Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'беседа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 175 results

  1. Господ Христос је прошао кроз смрт у овоме свету. А, гле! Пророк Илија није прошао кроз капију смрти кроз коју пролазимо сви на свету. И узнео га Господ на Небо![2] Откуда то? Ради чега то? Отуда, браћо и сестре, што је он био неисказано велики Исповедник Бога Истинитог. Човек огњене вере, сав је био огањ! Његова вера само је огањ и пожар. Његов отац Савах, видео је Анђеле Божије, када се родио Пророк Илија, где га хране огњем и повијају огњем место пеленама. И цео живот његов био је огањ и пожар. Такав огањ вере спаљује прво у њему све страсти. Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој. Шта ја говорим? Он је спалио и смрт! Није било смрти између њега и Бога. Још нешто, најважније. Он је спалио ђавола и лажне богове овога света, и исповедао и проповедао Јединог Истинитог Бога. Гле, Његова молитва спаљује воду! Вода гори од његове речи – каква сила, каква моћ! Када је изашао на Кармилску гору да покаже Истинитог Бога Израиљском народу, а тада је у Израиљском народу било много незнабожаца, много њих који су поклекли пред лажним боговима и служили им заједно са царем Ахавом и са злом супругом Језавељом, видећи да је скоро остао сам, да је све напустило Истинитог Бога, Пророк Илија и Пророк Јелисеј сазивају Израиљски народ, и свештенике лажних богова, да сви они принесу жртву[3]. Нека они први принесу жртву својим боговима, па ћу и ја принети жртву Богу моме, и онда ћемо видети ко је Истинити Бог, рече Илија народу. Ако Бог мој с неба баци огањ на жртву и спали је – Он је Истинити Бог. Ако то учине служитељи Вала и незнабожачки богови, онда су они истинити. Народ пристаде и он учини те спремише жртву, прво за жречеве, за лажне богове, и за лажне свештенике. И они од јутра до мрака викаху око жртвеника и мољаху своје богове да запале жртву коју су они принели, али ништа не би од тога. Пошто је прошло много времена, а лажни свештеници нису могли призвати своје богове, Пророк Илија рече им: Шта је са вашим боговима, изгледа да су заузети другим пословима, или су легли да се одмарају, да спавају? И тако прође цео дан, и незнабожачки свештеници нису могли да низведу огањ с неба. Тада Пророк Илија исече жртву, метну је на жртвеник и дрва наоколо, а поред тога око жртвеника велики опкоп и тај опкоп напуни водом, и жртву прели водом. Тада се помоли Господу Богу Истинитоме да ниспошље огањ с Неба, да запали жртву и покаже Себе. И заиста, на његову молитву сиђе огањ с Неба и запали жртву, па изгори не само дрво, него се запали и вода и она изгори. Тада Израиљ повика: – Заиста је Бог Илијин Истинити Бог! Да![4] Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Да, ту силу васкршњу, ту победу над смрћу пре Господа Христа, а за време Пророка Илије, Пророк Илија је показао сам: васкрсао је сина удовице Сарептске и показао моћ Божију[5]. Да Бог и смрт побеђује и из смрти људска бића оживљава. Да, Свети Пророк Илија – то је најбогатији сиромах у овоме свету. Ништа није имао, осим тела и одела, а био ипак богатији од свих царева земаљских. Чиме? Богом! Његовом силом, Његовом моћи. Гле, он је као човек иако на земљи владао Небом, закључао Небо и три и по године није падала киша[6]. А кад је он хтео, помолио се Господу, Небо се отворило, киша је пала на земљу[7]. Таква је била сила његова. И не само то. Он је, како се дивно вели у црквеним песмама, други Претеча и први Јован Крститељ. Свети Пророк Илија други је Претеча, то јест, доћи ће на земљу пред Други Долазак Господа Христа, да сведочи за Њега, Истинитог Бога. Тада ће се он појавити не само телом, него и обучен у врећу, и сведочиће Господа Христа. Из његових уста, вели се у Светом Писму, огањ ће да бије. Биће му дата власт од Бога да земљу удари сваком муком, да људе тргне, да људе освести, да људе приведе покајању пред Истинитим Богом. То ће бити пред Други Долазак Господа Христа[8]. Пророк Илија, човек јачи од смрти, јачи од греха, јачи од страсти, јачи од свих ђавола, доћи ће на земљу да сведочи Господа Христа и тада ће га убити на земљи. И он ће проћи кроз смрт као и остала људска бића[9]. Његове су молитве увек моћне, увек силне, као огањ. Нека буду у помоћ свима нама. Нека Свети Илија помаже свима нама. И ми, када му се обраћамо молитвама својим, знајмо да је он тако моћан и силан пред Богом, једини са телом људским у небеским световима. Да може измолити и за нас све оно што молимо од Њега, да посредује пред Богом. Нека би његове свете молитве и молитве свих Пророка и свих Светитеља, на челу са Пресветом Богомајком, водиле нас кроз овај свет, удостојиле Небеског Царства. Да бисмо изишавши из овог тела, и ми са вером и смиреношћу поклонили се великом и славном Пророку и молили га да нам осигура Царство Небеско. Да би заслужили и славили Господа Христа, Коме је он тако ревносно и тако самопрекорно служио. Нека његове молитве буду наши вођи и васпитачи у овоме свету. Амин.
  2. Данас Црква слави најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божијој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо[1]. Са телом узнео на Небо, шта је то? Господ Христос је прошао кроз смрт у овоме свету. А, гле! Пророк Илија није прошао кроз капију смрти кроз коју пролазимо сви на свету. И узнео га Господ на Небо![2] Откуда то? Ради чега то? Отуда, браћо и сестре, што је он био неисказано велики Исповедник Бога Истинитог. Човек огњене вере, сав је био огањ! Његова вера само је огањ и пожар. Његов отац Савах, видео је Анђеле Божије, када се родио Пророк Илија, где га хране огњем и повијају огњем место пеленама. И цео живот његов био је огањ и пожар. Такав огањ вере спаљује прво у њему све страсти. Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој. Шта ја говорим? Он је спалио и смрт! Није било смрти између њега и Бога. Још нешто, најважније. Он је спалио ђавола и лажне богове овога света, и исповедао и проповедао Јединог Истинитог Бога. Гле, Његова молитва спаљује воду! Вода гори од његове речи – каква сила, каква моћ! Када је изашао на Кармилску гору да покаже Истинитог Бога Израиљском народу, а тада је у Израиљском народу било много незнабожаца, много њих који су поклекли пред лажним боговима и служили им заједно са царем Ахавом и са злом супругом Језавељом, видећи да је скоро остао сам, да је све напустило Истинитог Бога, Пророк Илија и Пророк Јелисеј сазивају Израиљски народ, и свештенике лажних богова, да сви они принесу жртву[3]. Нека они први принесу жртву својим боговима, па ћу и ја принети жртву Богу моме, и онда ћемо видети ко је Истинити Бог, рече Илија народу. Ако Бог мој с неба баци огањ на жртву и спали је – Он је Истинити Бог. Ако то учине служитељи Вала и незнабожачки богови, онда су они истинити. Народ пристаде и он учини те спремише жртву, прво за жречеве, за лажне богове, и за лажне свештенике. И они од јутра до мрака викаху око жртвеника и мољаху своје богове да запале жртву коју су они принели, али ништа не би од тога. Пошто је прошло много времена, а лажни свештеници нису могли призвати своје богове, Пророк Илија рече им: Шта је са вашим боговима, изгледа да су заузети другим пословима, или су легли да се одмарају, да спавају? И тако прође цео дан, и незнабожачки свештеници нису могли да низведу огањ с неба. Тада Пророк Илија исече жртву, метну је на жртвеник и дрва наоколо, а поред тога око жртвеника велики опкоп и тај опкоп напуни водом, и жртву прели водом. Тада се помоли Господу Богу Истинитоме да ниспошље огањ с Неба, да запали жртву и покаже Себе. И заиста, на његову молитву сиђе огањ с Неба и запали жртву, па изгори не само дрво, него се запали и вода и она изгори. Тада Израиљ повика: – Заиста је Бог Илијин Истинити Бог! Да![4] Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог. Да, ту силу васкршњу, ту победу над смрћу пре Господа Христа, а за време Пророка Илије, Пророк Илија је показао сам: васкрсао је сина удовице Сарептске и показао моћ Божију[5]. Да Бог и смрт побеђује и из смрти људска бића оживљава. Да, Свети Пророк Илија – то је најбогатији сиромах у овоме свету. Ништа није имао, осим тела и одела, а био ипак богатији од свих царева земаљских. Чиме? Богом! Његовом силом, Његовом моћи. Гле, он је као човек иако на земљи владао Небом, закључао Небо и три и по године није падала киша[6]. А кад је он хтео, помолио се Господу, Небо се отворило, киша је пала на земљу[7]. Таква је била сила његова. И не само то. Он је, како се дивно вели у црквеним песмама, други Претеча и први Јован Крститељ. Свети Пророк Илија други је Претеча, то јест, доћи ће на земљу пред Други Долазак Господа Христа, да сведочи за Њега, Истинитог Бога. Тада ће се он појавити не само телом, него и обучен у врећу, и сведочиће Господа Христа. Из његових уста, вели се у Светом Писму, огањ ће да бије. Биће му дата власт од Бога да земљу удари сваком муком, да људе тргне, да људе освести, да људе приведе покајању пред Истинитим Богом. То ће бити пред Други Долазак Господа Христа[8]. Пророк Илија, човек јачи од смрти, јачи од греха, јачи од страсти, јачи од свих ђавола, доћи ће на земљу да сведочи Господа Христа и тада ће га убити на земљи. И он ће проћи кроз смрт као и остала људска бића[9]. Његове су молитве увек моћне, увек силне, као огањ. Нека буду у помоћ свима нама. Нека Свети Илија помаже свима нама. И ми, када му се обраћамо молитвама својим, знајмо да је он тако моћан и силан пред Богом, једини са телом људским у небеским световима. Да може измолити и за нас све оно што молимо од Њега, да посредује пред Богом. Нека би његове свете молитве и молитве свих Пророка и свих Светитеља, на челу са Пресветом Богомајком, водиле нас кроз овај свет, удостојиле Небеског Царства. Да бисмо изишавши из овог тела, и ми са вером и смиреношћу поклонили се великом и славном Пророку и молили га да нам осигура Царство Небеско. Да би заслужили и славили Господа Христа, Коме је он тако ревносно и тако самопрекорно служио. Нека његове молитве буду наши вођи и васпитачи у овоме свету. Амин. View full Странице
  3. Да их не веже за земљу, иако им је обећао Земљу Обећану, него да их веже за Небо јер - Небо је Земља Обећана. Али, на Небо се одлази са земље. Подножје Неба је земља. И ово место данас, овде, овај нови Кармил - и од данас да га зовемо Кармил, може и Илијина главица али и Кармил, јер личи на гору Кармил - то је подножје Неба. Одавде идемо ка Небу али стојећи на земљи. Бог је тако Јеврејима, парадоксално, чудесно, рекли бисмо данашњим језиком - дијалектички, дао земљу, али уствари од ње саме не могу живети. Могу, али ако се буду везивали за Небо. И зато је Бог повремено давао кишу, и даје, и чудно је да таква пустиња кад падне киша одједном процвета. Као овде код нас на Билећком језеру, вода се по три године не повуче, нарочито овамо према Добрићеву, рекао би човек - све је угинуло. А чим се повуче, за кратко време избију биљке, семена, жива бића. Тако је у Јудеји, чим падне киша одмах све озелени. Зато и каже Пророк: "Процвета пустиња, Господе, као крин." Али замислите три и по године да нема кише! Сви извори земље уствари се напајају са неба. А опет, небо прима од земље кишу, јер горе испарава вода и горе се претвара у кишу и пада доле. То је то чудесно ткање, та размена, та циркулација, као крвоток земља и небо се везују. И Господ је дао Јеврејима као Земљу обећану у којој тече мед и млеко. Мало је меда а још мање млека у Палестини али га има, да им наговести да смо Рај који смо имали на земљи изгубили и данас је Рај на Небу, и да се везујемо за Небо. Пророк Илија је био Пророк тога, сведок тога. И чудесан је цео његов живот, његово служење Господу. Али и строгост његова. У једној црквеној песми посвећеној Пророку каже се да је и Бог очекивао да Илија пусти кишу. И Милостиви и Милосрдни и Човекољубиви је гледао да умекша срце строгога и ревноснога Пророка који је говорио: "Ревнујући поревновах за Господа". И није попуштао. Јер Илија је чак био љут кад је Господ ''олако'', тј. не олако него лако, брзо опростио људима после и дао богату кишу. Зли цар је владао, Ахав, и још злија жена његова језавеља. Заводили су народ. Она је имала око себе, што би данас рекли - ''невладине организације'', новинаре, сву булументу од четири стотине њих који су свакодневно за трпезом њеном царском седели и ''чешали им уши'' што каже Апостол, тј. угађали им, говорили им оно што је њима угодно, као што данас чујемо, свашта говоре. Синоћ сам добио једно писмо, од једне девојке из Крушевца која говори како је ових дана пратила како чешу уши разноразне улизице а уствари варају народ. Тако су лажни пророци Језавељини лагали народ. И дошло је дотле да је Бог надахнуо Илију да позове народ на гору Кармил и да тамо поделе мегдан. Одсудну битку. Хоћете ли 'рамати на оба колена? И на једно и на друго. Пошто има несрећника који запале неколико свећа, али онда једну и ђаволу - можда ће требати! Таква половичност је поразна. То је као кад би у мед сипао мало отрова, али довољно је и мало отрова да отрује сав мед. Ако у отров сипаш меда неће се много променити његов састав! Тако је то чудно, да је зло привлачније, да је зло моћније, зато што ми прилажемо своје срце, своју вољу њему и оно постаје моћно. Каже Св. Владика Николај, један пророк попут Илије, наших дана, нашега доба: "Кажете да је свет јак и моћан. Избаците га из срца па ћете видети колико је слабић!" Кроз срце наше, кроз вољу нашу, кроз сагласност нашу, кроз подршку нашу постаје моћан и ђаво и грех и зло и све оно што нас одваја од Бога. Зато Господ говори: "Сине, дај ми срце своје!" Илија је дао срце Господу и ревновао за Господа и сагоревао је. И учинио је чудо на гори Кармилу, кад је четири стотине лажних пророка молило бога њиховог коме су служили, Ваала - једно божанство попут данас духа епохе, или духа Европе, или евро-атлантске интеграције или лажних других парола које су уствари нова божанства, лажна, да привуку људе да идемо за њима - тако су они молили Ваала, и боли се, и печили се, и гребли се не би ли изазвали... А Илија, такав строг Пророк Божији, чак се потсмевао! Рекао је речи које Св. Писмо благо преноси: "Можда је заузет неким послом!?", што би било на данашњем језику: "Можда је отишао у заход, зовите га, вичите, можда спава!" Илија се шегачи са њима! Јер зна и верује у Бога Живога. И кад је прошло и подне, а они ништа нису успели, онда је Илија: "Склоните се!" Па ископа један канал, па двадесет каменова, па положи цепанице а онда положи жртву, па још донесе кофе воде, па три пута, тако да се сав тај канал около, опкоп, напунио водом и је клекао и молио се: "Господе Саваоте, види, покажи овоме народу Ко је Истинити Бог!" И сиђе огањ с Неба и спали жртву! И народ је поверовао опет Богу Истинитоме. А Илија их одвео, овако, у један поток испод, и све их поклао. Како је могао, четири стотине!? Али, тако каже Св. Писмо, вероватно му је народ хватао. Није окрвавио руке него је опрао руке јер је опрао народ од зле крви лажних пророка. Тако је у Старом Завету било, у Новом Завету не бива тако али бива искључење, удаљење, изопштење лажних служитеља лажним боговима. И онда се Илија помолио, клекао. Потресно је како је описано то његово клечање. "Погледај, де", каже слушчету својем, "има ли шта?" -"Па", каже, "нема ништа." Па поново, па каже види отуда од мора - Кармил је изнад Средоземног мора, па можда једно седамдесетак километара, можда нема ни толико, он је по дужини пружен, од Хаифе па по дужини морском обалом, па мало свраћа унутра, у правцу Јерусалима - појави се један облак, па још каже Ахаву: "Иди, иди, ухватиће те киша па још нећеш моћи отићи!" И, пала је киша! На реч Пророка Илије отворило се Небо. Нека би Господ дао да се наше срце отвори ревношћу, или верношћу Господњом. Био је и он човек, слаб је био, док га је благодат држала громове је везивао, небо затварао. Али када је после овога догађаја Језавеља запретила да ће га убити, бежао је четрдесет дана и ноћи. Одатле, од Јудеје до Синаја, иде се данас аутобусима једно - најмање - десетак сати, тамо до Хорива где се јављао Бог Мојсију, Господ из купине, Христос из Богородице