Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бачког'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У недељу, 23. августа/5. септембра 2021. године, на празник светог свештеномученика Иринеја Лионског, у Саборном храму у Новом Саду литургијски је прослављен имендан Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја. На светој архијерејској Литургији началствовао је Преосвећени владика Иринеј, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. Пред почетак свете Литургије, Епископ бачки Иринеј је у чин ипођакона рукопроизвео др Милана Бандобранског, сарадника Информативне службе Епархије бачке, и катихету Александра Артукова, док је у чин чтеца рукопроизвео катихету Ивана Костића. После прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је беседио о поучној јеванђелској причи о неправедном слузи из Јеванђеља по Матеју. „Спаситељ показује да без обзира на то ко је од нас већи или мањи дужник – тојест ко је пред Богом ревноснији и бољи човек и верник, а ко није – није нам дато да знамо ми и да пресуђујемо ми него да од Њега тражимо опроштај тог нашег духовног дуга, опроштај наших грехова. И Господ на сваки такав вапај, макар колики да је наш дуг, макар да је неотплатив и неисплатив, као што су десет хиљада таланата из ове приче, Он га опрашта одмах, јер је Он бескрајно милосрдан, Он је сâма Сушта Љубав. Свето Писмо нам каже да Господ, у жељи да се сви људи спасу и дођу у познање истине, постаје свима све да би спасао свакога, осим оних који одбијају да приме дар спасења. Шта год да учинимо, учи нас реч Божја, морамо имати свест да смо бескорисне слуге, па и оно мало што смо учинили били смо дужни да учинимо. За гордост, за самохвалу, за самодовољство немамо никада разлога ни повода. Кренемо ли тим путем, сигурно је да ћемо бити што даље од Бога, а не што ближе Њему. Бог нас је створио за живот вечни, за вечну радост, за вечно блаженство, за вечну заједницу љубави са Њим, али ми остајемо слободни и можемо употребити, а и злоупотребити ту слободу. Ми, такође, морамо научити да праштамо. То је веома важна порука и, као што смо чули реч Христову, без те спремности на безусловно милосрђе, љубави према свима и свакоме – и према онима који нас воле и према онима који нас мрзе, према свима без изузетка – тешко да се можемо назвати хришћанима и да можемо очекивати милост Божју, а она је потребна свакоме од нас, без изузеткаˮ, истакао је Преосвећени владика Иринеј. После свете Литургије, у Владичанском двору у Новом Саду освештани су славски дарови у част светог светшеномученика Иринеја Лионског. Чин благосиљања славских дарова извршио је јеромонах Харитон, уз саслужење јерођакона Јустина. Свечаном чину присуствовали су уважени гости и најближи сарадници Преосвећеног владике Иринеја. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Од како је епископ Бачки изнео јасан став, по питању будућег статуса Косова и Метохије и Закона о истополном партнерству који је у супротности са нашом вером, традицијом и породичним вредностима, тврдећи да је истополна заједница и нова родна идеологија неприхватљива са становништва библијског учења, постао је жртва медијске хајке, која је кулминирала најновијим наводима о случају од пре пет година, тачније о смрти владике Јеронима - изјавио је Александар Ђурђев, председник СЛ. Како је могуће да се баш сада отвара један такав случај и да се у негативном контексту поминње епископ бачки, што значи да се може радити само о добро припремљеној и смишљеној машинерији лажи, којом се на све могуће начине жели компромитовати дело и лик владике Иринеја – каже Ђурђев. Позивамо надлежне државне органе де дејствују против очигледне сатанизације најугледнијег српског епископа и јединог живо духовно чедо светога Јустина Поповића, и да га коначно заштите од све чешћих бруталних медијских напада, чији су налогадавци сви они који су противници јаке Српске православне цркве, а самим тим и државе Србије – закључује Ђурђев. Извор: Новости
