Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'беседа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 153 results

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију у понедељак 4. јуна у Храму Св. Јована Владимира у београдском насељу Медаковић, поводом славе ове цркве, празника Светог мученика кнеза српског Јована, као и почетка Апостолског поста. Саслуживало је свештенство АЕМ, братство поменутог храма, као и јерођакон Силун из Светогорског манастира Григоријата. Појао је Хор "Краљ Милутин". Литургији је присуствовао велики број верника из свих делова Београда. Након резања славског колача свима се обратио Патријарх Иринеј (звучни запис је на крају вести). Међу многобројним верним народом, служби је присуствовао и др Марко Николић помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. Патријарх Иринеј је надахнуто беседио о подвигу, светости и мученичком страдању Светог Јована Владимира који је хришћанима узор и молитвени заступник, као и о његовим нетљеним моштима које се чувају у Елбасану, известила је за Слово љубве гђа Зорица Ковачев из парохијске заједнице Храма посвећеног овом светом српском кнезу. На крају славске трпезе старешина поменутог храма свештеник Милан Марић се као домаћин обратио свима и Патријарху Иринеју уручио дар икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  2. Овом приликом Митрополит Амфилохије је пререзао славски колач, након чега је изведен пригодан програм на коме се празничном бесједом окупљенима обратио проф. др Божидар Зарковић. Светом богослужењу присуствовала су дјеца полазници Ресурсног центра за дјецу и особе са интелектуалним сметњама и аутизмом ,,1. јун“ из Подгорице. Митрополит Амфилохије је поздрављајући дјецу казао да воли сву дјецу а посебно ову, којој је Господ дао да носе Његов крст. Прослава славе манастира Стањевићи завршена је празничном трпезом хришћанске љубави коју је приредила братија манастира Стањевићи. Извор: Радио Светигора
  3. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је на празник Силаска Светог Духа на апостоле-Тројичиндан, у недјељу 27. маја 2018. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Стањевићу код Будве, поводом храмовске славе ове Светиње, која ове године слави 680 година свог постојања. Звучни запис беседе Овом приликом Митрополит Амфилохије је пререзао славски колач, након чега је изведен пригодан програм на коме се празничном бесједом окупљенима обратио проф. др Божидар Зарковић. Светом богослужењу присуствовала су дјеца полазници Ресурсног центра за дјецу и особе са интелектуалним сметњама и аутизмом ,,1. јун“ из Подгорице. Митрополит Амфилохије је поздрављајући дјецу казао да воли сву дјецу а посебно ову, којој је Господ дао да носе Његов крст. Прослава славе манастира Стањевићи завршена је празничном трпезом хришћанске љубави коју је приредила братија манастира Стањевићи. Извор: Радио Светигора View full Странице
  4. ризница богословља

    Свети Јован Златоусти: Беседа на Педесетницу

    А о томе, како је веома опасно остављати матер своју неодевену, испричаћемо стару приповест. Поменућемо онога који је само видео нагога оца и због тога био кажњен. Он није сам оца скинуо, него га је само видео и зато био кажњен. А они, који су само данас дошли а до сада нису долазили, не само да матер своју виде нагу, него је баш они сами и обнажују. Када је онај ко је голотињу само видео био кажњен, како ће се опростити онима који голотињу и стварају? Ја ово не говорим зато што ми је намера да некога укоравам. него зато да избегнемо казну, да избегнемо проклетство Хамово и да подражавајући добром срцу Симовом и Јафетовом, матер своју свагда одевамо. Јудеји су сматрали да се не треба појављивати пред Богом више од три пута годишње. Али њима је казано: "Три пута преко године, сви мушкарци твоји да излазе пред Господа Бога" (Изл. 23, 17), а од нас се тражи да се пред Њим свакодневно појављујемо. Поред тога, пошто је место на коме је код њих вршена служба било само једно, и то је био разлог да њихови скупови буду ређи и малобројнији, јер су били принуђени да се три пута годишње [Богу] поклањају само у Јерусалиму и нигде више. Они су могли да се оправдају и дугим путем, док ми такво оправдање немамо. Такође, они су били расути по свој земљи, како је записано: "А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом" (ДА 2, 5), док ми сви живимо у једном граду, јединим и истим зидинама смо опасани, а често нас од цркве одваја само једна улица. И опет, поред свега тога, ретко долазимо на ова света сабрања, као да нас читава мора деле од цркве. И шта још? Онима ( = Јудејима) је било заповеђено да држе само три празника, а нама је наложено да свакога дана празнујемо, јер ми баш свакога дана имамо празник. А да бисте се уверили да је код нас свако време, време празника, ја ћу вам навести разлоге празновања, па ћете увидети и сами да можемо празновати свакога дана. Први наш празник је Богојављање. Разлог његовог успостављања је што се "Бог на земљи јави и са људима поживе" (Варух 3, 38), тј. Јединородни Син на земљи и Бог. А у складу са написаним: "И ево ја сам са вама у све дане до свршетка века" (Јн. 27, 20), овај се празник и сада и увек може празновати. А какав је разлог празновања Пасхе, и шта он собом обухвата? На празник Пасхе ми се присећамо смрти Господње, јер реч "Пасха" има то значење. Али и тај празник ми не морамо савршавати само у једно одређено време, јер Павле, желећи да нас ослободи нужности времена и дана, доказује да Пасху можемо свагда савршавати и каже: "Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете" (1 Кор. 11, 26). Пошто у свако време можемо да се сећамо смрти Господње, дозвољено је да и Пасху свагда савршавамо. Ако желите да дознате да и данашњи празник можемо савшавати свакога дана, или тачније, да он пада свакога дана - погледајмо и разаберимо и његов узрок. Ми га празнујемо стога што је Дух Свети к нама сишао. Као што смо видели да Јединородни Син Божји свагда пребива са вернима, тако са њима пребива и Дух Свети. А откуда ово знамо? Знамо, зато што је Христос рекао "Ако ме љубите, заповијести моје држите, и ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек: Духа истине" (Јн. 14, 15-16). Из овога следи, да као што [узрок слављењу] Богојављања налазимо у речима. "И ево ја сам са вама у све дане до свршетка века", тако исто, према ономе што је о Духу речено, и празник Педесетнице можемо да празнујемо свакога дана. А да бисте боље разумели да ми наше празнике можемо празновати кад год пожелимо, и да наши празници нису искључиво одређени никаквим временом, почујте шта Павле говори: "А зато да празнујемо!" (1 Кор. 5, 8). А у време када је он то писао, ни један празник још није био узакоњен. Није тада било ни Пасхе, ни Богојављања, ни Педесетнице. А Павле је ово и рекао, јер празник не чини време [слављења] него чиста савест. Јер празновање и није друго него радовање, а духовну и умну радост ништа не може причинити, него савест и добра дела. Због тога, онај ко има чисту савест и добра дела, свагда може да празнује. И Павле је, када је рекао "Зато да празнујемо!", имао на уму чисту савест и добра дела. Ово се види отуда што настављајући говори: "Не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине" (1 Кор. 5, 8). Видиш ли, дакле, да те [Павле] не обавезује неопходношћу времена, него налаже да имаш чисту савест? Желео бих да се у данашњој поуци поново позабавим овим предметом. (Јер када неко некога, после дуго времена у руке ухвати, лако га не пушта. Тако и ми, када смо вас током читаве протекле године тек сада једва некако ухватили, не бисмо желели да вас олако испустимо.). Али, да би сте имали користи када се дому своме вратите од ове беседе која се тиче празника, прећи ћемо са оваквих опомена на реч о самом празнику. Истина је да нису, заједници рода људског, само једном са неба на земљу слана многа добра. И опет она никада нису била таква, као што су ова која данас примамо. А послушајте каква су била она пређашња [добра] и каква су ова данашња, како би одмах увидели и разлику међу њима. "И одожди им ... и хлеб небески даде им; хлеб анђелски једе човек" (Пс. 77, 24). Заиста је ово велики дар, достојан Божијег милосрђа! Након овога био је послан огањ, који је на прави пут враћао залутали јудејски народ, и који је и жртву на жртвенику спаљивао. Затим опет паде киша, због које родише изобилни плодови, у време када су људи од глади малаксали. Сва ова добра била су велика и дивна, али су данашња боља од њих. Јер данас нам није дата ни мана, ни огањ, ни киша, него се излише духовни дарови. И сада падоше кише са неба, али не оне које плодну земљу напајају, него оне које побуђују човека да Творцу своме принесе плод добрих дела. И ако су и само једну кап отуда примили, одмах су на своју природу заборавили. Сва се земља испуни анђелима, али не небеским, него онима који у људском телу проводе небески живот. Јер нису анђели сишли на земљу, него, шо је још чудесније, земни људи се заогрнуше анђеоском добродетељи, и без да тело своје са себе свуку, и без да голим душама ходе, насторјењем својим начинише се анђелима. Познај да и казна која је некада изречена: "Јер си прах, и у прах ћеш се вратити" (Пост. 3, 19), није била казна. Бог те је оставио на земљи да на њој боравиш, како би се сила Духа, када кроз земљано тело буде могла да чини таква дела, много бољом пројавила, као што је и виђено, да је земљани језик заповедао демонима, да је земљана рука болести исцељивала. Виђено је и више од овога, да је не само земљана рука, него што је још чудноватије, да је земљаног тела трупло и смрти, и бестелесним силама, тј. демонима, одолевала. Јер као што тама нестаје када сунце засија и звери се у своје јаме скривају, а човекоубице, разбојници и гробосквернитељи беже на врхове планина, тако се и при појави Петровој, пред науком његовом тама губила, ђаво одступао, демони бежали, немоћи телесне се исцељивале, душевне страсти се лечиле, свако се безакоње разгоњавало, а добродетељ се враћала на земљу. Као што би се онај, ко би из царских ризница, где се чувају злато и друге драгоцености, изнео ма и најмањи део од тамошњег блага, и када би, макар и један каменчић одатле изнео, веома обогатио - тако је и из уста апостола излазило право богатство, јер су уста њихова била царске ризнице, које су у себи имале благо разноврсних лекова, тако да је и свака реч из њихових уста изливала велико богатство. Заиста је примећено да су речи Његове: "истините, уједно оправдане и жељене већма од злата и драгог камена многог, и слађе већма од меда и саћа" (уп. Пс. 19, 10-11). Оно што злато и драго камење нису могли да учине, чиниле су Петрове речи. Јер да је коликогод товара злата било употребљено за исцелење хромога од рођења, опет га не би могли исцелити, а реч Петрова је отклонила и такав природни недостатак. Он је рекао: "У име Исуса Христа устани и пођи" (ДА 3, 6) и његовој речи следило је дело. Видиш ли како су речи апостола боље "од злата и драгог камења"? Видиш ли како су уста апостола царске ризнице? Били су лекари јер су болести лечили, земљоделци јер су сејали реч благочешћа, крманоши јер су умиривали буре заблуда. И сам Господ им је рекао: "Идите и исцељујте болесне" (Мт. 10, 8), а други пут им се обратио као земљоделцима: "Ја вас послах да жањете гдје се ви нисте трудили" (Јн. 4, 38). Затим им се обратио као рибарима: "Учинићу вас ловцима људским" (Мт. 4, 19), као што је Петру рекао: "Не бој се, од сада ћеш људе ловити" (Лк. 5, 10). Ово је [Христос] рекао, као да је баш са рибарима и лађарима разговарао. Видело се, потом, да су следовала чуда за чудима. Пре десет дана, природа наша је била узнесена на царски престо, а већ данас нам сиђе Дух Свети. Господ је узео нашу првину, а као замену нам је послао Духа Светога. Дух Свети је, такође, Господ, па је и дело нашег спасења заједничко и Оцу и Духу Светоме. Кажем, дакле, да ни десет дана није прошло, од када се Христос Вазнео, а већ нам је послао духовне дарове. Ово је учинио стога, да нико не би имао сумње и да не би био у неизвесности о томе шта је након Вазнесења свога учинио, тј. да ли нас је са Оцем помирио и да ли је у милости Очевој. Да би нас уверио да Га је заиста са нама помирио, одмах нам је дао дарове помирења. Јер када се непријатељи споразумевају и међусобно мире, одмах након помирења један другоме шаљу дарове као знаке љубави. Тако смо и ми послали веру, а примили смо дарове, послали смо послушање, а примили оправдање. Да бисте спознали да је Дух Свети који нам је послан дар помирења са Богом, покушаћу да вас у то уверим из Светог Писма. Најпре ћу разјаснити своју реч и објаснити, да се, када се Бог гневи, благодат Духа Светога ускраћује. Тако, када се будете уверили да је немање Духа знак гнева [Божијег], повероваћете да се Бог умилостивио, када поново видите да је [Дух Свети] послан. Како ћемо ово знати? Старац Илија је био честит и кротак, али није умео да исправи злочињење својих синова, него је преко мере волео своју децу. Слушајте ово, ви који имате децу! Љубав и поштеду према деци треба показивати умерено. [Својом неумереношћу] Илија је Бога толико разгневио, и у такву немилост пао, да се Бог одвратио од читавог народа. Писац [библијски] је желео да појасни ово што је написао, да се Бог одвратио од свега народа, па зато говори: "И реч Господња беше ретка у оно време, и виђења се не јављаху" (1 Цар. 3, 38). А када каже да је реч била "ретка" то овде значи скупоцена, тј. означава оно што се не може увек набавити. То значи да су пророштва тада била реткост. И неко други је, када је јадиковао и плакао о гневу Божијем, рекао: "Нема кнеза ни пророка у ово време" (Дан. 3, 38). И Јеванђелист је ово исто потврдио рекавши: "Дух Свети још не беше на њима јер Исус још не беше прослављен" (Јн. 7, 39). А ово је значило да пошто још није био распет, ни људи још нису имали Духа. Иако је назив распеће подругљив по себи, због узрока - зато што је љубави ради поднето, Христос га назива славом. Због чега Дух Свети није био послан пре распећа Христовог на крсту? Због тога што је свецели свет још био у гресима, у огорчењу и завади и бесчасти, пошто јагње које на себе прима грехе света, још није било принесено. Пошто, дакле, Христос још није био распет, ни помирење још није било извршено. А чим, је помирење извршено, одмах и Дух беше послат. Јасно је дакле, да је послање Дух знак помирења, како је Христос посведочио када је рекао: "боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама" (Јн. 16, 7) - тј. ако ја не одем и Оца не приклоним милости, онда вам ни нећу послати Утешитеља. Видите ли сада, када смо вам то толиким местима из Светог писма показали, да када Духа нема у људима, то представља знак гнева Божијег? "И реч Господња беше ретка и не јављаху се виђења. Нема никога ни од кнезова ни у пророка у ово време. Јер Дух Свети још не беше са њима јер Исус још не беше прослављен. Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама". Све ово очигледно доказује да је неприсутност Духа Светога знак гнева Божијег. Када, пак, видиш да се Дух Свети изобилно шаље, онда не сумњај у помирење. Али ти ћеш рећи: а где сада можемо да видимо Духа Светога? О тадашњем времену си добро говорио јер су се тада још збивала чуда, мртви су устајали и проказани су се очишћавали. Али како ћемо данас доказати да је Дух Свети са нама? Не бој се. Доказаћу вам да је Дух Свети и данас код нас присутан. Како и на који начин? Када Духа Светога не би било код нас, како би се ови који се крштавају у свештеној ноћи, ослободили грехова? Без садејства Духа Светога нико се не може ослободити грехова. О томе и Апостол Павле говори када каже: "Јер и ми бијасмо некада неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоби и зависти, гнусни, мрзећи један другога. А када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега, не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим" (Тит. 3, 3-5). Тако говори и на другом месту: "Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије" (1 Кор. 6, 9-10). Видиш ли све врсте греха? И Павле даље продужава: "И такви бијасте неки; али се опрасте". Желимо да знамо како? Да ли грехе са себе опрасмо Духом Светим? Послушај: "Опрасте се и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега". Видиш ли да је Дух Свети сав онај грех спрао. Где су они који хуле на достојанство Духа? Јер ако Он не отпушта грехе, онда се узалуд прима на крштењу. А ако отпушта грехе, онда су узалудне хуле јеретика. Када код вас не би било Духа Светога, онда ми верни не би могли Исуса називати Господом, јер је написано: "И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим" (1 Кор. 13, 3). Када код вас не би било Духа Светога не би се могли молити Богу пошто говоримо: "Оче наш који си на небесима". Као што не би могли Христа да називамо својим Господом, тако ни Бога не би могли да називамо својим Оцем. А како је то познато? Сам апостол говори: "А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче (¢bb© Ð Pat»r)!" (Гал. 4, 6). Због тога, када називаш Бога Оцем, сети се да је Дух Свети побудио твоју душу да се удостојиш да то име изговориш. Шта још? Када не би било Духа, ни у Цркви не би било речи разума и праведности, јер према сведочанству Павловом: "Јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу" (1 Кор. 12, 8). Када не би било Духа Светога Црква не би имала ни пастире ни учитеље, пошто си и ти постављен Духом, по сведочанству Павловом: "Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за пастире и за епископе" (уп. ДА 20, 28). Видиш ли да је и ово постављење извршено Духом Светим? И да Дух Свети није био на овом нашем заједничком оцу и учитељу, онда му, када је мало пре улазио у свештени олтар, на његове речи "Мир свима", не бисмо одговарали "И Духу Твоме". Због тога се он, не само када тамо улази и када вам говори и када се за вас моли, него и онда кад стоји при светом жртвенику, он се не дотиче предложених дарова (посвећени знају о чему говоримо), док не измоли и за вас благодат од Господа и док му ви не одговорите: "и духу твоме". Овим одговором изражавмо мишљење да он стојећи тамо ништа и не чини, и да се са предложеним даровима ништа не збива по његовој моћи. Ако је човек тамо и присутан - сам Бог делује кроз њега. Зато немој тамо ни гледати човека, него помисли на невидљиву благодат, јер све што се на жртвенику збива, није људско. На послетку, кад не би било Духа, ни Црква не би постојала, а пошто она постоји, јасно је да је Дух Свети са нама. А други, пак, говоре: "Зашто се и данас не збивају чуда?" Молим вас да овде посебно обратите пажњу. Слушам многе како ово говоре и како често питају, како су некада сви који су се крштавали могли да говоре језицима, док тога данас нема? У оно време, сви који су се крстили, одмах су и индијским и египатским и персијским и скитским и тракијским језиком говорили, а и ови који се данас крсте да су били крштени у оно време, такође би говорили различитим језицима. Како је записано, када је Павле нашао неке који су били крштени крштењем Јовановим, упитао их је: "Јесте ли примили Духа Светога када сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети" (ДА 19, 2). Због тога им Павле нареди да се крсте. "И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху" (ДА 19, 6). Због чега је онда та благодат пресахнула и одузета од људи? Она је од нас одузета не зато што је Бог хтео да нас на тај начин обесчасти, него зато што је желео да нам укаже част. На који начин? Рећи ћу. Људи оног времена, тек су недавно били одбацили идолопоклонство. Још увек су у великој мери били неразумни и њихова је мисао била ограничена, тако да су непрестано имали склоности ка телесним стварима. Пошто су желели телесно, нису могли ни да замисле, а још мање да знају шта је то мислена благодат и шта су бестелесни дарови, тако да су веру схватали једино кроз знаке (= чуда). Тако је, на пример, отпуштење грехова ствар мислена и дар невидљиви, пошто се греси очишћују а ми то не видимо нашим телесним очима. А због чега? Због тога што се ту душа очишћује а телесно око не може да види душу. Због тога је очишћење грехова мислени дар, и он се телесним очима не види. А говорење различитих језика? Унутар душе се збива дејство (Духа), што је невидљиво - а споља се чују гласови што представља потврду онога што се унутра збило. Због тога и Павле говори да "свакоме се даје пројава Духа на корист" (1 Кор. 14, 22). А ја мислим да никакви знаци (= чуда) нису неопходни. Зашто? Видимо тако да чудеса нису престала због тога што је Бог желео да нас обешчасти, него због тога што је желео да нас почаствује. Јер и без знакова нам Владика даје веру. Само онај ко нема вере тражи залог, а ја који имам вере немам потребу ни за залогом ни за знаковима. Ако и не говорим различитим језицима, уверен сам да сам очишћен од греха, док они у оно време нису могли веровати без знакова, па су им се морали давати и знаци и залоге за веру коју су примили. Због тога и Павле говори: "Тако су језици не знак вјерујућим, него невјерујућим, а пророштво не невјерујућим, него вјерујућим" (1 Кор. 14, 22). Видите, дакле, да Бог није имао намеру да нас обешчасти, него напротив да нас још више почаствује. Он тако поступа желећи да покаже да ми можемо да верујемо и без залога и без знакова, док они - да нису видели залоге и знакове - не би веровали само због невидљивих дарова. Али ја и без овога показујем веру. Ово је, дакле, узрок, што се у данашње време не збивају чуда. Још бих желео да кажем нешто о самом празнику, и да објасним, шта је то Педесетница и зашто су баш данас ниспослати дарови Духа Светога, због чега у виду огњених језика и зашто баш десет дана [након Вазнесења Христовог - прим. прев.]. Како ми се, међутим, чини да би то подуго трајало, рећи ћу још само нешто и тиме ћу ову беседу привести крају. "И кад се наврши педесет дана, ... показаше им се раздијељени језици као огњени" (ДА 2, 1-3). Нису, дакле, били огњени, него "као огњени", да не би ко нешто чудно замишљао о Духу. Јер као што Дух није над јорданском водом сишао као голуб него у виду голуба, тако се и овде није јавио као прави огањ него у виду огња. Још је више од овога написано. "И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра". Није, дакле, речено хујање ветра, него као хујање ветра. А зашто и Језекиљ није примио дар пророштва у виду огња него у виду књиге, а апостоли, опет, зашто га нису примили у виду књиге? О Језекиљу се каже да му је речено: "Отвори уста и поједи оно што ћу ти дати". А када је погледао "рука би пружена и у њој савијена књига". И он је разви, и она беше исписана споља и изнутра. У њој беше записан плач и нарицање и јаук, а у устима му беше слатка као мед" (Јез. 2, 8-10; 3, 3;). А о апостолима је написано " показаше им се језици као огњени". Зашто је тамо књига и слова а овде језици и огањ? Језекиљ је био послан да укори Јудејце за њихове грехе и да нариче над њиховом несрећом, а апостоли су имали да разреше грехе читавог света. Језекиљ је примио књигу да би могао да упамти несреће које ће се догодити, а апостоли су кренули са огњем, да њиме спале и униште сва безакоња овога света. Јер као што трње изгара када га се дотакне огањ, тако благодат Духа уништава људске грехе. Али неосетљиви Јудејци, уместо да су се ужаснули и уздрхтали када су то видели, и да су се поклонили ономе који је такве дарове донео, показивали су своје безумље ругајући се апостолима који су били испуњени Духом, говорећи да су пијани. "Напили су се слаткога вина" (ДА. 2, 13). Замисли неразборитост људску и погледај на разборитост анђела. Анђели су се, видевши да наша првина узноси, радовали и клицали: "Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна" (Пс. 34, 7). А људи, гледајући изливену благодат, подсмехивали су се речима: "Напили су се слаткога вина", не марећи што се то збило у пролеће када нема новог вина. Оставимо то, и погледајмо на узајамне дарове човека Богу и човекољубивог Бога човеку. Он је примио Христа - првину наше природе и ниспослао нам благодат Духа Светога. Као што након дугих ратова, по њиховом завршетку када се успостави мир, они који су били у сукобу једни другима шаљу дарове, тако се збило и између Бога и рода људског. Ми смо Богу, као наш залог, послали нашу првину у Христу, а он нама посла дарове Духа Светога. Знамо да је ово тако, зато што и данас када се даје залог, он мора бити из царске породице, па је тако и Дух Свети произишао из царствујуће суштине и нама послан, а од нас је Онај који се вазнео, такође био из царске породице - од племена Давидовог. Ја се више не бојим, јер наша првина седи на небу. И када би ме изједали црви који не умиру, и када бих био кажњен огњем неугаслим и страшним мукама, ја се никако не плашим. Или боље речено, плашим се, али не очајавам по питању мог спасења. Јер да Бог није желео да људима да велика блага, Он не би ни примио нашу првину на небо. Пре овога, сваки пут када бисмо погледали на небо, размишљали бисмо о бестелесним силама и када се са њима упоредимо, сећали се своје зле судбине. А сада када погледамо на небо, видимо да наша првина седи на царском престолу. Тако ће Син Божји и доћи са неба да нам суди. Припремимо се да не отпаднемо од ове славе, јер ће Господ наш засигурно доћи и неће одоцнити. Доћи ће и са собом ће довести војске, анђеоске чете, арханђелске чинове, мноштво мученика и зборове праведника, саборе пророка и апостола. И посред свих тих војски, јавиће се сам Цар у неизмерној и непојмљивој слави. Учинимо стога све да те славе не будемо лишени. Желите ли да вам кажем и нешто страшно? Али не зато да вас растужим, него да вас поправим. У оно ће време, пред оним престолом потећи и огњена река. Књиге ће се отворити и отпочеће страшни суд и као и на судовима овдашњим, читаће се дела из нашег живота. Пророци су много говорили о тим књигама. И Мојсије је рекао: "Опрости им грех. А ако нећеш, избриши ме из књиге коју си написао" (Изл. 32, 32). И Христос је говорио ученицима: "Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима" (Лк. 10, 20). А пророк је тврдио: "У књизи твојој све је записано и дани забележени, када још ни једнога није било" (Пс. 139, 16). А на другом месту каже: "Нека се избришу из књиге живих и нека не буду записани са праведницима" (Пс. 49. 