и онда горе, у наставку је Синај. Као кад би се сада одавде, мали благ превој, па се, рецимо, дизао одмах Леотар спојен са овим. Тако је изнад Хорива Синај. И још друга чуда описују писци у Књизи о Царевима, великога Илије. Велики је био благодаћу, велики својом ревношћу. Велики оданошћу Богу, велики и строгошћу и милостивошћу. Како је наступио строго према овој удовици, мученици, која има синчића и има само мали крчаг уља, ћасу једну, и мало брашна у копањи: "Дај ми спреми да једем!" - "Па немам ништа више, само мало а ја и дете, па ако теби дамо шта ћемо ми?" "Спреми ти мени да једем !" Као да је рекао: "Шта мене брига за тебе и твоје дете!" Тако некада Бог наступа оштро, строго, а ми чекамо да Он приђе нама како ми очекујемо. "Што он тако виче" кажу мени кол'ко пута. Без обзира што ја дрско, грубо наступам, али не гледајте како ја наступам него шта је вама добро и корисно. Где год сам наступио, сви гледају шта сам и како сам а не да ли је то њима добро! Тако би могла и Сарептска удовица да каже: "Шта он хоће, дош'о да ми поједе и ово што имам!?" Буди Бог с нама! Не гледајте Божији наступ и наступ људи - наравно ја нисам Бог, али надам се, хоћу да будем и у служби сам Богу - али гледајте шта је на добро вама. А не како да би Бога прилагођавали нама! Онда би Бога по својој слици и прилици. Него примајмо живот као што га и примамо, на крају крајева, али нас скупо кошта уместо да га примамо једноставно. "То те снашло, то те допало!" Тако је говорио у своје време мени Патријарх Герман: "То те снашло, то те допало, немој сад да цео свет бунтујеш против тога!" И Илија, док је он то јео, дете умре. "Аман! Иди од мене", каже жена, "несрећу си ми донео у кућу! Ем си ми појео све што имам, ем си ми дете усмртио!" Илија ћути. "Дај ми дете!" Оде горе и почне да се моли. И врати се душа детиња и наравно - жена препорођена. Али само њој је Господ дошао, каже Јеванђеље. Такве су Божије посете, чудне, несхватљиве за нас али увек спасоносне. Било да нас милује било да нас кара, било да нас мази било да нас бије, знајте да је Његова рука увек целебна. И не гледајте себе и себе, из свог дурбина. Као кад бих ја сад уперио одавде сад у Попово поље дурбинчић и она мала, мала боја - она је мерило целог поповог поља! И видим само кроз тај мој дурбин! Тако, на жалост, људи неки гледају, по себи и кроз себе мере. Наравно, и не можемо да изађемо из себе, али можемо да отворимо срце своје. Тако се срце ове честите удовице отворило и добило сина назад. И добила је чудо Божије, и умножило се у њеној карлици брашно и у њеном крчагу уље. "И неће нестати", рекао је пророк. То је то чудо благодати Божије. Нека би Пророк Илија нас запалио том ревношћу, трпљењем, тим страхом Божијим. Па и кад се уплашимо да се уплашимо скрено! Српски народ има пословицу из песме коју ретко који народ има: "Треба бити кадар стићи", значи ревновати, борити се, трудити се, нема пораза, нема, али понекад "и утећи", каже, а најважније је "и на страшном месту постојати". Опстанак и постојаност, то је карактеристика оних који имају веру у Бога и који од Бога очекују решење. Никад није ништа изгубљено док имамо Бога. Што већа невоља, што већа патња, што већа пропаст - то је већа нада спасења. "И када немаш ни у шта да се надаш", каже Св. Златоуст, "управо тада имаш највећу основу за веру и наду." Јер имаш Бога. Нека би нам Св. Илија дао ту веру, то смирење, тај страх Божији, то осећање слабости своје људске. Ево чули смо псалам кад певамо и ја га много волим, сто други: "Господе шта сам ја? Ништа! Цвет који прецвета. Изиђе дух и врати се у прах свој. У земљу одакле је и узет. А Твоја милост Господе ..." Он наспрам те милости, пред том милошћу посматра себе и говори као што је Јов говорио: "Ако ме и убије ја ћу опет живети, ја ћу Га опет славити!" Како - парадоксално! То сам говорио једном у Академији, па су слушали академици а само се чистачица у ходнику прекрстила јер је чула реч, хвала Богу да се и у Академији чује реч. А господа су уских глава, још ужих срдаца питала: "Како то - ако ме и убије славићу га? То је бесмислено." Није бесмислено него је надсмислено! Пресмислено! Више него смислено, јер је Божије. Тако да ходимо вером, децо. Као Пророк Илија. Да гледамо, да гледамо, да будемо трезвени. Не да спавамо: кад служимо да спавамо! Него да пак преко свега гледамо Бога. "Кад имамо грехе", каже Св. Антоније, "стави своје грехе преда се и преко њих гледај Бога. "Грехота је, хула је на Бога да греси постану већи од Бога! Као да је Он неки мизеран који ће сада да се разрачунава са нама! Ко мало зрно песка кад бацимо у море: нит га заталаса, нит га потресе, само нестане. Тако су сви наши греси пред пучином милости Божије. Али то треба стварно да Њему посветимо. Такав је Илија био: комплексан човек, дубок човек, срашан човек, човек слаб - све је било у њему! Нека би нам дао, од Господа измолио кишу и росу, по речи његовој данас. Нека би нам дао милост Господњу која се у Старом Завету зове милост а у Новом се зове благодат. Милост - то је као да удељујеш, дајеш милостињу, а благодат је пуни дар од срца. Е Господ је зато дошао, да све што даје, даје као благодат. Господу Човекољубивоме, Који таквог Пророка има, данас слављенога, нека је слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Српска Православна Црква
  4. Данас је велики празник Пророка Илије Тесвићанина, названога и громовник, који заповеда муњама и громовома, заповеда небу да не да три и по године кише и росе и каже да неће бити кише и росе до на век његов. Палестина је ионако сушна, врућа, и замислите још три и по године да не буде кише. Што је Бог довео Израиљски народ у Јудеју? Северни део је равничарски и плоднији али јужни део је пустиња и што је Бог довео Јевреје у пустињу? Да их не веже за земљу, иако им је обећао Земљу Обећану, него да их веже за Небо јер - Небо је Земља Обећана. Али, на Небо се одлази са земље. Подножје Неба је земља. И ово место данас, овде, овај нови Кармил - и од данас да га зовемо Кармил, може и Илијина главица али и Кармил, јер личи на гору Кармил - то је подножје Неба. Одавде идемо ка Небу али стојећи на земљи. Бог је тако Јеврејима, парадоксално, чудесно, рекли бисмо данашњим језиком - дијалектички, дао земљу, али уствари од ње саме не могу живети. Могу, али ако се буду везивали за Небо. И зато је Бог повремено давао кишу, и даје, и чудно је да таква пустиња кад падне киша одједном процвета. Као овде код нас на Билећком језеру, вода се по три године не повуче, нарочито овамо према Добрићеву, рекао би човек - све је угинуло. А чим се повуче, за кратко време избију биљке, семена, жива бића. Тако је у Јудеји, чим падне киша одмах све озелени. Зато и каже Пророк: "Процвета пустиња, Господе, као крин." Али замислите три и по године да нема кише! Сви извори земље уствари се напајају са неба. А опет, небо прима од земље кишу, јер горе испарава вода и горе се претвара у кишу и пада доле. То је то чудесно ткање, та размена, та циркулација, као крвоток земља и небо се везују. И Господ је дао Јеврејима као Земљу обећану у којој тече мед и млеко. Мало је меда а још мање млека у Палестини али га има, да им наговести да смо Рај који смо имали на земљи изгубили и данас је Рај на Небу, и да се везујемо за Небо. Пророк Илија је био Пророк тога, сведок тога. И чудесан је цео његов живот, његово служење Господу. Али и строгост његова. У једној црквеној песми посвећеној Пророку каже се да је и Бог очекивао да Илија пусти кишу. И Милостиви и Милосрдни и Човекољубиви је гледао да умекша срце строгога и ревноснога Пророка који је говорио: "Ревнујући поревновах за Господа". И није попуштао. Јер Илија је чак био љут кад је Господ ''олако'', тј. не олако него лако, брзо опростио људима после и дао богату кишу. Зли цар је владао, Ахав, и још злија жена његова језавеља. Заводили су народ. Она је имала око себе, што би данас рекли - ''невладине организације'', новинаре, сву булументу од четири стотине њих који су свакодневно за трпезом њеном царском седели и ''чешали им уши'' што каже Апостол, тј. угађали им, говорили им оно што је њима угодно, као што данас чујемо, свашта говоре. Синоћ сам добио једно писмо, од једне девојке из Крушевца која говори како је ових дана пратила како чешу уши разноразне улизице а уствари варају народ. Тако су лажни пророци Језавељини лагали народ. И дошло је дотле да је Бог надахнуо Илију да позове народ на гору Кармил и да тамо поделе мегдан. Одсудну битку. Хоћете ли 'рамати на оба колена? И на једно и на друго. Пошто има несрећника који запале неколико свећа, али онда једну и ђаволу - можда ће требати! Таква половичност је поразна. То је као кад би у мед сипао мало отрова, али довољно је и мало отрова да отрује сав мед. Ако у отров сипаш меда неће се много променити његов састав! Тако је то чудно, да је зло привлачније, да је зло моћније, зато што ми прилажемо своје срце, своју вољу њему и оно постаје моћно. Каже Св. Владика Николај, један пророк попут Илије, наших дана, нашега доба: "Кажете да је свет јак и моћан. Избаците га из срца па ћете видети колико је слабић!" Кроз срце наше, кроз вољу нашу, кроз сагласност нашу, кроз подршку нашу постаје моћан и ђаво и грех и зло и све оно што нас одваја од Бога. Зато Господ говори: "Сине, дај ми срце своје!" Илија је дао срце Господу и ревновао за Господа и сагоревао је. И учинио је чудо на гори Кармилу, кад је четири стотине лажних пророка молило бога њиховог коме су служили, Ваала - једно божанство попут данас духа епохе, или духа Европе, или евро-атлантске интеграције или лажних других парола које су уствари нова божанства, лажна, да привуку људе да идемо за њима - тако су они молили Ваала, и боли се, и печили се, и гребли се не би ли изазвали... А Илија, такав строг Пророк Божији, чак се потсмевао! Рекао је речи које Св. Писмо благо преноси: "Можда је заузет неким послом!?", што би било на данашњем језику: "Можда је отишао у заход, зовите га, вичите, можда спава!" Илија се шегачи са њима! Јер зна и верује у Бога Живога. И кад је прошло и подне, а они ништа нису успели, онда је Илија: "Склоните се!" Па ископа један канал, па двадесет каменова, па положи цепанице а онда положи жртву, па још донесе кофе воде, па три пута, тако да се сав тај канал около, опкоп, напунио водом и је клекао и молио се: "Господе Саваоте, види, покажи овоме народу Ко је Истинити Бог!" И сиђе огањ с Неба и спали жртву! И народ је поверовао опет Богу Истинитоме. А Илија их одвео, овако, у један поток испод, и све их поклао. Како је могао, четири стотине!? Али, тако каже Св. Писмо, вероватно му је народ хватао. Није окрвавио руке него је опрао руке јер је опрао народ од зле крви лажних пророка. Тако је у Старом Завету било, у Новом Завету не бива тако али бива искључење, удаљење, изопштење лажних служитеља лажним боговима. И онда се Илија помолио, клекао. Потресно је како је описано то његово клечање. "Погледај, де", каже слушчету својем, "има ли шта?" -"Па", каже, "нема ништа." Па поново, па каже види отуда од мора - Кармил је изнад Средоземног мора, па можда једно седамдесетак километара, можда нема ни толико, он је по дужини пружен, од Хаифе па по дужини морском обалом, па мало свраћа унутра, у правцу Јерусалима - појави се један облак, па још каже Ахаву: "Иди, иди, ухватиће те киша па још нећеш моћи отићи!" И, пала је киша! На реч Пророка Илије отворило се Небо. Нека би Господ дао да се наше срце отвори ревношћу, или верношћу Господњом. Био је и он човек, слаб је био, док га је благодат држала громове је везивао, небо затварао. Али када је после овога догађаја Језавеља запретила да ће га убити, бежао је четрдесет дана и ноћи. Одатле, од Јудеје до Синаја, иде се данас аутобусима једно - најмање - десетак сати, тамо до Хорива где се јављао Бог Мојсију, Господ из купине, Христос из Богородице и онда горе, у наставку је Синај. Као кад би се сада одавде, мали благ превој, па се, рецимо, дизао одмах Леотар спојен са овим. Тако је изнад Хорива Синај. И још друга чуда описују писци у Књизи о Царевима, великога Илије. Велики је био благодаћу, велики својом ревношћу. Велики оданошћу Богу, велики и строгошћу и милостивошћу. Како је наступио строго према овој удовици, мученици, која има синчића и има само мали крчаг уља, ћасу једну, и мало брашна у копањи: "Дај ми спреми да једем!" - "Па немам ништа више, само мало а ја и дете, па ако теби дамо шта ћемо ми?" "Спреми ти мени да једем !" Као да је рекао: "Шта мене брига за тебе и твоје дете!" Тако некада Бог наступа оштро, строго, а ми чекамо да Он приђе нама како ми очекујемо. "Што он тако виче" кажу мени кол'ко пута. Без обзира што ја дрско, грубо наступам, али не гледајте како ја наступам него шта је вама добро и корисно. Где год сам наступио, сви гледају шта сам и како сам а не да ли је то њима добро! Тако би могла и Сарептска удовица да каже: "Шта он хоће, дош'о да ми поједе и ово што имам!?" Буди Бог с нама! Не гледајте Божији наступ и наступ људи - наравно ја нисам Бог, али надам се, хоћу да будем и у служби сам Богу - али гледајте шта је на добро вама. А не како да би Бога прилагођавали нама! Онда би Бога по својој слици и прилици. Него примајмо живот као што га и примамо, на крају крајева, али нас скупо кошта уместо да га примамо једноставно. "То те снашло, то те допало!" Тако је говорио у своје време мени Патријарх Герман: "То те снашло, то те допало, немој сад да цео свет бунтујеш против тога!" И Илија, док је он то јео, дете умре. "Аман! Иди од мене", каже жена, "несрећу си ми донео у кућу! Ем си ми појео све што имам, ем си ми дете усмртио!" Илија ћути. "Дај ми дете!" Оде горе и почне да се моли. И врати се душа детиња и наравно - жена препорођена. Али само њој је Господ дошао, каже Јеванђеље. Такве су Божије посете, чудне, несхватљиве за нас али увек спасоносне. Било да нас милује било да нас кара, било да нас мази било да нас бије, знајте да је Његова рука увек целебна. И не гледајте себе и себе, из свог дурбина. Као кад бих ја сад уперио одавде сад у Попово поље дурбинчић и она мала, мала боја - она је мерило целог поповог поља! И видим само кроз тај мој дурбин! Тако, на жалост, људи неки гледају, по себи и кроз себе мере. Наравно, и не можемо да изађемо из себе, али можемо да отворимо срце своје. Тако се срце ове честите удовице отворило и добило сина назад. И добила је чудо Божије, и умножило се у њеној карлици брашно и у њеном крчагу уље. "И неће нестати", рекао је пророк. То је то чудо благодати Божије. Нека би Пророк Илија нас запалио том ревношћу, трпљењем, тим страхом Божијим. Па и кад се уплашимо да се уплашимо скрено! Српски народ има пословицу из песме коју ретко који народ има: "Треба бити кадар стићи", значи ревновати, борити се, трудити се, нема пораза, нема, али понекад "и утећи", каже, а најважније је "и на страшном месту постојати". Опстанак и постојаност, то је карактеристика оних који имају веру у Бога и који од Бога очекују решење. Никад није ништа изгубљено док имамо Бога. Што већа невоља, што већа патња, што већа пропаст - то је већа нада спасења. "И када немаш ни у шта да се надаш", каже Св. Златоуст, "управо тада имаш највећу основу за веру и наду." Јер имаш Бога. Нека би нам Св. Илија дао ту веру, то смирење, тај страх Божији, то осећање слабости своје људске. Ево чули смо псалам кад певамо и ја га много волим, сто други: "Господе шта сам ја? Ништа! Цвет који прецвета. Изиђе дух и врати се у прах свој. У земљу одакле је и узет. А Твоја милост Господе ..." Он наспрам те милости, пред том милошћу посматра себе и говори као што је Јов говорио: "Ако ме и убије ја ћу опет живети, ја ћу Га опет славити!" Како - парадоксално! То сам говорио једном у Академији, па су слушали академици а само се чистачица у ходнику прекрстила јер је чула реч, хвала Богу да се и у Академији чује реч. А господа су уских глава, још ужих срдаца питала: "Како то - ако ме и убије славићу га? То је бесмислено." Није бесмислено него је надсмислено! Пресмислено! Више него смислено, јер је Божије. Тако да ходимо вером, децо. Као Пророк Илија. Да гледамо, да гледамо, да будемо трезвени. Не да спавамо: кад служимо да спавамо! Него да