Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'беседа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 156 results

  1. Гле, да ли је то истина да се Бог јавио свету и то сам Бог, сва Света Тројица? Да, сведочи то вода, Освећена Вода. И гле, од тог бесмртног чуда које се данас десило, од откривења Свете Тројице, остала је Света Водица као живи знак, живи сведок да се заиста Бог данас јавио свету. Света Водица Богојављенска никад се не квари. Ето чуда за све људе, ето чуда за све безбожнике и за све вернике. Мртва вода толико је оживљења Богом да је постала вечни сведок Богојављења Свете Тројице овоме свету. Гле, када је Бог мртву воду учинио бесмртном, бесмртним сведоком Својим, присуством у овоме свету како да не учини душу људску која је саздана по слици Божјој, Човек је зато и створен да буде Богојављење, да собом јавља Бога, да собом јавља све што је Божанско, да собом јавља слику Божију. Да, Бог и створи човека и створи сав свет да све то буде сведок Њега, сведок Вечне Његове Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечне Доброте. Да, Бог је и створио овај свет и свако створење у свету да буде живи глас и живи сведок, живи сведок Пресвете Тројице. Али, шта се десило са човеком, шта се десило са овим светом? Човек је место Богојављења постао ђавојављење. Јер грех, шта ради грех? Уводи ђавола у овај свет, грех мој и твој уводи у нашу душу ђавола! Не треба се обмањивати ништа мање него ђавола. И тако је овај свет, кроз грех рода људско.г изгубио свој пут. Изгубио ону силу Богојављења. Све је потонуло у мрак, све је потонуло у немоћ, све је потонуло у смрт, јер грех је главна радионица смрти. Грех људски претворио је овај свет заиста у фабрику смрти, у воденицу смрти, и она меље, меље свако људско биће, и сатире га и сатерује га у смрт. Зато је Господ и дошао у овај свет, браћо. Зато је Бог постао човек. Није постао птица, Њему би то много лакше било; није постао цвет, није постао љубичица, није постао ружа, није постао кротко јагње него је постао човек. Човек сав у гресима, човек сав смрдљив, човек сав окружен са свих страна творцима греха, ђаволима. Зато је нико мање до Бог дошао у овај свет, јер нико није могао спасити човека од смрти. Господ је узео на Себе смртно тело људско да га васкрсне из мртвих, да му да силе Васкрсења. Зато је Господ васкрснуо из мртвих и пре тога увек говорио: „Ја сам васкрсење и живот“[1]. Он, Бог Истинити, Који једини може победити и побеђује смрт. Заиста, ако се у икојем човеку јавио сав Бог, то је несумњиво у Господу Исусу Христу[2], односно Сам Бог, Сав Бог постао је човек. Ради чега, ради чега је Христос постао човек, то нам објашњава и ту велику тајну казује Апостол Павле: Он је постао човек да бисмо се ми сви испунили Божанством Његовим, Његовим Божанством[3]. То значи: Његовом Вечном Правдом, Његовом Вечном Љубављу, Његовим Вечним Животом, Његовом Вечном Добротом. Све је то Господ подарио човеку поставши човек. Данашњи Празник сведочи да то заиста непрекидно бива у Цркви Христовој, у Цркви Православној. Света Водица, ето сведока, ето Богојављења! Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим, вечерашњим и сутрашњим, онда ти бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити бесмртном и некварљивом. Пре два три дана био један посетилац овде и говорио ми да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к’о да је данас узета са извора. Који је то разуман човек у свету који није то признао? Ево и данас, данас ћемо освећивати водицу, (а она ће бити Освећена силом Божјом)….[4] и сила Божија који је на Јордану сишла на род људски, Цркву Христову, ето та благодат, тј. сила и данас освећује воду и чини је некварљивом. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства? Како може …[5] о Светој Водици. Ето, један професор у старој Југославији, Немац, који је живео међу нашом браћом на северном крају Југославије, професор хемије, покушавао је на све могуће начине да воду учини некварљивом, и није успео. Увек се вода кварила, за пет дана, десет дана, никако није успео. Кад је видео православне хришћане питао их је: шта ви радите на празник Богојављења? Они су му објаснили тај Празник и како се освећује вода. Он као професор хемије реши да и сам присуствује празнику Богојављења и освећењу Водице. И сам напуни флашу од те Водице однесе својој кући и остави да види шта ће се десити са њом. Прође седам дана вода иста, прође петнаест дана, прође месец, прође година дана, вода се не квари. Тада професор Немац одлучи да прими Православну веру и постане православни хришћанин. То је било за њега најочитији доказ силе Божије и чудотворства Божијег и истинитости Православне вере. То што данас добија човек, добија људско биће, открива нам сав смисао намере људског живота, открива нам смисао бића. Ради чега је створен човек? Човек је створен да буде Богојављење да собом јавља Бога. Како, питаћеш ти? Тако што и ти, и сваки православни хришћанин, при крштењу добија те Божанске силе које су се јавила на Јордану…[6] на данашњи велики Празник. Ето, човек се крштава, над њим се збива исто што се збива данас над Христом на велики Празник Богојављења. Отвара се Небо над њим, и он прима Божанску силу у себе, прима васцелог Господа Христа. Тако и вели Апостол Павле: „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“.[7] Та сила коју данас Господ даје с Неба понавља се увек у Светом Крштењу, у крштењу свакога од нас. Доказ опет Света Водица. Јер Водица у којој се крштава сваки човек, та Водица освети се и постаје некварљива, и у њој и њоме се крштава сваки човек и постаје православни хришћанин. Шта би после тога могао рећи хришћанин? Гле, то није ништа друго него Богојављење личности, бића људског које је дужно да јавља собом Бога, да открива свима собом Бога. А како и на који начин? Када јавља Истину Христову, Љубав Христову, када живи по Правди Христовој, када живи у милостивости Христовој, када живи еванђелским животом. Зато, браћо моја, на свакоме од нас хришћанину је велика одговорност. Ми, ми смо дужни да целокупним својим животом објављујемо Бога, проповедамо Бога. Тешко нама ако то не испунимо! Тешко нама ако као хришћани заспимо у гресима, у гресима заспимо, у страстима. Тада ми не објављујемо Бога собом, већ супротно Њему, нечастивог ђавола. Нека би Благи Господ чувао свакога од нас од тих грехова. Сваки непокајани грех, браћо, чини да човек постане објавитељ ђавола, објавитељ свега супротног Господу Христу. У овоме свету хришћани и јесу они који објављују сву истину о Господу Христу, сву истину о Тројичном Богу: о Оцу, Сину и Светоме Духу. Немојмо варати себе: Свако зло које ми чинимо, свака псовка коју изговоримо, свака рђава мисао, вуче нас и одвлачи далеко од Господа. Наше је да бдимо, да чувамо себе, да пазимо себе, и очи своје и уши своје и ум свој, од свега рђавога, од свакога зла. Јер ако тако не радимо тешко нама. Где смо онда? Да ли смо у загрљају Господа Христа или у загрљају ђавола? Нека би Господ Бог чувао све нас од тог поклизнућа, од тог пада. А како ћемо сачувати себе од свега тога? Молитвом, постом, бдењем, милостивошћу, добротом, сваком светом врлином, јер свака врлина сједињује са Господом Христом и даје нам силе да чинимо и творимо Његове заповести. Зато сваки од нас мора да приморава себе на свако добро[8]. Запамтите, браћо, у нама постоји сила која вуче ка греху, то је наша огреховљена слободна воља. Ми смо дужни да приморавамо себе на свако добро, да приморавамо себе на молитву ако је немамо. Е, кад Господ види твој труд да примораваш себе на молитву, даће ти силе да ти молитва постане мила и слатка и да те води кроз овај свет. Ако немамо љубави према посту, приморавајмо себе на пост, јер не заборавимо да се човек, људско биће, душа људска, најсигурније очишћава молитвом и постом. То је благовест коју је Господ објавио да се молитвом и постом човек очишћује од свакога греха, од свакога зла од свакога ђавола[9]. Зато сваки од нас нека има ревности и силе, нека мисли на онај свет и онај живот, јер смо ми створени за Вечни Живот…[10] Извор: Светосавље
  2. Бог се јави, браћо! И јави се Цар Бог, Вечна Тројица: Отац и Син и Дух Свети. Јавише се над овим грешним земаљским светом и у овом земаљском свету. Све што Бог може дати човеку то је Господ Исус Христос, а данашњи велики Свети Празник то је посведочио и потврдио. Данас сведоче не људи, не птице, него вода вода сведочи да је међу нас сишао Истинити Бог. То је Његово смирење. Гле, да ли је то истина да се Бог јавио свету и то сам Бог, сва Света Тројица? Да, сведочи то вода, Освећена Вода. И гле, од тог бесмртног чуда које се данас десило, од откривења Свете Тројице, остала је Света Водица као живи знак, живи сведок да се заиста Бог данас јавио свету. Света Водица Богојављенска никад се не квари. Ето чуда за све људе, ето чуда за све безбожнике и за све вернике. Мртва вода толико је оживљења Богом да је постала вечни сведок Богојављења Свете Тројице овоме свету. Гле, када је Бог мртву воду учинио бесмртном, бесмртним сведоком Својим, присуством у овоме свету како да не учини душу људску која је саздана по слици Божјој, Човек је зато и створен да буде Богојављење, да собом јавља Бога, да собом јавља све што је Божанско, да собом јавља слику Божију. Да, Бог и створи човека и створи сав свет да све то буде сведок Њега, сведок Вечне Његове Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечне Доброте. Да, Бог је и створио овај свет и свако створење у свету да буде живи глас и живи сведок, живи сведок Пресвете Тројице. Али, шта се десило са човеком, шта се десило са овим светом? Човек је место Богојављења постао ђавојављење. Јер грех, шта ради грех? Уводи ђавола у овај свет, грех мој и твој уводи у нашу душу ђавола! Не треба се обмањивати ништа мање него ђавола. И тако је овај свет, кроз грех рода људско.г изгубио свој пут. Изгубио ону силу Богојављења. Све је потонуло у мрак, све је потонуло у немоћ, све је потонуло у смрт, јер грех је главна радионица смрти. Грех људски претворио је овај свет заиста у фабрику смрти, у воденицу смрти, и она меље, меље свако људско биће, и сатире га и сатерује га у смрт. Зато је Господ и дошао у овај свет, браћо. Зато је Бог постао човек. Није постао птица, Њему би то много лакше било; није постао цвет, није постао љубичица, није постао ружа, није постао кротко јагње него је постао човек. Човек сав у гресима, човек сав смрдљив, човек сав окружен са свих страна творцима греха, ђаволима. Зато је нико мање до Бог дошао у овај свет, јер нико није могао спасити човека од смрти. Господ је узео на Себе смртно тело људско да га васкрсне из мртвих, да му да силе Васкрсења. Зато је Господ васкрснуо из мртвих и пре тога увек говорио: „Ја сам васкрсење и живот“[1]. Он, Бог Истинити, Који једини може победити и побеђује смрт. Заиста, ако се у икојем човеку јавио сав Бог, то је несумњиво у Господу Исусу Христу[2], односно Сам Бог, Сав Бог постао је човек. Ради чега, ради чега је Христос постао човек, то нам објашњава и ту велику тајну казује Апостол Павле: Он је постао човек да бисмо се ми сви испунили Божанством Његовим, Његовим Божанством[3]. То значи: Његовом Вечном Правдом, Његовом Вечном Љубављу, Његовим Вечним Животом, Његовом Вечном Добротом. Све је то Господ подарио човеку поставши човек. Данашњи Празник сведочи да то заиста непрекидно бива у Цркви Христовој, у Цркви Православној. Света Водица, ето сведока, ето Богојављења! Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим, вечерашњим и сутрашњим, онда ти бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити бесмртном и некварљивом. Пре два три дана био један посетилац овде и говорио ми да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к’о да је данас узета са извора. Који је то разуман човек у свету који није то признао? Ево и данас, данас ћемо освећивати водицу, (а она ће бити Освећена силом Божјом)….[4] и сила Божија који је на Јордану сишла на род људски, Цркву Христову, ето та благодат, тј. сила и данас освећује воду и чини је некварљивом. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства? Како може …[5] о Светој Водици. Ето, један професор у старој Југославији, Немац, који је живео међу нашом браћом на северном крају Југославије, професор хемије, покушавао је на све могуће начине да воду учини некварљивом, и није успео. Увек се вода кварила, за пет дана, десет дана, никако није успео. Кад је видео православне хришћане питао их је: шта ви радите на празник Богојављења? Они су му објаснили тај Празник и како се освећује вода. Он као професор хемије реши да и сам присуствује празнику Богојављења и освећењу Водице. И сам напуни флашу од те Водице однесе својој кући и остави да види шта ће се десити са њом. Прође седам дана вода иста, прође петнаест дана, прође месец, прође година дана, вода се не квари. Тада професор Немац одлучи да прими Православну веру и постане православни хришћанин. То је било за њега најочитији доказ силе Божије и чудотворства Божијег и истинитости Православне вере. То што данас добија човек, добија људско биће, открива нам сав смисао намере људског живота, открива нам смисао бића. Ради чега је створен човек? Човек је створен да буде Богојављење да собом јавља Бога. Како, питаћеш ти? Тако што и ти, и сваки православни хришћанин, при крштењу добија те Божанске силе које су се јавила на Јордану…[6] на данашњи велики Празник. Ето, човек се крштава, над њим се збива исто што се збива данас над Христом на велики Празник Богојављења. Отвара се Небо над њим, и он прима Божанску силу у себе, прима васцелог Господа Христа. Тако и вели Апостол Павле: „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“.[7] Та сила коју данас Господ даје с Неба понавља се увек у Светом Крштењу, у крштењу свакога од нас. Доказ опет Света Водица. Јер Водица у којој се крштава сваки човек, та Водица освети се и постаје некварљива, и у њој и њоме се крштава сваки човек и постаје православни хришћанин. Шта би после тога могао рећи хришћанин? Гле, то није ништа друго него Богојављење личности, бића људског које је дужно да јавља собом Бога, да открива свима собом Бога. А како и на који начин? Када јавља Истину Христову, Љубав Христову, када живи по Правди Христовој, када живи у милостивости Христовој, када живи еванђелским животом. Зато, браћо моја, на свакоме од нас хришћанину је велика одговорност. Ми, ми смо дужни да целокупним својим животом објављујемо Бога, проповедамо Бога. Тешко нама ако то не испунимо! Тешко нама ако као хришћани заспимо у гресима, у гресима заспимо, у страстима. Тада ми не објављујемо Бога собом, већ супротно Њему, нечастивог ђавола. Нека би Благи Господ чувао свакога од нас од тих грехова. Сваки непокајани грех, браћо, чини да човек постане објавитељ ђавола, објавитељ свега супротног Господу Христу. У овоме свету хришћани и јесу они који објављују сву истину о Господу Христу, сву истину о Тројичном Богу: о Оцу, Сину и Светоме Духу. Немојмо варати себе: Свако зло које ми чинимо, свака псовка коју изговоримо, свака рђава мисао, вуче нас и одвлачи далеко од Господа. Наше је да бдимо, да чувамо себе, да пазимо себе, и очи своје и уши своје и ум свој, од свега рђавога, од свакога зла. Јер ако тако не радимо тешко нама. Где смо онда? Да ли смо у загрљају Господа Христа или у загрљају ђавола? Нека би Господ Бог чувао све нас од тог поклизнућа, од тог пада. А како ћемо сачувати себе од свега тога? Молитвом, постом, бдењем, милостивошћу, добротом, сваком светом врлином, јер свака врлина сједињује са Господом Христом и даје нам силе да чинимо и творимо Његове заповести. Зато сваки од нас мора да приморава себе на свако добро[8]. Запамтите, браћо, у нама постоји сила која вуче ка греху, то је наша огреховљена слободна воља. Ми смо дужни да приморавамо себе на свако добро, да приморавамо себе на молитву ако је немамо. Е, кад Господ види твој труд да примораваш себе на молитву, даће ти силе да ти молитва постане мила и слатка и да те води кроз овај свет. Ако немамо љубави према посту, приморавајмо себе на пост, јер не заборавимо да се човек, људско биће, душа људска, најсигурније очишћава молитвом и постом. То је благовест коју је Господ објавио да се молитвом и постом човек очишћује од свакога греха, од свакога зла од свакога ђавола[9]. Зато сваки од нас нека има ревности и силе, нека мисли на онај свет и онај живот, јер смо ми створени за Вечни Живот…[10] Извор: Светосавље View full Странице
