Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'белешке'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. И, без сумње, сваком од нас се десило да, када нас је нешто мучило или бринуло, дођемо у храм да се мало помолимо, да одстојимо пред иконама - и одједном, добили смо утеху, унутрашњи мир, благодатне силе. Све то сведочи да у храму присуствује и делује Бог, у храму - чији нас зидови ограђују - јесу Анђели и свети. Код преподобног Јустина постоје овакве речи: "Сваки свети храм - то је честица неба на земљи. Када си у храму, тада, пази, ти си већ на небу. Када те земља измучи својим адом, похитај у храм, уђи у њега, и ево - ушао си у рај. Ако ти људи дојаде својим злом, прибегни храму, припадни Богу, и Он ће те примити под Своју благу и свемогућу заштиту. И ако се деси да те нападну читави легиони демона, трчи у храм - стани међу свете Анђеле, јер је храм увек пун Анђела, и Анђели Божији сачуваће те од свих демона овог света. И ништа те не може повредити. Не заборављајте, браћо: ми, хришћани, силни смо Богом. Ко тада може бити силнији од нас? Нико, нико!" * "Ви сте вероватно приметили да чак и ако просто залазимо у храм када се тамо не врши служба, тада осећамо страхопоштовање и мир. Срцем осећамо да је храм нешто надсветско, свето. Поборавивши макар неколико минута у храму, не можемо да се не изменимо..." https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2020/11/2.html
  2. Изгледи за будућност Нашим следећим кораком се морамо вратити на питање које се појавило раније и предложити одређене одговоре које проналазимо у савременом теолошком разматрању – или, још боље, предложити одређене задатке. Настављајући са методом коју смо наговестили у првом делу овог есеја, чуваћемо у позадини дискусије праксу хришћанске заједнице, нарочито у Латинској Америци. Главна ствар коју треба запамтити јесте ово: опсег и значај процеса ослобођења су такви да питати за њихово значење значи питати о значењу самог хришћанства и о мисији Цркве у свету. Ово су главна питања која се налазе експлицитно или имплицитно иза укључености хришћана у борби против неправде. Само овај приступ ће нам дозволити да видимо новим очима шта ослобођење значи у светлости вере. Вера и нови човек Оно што коначно доводи хришћане до тога да учествују у ослобађању потлачених људи јесте убеђење да је јеванђељска порука радикално неускладива са неправедним, отуђеним друштвом. Они јасно виде да не могу бити аутентични хришћани уколико не делују; али оно што треба да ураде да би достигли тај праведни свет позива на велики напор и надахнуће. Теологија као критичко разматрање у светлу вере о присуству хришћана у овом свету требало би да нам помогне да нађемо одговор. Она би требало да потврди веру, наду и милосрђе које је садржано у нашој ревности. Такође би требало да исправи могућа одступања и пропусте у нашем хришћанском животу у које можемо упасти захтевима за политичким деловањем, колико год племенито били надахнути.[1] Ово је такође задатак за критичко разматрање. Поред борбе против сиромаштва, неправде и експлоатације, оно што тражимо јесте стварање новог човека. Ово стремљење доводи у питање и представља изазов за нашу хришћанску веру. Оно што та вера може рећи о себи омогућава нам да видимо њену везу са стремљењем људи који се боре да еманципују друге људе и себе. Шта та борба, то стварање значи у светлости вере? Шта ова одлука значи за човека? Шта је значење новине у историји или окретању ка будућности? Три питања и три пута за теолошко разматрање следе. Превасходно, три задатка. Ослобођење и спасење Где је веза између спасења и процеса човекове еманципације током историје? Да бисмо одговорили на ово питање, а да не генерализујемо, изискивало би више истраживања о томе шта подразумевамо под спасењем, него што можемо овде да приуштимо. То је један од савремених теолошких lacunae.[2] Чини се да нисмо донели све најновије закључке у поновном откривењу истине универзалног спасења. Ово је веће питање од оног једноставног да ли се човек може спасити изван видљиве цркве. Причати о присуству благодати, прихваћене или одбијене, код свих људи укључује такође формирање хришћанског суда о самим основама људског деловања. Чини се немогућим причати о профаном свету; јер је људска егзистенција ништа осим „да“ или „не“ упућено Господу. Не постоје две историје, једна профана, а једна света, унакрсне или неповезане, већ јединствени људски прогрес, неповратно узвишен од стране Христа, Господа историје. Његово искупитељско дело обухвата сваку димензију људског постојања. Две велике библијске теме илуструју овај поглед: однос између стварања и спасења и есхатолошка обећања. У Библији стварање је представљено не као фаза која претходи делу спасења, већ као прво спасоносно деловање: „Јер нас је у Њему изабрао пре стварања света“ (Eфесцима 1:3). То је део процеса спасења, Божијег општења са самим Собом. Религиозно искуство Израиља је суштински историја, али та историја је само продужење чина стварања. Стога псалми певају о Богу истовремено као о Творцу и Спаситељу (Пс. 136, 74, 93, 95). Бог, који је створио космос из хаоса, исти је Онај који делује у историји спасења. На Христово дело се гледа као на поновно стварање и приповедано је за нас у контексту стварања (Јн. 1). Стварање и спасење стога имају христолошко значење: у Њему све је било створено и спашено (Кол. 1, 15-20). Када кажемо да човек себе остварује тако што наставља дело стварања кроз сопствено деловање, говоримо да он тиме себе ставља у средиште историје спасења. Овладавање земљом, како га Књига Постања представља, јесте дело спасења и