пак преко свега гледамо Бога. "Кад имамо грехе", каже Св. Антоније, "стави своје грехе преда се и преко њих гледај Бога. "Грехота је, хула је на Бога да греси постану већи од Бога! Као да је Он неки мизеран који ће сада да се разрачунава са нама! Ко мало зрно песка кад бацимо у море: нит га заталаса, нит га потресе, само нестане. Тако су сви наши греси пред пучином милости Божије. Али то треба стварно да Њему посветимо. Такав је Илија био: комплексан човек, дубок човек, срашан човек, човек слаб - све је било у њему! Нека би нам дао, од Господа измолио кишу и росу, по речи његовој данас. Нека би нам дао милост Господњу која се у Старом Завету зове милост а у Новом се зове благодат. Милост - то је као да удељујеш, дајеш милостињу, а благодат је пуни дар од срца. Е Господ је зато дошао, да све што даје, даје као благодат. Господу Човекољубивоме, Који таквог Пророка има, данас слављенога, нека је слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Наиме, у српској историји ћемо пронаћи људе које су верне аналогије старозаветним личностима, патријарсима и пророцима по значају за свој народ. Тако је Стефан Немања односно Симеон Мироточиви по свом значају за Србе исто што је и Авраам по свом значају за Јевреје, а заслуге Светог Саве у погледу црквеног устројства за Србе су исте као и заслуге Мојсеја за Јевреје у погледу старозаветног Закона. Ко је онда међу нашим историјским личностима аналогија за Светог Илију? То је сваки онај Србин који је храбар, истинит и веран Богу да изобличи грехе свога народа и његово неверство према Господу. Као што је старозаветни Израиљ био тврдоврат, тако је и наш српски народ, у готово истој мери. Као што је старозаветни Израиљ био васпитаван страдањим, тако је и са Србима. И као што је пророк Илија јеврејском народу стално говорио да не може да храмâ на обе ноге, већ да треба да се одлучи хоће ли служити истинитом Богу Господу или лажном богу Ваалу (в. 1Цар 18, 21), тако је и са Србима: стално храмају на обе ноге и вазда им је потребно да их неко пророчки изобличава због неверства Христу. Због тога им је у своје време свети Владика Николај, као својеврсни „српски Илија“, песнички упућивао прекор да „на три вере оком намигују, а ниједну право не верују“. Када би пророк Илија данас дошао међу нас, можда баш у овај градић под Златаром, сигурно је да би поставио једноставна питања свима нама који смо убеђени да смо православни хришћани. Примера ради, питао би зашто нема још људи на недељној литургији – да ли можда зато што су суботом увече до касно у кафанама, кафићима и дискотекама? Или зашто златарска Сиријада мора да се организује баш на петак, зар нема других благословених дана током седмице када се не пости? Питања би била крајње једноставна, а 0дговор би био мук, баш као и у старозаветно време. Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин. * Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене на Илиндан 2013. године у храму Свете Тројице у Новој Вароши.
  6. У име Оца и Сина и Светога Духа.* Светог пророка Илију наш народ посебно цени и слави као угодника Божијег. Ако не рачунамо Светог Јована Претечу и Пророка, који је заправо граница између пророкâ Старог и Новог Завета, онда је Свети Илија у нашем народу у посебној богослужбеној части међу свим старозаветним пророцима. Он је међу њима једини заповедни празник, или „црвено слово“, како би то наш народ једноставније рекао. На данашњи дан највећи број Срба који су при сеоским домаћинствима не ради никакве радове у знак тог поштовања. Додуше, ако је до правог поштовања, онда би заправо требало да дођу на Литургију у храм на данашњи дан, али шта је ту је, зар се на неки начин указује дужно поштовање према празничном дану. Откуда то да је Свети Илија у толиком поштовању међу Србима? Постоји овде неки чудан промисао. Наиме, у српској историји ћемо пронаћи људе које су верне аналогије старозаветним личностима, патријарсима и пророцима по значају за свој народ. Тако је Стефан Немања односно Симеон Мироточиви по свом значају за Србе исто што је и Авраам по свом значају за Јевреје, а заслуге Светог Саве у погледу црквеног устројства за Србе су исте као и заслуге Мојсеја за Јевреје у погледу старозаветног Закона. Ко је онда међу нашим историјским личностима аналогија за Светог Илију? То је сваки онај Србин који је храбар, истинит и веран Богу да изобличи грехе свога народа и његово неверство према Господу. Као што је старозаветни Израиљ био тврдоврат, тако је и наш српски народ, у готово истој мери. Као што је старозаветни Израиљ био васпитаван страдањим, тако је и са Србима. И као што је пророк Илија јеврејском народу стално говорио да не може да храмâ на обе ноге, већ да треба да се одлучи хоће ли служити истинитом Богу Господу или лажном богу Ваалу (в. 1Цар 18, 21), тако је и са Србима: стално храмају на обе ноге и вазда им је потребно да их неко пророчки изобличава због неверства Христу. Због тога им је у своје време свети Владика Николај, као својеврсни „српски Илија“, песнички упућивао прекор да „на три вере оком намигују, а ниједну право не верују“. Када би пророк Илија данас дошао међу нас, можда баш у овај градић под Златаром, сигурно је да би поставио једноставна питања свима нама који смо убеђени да смо православни хришћани. Примера ради, питао би зашто нема још људи на недељној литургији – да ли можда зато што су суботом увече до касно у кафанама, кафићима и дискотекама? Или зашто златарска Сиријада мора да се организује баш на петак, зар нема других благословених дана током седмице када се не пости? Питања би била крајње једноставна, а 0дговор би био мук, баш као и у старозаветно време. Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин. * Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене на Илиндан 2013. године у храму Свете Тројице у Новој Вароши. View full Странице
  7. Гост Јутарњег програма био је господин Бранко Бандобрански, ипођакон и катихета у Гимназији „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, који нам је представио нови број новина Српске Патријаршије „Православље“. View full Странице
  8. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског г Иринеја на хиротонији Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског. View full Странице
  9. У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У целости доносимо приступну беседу Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г Методија (Остојића), викара Митрополита црногорско-приморског. У Име Оца, и Сина и Светога Духа, Свима љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје Господа Исуса Христа. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци презвитери и ђакони, браћо монаси, сестре монахиње, представници Владе Црне Горе и Владе Србије, даме и господо, сви ми драги у Христу, браћо и сестре. Неизмјерна благодат Светога Духа довела је мене последњег и најмањег међу вама до овога најсвештенијег ми дана да љубављу Божијом и љубављу Вашом будем уведен у чин епископа и положивши Ваше часне и свете руке на моју главу будем дарован Духом животоворним, Духом управљања, Духом благодати и савјета, Духом ревности, Духом утјешитеља и Духом истине. Благодарим Вашој Светости из чијих сам свештених руку данас примио овај жезал викара диоклијског, благодарим и свима Архијерејима са свештеним Сабором који сте ме силом Духа Светога у овај дан Господњи произвели у епископа и предали ми ову свету службу пред народом Божијим да свједочи у вјечности моју достојност. Титулом викара диоклијског потврђује се данас континуитет и непрекинуто трајање древне епископије на овим просторима и њених насљедница Светосавске епархије зетске, односно Митрополије црногорско-приморске. Потврђује се непрекинуто трајање у истом Духу, у истом Извору, на истом путу и ка истом Увиру Који је Христос. Континутитет који упућује на бескрај, на вјечно трајање, на инфинитив који је Бити и који вјечно Јесте. Континуитет историје једног народа и свих народа је, првенствено, духовни идентитет, тајни, откровењски, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти и прекид континуитета. Само у Духу светоме можемо стећи идентитет и одржати континуитет са покољењима која су живјела прије нас, са светопетровићевским и световасилијевским периодом, и даље, са Зетом, и даље, са Косовом и косовским завјетом, и даље, са Светим Савом, и даље, са Диоклијом, и даље, са Јерусалимом и Назаретом Христовим, и даље, са Богом Тројединим – вјечни свети хришћански идентитет. Уз континуитет и јединство Духа у љубави, ниједан народ не може нестати нити постати мали, управо непрекинутим трајањем у Духу један народ постаје и јесте велики народ. Но, и када човјек заборавља, језик памти. Језик ћириловског племена кроз који непрестано струји молитвена енергија жив је језик, попут бање новога рођења и обновљења Духом Светим јер у Почетку, не случајно, бјеше Ријеч. Ваша Светости, оци архијереји, богољубиви народе, најприје желим љубављу својом заблагодарити Господу који ме је из Превјечног плана свога извео у овај свијет и створио, водио и даривао, из сваке буре у тихо пристаниште славе Његове уводио, од младости моје до данашњег дана и сваког дана Божијег. Љубим те Господе Крепости моја Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. Драга браћо и сестре, молим вас, ради Господа нашег Исуса Христа, и љубави Бога и Оца, и заједнице Светога Духа, будите ми саборци у молитвама Богу за мене. Нека Господ Бог, вашим молитвама, покаже архијерејство моје украшеним сваком врлином и оправданим у љубави према повјереном ми народу и вјерним према Оцу мом духовноме. Благодарим и нашој браћи архијерејима који данас нису могли бити са нама, али смо увијек једно и заједно у Христу Исусу и љубави непролазној. А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увијек заштићују. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Нека је благословено име Господње од сада и до вијека. Захвалност Богу за вјеру, љубав и наду, у славу Христа као Творца и Главе тијела Цркве, Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама и љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Православље излази са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Издаје га Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август излази двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116 Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113 e–mail:pravoslavlje@spc.rs – редакција pretplata@spc.rs – претплатa Извор: Радио Беседа
  12. Изашао је нови број Православља – новина Српске Патријаршије. Госпођа Снежана Крупниковић, секретар редакције, представила је садржај новог броја. Православље излази са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја. Издаје га Информативно-издавачка установа Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Главни и одговорни уредник је протођакон др Дамјан С. Божић. Новина излази сваког првог и петнаестог у месецу, за јануар и август излази двоброј. Годишња претплата за нашу земљу је 1700 динара, полугодишња 850. Појединачни примерак Православља кошта 90 динара. Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске Патријаршије, Краља Петра 5, или на текући рачун, а о начину претплате можете се информисати путем телефона: Редакција: +381 11 30–25–116 Претплата: +381 11 30–25–103, 30–25–113 e–mail:pravoslavlje@spc.rs – редакција pretplata@spc.rs – претплатa Извор: Радио Беседа View full Странице
  13. Размислимо, дакле, о овом догађају. Извештаји су практично идентични код Матеја, Марка и Луке; готово да је упитању иста ствар. Нема много разлика у причама у ова три различита извештаја, свакако ничега што би од нас захтевало да их засебно коментаришемо, али која је прича посреди, заправо? Прочитана је, уствари, на Литургији пре неколико недеља. У ово доба године, лекционари судругачији у различитим православним традицијама - византијској и словенској - тако да не знам тачно када, али је недавно у црквама прочитана верзија из осмог поглавља Јеванђеља по Луки. Стога ћемо пратити овај извештај. Пише да је Господ са својим ученицима стигао бродом до земље гадаринске која је према Галилеји. Онда пише да су, када су стигли у ту земљу, срели ђавоиманог човека који је иначе био из града; да је трчао наг, без одеће; да није живео у кући, већ међу гробовима; да су људи покушали да га задрже и окују ланцима, а он би их кидао, излазио и плашио народ, па је због тога избачен из града у пустињу. Овај човек је био изразито намучен од стране нечистих сила које су га запоселе. Када је Господ срео овог човека, демони унутар њега узикнуше: "Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?“ Идентичан је и Марков извештај; док код Матеја стоји: "Сине Божји". Тако да Господа демони препознају као Божијег Сина. Демон, односно демони га признају као Сина Божјег, Сина Бога Вишњега. "Молим те, не мучи ме." Дакле, наравно, овај сусрет између Исуса, Сина Божијег, и нечистих сила је сукоб. Стога, зло страда услед присуства добра. Узгред, тако ми замишљамо вечни пакао. Чиниће га људи и створења која су једноставно мучена присуством добра; када смо зли, а добро је присутно, оно нас мучи. То се може и видети на примеру. Ако једна особа воли другу, а друга особа мрзи онога који је воли, присуство те особе ће бити мука. Покушаћете да их се решите, мрзите их; желели бисте их убити да можете, поготово када сте изложени тој љубави а не желите је; не желите да будете вољени, или не желите да знате истину. Исто тако, ако живимо лаж, и дође неко ко живи у истини, њихово присуство нам смета, мучи нас. Дакле, исто се овде дешава и са Исусом, Сином Божјим, који наилази на нагог и избезумљеног опседнутог човека који у својој муци кида окове и застрашује читав крај. И Господ га упитује: "Како се зовеш?" А ово питање поставља зато што жели да чује одговор, јер и ми морамо да чујемо да му је име "Легион" а Лука наставља: "Јер многи демони бијаху ушли у њега." Легија, читав одред демона. Неки тумачи истичу да је Палестина у то време била окупирана од стране Рима, и да је било много постављених легија по целој земљи. Јевреји су на ове легије гледали као на окупаторе, тлачитеље који су их држали под јармом. Можда је на овај начин изражен презир Јевреја према Римљанима, па је име Легион дато демонима који су тлачили овог човека. Не знам да ли је ово тачно, али можда је зато овај израз искориштен. Можда се користи и зато што анђели певају у хоровима, али се истовремено боре као војска, па су силе добра заправо анђеоски чинови – чинови су војске; легије Божије које се боре против зла, али онда и ђаво има своје легије, своје одреде злих духова који уништавају, нападају и желе да покоре људске душе. Било како било, Лука каже да му је име: "Легион. Јер многи демони бијаху ушли у њега." Па наставља да су га молили, преклињали су Господа да не заповеди и не прогна их у бездан, и да је на брду пасло велико крдо свиња, те су га молили да их пусти да уђу у њих. Пише: „И допусти им (Господ). А пошто изиђоше из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се.