  3. А какво би духовно весеље и каква радост, колика слава Божија и каква духовна корист, кад би црква при сваком окупљању (литургији) тако народом украшена била? Морнари и крманоши чим преплове морску пучину, свим силама се труде, да до пристаништа доплове; а ми се непрестано силимо да море против себе узбуркамо те да у буру свакодневних брига утонемо, јер се непрестано по трговима и судницама крећемо, а овде једном, или једва два пута преко целе године долазимо. Или вам није познато, да као што су по мору пристаништа, да је тако по градовима Бог цркве подигао, да бисмо када нас захвати бура свакодневних немира, њему прибегавали и великом се тишином наслађивали, јер овде не треба да се пазимо од бурног таласања, ни од наиласка разбојника, ни од насртаја злочиначког, ни од силна ветра, па ни од зверске свирепости, јер је црква пристаниште у којем нема ништа од овога, па и пристаниште духовно за душе. А то ћете и сами посведочити, јер ма ко од вас, ако би у савест своју завирио сада, нашао би да је она сасвим умирена. Гнев њу сада не помућује; похота не успаљује; завист не гризе; гордост не надима и ташта жеља не повређује. Сви ти зверови су смирени; јер ко Божије речи слуша, кроз њега њихов звук, као божанствено певушење, у душу продире и те животињске страсти смирује. Па зар не треба оплакивати, када ми опет, презирући такву корист коју овде налазимо, од цркве, као мајке свих нас, бежимо и веома ретко у њу долазимо? Та какве битније интересе од ових можеш да ми покажеш, и какво значајније занимање и шта те спречава да овамо долазиш? Ти ћеш ми на све начине покушати дати одговор, да те сиромаштво спречава да долазиш у цркву, али то оправдање није на своме месту. А није зато што је Бог свега седам дана са нама поделио, па није више за себе задржао, а нама мање оставио; а није ни напола поделио, јер није три себи а три нама дао, но је теби шест дана даровао, док је за себе оставио један. А ти и тај један дан нећеш без свакодневних брига да проведеш, но као они који црквену имовину краду, дрско поступаш, јер га као свет и слушању божанствених посвећен, крадеш и на животне таштине непрестано траћиш. А о чему говорим за тај дан? О ономе што је удовица при давању милостиње учинила, па и ти исто чини у тај дан. Она је две лептице поклонила и велику милост код Бога нашла; па и ти му позајми два часа па ћеш хиљадудневни добитак кући својој однети. А ако нећеш и то, онда пази да вишегодишњи труд не изгубиш, када не можеш да поднесеш, да и најмањи део дана без земне користи проведеш. Јер Бог чини да и давно стечено имање нестане ако види да га презиремо, исто као што је Јудејима, који се о храму нису старали говорио: “И што унесете у . Јер је све ово, а и више, потребно да сваки хришћанин зна, да би онима који га питају могао на све дати одговор. Али ви, ни најмање од овога не можете знати, јер тек по једном, па и от немарно и више због обичаја празновања, него због духовне користи, овамо долазите; а похвале би били достојни само онда, када бисте увек овамо долазили и све ово што смо навели у појединостима постигли. Многи од вас, који сте овде, имате синове којима, када их наставницима одговарајућих вам знања и заната предате, забрањујете да кући долазе; но пошто им постељу и храну и све остало за живот обезбедите, одређујете им да са својим учитељима живе а то наравно зато да би се, због непрестаног боравка тамо и одвојености од проблема који би их ометали, утврдили у науци. И поред тога мислите да се овде, где се не простом занату, но ономе што је највише а то је како се Богу угодити може тако да и небеска блага задобијете, да се то и одсуствовањем из цркве може постићи. А зар то није безумно? А да наука која се овде предаје велику пажњу захтева, сведочи и сам Господ речима: “Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем” (Мат. 11, 29). А и пророк је рекао: “Ходите дјецо, послушајте ме; научићу вас страху Господњем” (Пс. 34, 11). И даље: “Утолите и познајте да сам ја Бог” (Пс. 40, 10); а већ из овога видимо да се мора много трудити свако ко намерава у овој мудрости да се подучава. Но да не бисмо све време на укоревање неприсутних потрошили, јер смо за уклањање њихове немарности довољно смо до сада рекли, рецимо сада нешто и о празнику. Јер многи празнују и име празника знају, али не знају узрок настанка празника. Да се данашњи празник зове Богојављење свима је познато; али какво је ово богојављење и да ли је једно или су два, то већ слабо ко зна; па смо зато сваком стиду и подсмеху изложени јер сваке године овај празник празнујемо, а силу његову не знамо. Зато је потребно да вашој љубави кажем да није једно богојављење него два. Једно је ово које прослављамо и оно је прошло, а друго је будуће, које ће се тек са свршетком овог времена појавити. Ви сте сви данас чули како о оба богојављења Павле Титу говори, и то о овом данашњем: “Јер се јави благодат Божија спасоносна свим људима, Која нас учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку” (Тит. 2, 11) док о будућем говори: “Очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа” (Тит. 2, 13). А о овом будућем је и пророк предсказао: “Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи” (Јоил. 2, 31). Али зашто богојављењем није назван дан у који се Христос родио већ онај у који је крштен? Ово је дан његовог крштења, дан у који је биће воде освећено. И пошто су воде у овај дан освећене, данас сви који у поноћ црпе воду, остављају је у својим кућама преко целе године. А познато је чудо да се квалитет ове воде не квари временом, но целе године а често две или три године, вода црпена на овај дан задржава свој укус и након толико времена води из извора данас извађеној равна је. Зашто се овај празник назива Богојављење? Зато што Христос не беше свима познат када се родио, но тек онда када се крстио јер до овога дана многи га не познаваху. А да га многи не познаваху и да нису знали ко је он, послушај шта каже Јован Крститељ: “Међу вама стоји кога ви не знате” (Јн. 1, 26). Али није ни чудо што многи нису познавали када га и сам Крститељ до тога дана није познавао. “И ја га – говори он – не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим.” (Јн. 1, 33). Да су два богојављења, то смо доказали оним што смо до сада говорили; сада нам пак предстоји да разјаснимо зашто на крштење долази; па и то каквом крштењу долази, јер треба и то да знамо. И као што смо о првом Богојављењу говорили, тако ћемо и о другоме, још пре говорити и вашој љубави објаснити, јер кад о овом последњем сазнамо знаћемо и оно прво. Постојало је јудејско крштење које од телесних скрнављења тело очишћаваше, но не и савест од грехова, пошто оно није ослобађало од греха ни онога што је прељубу учинио, ни онога који је крао, као ни оног који је закон ма у чему погазио, и васцело дејство тог крштења састојало се искључиво у томе што је оно ослобађало од телесних повреда, оне који су мртве кости дотицали, јели забрањено јело, па и онај се тим крштењем очишћаваше који је са губавима заједно живео, па и ако до вечери тога дана чист не беше; касније се очишћаваше по оном написаном: “Нека опере хаљине своје и нека се окупа у води, и биће нечист до вечера” (3. Мој. 15, 7), пошто ово не беху уистину греси но само телесна нечистота. И овим је крштењем Бог оне који савршенство још достигли не беху, благовремено припремао да благовернији буду а тиме оно што ће тек доћи, још боље и марљивије врше. Јудејско дакле крштење не беше крштење што грехе очишћава, но само скрнављење тела. Наше пак није такво, но многом је благодати испуњено пошто нас и од грехова ослобађа и душе очишћава и дарове Светога Духа дарује. Па и само Јованово крштење не беше нашем равно иако је превазишло јудејско, и сматраше се само прелазним мостом између јудејског и нашег, зато што људе од јудејског крштења к овом нашем привођаше. Јер Јован никоме није препоручивао да на телесн очишћење пази, но управо их је учио да се од њега одустане и саветовао је да се од порока ка добродетељи пређе и да се нада спасења потражи у вршењу добрих дела а не у разноврсним умивањима и очишћењу водом. Није говорио: испери своје хаљине и окупај се у води па ћеш чист бити, но шта? “Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8). И по овоме крштење Јованово беше више од јудејског а ниже од нашег. Јер нити је Дарове Светог Духа подаривало, нити је пак благодат опроштења у себи имало, пошто он само кајање налагаше. А да он није имао власт да грехове опрашта сам је посведочио кад је рекао: “Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем” (Мат. 3, 11). А шта значи то: “Духом Светим и огњем”? Сетите се, молим вас, онога дана када се апостолима показаше “раздијељени језеци као огњени, и сиђе по један на свакога од њих” (Дел. Ап. 2, 3). Али несавршеност Јовановог крштења, тј. да оно ни благодати Духа, ни отпуштење грехова у себи није имало, доказује та околност што Павле “нашавши неке ученике”, питаше их: “Јесте ли примили Духа Светога кад сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања” (покајања дакле, а не отпуштења!). Па зашто је крштавао? “Говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих” (Дел. Ап. 19, 1-6) Видиш ли сада да је Јованово крштење било несавршено? Јер да оно није било непотпуно не би те ученике Павле по други пут крстио, нити би своје руке на њих полагао. А кад је он све то учинио, тиме је и преимућство апостолског крштења објавио, и посведочио да је Јованово много ниже од овог. Овим смо се у погледу разлике крштења сасвим уверили. А о томе зашто се Христос крстио, и којим крштењем, дужност нам је да кажемо. Христос се, нити јудејским тј. оним првим, нити пак нашим, овим последњим крстио; пошто није имао потребе нити да му се греси отпусте, а како би и имао такву потребу онај који по написаном: “Он гријеха не учини, нити се нађе пријевара у устима његовим” (1. Петр. 2, 22), или као што је сам рекао “Који ме од вас кори за гријех?” (Јн. 8, 46), нити да му се Дух подари, јер како би и онај без Св. Духа био, који путем Св. Духа и зачет и саздан беше. Добро. Па зашто је отишао да се крсти кад је и Духа Светог у себи имао и безгрешан био? Прво нам је битно да сазнамо каквим се крштењем крстио, па ће нам онда и ово друго јасно бити. Каквим се дакле крштењем крстио? Ни јудејским, ни нашим, но Јовановим. А зашто? Да би ти кроз само својство крштења спознао да се он није због очишћења грехова својих крстио а ни због тога што му је дар Светога Духа био потребан, јер Јованово крштење није имало ништа од тога, као што смо већ доказали. А да Христос није на Јордан ни ради отпуштења грехова, нити зато што је било потребно да прими Дух, видеће се и из овог што ћу сад рећи. Да не би неко од оних што су тамо били присутни помислио да је он, као и сви остали, на покајање дошао; послушај како је Јован то предупредио. Јер док је свима другима говорио: “ Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8) послушај шта њему говори: “Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” (Мат. 3, 14). А ово је он рекао да би показао да Господ није дошао због онога због чега су сви други долазили; па и да му је ово крштење утолико излишније било, уколико је он много бољи и од самог Крститеља, и неупоредиво најчистији. Па зашто је тражио да се крсти, кад није ни због покајања, ни због отпуштења грехова, па ни због подаривања Светога Духа то чинио? Из два разлога. Први је Јован објаснио; а други је сам Господ Јовану саопштио. Па који је тај што га је Јован објаснио? Да се покаже многима као што и Павле говораше да: “Јован крштаваше крштењем на покајање да у онога верују, који ће за њим доћи”; па је из тог разлога он и вршио крштење. Јер да је он из куће у кућу ишао и до врата дошавши укућанима извикивао и за руку Христа држећи говорио да је то Син Божији, сведочанство би своје сумњивим учинио, а посао би свој себи отежао. А и на зборове да га је, узевши га за руку, уводио и приказивао, исто би било. Али овако, када је Христос сам пред народом који се из свих градова на Јордан стекао и на брегу реке који се нашао беше, на крштење дошао и ту се очинским гласом кроз Светога Духа који је у виду голуба с неба сишао осведочио, сведочанство Јованово не могаше сумњиво бити, па зато и говори: “И ја га не знадох” (Јн. 1, 33), а у шта се свако могао одмах ту уверити. Будући да су они крвни сродници били по ономе што је анђео Марији о Јовановој матери рекао: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина” (Лук. 1, 36), јер ако су матере сроднице биле, то је извесно да су и њихова деца; па да не бисмо помишљали и на то да Јован о Христу по сродству сведочи побринула се благодат Духа Светог, јер је Јован своје прве године у пустињи провео, тако да никако не можемо сматрати да је сведочанство његово по љубави или по каквој припреми, но управо онако о њему проповеда, како му Бог беше заповедио, а зато је и могао рећи: “И ја га не знадох”. Па како га је познао? “Онај који ме посла – одговара он – да крстим водом он ми рече”. Шта ти рече? “На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим” (Јн. 1, 33). Видиш ли дакле да је због овога Дух Свети сишао тј. да Проповеданог својим силаском као неким прстом свима знаног покаже, а не због тога да своје присуство објави. Ово је први разлог због кога је Христос на крштење дошао. Други је онај који је сам изнео. А који је то разлог? Кад је Јован рекао: “ Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” сам је