требало је да произведе своје обиље. Радити, преобразити овај свет, значи спасити га. Библија открива дубоко значење тог напора. Грађење пролазног града није само корак у „хуманизовању“, у „пре-евангелизацији“, како су теолози имали обичај да говоре пре неколико година. То значи учестовати у потпуности у просецу спасења који утиче на читавог човека. Друга велика библијска тема доводи нас до сличног закључка. Ово је тема есхатолошких обећања, тј. догађаји који наговештавају и прате есхатолошку еру. Ово није тема која је једном поменута; већ се, попут прве, често понавља кроз читаву Библију. Живо је присутна у историји Израиља и стога заслужује место у садашњем напредовању народа Божијег. Пророци су писали о царству мира; али мир претпоставља установљење правде (Ис. 32, 17), одбрану права сиромашних, казну тлачитељима, живот без страха од ропства. Погрешно схваћена духовност нас често доводи до тога да заборавимо људску поруку, моћ да променимо неправедне друштвене структуре, које есхатолошка обећања садрже – што, наравно, не значи да садрже ништа осим социјалне наговештаје. Крај сиромаштва и експлоатације ће означити да је Царство Божије дошло; биће овде, према Исаији, када нико „неће градити а други се населити, неће садити а други јести“ и када свако „ужива у делима руку својих“ (65, 22). Борити се за праведан свет где неће бити насиља или ропства или присилног рада представљаће знак доласка Царства Небеског. Царство и друштвена неправда су неускладиви. У Христу „сва Божија обећања имају испуњење“ ( 2. Кор. 1,20; такође Ис. 29,18-19; Мт. 11,5; Лев. 25,10 ; Лк. 4, 16-21). Лекција коју треба извући из ове две библијске теме је јасна; спасење обухвата целокупног човека. Борба за праведно друштво уклапа се у потпуности и с правом у историју спасења. Тај закључак је наглашен у Развоју људи (21), где се каже да се „интегрални развој“ (наиме, спасење) људи проширује, без прекида, од поседовања онога што му је потребно до заједнице са Господом, до пуноће спасоносног дела. Христос се стога појављује као Спаситељ који, ослобађајући нас од греха, ослобађа нас од самог корена социјалне неправде. Читав динамизам људске историје, борба против свега што деперсонализује човека – социјалне неједнакости, сиромаштва, експлоатација – имају своје порекло, сублимисани су и достижу своју пуноћу у спасоносном делу Христа. Следеће две тачке потврђују и ближе одређују закључке ових параграфа. Сусрет са Богом у историји Циљ хришћана који учествују у процесу ослобођења онда јесте да се створи нови човек. Тражили смо одговор на прво питање: Шта је значење такве борбе, тог стварања, у светлости вере? Можда сада можемо питати: Шта је значење те одлуке за човека? У својој политичкој преданости савремени човек је нарочито осетљив на основне људске потребе и покушава да буде од помоћи онима који трпе насиље и неправду. Није довољно тврдити да је љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњем. Милосрђе не може постојати у апстрактном смислу, ван нашег људског делокруга љубави. Милосрђе постоји само отелотворено у људској љубави, када дође до свог испуњења. Волети ближњег је неопходна примена љубави према Богу; заправо, то јесте волети Бога. „Господ је циљ људске историје.“ Тако каже Конституција о Цркви у савременом свету (45). Сусрећемо се са Господом када се сусрећемо са људима. Када смо на страни човека, тада смо на страни Бога наше хришћанске вере, на страни Богочовека, на страни Христа. Данас, неко је рекао, наш ближњи није само неки индивидуални човек, већ и сви људи, нарочито они који су сиромашни и потлачени. Есхатологија и политика Посветити се успостављању праведног друштва и новог човека претпоставља поверење у будућност. То је чин који је отворен ка чему било што би могло уследити. Шта је значење ове новине виђено у светлости вере? Склоност савременог човека да живи у служби сутрашњице, да буде окренут будућности, интригиран оним што се још увек није десило, често је наглашавана. Ова карактеристика нашег времена без сумње је допринела поновном откривању есхатолошких вредности које су садржане у откривењу. Библија, нарочито Стари завет, нуди есхатологију као покретачку снагу историје спасења. Стога се чини да есхатологија није један од многих елеманата хришћанства, већ сам кључ његовог разумевања. Прича о изласку описује веома добро положај хришћанске заједнице у историји. Нови нагласак на есхатолошке вредности донео је обнову теологије наде. Хришћански живот суштински гледа унапред. Оно што хришћанина разликује, Молтман пише, „није вера, нити милосрђе, већ нада“. Хришћанин је, пре свега, онај који мора одговарати на наду која је у њему (1. Пт. 3,15). [3] Есхатолошка визија постаје оперативна, а нада постаје креативна када се сусретну са социјалним реалностима данашњег света, на тај начин стварајући оно што се назива „политичка теологија“.