустио је овај чудан свет испред мене. То не значи ништа. Људи попут нас знају да је разлика између прошлости, садашњости и будућности само тврдоглаво упорна илузија". Бесмртност не значи непрестано постојање у времену без краја, она је смештена ван времена. Приредио: Бранислав Јарић http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/2592791/nova-teorija-besmrtnosti.html
  7. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са Високопреосвећеним Архиепископом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и Чешке г. Георгијом и свештенством Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Николе на Пелевом бријегу код Подгорице, поводом храмовне славе ове светиње, празника Преноса моштију Светог Николаја, који се прославља 22. маја. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је казао да смо сви призвани да пијемо од воде бесмртности којом се побјеђује смрт и пролазност и да је Дух Свети онај који освећује све воде и кроз воде и преко воде у Тајни светога крштења, преображава и просвећује нас и све земаљске народе. Владика је казао да се том водом вјечнога и неполазнога живота напојио и Свети отац наш Николај коме је посвећен овај свети храм, као и сви свети који су Богу угодили кроз вјекове. Подсјетио је да су се кроз сву историју до данас милиони људи сабирали и сабирају са свих крајева земаљских око Христа Бога нашега као у Његово вријеме, и у додиру са Њим, кроз молитву служећи Му, безбројни су добили и добијају исцјељење душе и тијела. Високопреосвећени је казао да се данас Црква Божија – Црква Христова, једна света саборна апостолска Црква коју и ми исповједамо, раширила по читавом свијету и да нема мјеста на земаљском шару гдје се на свим земаљским језицима не поје ова Света служба Божија. Истакао је да данас на Пелевом бријегу нијесу сабрани само Братоножићи и људи из Црне Горе, већ и Архиепископ михаловско-кошицки г. Георгије који је донио благослов Свете браће Ћирила и Методија и благослов свештеномученика Станислава који је заједно са 50 наших свештеника бачен у јаму у Јадовно 1941. године, и нагласио да ће ових дана бити његово прослављање у Кошицама у Словачкој. По његовим ријечима о саборности и везаности у Цркви Божијој свих земаљских народа кроз вјекове, па и у наше вријеме и на овом мјесту, али и шире од њега, свједочи и данашње присуство Теофила из Колумбије, сестара монахиња из Русије, браће Кинеза који у Црној Гори граде ауто-пут. Говорећи о Светом Николају Митрополит је казао да се око његових светих моштију, које се чувају у Барију, сабирају не само Италијани, него сви хришћани, као и они који обнављају овај свети храм и ову свету обитељ, која је подигнута још у вријеме Ђурђа Бранковића: „Запустјела је била ова света обитељ и хвала Богу да се она поново обнавља благодарећи труду вашем, али нарочито жртви наше сестре Евлалије која је уградила своју младост и свој живот у ову светињу.“ Митрополит Амфилохије је изразио наду да ће сви помоћи обнови ове светиње и да ће се доњи дио конака, који је у вријеме краља Николе био намијењен за школу, а у којој сад нажалост нема дјеце, присајединити, вратити, манастирском конаку, истичући да су се тим поводом више пута обраћали Министарству просвјете Црне Горе. Подсјетио је да су све школе у вријеме краља Николе биле осниване у манастирима, па тако и школа у Братоножићима. Високопреосвећени владика је нагласио да сви треба да се просвете свјетлошћу истине Божије, јер као што је Господ говорио Јеврејима свога времена, истински слободан човјек је само онај који је слободан од гријеха, невјерја, маловјерја, сујеверја, лажне вјере: „И то Господ поручује данас свима нама, па и онима који су у Министарству просвјете, ако се ослободе од лажних учења и наука, ако отворе своје срце за истину Божију, вјечну и непрелазну, и за ову воду која отиче у живот вјечни, онда ће бити добро и за њих и за све наше школе.