одговорио: “Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду” (Мат. 3, 14-15). Увиђаш ли скромност слуге и смиреност Господа? Шта значи то “испунити сваку правду”? Правда се назива испуњење свих заповести, као кад говори: “А бијаху обоје праведни пред Богом, и живљаху по свима заповијестима и уредбама Господњим беспрекорно” (Лк. 1, 6). И ову правду су требали сви људи да испуне, но пошто је нико не изврши и не испуни, то мораде Христос који је дошао да испуни. Па каква је правда, реће ће ко, у крштењу? Покорити се пророку била је правда. И као што је обрезан био и жртву је принео и суботње хранио и на празновања јудејска пазио, тако је ово испунио кад се крстећем пророку покорио. А да је баш Бог хтео да се сви људи крсте, послушај Јована како говори: “И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега” (Лк. 7, 29-30). Стога, пошто је правда покоравати се Богу, а Бог је Јована послао да крсти, то је морао и Христос, кад је већ свим осталим законским одредбама потпуно одговорио, да и ову дужност испуни. Рецимо да су се, примера ради, те законске обавезе састојале и у дугу од две стотине динара и да је тај дуг требао наш људски род да одужи па да смо као дужници који не могасмо такав дуг вратити, смрћу заплењени били која је над нама као над презадуженима по вољи владала, и да је тај дуг Христос, пошто дошао беше за нас који под теретом таквог дуга стењасмо, одужио, кривицу наплатио и нас што немасмо ишта дати избавио, па да зато и није рекао: треба да то и то учинимо, него праведно: “треба сваку правду испунити” тј. ја као Господ, морам за оне што ништа немају платити. А ово је разлог због којег се крстио тј. да покаже да сав закон испуњава, ово велим, и тиме је све речено. А зато је и Дух у виду голуба сишао, јер где је с Богом измирење, тамо је свагда и голуб. Голубица је и у време Нојево доневши са собом стручак маслинове гранчице у знак Божијег умилостивљења и од потопа ослобођења ковчегу прилетела, па и сад у виду голуба (јер је битно да се овакве ствари добро разликују) Дух силази; прво да милост Божију свему свету објави, а друго да објави да продуховљен човек не треба лукав, но простосрдачан и незлобив као што и Христос говори: “ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско” (Мат. 18, 3). Но онај ковчег по проласку потопа остаде на земљи; овај пак, пошто је гнев утолио вазнесе се на небо где и сада с десне стране Оца седи она, безгрешна и бесмртна плот! Но пошто смо Господњу плот поменули, лепо ће бити, да пошто и о њој мало говорим, беседу своју окончам. Ја знам да многи међу вама само по уведеном празничном обичају к овој свештеној трпези приступају, а добро би било, као што сам и до сад више пута говорио, да у томе не на време празника пазимо, но савест очишћавамо о онда тек свештеној трпези приступамо. Јер које оскрвњен и нечист, за тог је непристојно да се баш на празник причешћује, дак оном ко је чист и са искреним кајањем своје је грехове са себе стресао, приличи да како празником, тако и увек Божанственим тајнама приступа и даровима Божијим наслађује. Но пошто не знам како неки то занемарују па, ако су и безбројним гресима заражени, кад празник угледају срљају као да су самим празником принуђавани да се свештених тајни дотакну (које у таквом стању ни видети не би требали), због чега јавне грешнике и сами одбијамо, а оне о којима не знамо, остављамо Богу, који и тајне свачијег срца зна, да им суди; зато ћу се постарати, да бар оно у чему сви греше јавно поправим. А у чему се састоји тај грех? У томе што неки не приступају са страхом, но један другога нападајући, бијући, с великим гневом вичући, укоравајући, тупкајући па и смутњом испуњени прилазе. О овом сам вам често говорио, па и сада не могу да о том не говорим. Зар не видите ви, како се у току олимпијских борби, кад равнатељ борби са венцем на глави и штапом у руци кроз арену пролази одмах, чим преднавештач завиче да добар поредак буде, све у ред поставља? А како да то неумесно није? Где ђаво игра, пази се толико на тишину, а тамо где Христос призива, жагор је велики. И у арени се зна поредак, а у цркви викање, на мору тишина, а у пристаништу бура. Та зашто се узнемираваш ти, човече, кажи ми. Шта те подстиче на то? Или те нужда послова твојих на то приморава? И ти баш осећаш да и у таквом часу посла имаш, а зашто на сваки начин помишљаш да си на земљи и зашто ти се чини да си међу људима? А зар ово није помисао из каменог срца, да у то време на земљи, а не са анђелима стојиш, с којима си ону тајанствену песму отпевао и онај победни славопој Богу, и то са ускликом послао. Та зато нас је и орловима Христос назвао, кад је рекао: “Гдје је труп ондје ће се и орлови сабрати” (Лк. 17, 37) да би ми к небу стремили и на ту висину крилима духа узлетали. Али ми по примеру змија по земљи пузимо и земљом се хранимо. А желите ли да вам ја кажем одакле овај жагор и галама произилази? Управо од тога што врата црквена свагда не закључавамо, но допуштамо вам да и пре последње молитве благодарења бежите и кући одлазите, што је све знак великог презирања. Шта чиниш ти, човече? Христос је присутан и анђели стоје око страшне постављене трпезе, браћа се твоја још тајнама освештавају, а ти све то остављаш и бежиш? А да си на ручак позован не би смео мада си се и пре свих наситио, док још остали гости за столом седе, пре гостију се измаћи; овде пак, где се тајне Христове још врше, свештене жртве још леже, све остављаш и одлазиш. Па како може ово да се опрости и како да се оправда? Хоћеш ли да ти кажем коме наликују они, који не испунивши благодарствену песму, која се при крају жртвоприноса пева, не дочекавши свршетак, излазе? Може бити да ће ово што ћу рећи, и неумесно бити, али је нужно да кажем због немара многих. Јуда је, пошто је на Последњој вечери, последње оне ноћи учествовао, искочио и изашао док су други још столом седећи остали; а њега следе они који пре последњег благодарења одавде беже. Да он не беше изашао не би издајником постао, да саучеснике своје не беше оставио не би погинуо, да се од стада не отрже, не би га вук самога нашао и прождерао, да се од пастира не беше одлучио, не би од грехова уграбљен био. Али овако он се нашао с Јудејима, а ученици с Господом “отпојавши хвалу, изиђоше” (Мат. 26, 30). Видиш ли да се ова последња молитва која се узноси по приносу жртве, по оном обрасцу врши. Зато је дужност наша да и сад о томе расуђујемо и о томе, чувајући се сваке осуде, мислимо. Христос ти тело своје даје, а ти ни речима немаш да му вратиш, нити за оно што си примио, благодариш. И по једењу телесне хране, кад се дижеш од стола, к молитви се обраћаш; дочим по једењу духовне, која сву твар како видљиву тако и невидљиву надвисује, јер си човек и ниске природе, зар нећеш да останеш и да речима и делима заблагодариш? А како и ово да највеће мучење не засужује? Но ово што сам говорио, нисам говорио да би ви само захваљивали, нити да би викали и галамили, но да би се у право време ових мојих речи опомињали и свако благоделање показивали. Жртва се ова тајном назива, а и јесте, а где је тајна, тамо треба да је и највећа тишина. С дубоким дакле тиховањем, с много пристојности и са достојним поштовањем пођимо к свештеној овој жртви како би што обилнију милост код Бога нашли, душу своју очистили па и вечних се блага удостојили, која нека буде да сви примимо по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа с којим Оцу заједно и Светом Духу слава, држава, поклоњење сада и свагда и у векове векова, Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Ви сте сви данас радосни; а само сам ја један жалостан. Јер када на ово духовно море и неизмерно црквено богатство погледам, а после помислим, да ће нас по проласку празника мноштво ово оставити и разићи се и да црква толике своје синове само празником, а не и иначе видети може; онда се жалостим и у души гризем. А какво би духовно весеље и каква радост, колика слава Божија и каква духовна корист, кад би црква при сваком окупљању (литургији) тако народом украшена била? Морнари и крманоши чим преплове морску пучину, свим силама се труде, да до пристаништа доплове; а ми се непрестано силимо да море против себе узбуркамо те да у буру свакодневних брига утонемо, јер се непрестано по трговима и судницама крећемо, а овде једном, или једва два пута преко целе године долазимо. Или вам није познато, да као што су по мору пристаништа, да је тако по градовима Бог цркве подигао, да бисмо када нас захвати бура свакодневних немира, њему прибегавали и великом се тишином наслађивали, јер овде не треба да се пазимо од бурног таласања, ни од наиласка разбојника, ни од насртаја злочиначког, ни од силна ветра, па ни од зверске свирепости, јер је црква пристаниште у којем нема ништа од овога, па и пристаниште духовно за душе. А то ћете и сами посведочити, јер ма ко од вас, ако би у савест своју завирио сада, нашао би да је она сасвим умирена. Гнев њу сада не помућује; похота не успаљује; завист не гризе; гордост не надима и ташта жеља не повређује. Сви ти зверови су смирени; јер ко Божије речи слуша, кроз њега њихов звук, као божанствено певушење, у душу продире и те животињске страсти смирује. Па зар не треба оплакивати, када ми опет, презирући такву корист коју овде налазимо, од цркве, као мајке свих нас, бежимо и веома ретко у њу долазимо? Та какве битније интересе од ових можеш да ми покажеш, и какво значајније занимање и шта те спречава да овамо долазиш? Ти ћеш ми на све начине покушати дати одговор, да те сиромаштво спречава да долазиш у цркву, али то оправдање није на своме месту. А није зато што је Бог свега седам дана са нама поделио, па није више за себе задржао, а нама мање оставио; а није ни напола поделио, јер није три себи а три нама дао, но је теби шест дана даровао, док је за себе оставио један. А ти и тај један дан нећеш без свакодневних брига да проведеш, но као они који црквену имовину краду, дрско поступаш, јер га као свет и слушању божанствених посвећен, крадеш и на животне таштине непрестано траћиш. А о чему говорим за тај дан? О ономе што је удовица при давању милостиње учинила, па и ти исто чини у тај дан. Она је две лептице поклонила и велику милост код Бога нашла; па и ти му позајми два часа па ћеш хиљадудневни добитак кући својој однети. А ако нећеш и то, онда пази да вишегодишњи труд не изгубиш, када не можеш да поднесеш, да и најмањи део дана без земне користи проведеш. Јер Бог чини да и давно стечено имање нестане ако види да га презиремо, исто као што је Јудејима, који се о храму нису старали говорио: “И што унесете у . Јер је све ово, а и више, потребно да сваки хришћанин зна, да би онима који га питају могао на све дати одговор. Али ви, ни најмање од овога не можете знати, јер тек по једном, па и от немарно и више због обичаја празновања, него због духовне користи, овамо долазите; а похвале би били достојни само онда, када бисте увек овамо долазили и све ово што смо навели у појединостима постигли. Многи од вас, који сте овде, имате синове којима, када их наставницима одговарајућих вам знања и заната предате, забрањујете да кући долазе; но пошто им постељу и храну и све остало за живот обезбедите, одређујете им да са својим учитељима живе а то наравно зато да би се, због непрестаног боравка тамо и одвојености од проблема који би их ометали, утврдили у науци. И поред тога мислите да се овде, где се не простом занату, но ономе што је највише а то је како се Богу угодити може тако да и небеска блага задобијете, да се то и одсуствовањем из цркве може постићи. А зар то није безумно? А да наука која се овде предаје велику пажњу захтева, сведочи и сам Господ речима: “Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем” (Мат. 11, 29). А и пророк је рекао: “Ходите дјецо, послушајте ме; научићу вас страху Господњем” (Пс. 34, 11). И даље: “Утолите и познајте да сам ја Бог” (Пс. 40, 10); а већ из овога видимо да се мора много трудити свако ко намерава у овој мудрости да се подучава. Но да не бисмо све време на укоревање неприсутних потрошили, јер смо за уклањање њихове немарности довољно смо до сада рекли, рецимо сада нешто и о празнику. Јер многи празнују и име празника знају, али не знају узрок настанка празника. Да се данашњи празник зове Богојављење свима је познато; али какво је ово богојављење и да ли је једно или су два, то већ слабо ко зна; па смо зато сваком стиду и подсмеху изложени јер сваке године овај празник празнујемо, а силу његову не знамо. Зато је потребно да вашој љубави кажем да није једно богојављење него два. Једно је ово које прослављамо и оно је прошло, а друго је будуће, које ће се тек са свршетком овог времена појавити. Ви сте сви данас чули како о оба богојављења Павле Титу говори, и то о овом данашњем: “Јер се јави благодат Божија спасоносна свим људима, Која нас учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку” (Тит. 2, 11) док о будућем говори: “Очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа” (Тит. 2, 13). А о овом будућем је и пророк предсказао: “Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи” (Јоил. 2, 31). Али зашто богојављењем није назван дан у који се Христос родио већ онај у који је крштен? Ово је дан његовог крштења, дан у који је биће воде освећено. И пошто су воде у овај дан освећене, данас сви који у поноћ црпе воду, остављају је у својим кућама преко целе године. А познато је чудо да се квалитет ове воде не квари временом, но целе године а често две или три године, вода црпена на овај дан задржава свој укус и након толико времена води из извора данас извађеној равна је. Зашто се овај празник назива Богојављење? Зато што Христос не беше свима познат када се родио, но тек онда када се крстио јер до овога дана многи га не познаваху. А да га многи не познаваху и да нису знали ко је он, послушај шта каже Јован Крститељ: “Међу вама стоји кога ви не знате” (Јн. 1, 26). Али није ни чудо што многи нису познавали када га и сам Крститељ до тога дана није познавао. “И ја га – говори он – не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим.” (Јн. 1, 33). Да су два богојављења, то смо доказали оним што смо до сада говорили; сада нам пак предстоји да разјаснимо зашто на крштење долази; па и то каквом крштењу долази, јер треба и то да знамо. И као што смо о првом Богојављењу говорили, тако ћемо и о другоме, још пре говорити и вашој љубави објаснити, јер кад о овом последњем сазнамо знаћемо и оно прво. Постојало је јудејско крштење које од телесних скрнављења тело очишћаваше, но не и савест од грехова, пошто оно није ослобађало од греха ни онога што је прељубу учинио, ни онога који је крао, као ни оног који је закон ма у чему погазио, и васцело дејство тог крштења састојало се искључиво у томе што је оно ослобађало од телесних повреда, оне који су мртве кости дотицали, јели забрањено јело, па и онај се тим крштењем очишћаваше који је са губавима заједно живео, па и ако до вечери тога дана чист не беше; касније