[4] Мец (J. B.Metz) предлаже да је ово неопходно исправљење за теологију, која је под утицајем егзистенцијализма и персонализма постала превише индивидуалистичка. Политичка теологија настоји да се фокусира на социјалне димензије библијске поруке. Библија нам говори, не само о позиву на заједницу са Богом, већ о сазивању. Та чињеница би требало да има утицај на политичко деловање хришћана. Овај закључак је нарочито одговарајућ у Латинској Америци, где хришћанска заједница прихвата све деликатније и чак радикалније политичке покрете; али нека питања се појављују. Да ли ће политичка теологија престати да анализира значење тих покрета? Или ће ићи даље и подстаћи нову политичку доктрину Цркве? У последњем случају, како можемо избећи повратак познатом старом проблему хришћанлука? Хоће ли теологија постати нова „идеологија“? Изазов ће бити пронаћи пут између хришћанске политике и уздржања. Врло је вероватно да се ниједно решење не може наћи насумичним методама; а ипак је тешко остварити унапред (како смо некада веровали да можемо) прецизна мерила која би требало да управљају деловањем Цркве; која ће вероватно морати бити изабрана потребама тренутка, светлошћу коју Црква има на располагању и великим напором да буде верна Јеванђељу. Постоје одређена поглавља теологије која могу бити написана само после тога. У сваком догађају, уколико можемо поново да ухватимо историјску визију фокусирани на будућност и охрабрени надом да ће Христос донети пуноћу коју чекамо, видећемо у новом светлу новог човека којег покушавамо да створимо нашом активношћу у садашњости. Уколико се надамо у Христа, вероваћемо у историјску авантуру – што отвара широко поље могућности хришћанског деловања. Мисија Цркве Црква, као видљива заједница вере, је често данас у изазову и преиспитивању. Оно што смо видели о значењу хришћанства поставља на нови начин мисију Цркве у свету. Две ставке нам овде могу помоћи: прва се тиче значења мисије Цркве; друга неизбежног услова да се она спроведе. Есхатолошка свест човечанства Неусловљена тврдња о универзалној могућности спасења мења радикално наш начин поимања мисије Цркве у свету. Ова промена перспективе подразумева децентрализацију Цркве, која више није ексклузивно место спасења и сада се окреће ка новој, радикалној служби човечанству. Уколико се, како смо видели изнад, изградња праведног друштва потпуно уклапа у историју спасења, тада Црква мора играти улогу у том оснивању новог поретка. Политичка теологија чини цркву „институцијом друштвене критике.“[5] Ово је критика у функцији своје есхатолошке поруке, која ће одиграти ослобађајућу мисију тако што ће указати на пролазну природу сваке историјске ситуације и сваког људског остварења. Улога Цркве, међутим, није само друштвена критика, чиме би ризиковала да буде нешто искључиво интелектуално. Црква ће подстицати и радикализовати преданост хришћана историји око њих.[6] Хришћанска заједница, која исповеда истину „која се сама остварује“, позвана је да учествује активно у изградњи праведног поретка. Ово је чињеница коју теологија не сме негирати, осим уколико не жели да оправда толико често заслужени приговор, наиме, да хришћани запостављају деловање у свету. Стога можемо оправдати „земаљско“ деловање Цркве.[7] Но, ова есхатолошка перспектива такође нам допушта појмити на јасан и динамичан начин антитезу: привремено у односу на духовно и Црква у односу на свет. Црква заиста јесте сам свет који живи у историји, док се креће ка будућности коју је Господ обећао. Како је Тејард де Шарден приметио, Црква је „рефлексивно христијанизован“ део човечанства. То је оно што Црква прославља у Евхаристији; тако да можемо видети нераскидиву везу између ње и напора да се створи праведно друштво (Матеј 5. 23 -24). У Латинској Америци Црква мора схватити да постоји на континенту који пролази кроз револуцију, где је насиље присутно на различите начине. Свет у којем је хришћанска заједница позвана да живи и слави своју есхатолошку наду јесте свет којем се дешава социјална револуција. Њена мисија се мора остварити имајући то у виду. Црква нема алтернативу. Само потпуни прекид са неправедним поретком са којим је повезана на хиљаду свесних или несвесних начина и отворена преданост новом друштву, учиниће да људи у Латинској Америци верују у поруку љубави коју носи. Црквена критичко-политичка служба постаје двоструко значајнија у Латинској Америци, где Црквена институција има толики престиж. С обзиром на мисију Цркве, конкретне околности би требало да утичу, не само на свештеничке ставове, већ на саму теолошку мисао. Сиромаштво – у солидарности и у протесту Неколико година слушали смо о све већем позиву у Цркви за аутентичним сведочењем сиромаштва. Важно је, међутим, схватити врло прецизно поенту овог сведочења и избећи сентиментализам (постојала је безначајна прича о „чувеном достојанству сиромашних у Цркви“), као и сањалачки пројекат идеализовања сиромаштва (што би било иронично заиста за оне који се налазе у правом сиромаштву). У Библији је сиромаштво као лишавање основних животних потреба сматрано за зло, нешто што деградира човека и вређа Бога; речи које користи када се односи према сиромашнима ово показују (видети Исаија 10 -2; Амос 2, 6 -7; 5, 1 -6; 2 ,1). Са друге стране, духовно сиромаштво није само унутрашња равнодушност према добрима овог света, већ став отворености према Богу, духовне једноставности (Књига мудрости 2:3; Исаија 66:2; Псалми 25, 34, 37, 149; Приче Соломонове 22:4; 15:33; 18:2; Mатеј 5:3). Хришћанско сиромаштво нема смисла осим обећања да се буде једно са онима који пате због сиромаштва, како би се нагласило да представља зло. Нико не би требало да идеализује сиромаштво, већ да га показује као зло, да протестује против њега и да се бори да га елиминише. Кроз такав дух солидарности можемо упозорити сиромашне на неправедност њихове ситуације. Када је Христос преузео на себе сиромаштво, Он то није урадио да би га идеализовао, већ да покаже љубав и солидарност према људима и да их искупи од греха. Хришћанско сиромаштво, израз љубави, чини нас једним са онима који су сиромашни и чини да протестујемо против њиховог сиромаштва. Ипак морамо пазити на употребу те речи. Термин „сиромашан“ може се учинити нејасним и црквењачким, сентименталним, чак и антисептичним. Сиромашан човек данас јесте онај који је потлачен и који је на маргинама