28). Видите ли како једни бивају уписивани а други се бришу? Желиш ли да се увериш да тамо нису уписани само праведници него да се уписују и наши греси? Управо због тога што је данас празнични дан, треба да се научимо и ономе што нас може избавити од муке. Страшне су ове речи али су корисне и потребне, пошто нам не допуштају да западнемо у искушења у делима. Схватимо да се наши греси уписују и да се свака реч коју овде изговоримо тамо уноси. Како то знамо, пошто о таквим стварима не треба просто тврдити. "Тешко вама који досађујете Господу", узвикивао је [пророк] Малахија Јудејцима. "Како му досађујемо", питали су они. "Тиме што говорите, ко год чини зло, по вољи је Господу" (Мал. 2, 17). Зар тако не говоре неразумне слуге? "Мили су му и такви" када су развраћени када против њега раде. Због тога "узалуд је служити Богу, и каква корист да држимо што је наредио да се држи и да ходамо жалосни" (Мал. 3, 14). Ми му, говоре, свакога дана служимо а други уживају његова добра. Такве речи и слуге често говоре својим господарима. Иако је и ово зло, Бог није толико замерио оно што човек говори о човеку. Али када се тако говори и о Владици свега, о милостивом и човекољубивом Господу, то заслужује само велику осуду и муке. Да би спознао да се такве речи уписују, послушај шта говори Малахија: "И погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред њима" (Мал. 3, 16). Свакако да се у књигу не уписује зато што Бог има потребу да се у дан онај из књиге подсећа и доноси пресуду. Можда сам овим страшним представама потресао вашу мисао, а најпре своју. Али ја ћу прекратити ову беседу, или тачније - прекратићу страх. Још лепше речено, нећу прекратити, него ћу утешити. Нека остане страх и нека чисти ваша срца, а одагнајмо само оно што је у њему неподношљиво. А на који начин се то може отклонити? Доказаћемо да се греси могу и брисати а не да се само уписују. Данас се у судовима земаљским воде записници у које улази оно што затвореник одговара на питања судије. То се бележи ради памћења и никада се не брише. А из ове књиге, оно што си зло говорио, ако желиш, може се и обрисати. Како ово доказујемо? Светим Писмом, јер је написано: "одврати лице своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти" (Пс. 51, 9). Ништа што није упрљано не може се ни очистити. Због тога [псалмопојац] моли да му се избришу, односно очисте, сва безакоња. А на другом месту налазимо и на који се начин она бришу: "Милошћу и истином очистиће се безакоње" (прем. Сол. 16, 6). И не само да се бришу, него се и сасвим исправљају тако да од њих не остаје ни трага. Не само да се бришу греси учињени пре крштења, који су водом крштења и Христовим крстом уништени, као што Павле каже. "Избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст" (Кол. 2, 14). Видиш како је онај рукопис не само избрисан него је и подеран. Он [Христос] га је подерао крсним гвожђем да више никада не би важио. Одавде се види да су благодаћу, човекољубљем и свесилом Христовом, сви ови греси уништени. А да би се и греси учињени након крштења потрли, потребно је много напора, пошто другог крштења нема сем наших суза, покајања, исповести, милостиње молитве и сваке друге врлине. Због тога се греси учињени након крштења очишћују само уз много страдања и зноја. Потрудимо се да их очистимо овде и да избегнемо онај стид и мучење. Јер ако и имамо мноштво грехова, ако то желимо, можемо да одбацимо њихов терет. И требало би да то хоћемо. Јер боље је да се овде мало потрудимо и да избегнемо оне неизбежне муке, него да овде поживимо у лењости и да допаднемо оних бесконачних мука. Време је да ову нашу беседу приведемо крају. Прекорили смо оне који само једном годишње долазе, и тако показују презир према мајци цркви. Њих ради смо помињали древну историју, проклетства и благослове. Говорили смо и о јудејским празницима, и зашто је њима Бог био заповедио да се пред Њим појављују само три пута у години. Рекли смо да је празник Духова, Пасхе и Богојављања свагда, и објаснили смо да празнике празницима чини чиста савест а не проток дана и година. Након тога смо говорили о даровима, посланим нам са неба, и показали смо да они представљају знаке помирења и опроштаја. И рекли смо да Дух Свети к нама силази кроз отпуштење грехова и кроз наш одговор пастиру, кроз реч премудрости и разума, кроз рукополагање и напослетку, кроз тајинску жртву. Рекли смо да имамо [са Богом] узајамни залог, и објаснили смо због чега се данас не догађају чуда. Сетили смо се и страшног суда и књига које ће се тада отворити у којима су сви наши греси забележени. На крају смо утврдили да се наши греси могу и обрисати, само ако то хоћемо. Желео бих да све што је речено упамтите, али ако је то немогуће, позвао бих вас да памтите макар поуку о књигама, па да опрезно говорите оно што говорите, као да пред собом имате онога који то све бележи. Имајте то увек на уму, како би са праведницима који су у књигу праведних уписани умножавали своја добра дела, и како би они, који имају мноштво грехова, још овде, где то нико не види, исправили их и тако се спасили ондашње свенародне поруге. Јер као што малочас рекосмо, све наше грехе можемо избрисати трудом и усрдном молитвом. О томе треба да водимо рачуна током читавог нашег живота, како би, када одемо тамо нашли опроштај, и како би избегли муке и како би се показали достојнима царства небескога благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме заједно са Оцем и Светим Духом, нека буде слава, држава и част, свагда сада и увек и у векове векова. Амин. Превео са старогрчког: мр Александар Ђаковац
  5. ризница богословља

    Свети Григорије Палама: Беседа на Педесетницу

    1. Недавно смо великим очима вере созерцавали Христа како се узноси на небо, и то не мање од оних који су били удостојени да Га гледају својим телесним очима. Стога ни најмање нисмо лишени њиховог блаженства, будући да је Господ рекао: Блажени који не видеше а вероваше (Јн. 20; 29), а такви су они који су се уверили на основу онога што су чули и који виде кроз веру. Недавно смо, дакле, созерцавали Христа како се у телу узима од земље, а сада, на основу тога што је ученицима послао Духа Светог, видимо куда је Он то и на какво (велико) достојанство узвео нашу природу коју је примио, јер је Он, у крајњој линији, узашао тамо одакле је сишао Дух Којега је послао. А одакле је сишао Дух - то је показао Онај Који је говорио кроз пророка Јоила: После ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоил 2,28), и Којем се Давид обраћа речима: Кад им пошаљеш Духа Свога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље (Пс. 104; 30). Христос је, дакле, пошто се вазнео, узашао најузвишенијем Оцу, у сама недра Очева, одакле потиче и Свети Дух. Тиме што је и Он такође послао са небеса Духа Светог Који исходи од Оца и Којега Отац шаље, показао је да чак и својом људском природом учествује у достојанству које је својствено Оцу. Када пак чујемо да Духа Светог шаљу и Отац и Син, нека нико не помисли да Он (Дух Свети) није истога достојанства као и они (Отац и Син); Јер Он није само од оних који се шаљу, него је и Сам од Оних Који шаљу и показују Своје благовољење. 2. Бог Који говори кроз пророка јасно је то показао: Ја сам руком Својом утврдио земљу и простро небеса, а сада Ме посла Господ и Дух Његов (Иса. 48; 13-16). Христос преко истог Пророка на другом месту каже: Дух је Господњи на Мени, Њега ради помаза Ме, да јављам добре гласе кроткима (Иса. 61; 1). Тако, Дух Свети не само да бива послат, него и Он сам шаље Сина који је послат од Оца, из чега произилази да је Он исте природе, исте силе, истог дејства и исте части као и Отац и Син. Дакле, благовољењем Оца и садејством Духа Светога, по Своме неизмерно дубоком човекољубљу јединородни Син Божији је спустио небеса и сишао са висине, постао видљив на земљи, као Човек био међу нама и савршио и поучио нас ономе што је чудесно, велико, узвишено и заиста богодолично, а за оне који Њега слушају уистину божанско и спасоносно. 3. Затим је и добровољно страдао ради нашег спасења, и био погребен, и васкрсао трећег дана, па се вазнео на небеса, сео да десне стране Оца и тамо саучествовао у силаску божанског Духа на ученике, сапославши Га заједно са Оцем, како им је и обећао. Он је засео на висини како би нам одатле саопштио: ако неко жели да се придружи тој слави, да постане причасник Царства небеског, да се назове сином Божијим, да задобије бесмртни живот, неизрециву славу, чисту сладост и непропадљиво богатство, нека слуша Моје заповести и нека, сразмерно својој снази, подражава Мој начин живота, нека живи онако како Сам живео Ја Који сам у телу дошао на земљу, савршио и поучио, утемељио спасоносне законе и Сам Собом дао пример. Својим делима и чудесима Господ је пружио потврду еванђелског учења. Запечатио је то Својим страдањима. Велику корист која долази од еванђелског учења и његову спасоносност показао је Својим васкрсењем из мртвих, Својим вазнесењем на небеса и спуштањем одатле божанског Духа на ученике, што је догађај који данас празнујемо. Након Васкрсења из мртвих и јављања Својим ученицима, Он им је, узносећи се, рекао: Ево Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.Примићете силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље (Лк. 24; 49, Дела ап. 1; 8). 4. А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању и сабраности посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде - вели еванђелист Лука - шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху (Дела ап. 2; 2). То је онај шум који је предсказала пророчица Ана када је примила обећање за Самуила: Господ загрме с неба: Он ће дати снаху и узвисиће рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Тај шум је такође предсказан и у виђењу пророка Илије, јер се каже: Дође глас тих и танак; и тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); јер глас тих и танак, то је шум ветра. Праслику овог гласа и даха можеш наћи и у Еванђељу Христовом. У последњи дан великог Празника, тј. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн. 20; 22). 5. Тако је онај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разлио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво растављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дела ап. 2; 3-4). 6. Окончана су та чудесна дела која је Владика савршио у телу, показујући да је Он, по Својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се савршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније - тако што је говорио кроз Пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у Својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим (досл. "сео је на ученике"), учинивши их оруђима Своје силе. 7. Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Учинио је то и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносуштности Духа са Оцем и Сином - јер Бог наш је огањ, и то огањ који прождире безакоње - него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева. Као што је огањ устројен тако да може и да светли и да спаљује, тако и реч учења у Христу просвећује слушаоце, док оне који се упорно противе предаје огњу и вечном мучењу. Апостол Лука не каже да су ти језици били огњени, него - као огњени, како неко не би помислио да се тај огањ могао чувствено опазити и да је био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о јављању Духа Светога. Зашто су им се језици показали раздељени? Зато што се Дух Свети једино Христу Који је сишао са небеса, не даје од Оца на меру, јер Он и у телу поседује свецелу божанску силу и енергију. Ни на једноме од њих (Апостола) није починула свеобухватна благодат Духа, него је сваки добија делимично - један добија једне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како благодат која се светима даје од Духа представља саму Његову природу (а не дејство, енергију). 8. Израз седе[1] не означава само господарско достојанство, него и јединство божанског Духа. Седе, каже, по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Својим различитим силама и енергијама (дејствима), Он је свуда целовит, нераздељиво раздељен, и предаје се у потпуности, као сунчев зрак. Стадоше Говорити другим језицима, тј. на разним језицима обраћали су се онима који су се ту сабрали из разних народа, као што им Дух даваше да казују, јер су постали оруђа божанског Духа која делују и покрећу се по Његовој вољи и сили. Свако оруђе које се узима споља не учествује у природи него у дејству онога који делује и коју добија од њега. Тако бива и са оруђима Духа Светога, као што каже и Давид, говорећи о Њему: Језик је мој трска писара брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писање, која је оруђе писара, не постаје учесник у природи писара, него у његовој енергији, и пише оно што писар жели и може. 9. Зашто Дух Свети представља обећање Оца? Зато што је био обећан преко пророка. Преко Језекиља Он је говорио: Даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас; дух Свој метнућу у вас (Јез. 36; 26), а преко Јоиља: И после ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). И Мојсеј га је желео и наговестио: Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Свој Дух на њих (4. Мојс. 11; 29). Пошто је исто - благовољење и обећање Оца и Сина, Христос онима који верују у Њега каже: А који пије од воде коју ћу му Ја дати ... постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14); и: Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе, што еванђелиста тумачи овако: А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 38-39). У одласку на спасоносно страдање Господ је својим ученицима рекао: Ако Ме љубите, заповести Моје држите, и Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек: Духа Истине (Јн. 14; 15-17), ово сам вам Говорио док сам боравио с вама. А Утешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14; 25-26) и: Када дође Утешитељ, Кош ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15; 26). 10. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима. 11. Тако сваки архијереј долази у своје време, доносећи граду ову благодат и дар Божији, и кроз Еванђеље - просвећење божанским Духом. Они који одбацују било кога од њих (од архијереја), прекидају божанску благодат и прекидају божанско прејемство - колико је то у њиховој моћи - те тако сами себе одвајају од Бога, доспевају у погубно стање и свакојаке несреће, што сте и ви недавно из искуства научили. Окренувши се сада пастиру ваших душа који долази од Бога, ако послушате мене који вам саветујем оно што служи на спасење, онда ћете заиста дивно прославити успомену на Силазак божанског Духа ради нашег спасења, по неизрецивом човекољубљу, због чега и услед чега је и Јединородни Син Божији, приклонивши небеса, сишао и примио тело од нас. 12. Да Он Сам није у телу узашао на небеса и послао Духа Светога - како би Овај утврдио ученике Његове и пребивао с колена на колено са њима и њиховим наследницима, учитељима Еванђеља Благодати? Онда ни проповед Истине не би била објављена свим народима, нити би дошла све до нас. Због тога је најчовекољубивији Владика сада показао да су Његови ученици причасници и оци и служитељи светлости и вечног живота, који порађају за вечни живот и од достојних чине децу светлости и оце просвећења, јер ће тако и Он Сам пребивати са њима до краја века, што је било обећано за Духа Светога. Он је једно са Оцем и Духом, не у смислу ипостаси, него у смислу божанства, јер је један Бог у Тројици, у једном троипостасном и свемогућем божанству. Дух Свети је увек био заједно са Сином у Оцу. Како иначе могао бити беспочетни (безначални) Отац и Ум без Сина и сабеспочетне (сабезначалне) Речи (Логоса)? И како би могла бити вечна Реч без савечног Духа? Дакле, увек је био, јесте и биће - Дух Свети, Који ствара са Оцем и Сином у време стварања, Који са Њима обнавља повређено, Који одржава постојеће, Онај Који је свуда и све испуњава и свиме управља и све чува. Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога где ћу побећи, обраћа се Псалмопојац Богу (Пс. 139; 7). 13. Не само посвуда, него и над свима; и не само у сваком веку и времену, него и пре сваког века и времена: Дух Свети неће бити са нама само до краја века, како је обећано, него ће и у будућем веку пребивати са достојнима, обесмрћујући их и испуњавајући вечном славом, а такође и њихова тела, што је и Господ показао када је ученицима објавио: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек (Јн. 14; 16). И заиста, према апостолским речима сеје се, тј. бива погребено душевно тело које умире, оно (тело) које се назива и физичким (природним), састављено од душе и тела који заједно јесу (постоје) и крећу се. Устаје пак, тј. оживљава, духовно тело, над-природно (над-физичко), јер га је саставио и њиме руководи божански Дух и јер је силом Духа обучено у бесмртност, славу и непропадљивост. Први човек Адам, каже Апостол, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује. Први човек је од земље; други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15; 45-48). 14. На кога се ово односи? На оне који су постојани и непоколебиви у вери, који на делу Господњем увек доносе плодове, и кроз своју послушност увек на себи носе лик Небескога. Према еванђелисти Јовану, Претеча Господњи говори: Ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн. 3; 36); а гнев Божији може ли ко да издржи? Страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога. Ако се плашимо непријатељских руку док нам Господ говори: Не бојте се оних који убијају тело (Мт. 10; 28), ко се онда, ако има памети, неће уплашити руку Божијих што се у гневу подижу против неверника? Гнев Божији подићи ће се против сваке оне душе која у разузданости и неправди проводи живот, не знајући за обраћење, и држи истину у неправди (Рим. 1; 18). 15. Бежимо, дакле, од овог гнева; потрудимо се да путем покајања задобијемо милост и састрадање Свесветог Духа. Ако неко мрзи некога, нека се помири и врати на љубав, како његова мржња и непријатељство према ближњем не би послужили против њега, као сведочанство за то да он Бога не љуби: јер ако не љубиш брата свога, кога видиш, како ћеш онда љубити Бога, кога не видиш? Имајући љубав један према другоме, ми имамо истинску и нелицемерну љубав и показујемо је на делу. Тако, не говоримо и не чинимо - па и више од тога, не допустимо чак ни да се чује ништа што је увредљиво или штетно за нашу браћу, како нас је и Христов љубљени Богослов поучио: Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3; 18). 16. Ако је неко пао у блуд, или прељубу, или сличну телесну нечистоту, нека одступи од те срамне скверни и нека се очисти путем исповести, сузама, постом и сличним подвизима. Непокајане блуднике и прељубочинце Бог ће осудити и отерати од Себе и предати паклу и неугасивом огњу и другим вечним мукама, говорећи: Нека се уклони нечисти и проклети, да не види и да се не наслади славом Господњом (в. Иса. 26; 10). Лопов, грабљивац или користољубац нека не краде, нека не чини насиље, нека не отима туђе, него нека од свога да сиротињи. Једном речју, ако желите живот, ако желите да видите добре дане и да се избавите од видљивих и невидљивих непријатеља, од варвара који сада насрћу и од мука које су припремљене за зачетника зла и његове ангеле, уклоните се од сваког зла и чините добро. Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије, каже апостол Коринћанима(1. Кор. 6; 9-10). Онај ко нема заједницу са Богом и ко није Божији, тај ни Бога нема за Оца. 17. Удаљимо се, браћо, молим вас, од Богу мрских дела и речи, како бисмо смело могли Бога да називамо Оцем. Обратимо се Њему у истини, како би се и Он обратио нама и како би нас очистио од сваког греха и удостојио Своје божанске благодати. Тако ћемо и сада и довека славити и празновати богонадахнуто и духовно остварење божанског обећања - долазак Свесветог Духа људима и Његово почивање на њима, као исход и испуњење блажене наде у Самом Христу, Господу нашем, 18. Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор:"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ", (САБРАНЕ БЕСЕДЕ), ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, БЕОГРАД