се очишћаваше по оном написаном: “Нека опере хаљине своје и нека се окупа у води, и биће нечист до вечера” (3. Мој. 15, 7), пошто ово не беху уистину греси но само телесна нечистота. И овим је крштењем Бог оне који савршенство још достигли не беху, благовремено припремао да благовернији буду а тиме оно што ће тек доћи, још боље и марљивије врше. Јудејско дакле крштење не беше крштење што грехе очишћава, но само скрнављење тела. Наше пак није такво, но многом је благодати испуњено пошто нас и од грехова ослобађа и душе очишћава и дарове Светога Духа дарује. Па и само Јованово крштење не беше нашем равно иако је превазишло јудејско, и сматраше се само прелазним мостом између јудејског и нашег, зато што људе од јудејског крштења к овом нашем привођаше. Јер Јован никоме није препоручивао да на телесн очишћење пази, но управо их је учио да се од њега одустане и саветовао је да се од порока ка добродетељи пређе и да се нада спасења потражи у вршењу добрих дела а не у разноврсним умивањима и очишћењу водом. Није говорио: испери своје хаљине и окупај се у води па ћеш чист бити, но шта? “Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8). И по овоме крштење Јованово беше више од јудејског а ниже од нашег. Јер нити је Дарове Светог Духа подаривало, нити је пак благодат опроштења у себи имало, пошто он само кајање налагаше. А да он није имао власт да грехове опрашта сам је посведочио кад је рекао: “Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем” (Мат. 3, 11). А шта значи то: “Духом Светим и огњем”? Сетите се, молим вас, онога дана када се апостолима показаше “раздијељени језеци као огњени, и сиђе по један на свакога од њих” (Дел. Ап. 2, 3). Али несавршеност Јовановог крштења, тј. да оно ни благодати Духа, ни отпуштење грехова у себи није имало, доказује та околност што Павле “нашавши неке ученике”, питаше их: “Јесте ли примили Духа Светога кад сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања” (покајања дакле, а не отпуштења!). Па зашто је крштавао? “Говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих” (Дел. Ап. 19, 1-6) Видиш ли сада да је Јованово крштење било несавршено? Јер да оно није било непотпуно не би те ученике Павле по други пут крстио, нити би своје руке на њих полагао. А кад је он све то учинио, тиме је и преимућство апостолског крштења објавио, и посведочио да је Јованово много ниже од овог. Овим смо се у погледу разлике крштења сасвим уверили. А о томе зашто се Христос крстио, и којим крштењем, дужност нам је да кажемо. Христос се, нити јудејским тј. оним првим, нити пак нашим, овим последњим крстио; пошто није имао потребе нити да му се греси отпусте, а како би и имао такву потребу онај који по написаном: “Он гријеха не учини, нити се нађе пријевара у устима његовим” (1. Петр. 2, 22), или као што је сам рекао “Који ме од вас кори за гријех?” (Јн. 8, 46), нити да му се Дух подари, јер како би и онај без Св. Духа био, који путем Св. Духа и зачет и саздан беше. Добро. Па зашто је отишао да се крсти кад је и Духа Светог у себи имао и безгрешан био? Прво нам је битно да сазнамо каквим се крштењем крстио, па ће нам онда и ово друго јасно бити. Каквим се дакле крштењем крстио? Ни јудејским, ни нашим, но Јовановим. А зашто? Да би ти кроз само својство крштења спознао да се он није због очишћења грехова својих крстио а ни због тога што му је дар Светога Духа био потребан, јер Јованово крштење није имало ништа од тога, као што смо већ доказали. А да Христос није на Јордан ни ради отпуштења грехова, нити зато што је било потребно да прими Дух, видеће се и из овог што ћу сад рећи. Да не би неко од оних што су тамо били присутни помислио да је он, као и сви остали, на покајање дошао; послушај како је Јован то предупредио. Јер док је свима другима говорио: “ Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8) послушај шта њему говори: “Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” (Мат. 3, 14). А ово је он рекао да би показао да Господ није дошао због онога због чега су сви други долазили; па и да му је ово крштење утолико излишније било, уколико је он много бољи и од самог Крститеља, и неупоредиво најчистији. Па зашто је тражио да се крсти, кад није ни због покајања, ни због отпуштења грехова, па ни због подаривања Светога Духа то чинио? Из два разлога. Први је Јован објаснио; а други је сам Господ Јовану саопштио. Па који је тај што га је Јован објаснио? Да се покаже многима као што и Павле говораше да: “Јован крштаваше крштењем на покајање да у онога верују, који ће за њим доћи”; па је из тог разлога он и вршио крштење. Јер да је он из куће у кућу ишао и до врата дошавши укућанима извикивао и за руку Христа држећи говорио да је то Син Божији, сведочанство би своје сумњивим учинио, а посао би свој себи отежао. А и на зборове да га је, узевши га за руку, уводио и приказивао, исто би било. Али овако, када је Христос сам пред народом који се из свих градова на Јордан стекао и на брегу реке који се нашао беше, на крштење дошао и ту се очинским гласом кроз Светога Духа који је у виду голуба с неба сишао осведочио, сведочанство Јованово не могаше сумњиво бити, па зато и говори: “И ја га не знадох” (Јн. 1, 33), а у шта се свако могао одмах ту уверити. Будући да су они крвни сродници били по ономе што је анђео Марији о Јовановој матери рекао: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина” (Лук. 1, 36), јер ако су матере сроднице биле, то је извесно да су и њихова деца; па да не бисмо помишљали и на то да Јован о Христу по сродству сведочи побринула се благодат Духа Светог, јер је Јован своје прве године у пустињи провео, тако да никако не можемо сматрати да је сведочанство његово по љубави или по каквој припреми, но управо онако о њему проповеда, како му Бог беше заповедио, а зато је и могао рећи: “И ја га не знадох”. Па како га је познао? “Онај који ме посла – одговара он – да крстим водом он ми рече”. Шта ти рече? “На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим” (Јн. 1, 33). Видиш ли дакле да је због овога Дух Свети сишао тј. да Проповеданог својим силаском као неким прстом свима знаног покаже, а не због тога да своје присуство објави. Ово је први разлог због кога је Христос на крштење дошао. Други је онај који је сам изнео. А који је то разлог? Кад је Јован рекао: “ Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” сам је одговорио: “Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду” (Мат. 3, 14-15). Увиђаш ли скромност слуге и смиреност Господа? Шта значи то “испунити сваку правду”? Правда се назива испуњење свих заповести, као кад говори: “А бијаху обоје праведни пред Богом, и живљаху по свима заповијестима и уредбама Господњим беспрекорно” (Лк. 1, 6). И ову правду су требали сви људи да испуне, но пошто је нико не изврши и не испуни, то мораде Христос који је дошао да испуни. Па каква је правда, реће ће ко, у крштењу? Покорити се пророку била је правда. И као што је обрезан био и жртву је принео и суботње хранио и на празновања јудејска пазио, тако је ово испунио кад се крстећем пророку покорио. А да је баш Бог хтео да се сви људи крсте, послушај Јована како говори: “И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега” (Лк. 7, 29-30). Стога, пошто је правда покоравати се Богу, а Бог је Јована послао да крсти, то је морао и Христос, кад је већ свим осталим законским одредбама потпуно одговорио, да и ову дужност испуни. Рецимо да су се, примера ради, те законске обавезе састојале и у дугу од две стотине динара и да је тај дуг требао наш људски род да одужи па да смо као дужници који не могасмо такав дуг вратити, смрћу заплењени били која је над нама као над презадуженима по вољи владала, и да је тај дуг Христос, пошто дошао беше за нас који под теретом таквог дуга стењасмо, одужио, кривицу наплатио и нас што немасмо ишта дати избавио, па да зато и није рекао: треба да то и то учинимо, него праведно: “треба сваку правду испунити” тј. ја као Господ, морам за оне што ништа немају платити. А ово је разлог због којег се крстио тј. да покаже да сав закон испуњава, ово велим, и тиме је све речено. А зато је и Дух у виду голуба сишао, јер где је с Богом измирење, тамо је свагда и голуб. Голубица је и у време Нојево доневши са собом стручак маслинове гранчице у знак Божијег умилостивљења и од потопа ослобођења ковчегу прилетела, па и сад у виду голуба (јер је битно да се овакве ствари добро разликују) Дух силази; прво да милост Божију свему свету објави, а друго да објави да продуховљен човек не треба лукав, но простосрдачан и незлобив као што и Христос говори: “ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско” (Мат. 18, 3). Но онај ковчег по проласку потопа остаде на земљи; овај пак, пошто је гнев утолио вазнесе се на небо где и сада с десне стране Оца седи она, безгрешна и бесмртна плот! Но пошто смо Господњу плот поменули, лепо ће бити, да пошто и о њој мало говорим, беседу своју окончам. Ја знам да многи међу вама само по уведеном празничном обичају к овој свештеној трпези приступају, а добро би било, као што сам и до сад више пута говорио, да у томе не на време празника пазимо, но савест очишћавамо о онда тек свештеној трпези приступамо. Јер које оскрвњен и нечист, за тог је непристојно да се баш на празник причешћује, дак оном ко је чист и са искреним кајањем своје је грехове са себе стресао, приличи да како празником, тако и увек Божанственим тајнама приступа и даровима Божијим наслађује. Но пошто не знам како неки то занемарују па, ако су и безбројним гресима заражени, кад празник угледају срљају као да су самим празником принуђавани да се свештених тајни дотакну (које у таквом стању ни видети не би требали), због чега јавне грешнике и сами одбијамо, а оне о којима не знамо, остављамо Богу, који и тајне свачијег срца зна, да им суди; зато ћу се постарати, да бар оно у чему сви греше јавно поправим. А у чему се састоји тај грех? У томе што неки не приступају са страхом, но један другога нападајући, бијући, с великим гневом вичући, укоравајући, тупкајући па и смутњом испуњени прилазе. О овом сам вам често говорио, па и сада не могу да о том не говорим. Зар не видите ви, како се у току олимпијских борби, кад равнатељ борби са венцем на глави и штапом у руци кроз арену пролази одмах, чим преднавештач завиче да добар поредак буде, све у ред поставља? А како да то неумесно није? Где ђаво игра, пази се толико на тишину, а тамо где Христос призива, жагор је велики. И у арени се зна поредак, а у цркви викање, на мору тишина, а у пристаништу бура. Та зашто се узнемираваш ти, човече, кажи ми. Шта те подстиче на то? Или те нужда послова твојих на то приморава? И ти баш осећаш да и у таквом часу посла имаш, а зашто на сваки начин помишљаш да си на земљи и зашто ти се чини да си међу људима? А зар ово није помисао из каменог срца, да у то време на земљи, а не са анђелима стојиш, с којима си ону тајанствену песму отпевао и онај победни славопој Богу, и то са ускликом послао. Та зато нас је и орловима Христос назвао, кад је рекао: “Гдје је труп ондје ће се и орлови сабрати” (Лк. 17, 37) да би ми к небу стремили и на ту висину крилима духа узлетали. Али ми по примеру змија по земљи пузимо и земљом се хранимо. А желите ли да вам ја кажем одакле овај жагор и галама произилази? Управо од тога што врата црквена свагда не закључавамо, но допуштамо вам да и пре последње молитве благодарења бежите и кући одлазите, што је све знак великог презирања. Шта чиниш ти, човече? Христос је присутан и анђели стоје око страшне постављене трпезе, браћа се твоја још тајнама освештавају, а ти све то остављаш и бежиш? А да си на ручак позован не би смео мада си се и пре свих наситио, док још остали гости за столом седе, пре гостију се измаћи; овде пак, где се тајне Христове још врше, свештене жртве још леже, све остављаш и одлазиш. Па како може ово да се опрости и како да се оправда? Хоћеш ли да ти кажем коме наликују они, који не испунивши благодарствену песму, која се при крају жртвоприноса пева, не дочекавши свршетак, излазе? Може бити да ће ово што ћу рећи, и неумесно бити, али је нужно да кажем због немара многих. Јуда је, пошто је на Последњој вечери, последње оне ноћи учествовао, искочио и изашао док су други још столом седећи остали; а њега следе они који пре последњег благодарења одавде беже. Да он не беше изашао не би издајником постао, да саучеснике своје не беше оставио не би погинуо, да се од стада не отрже, не би га вук самога нашао и прождерао, да се од пастира не беше одлучио, не би од грехова уграбљен био. Али овако он се нашао с Јудејима, а ученици с Господом “отпојавши хвалу, изиђоше” (Мат. 26, 30). Видиш ли да се ова последња молитва која се узноси по приносу жртве, по оном обрасцу врши. Зато је дужност наша да и сад о томе расуђујемо и о томе, чувајући се сваке осуде, мислимо. Христос ти тело своје даје, а ти ни речима немаш да му вратиш, нити за оно што си примио, благодариш. И по једењу телесне хране, кад се дижеш од стола, к молитви се обраћаш; дочим по једењу духовне, која сву твар како видљиву тако и невидљиву надвисује, јер си човек и ниске природе, зар нећеш да останеш и да речима и делима заблагодариш? А како и ово да највеће мучење не засужује? Но ово што сам говорио, нисам говорио да би ви само захваљивали, нити да би викали и галамили, но да би се у право време ових мојих речи опомињали и свако благоделање показивали. Жртва се ова тајном назива, а и јесте, а где је тајна, тамо треба да је и највећа тишина. С дубоким дакле тиховањем, с много пристојности и са достојним поштовањем пођимо к свештеној овој жртви како би што обилнију милост код Бога нашли, душу своју очистили па и вечних се блага удостојили, која нека буде да сви примимо по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа с којим Оцу заједно и Светом Духу слава, држава, поклоњење сада и свагда и у векове векова, Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  5. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. "Ти треба мене да крстиш". "Остави сада" - одговара Исус - јер тако нам треба испунити сваку правду". Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:"Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио". А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, "земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом". Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље - и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. "Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је" (Пс.24,1-2). "Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи", пише апостол Петар. "Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде" (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не сано на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. "Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, "твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)" (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. "Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава". (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:"Христос се јави да Јордана освети воде" (Претпразнични тропар), "Данас се водена освећује природа" (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења. Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, - открио је људима да је Бог Тројица - осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост. И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: "Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: "Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље" (Мк. 1,15). До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:"Покајте се". Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше старсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. "Ти треба мене да крстиш". "Остави сада" - одговара Исус - јер тако нам треба испунити сваку правду". Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:"Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио". А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, "земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом". Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље - и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. "Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је" (Пс.24,1-2). "Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи", пише апостол Петар. "Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде" (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не сано на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. "Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, "твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)" (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. "Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава". (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:"Христос се јави да Јордана освети воде" (Претпразнични тропар), "Данас се водена освећује природа" (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења. Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, - открио је људима да је Бог Тројица - осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост. И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: "Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: "Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље" (Мк. 1,15). До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:"Покајте се". Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше старсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  7. Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама. Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења. Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи. Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех. "Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив", говорио је старац пред смрт својим пријатељима. И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима. На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. "Стигао сам", казивао је тај слуга Божији, "у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду... кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: 'Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!' Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: 'Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.' Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: 'Још си млад, служи'. 'Моја служба није добра', приговорио сам. 'То је од твоје воље', одговорио је старац. 'Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.' Упитао сам га и ово: 'Хоће ли се успешно окончати моје дело?' Старац је одговорио: 'Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.' Затим сам га упитао: 'Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?' Он је на то одговорио: 'Зашто је лоше било шта знати?' Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: 'Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!' Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: "Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?' Старац ми је на то одговорио: 'Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути' Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: 'Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.' На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: 'Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају - не прекоревај; ако те прогоне - трпи; ако хуле на тебе - хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи - твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.' Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој... Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: 'За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.' Поново је потврдио: 'Кад те прекоревају - не прекоревај', итд. На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: 'Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.' Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: 'У Еванђељу је речено - Када се молите, не празнословите... зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.' Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: 'Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.' На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: 'Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо...' Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: 'Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако.Међутим, ми сами то нећемо.' За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу. Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који 'нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости'. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: 'Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам... Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).' При том је старац тешко уздахнуо и рекао: 'Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.' 'За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.' 'Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух', рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: 'То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.' Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то." Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: "Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће... и врата паклена неће је надвладати." Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије. Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило - света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре. Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу! Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих - светих Божијих људи. Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек. Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног - Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање. Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: "Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата." Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина. Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада - за свога живота - изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: "Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити." И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице. Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама. Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао. Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву. Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим. Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. "Радости моја!" Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима! Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници "Серафимовске радости"! Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног - 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник. Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: "Радости моја, дођи, дођи код мене!" Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. "Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом", говорио је вороњешки архиепископ Антоније. Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац. Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: "Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела." Амин. 2. (15) јануара 1991. године Извор: Православије.ру
  8. У име Оца и Сина и Светога Духа! Љубљени моји, пријатељи наши, данас се Православна Црква опомиње дана упокојења прекрасног угодника Божијег, покровитеља и молитеља руске земље, нашег оца Серафима Саровског. Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама. Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења. Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи. Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех. "Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив", говорио је старац пред смрт својим пријатељима. И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима. На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. "Стигао сам", казивао је тај слуга Божији, "у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду... кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: 'Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!' Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: 'Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.' Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: 'Још си млад, служи'. 'Моја служба није добра', приговорио сам. 'То је од твоје воље', одговорио је старац. 'Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.' Упитао сам га и ово: 'Хоће ли се успешно окончати моје дело?' Старац је одговорио: 'Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.' Затим сам га упитао: 'Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?' Он је на то одговорио: 'Зашто је лоше било шта знати?' Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: 'Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!' Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: "Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?' Старац ми је на то одговорио: 'Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути' Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: 'Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.' На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: 'Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају - не прекоревај; ако те прогоне - трпи; ако хуле на тебе - хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи - твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.' Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој... Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: 'За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.' Поново је потврдио: 'Кад те прекоревају - не прекоревај', итд. На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: 'Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.' Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: 'У Еванђељу је речено - Када се молите, не празнословите... зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.' Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: 'Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.' На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: 'Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо...' Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: 'Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако.Међутим, ми сами то нећемо.' За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу. Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који 'нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости'. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: 'Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам... Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).' При том је старац тешко уздахнуо и рекао: 'Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.' 'За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.' 'Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух', рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: 'То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.' Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то." Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: "Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће... и врата паклена неће је надвладати." Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије. Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило - света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре. Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу! Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих - светих Божијих људи. Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек. Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног - Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање. Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: "Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата." Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина. Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада - за свога живота - изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: "Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити." И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице. Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама. Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао. Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву. Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим. Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. "Радости моја!" Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима! Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници "Серафимовске радости"! Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног - 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник. Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: "Радости моја, дођи, дођи код мене!" Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. "Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом", говорио је вороњешки архиепископ Антоније. Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац. Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: "Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела." Амин. 2. (15) јануара 1991. године Извор: Православије.ру View full Странице