друштва, пролетеријат или потпролетеријат, који се бори да оствари најелементарнија права. Солидарност и протест о којима причамо имају прави политички призвук у данашњем свету. Бити једно са сиромашнима данас може имати за последицу лични ризик, чак и по живот човека. То је оно што откривају многи хришћани – или нехришћани – који су посвећени револуционарном делу. Зато се проналазе нове форме проживљавања сиромаштва различите од уобичајеног „одрицања од имовине овога света“. Само одбацивањем сиромаштва и чинећи себе сиромашном као протест против њега Црква може проповедати „духовно сиромаштво“, тј. отвореност људи и историје у којој живи ка будућности обећаној од Бога. Само на тај начин може испунити искрено и са добром шансом да буде услишена критичко-социјалну функцију коју политичка теологија додељује. За Цркву данас ово је најбољи тест аутентичности њене мисије. Мораћемо да поново размотримо, такође, мисао да цркве богатих земаља помажу црквама сиромашних земаља. Финансијска помоћ може бити самопоражавајуће сведочење сиромаштва које би требало да покаже, осим уколико је на одговарајући начин замишљена. Осим тога, може те земље успавати и учинити да пристану на реформистичка решења и површне промене, које ће на дуге стазе само продужити сиромаштво и неправду. Таква помоћ такође може умирити савест хришћана у земљама које контролишу светску економију. И да сумирамо. Уколико нам теолошко разматрање не помогне да препородимо деловање Цркве у свету и учинимо нашу преданост давању милостиње дубљом и радикалнијом, имаће малу вредност. Мораћемо да пазимо да не упаднемо у интелектуалну самозадовољност, неку врсту тријумфализма паметних, „нових“ визија хришћанства. Примењујући Паскалове речи, можемо рећи да читава политичка теологија наде, ослобођења, револуције, не вреди колико један чин вере, наде и милосрђа који води до активног напора да се ослободи човек од свега што га дехуманизује и спречава да живи по вољи Господњој. Извор: Теологија.нет
  3. Да би се дошло до теолошког значења ослобођења, прво морамо да дефинишемо термине. То ће чинити први део овог чланка. Омогућиће нам нагласак да смо на овим страницама нарочито осетљиви на критичку функцију теологије која се тиче присуства Цркве и њене активности у свету. Главна чињеница у вези са тим присуством данас, нарочито у неразвијеним земљама, јесте учествовање хришћана у борби за стварање праведног и братског друштва, у којем људи могу живети достојанствено и бити господари својих судбина. Мислимо да реч „развој“ не изражава добро ова дубока стремљења. „Ослобођење“ се чини егзактнијим и богатијим у призвуцима, отвара плодоносније поље за теолошка разматрања. Ситуација у Латинској Америци, једином континенту где већину сиромашног и потлаченог становништва чине хришћани, нарочито је занимљива за нас. Покушај да опишемо и интерпретирамо начине на које је Црква тамо присутна омогућиће нам поставку фундаменталног питања на основу којег потом можемо да усмеримо наше теолошко разматрање. То ће сачињавати други део овог чланка. Поменуто ће нам омогућити увид у то да се питајући о теолошком значењу ослобођења заправо питамо о значењу самог хришћанства и мисије Цркве. Некада је Црква одговарала на проблеме тако што се спокојно обраћала својим доктриналним и животним наслеђима. Данас, међутим, озбиљност и опсег процеса који називамо ослобођење је такав да су хришћанско веровање и сама Црква коренито доведени у питање. Хришћани су упитани какво право имају да се посвете великом задатку човечанства који је сада пред нама. Неколико параграфа дозволиће нам да укратко опишемо проблем, или, пак, да поставимо нова питања без покушаја да на њих одговоримо. Дефиниције Како би приступили овом питању на одговарајући начин, потребно је да објаснимо шта подразумевамо под „теологијом“ и „ослобођењем“. Теологија Теолошко разматрање је својствено животу вере и животу Цркве. Међутим, средиште теолошког проучавања варирало је током историје Цркве. Та еволуција је убрзана последњих година. Кроз историју Цркве теологија је имала различите функције. Две се нарочито истичу. У првим вековима оно што данас називамо теологијом је било уско повезано са духовним животом. Теологија се првенствено бавила размишљањима о Библији, прилагођавала се духовном прогресу. Од XII века теологија је почела да бива науком. Аристотеловске категорије су учиниле могућим да се говори о теологији као подређеној науци. Ова идеја науке је двосмислена и не задовољава савремени ум; али оно битно у делу светог Томе Аквинског јесте то да је теологија плод сусрета вере и разума. Можда је боље говорити о рационалном знању. Сажето речено, теологија је неопходно духовно и рационално знање. Ова два елемента су трајне и нужне функције читавог теолошког разматрања. Друга функција теологије се полако развијала и прихваћена је последњих година: теологија као критичко разматрање о црквеном пастирском деловању. Поновни акценат на милосрђе као центар хришћанског живота учинио је да на веру гледамо библијски, као преданост Богу и ближњем. Из ове перспективе разумевање вере је такође виђено као разумевање преданости, гледишта, става према животу у светлу откривене Речи. У исто време, сам живот Цркве постао је locus theologicus. Ово је постало јасно у такозваној новој теологији (Nouvelle Theologie) и често је од тада наглашавано. Божија реч, која нас окупља, отелотворена је у заједници вере у потпуности посвећене служењу свим људима. Нешто слично се десило са оним што је још од Папе Јована и Другог ватиканског сабора названо теологијом знакова времена. Не заборавимо да знакови времена