“ Ово је заиста запањујућа сцена: стадо свиња наједном постаје дивље и необуздано због ових нечистих сила, а то очигледно показује колико су разорне и бројне биле и колика им је снага. Дакле они улазе у свиње, које су дотада вероватно мирно пасле, распаљују их својом јарошћу и сурвавају их низбрдо, у језеро у ком се даве. Ово је вероватно наупечатљивија представа разорне моћи зла. Достојевски је написао књигу о људима који су заиста били запосети овим демонским силама, људи који су постали стварно опаки и зли - нихилисти који су само тежили уништењу свега. Роман је назвао Зли Дуси (Бјесови). На руском се зове Бјеси - бесови. На енглеском се наслов обично преводи са The Possessed - Опседнути. Епиграф те књиге, у малом уводу пре почетка романа, цитира овај део Јеванђеља о силама зла кој еулазе у свиње и терају их низ стрмину у пропаст. Требало би, дакле, да видимо колико је свирепа и насилна, невероватно деструктивна снага демона која је у потпуности запосела тог човека. То је прва ствар коју треба схватити. Овај пример можемо користити како бисмо сагледали живот око нас, јер ова врста разорног зла свакако постоји у људском животу. Можете га видети, на пример, код људи као што су Хитлер и Стаљин који су били у стању да побију милионе људи. Такође га можемо препознати у друштву - има људи који су једноставно деструктивни, који само руше и уништавају ради уништења самог - који изгледа немају ни трунку разумности и чистоте у себи, него само циничну, бесловесну деструктивност. Знамо да су људи у стању да муче животиње. Исто знамо и да се људи убијају и муче међусобно – постоје и серијске убице. Наши затвори су пуни људи који су психопате, за које се чини да је Божија слика из њиховог бића потпуно избрисана. У Новом завету се говори о људима који су као пресушени извори и облаци које ветрови воде куда било – створења пуког инстинкта, без ичега Божијег у њима. И то је могуће, мислим да би требало јасно рећи: ове опаке, насилне, зле, разорне силе које можемо видети у различитим људским бићима заиста постоје. Има људи који воле таму више од светлости, који уживају у разарању, који су подмукли, цинични, непослушни у било ком смислу, и не желе никакав закон - једном речју они су опседнути. Једноставно опседнути. Можда ће неко рећи: "Да ли стварно има демона који то раде? Можда ми то радимо сопственом вољом," и тако даље. Али у овом случају мислим да би хришћанско учење било следеће: људска бића никада не чине нешто чисто по својој вољи. Када им је воља зла и разорна и кад се противе вољи Божијој, онда, заиста, то значи да су у њима демони; али када особа стварно жели Божју вољу и каже: "Нека буде воља твоја" и труди се да ради оно што је добро, истинито и лепо, то значи да у њима пребива Дух Свети. Уствари, Свети Силуан је рекао да ако мрзимо зло и боримо се за добро, чак и ако паднемо 70 пута на дан, али поново устанемо, то доказује да је Свети Дух у нама, да смо храмови Духа Божјег. Дакле, у нашем срцу и уму или пребива закон Божији или закон уништења. Такво је учење Св. Павла у посланици Римљанима у седмом и осмом поглављу. Људска бића никад нису једноставно аутономна, јер у њима увек дела неки други закон. Дакле, када људи питају: "Да ли сам то био ја или је то био ђаво у мени?" Или "да ли сам то био ја или је то био Свети Дух у мени, или Христос у мени?" Понекад људи поставе и таква питања. Свети Павле каже: "Када чиним добро, могу све учинити; не ја, већ Христос у мени." И сад, да ли је у питању он или Христос? Када је стварно у питању Павле у потпуној слободи, слободи коју даје Дух Свети, истовремено је у питању и Христос, дакле Бог. С друге стране, када је човек огрезао у грех, апостол Павле каже да то није личност саздана од Бога, већ грех у њима, ђаво у њима, зло у њима. С друге стране, кажемо такође за опседнуте људе да им се то дешава некако против њихове воље - ако су рођени у злу и подизани у злу - а ми не знамо за човека из Јеванђеља како је подизан, зашто је тако завршио нити шта му се десило. Али бисмо теолошки могли рећи, по нашем схватању ствари, да је вероватно био подигнут у култури смрти, култури зла. Па ипак, дубоко у свима нама, постоји могућност избора светлости, а не таме, избора да нас Христос избави и жеље да будемо избављени. И прилично је јасно да овај човек жели да буде избављен. Било како било, он јесте на крају избављен. И пише у Јеванђељу да је био одевен, присебан и да је седео код ногу Исусових. Пастири, видевши шта се десило са свињама, беже, разглашавају у граду и околини шта се десило и тада народ излази из града да види шта се десило. Затекавши Исуса и исцељеног човека како му седи крај ногу„бијаху обузети страхом великим.“Ово је веома занимљиво– уплашили су се. Није им се свидело то што се догодило. Нису разумели шта се дешава. Питали су се: "Како ли се овај човек исцелио? Зашто су се све те свиње подавиле? Каква ли га је сила напустила?" Тада су људи из околне земље гадаринске изашли пред Господа. Тренутак који следи, Јован Златоусти је назвао много опакијом пројавом ђавоиманости. Свети Златоусти каже да је једноставно било видети да је човек који је живео избезумљен у гробовима био опседнут нечистим силама. Међутим, исто тако каже: у том тренутку открива се нешто суптилније, дубље и ужасније... Када су стигли људи из града и видели шта се збило: „И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се.“ Шта се, дакле, догодило. Људи су рекли Господу: „Иди одавде. Не желимо те. Желимо наше свиње. Желимо да нам се живот настави онако како га познајемо. Спремни смо да се носимо са лудим ђавоиманим људима који су оковани и наги избезумљено трче напољу. На то се можемо навићи, јер знамо шта радимо, а не желимо да ти долазиш и то реметиш.“ Овако треба разумети њихову реакцију, бар по Светом Јовану, да нам је у стању палога света лако навићи се на ђавоимане, навикнути смо на своју манију, али желимо и своје свиње; желимо свој живот; желимо да радимо оно што нам је воља. Стога, не желимо Господа. Дакле, самоме Богу говоримо: „Молим те немој долазити и реметити нам живот. Не мењај начин на који смо научили да живимо“, па можда и најважније, говоримо Богу: „Боже, желимо наше свиње. Желимо наша крда свиња. Више нас занимају наше свиње, наши мирни удобни животи које можемо водити заједно са ђавоиманима. Не желимо да се то промени.“ Али није ли запањујуће то што они говоре Господу да оде? А исцељени, пред одлазак Христов, према причи из Јеванђеља, прилази и пита га: „Могу ли, молим те, поћи са тобом?“ Молио је Господа да пође са њим, а он му је одговорио: „Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог.“ Оно што је уследило је веома занимљиво: у сва три Јеванђеља пише да је човек отишао својој кући „проповедајући по свему граду шта му учини Исус.“ Обратите пажњу, Христос му говори, „иди и казуј шта ти учини Бог“, а пише да је човек проповедао о свему што му је Христос учинио. Тако он постаје весник избављења од нечистих сила својим примером. Али важно је знати да је било људи којима је то сметало. Људи који нису желели Христа у својој близини. Људи који нису желели да им се Бог меша у живот. А колико ли је таквих људи данас на свету? Желе да живе како им је воља са њиховом телевизијом, интернетом, њиховом порнијом, похлепом, а можда и алкохолом, жељом за проводом... У потпуности развратан живот: блуд, телесне страсти, и сличне пошасти. И не желе да им се Бог меша у то. Не желе Христа који би дошао и изгнао те демоне. Радије би живели са демонима. Радије би живели са њима блиским демонима. Златоусти каже: Људи који су дошли и казали Господу да их напусти, и њих и њихову земљу, они уопште нису изгледали као да су луди. Нису деловали избезумљено. Нису деловали ђавоимано. Заправо, данашњим језиком говорећи, можемо рећи да су били уредни, сређени и дотерани, очешљани, а можда су им и жене биле нашминкане, живели су у својим домовима и требало је да вечерају, имали су своје свиње и свој мир, и наравно било је избезумљених лудака коју су унаоколо трчали наги, и знали су како да их окују или утамниче, или донекле држе под контролом, али желели су свој живот. Нису желели исцељење. Није ли језиво то што ови угледни грађани прилазе Христу, Сину Божијем и говоре му: „Одлази одавде!“ Христос је демонима рекао „Одлазите одавде! Уђите у свиње!“ Показао је насиље тих духова уништењем свиња, али њих то није одушевило! Оно што су они желели је да им нико не ремети живот, и није им био потребан никакав Исус Христос да то ради. Морамо и ми размислити о овоме. Вероватно смо и ми одевени, имамо послове, вероватно људи за нас мисле да смо присебни. Живимо, идемо у куповину, вечерамо, гледамо фудбалску утакмицу, бринемо о својим свињама, о политици, и својим личним проблемима. Наравно, знамо да има лудака који трче унаоколо и плаше нас, и углавном не идемо тамо где они живе, и желимо да их полиција контролише, а можда и поведе у затвор ако је потребно, али некако смо навикнути на то, задовољни смо тиме, и то желимо. Не желимо ништа друго; не желимо ништа више. Чак и кад би свемогући Бог дошао и исцелио све људе и опасне делове града, вероватно бисмо рекли: „Слушај, одлази одаве! Посебно ако мислиш да нам уништиш свиње, јер ми желимо наше свиње!“ Овде је посреди много суптилнији облик ђавоиманости који можда спопада и нас, који не делује толико опако као онај избезумљеног човека из гробова, али на извесни начин је много опакији. Колико избезумљенији може човек бити од тога да каже Исусу Христу, Сину Божијем: „Одлази одавде. Не желимо да нам се мешаш у живот. Не желимо те у нашем граду. Не желимо те у нашем крају. Молимо те иди.“? Дакле, Јеванђеље нам говори о два различита облика ђавоиманости. Окренућемо се светоотачким списима према којима постоји и трећи облик ђавоиманости који је можда много погубнији од поменута два: ђавоимани у гробовима и угледни, сређени грађани говоре Исусу: „Иди одавде!“ Шта би могло бити горе од овога? Према Светим Оцима, горе је када неко изгледа као весник и учитељ заповести Божијих и Јеванђеља Божијег, али не жели заиста Бога. Та опасност прети и нама: можда нам се свиђа религија, можда нам се свиђа задужење које имамо у Цркви или у нашој парохији, можда нам се свиђа да слушамо црквени радио, можда смо и свештеници попут мене, монаси, монахиње, епископи, патријарси или шта год, али према Светим оцима, постоји један суптилни облик демонског искушења за нас „ хришћане“ који тврдимо да водимо хришћански живот а заправо смо избезумљени. Можда смо ђавоимани самим тим што тврдимо да живимо хришћански, а водимо секуларне животе, бринући радије о нашим свињама него о исцељењу друштва, исцељењу ђавоиманих и спашавању људи од нечистих сила – нисмо заинтересовани за исцељење људи већ тежимо томе да сачувамо наш живот и одржимо наше ствари таквим какве јесу. Не желимо промену. Чак и у нашим црквама не желимо промену. Често су наше цркве само споља цркве, али нису надахнуте Духом Светим већ демонима. Светитељи говоре ово. Често пишу о овоме. Свети Теофан затворник каже: „Зашто неки људи, који тврде да су религиозни, који редовно иду у Цркву, који су чтеци и вероучитељи, свештеници, пастири, монаси, монахиње и епископи - не постају бољи, него гори? Зашто ми судимо другима? Зашто се ми више жестимо? Зашто смо ми раздражљивији? Зашто понекад чак и следујемо телесним нагонима? Зашто нам се све ово догађа?“ А Свети Теофан каже: „Зато што ми не желимо Бога заиста. Наш Бог је огањ. Не желимо стварно да Христос дође и каже нам шта да радимо. Радије бисмо се користили Богом. Користили бисмо се Христом зарад неке наше сврхе.“ А кажу и да постоје извесна демонска искушења која нападају религиозне људе, људе који тврде да су хришћани. Какве су то ствари? Жеља за моћи над другим људима, осуда других, која нам омогућава да именујемо неприхватљиве људе. То су: зависници, хомосексуалци, људи који чине абортусе итд. Нападамо сваког на видику мислећи да смо бољи од њих уместо да препознамо њихову патњу, помогнемо њима, и помогнемо себи, да пронађемо исцељење Христово. Само судимо о свима који су нам на видику. Светитељи, такође, кажу да нису у питању само жеља за моћи и осуда других, већ и легализам. Ми мислимо да Бога можемо задовољити држањем одређених правила и прописа на спољашњи начин, бавећи се тиме колико постимо и колико нам трају богослужења, или да ли се спроводе по типику... и у томе нас ђаво обмањује. Свети Игњатије Брјанчанинов има у једној својој књизи мисао о овоме. Прича о томе како ђаво обмањује монахе. Каже да их усмерава на спољашње облике богослужења или на рукодеље или на њихова имања и стоку, или их усмерава на њихову имовину, на лепоту манастира, мозаика, икона и на то колико су бољи од других људи. Или их обмањује тако што их наведе да осуђују друге људе зато што нису свети колико и они сами. Затим их наводи на међусобну завист – ово је огромно искушење. Човек постане завидан на оно што други имају и потајно то прижељкује. Врхунац су сујета и гордост – постајемо горди људи због тога што смо хришћани, што водимо врлински живот. Притом уопште не схватамо колико смо ми бедни... О овоме чак говори и Откривење. Ви кажете: „добар сам, не желим много, немам ништа и са Богом сам,“ а несвесни сте, притом, своје богоостављености. Дакле, постоји облик ђавоиманости који није толико насилан и очигледан као у онога човека из Јеванђеља а опет није ни суптилан нити углађен попут оних секуларних грађана који су само желели своје свиње и свој мир, рекавши Исусу: „иди одавде!“ Заиста постоји и гори облик, облик који напада религиозне људе који и сами говоре о Христу и Богу. Гледајмо то овако: поставимо сами себи питање: чинимо ли ми ово због Бога? Чинимо ли ми ово због добра? Чинимо ли ми ово, истовремено волећи своје непријатеље? Чинимо ли ми ово, истовремено помажући потребите? Чинимо ли ми ово тежећи исцељењу својих и душа ближњих? Чинимо ли ми ово Христа ради и славе Божије ради и добробити наше браће ради? Или све ово чинимо због нечег другог? Сујета, гордост, моћ, осуда других... Не знам: наше велелепне цркве, очаравајуће иконе итд. И ово би могло бити демонско, и то је најсуптилнија ђавоиманост која постоји. У нашем предању постоји и назив за то. На грчком, πλανή, а на словенском прелест. То значи да мислимо да смо уз Бога; мислимо да смо свети, а заправо смо у рукама ђавола; служимо демонима а не Богу, јер служимо сопственом егу, сопственој моћи, сопственој вољи, а не вољи Божијој. Како знати да ли смо ђавоимани? Како знати да ли смо у прелести? Па, то не можемо знати. Свакога дана треба себи рећи: „Можда сам ипак у прелести. Можда имам искривљену слику о себи, а судим о другима. Можда то што радим није исправно; можда није од Бога.“ Али шта могу учинити по том питању? Шта ви можете учинити по том питању? Све што ми сви можемо учинити је да се молимо Богу и кажемо, „Господе, не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.“ То је завршетак молитве Господње и требало би да је изговарамо сто пута на дан. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницама нашим. Не уведи нас у искушење но избави нас од злога. Морамо рећи: Боже, не дозволи да паднемо у искушење. Боже, помози ми да ово што чиним, чиним зарад твоје славе, зарад добра мога ближњега. Боже, помози ми да волим људе без обзира на то ко, како и шта су они. Помози ми да будем твој слуга, а не мамонов. Помози ми да постанем дете светлости, а не дете таме. Све ово тражимо у молитви после причешћа у цркви: „Нека ми ово причешће буде ослобођење из заточеништва сопствених маштарења. Да не следим своје срце, да не следим своју вољу, него да заиста будем створење Божије.“ Тада изговарамо ову молитву, пљујемо на ђавола и настављамо својим послом, не враћајући се, не анализирајући прошлост и свакако не страхујући ни од чега. „Не бојте се.“ Не треба да страхујемо од тога да смо у рукама ђавола. Само треба да радимо на томе да се то не деси, да се молимо да се то не деси, да чинимо све што можемо да се то не би десило, и Бог ће нас спасити. Тада ће нам сва дела бити чиста, и нећемо бити суманути, већ присебни. Бићемо одевени, присебни и имаћемо жељу да пратимо Христа. Тада ће и Он рећи: „Иди и казуј велике ствари које ти учини Бог.“ Тада ћемо, надам се, попут човека у Јеванђељу, отићи и посведочити о свему што је Господ урадио за нас. А избавио нас је од силе злога. Изгнао је демоне. Када смо крштени, ти демони су изгнани. Можемо одржати наше крштење. Можемо живети у Цркви. Можемо чути реч Божију. Можемо приступити светој тајни. Можемо примити Тело и Крв самога Христа на отпуштење грехова, исцељење душе и тела, достизање живота вечног, и победу над свим силама таме. Стога морамо да се молимо овако, али морамо и делати. Морамо делати и имати поверења у Бога, али вером и благодаћу можемо бити деца Божија, деца светлости, а не деца демона или деца таме. И нека нас избави Бог од сваке ђавоиманости: и насилног облика оног човека у гробовима; секуларизованог облика оних људи што су затражили од Христа да оде; али и оног најсуптилнијег, прелесног облика који напада религиозне људе који слове за хришћане. Боже, избави нас од сваке силе демонске. Избави нас од злога. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  14. Једна од упечатљивијих прича у јеванђељима по Матеју, Марку и Луки, такозваним синоптичким јеванђељима, је догађај када Господ сусреће човека у гадаринској области који је опседнут од демона и испуњен свим нечистим силама. Опис овог догађаја у Јеванђељу се неколико пута чита у току црквене године, вероватно због његовог значаја и потребе да га сви разумемо. Међутим, недавно сам чуо да је на једном састанку групе свештеника неко поставио питање: "Који је део Писма најтежи за проповедање?" Одговор је био да се ради управо о овом догађају - о ђавоиманости човека који је живео у гробницама и о томе како су демони прогнани из њега и ушли у свиње. Размислимо, дакле, о овом догађају. Извештаји су практично идентични код Матеја, Марка и Луке; готово да је упитању иста ствар. Нема много разлика у причама у ова три различита извештаја, свакако ничега што би од нас захтевало да их засебно коментаришемо, али која је прича посреди, заправо? Прочитана је, уствари, на Литургији пре неколико недеља. У ово доба године, лекционари судругачији у различитим православним традицијама - византијској и словенској - тако да не знам тачно када, али је недавно у црквама прочитана верзија из осмог поглавља Јеванђеља по Луки. Стога ћемо пратити овај извештај. Пише да је Господ са својим ученицима стигао бродом до земље гадаринске која је према Галилеји. Онда пише да су, када су стигли у ту земљу, срели ђавоиманог човека који је иначе био из града; да је трчао наг, без одеће; да није живео у кући, већ међу гробовима; да су људи покушали да га задрже и окују ланцима, а он би их кидао, излазио и плашио народ, па је због тога избачен из града у пустињу. Овај човек је био изразито намучен од стране нечистих сила које су га запоселе. Када је Господ срео овог човека, демони унутар њега узикнуше: "Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?“ Идентичан је и Марков извештај; док код Матеја стоји: "Сине Божји". Тако да Господа демони препознају као Божијег Сина. Демон, односно демони га признају као Сина Божјег, Сина Бога Вишњега. "Молим те, не мучи ме." Дакле, наравно, овај сусрет између Исуса, Сина Божијег, и нечистих сила је сукоб. Стога, зло страда услед присуства добра. Узгред, тако ми замишљамо вечни пакао. Чиниће га људи и створења која су једноставно мучена присуством добра; када смо зли, а добро је присутно, оно нас мучи. То се може и видети на примеру. Ако једна особа воли другу, а друга особа мрзи онога који је воли, присуство те особе ће бити мука. Покушаћете да их се решите, мрзите их; желели бисте их убити да можете, поготово када сте изложени тој љубави а не желите је; не желите да будете вољени, или не желите да знате истину. Исто тако, ако живимо лаж, и дође неко ко живи у истини, њихово присуство нам смета, мучи нас. Дакле, исто се овде дешава и са Исусом, Сином Божјим, који наилази на нагог и избезумљеног опседнутог човека који у својој муци кида окове и застрашује читав крај. И Господ га упитује: "Како се зовеш?" А ово питање поставља зато што жели да чује одговор, јер и ми морамо да чујемо да му је име "Легион" а Лука наставља: "Јер многи демони бијаху ушли у њега." Легија, читав одред демона. Неки тумачи истичу да је Палестина у то време била окупирана од стране Рима, и да је било много постављених легија по целој земљи. Јевреји су на ове легије гледали као на окупаторе, тлачитеље који су их држали под јармом. Можда је на овај начин изражен презир Јевреја према Римљанима, па је име Легион дато демонима који су тлачили овог човека. Не знам да ли је ово тачно, али можда је зато овај израз искориштен. Можда се користи и зато што анђели певају у хоровима, али се истовремено боре као војска, па су силе добра заправо анђеоски чинови – чинови су војске; легије Божије које се боре против зла, али онда и ђаво има своје легије, своје одреде злих духова који уништавају, нападају и желе да покоре људске душе. Било како било, Лука каже да му је име: "Легион. Јер многи демони бијаху ушли у њега." Па наставља да су га молили, преклињали су Господа да не заповеди и не прогна их у бездан, и да је на брду пасло велико крдо свиња, те су га молили да их пусти да уђу у њих. Пише: „И допусти им (Господ). А пошто изиђоше из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се.“ Ово је заиста запањујућа сцена: стадо свиња наједном постаје дивље и необуздано због ових нечистих сила, а то очигледно показује колико су разорне и бројне биле и колика им је снага. Дакле они улазе у свиње, које су дотада вероватно мирно пасле, распаљују их својом јарошћу и сурвавају их низбрдо, у језеро у ком се даве. Ово је вероватно наупечатљивија представа разорне моћи зла. Достојевски је написао књигу о људима који су заиста били запосети овим демонским силама, људи који су постали стварно опаки и зли - нихилисти који су само тежили уништењу свега. Роман је назвао Зли Дуси (Бјесови). На руском се зове Бјеси - бесови. На енглеском се наслов обично преводи са The Possessed - Опседнути. Епиграф те књиге, у малом уводу пре почетка романа, цитира овај део Јеванђеља о силама зла кој еулазе у свиње и терају их низ стрмину у пропаст. Требало би, дакле, да видимо колико је свирепа и насилна, невероватно деструктивна снага демона која је у потпуности запосела тог човека. То је прва ствар коју треба схватити. Овај пример можемо користити како бисмо сагледали живот око нас, јер ова врста разорног зла свакако постоји у људском животу. Можете га видети, на пример, код људи као што су Хитлер и Стаљин који су били у стању да побију милионе људи. Такође га можемо препознати у друштву - има људи који су једноставно деструктивни, који само руше и уништавају ради уништења самог - који изгледа немају ни трунку разумности и чистоте у себи, него само циничну, бесловесну деструктивност. Знамо да су људи у стању да муче животиње. Исто знамо и да се људи убијају и муче међусобно – постоје и серијске убице. Наши затвори су пуни људи који су психопате, за које се чини да је Божија слика из њиховог бића потпуно избрисана. У Новом завету се говори о људима који су као пресушени извори и облаци које ветрови воде куда било – створења пуког инстинкта, без ичега Божијег у њима. И то је могуће, мислим да би требало јасно рећи: ове опаке, насилне, зле, разорне силе које можемо видети у различитим људским бићима заиста постоје. Има људи који воле таму више од светлости, који уживају у разарању, који су подмукли, цинични, непослушни у било ком смислу, и не желе никакав закон - једном речју они су опседнути. Једноставно опседнути. Можда ће неко рећи: "Да ли стварно има демона који то раде? Можда ми то радимо сопственом вољом," и тако даље. Али у овом случају мислим да би хришћанско учење било следеће: људска бића никада не чине нешто чисто по својој вољи. Када им је воља зла и разорна и кад се противе вољи Божијој, онда, заиста, то значи да су у њима демони; али када особа стварно жели Божју вољу и каже: "Нека буде воља твоја" и труди се да ради оно што је добро, истинито и лепо, то значи да у њима пребива Дух Свети. Уствари, Свети Силуан је рекао да ако мрзимо зло и боримо се за добро, чак и ако паднемо 70 пута на дан, али поново устанемо, то доказује да је Свети Дух у нама, да смо храмови Духа Божјег. Дакле, у нашем срцу и уму или пребива закон Божији или закон уништења. Такво је учење Св. Павла у посланици Римљанима у седмом и осмом поглављу. Људска бића никад нису једноставно аутономна, јер у њима увек дела неки други закон. Дакле, када људи питају: "Да ли сам то био ја или је то био ђаво у мени?" Или "да ли сам то био ја или је то био Свети Дух у мени, или Христос у мени?" Понекад људи поставе и таква питања. Свети Павле каже: "Када чиним добро, могу све учинити; не ја, већ Христос у мени." И сад, да ли је у питању он или Христос? Када је стварно у питању Павле у потпуној слободи, слободи коју даје Дух Свети, истовремено је у питању и Христос, дакле Бог. С друге стране, када је човек огрезао у грех, апостол Павле каже да то није личност саздана од Бога, већ грех у њима, ђаво у њима, зло у њима. С друге стране, кажемо такође за опседнуте људе да им се то дешава некако против њихове воље - ако су рођени у злу и подизани у злу - а ми не знамо за човека из Јеванђеља како је подизан, зашто је тако завршио нити шта му се десило. Али бисмо теолошки могли рећи, по нашем схватању ствари, да је вероватно био подигнут у култури смрти, култури зла. Па ипак, дубоко у свима нама, постоји могућност избора светлости, а не таме, избора да нас Христос избави и жеље да будемо избављени. И прилично је јасно да овај човек жели да буде избављен. Било како било, он јесте на крају избављен. И пише у Јеванђељу да је био одевен, присебан и да је седео код ногу Исусових. Пастири, видевши шта се десило са свињама, беже, разглашавају у граду и околини шта се десило и тада народ излази из града да види шта се десило. Затекавши Исуса и исцељеног човека како му седи крај ногу„бијаху обузети страхом великим.“Ово је веома занимљиво– уплашили су се. Није им се свидело то што се догодило. Нису разумели шта се дешава. Питали су се: "Како ли се овај човек исцелио? Зашто су се све те свиње подавиле? Каква ли га је сила напустила?" Тада су људи из околне земље гадаринске изашли пред Господа. Тренутак који следи, Јован Златоусти је назвао много опакијом пројавом ђавоиманости. Свети Златоусти каже да је једноставно било видети да је човек који је живео избезумљен у гробовима био опседнут нечистим силама. Међутим, исто тако каже: у том тренутку открива се нешто суптилније, дубље и ужасније... Када су стигли људи из града и видели шта се збило: „И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се.“ Шта се, дакле, догодило. Људи су рекли Господу: „Иди одавде. Не желимо те. Желимо наше свиње. Желимо да нам се живот настави онако како га познајемо. Спремни смо да се носимо са лудим ђавоиманим људима који су оковани и наги избезумљено трче напољу. На то се можемо навићи, јер знамо шта радимо, а не желимо да ти долазиш и то реметиш.“ Овако треба разумети њихову реакцију, бар по Светом Јовану, да нам је у стању палога света лако навићи се на ђавоимане, навикнути смо на своју манију, али желимо и своје свиње; желимо свој живот; желимо да радимо оно што нам је воља. Стога, не желимо Господа. Дакле, самоме Богу говоримо: „Молим те немој долазити и реметити нам живот. Не мењај начин на који смо научили да живимо“, па можда и најважније, говоримо Богу: „Боже, желимо наше свиње. Желимо наша крда свиња. Више нас занимају наше свиње, наши мирни удобни животи које можемо водити заједно са ђавоиманима. Не желимо да се то промени.“ Али није ли запањујуће то што они говоре Господу да оде? А исцељени, пред одлазак Христов, према причи из Јеванђеља, прилази и пита га: „Могу ли, молим те, поћи са тобом?“ Молио је Господа да пође са њим, а он му је одговорио: „Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог.“ Оно што је уследило је веома занимљиво: у сва три Јеванђеља пише да је човек отишао својој кући „проповедајући по свему граду шта му учини Исус.“ Обратите пажњу, Христос му говори, „иди и казуј шта ти учини Бог“, а пише да је човек проповедао о свему што му је Христос учинио. Тако он постаје весник избављења од нечистих сила својим примером. Али важно је знати да је било људи којима је то сметало. Људи који нису желели Христа у својој близини. Људи који нису желели да им се Бог меша у живот. А колико ли је таквих људи данас на свету? Желе да живе како им је воља са њиховом телевизијом, интернетом, њиховом порнијом, похлепом, а можда и алкохолом, жељом за проводом... У потпуности развратан живот: блуд, телесне страсти, и сличне пошасти. И не желе да им се Бог меша у то. Не желе Христа који би дошао и изгнао те демоне. Радије би живели са демонима. Радије би живели са њима блиским демонима. Златоусти каже: Људи који су дошли и казали Господу да их напусти, и њих и њихову земљу, они уопште нису изгледали као да су луди. Нису деловали избезумљено. Нису деловали ђавоимано. Заправо, данашњим језиком говорећи, можемо рећи да су били уредни, сређени и дотерани, очешљани, а можда су им и жене биле нашминкане, живели су у својим домовима и требало је да вечерају, имали су своје свиње и свој мир, и наравно било је избезумљених лудака коју су унаоколо трчали наги, и знали су како да их окују или утамниче, или донекле држе под контролом, али желели су свој живот. Нису желели исцељење. Није ли језиво то што ови угледни грађани прилазе Христу, Сину Божијем и говоре му: „Одлази одавде!“ Христос је демонима рекао „Одлазите одавде! Уђите у свиње!“ Показао је насиље тих духова уништењем свиња, али њих то није одушевило! Оно што су они желели је да им нико не ремети живот, и није им био потребан никакав Исус Христос да то ради. Морамо и ми размислити о овоме. Вероватно смо и ми одевени, имамо послове, вероватно људи за нас мисле да смо присебни. Живимо, идемо у куповину, вечерамо, гледамо фудбалску утакмицу, бринемо о својим свињама, о политици, и својим личним проблемима. Наравно, знамо да има лудака који трче унаоколо и плаше нас, и углавном не идемо тамо где они живе, и желимо да их полиција контролише, а можда и поведе у затвор ако је потребно, али некако смо навикнути на то, задовољни смо тиме, и то желимо. Не желимо ништа друго; не желимо ништа више. Чак и кад би свемогући Бог дошао и исцелио све људе и опасне делове града, вероватно бисмо рекли: „Слушај, одлази одаве! Посебно ако мислиш да нам уништиш свиње, јер ми желимо наше свиње!“ Овде је посреди много суптилнији облик ђавоиманости који можда спопада и нас, који не делује толико опако као онај избезумљеног човека из гробова, али на извесни начин је много опакији. Колико избезумљенији може човек бити од тога да каже Исусу Христу, Сину Божијем: „Одлази одавде. Не желимо да нам се мешаш у живот. Не желимо те у нашем граду. Не желимо те у нашем крају. Молимо те иди.“? Дакле, Јеванђеље нам говори о два различита облика ђавоиманости. Окренућемо се светоотачким списима према којима постоји и трећи облик ђавоиманости који је можда много погубнији од поменута два: ђавоимани у гробовима и угледни, сређени грађани говоре Исусу: „Иди одавде!“ Шта би могло бити горе од овога? Према Светим Оцима, горе је када неко изгледа као весник и учитељ заповести Божијих и Јеванђеља Божијег, али не жели заиста Бога. Та опасност прети и нама: можда нам се свиђа религија, можда нам се свиђа задужење које имамо у Цркви или у нашој парохији, можда нам се свиђа да слушамо црквени радио, можда смо и свештеници попут мене, монаси, монахиње, епископи, патријарси или шта год, али према Светим оцима, постоји један суптилни облик демонског искушења за нас „ хришћане“ који тврдимо да водимо хришћански живот а заправо смо избезумљени. Можда смо ђавоимани самим тим што тврдимо да живимо хришћански, а водимо секуларне животе, бринући радије о нашим свињама него о исцељењу друштва, исцељењу ђавоиманих и спашавању људи од нечистих сила – нисмо заинтересовани за исцељење људи већ тежимо томе да сачувамо наш живот и одржимо наше ствари таквим какве јесу. Не желимо промену. Чак и у нашим црквама не желимо промену. Често су наше цркве само споља цркве, али нису надахнуте Духом Светим већ демонима. Светитељи говоре ово. Често пишу о овоме. Свети Теофан затворник каже: „Зашто неки људи, који тврде да су религиозни, који редовно иду у Цркву, који су чтеци и вероучитељи, свештеници, пастири, монаси, монахиње и епископи - не постају бољи, него гори? Зашто ми судимо другима? Зашто се ми више жестимо? Зашто смо ми раздражљивији? Зашто понекад чак и следујемо телесним нагонима? Зашто нам се све ово догађа?“ А Свети Теофан каже: „Зато што ми не желимо Бога заиста. Наш Бог је огањ. Не желимо стварно да Христос дође и каже нам шта да радимо. Радије бисмо се користили Богом. Користили бисмо се Христом зарад неке наше сврхе.