  9. Реч је о временима, када ће се грех прихватити за норму, безгрешност за изопаченост и опасну болест. Када ће људи активно, на сваки начин и свим средствима увлачити у грех, друге људе, оне малобројне што не желе да греше. Зато што што су они здрави, а ви болесни. Ви сте болесни јер не личите на нас, на нас ̶ на већину. Хајде да видимо ко су већина. Живимо у државама у којима влада демократија. То јест, на изборима побеђује већина. Превага за један глас, за један проценат. Ипак већина, макар и ништавна већина гласача, сматра, да они, природно, имају мандат на истину. Сви остали који не личе на њих, треба да се покоре већини која је победила, макар са незнатном превагом. Таква су правила овог света, у којем живимо, и који не можемо да променимо. Али, да ли је то истина? Може ли један човек бити у праву, а остали не? Може. Пример је Ној. Градио је незграпни дрвени брод огромних размера, у брдима, далеко од мора и океана. Говорио је да ће бити потоп, и да ће народ погинути. Ако желиш – помози, ако желиш – уђи са мном у овај Ковчег. Био је предмет прекора и исмевања. То јест, над њим су, једноставно, извините на изразу, грохотали од смеха. Чудан тип стоји са синовима, њих тројица, четворица и нека страшна кутија. Без једра, кормила, киља. Без ичега. Неки потоп ће бити. Да ли су се они дуго бавили овим послом? 120 година се градио Ковчег. Људи су живели дуго, 500-600 година, и више. Ној и синовим су пред очима имали сталну поругу. Чудни Ној бави се неком глупошћу. Када се небо зацрнило, ударио гром, кренуле да лију кише на грешну земљу, када се Ковчег затворио, ушли сви који су требали да уђу, смех се прекинуо. Међутим, било је касно. Један човек може бити у праву. Већина не мора. Она побеђује демократски. Метафизички она није у праву. Сећам се, када сам у младости слушао интервју са Максимовим, писцем и нашим руским емигрантом. Тада смо живели у плену илузије да је демократија нешто добро. Он је говорио: демократија је победа већине, али није победа бољег. Схватите, да су бољи они у мањини. Много је мање правичних, целомудрених, верних, храбрих, уздржаних, људи благородних у намерама. Сав остали плебс храни се истим: хлебом, призором, жељом да напакости супарнику. Зато је већина победа демократије, али не и победа бољег. Антоније говори да ће наступити времена...Он је то говорио док је седео у пустињи. Није био аналитичар, нити је анализирао тржиште, или психологију масе. Молио се Богу, и Бог му је откривао будућност. Говорио је да ће настати време када ће почети патње људске. Тада ће у једног здравог, уперити прсте и говориће му: болестан си, не слажеш се са нама. Кажеш: желим да живим са једном женом. Одговориће му: живи са свима. Живи са свима, и са свим што се креће на земљи живи. Шта ти је, погледај нас. Много нас је и у праву смо. Јер смо већина. Шта си се ухватио за своју једну верну, благоверну, живиш само са њом. Са свима живи, са свим, што, понављам, дише и што се креће, све до бесловесних животиња. Тако је. Шта се стидиш да урадиш абортус – говоре блудници пријатељице. Што се стидиш да имаш мушкарца, младог љубавника, да се подмладиш, да имаш лепшу кожу. Неке модерне жене проналазе љубавнике због лепе коже. Не да би се удале, или створиле породицу, него да би имале лепу кожу. Хајде, пронађи, стара кобило, неког младог швалера, помажи га новчано, ако је, јадник, неки гастарбајтер. Имаћеш и лепу кожу. Не желиш? Ти си глупача. Права глупача. Ми, паметне, знамо како да живимо. Ти си врло чудна. Зато што нас је много, а ти си једна. Могу да вам набројим много примера, најсуровијих, у вези са крвљу и семеном, новцем, душама, телима људским, смрћу, васкрсењем, болешћу и оздрављењем. Када полудели људи указују прстом на човека говорећи: болестан си. Одговара: због чега сам болестан? Зато што дајем половину своје плате сиромашнима? – одговара, на пример, човек. Или сам болестан што не желим да преварим жену? Или имам дете, а нисам га оставио, него га сам одгајам – каже други. Узвраћају му: болестан си, јер не можеш попут нас да живиш ради задовољстава. Не зна се за шта ти живиш. О томе је у IV веку говорио Велики Антоније, који као да је живео овде, на Рубљовци, на пример, или на Менхетну, или у енглеском Сохо, или на неком другом месту на планети. Рекао је да ће доћи време када ће оног једног који није оболео од општих болести болесници третирати као полуделог говорећи: пре свега, ти си болестан јер ниси као ми. Не бојте се ради правде изгледати лудо. Ако се стидите да пред грешницима будете луди правде ради, слаба је вера ваша. Треба да се радујете када вам се ругају грешници. Поруга злотвора је најбоља похвала. Довиђења. Протојереј Андреј Ткачов Са руског Ива Бендеља ТВ канал «Царьград» Извор: Православие.ру
  10. Драга браћо и сестре, поздрављам вас. Данас бих желео да попричамо о речима једног великог човека, преподобног Антонија Великог – Мегалос Антониос. Ево шта он каже: „Настаће дан, и почеће патње људске. Када угледају једног који не болује од опште болести, устаће на њега, говорећи: најпре си ти у проблему, јер ниси сличан нама.“ Реч је о временима, када ће се грех прихватити за норму, безгрешност за изопаченост и опасну болест. Када ће људи активно, на сваки начин и свим средствима увлачити у грех, друге људе, оне малобројне што не желе да греше. Зато што што су они здрави, а ви болесни. Ви сте болесни јер не личите на нас, на нас ̶ на већину. Хајде да видимо ко су већина. Живимо у државама у којима влада демократија. То јест, на изборима побеђује већина. Превага за један глас, за један проценат. Ипак већина, макар и ништавна већина гласача, сматра, да они, природно, имају мандат на истину. Сви остали који не личе на њих, треба да се покоре већини која је победила, макар са незнатном превагом. Таква су правила овог света, у којем живимо, и који не можемо да променимо. Али, да ли је то истина? Може ли један човек бити у праву, а остали не? Може. Пример је Ној. Градио је незграпни дрвени брод огромних размера, у брдима, далеко од мора и океана. Говорио је да ће бити потоп, и да ће народ погинути. Ако желиш – помози, ако желиш – уђи са мном у овај Ковчег. Био је предмет прекора и исмевања. То јест, над њим су, једноставно, извините на изразу, грохотали од смеха. Чудан тип стоји са синовима, њих тројица, четворица и нека страшна кутија. Без једра, кормила, киља. Без ичега. Неки потоп ће бити. Да ли су се они дуго бавили овим послом? 120 година се градио Ковчег. Људи су живели дуго, 500-600 година, и више. Ној и синовим су пред очима имали сталну поругу. Чудни Ној бави се неком глупошћу. Када се небо зацрнило, ударио гром, кренуле да лију кише на грешну земљу, када се Ковчег затворио, ушли сви који су требали да уђу, смех се прекинуо. Међутим, било је касно. Један човек може бити у праву. Већина не мора. Она побеђује демократски. Метафизички она није у праву. Сећам се, када сам у младости слушао интервју са Максимовим, писцем и нашим руским емигрантом. Тада смо живели у плену илузије да је демократија нешто добро. Он је говорио: демократија је победа већине, али није победа бољег. Схватите, да су бољи они у мањини. Много је мање правичних, целомудрених, верних, храбрих, уздржаних, људи благородних у намерама. Сав остали плебс храни се истим: хлебом, призором, жељом да напакости супарнику. Зато је већина победа демократије, али не и победа бољег. Антоније говори да ће наступити времена...Он је то говорио док је седео у пустињи. Није био аналитичар, нити је анализирао тржиште, или психологију масе. Молио се Богу, и Бог му је откривао будућност. Говорио је да ће настати време када ће почети патње људске. Тада ће у једног здравог, уперити прсте и говориће му: болестан си, не слажеш се са нама. Кажеш: желим да живим са једном женом. Одговориће му: живи са свима. Живи са свима, и са свим што се креће на земљи живи. Шта ти је, погледај нас. Много нас је и у праву смо. Јер смо већина. Шта си се ухватио за своју једну верну, благоверну, живиш само са њом. Са свима живи, са свим, што, понављам, дише и што се креће, све до бесловесних животиња. Тако је. Шта се стидиш да урадиш абортус – говоре блудници пријатељице. Што се стидиш да имаш мушкарца, младог љубавника, да се подмладиш, да имаш лепшу кожу. Неке модерне жене проналазе љубавнике због лепе коже. Не да би се удале, или створиле породицу, него да би имале лепу кожу. Хајде, пронађи, стара кобило, неког младог швалера, помажи га новчано, ако је, јадник, неки гастарбајтер. Имаћеш и лепу кожу. Не желиш? Ти си глупача. Права глупача. Ми, паметне, знамо како да живимо. Ти си врло чудна. Зато што нас је много, а ти си једна. Могу да вам набројим много примера, најсуровијих, у вези са крвљу и семеном, новцем, душама, телима људским, смрћу, васкрсењем, болешћу и оздрављењем. Када полудели људи указују прстом на човека говорећи: болестан си. Одговара: због чега сам болестан? Зато што дајем половину своје плате сиромашнима? – одговара, на пример, човек. Или сам болестан што не желим да преварим жену? Или имам дете, а нисам га оставио, него га сам одгајам – каже други. Узвраћају му: болестан си, јер не можеш попут нас да живиш ради задовољстава. Не зна се за шта ти живиш. О томе је у IV веку говорио Велики Антоније, који као да је живео овде, на Рубљовци, на пример, или на Менхетну, или у енглеском Сохо, или на неком другом месту на планети. Рекао је да ће доћи време када ће оног једног који није оболео од општих болести болесници третирати као полуделог говорећи: пре свега, ти си болестан јер ниси као ми. Не бојте се ради правде изгледати лудо. Ако се стидите да пред грешницима будете луди правде ради, слаба је вера ваша. Треба да се радујете када вам се ругају грешници. Поруга злотвора је најбоља похвала. Довиђења. Протојереј Андреј Ткачов Са руског Ива Бендеља ТВ канал «Царьград» Извор: Православие.ру View full Странице
  11. Сви смо ми једно, браћо моја и пријатељи моји. Ја сам ваш и ви сте моји. Сви ми заједно имамо један извор, један почетак - имамо једног Оца. Све што је добро, славно и честито у нашем животу од Њега води своје порекло. У Њему има свој корен. А радост овога дана? А ово мило, слатко пресвето Детенце, необичне, пречисте Матере што се ноћас родило у пећини Витлејемској - у сиротињи и немаштини? Ко нам Га даде? Шта ће Он међу нама? Зар је мало сиротиње, мало невољника? Нећу се упуштати у давања пространих и разноврсних одговора на питања: Шта би било са човечанством да се Исус Христос није у телу јавио, да није у свет дошао, и каква је за нас добит што смо ми деца Цркве Његове, него ћу само рећи да и ова света ноћ, рођење Његово, један је од најјаснијих доказа да све што је заиста велико, светло, и вечито у животу разумних и слободних бића има свој почетак, свој извор у Богу Оцу нашем. "...Сваки добри поклон и сваки савршени дар одозго је, силази од Тебе Оца светлости...") Божић је радостан дан - Божјег милосрђа - праштања. Божић је светли дан; Бог нам даде Најсветлијег; даде нам Себе у Сину. Зар није Отац у Сину и Син у Оцу? Име је тога небесног дара, име је тога поклона што нам га јутрос у Витлејему Јудејском од Девојке свете Марије Рођени са Собом донесе: Мир Божји. Има ли икога међу нама који не би знао за превелику вредност и необичну цену Мира, како за живот и свакога човека, тако и породице, свакога друштва, свију народа па и целокупног човечанства? Сви знамо да је мир бољи од немира, од кавге, свађе, туче, крвопролиђа, ратова... Сви ми то знамо. Али у томе баш и јесте највеђа разлика човека од човека, што један све своје силе моралне и материјалне употребљава на то да је само мир, докле други и ако зна да је мир добро, благо, ипак онда је најсрећнији када је око њега свађа, туча, плач и кукњава... "Благо онима који мир граде, јер ће се синови Божији назвати" вели Јеванђеље Свето (Мат. V, 9). У вези са ноћашњим прерадосним догађајем можемо овоме додати па рећи: Благо онима који мир граде, јер су они разумели где је мир - где је његов извор, где почетак; благо њима, јер не оставише Новорођенче у пећини, у јаслима Витлејемским, него Му дадоше боље, достојније место. Широм отворише они врата срца свога и ту, у грудима њиховим, нашао је склониште Себи Онај Који донесе и њима као и свима мир Божји... Мир је благослов Неба. Мир је, заиста, дар Божји. Бог нам га даје. Бог нам даје мир као слободним и разумним бићима - Његовим творевинама. Мир мора човек слободно да присвоји; без насиља, слободно да се са њиме сроди и увек разумно да га употреби, искористи. О, ти добра и вредна жено; о, ти, честити и брижни муже, вама је дата велика радост. Ти, жено, мајком се називаш, и тебе, муже, деца оцем називају! Велики је ово дар Божји. Не заборавите дати Богу оно што је Божје, јер је вама од Бога много дато. Али немојте заборавити никада оно што треба да буде бригом свију брига ваших кад мислите о срећи деце своје, о будућности њиховој. Чувајте децу, негујте их; храните их добро, одевајте. Школујте децу и васпитавајте их у добру и поштењу. Учините их способним за самосталан живот. Само не заборавите, да је ово само половина - а може бити и од тога мање - онога, што ви деци дати можете, - па и морате, ако у Бога верујете па и у Његов суд на ономе свету. Дајте детету оно што ће га учинити моћним, силним, издржљивим у свима незгодама и искушењима, борбама којима је овоземаљски живот препун и којима ова "долина плача" изобилује. Наоружајте децу за борбу са сваком пакошћу и духовима злобе поднебеске - немиром света овога. Кад вам ово велим, онда ћу вам одмах рећи, где ћете моћи ово оружје наћи. Нема ни те радионице, нити те фабрике где се сигурно спасоносно оружје ово израђује; нема ни те главе на човечјем врату која би га могла измислити или удесити. Тамо, у вертепу, у пећини града Витлејема, тамо се нашло ово оружје. У тами, у ноћи оно је засијало, да би се знало коме припада. Светлост га је донела. Оружје ово није ни од гвожђа, нити од челика... Усађујте у душу деце своје мир, Божји мир. Нека дете заволи Новорођенче од Бога послато; нека осети да се је Христос и за њега родио; да му је Христос највећи пријатељ, и да то, што је од Оца донео и за њега, свога малог пријатеља донео... Нека златна и мила дечица знају да поред многих других поклона којима се ових дана радовала ипак је њихов највећи поклон ово Премило и Пресвето Детенце што у јаслима лежи. Деца наша треба да заволе Христа; јер, волети Христа значи волети за увек оно што нам Он даје - Мир, Божји Мир... О, кад би сви моћни и велики овога света, сви они који ведре и облаче животима милијона и милијона људи, који се радо размећу својим миротворством разумели, или бар хтели разумети где је извор миру и начин како се он добија. Никада, никада ни Женева, ни Хаг па ни Локарно не могу дати оно што нам даје пећина витлејемска! Све дотле докле мудрост малих и великих дипломата не буде проникнута духом Божје мудрости - духом ноћашње песме небесних становника - анђела Божјих: да мир није човек измислио, да се мир не да упоредити, нити има везе са боновима ратне штете, нити са најјачим дипломама најквалификованијих стручњака, него да је нешто друго; озго долази - озго од Оца светлости - све дотле сви њихови напори биће узалудни. Све дотле, док дугачке и простране ходнике скупоценим и тешким простирачима застрте, где се поносито крећу данашњи миротворци, и богато разукрашене сале где држе своје скупове не проникне дух смирења, кротости и самоодрицања - дух пећине Витлејемске, дотље ће народи биmи у сталној неизвесности и несигурности иустраху размишљати о сутрашњем дану... Ко има око нека види. Ко има ухо нека чује. Христос се роди!