нису само позив на интелектуалну анализу. Они су, пре свега, позив на акцију, преданост, служење другима. „Проучавање“ знакова времена преузима оба елемента (Gaudium et spes, no. 44). Сви ови фактори су нас довели до поновног открића и стварања експлитицне службе теологије као критичког разматрања о присуству и активности Цркве у свету, а у светлу откривења. Проповедањем јеванђелске поруке, својим светим тајнама, милосрђем својих чланова, Црква објављује и прихвата дар Царства Божијег у срцу људске историје. Црква је делотворно милосрђе, она је акција, преданост служењу људима. Теологија је разматрање, критички став. На првом месту је преданост милосрђу, служби. Теологија долази касније. На другом је месту. До црквене пастирске активности се не стиже путем закључивања из теолошких премиса. Теологија не води до пастирске активности, већ је разматрање о њој. Теологија би требало да пронађе Дух присутан у њој, који надахњује деловања хришћанске заједнице. Живот Цркве биће за њу locus theologicus. Разматрање о присуству Цркве и активностима у свету значи бити отворен према свету, слушати питања која су постављена, бити обазрив према узастопним фазама њеног историјског развоја.[1] Овај задатак је неизбежан. Разматрања у светлости вере би требало да увек прате Црквене пастирске напоре. Телогија, релативизирајући све њене подухвате, спречава Цркву да се усредсреди на оно што је само привремено. Теологија ће, ослушкујући изворе откривења, спроводити акцију, постављајући је у шири оквир и тиме ће је спречити да упадне у активизам и имедијатизам. Као разматрање активности Цркве, теологија је прогресивно и у одређеном смислу променљиво схватање. Уколико је преданост хришћанске заједнице попримила другачије форме током историје, разумевање које прати ту преданост ће непрестано заузимати нови поглед на њу и тада можда преузети изненађујуће иницијативе. Стога, теологија као критичко разматрање присуства Цркве и њеног деловања у свету у светлости вере, не само да допуњује две преостале службе теологије (мудрост и рационално знање), већ их и претпоставља. Развој или ослобођење? Данашњи свет пролази кроз дубоку социокултурну трансформацију. Савремени човек је постао у потпуности свестан економске основе ове трансформације. У сиромашним земљама, где огромна већина светске популације живи, борба за социјалну промену се припрема хитно и постаје насилна. Термин „развој“ не изражава добро тежњу савременог човека за хуманијим условима живота. Основни проблем: идеја развоја није једногласна; дат је знатан број дефиниција. Уместо да их размотримо једну по једну, погледајмо перспективе од којих полазе. Као прво, развој се може посматрати у чисто економском смислу, као синомим за економски развој; у том случају, мериће се развој земље, нпр. тако што ће се поредити њен БНП (приход по глави становника) са оном земљом за коју се претпоставља да је остварила висок ниво развоја. Ово мерило се може побољшати и учинити софистициранијим, али основна претпоставка биће да је развој најпре пораст богатства. Неколицина је оних који говоре на овај начин, бар експлицитно.[2] Такво мерило се користи како би се упоредило са другим, интегралнијим нормама. Можемо се, међутим, упитати да ли све норме не задржавају нешто од капиталистичког концепта развоја. Неподесност чисто економског мерила популаризовала је још једно, важније и данас чешће мерило, које гледа на развој као на глобални друштвени процес са економским, социјалним, политичким и културним аспектима. Ова стратегија развоја, имајући у виду све наведене аспекте, дозвољава људима да глобално напредују и такође избегавају одређене опасне замке. Гледати на развој као на глобални друштвени процес неопходно укључује етичке вредности, а то коначно наговештава концепт о томе шта човек јесте. Детаљно објашњење такве хуманистичке перспективе развоја захтева време и проширује гледиште које је управо представљено, а да му не противречи. Отац Л. Ј. Лебрет се непрестано борио за тај правац. Према њему је развојна економија „дисциплина која покрива пут од мање хумане до хуманије фазе“. Иста идеја је садржана у другој дефиницији развоја: „имати више да би се било нешто више“.[3] Ово хуманистичко гледиште поставља идеју развоја у шири контекст: историјска визија, у којој човечанство преузима одговорнот за своју судбину. Ипак, то укључује промену перспективе коју радије називамо „ослобођење“. То је оно што ћемо покушати да објаснимо у следећим параграфима. Последњих деценија термин „развој“ коришћен је да би се изразиле тежње сиромашних народа. Међутим, односећи се на то, термин се чинио слабим. Заправо, данас тај термин има пежоративну конотацију, нарочито у Латинској Америци. У последње време се много дискутовало о развоју, помоћи сиромашним земљама; постојао је чак и напор да се створи мистика у вези са овим речима. Покушаји да се дође до развоја педесетих година 20. века побудили су наде; али пошто нису ударили на темеље зла, нису успели у томе и довели су до обмане, конфузије и фрустрације. Један од најважнијих узрока ове ситуације јесте чињеница да је развој у свом стриктно економском, модернизованом смислу, узнапредовао због међународних агенција које су подржане од стране група које контролишу светску економију. Предложене промене упорно су избегаване, јер су евентуалном променом нападнути моћни међународни економски интереси и они интереси њихових савезника: националних олигархија. Штавише, у многим случајевима наводне промене су биле само нови и скривени начини да се повећа утицај моћних економских група. Овде конфликт ступа на сцену. Развој би требало да напада узроке наших неприлика, а међу средишњим је економска, социјална, политичка и културна зависност неких народа од других. Стога, реч „ослобођење“ тачније и боље изражава људску страну проблема. Када назовемо сиромашне земље потлаченим земљама над којима се доминира, реч „ослобођење“ је одговарајућа. Постоји и други, глобалнији и дубљи поглед на историјски напредак човечанства. Човек почиње да гледа на себе као на креативан субјекат; све више и више држећи контролу над сопственом судбином, усмеревајући је према друштву где ће бити слободан од какве било врсте ропства.