  3. Тридесетогодишњица устоличења Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја навршава се данас, 23. децембра 2020. године. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године јеромонах Иринеј (Буловић) је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године. Повезан садржај: Јубилеј – 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - први део Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - други део Интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - трећи део Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - четврти део Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. За време студија, 1968. године, примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха. Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј је предавао у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију од 1970. до 1980. године проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”. После одбране докторске дисертације одлази на краћи студијски боравак на руски Богословски институт Светог Сергија у Паризу (1980 – 1981), где је имао прилику да се подробно упозна са тадашњом плејадом руских теолога, професорâ Института, као и са богатом богословском грађом на руском језику и значајним делима руских богослова. У априлу 1981. године изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима, стекао је сва академска звања, од доцента до редовног професора, а у три мандата је био и декан наведене високошколске установе Српске Православне Цркве. Као сарадник угледних богословских часописа Теолошки погледи и Богословље објављивао је научне и стручне радове, а скоро десет година био је главни и одговорни уредник популарног црквеног часописа Православни мисионар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године, јеромонах Иринеј је изабран за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 23. децембра исте године. По устоличењу Преосвећеног владике Иринеја у трон Епископа бачких, у Епархији бачкој је започета значајна обнова свих аспеката црквеног живота. У среду, 20. маја 2020. године, обележена је 30-годишњица од епископске хиротоније и три деценије архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја. Долгоденствуј и благоденствуј, Преосвећени Владико, на многа и блага лета! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Епископ Никанор (световно Недељко Иличић) рођен је 6. новембра 1906. у Новом Бечеју, од родитеља Недељка и Софије (дев. Туцаков). Основну школу је завршио у свом родном месту, а гимназију у Великом Бечкереку. После завршене Богословије у Сремским Карловцима, дипломирао је на Богословском факултету у Београду као питомац епископа темишварског др Георгија (Летића). Исте године је замонашен по чину мале схиме у манастиру Крушедолу, на Ђурђиц. Замонашио га је архимандрит Сава (Трлајић), потоњи епископ-свештеномученик горњокарловачки, кога ће будући епископ Никанор и наследити на епископској катедри. Као монах постао је сабрат манастира Светог Ђурђа у Темишварској епархији и у исто време постављен за суплента гимназије у Великом Бечкереку. Такође је постављен и за парохијског ђакона и радио на устројству богомољачког покрета. Професорски испит положио је 1933. године, а протођаконом је постао 1939. На том положају га је затекао и избор за епископа горњокарловачког 20. маја 1947. У чин презвитера рукоположио га је 24. маја исте године митрополит загребачки др Дамаскин. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 3. јуна 1947. Хиротонију је извршио патријарх српски Гаврило, са епископима злетовско-струмичким Викентијем и шумадијским Валеријаном. Нови епископ горњокарловачки Никанор добио је за управу и Епархију далматинску, којом је администрирао све до 1951. Међутим, када је пошао у Далмацију да прими администрацију, претучен је у Кистању и физички спречен да дође у седиште епархије. Рад епископа Никанора на обнови живота десетковане Горњокарловачке епархије спречаван је од грађанских власти на сваком кораку. Четири године доцније – 1951, епископа Никанора је Свети Архијерејски Сабор преместио у Сремску епархију, где је опет требало видати ратне ране и обнављати разорене парохијске храмове и сремске манастире. Коначно, после смрти епископа бачког др Иринеја (Ћирића), изабран је 1955. за епископа бачког. Као епископ бачки неговао је у богослужењу велељепије наслеђено од свога претходника. Поред Епархије далматинске, епископ Никанор је администрирао и епархијама Шабачко-ваљевском, Сремском (у два маха) и више година Будимском епархијом. Још у време када је био професор написао је уџбеник из литургике за четврти разред средњих школа и Катихизис. Своје радове објављивао је углавном у Духовној стражи и Гласнику Српске православне цркве. Умро је 6. новембра 1986. у Сремској Каменици, а сахрањен у крипти Саборне цркве у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. По благослову Његове светости нашег Патријарха, и уз сагласног садашњег Администратора богомчуване Митрополије, обратићу вам се са неколико речи у овај тужни и уједно радосни дан, при чему је више радостан него тужан. Тужан је наравно стога што се растајемо са нашим блажене успомене Владиком Амфилохијем, који се целога живота трудио на разним за Христа, за славу Божију, за Свету Цркву Његову, а најдужи период свога живота је провео управо овде, у Црној Гори, као Архипастир народа