  12. Од рана јутра овог необичног дана и широм Краљевине наше православни Срби овим се радосним поздравом поздрављају. Вас, пастире стада мога - сво духовенство епархије Богом ми дароване, и вас, браћо моја драга и кћери моје честите и вредне, па и вас, децо моја - вас златне јабуке моје - све: старе и младе, велике и мале, сиромахе и имућне, силне и слабе било духом, било телом све вас и ја као ваш отац духовни са срцем пуним ретке радости овога јутра поздрављам са: Христос се роди! Сви смо ми једно, браћо моја и пријатељи моји. Ја сам ваш и ви сте моји. Сви ми заједно имамо један извор, један почетак - имамо једног Оца. Све што је добро, славно и честито у нашем животу од Њега води своје порекло. У Њему има свој корен. А радост овога дана? А ово мило, слатко пресвето Детенце, необичне, пречисте Матере што се ноћас родило у пећини Витлејемској - у сиротињи и немаштини? Ко нам Га даде? Шта ће Он међу нама? Зар је мало сиротиње, мало невољника? Нећу се упуштати у давања пространих и разноврсних одговора на питања: Шта би било са човечанством да се Исус Христос није у телу јавио, да није у свет дошао, и каква је за нас добит што смо ми деца Цркве Његове, него ћу само рећи да и ова света ноћ, рођење Његово, један је од најјаснијих доказа да све што је заиста велико, светло, и вечито у животу разумних и слободних бића има свој почетак, свој извор у Богу Оцу нашем. "...Сваки добри поклон и сваки савршени дар одозго је, силази од Тебе Оца светлости...") Божић је радостан дан - Божјег милосрђа - праштања. Божић је светли дан; Бог нам даде Најсветлијег; даде нам Себе у Сину. Зар није Отац у Сину и Син у Оцу? Име је тога небесног дара, име је тога поклона што нам га јутрос у Витлејему Јудејском од Девојке свете Марије Рођени са Собом донесе: Мир Божји. Има ли икога међу нама који не би знао за превелику вредност и необичну цену Мира, како за живот и свакога човека, тако и породице, свакога друштва, свију народа па и целокупног човечанства? Сви знамо да је мир бољи од немира, од кавге, свађе, туче, крвопролиђа, ратова... Сви ми то знамо. Али у томе баш и јесте највеђа разлика човека од човека, што један све своје силе моралне и материјалне употребљава на то да је само мир, докле други и ако зна да је мир добро, благо, ипак онда је најсрећнији када је око њега свађа, туча, плач и кукњава... "Благо онима који мир граде, јер ће се синови Божији назвати" вели Јеванђеље Свето (Мат. V, 9). У вези са ноћашњим прерадосним догађајем можемо овоме додати па рећи: Благо онима који мир граде, јер су они разумели где је мир - где је његов извор, где почетак; благо њима, јер не оставише Новорођенче у пећини, у јаслима Витлејемским, него Му дадоше боље, достојније место. Широм отворише они врата срца свога и ту, у грудима њиховим, нашао је склониште Себи Онај Који донесе и њима као и свима мир Божји... Мир је благослов Неба. Мир је, заиста, дар Божји. Бог нам га даје. Бог нам даје мир као слободним и разумним бићима - Његовим творевинама. Мир мора човек слободно да присвоји; без насиља, слободно да се са њиме сроди и увек разумно да га употреби, искористи. О, ти добра и вредна жено; о, ти, честити и брижни муже, вама је дата велика радост. Ти, жено, мајком се називаш, и тебе, муже, деца оцем називају! Велики је ово дар Божји. Не заборавите дати Богу оно што је Божје, јер је вама од Бога много дато. Али немојте заборавити никада оно што треба да буде бригом свију брига ваших кад мислите о срећи деце своје, о будућности њиховој. Чувајте децу, негујте их; храните их добро, одевајте. Школујте децу и васпитавајте их у добру и поштењу. Учините их способним за самосталан живот. Само не заборавите, да је ово само половина - а може бити и од тога мање - онога, што ви деци дати можете, - па и морате, ако у Бога верујете па и у Његов суд на ономе свету. Дајте детету оно што ће га учинити моћним, силним, издржљивим у свима незгодама и искушењима, борбама којима је овоземаљски живот препун и којима ова "долина плача" изобилује. Наоружајте децу за борбу са сваком пакошћу и духовима злобе поднебеске - немиром света овога. Кад вам ово велим, онда ћу вам одмах рећи, где ћете моћи ово оружје наћи. Нема ни те радионице, нити те фабрике где се сигурно спасоносно оружје ово израђује; нема ни те главе на човечјем врату која би га могла измислити или удесити. Тамо, у вертепу, у пећини града Витлејема, тамо се нашло ово оружје. У тами, у ноћи оно је засијало, да би се знало коме припада. Светлост га је донела. Оружје ово није ни од гвожђа, нити од челика... Усађујте у душу деце своје мир, Божји мир. Нека дете заволи Новорођенче од Бога послато; нека осети да се је Христос и за њега родио; да му је Христос највећи пријатељ, и да то, што је од Оца донео и за њега, свога малог пријатеља донео... Нека златна и мила дечица знају да поред многих других поклона којима се ових дана радовала ипак је њихов највећи поклон ово Премило и Пресвето Детенце што у јаслима лежи. Деца наша треба да заволе Христа; јер, волети Христа значи волети за увек оно што нам Он даје - Мир, Божји Мир... О, кад би сви моћни и велики овога света, сви они који ведре и облаче животима милијона и милијона људи, који се радо размећу својим миротворством разумели, или бар хтели разумети где је извор миру и начин како се он добија. Никада, никада ни Женева, ни Хаг па ни Локарно не могу дати оно што нам даје пећина витлејемска! Све дотле докле мудрост малих и великих дипломата не буде проникнута духом Божје мудрости - духом ноћашње песме небесних становника - анђела Божјих: да мир није човек измислио, да се мир не да упоредити, нити има везе са боновима ратне штете, нити са најјачим дипломама најквалификованијих стручњака, него да је нешто друго; озго долази - озго од Оца светлости - све дотле сви њихови напори биће узалудни. Све дотле, док дугачке и простране ходнике скупоценим и тешким простирачима застрте, где се поносито крећу данашњи миротворци, и богато разукрашене сале где држе своје скупове не проникне дух смирења, кротости и самоодрицања - дух пећине Витлејемске, дотље ће народи биmи у сталној неизвесности и несигурности иустраху размишљати о сутрашњем дану... Ко има око нека види. Ко има ухо нека чује. Христос се роди! View full Странице
  13. Чули сте данас Свето Јеванђеље. Господ је назван у њему Емануил, што значи ,,С нама је Бог” (Мт. 1,23). Дотле, ко је био с нама? Ђаво! Ђаво кроз грехе, кроз сваки грех, и мој и твој, и кроз свачији грех у роду људском. Никад не треба варати себе: ми сами или прогонимо Бога из себе, или Га уводимо у себе. Зато је Господ и постао човек, зато је Он на Божић ушао у овај свет и јавио се као човек, да нам покаже шта треба да буде од човека на овоме свету и какав треба да буде човек. Није узалуд оспод постао чОвек. Није постао птица, није постао цвет, што је далеко лакше и пријатније и лепше за Њега, него је постао човек - човек који је био сав у гресима, сав смрдљив, сав у ђаволизму и демонизму. Његово име Исус, значи Спаситељ. Спаситељ од чега? Од грехова, од грехова људских, а кроз грех у овај свет ушла је и смрт, и ушао сваки ђаво. Зато без Господа Христа, без Божића Његовог, заиста род људски може стално за себе да каже: с нама је не Бог, но ђаво. С нама је Бог – то је начело небеско, то је начело вере наше, начело Јеванђеља. С нама је Бог у овоме свету. А досад Њега као да није било уопште. Није Га било у пуном смислу те речи. Чиме ми хришћани доказујемо заиста да је с нама Бог? Ето, Господ је оставио Цркву у овом свету. Шта је Црква? Свети апостол Павле вели да је Црква духовно тело Његово, Он је Глава тога тела, а ми смо чланови тог Светог Тела, и разуме се органски сједињени са Господом Христом. И тако, сваки хришћанин који испуњује свете заповести Господа Христа, испуњује заповести еванђелске, увек може рећи са мном је Бог. Али, ако се хришћанин ода гресима, ако се не буде борио са њима, ако их не буде одгонио од себе, он је у сталном загрљају – кога? Ђавола. Тешко је било веровати људима да Бог може постати човек, ето, ради нашег спасења. Бог је заиста постао човек, и што је најважније, дао нам је сва средства да свако од нас када хоће сједињује себе са Њим, са чудесним Господом Христом, Који по смирењу Свом, по доброти Својој, ето, постаје човек губавац, смртник, сав опкољен људским гресима. Он узима грехе на себе да би нас спасао од њих. Зато је постао човек! Зато је добио име Исус Спаситељ! У Цркви Христовој ми имамо сва средства потребна за наше духовно сједињење са Господом Христом. Ту су Свете Тајне и свете врлине. Свето Крштење – кад се крштавамо ми се облачимо у Господа Христа, ми изгонимо све што је сатанско и демонско, одричемо се тога и предајемо себе Господу Христу. Шта је тек Свето Причешће? То је потпуно сједињење твоје са Њим, потпуно сједињење човека са Господом Христом. А вера, а љубав, а молитва, а пост? Све су то врлине помоћу којих се ми сједињујемо са Господом Христом. Апостол Павле саветује хришћанима и вели и моли: Нека се Господ Христос вером усели у срца баша (Еф. 3,17), вером. Не можемо ми све схватити. Оно што је Господ радио и што јесте; у ствари, Бог је увек шири и већи и дубљи од сваког људског ума, од сваке људске мисли. Зато је Господ као сигуран пут ка Њему и дао веру, веру у Њега. А за веру није потребна велика школа, ни велика трговина, ни богатство, ништа. Само добра воља. Само добра воља да се верује у Спаситеља света Господа Христа. И онда свака врлина, и љубав, и молитва, и пост, све те врлине уносе у нас Господа Христа, уносе силе Његове Божанске, уносе животворне речи Његове, и ми заиста осећамо да је с нама Бог, и не бојимо се никаквог ђавола, не бојимо се никаквог греха. Али, ако, не дај Боже, ми хришћани волимо грех и живимо у греху и не боримо се против њега, тешко нама! Јер, како ћеш себе одбранити на дан суда, када изађеш из овога тела са душом вечном у онај свет? Како ћеш одбранити себе и рећи Господу Христу” Па ето, ја нисам могао да верујем у Тебе. А Он ће рећи: Зашто? Јер сам Сам Бог дошао на земљу, постао ради тебе човек, да би ти примио мене оно што теби треба за сав живот, и за живот у овоме свету, и за Живот Вечни у оном свету. А ти, шта си урадио са мном у овом свету? Шта си урадио са мојим Еванђељем, шта си урадио са Светим Причешћем, шта си урадио са молитвом, са вером, где је све то? Изговора и одговора неће бити! Али, ако нема изговора и одговора, чији смо у овом свету? Коме припадамо? Ономе коме служимо! Сваки грех у ствари јесте служба, мрачна служба црноме ђаволу. Гњев, завист, пакост, немој мислити да су то ситне ствари и мале. Не, то су тако огромне страшне ствари да могу да те потопе у пакао и у смрт вечну. Ниједан грех није мали, ниједан грех не води Богу, напротив, сваки грех води ђаволу. И као што хришћанин може да реши да испуњује заповести Божије, тада Емануил: с нама је Бог; тако ми назови хришћани када грешимо и не кајемо се, не исповедамо се, не причешћујемо се, не молимо се Богу, не живимо по заповестима Еванђелским, ми у ствари стално тврдимо једно: с нама је ђаво. Не дај, Господе! Господ је дошао у овај свет, дао нам силе и снаге да заиста победимо сваки грех, и не само сваки грех, него сваку смрт, сваког ђавола, дао нам је Живот Вечни. Дошао је у овај свет, узео на Себе тело људско, прошао кроз смрт и васкрсао телом из мртвих, узнео се на Небо и показао шта ће бити са твојим и мојим телом. Ништа мање од тога! И моје и твоје тело мора ући у смрт. Али као хришћани ми ћемо васкрснути по вери нашој у Господа Христа. На дан Страшнога Суда Господ ће нас васкрснути из мртвих и дати нам Живот Вечни! Који верује у Мене, има Живот Вечни (Јн. 5,24), објавио је Спаситељ. Још овде на земљи има Живот Вечни. То јест: Господ је јачи од сваке смрти, од сваког ђавола, јачи од свакога греха, јачи за тебе и за мене. И кад смо са Њим, заиста када смо са Њим, ми јуначки побеђујемо. Ми смо наоружани непобедивим оружјем Божијим. Тако је безброј Божијих светитеља у овоме свету, који су победили сваки грех, сваког ђавола, сваку смрт и служили Господу Христу и вршили Његове свете заповести, свете врлине. Немамо изговора. И светитељи су људи као и ми, и светитељи имају пет чула као и ми: имају очи, уши, имају тело, па су ипак испунили Еванђеље Господа Исуса Христа; и показали и доказали да људско биће, да човек може испунити Еванђеље Господа Исуса у овоме свету, ако се труди, ако приморава себе. Велики светитељи Божији веле: ,,Хришћанин је онај који приморава себе на свако добро дело”. Који приморава себе на свако добро дело, приморава цео живот свој. Нама се не иде да чинимо добро дело, нама се не иде да испуњавамо заповести еванђелске, то неке греховне силе у нама раде и одвајају нас од Господа. Зато морамо приморавати себе на молитву, ако немамо молитве. Морамо приморавати себе на милосрђе, ако смо немилосрдни. Приморавај себе. Када будеш приморавао себе, Господ ће ти дати у срце силу која ће заиста учинити да ти заволиш милосрђе, и заволиш молитву и пост, и сваку еванђелску врлину. Безброј примера тога – сваки светитељ. Сваки светитељ, неисказан див и јунак. Приморава себе на свако добро и израђује себе у боголику личНост. Сви су светитељи у Цркви Божијој дати да нам помажу увек, сваког дана. Црква сваки дан слави многе светитеље. Ево, и данас славимо све старозаветне Праведнике и Оце. Велики и огромни скуп људи пуни животворне вере. Још пре Христа били хришћани. Какав стид и срам за нас када на дан Страшнога Суда Господ буде рекао: Ево, ви хришћани, погледајте, ово су хришћани били пре мене, пре него што сам ја дошао у овај земаљски свет. Колико вас хришана, који сте живели после доласка мене у земаљкси свет? Зато сваки од нас нека научи и приморава себе на оно што је еванђелско, на оно што је добро, еда бисмо, браћо моја и сестре, зарадили Царство Небеско за овај мали пролазни земаљски живот. Какво велико благо, какав велики дар, какво велико богатство Господ нуди свима нама! За парче земаљског, ако искористиш еванђелски, ако искористиш по вери Христовој, за свако то мало парче живота добијеш Живот Вечни. Нека нам свети старозаветни Оци и Праоци и света преподобна мученица Евгенија, коју такође данас славимо, која је радосно пострадала за Христа, била узорна и света монахиња, нека би они сви помагали свима нама да и ми приморавамо себе на свако еванђелско добро, приморавамо себе ма сваку еванђелску врлину, и тако заслужимо Царство Небеско у коме, дај Боже, да са свима светима, и данашњим светитељима, славимо Чудесног и Јединог Христа, Коме нека је слава и част, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Српска Православна Црква