[4] Гледање на историју као на процес еманципације човека поставља питање развоја у шири контекст, дубљи, чак и радикалнији. Овај приступ боље изражава тежњу сиромашних народа, који себе сматрају нарочито потлаченима. Зато се термин „развој“ чини прилично антисептичан, нетачно примењиван на трагичну, напету реалност. Оно што је под залогом је онда динамичан и историјски концепт човека који гледа према својој будућности, који ради данас да би обликовао своје сутра.[5] Ова тема и овај језик се појављују у одређеним деловањима учења Цркве. Један занемарени текст Развој народа, нпр., прича о „изградњи друштва где сваки човек, без обзира на расу, религију или националност, може живети потпуно човечним животом, ослобођен ропства које долази од других људи и од непотпуно овладаног света око њега.“ Идеја је снажније изражена у Поруци петнаест бискупа трећег света, објављеној као одговор на Развој народа. Тема ослобођења често се појављује, скоро као лајтмотив документа, у још једном тексту од веће важности због свог доктриналног ауторитета: у Меделинским Упутствима. Због тога се чини да ослобођење изражава боље и наде потлачених људи и пуноћу становишта по којем се на човека не гледа као на пасиван елемент, већ као на покретача историје. Што је још битније, посматрати историју као процес људског ослобођења смешта питање жељених друштвених промена у динамичан контекст. Такође нам дозвољава да боље схватимо доба у којем живимо. Коначно, термин „развој“ донекле замагљује теолошка питања која су скривена у том процесу. Говорити о ослобођењу, с друге стране, значи ослањати се на библијске изворе који осветљавају човеково присуство и деловање у историји: ослобођење од греха од стране Христа нашег Спаситеља и даривање новог живота. Да резимирамо: постоје, дакле, три нивоа значења термина ослобођење. Политичко ослобођење потлачених народа и друштвених класа; човеково ослобођење током историје и ослобођење од греха као стања живота заједнице свих људи са Господом. Опција с којом је суочена црква Латинске Америке Видели смо да је једна од функција теологије критичко разматрање о Црквеној пастирској активности. Ток историје открива несумњиве аспекте откривења и улога хришћана у тој историји конституише, рекли смо, прави locus theologicus. Што се тога тиче, од помоћи је да се подсетимо у општим цртама опције или избора коју важни сектори Цркве доносе на једином континету где је већина становништва хришћанска. Пресудни и тешки проблеми у вези са ослобођењем стоје пред Црквом Латинске Америке. Процес ослобођења у Латинској Америци Након много година правог незнања о томе шта се догађа и након кратког момента индицираног и вештачког оптимизма, Латинска Америка сада стиче бар делимично, али глобалније и структуралније разумевање своје ситуације. Најважнија промена у схватању реалности Латинске Америке лежи у чињеници да се не ради о пуком опису који је одвојен од дубоких узрока, већ посвећује нарочиту пажњу тим узроцима и испитује их у историјској перспективи. Деценију педесетих година 20. века у Латинској Америци обележио је велики оптимизам у могућностима остваривања економског развоја. Нада је заснивана на повољном историјском моменту и била је теоријски изражена у неколико изванредних економских студија. Моделе развоја који су били популарни тих година су предложиле међународне агенције.[6] За њих, међутим, развити се значило је имитирати процесе које прате развијенија друштва. Имитирани идеал било је „модерно друштво“ или „индустријализовано друштво“. Овај приступ је требало да реши све проблеме кроз које су пролазиле неразвијене земље јер су представљале „традиционална друштва“. Стога се на неразвијене земље гледало као да су у некој „првој фази“ у односу на развијене земље и као да пролазе кроз, мање-више, исто историјско искуство као што су и оне на свом путу да постану модерна друштва. Резултат је био бојажљив и, као што смо касније видели, погрешно усмерен покушај промене који је само учврстио постојећи економски систем.[7] Нови став се појавио шездесетих година 20. века. Развојни модел није произвео обећане плодове. Песимистична дијагноза је сада заменила ранију оптимистичну.[8] Данас јасно видимо да је предложени модел био неприличан. Био је то апстрактни модел, неисторијски, који нас је спречавао да видимо комплексност проблема и неизбежно контрадикторне аспекте предложеног решења. Процес недовољног развоја требало би проучавати из историјске перспективе, тј. контрастирати га са развојем великих капиталистичких земаља у чијим сферама се налази Латинска Америка. На неразвијеност, као глобалну друштвену чињеницу, може се гледати као на историјски производ развоја других земаља.[9]Динамика капиталистичке економије води у исто време до стварања великог богатства за неколицину и великог сиромаштва за велики број људи. Наше националне олигархије као саучесници у тиму са овим центрима моћи продужавају, ради сопствене користи и разним изговорима, доминацију у оквиру сваке од тих земаља;[10] а неједнакост између развијених земаља и оних у развоју погоршава се уколико се окренемо културолошкој тачки гледишта. Сиромашне земље над којима се доминира све више и више заостају. Ако ствари наставе овим током, ускоро ћемо моћи да причамо о две људске групе, две врсте човека.