“ А кажу и да постоје извесна демонска искушења која нападају религиозне људе, људе који тврде да су хришћани. Какве су то ствари? Жеља за моћи над другим људима, осуда других, која нам омогућава да именујемо неприхватљиве људе. То су: зависници, хомосексуалци, људи који чине абортусе итд. Нападамо сваког на видику мислећи да смо бољи од њих уместо да препознамо њихову патњу, помогнемо њима, и помогнемо себи, да пронађемо исцељење Христово. Само судимо о свима који су нам на видику. Светитељи, такође, кажу да нису у питању само жеља за моћи и осуда других, већ и легализам. Ми мислимо да Бога можемо задовољити држањем одређених правила и прописа на спољашњи начин, бавећи се тиме колико постимо и колико нам трају богослужења, или да ли се спроводе по типику... и у томе нас ђаво обмањује. Свети Игњатије Брјанчанинов има у једној својој књизи мисао о овоме. Прича о томе како ђаво обмањује монахе. Каже да их усмерава на спољашње облике богослужења или на рукодеље или на њихова имања и стоку, или их усмерава на њихову имовину, на лепоту манастира, мозаика, икона и на то колико су бољи од других људи. Или их обмањује тако што их наведе да осуђују друге људе зато што нису свети колико и они сами. Затим их наводи на међусобну завист – ово је огромно искушење. Човек постане завидан на оно што други имају и потајно то прижељкује. Врхунац су сујета и гордост – постајемо горди људи због тога што смо хришћани, што водимо врлински живот. Притом уопште не схватамо колико смо ми бедни... О овоме чак говори и Откривење. Ви кажете: „добар сам, не желим много, немам ништа и са Богом сам,“ а несвесни сте, притом, своје богоостављености. Дакле, постоји облик ђавоиманости који није толико насилан и очигледан као у онога човека из Јеванђеља а опет није ни суптилан нити углађен попут оних секуларних грађана који су само желели своје свиње и свој мир, рекавши Исусу: „иди одавде!“ Заиста постоји и гори облик, облик који напада религиозне људе који и сами говоре о Христу и Богу. Гледајмо то овако: поставимо сами себи питање: чинимо ли ми ово због Бога? Чинимо ли ми ово због добра? Чинимо ли ми ово, истовремено волећи своје непријатеље? Чинимо ли ми ово, истовремено помажући потребите? Чинимо ли ми ово тежећи исцељењу својих и душа ближњих? Чинимо ли ми ово Христа ради и славе Божије ради и добробити наше браће ради? Или све ово чинимо због нечег другог? Сујета, гордост, моћ, осуда других... Не знам: наше велелепне цркве, очаравајуће иконе итд. И ово би могло бити демонско, и то је најсуптилнија ђавоиманост која постоји. У нашем предању постоји и назив за то. На грчком, πλανή, а на словенском прелест. То значи да мислимо да смо уз Бога; мислимо да смо свети, а заправо смо у рукама ђавола; служимо демонима а не Богу, јер служимо сопственом егу, сопственој моћи, сопственој вољи, а не вољи Божијој. Како знати да ли смо ђавоимани? Како знати да ли смо у прелести? Па, то не можемо знати. Свакога дана треба себи рећи: „Можда сам ипак у прелести. Можда имам искривљену слику о себи, а судим о другима. Можда то што радим није исправно; можда није од Бога.“ Али шта могу учинити по том питању? Шта ви можете учинити по том питању? Све што ми сви можемо учинити је да се молимо Богу и кажемо, „Господе, не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.“ То је завршетак молитве Господње и требало би да је изговарамо сто пута на дан. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницама нашим. Не уведи нас у искушење но избави нас од злога. Морамо рећи: Боже, не дозволи да паднемо у искушење. Боже, помози ми да ово што чиним, чиним зарад твоје славе, зарад добра мога ближњега. Боже, помози ми да волим људе без обзира на то ко, како и шта су они. Помози ми да будем твој слуга, а не мамонов. Помози ми да постанем дете светлости, а не дете таме. Све ово тражимо у молитви после причешћа у цркви: „Нека ми ово причешће буде ослобођење из заточеништва сопствених маштарења. Да не следим своје срце, да не следим своју вољу, него да заиста будем створење Божије.“ Тада изговарамо ову молитву, пљујемо на ђавола и настављамо својим послом, не враћајући се, не анализирајући прошлост и свакако не страхујући ни од чега. „Не бојте се.“ Не треба да страхујемо од тога да смо у рукама ђавола. Само треба да радимо на томе да се то не деси, да се молимо да се то не деси, да чинимо све што можемо да се то не би десило, и Бог ће нас спасити. Тада ће нам сва дела бити чиста, и нећемо бити суманути, већ присебни. Бићемо одевени, присебни и имаћемо жељу да пратимо Христа. Тада ће и Он рећи: „Иди и казуј велике ствари које ти учини Бог.“ Тада ћемо, надам се, попут човека у Јеванђељу, отићи и посведочити о свему што је Господ урадио за нас. А избавио нас је од силе злога. Изгнао је демоне. Када смо крштени, ти демони су изгнани. Можемо одржати наше крштење. Можемо живети у Цркви. Можемо чути реч Божију. Можемо приступити светој тајни. Можемо примити Тело и Крв самога Христа на отпуштење грехова, исцељење душе и тела, достизање живота вечног, и победу над свим силама таме. Стога морамо да се молимо овако, али морамо и делати. Морамо делати и имати поверења у Бога, али вером и благодаћу можемо бити деца Божија, деца светлости, а не деца демона или деца таме. И нека нас избави Бог од сваке ђавоиманости: и насилног облика оног човека у гробовима; секуларизованог облика оних људи што су затражили од Христа да оде; али и оног најсуптилнијег, прелесног облика који напада религиозне људе који слове за хришћане. Боже, избави нас од сваке силе демонске. Избави нас од злога. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  15. У овоме благословеном и свештеном педесетничком тренутку, док са страхом и трепетом посматрам свештенодејство, које се управо одвија пред нама, моје срце испуњено је радошћу и трепетом, јер сам „промислом, благовољењем и милошћу Божјом“ удостојен ове надумне и неизрециве духовне Тајне – Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина (Јев. 1, 1) сам, током свога живота, био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима свете Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародавцу свих добара, што је Својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овога благословеног служења и достојанства. Та иста Божанска благодат, „која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“, заједно са Вашим часним гласовима, браћо архијереји, и полагањем Ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пронесем пламен духовне ризнице који сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности које су својим етосом и животом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску и нашу помесну Светосавску Цркву. Сећајући се тих дивних светих ликова, испуњен сам духовном радошћу и весељем, али истовремено, обузет страхом, падам ничице слушајући, као некада велики Мојсеј, небески глас Господа Бога свог на гори Синај: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (2 Мој. 3, 5). Уплашен стојећи, јер сам „земља и пепео“, свестан подударности Тајне епископске службе са Тајном Крста и самоодрицања, али исто тако и своје недостојности и слабости, клањајући се благочестиво пред Вама, Ваша Светости и Свети Оци архијереји, искам Вашу подршку и молитве у предстојећем ми тешком, али благословеном служењу. И надасве, у мојим ушима утешно одзвања глас Божји који се кроз Мојсија обраћа верном Израиљу: „буди слободан и храбар, и не бој се и не плаши се; јер Господ Бог Твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити“ (5. Мој. 31, 6). Тога ради, охрабрен и уверен, из дубине свога срца „исповедајући благодат, проповедајући милост и не скривајући доброчинство“, приклањам благочестиво врат свој пред Господом славе и свесно се прихватам овога служења и Крста. Прихватам се архијерејског служења како бих служио благочестивоме народу Божјем, а не како бих, не дао Бог, користио почасти које овај чин са собом носи. Јер, у Цркви Христовој не постоји никаква висина узвишенија од висине смирења и служења људима; нити постоји каква друга висина до висине Крста. И зато је епископска служба – Крст и кеноза. Свети Велики Василије наглашава да се онај који управља душама „бори с јакима, немоћнима носи болести, и све чини и говори на духовно утврђивање оних који су му поверени“. Он је дужан „да негује и чува душе које су крвљу Христовом откупљене“, јер ће тада, по речима апостола незнабожаца, божанственога Павла, „бити суд за част, освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело“ (2. Тим. 2, 21). Архијерејска служба није, превасходно, власт – него служење душама „за које је Христос умро“; није превасходно седење на првим местима – него жртва и прање ногу словесноме стаду Христовом; није, превасходно, удобност и комфор, него даноноћна брига и старање за потребе и проблеме благочестивога народа Божјег. Није ова служба само част и слава – него и трнов венац који је епископ позван трпељиво да носи, угледајући се на Господа нашег Исуса Христа, Цара Славе; није само радост – него и туга, све „док се Христос не уобличи“ (Гал. 4, 19), по речима Светог апостола Павла, у душама људи које су епископу поверене. Данас започињем епископску службу не ослањајући се, притом, на своје личне способности или научена знања, нити у световне вештине и управљачко искуство, које сам, можебити, стекао током свога досадашњега живота – у првих двадесет шест година шареноликог и разноврсног живота у свету, са мноштвом познанстава, пријатељстава и доживљаја; а тако и у других двадесет шест година, у благодатном монашком подвигу, боравку у манастиру и труду у службама које ми је Црква на челу са Владиком бачким поверавала. То су све, наравно, елементи на којима се обично утемељује, и које поштује и уважава, световно поимање живота. Заиста, они могу да буду од користи спољашњем, тзв. добром сведочанству црквених пастира; међутим, ма колико значајни били, они засигурно не представљају суштинско обележје архијерејскога служења које ми предстоји следећих, можда опет двадесет и шест, година, – према, изгледа врло примереном, тројичном обрасцу који се овде јавља – или колико год у Своме промислу Бог благоизволи. Служба епископа се састоји у томе да он пребива у Истини и проповеда Исуса Христа, Распетог и Васкрслог, и Јеванђеље Божје, свим својим бићем, животом и дахом савременом човеку који трага за миром и смислом; човеку, често удаљеном и отуђеном од Бога и било чега божанског. Епископ се, по речима Светог Игнатија Богоносца, налази на „месту” и „по обличју” Христовом. Обличје јесте распети Христос, а место – Голгота. Не Голгота неправде, него Крст љубави. Зато се епископ дарује у потпуности свима и за све. На том и таквомe месту позван је епископ да служи свима, и да се разапиње за многе, по речима Господњим: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мат. 20, 28). Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у свакоме човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјег и да свакоме служим као „једном од [Христове] најмање браће ” (Мат. 25, 40). Ова служба не значи давати много, него ништа не задржавати за себе; непрестано се ломити и изливати, „увек се давајући, а никада не нестајући”, уз чврсту сигурност, извесност присуства Духа Утешитеља који „раздељује дарове“ (стихира Педесетнице). У овом свечаном часу молитвено благодарим Господу за незаборавне родитеље своје, оца Милутина и мајку Јелену, који су ми својим племенитим личностима, у своме браку и у нашој породици, пројављивали и сведочили пре свега љубав, затим доброту, пажњу, посвећеност, аутентичну господственост... Мога брата Предрага, сестру Звездану и мене, подизали су они и васпитавали са стрпљењем и поштовањем наше слободе до неизмеривих граница, пре свега, личним примером и благим ненаметљивим речима. Нека им је вечан спомен! Моји брат и сестра, примивши на најбољи начин ово изврсно васпитање и сами су многоструко умножили подарене им таланте. За мене су они увек представљали пример и подстрек. Благодаран сам Богу што ме је удостојио да заједно са Вашом светињом, Владико бачки господине Иринеје, служим као викарни Епископ – као заменик, помоћник – носећи титулу древне Епархије мохачке, и што ћу моћи и даље да се учим и духовно узрастам поред Вас; да се напајам Вашим дубоким и изоштреним расуђивањем и василијанским старањем о Цркви. Благодарност Богу и Оцу свагда узносим за духовно очинство вазљубљеног ми игумана и владике Порфирија – који ме је у Христу родио – за његову љубав и уважавање, које излива на сваку живу душу. Богомудро и са дуготрпљењем као младице, засадио је и одгајао нас, ковиљско братство, које је израсло у дивну општежитељну обитељ. Благодаран сам старијој браћи ковиљској, потоњим архијерејима и пастирима Цркве, уз које сам стасавао и који су ми показивали и даривали многе врлине: Фотију, просветљеном – за истанчано благодушије, молитвеност и смирење; Андреју, мужу одважном – за ведрину духа, прецизност и изгарање; и блаженопочившем Јерониму, свештеноименом – за љубав према богослужењу, благољепију и поретку. Благодарим и мојој најдражој братији ковиљској; у братском заједништву, закриљени невештаственом архангелском славом и омофором Светога Саве, узрастали смо и узрастамо у духу општежића, и сваки понаособ, у монашком подвигу. Ако за данашњу хиротонију и произилазећу службу икаква хвала може да припадне коме од људског рода земнородног, онда она свакако у потпуности припада вама. Нека вас поживи Господ Подвигоположник! И ко је у стању ишчитати и побројати сваки бисер и драги камен врлине и доброте којим су моју недостојност обдаривали богољубиви и Богом-љубљени људи из сва три наведена периода мог живота – јуче, и данас, и сутра? Нека их све, знане и незнане, погледа Господ Срцезналац! Коначно, обраћам се свима који сте данас дошли да искажете своја добра осећања према мојој недостојности, и да заједно учествујемо у данашњој Тајни. Молим вас све да се молите за мене, да Христово стадо напасам и чувам са љубављу и праведношћу. Пре свега и изнад свега, заблагодаримо и поклонимо се Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби! Извор: Епархија бачка