  6. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима... 1. Недавно смо великим очима вере созерцавали Христа како се узноси на небо, и то не мање од оних који су били удостојени да Га гледају својим телесним очима. Стога ни најмање нисмо лишени њиховог блаженства, будући да је Господ рекао: Блажени који не видеше а вероваше (Јн. 20; 29), а такви су они који су се уверили на основу онога што су чули и који виде кроз веру. Недавно смо, дакле, созерцавали Христа како се у телу узима од земље, а сада, на основу тога што је ученицима послао Духа Светог, видимо куда је Он то и на какво (велико) достојанство узвео нашу природу коју је примио, јер је Он, у крајњој линији, узашао тамо одакле је сишао Дух Којега је послао. А одакле је сишао Дух - то је показао Онај Који је говорио кроз пророка Јоила: После ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоил 2,28), и Којем се Давид обраћа речима: Кад им пошаљеш Духа Свога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље (Пс. 104; 30). Христос је, дакле, пошто се вазнео, узашао најузвишенијем Оцу, у сама недра Очева, одакле потиче и Свети Дух. Тиме што је и Он такође послао са небеса Духа Светог Који исходи од Оца и Којега Отац шаље, показао је да чак и својом људском природом учествује у достојанству које је својствено Оцу. Када пак чујемо да Духа Светог шаљу и Отац и Син, нека нико не помисли да Он (Дух Свети) није истога достојанства као и они (Отац и Син); Јер Он није само од оних који се шаљу, него је и Сам од Оних Који шаљу и показују Своје благовољење. 2. Бог Који говори кроз пророка јасно је то показао: Ја сам руком Својом утврдио земљу и простро небеса, а сада Ме посла Господ и Дух Његов (Иса. 48; 13-16). Христос преко истог Пророка на другом месту каже: Дух је Господњи на Мени, Њега ради помаза Ме, да јављам добре гласе кроткима (Иса. 61; 1). Тако, Дух Свети не само да бива послат, него и Он сам шаље Сина који је послат од Оца, из чега произилази да је Он исте природе, исте силе, истог дејства и исте части као и Отац и Син. Дакле, благовољењем Оца и садејством Духа Светога, по Своме неизмерно дубоком човекољубљу јединородни Син Божији је спустио небеса и сишао са висине, постао видљив на земљи, као Човек био међу нама и савршио и поучио нас ономе што је чудесно, велико, узвишено и заиста богодолично, а за оне који Њега слушају уистину божанско и спасоносно. 3. Затим је и добровољно страдао ради нашег спасења, и био погребен, и васкрсао трећег дана, па се вазнео на небеса, сео да десне стране Оца и тамо саучествовао у силаску божанског Духа на ученике, сапославши Га заједно са Оцем, како им је и обећао. Он је засео на висини како би нам одатле саопштио: ако неко жели да се придружи тој слави, да постане причасник Царства небеског, да се назове сином Божијим, да задобије бесмртни живот, неизрециву славу, чисту сладост и непропадљиво богатство, нека слуша Моје заповести и нека, сразмерно својој снази, подражава Мој начин живота, нека живи онако како Сам живео Ја Који сам у телу дошао на земљу, савршио и поучио, утемељио спасоносне законе и Сам Собом дао пример. Својим делима и чудесима Господ је пружио потврду еванђелског учења. Запечатио је то Својим страдањима. Велику корист која долази од еванђелског учења и његову спасоносност показао је Својим васкрсењем из мртвих, Својим вазнесењем на небеса и спуштањем одатле божанског Духа на ученике, што је догађај који данас празнујемо. Након Васкрсења из мртвих и јављања Својим ученицима, Он им је, узносећи се, рекао: Ево Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.Примићете силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље (Лк. 24; 49, Дела ап. 1; 8). 4. А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању и сабраности посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде - вели еванђелист Лука - шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху (Дела ап. 2; 2). То је онај шум који је предсказала пророчица Ана када је примила обећање за Самуила: Господ загрме с неба: Он ће дати снаху и узвисиће рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Тај шум је такође предсказан и у виђењу пророка Илије, јер се каже: Дође глас тих и танак; и тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); јер глас тих и танак, то је шум ветра. Праслику овог гласа и даха можеш наћи и у Еванђељу Христовом. У последњи дан великог Празника, тј. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн. 20; 22). 5. Тако је онај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разлио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво растављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дела ап. 2; 3-4). 6. Окончана су та чудесна дела која је Владика савршио у телу, показујући да је Он, по Својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се савршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније - тако што је говорио кроз Пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у Својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим (досл. "сео је на ученике"), учинивши их оруђима Своје силе. 7. Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Учинио је то и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносуштности Духа са Оцем и Сином - јер Бог наш је огањ, и то огањ који прождире безакоње - него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева. Као што је огањ устројен тако да може и да светли и да спаљује, тако и реч учења у Христу просвећује слушаоце, док оне који се упорно противе предаје огњу и вечном мучењу. Апостол Лука не каже да су ти језици били огњени, него - као огњени, како неко не би помислио да се тај огањ могао чувствено опазити и да је био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о јављању Духа Светога. Зашто су им се језици показали раздељени? Зато што се Дух Свети једино Христу Који је сишао са небеса, не даје од Оца на меру, јер Он и у телу поседује свецелу божанску силу и енергију. Ни на једноме од њих (Апостола) није починула свеобухватна благодат Духа, него је сваки добија делимично - један добија једне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како благодат која се светима даје од Духа представља саму Његову природу (а не дејство, енергију). 8. Израз седе[1] не означава само господарско достојанство, него и јединство божанског Духа. Седе, каже, по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Својим различитим силама и енергијама (дејствима), Он је свуда целовит, нераздељиво раздељен, и предаје се у потпуности, као сунчев зрак. Стадоше Говорити другим језицима, тј. на разним језицима обраћали су се онима који су се ту сабрали из разних народа, као што им Дух даваше да казују, јер су постали оруђа божанског Духа која делују и покрећу се по Његовој вољи и сили. Свако оруђе које се узима споља не учествује у природи него у дејству онога који делује и коју добија од њега. Тако бива и са оруђима Духа Светога, као што каже и Давид, говорећи о Њему: Језик је мој трска писара брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писање, која је оруђе писара, не постаје учесник у природи писара, него у његовој енергији, и пише оно што писар жели и може. 9. Зашто Дух Свети представља обећање Оца? Зато што је био обећан преко пророка. Преко Језекиља Он је говорио: Даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас; дух Свој метнућу у вас (Јез. 36; 26), а преко Јоиља: И после ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). И Мојсеј га је желео и наговестио: Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Свој Дух на њих (4. Мојс. 11; 29). Пошто је исто - благовољење и обећање Оца и Сина, Христос онима који верују у Њега каже: А који пије од воде коју ћу му Ја дати ... постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14); и: Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе, што еванђелиста тумачи овако: А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 38-39). У одласку на спасоносно страдање Господ је својим ученицима рекао: Ако Ме љубите, заповести Моје држите, и Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек: Духа Истине (Јн. 14; 15-17), ово сам вам Говорио док сам боравио с вама. А Утешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14; 25-26) и: Када дође Утешитељ, Кош ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15; 26). 10. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима. 11. Тако сваки архијереј долази у своје време, доносећи граду ову благодат и дар Божији, и кроз Еванђеље - просвећење божанским Духом. Они који одбацују било кога од њих (од архијереја), прекидају божанску благодат и прекидају божанско прејемство - колико је то у њиховој моћи - те тако сами себе одвајају од Бога, доспевају у погубно стање и свакојаке несреће, што сте и ви недавно из искуства научили. Окренувши се сада пастиру ваших душа који долази од Бога, ако послушате мене који вам саветујем оно што служи на спасење, онда ћете заиста дивно прославити успомену на Силазак божанског Духа ради нашег спасења, по неизрецивом човекољубљу, због чега и услед чега је и Јединородни Син Божији, приклонивши небеса, сишао и примио тело од нас. 12. Да Он Сам није у телу узашао на небеса и послао Духа Светога - како би Овај утврдио ученике Његове и пребивао с колена на колено са њима и њиховим наследницима, учитељима Еванђеља Благодати? Онда ни проповед Истине не би била објављена свим народима, нити би дошла све до нас. Због тога је најчовекољубивији Владика сада показао да су Његови ученици причасници и оци и служитељи светлости и вечног живота, који порађају за вечни живот и од достојних чине децу светлости и оце просвећења, јер ће тако и Он Сам пребивати са њима до краја века, што је било обећано за Духа Светога. Он је једно са Оцем и Духом, не у смислу ипостаси, него у смислу божанства, јер је један Бог у Тројици, у једном троипостасном и свемогућем божанству. Дух Свети је увек био заједно са Сином у Оцу. Како иначе могао бити беспочетни (безначални) Отац и Ум без Сина и сабеспочетне (сабезначалне) Речи (Логоса)? И како би могла бити вечна Реч без савечног Духа? Дакле, увек је био, јесте и биће - Дух Свети, Који ствара са Оцем и Сином у време стварања, Који са Њима обнавља повређено, Који одржава постојеће, Онај Који је свуда и све испуњава и свиме управља и све чува. Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога где ћу побећи, обраћа се Псалмопојац Богу (Пс. 139; 7). 13. Не само посвуда, него и над свима; и не само у сваком веку и времену, него и пре сваког века и времена: Дух Свети неће бити са нама само до краја века, како је обећано, него ће и у будућем веку пребивати са достојнима, обесмрћујући их и испуњавајући вечном славом, а такође и њихова тела, што је и Господ показао када је ученицима објавио: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек (Јн. 14; 16). И заиста, према апостолским речима сеје се, тј. бива погребено душевно тело које умире, оно (тело) које се назива и физичким (природним), састављено од душе и тела који заједно јесу (постоје) и крећу се. Устаје пак, тј. оживљава, духовно тело, над-природно (над-физичко), јер га је саставио и њиме руководи божански Дух и јер је силом Духа обучено у бесмртност, славу и непропадљивост. Први човек Адам, каже Апостол, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује. Први човек је од земље; други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15; 45-48). 14. На кога се ово односи? На оне који су постојани и непоколебиви у вери, који на делу Господњем увек доносе плодове, и кроз своју послушност увек на себи носе лик Небескога. Према еванђелисти Јовану, Претеча Господњи говори: Ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн. 3; 36); а гнев Божији може ли ко да издржи? Страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога. Ако се плашимо непријатељских руку док нам Господ говори: Не бојте се оних који убијају тело (Мт. 10; 28), ко се онда, ако има памети, неће уплашити руку Божијих што се у гневу подижу против неверника? Гнев Божији подићи ће се против сваке оне душе која у разузданости и неправди проводи живот, не знајући за обраћење, и држи истину у неправди (Рим. 1; 18). 15. Бежимо, дакле, од овог гнева; потрудимо се да путем покајања задобијемо милост и састрадање Свесветог Духа. Ако неко мрзи некога, нека се помири и врати на љубав, како његова мржња и непријатељство према ближњем не би послужили против њега, као сведочанство за то да он Бога не љуби: јер ако не љубиш брата свога, кога видиш, како ћеш онда љубити Бога, кога не видиш? Имајући љубав један према другоме, ми имамо истинску и нелицемерну љубав и показујемо је на делу. Тако, не говоримо и не чинимо - па и више од тога, не допустимо чак ни да се чује ништа што је увредљиво или штетно за нашу браћу, како нас је и Христов љубљени Богослов поучио: Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3; 18). 16. Ако је неко пао у блуд, или прељубу, или сличну телесну нечистоту, нека одступи од те срамне скверни и нека се очисти путем исповести, сузама, постом и сличним подвизима. Непокајане блуднике и прељубочинце Бог ће осудити и отерати од Себе и предати паклу и неугасивом огњу и другим вечним мукама, говорећи: Нека се уклони нечисти и проклети, да не види и да се не наслади славом Господњом (в. Иса. 26; 10). Лопов, грабљивац или користољубац нека не краде, нека не чини насиље, нека не отима туђе, него нека од свога да сиротињи. Једном речју, ако желите живот, ако желите да видите добре дане и да се избавите од видљивих и невидљивих непријатеља, од варвара који сада насрћу и од мука које су припремљене за зачетника зла и његове ангеле, уклоните се од сваког зла и чините добро. Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије, каже апостол Коринћанима(1. Кор. 6; 9-10). Онај ко нема заједницу са Богом и ко није Божији, тај ни Бога нема за Оца. 17. Удаљимо се, браћо, молим вас, од Богу мрских дела и речи, како бисмо смело могли Бога да називамо Оцем. Обратимо се Њему у истини, како би се и Он обратио нама и како би нас очистио од сваког греха и удостојио Своје божанске благодати. Тако ћемо и сада и довека славити и празновати богонадахнуто и духовно остварење божанског обећања - долазак Свесветог Духа људима и Његово почивање на њима, као исход и испуњење блажене наде у Самом Христу, Господу нашем, 18. Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор:"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ", (САБРАНЕ БЕСЕДЕ), ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, БЕОГРАД View full Странице
  7. Празник је опет и опет је славље, и многодетна и чадољубива Црква опет се мноштвом чада својих украси! Каква јој је међутим корист од њеног чадољубља, када она жељена лица своје деце види само празником а не и у друго време? Ово је као када би имао неку лепу хаљину, али не би смео да је свакога дана носиш, јер по речима Пророка: "њима ћеш се, света, као накитом оденути и као невеста ћеш се украсити" (Ис. 49, 18). Народ који у Цркву долази одећа је њена. Као што је нека честита и племенита жена много лепша и привлачнија када се од главе до пете украси хаљином, тако се данас и Црква приказује много велелепнијом, јер се заогрнула мноштвом ваших личности, и тако вас има као дугу хаљину, да се ни један део тела њезиног не види наг, као што се протеклих дана могао видети. А за ту ранију голотињу њену, криви су они који овде дођоше само данас, и који неће да матер своју свакога дана заодену. А о томе, како је веома опасно остављати матер своју неодевену, испричаћемо стару приповест. Поменућемо онога који је само видео нагога оца и због тога био кажњен. Он није сам оца скинуо, него га је само видео и зато био кажњен. А они, који су само данас дошли а до сада нису долазили, не само да матер своју виде нагу, него је баш они сами и обнажују. Када је онај ко је голотињу само видео био кажњен, како ће се опростити онима који голотињу и стварају? Ја ово не говорим зато што ми је намера да некога укоравам. него зато да избегнемо казну, да избегнемо проклетство Хамово и да подражавајући добром срцу Симовом и Јафетовом, матер своју свагда одевамо. Јудеји су сматрали да се не треба појављивати пред Богом више од три пута годишње. Али њима је казано: "Три пута преко године, сви мушкарци твоји да излазе пред Господа Бога" (Изл. 23, 17), а од нас се тражи да се пред Њим свакодневно појављујемо. Поред тога, пошто је место на коме је код њих вршена служба било само једно, и то је био разлог да њихови скупови буду ређи и малобројнији, јер су били принуђени да се три пута годишње [Богу] поклањају само у Јерусалиму и нигде више. Они су могли да се оправдају и дугим путем, док ми такво оправдање немамо. Такође, они су били расути по свој земљи, како је записано: "А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом" (ДА 2, 5), док ми сви живимо у једном граду, јединим и истим зидинама смо опасани, а често нас од цркве одваја само једна улица. И опет, поред свега тога, ретко долазимо на ова света сабрања, као да нас читава мора деле од цркве. И шта још? Онима ( = Јудејима) је било заповеђено да држе само три празника, а нама је наложено да свакога дана празнујемо, јер ми баш свакога дана имамо празник. А да бисте се уверили да је код нас свако време, време празника, ја ћу вам навести разлоге празновања, па ћете увидети и сами да можемо празновати свакога дана. Први наш празник је Богојављање. Разлог његовог успостављања је што се "Бог на земљи јави и са људима поживе" (Варух 3, 38), тј. Јединородни Син на земљи и Бог. А у складу са написаним: "И ево ја сам са вама у све дане до свршетка века" (Јн. 27, 20), овај се празник и сада и увек може празновати. А какав је разлог празновања Пасхе, и шта он собом обухвата? На празник Пасхе ми се присећамо смрти Господње, јер реч "Пасха" има то значење. Али и тај празник ми не морамо савршавати само у једно одређено време, јер Павле, желећи да нас ослободи нужности времена и дана, доказује да Пасху можемо свагда савршавати и каже: "Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете" (1 Кор. 11, 26). Пошто у свако време можемо да се сећамо смрти Господње, дозвољено је да и Пасху свагда савршавамо. Ако желите да дознате да и данашњи празник можемо савшавати свакога дана, или тачније, да он пада свакога дана - погледајмо и разаберимо и његов узрок. Ми га празнујемо стога што је Дух Свети к нама сишао. Као што смо видели да Јединородни Син Божји свагда пребива са вернима, тако са њима пребива и Дух Свети. А откуда ово знамо? Знамо, зато што је Христос рекао "Ако ме љубите, заповијести моје држите, и ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек: Духа истине" (Јн. 14, 15-16). Из овога следи, да као што [узрок слављењу] Богојављања налазимо у речима. "И ево ја сам са вама у све дане до свршетка века", тако исто, према ономе што је о Духу речено, и празник Педесетнице можемо да празнујемо свакога дана. А да бисте боље разумели да ми наше празнике можемо празновати кад год пожелимо, и да наши празници нису искључиво одређени никаквим временом, почујте шта Павле говори: "А зато да празнујемо!" (1 Кор. 5, 8). А у време када је он то писао, ни један празник још није био узакоњен. Није тада било ни Пасхе, ни Богојављања, ни Педесетнице. А Павле је ово и рекао, јер празник не чини време [слављења] него чиста савест. Јер празновање и није друго него радовање, а духовну и умну радост ништа не може причинити, него савест и добра дела. Због тога, онај ко има чисту савест и добра дела, свагда може да празнује. И Павле је, када је рекао "Зато да празнујемо!", имао на уму чисту савест и добра дела. Ово се види отуда што настављајући говори: "Не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине" (1 Кор. 5, 8). Видиш ли, дакле, да те [Павле] не обавезује неопходношћу времена, него налаже да имаш чисту савест? Желео бих да се у данашњој поуци поново позабавим овим предметом. (Јер када неко некога, после дуго времена у руке ухвати, лако га не пушта. Тако и ми, када смо вас током читаве протекле године тек сада једва некако ухватили, не бисмо желели да вас олако испустимо.). Али, да би сте имали користи када се дому своме вратите од ове беседе која се тиче празника, прећи ћемо са оваквих опомена на реч о самом празнику. Истина је да нису, заједници рода људског, само једном са неба на земљу слана многа добра. И опет она никада нису била таква, као што су ова која данас примамо. А послушајте каква су била она пређашња [добра] и каква су ова данашња, како би одмах увидели и разлику међу њима. "И одожди им ... и хлеб небески даде им; хлеб анђелски једе човек" (Пс. 77, 24). Заиста је ово велики дар, достојан Божијег милосрђа! Након овога био је послан огањ, који је на прави пут враћао залутали јудејски народ, и који је и жртву на жртвенику спаљивао. Затим опет паде киша, због које родише изобилни плодови, у време када су људи од глади малаксали. Сва ова добра била су велика и дивна, али су данашња боља од њих. Јер данас нам није дата ни мана, ни огањ, ни киша, него се излише духовни дарови. И сада падоше кише са неба, али не оне које плодну земљу напајају, него оне које побуђују човека да Творцу своме принесе плод добрих дела. И ако су и само једну кап отуда примили, одмах су на своју природу заборавили. Сва се земља испуни анђелима, али не небеским, него онима који у људском телу проводе небески живот. Јер нису анђели сишли на земљу, него, шо је још чудесније, земни људи се заогрнуше анђеоском добродетељи, и без да тело своје са себе свуку, и без да голим душама ходе, насторјењем својим начинише се анђелима. Познај да и казна која је некада изречена: "Јер си прах, и у прах ћеш се вратити" (Пост. 3, 19), није била казна. Бог те је оставио на земљи да на њој боравиш, како би се сила Духа, када кроз земљано тело буде могла да чини таква дела, много бољом пројавила, као што је и виђено, да је земљани језик заповедао демонима, да је земљана рука болести исцељивала. Виђено је и више од овога, да је не само земљана рука, него што је још чудноватије, да је земљаног тела трупло и смрти, и бестелесним силама, тј. демонима, одолевала. Јер као што тама нестаје када сунце засија и звери се у своје јаме скривају, а човекоубице, разбојници и гробосквернитељи беже на врхове планина, тако се и при појави Петровој, пред науком његовом тама губила, ђаво одступао, демони бежали, немоћи телесне се исцељивале, душевне страсти се лечиле, свако се безакоње разгоњавало, а добродетељ се враћала на земљу. Као што би се онај, ко би из царских ризница, где се чувају злато и друге драгоцености, изнео ма и најмањи део од тамошњег блага, и када би, макар и један каменчић одатле изнео, веома обогатио - тако је и из уста апостола излазило право богатство, јер су уста њихова била царске ризнице, које су у себи имале благо разноврсних лекова, тако да је и свака реч из њихових уста изливала велико богатство. Заиста је примећено да су речи Његове: "истините, уједно оправдане и жељене већма од злата и драгог камена многог, и слађе већма од меда и саћа" (уп. Пс. 19, 10-11). Оно што злато и драго камење нису могли да учине, чиниле су Петрове речи. Јер да је коликогод товара злата било употребљено за исцелење хромога од рођења, опет га не би могли исцелити, а реч Петрова је отклонила и такав природни недостатак. Он је рекао: "У име Исуса Христа устани и пођи" (ДА 3, 6) и његовој речи следило је дело. Видиш ли како су речи апостола боље "од злата и драгог камења"? Видиш ли како су уста апостола царске ризнице? Били су лекари јер су болести лечили, земљоделци јер су сејали реч благочешћа, крманоши јер су умиривали буре заблуда. И сам Господ им је рекао: "Идите и исцељујте болесне" (Мт. 10, 8), а други пут им се обратио као земљоделцима: "Ја вас послах да жањете гдје се ви нисте трудили" (Јн. 4, 38). Затим им се обратио као рибарима: "Учинићу вас ловцима људским" (Мт. 4, 19), као што је Петру рекао: "Не бој се, од сада ћеш људе ловити" (Лк. 5, 10). Ово је [Христос] рекао, као да је баш са рибарима и лађарима разговарао. Видело се, потом, да су следовала чуда за чудима. Пре десет дана, природа наша је била узнесена на царски престо, а већ данас нам сиђе Дух Свети. Господ је узео нашу првину, а као замену нам је послао Духа Светога. Дух Свети је, такође, Господ, па је и дело нашег спасења заједничко и Оцу и Духу Светоме. Кажем, дакле, да ни десет дана није прошло, од када се Христос Вазнео, а већ нам је послао духовне дарове. Ово је учинио стога, да нико не би имао сумње и да не би био у неизвесности о томе шта је након Вазнесења свога учинио, тј. да ли нас је са Оцем помирио и да ли је у милости Очевој. Да би нас уверио да Га је заиста са нама помирио, одмах нам је дао дарове помирења. Јер када се непријатељи споразумевају и међусобно мире, одмах након помирења један другоме шаљу дарове као знаке љубави. Тако смо и ми послали веру, а примили смо дарове, послали смо послушање, а примили оправдање. Да бисте спознали да је Дух Свети који нам је послан дар помирења са Богом, покушаћу да вас у то уверим из Светог Писма. Најпре ћу разјаснити своју реч и објаснити, да се, када се Бог гневи, благодат Духа Светога ускраћује. Тако, када се будете уверили да је немање Духа знак гнева [Божијег], повероваћете да се Бог умилостивио, када поново видите да је [Дух Свети] послан. Како ћемо ово знати? Старац Илија је био честит и кротак, али није умео да исправи злочињење својих синова, него је преко мере волео своју децу. Слушајте ово, ви који имате децу! Љубав и поштеду према деци треба показивати умерено. [Својом неумереношћу] Илија је Бога толико разгневио, и у такву немилост пао, да се Бог одвратио од читавог народа. Писац [библијски] је желео да појасни ово што је написао, да се Бог одвратио од свега народа, па зато говори: "И реч Господња беше ретка у оно време, и виђења се не јављаху" (1 Цар. 3, 38). А када каже да је реч била "ретка" то овде значи скупоцена, тј. означава оно што се не може увек набавити. То значи да су пророштва тада била реткост. И неко други је, када је јадиковао и плакао о гневу Божијем, рекао: "Нема кнеза ни пророка у ово време" (Дан. 3, 38). И Јеванђелист је ово исто потврдио рекавши: "Дух Свети још не беше на њима јер Исус још не беше прослављен" (Јн. 7, 39). А ово је значило да пошто још није био распет, ни људи још нису имали Духа. Иако је назив распеће подругљив по себи, због узрока - зато што је љубави ради поднето, Христос га назива славом. Због чега Дух Свети није био послан пре распећа Христовог на крсту? Због тога што је свецели свет још био у гресима, у огорчењу и завади и бесчасти, пошто јагње које на себе прима грехе света, још није било принесено. Пошто, дакле, Христос још није био распет, ни помирење још није било извршено. А чим, је помирење извршено, одмах и Дух беше послат. Јасно је дакле, да је послање Дух знак помирења, како је Христос посведочио када је рекао: "боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама" (Јн. 16, 7) - тј. ако ја не одем и Оца не приклоним милости, онда вам ни нећу послати Утешитеља. Видите ли сада, када смо вам то толиким местима из Светог писма показали, да када Духа нема у људима, то представља знак гнева Божијег? "И реч Господња беше ретка и не јављаху се виђења. Нема никога ни од кнезова ни у пророка у ово време. Јер Дух Свети још не беше са њима јер Исус још не беше прослављен. Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама". Све ово очигледно доказује да је неприсутност Духа Светога знак гнева Божијег. Када, пак, видиш да се Дух Свети изобилно шаље, онда не сумњај у помирење. Али ти ћеш рећи: а где сада можемо да видимо Духа Светога? О тадашњем времену си добро говорио јер су се тада још збивала чуда, мртви су устајали и проказани су се очишћавали. Али како ћемо данас доказати да је Дух Свети са нама? Не бој се. Доказаћу вам да је Дух Свети и данас код нас присутан. Како и на који начин? Када Духа Светога не би било код нас, како би се ови који се крштавају у свештеној ноћи, ослободили грехова? Без садејства Духа Светога нико се не може ослободити грехова. О томе и Апостол Павле говори када каже: "Јер и ми бијасмо некада неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоби и зависти, гнусни, мрзећи један другога. А када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега, не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим" (Тит. 3, 3-5). Тако говори и на другом месту: "Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије" (1 Кор. 6, 9-10). Видиш ли све врсте греха? И Павле даље продужава: "И такви бијасте неки; али се опрасте". Желимо да знамо како? Да ли грехе са себе опрасмо Духом Светим? Послушај: "Опрасте се и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега". Видиш ли да је Дух Свети сав онај грех спрао. Где су они који хуле на достојанство Духа? Јер ако Он не отпушта грехе, онда се узалуд прима на крштењу. А ако отпушта грехе, онда су узалудне хуле јеретика. Када код вас не би било Духа Светога, онда ми верни не би могли Исуса називати Господом, јер је написано: "И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим" (1 Кор. 13, 3). Када код вас не би било Духа Светога не би се могли молити Богу пошто говоримо: "Оче наш који си на небесима". Као што не би могли Христа да називамо својим Господом, тако ни Бога не би могли да називамо својим Оцем. А како је то познато? Сам апостол говори: "А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче (¢bb© Ð Pat»r)!" (Гал. 4, 6). Због тога, када називаш Бога Оцем, сети се да је Дух Свети побудио твоју душу да се удостојиш да то име изговориш. Шта још? Када не би било Духа, ни у Цркви не би било речи разума и праведности, јер према сведочанству Павловом: "Јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу" (1 Кор. 12, 8). Када не би било Духа Светога Црква не би имала ни пастире ни учитеље, пошто си и ти постављен Духом, по сведочанству Павловом: "Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за пастире и за епископе" (уп. ДА 20, 28). Видиш ли да је и ово постављење извршено Духом Светим? И да Дух Свети није био на овом нашем заједничком оцу и учитељу, онда му, када је мало пре улазио у свештени олтар, на његове речи "Мир свима", не бисмо одговарали "И Духу Твоме". Због тога се он, не само када тамо улази и када вам говори и када се за вас моли, него и онда кад стоји при светом жртвенику, он се не дотиче предложених дарова (посвећени знају о чему говоримо), док не измоли и за вас благодат од Господа и док му ви не одговорите: "и духу твоме". Овим одговором изражавмо мишљење да он стојећи тамо ништа и не чини, и да се са предложеним даровима ништа не збива по његовој моћи. Ако је човек тамо и присутан - сам Бог делује кроз њега. Зато немој тамо ни гледати човека, него помисли на невидљиву благодат, јер све што се на жртвенику збива, није људско. На послетку, кад не би било Духа, ни Црква не би постојала, а пошто она постоји, јасно је да је Дух Свети са нама. А други, пак, говоре: "Зашто се и данас не збивају чуда?" Молим вас да овде посебно обратите пажњу. Слушам многе како ово говоре и како често питају, како су некада сви који су се крштавали могли да говоре језицима, док тога данас нема? У оно време, сви који су се крстили, одмах су и индијским и египатским и персијским и скитским и тракијским језиком говорили, а и ови који се данас крсте да су били крштени у оно време, такође би говорили различитим језицима. Како је записано, када је Павле нашао неке који су били крштени крштењем Јовановим, упитао их је: "Јесте ли примили Духа Светога када сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети" (ДА 19, 2). Због тога им Павле нареди да се крсте. "И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху" (ДА 19, 6). Због чега је онда та благодат пресахнула и одузета од људи? Она је од нас одузета не зато што је Бог хтео да нас на тај начин обесчасти, него зато што је желео да нам укаже част. На који начин? Рећи ћу. Људи оног времена, тек су недавно били одбацили идолопоклонство. Још увек су у великој мери били неразумни и њихова је мисао била ограничена, тако да су непрестано имали склоности ка телесним стварима. Пошто су желели телесно, нису могли ни да замисле, а још мање да знају шта је то мислена благодат и шта су бестелесни дарови, тако да су веру схватали једино кроз знаке (= чуда). Тако је, на пример, отпуштење грехова ствар мислена и дар невидљиви, пошто се греси очишћују а ми то не видимо нашим телесним очима. А због чега? Због тога што се ту душа очишћује а телесно око не може да види душу. Због тога је очишћење грехова мислени дар, и он се телесним очима не види. А говорење различитих језика? Унутар душе се збива дејство (Духа), што је невидљиво - а споља се чују гласови што представља потврду онога што се унутра збило. Због тога и Павле говори да "свакоме се даје пројава Духа на корист" (1 Кор. 14, 22). А ја мислим да никакви знаци (= чуда) нису неопходни. Зашто? Видимо тако да чудеса нису престала због тога што је Бог желео да нас обешчасти, него због тога што је желео да нас почаствује. Јер и без знакова нам Владика даје веру. Само онај ко нема вере тражи залог, а ја који имам вере немам потребу ни за залогом ни за знаковима. Ако и не говорим различитим језицима, уверен сам да сам очишћен од греха, док они у оно време нису могли веровати без знакова, па су им се морали давати и знаци и залоге за веру коју су примили. Због тога и Павле говори: "Тако су језици не знак вјерујућим, него невјерујућим, а пророштво не невјерујућим, него вјерујућим" (1 Кор. 14, 22). Видите, дакле, да Бог није имао намеру да нас обешчасти, него напротив да нас још више почаствује. Он тако поступа желећи да покаже да ми можемо да верујемо и без залога и без знакова, док они - да нису видели залоге и знакове - не би веровали само због невидљивих дарова. Али ја и без овога показујем веру. Ово је, дакле, узрок, што се у данашње време не збивају чуда. Још бих желео да кажем нешто о самом празнику, и да објасним, шта је то Педесетница и зашто су баш данас ниспослати дарови Духа Светога, због чега у виду огњених језика и зашто баш десет дана [након Вазнесења Христовог - прим. прев.]. Како ми се, међутим, чини да би то подуго трајало, рећи ћу још само нешто и тиме ћу ову беседу привести крају. "И кад се наврши педесет дана, ... показаше им се раздијељени језици као огњени" (ДА 2, 1-3). Нису, дакле, били огњени, него "као огњени", да не би ко нешто чудно замишљао о Духу. Јер као што Дух није над јорданском водом сишао као голуб него у виду голуба, тако се и овде није јавио као прави огањ него у виду огња. Још је више од овога написано. "И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра". Није, дакле, речено хујање ветра, него као хујање ветра. А зашто и Језекиљ није примио дар пророштва у виду огња него у виду књиге, а апостоли, опет, зашто га нису примили у виду књиге? О Језекиљу се каже да му је речено: "Отвори уста и поједи оно што ћу ти дати". А када је погледао "рука би пружена и у њој савијена књига". И он је разви, и она беше исписана споља и изнутра. У њој беше записан плач и нарицање и јаук, а у устима му беше слатка као мед" (Јез. 2, 8-10; 3, 3;). А о апостолима је написано " показаше им се језици као огњени". Зашто је тамо књига и слова а овде језици и огањ? Језекиљ је био послан да укори Јудејце за њихове грехе и да нариче над њиховом несрећом, а апостоли су имали да разреше грехе читавог света. Језекиљ је примио књигу да би могао да упамти несреће које ће се догодити, а апостоли су кренули са огњем, да њиме спале и униште сва безакоња овога света. Јер као што трње изгара када га се дотакне огањ, тако благодат Духа уништава људске грехе. Али неосетљиви Јудејци, уместо да су се ужаснули и уздрхтали када су то видели, и да су се поклонили ономе који је такве дарове донео, показивали су своје безумље ругајући се апостолима који су били испуњени Духом, говорећи да су пијани. "Напили су се слаткога вина" (ДА. 2, 13). Замисли неразборитост људску и погледај на разборитост анђела. Анђели су се, видевши да наша првина узноси, радовали и клицали: "Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна" (Пс. 34, 7). А људи, гледајући изливену благодат, подсмехивали су се речима: "Напили су се слаткога вина", не марећи што се то збило у пролеће када нема новог вина. Оставимо то, и погледајмо на узајамне дарове човека Богу и човекољубивог Бога човеку. Он је примио Христа - првину наше природе и ниспослао нам благодат Духа Светога. Као што након дугих ратова, по њиховом завршетку када се успостави мир, они који су били у сукобу једни другима шаљу дарове, тако се збило и између Бога и рода људског. Ми смо Богу, као наш залог, послали нашу првину у Христу, а он нама посла дарове Духа Светога. Знамо да је ово тако, зато што и данас када се даје залог, он мора бити из царске породице, па је тако и Дух Свети произишао из царствујуће суштине и нама послан, а од нас је Онај који се вазнео, такође био из царске породице - од племена Давидовог. Ја се више не бојим, јер наша првина седи на небу. И када би ме изједали црви који не умиру, и када бих био кажњен огњем неугаслим и страшним мукама, ја се никако не плашим. Или боље речено, плашим се, али не очајавам по питању мог спасења. Јер да Бог није желео да људима да велика блага, Он не би ни примио нашу првину на небо. Пре овога, сваки пут када бисмо погледали на небо, размишљали бисмо о бестелесним силама и када се са њима упоредимо, сећали се своје зле судбине. А сада када погледамо на небо, видимо да наша првина седи на царском престолу. Тако ће Син Божји и доћи са неба да нам суди. Припремимо се да не отпаднемо од ове славе, јер ће Господ наш засигурно доћи и неће одоцнити. Доћи ће и са собом ће довести војске, анђеоске чете, арханђелске чинове, мноштво мученика и зборове праведника, саборе пророка и апостола. И посред свих тих војски, јавиће се сам Цар у неизмерној и непојмљивој слави. Учинимо стога све да те славе не будемо лишени. Желите ли да вам кажем и нешто страшно? Али не зато да вас растужим, него да вас поправим. У оно ће време, пред оним престолом потећи и огњена река. Књиге ће се отворити и отпочеће страшни суд и као и на судовима овдашњим, читаће се дела из нашег живота. Пророци су много говорили о тим књигама. И Мојсије је рекао: "Опрости им грех. А ако нећеш, избриши ме из књиге коју си написао" (Изл. 32, 32). И Христос је говорио ученицима: "Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима" (Лк. 10, 20). А пророк је тврдио: "У књизи твојој све је записано и дани забележени, када још ни једнога није било" (Пс. 139, 16). А на другом месту каже: "Нека се избришу из књиге живих и нека не буду записани са праведницима" (Пс. 49. 28). Видите ли како једни бивају уписивани а други се бришу? Желиш ли да се увериш да тамо нису уписани само праведници него да се уписују и наши греси? Управо због тога што је данас празнични дан, треба да се научимо и ономе што нас може избавити од муке. Страшне су ове речи али су корисне и потребне, пошто нам не допуштају да западнемо у искушења у делима. Схватимо да се наши греси уписују и да се свака реч коју овде изговоримо тамо уноси. Како то знамо, пошто о таквим стварима не треба просто тврдити. "Тешко вама који досађујете Господу", узвикивао је [пророк] Малахија Јудејцима. "Како му досађујемо", питали су они. "Тиме што говорите, ко год чини зло, по вољи је Господу" (Мал. 2, 17). Зар тако не говоре неразумне слуге? "Мили су му и такви" када су развраћени када против њега раде. Због тога "узалуд је служити Богу, и каква корист да држимо што је наредио да се држи и да ходамо жалосни" (Мал. 3, 14). Ми му, говоре, свакога дана служимо а други уживају његова добра. Такве речи и слуге често говоре својим господарима. Иако је и ово зло, Бог није толико замерио оно што човек говори о човеку. Али када се тако говори и о Владици свега, о милостивом и човекољубивом Господу, то заслужује само велику осуду и муке. Да би спознао да се такве речи уписују, послушај шта говори Малахија: "И погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред њима" (Мал. 3, 16). Свакако да се у књигу не уписује зато што Бог има потребу да се у дан онај из књиге подсећа и доноси пресуду. Можда сам овим страшним представама потресао вашу мисао, а најпре своју. Али ја ћу прекратити ову беседу, или тачније - прекратићу страх. Још лепше речено, нећу прекратити, него ћу утешити. Нека остане страх и нека чисти ваша срца, а одагнајмо само оно што је у њему неподношљиво. А на који начин се то може отклонити? Доказаћемо да се греси могу и брисати а не да се само уписују. Данас се у судовима земаљским воде записници у које улази оно што затвореник одговара на питања судије. То се бележи ради памћења и никада се не брише. А из ове књиге, оно што си зло говорио, ако желиш, може се и обрисати. Како ово доказујемо? Светим Писмом, јер је написано: "одврати лице своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти" (Пс. 51, 9). Ништа што није упрљано не може се ни очистити. Због тога [псалмопојац] моли да му се избришу, односно очисте, сва безакоња. А на другом месту налазимо и на који се начин она бришу: "Милошћу и истином очистиће се безакоње" (прем. Сол. 16, 6). И не само да се бришу, него се и сасвим исправљају тако да од њих не остаје ни трага. Не само да се бришу греси учињени пре крштења, који су водом крштења и Христовим крстом уништени, као што Павле каже. "Избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст" (Кол. 2, 14). Видиш како је онај рукопис не само избрисан него је и подеран. Он [Христос] га је подерао крсним гвожђем да више никада не би важио. Одавде се види да су благодаћу, човекољубљем и свесилом Христовом, сви ови греси уништени. А да би се и греси учињени након крштења потрли, потребно је много напора, пошто другог крштења нема сем наших суза, покајања, исповести, милостиње молитве и сваке друге врлине. Због тога се греси учињени након крштења очишћују само уз много страдања и зноја. Потрудимо се да их очистимо овде и да избегнемо онај стид и мучење. Јер ако и имамо мноштво грехова, ако то желимо, можемо да одбацимо њихов терет. И требало би да то хоћемо. Јер боље је да се овде мало потрудимо и да избегнемо оне неизбежне муке, него да овде поживимо у лењости и да допаднемо оних бесконачних мука. Време је да ову нашу беседу приведемо крају. Прекорили смо оне који само једном годишње долазе, и тако показују презир према мајци цркви. Њих ради смо помињали древну историју, проклетства и благослове. Говорили смо и о јудејским празницима, и зашто је њима Бог био заповедио да се пред Њим појављују само три пута у години. Рекли смо да је празник Духова, Пасхе и Богојављања свагда, и објаснили смо да празнике празницима чини чиста савест а не проток дана и година. Након тога смо говорили о даровима, посланим нам са неба, и показали смо да они представљају знаке помирења и опроштаја. И рекли смо да Дух Свети к нама силази кроз отпуштење грехова и кроз наш одговор пастиру, кроз реч премудрости и разума, кроз рукополагање и напослетку, кроз тајинску жртву. Рекли смо да имамо [са Богом] узајамни залог, и објаснили смо због чега се данас не догађају чуда. Сетили смо се и страшног суда и књига које ће се тада отворити у којима су сви наши греси забележени. На крају смо утврдили да се наши греси могу и обрисати, само ако то хоћемо. Желео бих да све што је речено упамтите, али ако је то немогуће, позвао бих вас да памтите макар поуку о књигама, па да опрезно говорите оно што говорите, као да пред собом имате онога који то све бележи. Имајте то увек на уму, како би са праведницима који су у књигу праведних уписани умножавали своја добра дела, и како би они, који имају мноштво грехова, још овде, где то нико не види, исправили их и тако се спасили ондашње свенародне поруге. Јер као што малочас рекосмо, све наше грехе можемо избрисати трудом и усрдном молитвом. О томе треба да водимо рачуна током читавог нашег живота, како би, када одемо тамо нашли опроштај, и како би избегли муке и како би се показали достојнима царства небескога благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме заједно са Оцем и Светим Духом, нека буде слава, држава и част, свагда сада и увек и у векове векова. Амин. Превео са старогрчког: мр Александар Ђаковац View full Странице
  8. Беседа јеромонаха Петра Драгојловића, игумана манастира Пиносава на Празник Вазнесења Господњег (Спасовдан) 2018. године. Послушајте беседу на ЛИНКУ
  9. Беседа јеромонаха Петра Драгојловића, игумана манастира Пиносава на Празник Вазнесења Господњег (Спасовдан) 2018. године. Послушајте беседу на ЛИНКУ View full Странице
  10. Заједничарење се послије омилије наставило у трпезарији уз пјесму призренских богословаца и надахнуту бесједу Епископа захумско-хрецеговачког г. Григорија. Обиљежавању овог јубилеја присуствовали су Епископ западноамерички г. Максим, грчки академик проф. др Емануил Сарис и његова супруга Евантија филолог, који су приредили грчко издање књиге Епископа Атанасија ”Од слободе ка љубави – омилије из Ксантија”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У оквиру обиљежавања деведесетогодишњице професуре Светог Јустина Ћелијског у Призренској богословији умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије у недјељу, 29. априла одржао је омилију на тему „Апостол Павле, Златоуст, отац Јустин – тијело Христово, Црква, Евхаристија“ у свечаној сали Призренске богословије. Заједничарење се послије омилије наставило у трпезарији уз пјесму призренских богословаца и надахнуту бесједу Епископа захумско-хрецеговачког г. Григорија. Обиљежавању овог јубилеја присуствовали су Епископ западноамерички г. Максим, грчки академик проф. др Емануил Сарис и његова супруга Евантија филолог, који су приредили грчко издање књиге Епископа Атанасија ”Од слободе ка љубави – омилије из Ксантија”. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. У Епархијском центру у Бијељини 19. априла 2018. године одржан је Васкршњи концерт хора Школе црквеног појања "Свети Јован Дамаскин" из Новог Сада, који су извели васкршње химне. Диригент хора, јерођакон Јеротеј из манастира Ковиљ у Епархији бачкој, рекао је новинарима да је ово њихов први наступ у Бијељини и Републици Српској. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  13. Беседа пречасног презвитера Милана Цирара на Томину Недељу изговорена на литургијском сабрању у Светосавском храму у Новом Саду. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе, Православне Епархије бачке View full Странице
  14. ризница богословља

    Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у Томину недељу

    Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмрта бића, бића која су јача од смрти. Гле, човек постао јачи од смрти! То је победа, једина истинита победа у овоме свету. И Господ је зато Једиии Истинити Победник у свима световима што је победио смрт. Да Господ није васкрсао све би било узалуд. Нашто сунца, нашто небеса, кад ја и ти завршавамо смрћу, кад је последња наша станица гроб! Ако Господ Христос не васкрсе, вели Свети Апостол, узалуд проповедање наше, узалуд Еванђеље, узалуд и вера наша.[3] Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега. И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша[4], узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима – ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце! Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Када су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше[5]. Када су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше[6]. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух“[7], Апостол Тома, када му Једанаесторица казаше да се Господ јавио, да је васкрсао, да је жив, рекао је: „Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његов, нећу веровати[8]. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим. После осам дана Господ се јавља опет, на исти начин улази кроз затворена врата, стаје међу ученике и вели: „Мир вам“! Тада се обраћа Томи и вели: „Пружи амо прст свој и види руке моје. Пружи амо руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. Тома то учини и ускликну: „Господ мој и Бог мој“[9]. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој! То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: „Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни“[10]. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност. Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: „Благо онима који не видеше, и вероваше“[11]. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Који Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше. Кад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша… Каква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)…[12] То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум „да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу[13]. Он је Истинити Бог и Живот Вечни[14]. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни – у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог. Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха – ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти – све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу[15]. А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти. Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Како? Како ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? – Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост – злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Како да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? – Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа. Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!“ Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе. Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове[16]. Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част. Христос Воскресе! Ваистину воскресе!