[11] Све ове студије воде нас до закључка да се Латинска Америка не може развити у оквиру капиталистичког система. Обележити Латинску Америку као потлачени континент над којим се доминира природно доводи причу до ослобођења и почињемо да делујемо у вези са тим. Заиста, то је реч која открива ново убеђење Латиноамериканаца. Неуспех покушаја да се дође до реформе нагласио је овај став. Данас се већина „освешћених група“ слаже да ће истинског развоја Латинске Америке бити само кроз ослобођење од доминације капиталистичких земаља. То подразумева, наравно, отварање карата својим природним савезницима: нашим националним олигархијама. Латинска Америка се никада неће извући из невоље осим кроз дубоки преображај, друштвену револуцију која ће радикално променити услове у којима сада живи. Данас мање или више марксистичка инспирација преовладава међу овим групама и појединцима који подижу заставу за ослобођење континента. И за многе на нашем континенту ово ослобођење ће морати, пре или касније, да прође кроз путеве насиља. Заиста препознајемо да је оружана борба почела пре неколико година. Тешко је измерити њене могућности у смислу политичке ефикасности. Претрпљени неуспеси су је натерали да поново размисли о свом програму, али било би наивно мислити да је оружана борба готова. Морамо се, међутим, присетити да у процесу ослобођења постоји, експлицитно или имплицитно, додатни подстицај. Достизање ослобођења континента значи више од превазилажења економске, социјалне и политичке зависности. То исто тако значи видети човечанство како маршира према друштву у којем ће човек бити слободан од сваког ропства и бити господар своје сопствене судбине.[12] Црква у процесу oслобођења Црква Латинске Америке је живела и даље живи већинским делом у гето положају. Стога је Црква морала да тражи подршку од установљених центара моћи и економски моћних група како би спровела свој задатак и понекад се суочила са својим непријатељима. Но, већ неко време смо сведоци огромног напора да се оконча та гето ситуација и отресе ова двосмислена заштита коју су понудили подржаваоци неправедног поретка по којем наш континент живи. Пастирски циљ установљења „новог хришћанства“ је многе хришћане навео да се политички обавежу у стварању праведнијег друштва. Лаички апостолски покрети, нарочито они основани од стране младих, дали су у протеклим годинама најбоље лидере политичким социјално-хришћански инспирисаним партијама. Данас, међутим, апостолски покрети младих су постали радикалнији у својим политичким ставовима. У већини земаља Латинске Америке милитантске групе више не нагињу ка социјално-хришћанским партијама, а уколико нагињу, постају њихово радикалније крило. Све револуционарнији политички ставови хришћанских група често доводе лаичке апостолске покрете у конфликт са хијерархијом, отварају питање њиховог уклапања у Цркви и проузрокују им озбиљне проблеме савести. У много случајева заинтересованост лаика за социјалну револуцију постепено замењује њихово интересовање за Царство Божије. Јасније идеје о трагичним догађањима на континету, оштри прекиди који су проузроковани политичком поларизацијом, тренд све активнијег учешћа у животу Црве како је нагласио Други ватикански концил – све то је учинило свештенство (укључујући и монаштво) најдинамичнијим и најнемирнијим сегментом Цркве Латинске Америке. У многим земљама групе свештеника организовале су се како би водиле и наглашавале све већу узнемиреност. Они позивају на радикалне промене у активности и присуству Цркве. Ове активности и други фактори у неколико случајева су водили до трвења са локалним бискупима и нунцијима. Осим ако се радикалне промене ипак не догоде, вероватно је да ће се ови конфликти умножити и постати још гори у предстојећим годинама. Многи свештеници се такође осећају позваним да се активно укључе у политику. Често се дешава данас у Латинској Америци да су свештеници названи подривачима. Многе од њих прати или тражи полиција. Други су у затворима, протерани су или су их чак убили антикомунистички терористи. Ови нови и озбиљни проблеми са којима се суочава Црква Латинске Америке проузрокују конфликте и многи бискупи нису добро припремљени да се изборе са њима. Ипак, постоји постепено буђење ка друштвеном присуству Цркве и поновном откривању њене пророчке улоге. Бискупи у осиромашеним и више експлоатисаним подручјима су жестоко осудили неправде којима су сведоци. Међутим, чим нагласе дубоке узроке ових зала, они су у сукобу са великим економским и политичким блоковима у земљи. Неизбежно су осуђивани због мешања у ствари које се не односе на њих и названи марксистима. Често су католички конзервативци спремни да их оптуже за то. Наведене активности су довеле до манифеста који их изражавају и до развијања теолошко-пастирске основе за исте. У протекле две године видели смо налет јавних изјава: од лаичких покрета, група свештеника и бискупа и читавих епископата. Оно што се стално понавља у овим изјавама јесте прихватање солидарности Цркве са невољама Латинске Америке. Црква одбија да занемари те невоље, тражећи да прихвати одговорност за исправљање неправди.[13] Сиромаштво, неправда и експлоатација људи од стране ближњих у Латинској Америци често се назива „институционализовано насиље“. Теолошки, тај феномен се именује као „стање греха“.