  16. „Иди из земље своје и од рода својега и из дома Оца својега у земљу коју ћу ти ја показати” (Пост. 12, 1). Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства и Преосвешенства, драга у Христу браћо архијереји, Господо великодостојници државе и друштва, часни оци презвитери и ђакони, најпреподобнији монаси и монахиње, драга браћо и сестре, благословени народе Божји! У овоме благословеном и свештеном педесетничком тренутку, док са страхом и трепетом посматрам свештенодејство, које се управо одвија пред нама, моје срце испуњено је радошћу и трепетом, јер сам „промислом, благовољењем и милошћу Божјом“ удостојен ове надумне и неизрециве духовне Тајне – Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина (Јев. 1, 1) сам, током свога живота, био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима свете Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародавцу свих добара, што је Својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овога благословеног служења и достојанства. Та иста Божанска благодат, „која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“, заједно са Вашим часним гласовима, браћо архијереји, и полагањем Ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пронесем пламен духовне ризнице који сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности које су својим етосом и животом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску и нашу помесну Светосавску Цркву. Сећајући се тих дивних светих ликова, испуњен сам духовном радошћу и весељем, али истовремено, обузет страхом, падам ничице слушајући, као некада велики Мојсеј, небески глас Господа Бога свог на гори Синај: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (2 Мој. 3, 5). Уплашен стојећи, јер сам „земља и пепео“, свестан подударности Тајне епископске службе са Тајном Крста и самоодрицања, али исто тако и своје недостојности и слабости, клањајући се благочестиво пред Вама, Ваша Светости и Свети Оци архијереји, искам Вашу подршку и молитве у предстојећем ми тешком, али благословеном служењу. И надасве, у мојим ушима утешно одзвања глас Божји који се кроз Мојсија обраћа верном Израиљу: „буди слободан и храбар, и не бој се и не плаши се; јер Господ Бог Твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити“ (5. Мој. 31, 6). Тога ради, охрабрен и уверен, из дубине свога срца „исповедајући благодат, проповедајући милост и не скривајући доброчинство“, приклањам благочестиво врат свој пред Господом славе и свесно се прихватам овога служења и Крста. Прихватам се архијерејског служења како бих служио благочестивоме народу Божјем, а не како бих, не дао Бог, користио почасти које овај чин са собом носи. Јер, у Цркви Христовој не постоји никаква висина узвишенија од висине смирења и служења људима; нити постоји каква друга висина до висине Крста. И зато је епископска служба – Крст и кеноза. Свети Велики Василије наглашава да се онај који управља душама „бори с јакима, немоћнима носи болести, и све чини и говори на духовно утврђивање оних који су му поверени“. Он је дужан „да негује и чува душе које су крвљу Христовом откупљене“, јер ће тада, по речима апостола незнабожаца, божанственога Павла, „бити суд за част, освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело“ (2. Тим. 2, 21). Архијерејска служба није, превасходно, власт – него служење душама „за које је Христос умро“; није превасходно седење на првим местима – него жртва и прање ногу словесноме стаду Христовом; није, превасходно, удобност и комфор, него даноноћна брига и старање за потребе и проблеме благочестивога народа Божјег. Није ова служба само част и слава – него и трнов венац који је епископ позван трпељиво да носи, угледајући се на Господа нашег Исуса Христа, Цара Славе; није само радост – него и туга, све „док се Христос не уобличи“ (Гал. 4, 19), по речима Светог апостола Павла, у душама људи које су епископу поверене. Данас започињем епископску службу не ослањајући се, притом, на своје личне способности или научена знања, нити у световне вештине и управљачко искуство, које сам, можебити, стекао током свога досадашњега живота – у првих двадесет шест година шареноликог и разноврсног живота у свету, са мноштвом познанстава, пријатељстава и доживљаја; а тако и у других двадесет шест година, у благодатном монашком подвигу, боравку у манастиру и труду у службама које ми је Црква на челу са Владиком бачким поверавала. То су све, наравно, елементи на којима се обично утемељује, и које поштује и уважава, световно поимање живота. Заиста, они могу да буду од користи спољашњем, тзв. добром сведочанству црквених пастира; међутим, ма колико значајни били, они засигурно не представљају суштинско обележје архијерејскога служења које ми предстоји следећих, можда опет двадесет и шест, година, – према, изгледа врло примереном, тројичном обрасцу који се овде јавља – или колико год у Своме промислу Бог благоизволи. Служба епископа се састоји у томе да он пребива у Истини и проповеда Исуса Христа, Распетог и Васкрслог, и Јеванђеље Божје, свим својим бићем, животом и дахом савременом човеку који трага за миром и смислом; човеку, често удаљеном и отуђеном од Бога и било чега божанског. Епископ се, по речима Светог Игнатија Богоносца, налази на „месту” и „по обличју” Христовом. Обличје јесте распети Христос, а место – Голгота. Не Голгота неправде, него Крст љубави. Зато се епископ дарује у потпуности свима и за све. На том и таквомe месту позван је епископ да служи свима, и да се разапиње за многе, по речима Господњим: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мат. 20, 28). Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у свакоме човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјег и да свакоме служим као „једном од [Христове] најмање браће ” (Мат. 25, 40). Ова служба не значи давати много, него ништа не задржавати за себе; непрестано се ломити и изливати, „увек се давајући, а никада не нестајући”, уз чврсту сигурност, извесност присуства Духа Утешитеља који „раздељује дарове“ (стихира Педесетнице). У овом свечаном часу молитвено благодарим Господу за незаборавне родитеље своје, оца Милутина и мајку Јелену, који су ми својим племенитим личностима, у своме браку и у нашој породици, пројављивали и сведочили пре свега љубав, затим доброту, пажњу, посвећеност, аутентичну господственост... Мога брата Предрага, сестру Звездану и мене, подизали су они и васпитавали са стрпљењем и поштовањем наше слободе до неизмеривих граница, пре свега, личним примером и благим ненаметљивим речима. Нека им је вечан спомен! Моји брат и сестра, примивши на најбољи начин ово изврсно васпитање и сами су многоструко умножили подарене им таланте. За мене су они увек представљали пример и подстрек. Благодаран сам Богу што ме је удостојио да заједно са Вашом светињом, Владико бачки господине Иринеје, служим као викарни Епископ – као заменик, помоћник – носећи титулу древне Епархије мохачке, и што ћу моћи и даље да се учим и духовно узрастам поред Вас; да се напајам Вашим дубоким и изоштреним расуђивањем и василијанским старањем о Цркви. Благодарност Богу и Оцу свагда узносим за духовно очинство вазљубљеног ми игумана и владике Порфирија – који ме је у Христу родио – за његову љубав и уважавање, које излива на сваку живу душу. Богомудро и са дуготрпљењем као младице, засадио је и одгајао нас, ковиљско братство, које је израсло у дивну општежитељну обитељ. Благодаран сам старијој браћи ковиљској, потоњим архијерејима и пастирима Цркве, уз које сам стасавао и који су ми показивали и даривали многе врлине: Фотију, просветљеном – за истанчано благодушије, молитвеност и смирење; Андреју, мужу одважном – за ведрину духа, прецизност и изгарање; и блаженопочившем Јерониму, свештеноименом – за љубав према богослужењу, благољепију и поретку. Благодарим и мојој најдражој братији ковиљској; у братском заједништву, закриљени невештаственом архангелском славом и омофором Светога Саве, узрастали смо и узрастамо у духу општежића, и сваки понаособ, у монашком подвигу. Ако за данашњу хиротонију и произилазећу службу икаква хвала може да припадне коме од људског рода земнородног, онда она свакако у потпуности припада вама. Нека вас поживи Господ Подвигоположник! И ко је у стању ишчитати и побројати сваки бисер и драги камен врлине и доброте којим су моју недостојност обдаривали богољубиви и Богом-љубљени људи из сва три наведена периода мог живота – јуче, и данас, и сутра? Нека их све, знане и незнане, погледа Господ Срцезналац! Коначно, обраћам се свима који сте данас дошли да искажете своја добра осећања према мојој недостојности, и да заједно учествујемо у данашњој Тајни. Молим вас све да се молите за мене, да Христово стадо напасам и чувам са љубављу и праведношћу. Пре свега и изнад свега, заблагодаримо и поклонимо се Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби! Извор: Епархија бачка View full Странице
  17. Међутим, материјално богатство често води човека у погибељ. Он не уме увек правилно њиме да располаже. Ни својом лепотом и снагом, ни лепотом и богатством своје земље. Како је много примера око нас кад се богатство наше земље претвара у погибељ нашег народа и наше душе. Али ми имамо богатство које доноси само спасење, само радост у Христу, само благодат Светог Духа и обећање Царства Небеског. Ово богатство је нетрулежно и неисцрпно. То су свеци Руске земље, они који су заблистали својим животом и после свог упокојења славом Божијом, који су цео свој живот посветили томе да пронађу истинско богатство – Царство Небеско. И ови људи, свети Божији људи, нас никад не напуштају. Они нису напустили своју домовину, нашу земљу, и наш народ, чак ни у време страшне и одвратне безбожности, ругања Христу и Његовој Цркви, увек су се молили за нас. И људи који су живели у ово, у духовном смислу тешко време, осећали су то. Познати песник Константин Симонов је у совјетско време за време рата у песми «Сећаш ли се, Аљоша, пута смоленског?» (1941 г.) написао изванредне стихове: На руском путу сваком Сви прадедови моле се сложно И штите крсним знаком Унуке што живе безбожно. Ево каква љубав покреће руске свеце. «И немамо довољно времена» (в.: Јевр. 11, 32), - како данас каже апостол Павле, да набројимо сва дела и подвиге преподобног Сергија, Серафима, Александра Невског, Јована Кронштатског, Ксеније Петроградске, немамо довољно времена да говоримо о томе. Главно је да има довољно искрености и чистоте у нашем животу и срцима да бисмо примили Божанску благодат коју су они стекли у свом земаљском животу, и коју су нама заповедили да стичемо. Овакав збор сведока имамо око себе, а тако прљаво и нечастиво живимо. Нашем народу је дато овакво духовно богатство, али да ли можемо правилно да га распоредимо? Апостол Петар је говорио Израиљцима и новим хришћанима: «Некада не народ, а сад народ Божији» (в.: 1 Петр. 2, 10). Хајде да размислимо о овим речима. Ако не будемо народ Божији, уопште нећемо бити народ. Бићемо безвољно стадо грешника и слуге ђавола. А слобода у Духу Светом коју су нам завештали руски свеци, јача је од свих сила и околности овога света. Угледајмо се на своје претке, и прослављене свеце, и на оне које ће Црква тек прославити, и на оне непознате молитвенике пред Богом, наше претке, јер захваљујући њиховим молитвама сви ми овде стојимо, живимо и удишемо благодат Светог Духа. Руски свеци се моле за нас и очекују одговор од нас. Одговор нашег живота, наше вере, наше снаге духа у борби за Царство Небеско против ђавола и његових слугу. Извор: Православие.ру
  18. Широка је и непрегледна наша земља и каква све богатства има! Цео свет то зна и признаје, а и ми знамо којим богатствима, каквим благом и лепотама је обдарена наша земља. Чега све у њој има! И драго камење, и руде, и злато, и енергију, и воду, и природу – такво богатство је добила Руска земља. Међутим, материјално богатство често води човека у погибељ. Он не уме увек правилно њиме да располаже. Ни својом лепотом и снагом, ни лепотом и богатством своје земље. Како је много примера око нас кад се богатство наше земље претвара у погибељ нашег народа и наше душе. Али ми имамо богатство које доноси само спасење, само радост у Христу, само благодат Светог Духа и обећање Царства Небеског. Ово богатство је нетрулежно и неисцрпно. То су свеци Руске земље, они који су заблистали својим животом и после свог упокојења славом Божијом, који су цео свој живот посветили томе да пронађу истинско богатство – Царство Небеско. И ови људи, свети Божији људи, нас никад не напуштају. Они нису напустили своју домовину, нашу земљу, и наш народ, чак ни у време страшне и одвратне безбожности, ругања Христу и Његовој Цркви, увек су се молили за нас. И људи који су живели у ово, у духовном смислу тешко време, осећали су то. Познати песник Константин Симонов је у совјетско време за време рата у песми «Сећаш ли се, Аљоша, пута смоленског?» (1941 г.) написао изванредне стихове: На руском путу сваком Сви прадедови моле се сложно И штите крсним знаком Унуке што живе безбожно. Ево каква љубав покреће руске свеце. «И немамо довољно времена» (в.: Јевр. 11, 32), - како данас каже апостол Павле, да набројимо сва дела и подвиге преподобног Сергија, Серафима, Александра Невског, Јована Кронштатског, Ксеније Петроградске, немамо довољно времена да говоримо о томе. Главно је да има довољно искрености и чистоте у нашем животу и срцима да бисмо примили Божанску благодат коју су они стекли у свом земаљском животу, и коју су нама заповедили да стичемо. Овакав збор сведока имамо око себе, а тако прљаво и нечастиво живимо. Нашем народу је дато овакво духовно богатство, али да ли можемо правилно да га распоредимо? Апостол Петар је говорио Израиљцима и новим хришћанима: «Некада не народ, а сад народ Божији» (в.: 1 Петр. 2, 10). Хајде да размислимо о овим речима. Ако не будемо народ Божији, уопште нећемо бити народ. Бићемо безвољно стадо грешника и слуге ђавола. А слобода у Духу Светом коју су нам завештали руски свеци, јача је од свих сила и околности овога света. Угледајмо се на своје претке, и прослављене свеце, и на оне које ће Црква тек прославити, и на оне непознате молитвенике пред Богом, наше претке, јер захваљујући њиховим молитвама сви ми овде стојимо, живимо и удишемо благодат Светог Духа. Руски свеци се моле за нас и очекују одговор од нас. Одговор нашег живота, наше вере, наше снаге духа у борби за Царство Небеско против ђавола и његових слугу. Извор: Православие.ру View full Странице
  19. Да се сетли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на Небесима! (Мт 5, 14) У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство, браћо Архијереји, часни Оци, представници световних власти, Народе Божји! На самом почетку бих заблагодарио Господу, Животвнорној и Нераздељивој Тројици, Беспочетном Оцу, Јединородном Сину и Свесветом Духу кроз кога су створени векови, који су својим промислом и милошћу преко Вас Ваша Светости и браће Архијереја нашли за добро да излију благодат Животворног Дуга на мене последњег и најнедостојнијега од све браће и да ме уздигну на највишу и најдостојнију службу Архипастира Цркве Божје. Знам да сам недостојан тако великог служења, али као што је Син Божји Господ Исус Христос служио људима и дао свој живот за спасење творевине указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и ја ћу по узору на њихов пример покушати да свима будем све. (1 Кор 9, 22) У потпуности сам свестан да је бременито носити крст епископске службе, али епископ је тај који је позван да проповеда Реч Божју у време и у невреме и да се Христово Име изнесе пред незнабошце, цареве и синове Израиљеве. (Дап 9, 15) Свестан сам своје младости и ту се сетих речи апостола Павла: Нико да те не презре у твојој младости него буди пример вернима у речи, владању, љубави, вери и чистоти. (1Тим 4, 12) Не презрите ме у тој младости него ми помозите, јер је благодат Божија заиста та која исцељује наше људске слабости и Крст који нам је дат не носимо сами него је Господ увек уз нас и Он нам помаже да одржимо веру по речима апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах (2 Тим 4, 7 - 8), јер носити крст Господњи значи: распети себе свету и свет себи (1 Гал 6, 14) и не значи ништа сем Христа распетога (1 Кор 2, 2), а у томе је тајна епископске службе, о чему нам сведочи апостол Павле који каже: Свима сам био све (1 Кор 9, 22). Ове речи нам откривају дубину епископске службе која се састоји у томе да непрестано себе распињемо свету угледајући се на Христа који је Пастир Добри (Јов 10). Да заблагодарим на првом месту Богу на свему и за све. Благодаран сам и својим родитељима, оцу Душану и мајци Милици што сам крштен, јер сам на крштењу примио Духа Светога и залог будућега Царства. Њима који нису никада мислили на себе и што су улагали труд, напор и своју родитељску бригу за нас, своју децу. Благодарим Господу што ме је одвео у Далмацију, манастир Крку и Богословију Света Три Јерарха, где сам се упознао са етосом жртвовања за другога и аскетским начином живота. Благодаран сам Богу што сам на том месту срео мога духовног оца епископа Фотија који је као добри Самарјанин, који излива вино и уље на ране људске, човек кротак и смирен срцем, човек који прихвата свакога, који је свима нама младим богословима увек био мирна лука и сигурно пристаниште. Благодаран сам својим професорима, како у Богословији тако и на Богословском факултету, који су у мени развили љубав према теологији и Цркви као живом Телу Христовом, која није узор философије по човеку већ савршене философије по Христу (Кол 2, 8). Заблагодарио бих Господу и за своје сатруднике и пријатеље у Богословији Света Три Јерарха на челу са епископом далматинским Г. Г. Никодимом, који се неуморно труде да младе богослове просветле Јеванђељем Христовим. Надам се да ћемо бити и остати једно у Христу (1 Кор 4, 18). Заблагодарио бих Богу што ме је удостојио да ходим стопама дивног епископа далматинскога Стефана Кнежевића у селу Оћестову, где данас стоји велика далматинска светиња Манастир свете великомученице Недеље са добрим људима, правим српским домаћинима, који су ме пратили у мом мисионарско - пастирском раду који се темељио на љубави и слободи, а превасходно покајању. Стога и ја сведочим данас да је покајање заиста најлепши цвет људског поштења. Благодарим Господу и за своје познанство и сву љубав коју је епископ Герасим показао према мени и надам се да ће она само расти и