  15. Христос Воскресе! и свима нама осмисли живот и показа шта је Бог и шта је човек. Показа нам Господ Христос да човек без Бога остаје у смрти, сав је мртав, сав смртан. А Он, Богочовек, ето васкрсао из мртвих, победио смрт ради нас, Васкрсењем Својим осигурао бесмртност човеку, бићу људском дао оно што нико није. Његово Васкрсење и јесте најважнији догађај у историји свих светова. Васкрсење Господа Христа је најважнији догађај у историји рода људског. То јесте најважнији догађај и за мене и за тебе у историји мога живота и историји твога живота. Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмрта бића, бића која су јача од смрти. Гле, човек постао јачи од смрти! То је победа, једина истинита победа у овоме свету. И Господ је зато Једиии Истинити Победник у свима световима што је победио смрт. Да Господ није васкрсао све би било узалуд. Нашто сунца, нашто небеса, кад ја и ти завршавамо смрћу, кад је последња наша станица гроб! Ако Господ Христос не васкрсе, вели Свети Апостол, узалуд проповедање наше, узалуд Еванђеље, узалуд и вера наша.[3] Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега. И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша[4], узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима – ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце! Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Када су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше[5]. Када су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше[6]. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух“[7], Апостол Тома, када му Једанаесторица казаше да се Господ јавио, да је васкрсао, да је жив, рекао је: „Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његов, нећу веровати[8]. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим. После осам дана Господ се јавља опет, на исти начин улази кроз затворена врата, стаје међу ученике и вели: „Мир вам“! Тада се обраћа Томи и вели: „Пружи амо прст свој и види руке моје. Пружи амо руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. Тома то учини и ускликну: „Господ мој и Бог мој“[9]. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој! То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: „Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни“[10]. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност. Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: „Благо онима који не видеше, и вероваше“[11]. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Који Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше. Кад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша… Каква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)…[12] То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум „да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу[13]. Он је Истинити Бог и Живот Вечни[14]. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни – у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог. Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха – ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти – све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу[15]. А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти. Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Како? Како ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? – Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост – злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Како да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? – Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа. Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!“ Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе. Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове[16]. Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част. Христос Воскресе! Ваистину воскресе! View full Странице
  16. Беседа Његовог Преосвештенства Епископа франкуфуртског и све немачке (данас Епископа бихаћко-петровачког) изговорена на Томину недељу на Евхаристијском сабрању у новосадском саборном храму. Звучни запис смо преузели са званичне странице Радија Беседе, Православне Епархије бачке View full Странице
  17. ризница богословља

    Свети Николај охридски и жички: Беседа у Цветну недељу

    Данашње јеванђеље описује два случаја такве оштре подељености мећу људима у односу према Господу нашем. У првом случају, на вечери у селу Витанији, присутни су се били тако поделили, да су на једној страни били апостоли, васкрсли Лазар и његове сестре, Марта и Марија, које су гостиле Господа, а на другој Јуда издајник, који је протествовао што је Марија излевала мирисно уље на главу Господа. У другом случају, на једној страни био је народ који је свечано дочекивао Господа при уласку Му у Јерусалим, а на другој фарисеји, књижевници и првосвештеници, који су се саветовали да убију не само Христа но и Његовог пријатеља Лазара. На шест дана пре пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре, кога васкресе од мртвих. Где је био Господ пре тога? Из претходног јеванђеља види се да се Он одмах по васкрсењу Лазара удаљио близу пустиње у неки град Јефрем. А удаљио се из просте осторожности да Га старешине јеврејске не ухвате и не убију. Јер васкрсење Лазара узбунило је ове безумне старешине више од свију других чуда Његових. Види се да је овај Лазар био човек чувен и знаменит, што сведоче и многобројне посете дому његову како у време његове смрти тако и по васкрсењу. Многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их теше за братом њиховим (Јов. 11, 19); и: многи њега ради иђаху да виде чудо сотворено на њему Господом (12, 11). Па како још није било дошло Његово време, Господ се повукао даље од Јерусалима и склонио од злоковарних непријатеља Својих. И ово је Он учинио ради нас. Прво зато, да се Његова смрт не би десила у тајности него пред стотинама хиљада сведока, који су се о Пасхи сабирали у Јерусалим; да би тако цео свет знао да је Он несумњиво умро, те да би после било очигледно и несумњиво чудо Његовог васкрсења. Друго зато, да нас научи савршеној покорности вољи Божјој, те да и ми не јуримо у смрт пошто пото, по нашим сопственим саображењима, него да испитујемо вољу Божју и да будемо готови пострадати онога часа који нам се открије. Јер ако се потпуно предамо вољи Божјој ни длака с главе наше неће погинути (Лк. 21. 18), и све ће нам се десити у оно време у које треба да се деси, а не пре и не после. Ако смо достојни да умремо мученичком смрћу за Христа Господа, и ако смо при том потпунце покорни вољи Божјој иштући при том славу Божју а не нашу, онда ће наша мученичка смрт доћи у време и на начин како је то најкорисније и за нас и за наше ближње. Не треба, дакле, мислити, да је Господ Исус избегавао смрт склањајући се испред Својих џелата: Он је није избегавао него само одлагао до онога часа који је Оцем Његовим био одређен, до онога часа када ће смрт Његова донети највише користи свету. А да Господ није имао страха од страдања и смрти јасно је из Јеванђеља као светлост сунца. Тако једном је Он прорицао Своје страдање и смрт, кад га је Петар почео одговарати од таквих мисли с уверавањем да му се то неће десити, Господ је запретио Петру и рекао страшне речи: иди од мене, Сатано, јер ти не мислиш што је Божје него што је људско (Мк. 8, 32-33)! На шест дана пред Пасху Господ се опет вратио у Витанију, где је живео Његов пријатељ Лазар, кога је Он васкрсао из мртвих. Ту је за Њега била спремљена вечера. И онде му зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист Јован прећуткује дом где је била та вечера. Могло би се мислити на први поглед да је то било у дому самога Лазара. Но према јеванђелистима Матеју (26, 6) и Марку (14, 3) изгледа јасно, да је вечера била у дому Симона губавога, пошто се код та два јеванђелиста описује истоветан догађај као и код Јована. Иначе би се морало претпоставити да се тај истоветни догађај десио два пута у Витанији, и то у врло кратком размаку времена: једном у дому Лазаревом а други пут у дому Симона губавог, што је мање вероватно. Овај Симон указивао је своје гостопримство Господу несумњиво из разлога што је Господом био исцељен од губе. Јер се не да ни замислити, с обзиром на страшну строгост Мојсејевог закона, да би један губав човек приређивао вечере и позивао толике госте, када ни најближи његови сродници нису смели имати с њим никаква додира. А и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист нарочито истиче ово, да тиме покаже стварност Лазарева васкрсења. Васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио. Он није био једна тренутна сенка, која се неком опсеном појавила пред људима па убрзо ишчезла, но жив, здрав и нормалан човек какав је био пре своје смрти и болести. Господ га је васкрснуо и удаљио се из Витаније у град Јефрем на неколико дана. И у присуству и у одсуству Христовом васкрсли Лазар подједнако је био жив човек; да се не помисли и не каже, дакле, да се тобож Лазар само у присуству и под „сугестијом“ Христовом појављивао људима као жив. Сада пак када се Господ поново вратио у Витанију, ево Лазар седи с Њим за трпезом и гостује у свога суседа – а можда и сродника – Симона. Како диван призор! Господ седи за вечером са два човека којима је Он дао више него што им сва васиона може дати: једнога је подигао из мртвих а другога је исцелио од губе. Једноме је тело трулело од гроба а другоме од губе. Он је Својом чудотворном силом повратио првоме живот а другоме здравље. И сада, пред сам Свој полазак на часни крст, Он се склања код њих и налази у њима благодарне пријатеље. О, кад би сви ми знали колико нас Христос сваки дан спасава од трулежи ове земље и губе овога страсног живота, ми би Га непрестано гостили у срцу своме, и не би Га пуштали да оде испод крова наше душе! А Марија узевши литру правога нардова многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге његове, а кућа се напуни мириса од мира. Прва два јеванђелиста пишу, да је жена просула миро на Христову главу, при чему свети Марко још додаје: разбивши скленицу леваше му на главу. Најскупоценија мира држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама. Жена је разбила грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по Његовој глави па онда – у знак неизмерног поштовања према Њему и своје сопствене смирености – и по ногама. Она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на Господа. И тако, док је Марта служила по кући и око трпезе као и увек, дотле је Марија на свој начин одавала пошту чудотворном Учитељу. Две рођене сестре изражавале су своје поштовање према Господу на два разна начина. Другом једном приликом кад је опет Марта служила а Марија седела крај ногу Христових и слушала Његове свете речи, Господ је одао већу похвалу Марији но Марти рекавши: Марија је добри дијел изабрала (Лк. 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне ревности над телесном ревношћу. Сада пак Марија је набавила скупоцено нардово миро и, по источноме обичају, левала га по глави и по ногама Онога који је Својом надприродном чистотом омивао и миросавао њену душу. При овоме догађају присутни су се поделили у осећају, сви су ћутали и ћутањем одобравали поступак Маријин, но један само од њих нити је ћутао нити је тај поступак одобравао. Ево како јеванђелист, који је и сам био присутан ту, описује негодовање тога једнога: онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? А ово не рече што се стараше за сиромахе него што беше лопов, и имаше ковчежић, и носаше што меташе у њ. Према првој двојици јеванђелиста није сам Јуда негодовао него и остали ученици (Матеј) или још неки од присутних (Марко). Да су још неки негодовали, било тајно у души било полугласно, јасно је и из одговора Христовог у данашњем јеванђељу: не дирајте у њу …. јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате. Господ, дакле, одговара у множини. Но ма колико њих да је негодовало и ма како да је опажљиво било њихово негодовање, главно је да је Јуда најљуће, најгласније и најизразитије негодовао. Зашто јеванђелист Јован спомиње само њега? И то још га нарочито бележи са пуним именом, и са ознаком издајника? Да га читаоци не би помешали са другим Јудом апостолом. Јуда протествује, дакле, зашто се оно скупоцено миро изли бадава а не продаде, и новац не раздели сиромасима. Он означава и високу цену тога мирисног уља: триста пењаза, или триста гроша. То је заиста висока цена једне скенице мира; то износи неколико златних дуката. Но то баш показује превисоко страхопоштовање које је Марија имала према Господу Исусу. Ко зна колико је времена она штедела док је заштедела толики новац, да га одједном утроши, и тиме овековечи један тренутак времена? Јуду је дубоко заболело то што тих неколико златних дуката нису звекнули у његов ковчежић. Јеванђелист отворено каже да он беше лопов. Наравно, да је Господ то знао, тј. знао је, да Јуда подкрада ковчежић, у који су сабиране добровољне жртве за издржавање сиромаха. Но и ако је то Господ знао, Он никад није хтео изобличити Јуду за крађу, можда зато што је Он дубоко презирао новац, те није хтео о томе уопште да говори, а можда и зато што је чекао час, па да у једној речи каже о Јуди све што се могло казати. Ево те страшне речи, коју Господ рече о Јуди пред ученицима Својим: Не изабрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво (Јов. 6, 70-71)? Нашто, дакле, називати Јуду само лоповом, кад је он заслужио да се назове ђаволом? На његово негодовање ево шта Господ одговара: Не дирајте је; она је то сачувала за дан мога погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда. О, да дивна и дирљива одговора! Она иста уста која су изрекла: милости хоћу а не жртве, и која су казала богатоме младићу: продај све што имаш и раздај сиромасима – та иста уста сада оправдавају Марији због просипања скупоценог мира. Није ли ту каква противречност? Не, никако; јер не живи човек само о хлебу, и јер и ово дело Маријино јесте колико жртва толико и милост, и то милост према највећем Сиромаху који је икада ходио по овој земљи. Јер није толико сиромах онај ко је одувек био сиромах и чији су ђедови и прађедови били сиромаси, али је прави сиромах један цар кад се изједначи са сиромасима, а шта тек да кажемо за Цара над царевима који је од постанка царовао над бесмртним војскама ангелским, па је из човекољубља учинио се човеком родивши се у пећини и поставши слуга свима? Волови и овце позајмили су Му своју шталу као новорођеном младенцу, а по смрти ко ће Му пристојно помазати мртво тело Његово, бар онолико колико је то обичај и са сиромасима кад умру? Ево ко – Марија. Као Духом научена она унапред свршава овај чин помазања тела Христовога припремајући га тако за погреб. За њу, ово је тајна вечера, на којој она свршава једну тајну не над живим него над мртвим Господом. Као да је знала, да ће моћни Чудотворац који је њеног брата повратио међу живе и губавог домаћина вечере међу здраве кроз два три дана пасти у руке злочинаца који ће га злочиначком смрћу уморити. Зато – не дирајте у њу; пустите је нека врши погребни обред нада Мном. А сиромахе ћете свагда имати са собом, па се старајте да на њима испуните заповест Моју о милосрђу. Што учините сиромасима, учинили сте Мени; но исто тако: што учинисте Мени, учинили сте сиромасима. Оно што Мени учинисте Ја ћу троструко вратити и вама и сиромасима вашим. Још је Господ рекао: заиста вам кажем: где се год успроповеда јеванђеље ово по свему свету, казаће се и то за спомен њезин (Мк. 14, 9). Видите ли како наш царствени Господ царски награђује учињену Му услугу! Он награђује љубав стоструком љубављу, и потрошених триста гроша, за којима је Јуда толико жалио, Он отплаћује Марији бесмртном славом. За триста гроша, које би крадљиви Јуда сакрио у мрак заједно са именом Маријиним, Марија је купила неисплативи бисер, наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како Господ царски плаћа онима који Њему служе. Разумеде пак многи народ из Јудеје да је (он) онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара кога подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију, јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху у Исуса. Ево опет људи подељених од силе Христове! Једни иду да виде чудотворца, и Лазара, чудо Чудотворчево; а други се договарају да убију обојицу, не само Христа него и Лазара. Зашто Лазара? Да би тако уништили и живог сведока чудотворства Христовог. Но зашто се онда нису договорили да побију и све остале људе, жене и децу, на којима је Господ показао Своју божанску моћ, – све слепе који су прогледали, и глуве који су прочули, и неме који су проговорили, и сумасшедше који су се уразумели, и мртве који су васкрснули, и губаве који су очишћени, и узете који су исцељени, и раслабљене, хроме, бесне, и остале и остале, који су чудом оздрављени? Сведоци Христове чудотворне моћи постојали су по градовима и селима на све стране земље израиљске. Зашто се првосвештеници не договорише, да све њих побију, него само Лазара? Не зато што су се ови зли људи бојали крви и што су жалили људе него само зато што је то било неизводљиво и по њих саме опасно. А Лазара су нарочито хтели убити зато што је његово васкрсење изазвало, изгледа, веће узбуђење по Јудеји него ма које друго чудо Спаситељево; па онда и зато што је многи народ врвео да види Лазара и видевши га почео веровати у Господа Исуса; а можда још и зато што је Пасха била сасвим блиско, па су се бојали да сав народ који се о Пасхи сабира у Јерусалим не крене за Витанију да види оживелог мртваца и не поверује у Христа. И тако док је народ тражио спасења, дотле су се његове духовне вође трудиле да му заграде и спрече пут ка спасењу. Но сав труд ових злобних вођа народних против Божјега дела остао је узалудан. Што год су више они притискивали дело Божје, то је оно више избијало на видело. То се показало јасно и доцније са црквом Христовом до дана данашњега: читаве војске противника Христове цркве нападале су ову и споља и изнутра, но сви ти напади не само што нису успели да је сруше него су јој, на против, баш тиме помогли да се рашири и да се утврди у свету. Не могу слабе људске руке војевати против Свемоћнога Творца и Његовог дела. Оно што Он хоће бива упркос свих противних сила у Паклу и на земљи. Догађај који се даље описује у данашњем јеванђељу показује колико је народ био отворенији за истину од својих вођа, и колико великодушнији и благодарнији. Тај догађај познат је под именом свечаног уласка Христовог у Јерусалим. А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник чувши да Исус иде у Јерусалим узеше гране од палме и изиђоше ми на сусрет, и викаху му говорећи: Осана! благословен који долази у име Господње, цар Израиљев. Сутрадан, по вечери у Витанији, Господ се кренуо за Јерусалим, за град који убија пророке. Но Јерусалим није био обиталиште само тесногрудих фарисеја, и надмених књижевника, и богоборних првосвештеника, но један невиђени мравињак од људских бића, један огроман логор од хаџија и богомољаца. За време пасхе Јерусалим је у себи имао скоро онолико људских душа колико и Рим, тадашња престоница света. Та непрегледна маса људских бића сабирала се у Јерусалим, да као буде ближе Богу. Не може се рећи, да срце незаведене масе народне није видовито. У овоме случају и овога дана оно је уистини наслутио чудновату близину Бога и провидело је у Господу Исусу жељенога Цара из колена Давидова. Зато кад је Господ силазио низ Гору Маслинску, овај народ узлазио је уз ту исту Гору Њему у сретање. Једни простираху своје хаљине на путу пред Њим, други одсецаху гране од маслина и другог дрвећа и њима урешаваху пут, трећи нарочито бираху за ту сврху палмове гране, а сви заједно испуњени радошћу поздрављаху Га клицањем Осана! Осана сину Давидову! Осана на висини! Благословен цар Израиљев који долази у име Господње! Насупрот гвозденоме гњету римском; насупрот покварености и партизанском ситничарству својих старешина, душа народна веровала је у могућност чуда Божјега које ће целокупно несносно стање тренутно изменити. И народна душа је осетила да је носилац тога чуда Исус Господ. Зато Њега и поздравља тако радосно. Како ће Он извести ту темељиту промену у току ствари народ није знао; он је васпитаван да зна само за један начин извођења те промене, наиме помоћу цара из колена Давидова, који ће се зацарити у Јерусалиму на престолу Давидову. Народ је стога гледао у Исусу тога цара и поздрављао Га с радошћу и надом, да ће се Он овом приликом зацарити у Јерусалиму насупрот Риму и насупрот Јерусалиму. Но та вера народна изазвала је страх код фарисеја; и та радост народна изазвала је гњев њихов. Зато неки од фарисеја рекоше Христу, да им запрети да тако не кличу. А кротки Господ, свесан неодољивости силе Своје, одговори им: ако они ућуте, камење ће проговорити (Лк. 19, 39-40). Тако им одговори Цар над царевима, преобучен у сиромаха и јашући на магарету. Јер јеванђелисти описују да је Господ при овом величанственом уласку јахао на магарету. А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: не бој се, кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету. Други јеванђелисти исцрпно описују, како је сиромашни Господ, без игде икакве својине, дошао до магарета. Зато свети Јован прелази преко тога, као познатог, и само вели нашавши магаре. Најисцрпније јеванђелист Лука (19, 30-35) описује чудо прозорљивости и власти Христове којом је Господ дошао до тог магарета. Идите у то село према вама, рекао је Господ неким ученицима, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав човек никад није уседао; одрешите га и доведите. Ученици су пошли по заповести, и заиста нашли су све како им је речено. С магаретом је била и магарица, матер његова. Зашто Господ није узјахао на магарицу него на магаре, на коме нико никад дотле није јахао? Зато што се магарица није дала ни јахати ни водити. Магарица представља народ израиљски, а магаре народе незнабожачке. Тако тумаче Свети Оци, и тумачење је њихово несумњиво тачно. Израиљ ће одбацити Христа, а незнабошци ће Га прихватити. Незнабошци ће углавном пронети Христа кроз историју, и заједно с Њим ће ући у Вишњи Јерусалим, у царство небесно. Али ови ученици његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано, и ово му учинише. А, уопште, врло мало разумеше ученици од свега што се збиваше с њиховим Учитељем све докле им се не отвори ум да разумеју и докле их не озари Дух Божји у виду пламених језика. Тек тада разумеше све и опоменуше се свега. А народ сведочаше који беше пре с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих. Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово добро. Овде је реч о две врсте народа: о једнима који су били присутни сведоци васкрсења Лазарева у Витанији, и о свему осталом народу, стеченоме у Јерусалиму, који чу од оних првих о чуду над Лазаром. Први сведочише, а други због тог сведочанства изађоше и сретоше Га. И док се дим од жртава дизао код храма Соломонова; док су се књижевници с досадом препирали о мртва слова закона Мојсејевог; док су отупели свештеници гордељиво распоређивали ток свечаности, док су се старешине народне пућиле и показивале народу као у самоуверењу, да се сав тај народ скупио ради њих; и док су левити тачно и задовољно одвајали делове жртава које њима припадају – дотле је народ чезнуо за чудом и Чудотворцем. Зато су сада непрегледни таласи људских бића, окренути леђима храму Соломонову у Јерусалиму, и жртвеницима и свештеницима, и целој тој немоћној машинерији извештаченог варошког друштва, окренути леђима свему томе управљали лица своја ка Гори Маслинској, низ коју је силазио Чудотворац. Јер шта могу помоћи мртве куле јерусалимске, са живим мртвацима у њима, гладној и жедној души народној, која тражи прозор на затвореном небу и виђење Бога Живога? Обе гордости, које су испуњавале и препуњавале Јерусалим, и римска и фарисејска, нису биле у стању учинити ни једну длаку белом или црном. А гле, низ Маслинску Гору спушта се Онај, који је Својим гласом изазвао четвородневног мртваца из гроба васкрснувши га из мртвих и повративши га из гробне трулежи! О, да би и ми сви одвратили дух свој од горде но немоћне машинерије овога света, и управили га ка гори небесној, попут Христа Цара! О, кад би и ми управили све наше надање само у њега! Наша душа тражи победиоца и смрти, које сва васиона сама собом не може победити. Христос је тај Победилац. Наша душа гладни и жедни за Царем смиреним и моћним, смиреним због Своје моћи и моћним због Своје смирености, за Царем пријатељем свакога од нас појединачно, за Царем чијој власти нема границе и чијем човекољубљу нема мере. Такав је Цар Христос Господ. Њему, дакле, ускликнимо сви: Осана, осана! Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Али неки Га не познаше и не примише, нити као госта, нити као пријатеља, нити као домаћина, него својим рукама дигоше камен на Њега, и својим смртним душама припремише смрт телу Његовом. Такво је божанско својство Господа Исуса, да где год се Он појавио, Бог у човечјем телу, људи су се делили надесно и налево од Њега, као што ће се поделити при Његовој појави последњега дана земаљске историје. И дан данас кад се поведе разговор у световном друштву о Господу Исусу, људи се деле надесно и налево. Како ли је тек оштра морала бити та деоба у дане Његовог телесног живота на земљи! Данашње јеванђеље описује два случаја такве оштре подељености мећу људима у односу према Господу нашем. У првом случају, на вечери у селу Витанији, присутни су се били тако поделили, да су на једној страни били апостоли, васкрсли Лазар и његове сестре, Марта и Марија, које су гостиле Господа, а на другој Јуда издајник, који је протествовао што је Марија излевала мирисно уље на главу Господа. У другом случају, на једној страни био је народ који је свечано дочекивао Господа при уласку Му у Јерусалим, а на другој фарисеји, књижевници и првосвештеници, који су се саветовали да убију не само Христа но и Његовог пријатеља Лазара. На шест дана пре пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре, кога васкресе од мртвих. Где је био Господ пре тога? Из претходног јеванђеља види се да се Он одмах по васкрсењу Лазара удаљио близу пустиње у неки град Јефрем. А удаљио се из просте осторожности да Га старешине јеврејске не ухвате и не убију. Јер васкрсење Лазара узбунило је ове безумне старешине више од свију других чуда Његових. Види се да је овај Лазар био човек чувен и знаменит, што сведоче и многобројне посете дому његову како у време његове смрти тако и по васкрсењу. Многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их теше за братом њиховим (Јов. 11, 19); и: многи њега ради иђаху да виде чудо сотворено на њему Господом (12, 11). Па како још није било дошло Његово време, Господ се повукао даље од Јерусалима и склонио од злоковарних непријатеља Својих. И ово је Он учинио ради нас. Прво зато, да се Његова смрт не би десила у тајности него пред стотинама хиљада сведока, који су се о Пасхи сабирали у Јерусалим; да би тако цео свет знао да је Он несумњиво умро, те да би после било очигледно и несумњиво чудо Његовог васкрсења. Друго зато, да нас научи савршеној покорности вољи Божјој, те да и ми не јуримо у смрт пошто пото, по нашим сопственим саображењима, него да испитујемо вољу Божју и да будемо готови пострадати онога часа који нам се открије. Јер ако се потпуно предамо вољи Божјој ни длака с главе наше неће погинути (Лк. 21. 18), и све ће нам се десити у оно време у које треба да се деси, а не пре и не после. Ако смо достојни да умремо мученичком смрћу за Христа Господа, и ако смо при том потпунце покорни вољи Божјој иштући при том славу Божју а не нашу, онда ће наша мученичка смрт доћи у време и на начин како је то најкорисније и за нас и за наше ближње. Не треба, дакле, мислити, да је Господ Исус избегавао смрт склањајући се испред Својих џелата: Он је није избегавао него само одлагао до онога часа који је Оцем Његовим био одређен, до онога часа када ће смрт Његова донети највише користи свету. А да Господ није имао страха од страдања и смрти јасно је из Јеванђеља као светлост сунца. Тако једном је Он прорицао Своје страдање и смрт, кад га је Петар почео одговарати од таквих мисли с уверавањем да му се то неће десити, Господ је запретио Петру и рекао страшне речи: иди од мене, Сатано, јер ти не мислиш што је Божје него што је људско (Мк. 8, 32-33)! На шест дана пред Пасху Господ се опет вратио у Витанију, где је живео Његов пријатељ Лазар, кога је Он васкрсао из мртвих. Ту је за Њега била спремљена вечера. И онде му зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист Јован прећуткује дом где је била та вечера. Могло би се мислити на први поглед да је то било у дому самога Лазара. Но према јеванђелистима Матеју (26, 6) и Марку (14, 3) изгледа јасно, да је вечера била у дому Симона губавога, пошто се код та два јеванђелиста описује истоветан догађај као и код Јована. Иначе би се морало претпоставити да се тај истоветни догађај десио два пута у Витанији, и то у врло кратком размаку времена: једном у дому Лазаревом а други пут у дому Симона губавог, што је мање вероватно. Овај Симон указивао је своје гостопримство Господу несумњиво из разлога што је Господом био исцељен од губе. Јер се не да ни замислити, с обзиром на страшну строгост Мојсејевог закона, да би један губав човек приређивао вечере и позивао толике госте, када ни најближи његови сродници нису смели имати с њим никаква додира. А и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист нарочито истиче ово, да тиме покаже стварност Лазарева васкрсења. Васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио. Он није био једна тренутна сенка, која се неком опсеном појавила пред људима па убрзо ишчезла, но жив, здрав и нормалан човек какав је био пре своје смрти и болести. Господ га је васкрснуо и удаљио се из Витаније у град Јефрем на неколико дана. И у присуству и у одсуству Христовом васкрсли Лазар подједнако је био жив човек; да се не помисли и не каже, дакле, да се тобож Лазар само у присуству и под „сугестијом“ Христовом појављивао људима као жив. Сада пак када се Господ поново вратио у Витанију, ево Лазар седи с Њим за трпезом и гостује у свога суседа – а можда и сродника – Симона. Како диван призор! Господ седи за вечером са два човека којима је Он дао више него што им сва васиона може дати: једнога је подигао из мртвих а другога је исцелио од губе. Једноме је тело трулело од гроба а другоме од губе. Он је Својом чудотворном силом повратио првоме живот а другоме здравље. И сада, пред сам Свој полазак на часни крст, Он се склања код њих и налази у њима благодарне пријатеље. О, кад би сви ми знали колико нас Христос сваки дан спасава од трулежи ове земље и губе овога страсног живота, ми би Га непрестано гостили у срцу своме, и не би Га пуштали да оде испод крова наше душе! А Марија узевши литру правога нардова многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге његове, а кућа се напуни мириса од мира. Прва два јеванђелиста пишу, да је жена просула миро на Христову главу, при чему свети Марко још додаје: разбивши скленицу леваше му на главу. Најскупоценија мира држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама. Жена је разбила грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по Његовој глави па онда – у знак неизмерног поштовања према Њему и своје сопствене смирености – и по ногама. Она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на Господа. И тако, док је Марта служила по кући и око трпезе као и увек, дотле је Марија на свој начин одавала пошту чудотворном Учитељу. Две рођене сестре изражавале су своје поштовање према Господу на два разна начина. Другом једном приликом кад је опет Марта служила а Марија седела крај ногу Христових и слушала Његове свете речи, Господ је одао већу похвалу Марији но Марти рекавши: Марија је добри дијел изабрала (Лк. 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне ревности над телесном ревношћу. Сада пак Марија је набавила скупоцено нардово миро и, по источноме обичају, левала га по глави и по ногама Онога који је Својом надприродном чистотом омивао и миросавао њену душу. При овоме догађају присутни су се поделили у осећају, сви су ћутали и ћутањем одобравали поступак Маријин, но један само од њих нити је ћутао нити је тај поступак одобравао. Ево како јеванђелист, који је и сам био присутан ту, описује негодовање тога једнога: онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? А ово не рече што се стараше за сиромахе него што беше лопов, и имаше ковчежић, и носаше што меташе у њ. Према првој двојици јеванђелиста није сам Јуда негодовао него и остали ученици (Матеј) или још неки од присутних (Марко). Да су још неки негодовали, било тајно у души било полугласно, јасно је и из одговора Христовог у данашњем јеванђељу: не дирајте у њу …. јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате. Господ, дакле, одговара у множини. Но ма колико њих да је негодовало и ма како да је опажљиво било њихово негодовање, главно је да је Јуда најљуће, најгласније и најизразитије негодовао. Зашто јеванђелист Јован спомиње само њега? И то још га нарочито бележи са пуним именом, и са ознаком издајника? Да га читаоци не би помешали са другим Јудом апостолом. Јуда протествује, дакле, зашто се оно скупоцено миро изли бадава а не продаде, и новац не раздели сиромасима. Он означава и високу цену тога мирисног уља: триста пењаза, или триста гроша. То је заиста висока цена једне скенице мира; то износи неколико златних дуката. Но то баш показује превисоко страхопоштовање које је Марија имала према Господу Исусу. Ко зна колико је времена она штедела док је заштедела толики новац, да га одједном утроши, и тиме овековечи један тренутак времена? Јуду је дубоко заболело то што тих неколико златних дуката нису звекнули у његов ковчежић. Јеванђелист отворено каже да он беше лопов. Наравно, да је Господ то знао, тј. знао је, да Јуда подкрада ковчежић, у који су сабиране добровољне жртве за издржавање сиромаха. Но и ако је то Господ знао, Он никад није хтео изобличити Јуду за крађу, можда зато што је Он дубоко презирао новац, те није хтео о томе уопште да говори, а можда и зато што је чекао час, па да у једној речи каже о Јуди све што се могло казати. Ево те страшне речи, коју Господ рече о Јуди пред ученицима Својим: Не изабрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво (Јов. 6, 70-71)? Нашто, дакле, називати Јуду само лоповом, кад је он заслужио да се назове ђаволом? На његово негодовање ево шта Господ одговара: Не дирајте је; она је то сачувала за дан мога погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда. О, да дивна и дирљива одговора! Она иста уста која су изрекла: милости хоћу а не жртве, и која су казала богатоме младићу: продај све што имаш и раздај сиромасима – та иста уста сада оправдавају Марији због просипања скупоценог мира. Није ли ту каква противречност? Не, никако; јер не живи човек само о хлебу, и јер и ово дело Маријино јесте колико жртва толико и милост, и то милост према највећем Сиромаху који је икада ходио по овој земљи. Јер није толико сиромах онај ко је одувек био сиромах и чији су ђедови и прађедови били сиромаси, али је прави сиромах један цар кад се изједначи са сиромасима, а шта тек да кажемо за Цара над царевима који је од постанка царовао над бесмртним војскама ангелским, па је из човекољубља учинио се човеком родивши се у пећини и поставши слуга свима? Волови и овце позајмили су Му своју шталу као новорођеном младенцу, а по смрти ко ће Му пристојно помазати мртво тело Његово, бар онолико колико је то обичај и са сиромасима кад умру? Ево ко – Марија. Као Духом научена она унапред свршава овај чин помазања тела Христовога припремајући га тако за погреб. За њу, ово је тајна вечера, на којој она свршава једну тајну не над живим него над мртвим Господом. Као да је знала, да ће моћни Чудотворац који је њеног брата повратио међу живе и губавог домаћина вечере међу здраве кроз два три дана пасти у руке злочинаца који ће га злочиначком смрћу уморити. Зато – не дирајте у њу; пустите је нека врши погребни обред нада Мном. А сиромахе ћете свагда имати са собом, па се старајте да на њима испуните заповест Моју о милосрђу. Што учините сиромасима, учинили сте Мени; но исто тако: што учинисте Мени, учинили сте сиромасима. Оно што Мени учинисте Ја ћу троструко вратити и вама и сиромасима вашим. Још је Господ рекао: заиста вам кажем: где се год успроповеда јеванђеље ово по свему свету, казаће се и то за спомен њезин (Мк. 14, 9). Видите ли како наш царствени Господ царски награђује учињену Му услугу! Он награђује љубав стоструком љубављу, и потрошених триста гроша, за којима је Јуда толико жалио, Он отплаћује Марији бесмртном славом. За триста гроша, које би крадљиви Јуда сакрио у мрак заједно са именом Маријиним, Марија је купила неисплативи бисер, наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како Господ царски плаћа онима који Њему служе. Разумеде пак многи народ из Јудеје да је (он) онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара кога подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију, јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху у Исуса. Ево опет људи подељених од силе Христове! Једни иду да виде чудотворца, и Лазара, чудо Чудотворчево; а други се договарају да убију обојицу, не само Христа него и Лазара. Зашто Лазара? Да би тако уништили и живог сведока чудотворства Христовог. Но зашто се онда нису договорили да побију и све остале људе, жене и децу, на којима је Господ показао Своју божанску моћ, – све слепе који су прогледали, и глуве који су прочули, и неме који су проговорили, и сумасшедше који су се уразумели, и мртве који су васкрснули, и губаве који су очишћени, и узете који су исцељени, и раслабљене, хроме, бесне, и остале и остале, који су чудом оздрављени? Сведоци Христове чудотворне моћи постојали су по градовима и селима на све стране земље израиљске. Зашто се првосвештеници не договорише, да све њих побију, него само Лазара? Не зато што су се ови зли људи бојали крви и што су жалили људе него само зато што је то било неизводљиво и по њих саме опасно. А Лазара су нарочито хтели убити зато што је његово васкрсење изазвало, изгледа, веће узбуђење по Јудеји него ма које друго чудо Спаситељево; па онда и зато што је многи народ врвео да види Лазара и видевши га почео веровати у Господа Исуса; а можда још и зато што је Пасха била сасвим блиско, па су се бојали да сав народ који се о Пасхи сабира у Јерусалим не крене за Витанију да види оживелог мртваца и не поверује у Христа. И тако док је народ тражио спасења, дотле су се његове духовне вође трудиле да му заграде и спрече пут ка спасењу. Но сав труд ових злобних вођа народних против Божјега дела остао је узалудан. Што год су више они притискивали дело Божје, то је оно више избијало на видело. То се показало јасно и доцније са црквом Христовом до дана данашњега: читаве војске противника Христове цркве нападале су ову и споља и изнутра, но сви ти напади не само што нису успели да је сруше него су јој, на против, баш тиме помогли да се рашири и да се утврди у свету. Не могу слабе људске руке војевати против Свемоћнога Творца и Његовог дела. Оно што Он хоће бива упркос свих противних сила у Паклу и на земљи. Догађај који се даље описује у данашњем јеванђељу показује колико је народ био отворенији за истину од својих вођа, и колико великодушнији и благодарнији. Тај догађај познат је под именом свечаног уласка Христовог у Јерусалим. А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник чувши да Исус иде у Јерусалим узеше гране од палме и изиђоше ми на сусрет, и викаху му говорећи: Осана! благословен који долази у име Господње, цар Израиљев. Сутрадан, по вечери у Витанији, Господ се кренуо за Јерусалим, за град који убија пророке. Но Јерусалим није био обиталиште само тесногрудих фарисеја, и надмених књижевника, и богоборних првосвештеника, но један невиђени мравињак од људских бића, један огроман логор од хаџија и богомољаца. За време пасхе Јерусалим је у себи имао скоро онолико људских душа колико и Рим, тадашња престоница света. Та непрегледна маса људских бића сабирала се у Јерусалим, да као буде ближе Богу. Не може се рећи, да срце незаведене масе народне није видовито. У овоме случају и овога дана оно је уистини наслутио чудновату близину Бога и провидело је у Господу Исусу жељенога Цара из колена Давидова. Зато кад је Господ силазио низ Гору Маслинску, овај народ узлазио је уз ту исту Гору Њему у сретање. Једни простираху своје хаљине на путу пред Њим, други одсецаху гране од маслина и другог дрвећа и њима урешаваху пут, трећи нарочито бираху за ту сврху палмове гране, а сви заједно испуњени радошћу поздрављаху Га клицањем Осана! Осана сину Давидову! Осана на висини! Благословен цар Израиљев који долази у име Господње! Насупрот гвозденоме гњету римском; насупрот покварености и партизанском ситничарству својих старешина, душа народна веровала је у могућност чуда Божјега које ће целокупно несносно стање тренутно изменити. И народна душа је осетила да је носилац тога чуда Исус Господ. Зато Њега и поздравља тако радосно. Како ће Он извести ту темељиту промену у току ствари народ није знао; он је васпитаван да зна само за један начин извођења те промене, наиме помоћу цара из колена Давидова, који ће се зацарити у Јерусалиму на престолу Давидову. Народ је стога гледао у Исусу тога цара и поздрављао Га с радошћу и надом, да ће се Он овом приликом зацарити у Јерусалиму насупрот Риму и насупрот Јерусалиму. Но та вера народна изазвала је страх код фарисеја; и та радост народна изазвала је гњев њихов. Зато неки од фарисеја рекоше Христу, да им запрети да тако не кличу. А кротки Господ, свесан неодољивости силе Своје, одговори им: ако они ућуте, камење ће проговорити (Лк. 19, 39-40). Тако им одговори Цар над царевима, преобучен у сиромаха и јашући на магарету. Јер јеванђелисти описују да је Господ при овом величанственом уласку јахао на магарету. А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: не бој се, кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету. Други јеванђелисти исцрпно описују, како је сиромашни Господ, без игде икакве својине, дошао до магарета. Зато свети Јован прелази преко тога, као познатог, и само вели нашавши магаре. Најисцрпније јеванђелист Лука (19, 30-35) описује чудо прозорљивости и власти Христове којом је Господ дошао до тог магарета. Идите у то село према вама, рекао је Господ неким ученицима, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав човек никад није уседао; одрешите га и доведите. Ученици су пошли по заповести, и заиста нашли су све како им је речено. С магаретом је била и магарица, матер његова. Зашто Господ није узјахао на магарицу него на магаре, на коме нико никад дотле није јахао? Зато што се магарица није дала ни јахати ни водити. Магарица представља народ израиљски, а магаре народе незнабожачке. Тако тумаче Свети Оци, и тумачење је њихово несумњиво тачно. Израиљ ће одбацити Христа, а незнабошци ће Га прихватити. Незнабошци ће углавном пронети Христа кроз историју, и заједно с Њим ће ући у Вишњи Јерусалим, у царство небесно. Али ови ученици његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано, и ово му учинише. А, уопште, врло мало разумеше ученици од свега што се збиваше с њиховим Учитељем све докле им се не отвори ум да разумеју и докле их не озари Дух Божји у виду пламених језика. Тек тада разумеше све и опоменуше се свега. А народ сведочаше који беше пре с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих. Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово добро. Овде је реч о две врсте народа: о једнима који су били присутни сведоци васкрсења Лазарева у Витанији, и о свему осталом народу, стеченоме у Јерусалиму, који чу од оних првих о чуду над Лазаром. Први сведочише, а други због тог сведочанства изађоше и сретоше Га. И док се дим од жртава дизао код храма Соломонова; док су се књижевници с досадом препирали о мртва слова закона Мојсејевог; док су отупели свештеници гордељиво распоређивали ток свечаности, док су се старешине народне пућиле и показивале народу као у самоуверењу, да се сав тај народ скупио ради њих; и док су левити тачно и задовољно одвајали делове жртава које њима припадају – дотле је народ чезнуо за чудом и Чудотворцем. Зато су сада непрегледни таласи људских бића, окренути леђима храму Соломонову у Јерусалиму, и жртвеницима и свештеницима, и целој тој немоћној машинерији извештаченог варошког друштва, окренути леђима свему томе управљали лица своја ка Гори Маслинској, низ коју је силазио Чудотворац. Јер шта могу помоћи мртве куле јерусалимске, са живим мртвацима у њима, гладној и жедној души народној, која тражи прозор на затвореном небу и виђење Бога Живога? Обе гордости, које су испуњавале и препуњавале Јерусалим, и римска и фарисејска, нису биле у стању учинити ни једну длаку белом или црном. А гле, низ Маслинску Гору спушта се Онај, који је Својим гласом изазвао четвородневног мртваца из гроба васкрснувши га из мртвих и повративши га из гробне трулежи! О, да би и ми сви одвратили дух свој од горде но немоћне машинерије овога света, и управили га ка гори небесној, попут Христа Цара! О, кад би и ми управили све наше надање само у њега! Наша душа тражи победиоца и смрти, које сва васиона сама собом не може победити. Христос је тај Победилац. Наша душа гладни и жедни за Царем смиреним и моћним, смиреним због Своје моћи и моћним због Своје смирености, за Царем пријатељем свакога од нас појединачно, за Царем чијој власти нема границе и чијем човекољубљу нема мере. Такав је Цар Христос Господ. Њему, дакле, ускликнимо сви: Осана, осана! Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  19. ризница богословља

    Свети Григорије Палама: Беседа у цветну недељу

    Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину „Да начинимо човека“, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео. Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: „Лазаре, изађи напоље!“ – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који „зове непостојеће као постојеће“ (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће. Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: „Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“ (Матеј 11, 29). Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Похвална песма „Осана“ узноси се Богу, јер у преводу она значи: „Спаси Господе“. Додајући „на висинама“, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима. Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ“ (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – „Благословен који долази у име Господње“, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: „Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет“ (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: „Благословено Царство Оца нашег Давида који долази“, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, „веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје“ (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: „Ја сам чокот, ви сте лозе“ (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио „младунче магарице своје“, то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана? Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: „Осана сину Давидову“, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: „Чујеш ли шта ови говоре?“ (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: „Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?“, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: „Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: ‘Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу’.“ Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: „Слава на висини Богу и на земљи мир“ (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени. Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав. Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако „постадосмо сједињени“, каже апостол, „са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Свима је потребно старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас (на Лазареву суботу и Цвети). Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину „Да начинимо човека“, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео. Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: „Лазаре, изађи напоље!“ – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који „зове непостојеће као постојеће“ (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће. Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: „Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“ (Матеј 11, 29). Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Похвална песма „Осана“ узноси се Богу, јер у преводу она значи: „Спаси Господе“. Додајући „на висинама“, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима. Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ“ (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – „Благословен који долази у име Господње“, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: „Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет“ (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: „Благословено Царство Оца нашег Давида који долази“, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, „веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје“ (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: „Ја сам чокот, ви сте лозе“ (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио „младунче магарице своје“, то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана? Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: „Осана сину Давидову“, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: „Чујеш ли шта ови говоре?“ (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: „Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?“, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: „Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: ‘Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу’.“ Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: „Слава на висини Богу и на земљи мир“ (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени. Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав. Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако „постадосмо сједињени“, каже апостол, „са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  21. ризница богословља

    Свети Јован Златоусти: Беседа у цветну недељу

    1. Обрати пажњу, одакле је дошао Спаситељ у Јерусалим, и где је боравио пре тога. По мом мишљењу, заиста је потребно размотрити зашто Он одатле није отишао право у Галилеју, него је ишао кроз Самарију? Оставимо то, ипак, радозналима. Ако би неко хтео савесно то да истражи, тај би сазнао да јеванђелист Јован то довољно наговештава и указује на разлог. Ми се пак нећемо удаљавати од већ наведене теме нашег разговора и послушаћемо, више пута помињане, слепце, који су били бољи од многих који виде. Немајући ни водича, ни могућности да виде Господа који се приближава, они су ипак снажно желели да му приђу, и почели су гласно да дозивају; када су им они око њих то бранили, они су још више подизали глас. Ето шта значи силна душа! Сама препрека води је до циља. Христос није наредио да им се затворе уста, како би се још више показало њихово усрђе, и како би ти знао да они добијају исцељење. Он их зато и не пита: „Верујете ли?“ – што је обично чинио са другима. Крик и усрдна жеља да му се приђе – свима, веома јасно, показује њихову веру. Научи се, одатле, љубљени, да и ми, како не бисмо били бедни и одбачени, можемо, сами по себи прилазећи Богу са истинским усрђем, измолити од Њега оно што тражимо. Погледај, како су и ови слепци, без учешћа било ког од апостола и слушајући од многих наређење да ћуте, ипак смогли снаге да превазиђу све те препреке и приђу самом Исусу; иако, по сведочанству јеванђелиста, њихов живот није био у складу са њиховом смелошћу, за њих је, уместо свега, довољно било само усрђе. Ревнујмо и ми као ови слепци. Ако би Бог и оклевао да нам пошаље Свој дар, ако би нас многи и одбацили, немојмо престајати да молимо, јер ћемо самим тим умилостивити Бога. Погледај и овај случај – како је било велико усрђе слепаца: ни сиромаштво, ни слепило, ни мисао да неће бити услишени, ни забране народа, ни било шта друго није их зауставило. Таква је душа ватрена и страдална! А шта је учинио Исус Христос? Шта хоћете да вам учиним? Рекошe му: Господе, да се отворе очи наше. Због чега их Он пита? Због тога да не би помислили да Он даје оно што они не желе. Зато је Он, обично, увек прво показивао и откривао пред свима врлине оних које исцељује, и тек потом их је исцељивао – с једне стране, због тога да би и код других побудио сличну ревност, а са друге – како би показао да они који добијају дар, добијају га према врлинама. Тако је Он поступио са женом Хананејком, тако са капетаном, тако је поступио и са крвоточивом женом; та чудна жена је чак предухитрила питање Господа, зашто је, уосталом, Он нипошто није оставио, не обазирући се, него је, исцеливши је, открио њено срце другима. На тај начин, Он се увек трудио да прво покаже савршенство оних који му прилазе; као што је учинио и овде – са слепцима. Затим, када су они исказали своју жељу, Он их се, умилостививши се над њима, дотакао. Милосрђе је било једини разлог исцељивања, ради ког је Он и дошао у свет, па ипак, Исус Христос – ова оваплоћена милост и благодат, тражио је достојне. А то да су слепци били достојни, види се из тога како су они громко дозивали, као и из тога што они, пошто су добили исцељење, нису отишли од Исуса Христа, као што су учинили многи који нису признавали Његова добра дела. Не! Ови слепци нису такви; пре дара били су стрпљиви, а после дара захвални, јер су пошли за Њим. Даље: И када се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу према Маслинској Гори, онда Исус посла два ученика. Говорећи им: Идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу; и одмах ће их послати. А ово је све било да се испуни што је казано преко пророка (Мт 21,1,6) Захарије који је рекао: Радуј се много, кћери Сионска; ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету (Зах 9,9). Често је, и пре овога, Исус Христос ишао у Јерусалим; али никада није ишао са таквом славом. Зашто је тако? Зато што је тада још био почетак Његовог дела, и Он сам није био толико познат, и време страдања, још увек није било близу. Зато је Он живео, ни по чему се не разликујући од осталих, и највећим делом се скривао: јер да је било другачије, Његова појава не би била толико задивљујућа, и само би пробудила велики гнев међу Јудејима. А када је Он, у довољној мери, показао доказе Своје силе, и крст је већ био пред вратима, тада је Он све више и више пројављивао Себе, и све више је јавно чинио све што би могло да их ражести. Наравно, то је могло бити (учињено) још на самом почетку, али то би било непотребно и некорисно. Размисли, заједно са мном, колико је овде извршено чуда, и колико је пророчанстава испуњено? Исус Христос је рекао: Наћи ћете магарицу – и ту је прорекао да нико неће стварати препреке, него ће само послушати, ућутати. Управо то што Он приморава оне који га не знају и који га нису видели да му без икаквог противљења дају своју имовину није мала оптужба против Јудеја, који му, иако су били сведоци толиких чуда која је учинио, чак и преко Својих ученика, нису веровали. 2. Заиста, овај догађај не треба сматрати безначајним. Шта је приморало те сироте људе, можда земљораднике, да без поговора дају своју имовину? Да – као што кажем, без поговора? Не – не поставити чак ни питање, не упитавши, заћутати и препустити? Ако они ништа нису рекли, када су одводили њихову стоку, или су можда нешто и рекли, али су је, чувши да је Господу потребна, препустили без икаквог поговора; то је, тим пре, једнако задивљујуће, што они Њега самога никада нису видели, него само ученике. Самим тим, Исус Христос даје да се схвати да је Он могао да се успротиви разјареним Јудејима, када су они дошли да га ухвате, и да их учини безгласним, (само) Он то није желео. С друге стране, Он тиме учи ученике да без поговора жртвују све, не само што је Њему потребно него и саму душу; јер ако су се Њему повиновали незнанци, ради Његове потребе, тим пре, ученици би требало да му жртвују све. Поред тога, Исус Христос је овде испунио још и двоструко пророштво: једно – преко дела, када је узјахао магаре; и друго – пророштво речју, тј. речи пророка Захарије, који је рекао да ће цар јахати на магарету. Узјахавши магаре и испунивши ово последње пророштво, Он је, истовремено, започео друго пророштво, тако што је, Својим делима, предсказивао будуће догађаје. Како? Он је предвидео призвање нечистих многобожаца, тј. да ће Он бити поштован међу њима, да ће му они прићи и следити га. На тај начин, пророштво је уследило за пророштвом. Уосталом, Исус Христос, по мом мишљењу, није само због тога благоизволео да јаше на магарету, него и зато да би нам показао образац понашања. Јер Он није само испуњавао пророштва и ширио истинско учење, него је самим тим исправљао и наш живот, свагда нам указујући на правила која обавезно морамо поштовати, користећи сва средства за исправљање нашег живота. Зато Он, који је благоизволео да се роди на земљи, није тражио ни богато уређен дом, ни богату и уважену мајку, него је изабрао сиротицу, заручену за столара; родио се у штали и био је положен у јасле; и када је бирао ученике, Он није изабрао говорнике и мудраце, него најсиромашније, и међу најсиромашнијима, оне најмање познате; када је постављао трпезу, понекад је нудио јечмени хлеб, понекад је заповедао ученицима да купују на тржници, уместо постеље користио је траву; одећа коју је носио била је скромна, чак се није разликовала од одеће најнижег слоја људи; дом уопште није ни имао; када је требало ићи из једног места у друго, он је пешачио, умарајући се понекад; када је седао, није тражио столицу, ни меко узглавље, него је седао на голу земљу – понекад на гори, понекад поред извора, понекад сам; разговарао је и са Самарјанком; такође, имао је меру и у самој жалости; када је требало плакати – плакао је тихо, у свему, као што сам рекао, постављајући правила и границе, до којих се може ићи, али које не треба прелазити. Зато и у овом случају, ако би се догодило даје некоме, због немоћи, била потребна стока, Исус Христос је поставио границу, показујући да нема потребе да се јури на коњима и мулама, него се треба задовољити магаретом; и не пружати се више него што је неопходно. Размотримо зато само пророштво изражено речју и делом. Какво је то пророштво? Ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету. Он не путује на колима, као други цареви, нису му потребни данци, не застрашује Собом, не окружује се копљаницима, него и ту показује највећу скромност. Питај Јудејца, који је цар ушао у Јерусалим јашући на магарцу; ни за једног другог се то не може рећи, већ само за Њега. Али и то је, како сам раније рекао, Он чинио као предзнак будућег. Магаре овде представља Цркву и нови народ, који је некада био нечист, али када је Исус Христос сео (на њега), постао је чист. Запази, каква доследна тачност читавог праобраза. Ученици одвезују подјармљене – и Јудеји и ми смо призвани у новоблагодатну Цркву преко апостола, и уведени смо у њу, такође преко апостола. Пошто је наш славни удео и побудио ревност међу Јудејима, магарац иде иза магарета. И заиста, после тога што се Исус Христос устоличио над незнабошцима, и Јудеји му прилазе из зависти, како јасно показује апостол Павле, када каже: Дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца; и тако ће се спасти сав Израиљ (Рим 11,25). Јер јасно је речено да је то било пророштво. У супротном случају, не би било потребно да пророк толико говори о узрасту магарета. Али то није видно само из овде наведеног, него и из тога што их апостоли приводе без напора. Као што апостоле нико није спречавао да вежу магаре, тачно тако је било и у вези са незнабошцима, нико од оних који су раније били над њима није био у стању да спречи њихово обраћење. Затим – Христос не седа на голо магаре, него на хаљине апостола, јер, привезавши магаре, апостоли предају и све своје, као што каже Павле: Ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше (2Кор 12,15). Али обрати пажњу и на послушање магарета: како оно, потпуно необучено, још не знајући за узде, није брзо појурило, него је ишло тихо и спокојно. И то је такође био предзнак будућега, изражавајући покорност незнабожаца и њихово брзо окретање добро уређеном животу. Све то је извршено речима: Одријешите је и доведите ми; неред је прешао у добро уређење, и нечисто је постало чисто. 3. Него обрати пажњу на нискост Јудеја! Када је Христос чинио толика чудеса, они му се никада нису толико дивили: а сада, видевши окупљени народ, диве се. Потресе се сав град, говорећи: ко је овај? Народи, пак, рекоше: ово је Исус Пророк, из Назарета Галилејског. И овде, када су наизглед говорили нешто узвишено, њихова мисао је била приземна, ниска, улагивачка. Уосталом, Исус Христос то није чинио ради славољубља, већ ради тога, као што сам рекао, да се испуни пророштво и да се пренесе поучна лекција; а уједно с тим и да се утеше ученици, који су туговали због Његове смрти, и да се покаже да све то Он трпи добровољно. А ти се задиви тиме, са каквом тачношћу је све предсказано код пророка, једно код Давида, друго код Захарије. И ми ћемо тако поступати, славићемо га и даваћемо хаљине онима који Њега носе. У супротном, чега ћемо се удостојити? Тада, када су једни, при Христовом уласку у Јерусалим, својом одећом покривали магаре, на ком је Он јахао, други су простирали хаљине пред његове ноге: ми, којима је речено не само да скидамо одећу са себе него и да све своје потрошимо на друге – нећемо ли показати некакву дарежљивост и тада када видимо Њега огољеног? Тамо га је народ пратио, идући и испред и иза, зар ћемо га ми одбацивати, прогонити увредама, када Он сам нама долази? О! Какву казну ово заслужује, какву одмазду! Долази ти Владика, коме је нешто потребно, а ти нећеш ни да чујеш Његову молбу, него га још осуђујеш и вређаш, слушајући те Његове речи. Но, ако ти и даш један хлеб и нешто новца, тако штедљив, недарежљив и шкрт, шта би се онда десило, ако би од тебе тражили све? Зар ти не видиш колико много сујетни људи троше на развратне жене, у позоришту? Ти пак не дајеш ни половину тога, а често ни најбезначајнију ситницу. Када ђаво, припремајући пакао, нареди да се да било коме, ти дајеш; а када пак Христос заповеда да се даје онима којима је нужно, обећавајући Царство за то, ти не само што не дајеш него још и вређаш. Није ваљда боље, повиновати се ђаволу и подвргнути се мучењу, него повиновати се Христу и добити спасење? Шта може бити безумније од овога? Код једнога је пакао, код другог Царство, а ви оставивши последњег, трчите првоме. Сам Христос долази вама, а ви га отправљате, а ђавола сами призивате издалека. То је налик томе, да цар у порфири, са круном, не може да нас придобије на своју страну, а разбојник пак, који маше мачем и прети смрћу, успева у томе. Тако, размишљајући о томе, љубљени, отворимо своје очи макар сада, и почнимо да бдимо. Признајем, више ме је срамота да говорим о милостињи, јер често говорим о њој, а (достојне) плодове проповеди не видим. Ако их и има нешто више него раније, то није онолико колико бих ја желео. }а видим да ви сејете, али не баш дарежљиво; зато се ја и плашим да не пожањете оскудно. А да сејемо оскудно сазнаћемо кад испитамо, ако то желимо, кога је више у граду – сиромашних или богатих; и има ли много оних који нису ни сиромашни ни богати, него заузимају средину међу њима. Ја мислим да је десети део богатих и десетина сиротих који немају апсолутно ништа, а остали су осредњег стања. Дакле, ако поделимо број свих становника града са бројем сиротих, видећете каква срамота ће бити! Веома богатих је мало; али оних који имају довољно је много; сиромашних је пак далеко мање у поређењу са овима. Међутим, поред таквог броја богатих, који би могли хранити гладне, многи спавају гладни; ипак, то није због тога што људи који не оскудевају немају погодних средстава којима би задовољили њихове потребе, него зато што су (они сами) груби и нечовечни. Јер ако би богати и они који долазе за њима међу собом поделили оне којима је потребан хлеб и одећа, једва да би на педесет или сто људи остао један сиромах. Но без обзира на толики број људи, који су у стању да помогну, видимо оне који свакодневно плачу. Да би видео нечовечност богатих, треба само да обратиш пажњу на то колико је много удовица и девица којима неопходно издржавање даје Црква, која нема већи приход него један најбогатији и један не тако богат. А број оних које Црква издржава иде до три хиљаде. Осим њих, она издржава и затворене у тамницама, оне који су у гостопримницама, како болесне, тако и здраве, странце, богаље, оне који просе поред храма за храну и одећу, и друге који свакодневно долазе, и она ипак не оскудева. Дакле, кад би се нашло само десет људи, који би желели да потроше само приход, не би било ниједног сиромашног. Рећи ћете: „Шта ће остати у наследство нашој деци?“ Главница ће остати, и прихода ће бити још више, јер ће, на тај начин, бити припремљена ризница на небесима. Али, ако вама не одговара да на тај начин користите своју имовину ради сиромашних, ви им одвојите макар половину, или трећину, или четвртину, или петину, или чак десетину. Јер, помоћу благодати Божије, и у том случају, наш град би био у стању да прехрањује сиромашне из десет градова. И то могу да докажем, ако хоћете, иако, уосталом, нема потребе да се то доказује, јер очигледно је само по себи колико је лако то учинити. Погледајте колико троши често један дом на градске обавезе, и ипак се не оптерећује, једва чак и примећује неки губитак! Када би свако од богатих пожелео да изврши слично служење у односу према сиромашнима, он би убрзо одушевио небо. Дакле, какав опроштај ми можемо добити, какав повод за извињење, када ми оно што морамо оставити када се будемо селили одавде не делимо онима којима је потребно, онако великодушно како други расипају на лепотице, а за то би могли побрати још и велике плодове? Ако бисмо ми и заувек остајали овде, и тада не би требало да жалимо због тог предивног губитка; но ако кроз неко време будемо морали да се преселимо одавде, и то без ичега, наги – какво оправдање онда можемо имати за то што нисмо своје приходе давали гладнима и онима у невољи? }а ти не наређујем да трошиш имање, не зато што и то не бих желео, него зато што видим код тебе мало расположење за тако нешто. Дакле, ја ти још не говорим о томе, него да дајеш макар од прихода и да ништа од њих не утајиш. Довољно је од тебе и то да имаш неки извор из ког долазе новчани приходи; подели их са сиротима, и буди добар економ у ономе што ти Бог даје. Рећи ћеш: „Ја плаћам дажбине.“ Значи због тога ти то немарно задржаваш, јер нико то упорно не тражи од тебе? Онога који тражи од тебе данак, и можда га силом изнуђује, не можеш да одбијеш – донела ти земља плодове или не: а сиротоме, који те са кротошћу моли, и то само у време убирања плодова, ти не одговараш ни реч? Ко ће те пак избавити од вечних мука? Нико. Ако се ти само због тога стараш да плаћаш дажбине, јер онај коме не платиш строго кажњава овде, знај да се тамо припрема још страшнија казна – не окови, не тамница, него вечни огањ. Дакле, пре свега платимо те дажбине. Ради тога ћемо имати и више од удобности, и више ћемо за то добити награда, и више користи; а ако останемо неосетљиви на све то, чека нас казна која је несравњиво тежа – вечна казна. Ако ти будеш рекао да мораш да дајеш за издржавање војске, која се за тебе бори са непријатељима, па и овде је војска – сироти, и овде је битка, коју они воде за тебе; јер примајући милостињу они Бога умилостивљавају својим молитвама, а умилостивљавајући Бога они уништавају клевете, не варвара, него демона; не допуштају лукавом духу да се оснажује и да те непрестано напада, него слабе његову снагу. 