[14] Реалност тако описана очигледно је све више резултат ситуације зависности, тј. центри где се одлуке доносе су смештени изван континента – чињеница која наше земље држи у стању неоколонијализма.[15] У свим овим изјавама из различитих извора унутар Цркве Латинске Америке, термин „развој“ се постепено замењује термином „ослобођење“.[16] Реч и идеја иза ње изражавају жељу да се реши стање зависности, али више од тога, оне наглашавају жељу потлачених људи да држе контролу над својим судбинама и да се ослободе од садашњег ропства, симболизујући слободу од греха коју је омогућио Христос.[17] Ово ослобађање једино ће моћи да се досегне детаљном променом структура. Термин „социјална револуција“ све се чешће чује – и то све отвореније.[18] Проблеми Ова ситуација испитује, између осталог, Цркву Латинске Америке у вези са њеном стварном заједницом, у значењу њене мисије, социјалног статуса, верности Јеванђељу. Стога су створени нови проблеми и отворене неслућене перспективе. Активно учешће у процесу ослобођења далеко од тога да је чињеница у свим хришћанским заједницама Латинске Америке. Већи део Цркве остаје везан на различите начине (свесно или несвесно) за установљени поредак. Најгоре је то што међу хришћанима Латинске Америке, не само да постоје различите политичке опције у оквиру слободне размене идеја, већ су и поларизација опција и све тежа ситуација сврстале неке хришћане међу потлачене, а друге међу прогонитеље; неке међу мученике, а друге међу мучитеље. Из овога излази озбиљан и радикалан сукоб. Унутар процеса ослобођења Црква Латинске Америке је строго подељена. У овим условима живот у средишту хришћанске заједнице постаје нарочито тежак и конфликтан. На учествовање у евхаристијском слављу, на пример, у садашњој форми многи гледају као на чин којем недостаје подршка у правој људској заједници; поприма фиктиван изглед. Биће немогуће у будућности не суочити се са проблемима који произлазе из такве поделе међу хришћанима. Романтични позив за уједињење свих хришћана, без узимања у обзир дубоких узрока садашње ситуације и правих услова за заједничку изградњу друштва није ништа друго него одступање. На путу смо нове концепције јединства и заједничарења у Цркви. Ово не укључује чињеницу прихваћену једном и заувек, већ нешто увек у процесу, нешто остварено храброшћу и слободом духа, понекад по цени болних одвајања. У свету Латинске Америке, где хришћанска заједница треба да живи и да се радује, њена есхатолошка нада јесте та о социјалној револуцији, где је насиље присутно на различите начине. Њена мисија претходи томе. Избори које (са већ означеним ограничењима) Црква доноси све више је стављају у дилему у којој се она тренутно налази на континету: реформа или револуција. Суочен са поларизацијом, може ли Црквени ауторитет остати на нивоу општих изјава? Може ли, пак, ићи даље без напуштања оног што се обично сматра њеном специфичним мисијом? За Цркву Латинске Америке бити у свету, а не бити изван света значи конкретно и јасније бити у систему, али не од система. Очигледно је, заправо, да ће само прекид са неправедним садашњим поретком и искрена преданост новом друштву учинити да људи Латинске Америке верују у поруку љубави коју носи хришћанска заједница. Овај захтев би требало да доведе до дубоког поновног сагледавања начина на који се проповеда Реч Божија. Такозвана „политичка теологија“, која Цркви додељује социјално-критичку функцију са основом у њеној есхатолошкој нади, јесте занимљив начин размишљања, нарочито у Латинској Америци, где упражњавање ове функције (у пракси већ започето) има огромне последице. Други проблем блиско повезан са претходним изазвао је жестоке расправе. Да ли би Црква требало да користи социјалну улогу коју има у корист друштвеног преображаја у Латинској Америци? Постоје они који су саблажњени када чују да је Црква посвећена неопходним и хитним променама. Плаше се да ће Црква након што је била повезана са једним владајућим поретком једноставно се посветити другом. Такође се плаше да се овај напор може завршити бучним неуспехом: епископи Латинске Америке немају једногласне ставове и немају неопходна средства да оријентишу све хришћане ка једној линији друштвеног напретка. Не може се порећи реалност оваквог задатка. Но, друштвени утицај Цркве је чињеница; и не учинити ништа у корист потлачених људи у Латинској Америци значи деловати против њих. Са друге стране, најбољи начин да Црква прекине своје везе са садашњим поретком (и тиме изгуби тај двосмислени друштвени престиж) јесте да се одрекне фундаменталних неправди на којима је заснована. Да би се разазнало које је деловање одговарајуће за Цркву Латинске Америке, неопходно је да имамо на уму њене историјске и друштвене координате. Не урадити ово значило би прећи на ниво апстрактне и „историјске“ теологије – суптилније, теологије која је више обазрива да не понови претходне грешке, него да увиди јединственост садашње ситуације и да се обавеже будућности. Хришћанска заједница Латинске Америке налази се на сиромашном континенту. Ипак, слика коју она нуди, узевши глобално, није слика сиромашне Цркве. Ово је прецизно приказано у последњем документу из Меделина и ко год је заинтересован може потврдити ту слику тако што ће се обратити Латиноамериканцу из средње класе. У пројекцији ове слике, без сумње, предрасуде и генерализације се мешају, али нико не може оповргнути њену основну валидност. Често мешамо оно што је „неопходно“ са удобним живљењем у овом свету, слободу да проповедамо Јеванђеље са заштитом моћних група, инструменте службе са средствима моћи. Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...