умножавати се и бити пример добре и благородне пастирске остварености. Никако из мисли и молитава не губим ни миртополита Порфирија, који ми је још као студенту усадио пастирску бригу и љубав према том аспекту Цркве. Заиста сам се често у својој пастирској служби сећао и проналазио у његовим речима и слушајући његове савете и искуства сам израстао у личност каква сам данас. На томе сам му вечно захвалан. Са радошћу и љубављу помињем епископа бачког Иринеја који нас својом очинском бригом увек упућује на пут Јеванђеља, Христа и Цркве. На крају бих се захвалио и мом претходнику, блажене успомене епископу Лукијану, који је био прави пример молитве и живо сведочанство да ако следимо лик Христов и ходимо стазама Отаца идемо сигурним путем ка Царству Небеском. Посебно бих се поново захвалио Вама Ваша Светости, браћо Архијереји и часни Оци на великом поверењу које ми је указано позивом на архијерејско служење. Уздам се непрестано у ваше Свете молитве, у љубав и пастирско искуство које ће и мени бити драгоцено у служењу нашој светој Цркви. Овај епархијски трон на који данас ступам датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. Мој Вуковар је место страдања, дозволићете ми да кажем место бибилијског страдања. Заиста браћо, као што су некада Јевреји пребегли из Египта и побегли од фараона, тако је исто и нама у овоме времену страдања потребна вера у Бога како бисмо Вуковар и сву његову околину која је била ратом захваћена избавили од погубне мржње и мучења и створили место у којем ћемо изградити основне хришћанске вредности које се темеље на јеванђелским истинама Крста и Васкрсења. Помињући Крст, страдање и Вуковар никако не могу да заборавим своје почетке у Цркви, Добру Воду и блажене успомене оца Јована Радивојевића који је био прави пример молитвеног пастира, имајући праве речи утехе за сваку боготаржитељну душу, вечан му помен и Царство Небеско. Програм мога архијерејског рада је идентичан са путем Јеванђеља Господа Исуса Христа који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо. Циљ човековог живота јесте задобијање спасења и живота вечног. Да би се дошло до тога Господ Исус Христос нам оставља Јеванђеља и читаво Свето Писмо и Свето Предање. Једино у Цркви можемо у потпуности да схватимо смисао Светог Писма и Светог Предања. Наравно, треба имати у виду да не може сваки човек бити врхунски теолог али свачија кућа може бити дом молитве и дом љубави. У кругу своје породице треба да се формира Црква и да та домаћа Црква буде темељ и језгро васпитања деце која ће стасати у православне хришћане. Својим чистим животом и поштењем треба да сведочимо да је јединство по пореклу и крви, роду и народности веома значајно, али је далеко веће и значајније духовно јединство међу људима. Јединство по Богу као заједничком Оцу свих људи. Човек се управо у својој породици, домаћој Цркви, учи овоме да би то могао пренети другим људима у свету. Човек не може да допринесе обједињавању свога народа, пре него што оствари јединство у својој породици међу својим најмилијима. Управо у том контексту основни садржај Јеванђеља јесте светост и оно нам представља моделе светог живота којим су хришћани живели. Светост је истински вапај личности која живи у овоме свету да достигне меру раста висине Христове, јер је Он једини Свет. Цркву конституише Дух Свети и у њој се пројављују личности на прави начин и задобијају освећење и светост. Најприсније сједињење човека са Богом дешава се на Литургији, и у Цркви је јасно да не постоје други свети до оних освећених од стране Духа Светога. После Педесетнице хришћани се називају светима и то зато што учествују у Светости Божијој. Ово нам сведочи и апостол Павле речима: јер и Онај који освећује и они који се освећују сви су од Једнога (Јев 2, 11), а то је догађање које се дешава у Цркви. Другим речима, светост се пројављује на Литургији у заједници свих светих. Закључујући своје благодарење још једном вас молим и позивам да се сјединимо у Цркви Христовој која је једина сигурна и истинита заједница у којој се превазилази последњи непријатељ рода људскога – смрт. Сваки је човек битан и свако је позван да се спаси, јер у Цркви нема подела: Нема више Јудеја, ни Јелина, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско, јер сте сви једно у Христу Исусу (Гал 3, 28). Благословите Ваша Светости мене и моју будућу службу и све овде присутне који су потврдили овај свети чин певајући литургијску богослужбену химну Аксиос! Препуштам се Вашим светим молитвама и браће Архијереја да бих могао да сачувам поверени ми залог (1 Тим 6, 20). Благодарим Богу у Тројици сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  20. Прву архијерејску беседу новоустоличеног Епископа осечкопољског и барањског, Његовог Преосвештенства г. Херувима, преносимо у целости: Да се сетли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на Небесима! (Мт 5, 14) У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство, браћо Архијереји, часни Оци, представници световних власти, Народе Божји! На самом почетку бих заблагодарио Господу, Животвнорној и Нераздељивој Тројици, Беспочетном Оцу, Јединородном Сину и Свесветом Духу кроз кога су створени векови, који су својим промислом и милошћу преко Вас Ваша Светости и браће Архијереја нашли за добро да излију благодат Животворног Дуга на мене последњег и најнедостојнијега од све браће и да ме уздигну на највишу и најдостојнију службу Архипастира Цркве Божје. Знам да сам недостојан тако великог служења, али као што је Син Божји Господ Исус Христос служио људима и дао свој живот за спасење творевине указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и ја ћу по узору на њихов пример покушати да свима будем све. (1 Кор 9, 22) У потпуности сам свестан да је бременито носити крст епископске службе, али епископ је тај који је позван да проповеда Реч Божју у време и у невреме и да се Христово Име изнесе пред незнабошце, цареве и синове Израиљеве. (Дап 9, 15) Свестан сам своје младости и ту се сетих речи апостола Павла: Нико да те не презре у твојој младости него буди пример вернима у речи, владању, љубави, вери и чистоти. (1Тим 4, 12) Не презрите ме у тој младости него ми помозите, јер је благодат Божија заиста та која исцељује наше људске слабости и Крст који нам је дат не носимо сами него је Господ увек уз нас и Он нам помаже да одржимо веру по речима апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах (2 Тим 4, 7 - 8), јер носити крст Господњи значи: распети себе свету и свет себи (1 Гал 6, 14) и не значи ништа сем Христа распетога (1 Кор 2, 2), а у томе је тајна епископске службе, о чему нам сведочи апостол Павле који каже: Свима сам био све (1 Кор 9, 22). Ове речи нам откривају дубину епископске службе која се састоји у томе да непрестано себе распињемо свету угледајући се на Христа који је Пастир Добри (Јов 10). Да заблагодарим на првом месту Богу на свему и за све. Благодаран сам и својим родитељима, оцу Душану и мајци Милици што сам крштен, јер сам на крштењу примио Духа Светога и залог будућега Царства. Њима који нису никада мислили на себе и што су улагали труд, напор и своју родитељску бригу за нас, своју децу. Благодарим Господу што ме је одвео у Далмацију, манастир Крку и Богословију Света Три Јерарха, где сам се упознао са етосом жртвовања за другога и аскетским начином живота. Благодаран сам Богу што сам на том месту срео мога духовног оца епископа Фотија који је као добри Самарјанин, који излива вино и уље на ране људске, човек кротак и смирен срцем, човек који прихвата свакога, који је свима нама младим богословима увек био мирна лука и сигурно пристаниште. Благодаран сам својим професорима, како у Богословији тако и на Богословском факултету, који су у мени развили љубав према теологији и Цркви као живом Телу Христовом, која није узор философије по човеку већ савршене философије по Христу (Кол 2, 8). Заблагодарио бих Господу и за своје сатруднике и пријатеље у Богословији Света Три Јерарха на челу са епископом далматинским Г. Г. Никодимом, који се неуморно труде да младе богослове просветле Јеванђељем Христовим. Надам се да ћемо бити и остати једно у Христу (1 Кор 4, 18). Заблагодарио бих Богу што ме је удостојио да ходим стопама дивног епископа далматинскога Стефана Кнежевића у селу Оћестову, где данас стоји велика далматинска светиња Манастир свете великомученице Недеље са добрим људима, правим српским домаћинима, који су ме пратили у мом мисионарско - пастирском раду који се темељио на љубави и слободи, а превасходно покајању. Стога и ја сведочим данас да је покајање заиста најлепши цвет људског поштења. Благодарим Господу и за своје познанство и сву љубав коју је епископ Герасим показао према мени и надам се да ће она само расти и умножавати се и бити пример добре и благородне пастирске остварености. Никако из мисли и молитава не губим ни миртополита Порфирија, који ми је још као студенту усадио пастирску бригу и љубав према том аспекту Цркве. Заиста сам се често у својој пастирској служби сећао и проналазио у његовим речима и слушајући његове савете и искуства сам израстао у личност каква сам данас. На томе сам му вечно захвалан. Са радошћу и љубављу помињем епископа бачког Иринеја који нас својом очинском бригом увек упућује на пут Јеванђеља, Христа и Цркве. На крају бих се захвалио и мом претходнику, блажене успомене епископу Лукијану, који је био прави пример молитве и живо сведочанство да ако следимо лик Христов и ходимо стазама Отаца идемо сигурним путем ка Царству Небеском. Посебно бих се поново захвалио Вама Ваша Светости, браћо Архијереји и часни Оци на великом поверењу које ми је указано позивом на архијерејско служење. Уздам се непрестано у ваше Свете молитве, у љубав и пастирско искуство које ће и мени бити драгоцено у служењу нашој светој Цркви. Овај епархијски трон на који данас ступам датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. Мој Вуковар је место страдања, дозволићете ми да кажем место бибилијског страдања. Заиста браћо, као што су некада Јевреји пребегли из Египта и побегли од фараона, тако је исто и нама у овоме времену страдања потребна вера у Бога како бисмо Вуковар и сву његову околину која је била ратом захваћена избавили од погубне мржње и мучења и створили место у којем ћемо изградити основне хришћанске вредности које се темеље на јеванђелским истинама Крста и Васкрсења. Помињући Крст, страдање и Вуковар никако не могу да заборавим своје почетке у Цркви, Добру Воду и блажене успомене оца Јована Радивојевића који је био прави пример молитвеног пастира, имајући праве речи утехе за сваку боготаржитељну душу, вечан му помен и Царство Небеско. Програм мога архијерејског рада је идентичан са путем Јеванђеља Господа Исуса Христа који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо. Циљ човековог живота јесте задобијање спасења и живота вечног. Да би се дошло до тога Господ Исус Христос нам оставља Јеванђеља и читаво Свето Писмо и Свето Предање. Једино у Цркви можемо у потпуности да схватимо смисао Светог Писма и Светог Предања. Наравно, треба имати у виду да не може сваки човек бити врхунски теолог али свачија кућа може бити дом молитве и дом љубави. У кругу своје породице треба да се формира Црква и да та домаћа Црква буде темељ и језгро васпитања деце која ће стасати у православне хришћане. Својим чистим животом и поштењем треба да сведочимо да је јединство по пореклу и крви, роду и народности веома значајно, али је далеко веће и значајније духовно јединство међу људима. Јединство по Богу као заједничком Оцу свих људи. Човек се управо у својој породици, домаћој Цркви, учи овоме да би то могао пренети другим људима у свету. Човек не може да допринесе обједињавању свога народа, пре него што оствари јединство у својој породици међу својим најмилијима. Управо у том контексту основни садржај Јеванђеља јесте светост и оно нам представља моделе светог живота којим су хришћани живели. Светост је истински вапај личности која живи у овоме свету да достигне меру раста висине Христове, јер је Он једини Свет. Цркву конституише Дух Свети и у њој се пројављују личности на прави начин и задобијају освећење и светост. Најприсније сједињење човека са Богом дешава се на Литургији, и у Цркви је јасно да не постоје други свети до оних освећених од стране Духа Светога. После Педесетнице хришћани се називају светима и то зато што учествују у Светости Божијој. Ово нам сведочи и апостол Павле речима: јер и Онај који освећује и они који се освећују сви су од Једнога (Јев 2, 11), а то је догађање које се дешава у Цркви. Другим речима, светост се пројављује на Литургији у заједници свих светих. Закључујући своје благодарење још једном вас молим и позивам да се сјединимо у Цркви Христовој која је једина сигурна и истинита заједница у којој се превазилази последњи непријатељ рода људскога – смрт. Сваки је човек битан и свако је позван да се спаси, јер у Цркви нема подела: Нема више Јудеја, ни Јелина, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско, јер сте сви једно у Христу Исусу (Гал 3, 28). Благословите Ваша Светости мене и моју будућу службу и све овде присутне који су потврдили овај свети чин певајући литургијску богослужбену химну Аксиос! Препуштам се Вашим светим молитвама и браће Архијереја да бих могао да сачувам поверени ми залог (1 Тим 6, 20). Благодарим Богу у Тројици сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице
  21. Литургији је присуствовао велики број верника из свих делова Београда. Након резања славског колача свима се обратио Патријарх Иринеј (звучни запис је на крају вести). Међу многобројним верним народом, служби је присуствовао и др Марко Николић помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. Патријарх Иринеј је надахнуто беседио о подвигу, светости и мученичком страдању Светог Јована Владимира који је хришћанима узор и молитвени заступник, као и о његовим нетљеним моштима које се чувају у Елбасану, известила је за Слово љубве гђа Зорица Ковачев из парохијске заједнице Храма посвећеног овом светом српском кнезу. На крају славске трпезе старешина поменутог храма свештеник Милан Марић се као домаћин обратио свима и Патријарху Иринеју уручио дар икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Извор: Српска Православна Црква
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију у понедељак 4. јуна у Храму Св. Јована Владимира у београдском насељу Медаковић, поводом славе ове цркве, празника Светог мученика кнеза српског Јована, као и почетка Апостолског поста. Саслуживало је свештенство АЕМ, братство поменутог храма, као и јерођакон Силун из Светогорског манастира Григоријата. Појао је Хор "Краљ Милутин". Литургији је присуствовао велики број верника из свих делова Београда. Након резања славског колача свима се обратио Патријарх Иринеј (звучни запис је на крају вести). Међу многобројним верним народом, служби је присуствовао и др Марко Николић помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. Патријарх Иринеј је надахнуто беседио о подвигу, светости и мученичком страдању Светог Јована Владимира који је хришћанима узор и молитвени заступник, као и о његовим нетљеним моштима које се чувају у Елбасану, известила је за Слово љубве гђа Зорица Ковачев из парохијске заједнице Храма посвећеног овом светом српском кнезу. На крају славске трпезе старешина поменутог храма свештеник Милан Марић се као домаћин обратио свима и Патријарху Иринеју уручио дар икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Овом приликом Митрополит Амфилохије је пререзао славски колач, након чега је изведен пригодан програм на коме се празничном бесједом окупљенима обратио проф. др Божидар Зарковић. Светом богослужењу присуствовала су дјеца полазници Ресурсног центра за дјецу и особе са интелектуалним сметњама и аутизмом ,,1. јун“ из Подгорице. Митрополит Амфилохије је поздрављајући дјецу казао да воли сву дјецу а посебно ову, којој је Господ дао да носе Његов крст. Прослава славе манастира Стањевићи завршена је празничном трпезом хришћанске љубави коју је приредила братија манастира Стањевићи. Извор: Радио Светигора
×
×
  • Create New...