5. Дакле, видећи ове војнике, који се свакодневно боре са ђаволом ради тебе, молбама и молитвама, одвоји од себе тај прекрасни данак – како би се они прехранили. Цар небески, по својој кротости, неће да те мучи, него жели да ти сам дајеш добровољно. Ако ли даш мало, Он ће запазити; ако због немаштине одложиш и на дуже, знај да Он не приморава на то онога који нема. Ипак немојмо омаловажавати Његову дуготрпељивост; за себе складиштимо, не гнев, него спасење, не смрт, него живот, не казну и мучење, него част и венце. Овде нема потребе да платимо за пренос онога што носимо; није потребно размењивати новац. Предај твоје тело, а сам Владика ће остало пренети на небо; Он сам ће за тебе направити најповољнији обрт. Овде не треба тражити човека који би превезао новац који носите: само дај и сместа ће оно што си дао отићи, не на издржавање других војника, него за уштеду и увећање у твоју корист. Оно што је овде дато не може се повратити, тамо ћеш, напротив, добити своје великим делом, и стећи ћеш највеће и најдуховније користи. Оно што се овде даје је нешто добијено на захтев, а тамо је добитак, зајам и дуг. Јер сам Бог ти је дао меницу, рекавши: Господу позаима ко поклања сиромаху (Прич 19,17). Дао ти је тако и залог и гаранцију, без обзира на то што је Он Бог. Какав је то залог и гаранција? Сва блага садашњег живота, и чулна и духовна, као назнаку будућих блага. Зашто онда бити неодлучан и двоумити се, када си већ толико добио и још толико очекујеш? Блага која си добио су следећа: Он је обликовао твоје тело, положио душу у тебе, тебе је јединог на земљи удостојио ума, дао ти је право да владаш свим видљивим, саопштио ти је знање о Себи, дао је за тебе Сина, даровао ти је крштење, које одише толиким благима; понудио ти је свету трпезу; обећао ти је царство и неизрецива блага. Дакле, већ примивши толика блага и очекујући још толико добрих дела, зашто ти, опет ћу рећи исто, толико прецењујеш несталну имовину? И какво ћеш имати после свега оправдање? Ваљда се не надаш да ћеш се извинити тиме што имаш децу? Ти си дужан и њих да научиш да стичу такву корист. Ако твој новац, који си дао некоме у зајам, буде доносио приход, и дужник буде неки частан човек, несумњиво ћеш сто пута боље учинити ако, уместо злата, свом сину уручиш меницу, јер ће се на тај начин новац увећавати и он неће морати да тражи људе који би могли узети тај новац у зајам. Зато дај ту меницу деци, и остави им Бога за дужника. Ни ти сам не продајеш села, него их остављаш деци, и то чиниш у намери како би се сачували приходи и тиме се увећало њихово имање; па зашто се онда бојиш да оставиш такав рукопис који је кориснији од сваког села и сваког прихода, јер доноси само корист? Каква глупост и какво безумље! Још више, ако знаш да, и поред тога што остављаш ту меницу деци, и ти сам добијаш од ње. Јер такво је духовно – оно је веома дарежљиво. Немојмо бити тако убоги, тако немилосрдни и окрутни према самима себи: него, окренимо се овој предивној трговини, како бисмо и сами по свом одласку добили, и својој деци оставили, и удостојили се будућих блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са којим Оцу и Светоме Духу слава, сила, част, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  22. И кад они излажаху из Јерихона, за њим пође народ многи. И гле, два слијепца сјеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази, повикаше говорећи: Помилуј нас, Господе, сине Давидов! (Мт 20,29-30) 1. Обрати пажњу, одакле је дошао Спаситељ у Јерусалим, и где је боравио пре тога. По мом мишљењу, заиста је потребно размотрити зашто Он одатле није отишао право у Галилеју, него је ишао кроз Самарију? Оставимо то, ипак, радозналима. Ако би неко хтео савесно то да истражи, тај би сазнао да јеванђелист Јован то довољно наговештава и указује на разлог. Ми се пак нећемо удаљавати од већ наведене теме нашег разговора и послушаћемо, више пута помињане, слепце, који су били бољи од многих који виде. Немајући ни водича, ни могућности да виде Господа који се приближава, они су ипак снажно желели да му приђу, и почели су гласно да дозивају; када су им они око њих то бранили, они су још више подизали глас. Ето шта значи силна душа! Сама препрека води је до циља. Христос није наредио да им се затворе уста, како би се још више показало њихово усрђе, и како би ти знао да они добијају исцељење. Он их зато и не пита: „Верујете ли?“ – што је обично чинио са другима. Крик и усрдна жеља да му се приђе – свима, веома јасно, показује њихову веру. Научи се, одатле, љубљени, да и ми, како не бисмо били бедни и одбачени, можемо, сами по себи прилазећи Богу са истинским усрђем, измолити од Њега оно што тражимо. Погледај, како су и ови слепци, без учешћа било ког од апостола и слушајући од многих наређење да ћуте, ипак смогли снаге да превазиђу све те препреке и приђу самом Исусу; иако, по сведочанству јеванђелиста, њихов живот није био у складу са њиховом смелошћу, за њих је, уместо свега, довољно било само усрђе. Ревнујмо и ми као ови слепци. Ако би Бог и оклевао да нам пошаље Свој дар, ако би нас многи и одбацили, немојмо престајати да молимо, јер ћемо самим тим умилостивити Бога. Погледај и овај случај – како је било велико усрђе слепаца: ни сиромаштво, ни слепило, ни мисао да неће бити услишени, ни забране народа, ни било шта друго није их зауставило. Таква је душа ватрена и страдална! А шта је учинио Исус Христос? Шта хоћете да вам учиним? Рекошe му: Господе, да се отворе очи наше. Због чега их Он пита? Због тога да не би помислили да Он даје оно што они не желе. Зато је Он, обично, увек прво показивао и откривао пред свима врлине оних које исцељује, и тек потом их је исцељивао – с једне стране, због тога да би и код других побудио сличну ревност, а са друге – како би показао да они који добијају дар, добијају га према врлинама. Тако је Он поступио са женом Хананејком, тако са капетаном, тако је поступио и са крвоточивом женом; та чудна жена је чак предухитрила питање Господа, зашто је, уосталом, Он нипошто није оставио, не обазирући се, него је, исцеливши је, открио њено срце другима. На тај начин, Он се увек трудио да прво покаже савршенство оних који му прилазе; као што је учинио и овде – са слепцима. Затим, када су они исказали своју жељу, Он их се, умилостививши се над њима, дотакао. Милосрђе је било једини разлог исцељивања, ради ког је Он и дошао у свет, па ипак, Исус Христос – ова оваплоћена милост и благодат, тражио је достојне. А то да су слепци били достојни, види се из тога како су они громко дозивали, као и из тога што они, пошто су добили исцељење, нису отишли од Исуса Христа, као што су учинили многи који нису признавали Његова добра дела. Не! Ови слепци нису такви; пре дара били су стрпљиви, а после дара захвални, јер су пошли за Њим. Даље: И када се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу према Маслинској Гори, онда Исус посла два ученика. Говорећи им: Идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу; и одмах ће их послати. А ово је све било да се испуни што је казано преко пророка (Мт 21,1,6) Захарије који је рекао: Радуј се много, кћери Сионска; ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету (Зах 9,9). Често је, и пре овога, Исус Христос ишао у Јерусалим; али никада није ишао са таквом славом. Зашто је тако? Зато што је тада још био почетак Његовог дела, и Он сам није био толико познат, и време страдања, још увек није било близу. Зато је Он живео, ни по чему се не разликујући од осталих, и највећим делом се скривао: јер да је било другачије, Његова појава не би била толико задивљујућа, и само би пробудила велики гнев међу Јудејима. А када је Он, у довољној мери, показао доказе Своје силе, и крст је већ био пред вратима, тада је Он све више и више пројављивао Себе, и све више је јавно чинио све што би могло да их ражести. Наравно, то је могло бити (учињено) још на самом почетку, али то би било непотребно и некорисно. Размисли, заједно са мном, колико је овде извршено чуда, и колико је пророчанстава испуњено? Исус Христос је рекао: Наћи ћете магарицу – и ту је прорекао да нико неће стварати препреке, него ће само послушати, ућутати. Управо то што Он приморава оне који га не знају и који га нису видели да му без икаквог противљења дају своју имовину није мала оптужба против Јудеја, који му, иако су били сведоци толиких чуда која је учинио, чак и преко Својих ученика, нису веровали. 2. Заиста, овај догађај не треба сматрати безначајним. Шта је приморало те сироте људе, можда земљораднике, да без поговора дају своју имовину? Да – као што кажем, без поговора? Не – не поставити чак ни питање, не упитавши, заћутати и препустити? Ако они ништа нису рекли, када су одводили њихову стоку, или су можда нешто и рекли, али су је, чувши да је Господу потребна, препустили без икаквог поговора; то је, тим пре, једнако задивљујуће, што они Њега самога никада нису видели, него само ученике. Самим тим, Исус Христос даје да се схвати да је Он могао да се успротиви разјареним Јудејима, када су они дошли да га ухвате, и да их учини безгласним, (само) Он то није желео. С друге стране, Он тиме учи ученике да без поговора жртвују све, не само што је Њему потребно него и саму душу; јер ако су се Њему повиновали незнанци, ради Његове потребе, тим пре, ученици би требало да му жртвују све. Поред тога, Исус Христос је овде испунио још и двоструко пророштво: једно – преко дела, када је узјахао магаре; и друго – пророштво речју, тј. речи пророка Захарије, који је рекао да ће цар јахати на магарету. Узјахавши магаре и испунивши ово последње пророштво, Он је, истовремено, започео друго пророштво, тако што је, Својим делима, предсказивао будуће догађаје. Како? Он је предвидео призвање нечистих многобожаца, тј. да ће Он бити поштован међу њима, да ће му они прићи и следити га. На тај начин, пророштво је уследило за пророштвом. Уосталом, Исус Христос, по мом мишљењу, није само због тога благоизволео да јаше на магарету, него и зато да би нам показао образац понашања. Јер Он није само испуњавао пророштва и ширио истинско учење, него је самим тим исправљао и наш живот, свагда нам указујући на правила која обавезно морамо поштовати, користећи сва средства за исправљање нашег живота. Зато Он, који је благоизволео да се роди на земљи, није тражио ни богато уређен дом, ни богату и уважену мајку, него је изабрао сиротицу, заручену за столара; родио се у штали и био је положен у јасле; и када је бирао ученике, Он није изабрао говорнике и мудраце, него најсиромашније, и међу најсиромашнијима, оне најмање познате; када је постављао трпезу, понекад је нудио јечмени хлеб, понекад је заповедао ученицима да купују на тржници, уместо постеље користио је траву; одећа коју је носио била је скромна, чак се није разликовала од одеће најнижег слоја људи; дом уопште није ни имао; када је требало ићи из једног места у друго, он је пешачио, умарајући се понекад; када је седао, није тражио столицу, ни меко узглавље, него је седао на голу земљу – понекад на гори, понекад поред извора, понекад сам; разговарао је и са Самарјанком; такође, имао је меру и у самој жалости; када је требало плакати – плакао је тихо, у свему, као што сам рекао, постављајући правила и границе, до којих се може ићи, али које не треба прелазити. Зато и у овом случају, ако би се догодило даје некоме, због немоћи, била потребна стока, Исус Христос је поставио границу, показујући да нема потребе да се јури на коњима и мулама, него се треба задовољити магаретом; и не пружати се више него што је неопходно. Размотримо зато само пророштво изражено речју и делом. Какво је то пророштво? Ево, цар твој иде к теби, кротак и јаше на магарцу, и на магарету. Он не путује на колима, као други цареви, нису му потребни данци, не застрашује Собом, не окружује се копљаницима, него и ту показује највећу скромност. Питај Јудејца, који је цар ушао у Јерусалим јашући на магарцу; ни за једног другог се то не може рећи, већ само за Њега. Али и то је, како сам раније рекао, Он чинио као предзнак будућег. Магаре овде представља Цркву и нови народ, који је некада био нечист, али када је Исус Христос сео (на њега), постао је чист. Запази, каква доследна тачност читавог праобраза. Ученици одвезују подјармљене – и Јудеји и ми смо призвани у новоблагодатну Цркву преко апостола, и уведени смо у њу, такође преко апостола. Пошто је наш славни удео и побудио ревност међу Јудејима, магарац иде иза магарета. И заиста, после тога што се Исус Христос устоличио над незнабошцима, и Јудеји му прилазе из зависти, како јасно показује апостол Павле, када каже: Дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца; и тако ће се спасти сав Израиљ (Рим 11,25). Јер јасно је речено да је то било пророштво. У супротном случају, не би било потребно да пророк толико говори о узрасту магарета. Али то није видно само из овде наведеног, него и из тога што их апостоли приводе без напора. Као што апостоле нико није спречавао да вежу магаре, тачно тако је било и у вези са незнабошцима, нико од оних који су раније били над њима није био у стању да спречи њихово обраћење. Затим – Христос не седа на голо магаре, него на хаљине апостола, јер, привезавши магаре, апостоли предају и све своје, као што каже Павле: Ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше (2Кор 12,15). Али обрати пажњу и на послушање магарета: како оно, потпуно необучено, још не знајући за узде, није брзо појурило, него је ишло тихо и спокојно. И то је такође био предзнак будућега, изражавајући покорност незнабожаца и њихово брзо окретање добро уређеном животу. Све то је извршено речима: Одријешите је и доведите ми; неред је прешао у добро уређење, и нечисто је постало чисто. 3. Него обрати пажњу на нискост Јудеја! Када је Христос чинио толика чудеса, они му се никада нису толико дивили: а сада, видевши окупљени народ, диве се. Потресе се сав град, говорећи: ко је овај? Народи, пак, рекоше: ово је Исус Пророк, из Назарета Галилејског. И овде, када су наизглед говорили нешто узвишено, њихова мисао је била приземна, ниска, улагивачка. Уосталом, Исус Христос то није чинио ради славољубља, већ ради тога, као што сам рекао, да се испуни пророштво и да се пренесе поучна лекција; а уједно с тим и да се утеше ученици, који су туговали због Његове смрти, и да се покаже да све то Он трпи добровољно. А ти се задиви тиме, са каквом тачношћу је све предсказано код пророка, једно код Давида, друго код Захарије. И ми ћемо тако поступати, славићемо га и даваћемо хаљине онима који Њега носе. У супротном, чега ћемо се удостојити? Тада, када су једни, при Христовом уласку у Јерусалим, својом одећом покривали магаре, на ком је Он јахао, други су простирали хаљине пред његове ноге: ми, којима је речено не само да скидамо одећу са себе него и да све своје потрошимо на друге – нећемо ли показати некакву дарежљивост и тада када видимо Њега огољеног? Тамо га је народ пратио, идући и испред и иза, зар ћемо га ми одбацивати, прогонити увредама, када Он сам нама долази? О! Какву казну ово заслужује, какву одмазду! Долази ти Владика, коме је нешто потребно, а ти нећеш ни да чујеш Његову молбу, него га још осуђујеш и вређаш, слушајући те Његове речи. Но, ако ти и даш један хлеб и нешто новца, тако штедљив, недарежљив и шкрт, шта би се онда десило, ако би од тебе тражили све? Зар ти не видиш колико много сујетни људи троше на развратне жене, у позоришту? Ти пак не дајеш ни половину тога, а често ни најбезначајнију ситницу. Када ђаво, припремајући пакао, нареди да се да било коме, ти дајеш; а када пак Христос заповеда да се даје онима којима је нужно, обећавајући Царство за то, ти не само што не дајеш него још и вређаш. Није ваљда боље, повиновати се ђаволу и подвргнути се мучењу, него повиновати се Христу и добити спасење? Шта може бити безумније од овога? Код једнога је пакао, код другог Царство, а ви оставивши последњег, трчите првоме. Сам Христос долази вама, а ви га отправљате, а ђавола сами призивате издалека. То је налик томе, да цар у порфири, са круном, не може да нас придобије на своју страну, а разбојник пак, који маше мачем и прети смрћу, успева у томе. Тако, размишљајући о томе, љубљени, отворимо своје очи макар сада, и почнимо да бдимо. Признајем, више ме је срамота да говорим о милостињи, јер често говорим о њој, а (достојне) плодове проповеди не видим. Ако их и има нешто више него раније, то није онолико колико бих ја желео. }а видим да ви сејете, али не баш дарежљиво; зато се ја и плашим да не пожањете оскудно. А да сејемо оскудно сазнаћемо кад испитамо, ако то желимо, кога је више у граду – сиромашних или богатих; и има ли много оних који нису ни сиромашни ни богати, него заузимају средину међу њима. Ја мислим да је десети део богатих и десетина сиротих који немају апсолутно ништа, а остали су осредњег стања. Дакле, ако поделимо број свих становника града са бројем сиротих, видећете каква срамота ће бити! Веома богатих је мало; али оних који имају довољно је много; сиромашних је пак далеко мање у поређењу са овима. Међутим, поред таквог броја богатих, који би могли хранити гладне, многи спавају гладни; ипак, то није због тога што људи који не оскудевају немају погодних средстава којима би задовољили њихове потребе, него зато што су (они сами) груби и нечовечни. Јер ако би богати и они који долазе за њима међу собом поделили оне којима је потребан хлеб и одећа, једва да би на педесет или сто људи остао један сиромах. Но без обзира на толики број људи, који су у стању да помогну, видимо оне који свакодневно плачу. Да би видео нечовечност богатих, треба само да обратиш пажњу на то колико је много удовица и девица којима неопходно издржавање даје Црква, која нема већи приход него један најбогатији и један не тако богат. А број оних које Црква издржава иде до три хиљаде. Осим њих, она издржава и затворене у тамницама, оне који су у гостопримницама, како болесне, тако и здраве, странце, богаље, оне који просе поред храма за храну и одећу, и друге који свакодневно долазе, и она ипак не оскудева. Дакле, кад би се нашло само десет људи, који би желели да потроше само приход, не би било ниједног сиромашног. Рећи ћете: „Шта ће остати у наследство нашој деци?“ Главница ће остати, и прихода ће бити још више, јер ће, на тај начин, бити припремљена ризница на небесима. Али, ако вама не одговара да на тај начин користите своју имовину ради сиромашних, ви им одвојите макар половину, или трећину, или четвртину, или петину, или чак десетину. Јер, помоћу благодати Божије, и у том случају, наш град би био у стању да прехрањује сиромашне из десет градова. И то могу да докажем, ако хоћете, иако, уосталом, нема потребе да се то доказује, јер очигледно је само по себи колико је лако то учинити. Погледајте колико троши често један дом на градске обавезе, и ипак се не оптерећује, једва чак и примећује неки губитак! Када би свако од богатих пожелео да изврши слично служење у односу према сиромашнима, он би убрзо одушевио небо. Дакле, какав опроштај ми можемо добити, какав повод за извињење, када ми оно што морамо оставити када се будемо селили одавде не делимо онима којима је потребно, онако великодушно како други расипају на лепотице, а за то би могли побрати још и велике плодове? Ако бисмо ми и заувек остајали овде, и тада не би требало да жалимо због тог предивног губитка; но ако кроз неко време будемо морали да се преселимо одавде, и то без ичега, наги – какво оправдање онда можемо имати за то што нисмо своје приходе давали гладнима и онима у невољи? }а ти не наређујем да трошиш имање, не зато што и то не бих желео, него зато што видим код тебе мало расположење за тако нешто. Дакле, ја ти још не говорим о томе, него да дајеш макар од прихода и да ништа од њих не утајиш. Довољно је од тебе и то да имаш неки извор из ког долазе новчани приходи; подели их са сиротима, и буди добар економ у ономе што ти Бог даје. Рећи ћеш: „Ја плаћам дажбине.“ Значи због тога ти то немарно задржаваш, јер нико то упорно не тражи од тебе? Онога који тражи од тебе данак, и можда га силом изнуђује, не можеш да одбијеш – донела ти земља плодове или не: а сиротоме, који те са кротошћу моли, и то само у време убирања плодова, ти не одговараш ни реч? Ко ће те пак избавити од вечних мука? Нико. Ако се ти само због тога стараш да плаћаш дажбине, јер онај коме не платиш строго кажњава овде, знај да се тамо припрема још страшнија казна – не окови, не тамница, него вечни огањ. Дакле, пре свега платимо те дажбине. Ради тога ћемо имати и више од удобности, и више ћемо за то добити награда, и више користи; а ако останемо неосетљиви на све то, чека нас казна која је несравњиво тежа – вечна казна. Ако ти будеш рекао да мораш да дајеш за издржавање војске, која се за тебе бори са непријатељима, па и овде је војска – сироти, и овде је битка, коју они воде за тебе; јер примајући милостињу они Бога умилостивљавају својим молитвама, а умилостивљавајући Бога они уништавају клевете, не варвара, него демона; не допуштају лукавом духу да се оснажује и да те непрестано напада, него слабе његову снагу. 5. Дакле, видећи ове војнике, који се свакодневно боре са ђаволом ради тебе, молбама и молитвама, одвоји од себе тај прекрасни данак – како би се они прехранили. Цар небески, по својој кротости, неће да те мучи, него жели да ти сам дајеш добровољно. Ако ли даш мало, Он ће запазити; ако због немаштине одложиш и на дуже, знај да Он не приморава на то онога који нема. Ипак немојмо омаловажавати Његову дуготрпељивост; за себе складиштимо, не гнев, него спасење, не смрт, него живот, не казну и мучење, него част и венце. Овде нема потребе да платимо за пренос онога што носимо; није потребно размењивати новац. Предај твоје тело, а сам Владика ће остало пренети на небо; Он сам ће за тебе направити најповољнији обрт. Овде не треба тражити човека који би превезао новац који носите: само дај и сместа ће оно што си дао отићи, не на издржавање других војника, него за уштеду и увећање у твоју корист. Оно што је овде дато не може се повратити, тамо ћеш, напротив, добити своје великим делом, и стећи ћеш највеће и најдуховније користи. Оно што се овде даје је нешто добијено на захтев, а тамо је добитак, зајам и дуг. Јер сам Бог ти је дао меницу, рекавши: Господу позаима ко поклања сиромаху (Прич 19,17). Дао ти је тако и залог и гаранцију, без обзира на то што је Он Бог. Какав је то залог и гаранција? Сва блага садашњег живота, и чулна и духовна, као назнаку будућих блага. Зашто онда бити неодлучан и двоумити се, када си већ толико добио и још толико очекујеш? Блага која си добио су следећа: Он је обликовао твоје тело, положио душу у тебе, тебе је јединог на земљи удостојио ума, дао ти је право да владаш свим видљивим, саопштио ти је знање о Себи, дао је за тебе Сина, даровао ти је крштење, које одише толиким благима; понудио ти је свету трпезу; обећао ти је царство и неизрецива блага. Дакле, већ примивши толика блага и очекујући још толико добрих дела, зашто ти, опет ћу рећи исто, толико прецењујеш несталну имовину? И какво ћеш имати после свега оправдање? Ваљда се не надаш да ћеш се извинити тиме што имаш децу? Ти си дужан и њих да научиш да стичу такву корист. Ако твој новац, који си дао некоме у зајам, буде доносио приход, и дужник буде неки частан човек, несумњиво ћеш сто пута боље учинити ако, уместо злата, свом сину уручиш меницу, јер ће се на тај начин новац увећавати и он неће морати да тражи људе који би могли узети тај новац у зајам. Зато дај ту меницу деци, и остави им Бога за дужника. Ни ти сам не продајеш села, него их остављаш деци, и то чиниш у намери како би се сачували приходи и тиме се увећало њихово имање; па зашто се онда бојиш да оставиш такав рукопис који је кориснији од сваког села и сваког прихода, јер доноси само корист? Каква глупост и какво безумље! Још више, ако знаш да, и поред тога што остављаш ту меницу деци, и ти сам добијаш од ње. Јер такво је духовно – оно је веома дарежљиво. Немојмо бити тако убоги, тако немилосрдни и окрутни према самима себи: него, окренимо се овој предивној трговини, како бисмо и сами по свом одласку добили, и својој деци оставили, и удостојили се будућих блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, са којим Оцу и Светоме Духу слава, сила, част, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
×