“ Помолио се да Господ и њих и све друге који чезну за истином, уразуми и просвјетли, а једна је истина, вјечна и непролазна, једна је вода живота којом се напајају сви они који су жедни Божије правде, истине љубави. „Нека је благословен овај свети празник и нека би Бог дао да се и ми обновимо том истином и Божијом љубављу и да васкрсне овај свети манастир који је кроз вјекове био мјесто гдје су се сабирали људи и напајали воде живота, истине. У ову светињу су уграђене кости ваших предака, крштене и миропомазане мошти, које су биле освећене и просвећене том вјечном истином и које су се напајале водом живота, и даље се напајају у вјечном Божијем царству Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега“, поручио је на крају своје архипастирске бесједе Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије обављен је опход око цркве а потом је благосиљан славски колач принет у част и спомен Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског чијом прославом Братоножићи настављају традицију својих предака сабирања на овом мјесту. Митрополит је честитајући славу још једном благословио Братоножиће наглашавајући да је ова светиња кроз вјекове сабирала све људе и земаљске народе и да ће тако бити и даље. Високопреосвећени владика Амфилохије са свештенством одслужио је помен проти Пеју Станојеву Балевићу, братоножићком војводи из 17. вијека и свим упокојеним православним хришћанима. Црквено-народни сабор на Пелевом бријегу настављен је пригодним културно-умјетничким програмом у којем су учествовали чланови удружења „Горска вила“ и гуслари Стеван Вујачић и отац Раде Радовић. Након тога је уприличена славска трпеза коју су припремили овогодишњи домаћини славе Милан Перовић и братство Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поручио је данас да се човјек на земљи не рађа за смрт и ништавило, већ за непролазност и да је много оних који су поклоници смрти и ништавила, клањајући се само човјеку. Високопреосвећени Митрополит је данас са свештенством служио Свету архијерејску литургију и годишњи помен Петру Пејовићу у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је Софија Сања. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је говорио о свом пријатељу Петру Додошанину и Женевљанину, чију годишњицу упокојења данас обиљежавамо, подсјетивши да је он био син бесмртности и непролазности, а не син смрти и пролазности. „Сав његов живот је провео у вјери у вјечно и непролазно, бесмртно људско достојанство и прешавши из овога пролазног живота у онај непролазни, он је управо доживио оно што ћемо и ми сви доживјети, тај пут непролазности, вјечности и бесмртности.“ Подсјетио је владика да је са Петром, заједно учио школу и науке Божије, те да познаје његову вјеру у Христа Бога живога коме је служио док је био овдје на земљи и коме и данас служи ушавши у непролазно вјечно Царство Његово. „Данас обиљежавајући годишњицу његовога упокојења, ми ево имамо и нову хришћанку Софију Сању која је примила, такође, Свету тајну крштења, тај квасац вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота и постала поклоница не смрти, него вјечности и непролазности, као и сви они који се крштавају у име Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога, који примају у себе тај дар вјечног и непролазног живота.“ Владика је нагласио да је то наше људско звање и да је то првенствено хришћанско призвање. Истакао је да је ова земља, овај народ кроз вјекове био поклоник бесмртности живога и вјечнога Бога, а не поклоник смрти, пролазности и ништавила. „Тек у ова новија времена кад су дошли лажни учитељи, отровани опаком болешћу- брозомором, они су посијали то сјеме смртности, пролазности и ништавила. Али, даће Бог и Свети Петар Цетињски и Свети Петар Ловћенски Тајновидац, да се поново умножи у нашим срцима и душама то сјеме којим се хранио Петар Јованов Крцунов и којим се хранимо и ми крштени у име Оца и Сина и Духа Светога.“ На крају Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се помолио да Господ Петру Пејовићу подари вјечни и блажени покој у Царству небеском, а његовој часној и честитој породици, сину и ћерци и супрузи, да наставе оним путем којим је ходио Петар, а свима нама да идемо тим путем који води у живот вјечни, који исцјељује од пролазности и смртности и дарује непролазност и бесмртност. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској гдје се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...