  14. Ништа важније од Божића! Зашто? Зато што је Бог сишао у овај свет. А дотле, где је био? Ми смо Га отерали својим гресима са земље, не треба нам Бог. То сваки грех говори, хтео ти или не, јер сваким својим грехом ми одгонимо Бога са земље. Прво одгонимо из своје душе, а онда из целе историје рода људског. Што важи за тебе, то важи за све нас. Ми, ми изгонимо из душе своје, из срца свог, из савести своје све што је Божије, ако живимо у непокајаним гресима. Чули сте данас Свето Јеванђеље. Господ је назван у њему Емануил, што значи ,,С нама је Бог” (Мт. 1,23). Дотле, ко је био с нама? Ђаво! Ђаво кроз грехе, кроз сваки грех, и мој и твој, и кроз свачији грех у роду људском. Никад не треба варати себе: ми сами или прогонимо Бога из себе, или Га уводимо у себе. Зато је Господ и постао човек, зато је Он на Божић ушао у овај свет и јавио се као човек, да нам покаже шта треба да буде од човека на овоме свету и какав треба да буде човек. Није узалуд оспод постао чОвек. Није постао птица, није постао цвет, што је далеко лакше и пријатније и лепше за Њега, него је постао човек - човек који је био сав у гресима, сав смрдљив, сав у ђаволизму и демонизму. Његово име Исус, значи Спаситељ. Спаситељ од чега? Од грехова, од грехова људских, а кроз грех у овај свет ушла је и смрт, и ушао сваки ђаво. Зато без Господа Христа, без Божића Његовог, заиста род људски може стално за себе да каже: с нама је не Бог, но ђаво. С нама је Бог – то је начело небеско, то је начело вере наше, начело Јеванђеља. С нама је Бог у овоме свету. А досад Њега као да није било уопште. Није Га било у пуном смислу те речи. Чиме ми хришћани доказујемо заиста да је с нама Бог? Ето, Господ је оставио Цркву у овом свету. Шта је Црква? Свети апостол Павле вели да је Црква духовно тело Његово, Он је Глава тога тела, а ми смо чланови тог Светог Тела, и разуме се органски сједињени са Господом Христом. И тако, сваки хришћанин који испуњује свете заповести Господа Христа, испуњује заповести еванђелске, увек може рећи са мном је Бог. Али, ако се хришћанин ода гресима, ако се не буде борио са њима, ако их не буде одгонио од себе, он је у сталном загрљају – кога? Ђавола. Тешко је било веровати људима да Бог може постати човек, ето, ради нашег спасења. Бог је заиста постао човек, и што је најважније, дао нам је сва средства да свако од нас када хоће сједињује себе са Њим, са чудесним Господом Христом, Који по смирењу Свом, по доброти Својој, ето, постаје човек губавац, смртник, сав опкољен људским гресима. Он узима грехе на себе да би нас спасао од њих. Зато је постао човек! Зато је добио име Исус Спаситељ! У Цркви Христовој ми имамо сва средства потребна за наше духовно сједињење са Господом Христом. Ту су Свете Тајне и свете врлине. Свето Крштење – кад се крштавамо ми се облачимо у Господа Христа, ми изгонимо све што је сатанско и демонско, одричемо се тога и предајемо себе Господу Христу. Шта је тек Свето Причешће? То је потпуно сједињење твоје са Њим, потпуно сједињење човека са Господом Христом. А вера, а љубав, а молитва, а пост? Све су то врлине помоћу којих се ми сједињујемо са Господом Христом. Апостол Павле саветује хришћанима и вели и моли: Нека се Господ Христос вером усели у срца баша (Еф. 3,17), вером. Не можемо ми све схватити. Оно што је Господ радио и што јесте; у ствари, Бог је увек шири и већи и дубљи од сваког људског ума, од сваке људске мисли. Зато је Господ као сигуран пут ка Њему и дао веру, веру у Њега. А за веру није потребна велика школа, ни велика трговина, ни богатство, ништа. Само добра воља. Само добра воља да се верује у Спаситеља света Господа Христа. И онда свака врлина, и љубав, и молитва, и пост, све те врлине уносе у нас Господа Христа, уносе силе Његове Божанске, уносе животворне речи Његове, и ми заиста осећамо да је с нама Бог, и не бојимо се никаквог ђавола, не бојимо се никаквог греха. Али, ако, не дај Боже, ми хришћани волимо грех и живимо у греху и не боримо се против њега, тешко нама! Јер, како ћеш себе одбранити на дан суда, када изађеш из овога тела са душом вечном у онај свет? Како ћеш одбранити себе и рећи Господу Христу” Па ето, ја нисам могао да верујем у Тебе. А Он ће рећи: Зашто? Јер сам Сам Бог дошао на земљу, постао ради тебе човек, да би ти примио мене оно што теби треба за сав живот, и за живот у овоме свету, и за Живот Вечни у оном свету. А ти, шта си урадио са мном у овом свету? Шта си урадио са мојим Еванђељем, шта си урадио са Светим Причешћем, шта си урадио са молитвом, са вером, где је све то? Изговора и одговора неће бити! Али, ако нема изговора и одговора, чији смо у овом свету? Коме припадамо? Ономе коме служимо! Сваки грех у ствари јесте служба, мрачна служба црноме ђаволу. Гњев, завист, пакост, немој мислити да су то ситне ствари и мале. Не, то су тако огромне страшне ствари да могу да те потопе у пакао и у смрт вечну. Ниједан грех није мали, ниједан грех не води Богу, напротив, сваки грех води ђаволу. И као што хришћанин може да реши да испуњује заповести Божије, тада Емануил: с нама је Бог; тако ми назови хришћани када грешимо и не кајемо се, не исповедамо се, не причешћујемо се, не молимо се Богу, не живимо по заповестима Еванђелским, ми у ствари стално тврдимо једно: с нама је ђаво. Не дај, Господе! Господ је дошао у овај свет, дао нам силе и снаге да заиста победимо сваки грех, и не само сваки грех, него сваку смрт, сваког ђавола, дао нам је Живот Вечни. Дошао је у овај свет, узео на Себе тело људско, прошао кроз смрт и васкрсао телом из мртвих, узнео се на Небо и показао шта ће бити са твојим и мојим телом. Ништа мање од тога! И моје и твоје тело мора ући у смрт. Али као хришћани ми ћемо васкрснути по вери нашој у Господа Христа. На дан Страшнога Суда Господ ће нас васкрснути из мртвих и дати нам Живот Вечни! Који верује у Мене, има Живот Вечни (Јн. 5,24), објавио је Спаситељ. Још овде на земљи има Живот Вечни. То јест: Господ је јачи од сваке смрти, од сваког ђавола, јачи од свакога греха, јачи за тебе и за мене. И кад смо са Њим, заиста када смо са Њим, ми јуначки побеђујемо. Ми смо наоружани непобедивим оружјем Божијим. Тако је безброј Божијих светитеља у овоме свету, који су победили сваки грех, сваког ђавола, сваку смрт и служили Господу Христу и вршили Његове свете заповести, свете врлине. Немамо изговора. И светитељи су људи као и ми, и светитељи имају пет чула као и ми: имају очи, уши, имају тело, па су ипак испунили Еванђеље Господа Исуса Христа; и показали и доказали да људско биће, да човек може испунити Еванђеље Господа Исуса у овоме свету, ако се труди, ако приморава себе. Велики светитељи Божији веле: ,,Хришћанин је онај који приморава себе на свако добро дело”. Који приморава себе на свако добро дело, приморава цео живот свој. Нама се не иде да чинимо добро дело, нама се не иде да испуњавамо заповести еванђелске, то неке греховне силе у нама раде и одвајају нас од Господа. Зато морамо приморавати себе на молитву, ако немамо молитве. Морамо приморавати себе на милосрђе, ако смо немилосрдни. Приморавај себе. Када будеш приморавао себе, Господ ће ти дати у срце силу која ће заиста учинити да ти заволиш милосрђе, и заволиш молитву и пост, и сваку еванђелску врлину. Безброј примера тога – сваки светитељ. Сваки светитељ, неисказан див и јунак. Приморава себе на свако добро и израђује себе у боголику личНост. Сви су светитељи у Цркви Божијој дати да нам помажу увек, сваког дана. Црква сваки дан слави многе светитеље. Ево, и данас славимо све старозаветне Праведнике и Оце. Велики и огромни скуп људи пуни животворне вере. Још пре Христа били хришћани. Какав стид и срам за нас када на дан Страшнога Суда Господ буде рекао: Ево, ви хришћани, погледајте, ово су хришћани били пре мене, пре него што сам ја дошао у овај земаљски свет. Колико вас хришана, који сте живели после доласка мене у земаљкси свет? Зато сваки од нас нека научи и приморава себе на оно што је еванђелско, на оно што је добро, еда бисмо, браћо моја и сестре, зарадили Царство Небеско за овај мали пролазни земаљски живот. Какво велико благо, какав велики дар, какво велико богатство Господ нуди свима нама! За парче земаљског, ако искористиш еванђелски, ако искористиш по вери Христовој, за свако то мало парче живота добијеш Живот Вечни. Нека нам свети старозаветни Оци и Праоци и света преподобна мученица Евгенија, коју такође данас славимо, која је радосно пострадала за Христа, била узорна и света монахиња, нека би они сви помагали свима нама да и ми приморавамо себе на свако еванђелско добро, приморавамо себе ма сваку еванђелску врлину, и тако заслужимо Царство Небеско у коме, дај Боже, да са свима светима, и данашњим светитељима, славимо Чудесног и Јединог Христа, Коме нека је слава и част, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Свако има дар да може да љуби ближњега. Ако нема могућности да му помогне у његовим неким животним невољама и страдањима, може Богу да се помоли за њега, ако ништа друго. Можда је то највећа подршка. Све је то велико зато што се, кроз то, огледа Христова љубав. Бог својом љубављу држи у животу свет и све људе свих времена, истакао је Епископ бачки.
  16. Благодарећи Радију Беседа, Епархије бачке доносимо звучни запис беседе Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, изговорене на празник Светог Игнатија Богоносца на литургијском сабрању у врањском саборном храму поводом крсне славе Епископа врањског Пахомија. Свако има дар да може да љуби ближњега. Ако нема могућности да му помогне у његовим неким животним невољама и страдањима, може Богу да се помоли за њега, ако ништа друго. Можда је то највећа подршка. Све је то велико зато што се, кроз то, огледа Христова љубав. Бог својом љубављу држи у животу свет и све људе свих времена, истакао је Епископ бачки. View full Странице
  17. Светој Архијерејској Литургији у Прокупљу присуствовали су и начелник Топличког Управног округа др Небојша Вукадиновић и председник Општине Прокупље господин Александар Симоновић, као и представници Војске Србије и Полиције. После Литургије, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније је у пратњи начелника Округа и председникa Општине обишао градилиште и упознао се са динамиком радова на изградњи новог прокупачког храма посвећеног Светом великомученику Ђорђу. Извор: Радио Слово љубве
  18. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније је дана 24. децембра своју прву канонску визиту Прокупљу отпочео служењем Свете Архијерејске Литургије у Храму Светог великомученика Прокопија. Владики су саслуживали: Архијерејски намесник топлички протојереј ставрофор Слободан Петровић и Архијерејски намесник косанички протојереј Душко Капларевић, старешина храма Светог Петра и Павла у Житорађи протојереј ставрофор Ђукан Оровић, као и свештенство намесништава топличког и косаничког. Владика нишки господин Арсеније је честитао празник Материце свим мајкама и поучио присутне говорећи о повезаности човека за овај свет и материјална блага али и о тежини да се одрекне свега тога и пође за Христом. Захваљујемо радију Слово љубве на звучном запису беседе Епископа Арсенија. Звучни запис беседе Светој Архијерејској Литургији у Прокупљу присуствовали су и начелник Топличког Управног округа др Небојша Вукадиновић и председник Општине Прокупље господин Александар Симоновић, као и представници Војске Србије и Полиције. После Литургије, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније је у пратњи начелника Округа и председникa Општине обишао градилиште и упознао се са динамиком радова на изградњи новог прокупачког храма посвећеног Светом великомученику Ђорђу. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  19. Беседа протопрезвитера Бранка Вујиновића изговорена у недељу Светих Праотаца на литургијском сабрању у новосадском Алмашком храму. Благодарећи Радију Беседа, Православне Епархије бачке доносимо звучни запис беседе. View full Странице
  20. Породичне везе У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици. Трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима. Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци. Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има символичан значај. И једни и други одрешују се поклонима. Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је символика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења. Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце. Материно крило Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети. Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу. Материнска љубав Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац. Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав. Криза материнства Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе. Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“. Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо! Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле. Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине – било молитвама, било речима, било делима – за своје мајке, остаће им вечити дужници. Нека вам је свима срећан и благословен овај празник! Богу нека је за све слава и хвала сада и вазда – кроз све векове. Амин! Извор: Православије.ру
  21. Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје (Ис. 66, 13) Породичне везе У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици. Трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима. Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци. Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има символичан значај. И једни и други одрешују се поклонима. Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је символика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења. Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце. Материно крило Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети. Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу. Материнска љубав Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац. Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав. Криза материнства Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе. Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“. Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо! Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле. Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине – било молитвама, било речима, било делима – за своје мајке, остаће им вечити дужници. Нека вам је свима срећан и благословен овај празник! Богу нека је за све слава и хвала сада и вазда – кроз све векове. Амин! Извор: Православије.ру View full Странице
×
×
  • Create New...