Божијега. Као што рекох, поред те туге због растанка, наша радост је већа зато што верујемо, а верујући и знамо, да је растанак увек привремен. Ми се надамо, не само да ћемо се једног дана наћи заједно, него да ће то, благодаћу Господњом бити у наручју Авраамовом, а пре свега у наручју Оца Небескога у заједници са свима светима, у заједници Цркве коју називамо Небеском., а која почиње већ овде и сада, на земљи, јер је то једна Црква. Не само због тога, можемо поред жалости да имамо и радост у срцу у овом часујер није вероватно случајно, као што и нема ничега случајнога у историји, ни у нашим појединачним животима, него је и то по промислу Божијем, као поука и порука свима нама, да се блаженопочивши Владика упокојио уочи манастирске славе, уочи празника Светога Петра Цетињскога, да је његово тело било изложено народу Божијем на опроштај, на целивање, на поклоњење, на сам престони празник манастира, а да се ево данас предаје земљи, а душа његова испраћа на блажени пут ка Господу управо у дан Христовог Васкрсења, јер је свака недеља у току године празник Васкрсења Христовог, и то у Храму Васкрсења Христовога, јединственог по много чему у нашем народу у свим крајевима где он живи. Обичај је и предање Цркве, браћо и сестре, да литургијска беседа и проповед не буде слободна вежба на слободноизабрану тему, као што се то некада збива, него да је она увек тумачење оног одељка из Светога Јеванђеља који смо саслушали. Кад кажемо тумачење, то не значи опет неко субјективно тумачење, поготово не прилагођено такозваном духу наше епохе и неким новим критеријумима и осећањима које такозвани савремени човек има, него значи уствари потврђивање, исповедање свега онога што нам Реч Божија кроз богонадахнуте јеванђељске списе саопштава, а на начин који је нама близак и разумљив, који нам помаже да разумемо да је то реч Божија животворна, која је на исти начин изговорена и упућена како онима који су је први слушали на земљи, апостолима и ученицима Христовим, тако и нама данас, тако и свим људима до краја историје. Данас, међутим имамо ту предност да имамо пред собом јеванђелску причу, метафору самога Господа Христа, коју је веома једноставно тумачити, предочити, приближити свима нама, зато што нам тумачење најлепше, најбоље, јединствено и непоновљиво даје сам Господ Исус Христос. То је позната прича о сејачу и семену. О њој, као што смо управо чули, сејач, а то није било који сејач, него је сејач сам Господ Христос, небески сејач, сеје семе своје, своје Јеванђеље, науку, спасење, благодат Духа Свога Светога, сва добра неопходна нама за живот и спасење и у времену и у вечности, и то божанско нетрулежно семе не рађа увек једнако, него као што знао из створене природе са којом и у којој живимо, како ће семе сазревати, зависи највише од тога на какво тле ће оно пасти. Спаситељ каже да Његово божанско семе, његова реч и његов живот, падају ча четири врсте земљишта: или негде украј пута, сасвим безначајан део земље било на каменито тле, или било пак у неки трњак, у трње, или на плодну земљу. Ја нећу да данашњи дан пред овде изложеним телом свог старијег брата, духовног оца многих међу вама, а вас одавде свих, и великог духовника и богослова Цркве уопште, дакле пред њим који јесте да телом непомично лежи, али по древном предању Цркве, по њеном искуству, душа свакога који креће на овај блажени пут ка Господу, и даље је за 40 дана на местима на којима је провела свој живот на земљи и у близини и љубави свих оних који су у овом животу били његови сапутници. Зато ћете ми дозволити да, уместо другог тумачења, покушам да протумачим данашњу јеванђелску причу Христову, личношћу, и животом и служењем блаженопочившег Владике Амфилохија, или друкчије речено, да применим ову јеванђелску причу на опис Његове висости и његовог живота. Наравно у нади да ћу бити језгровит, а не преопширан, чему сам иначе склон. За семе које пада негде украј пута, сам Спаситељ каже да се то односи на оне људе који слушају реч Божију, али потом је од њих преотима ђаво. Преотима је на хиљаде и хиљаде разних лукавих начина, којима се служи да би лишио људе спасења, ричући као лав и ходећи унаоколо и искушавајући свако људско биће. Ако осмотримо унатраг личност и земаљски живот Владике Амфилохија, уверићемо се да у његовом случају, зрно Божије није пало крај пута и не само да га ђаво никад није отео из срца његовога, него да је он то божанско семе задржао у себи, у своме бићу, у своме срцу, али и да је чинио све да оно никне и у многим другим душама и савестима и да донесе многима спасење и живот вечни. Даље, семе које је пало на камен, Спаситељ каже да то значи оне људе који заиста искрено и са радошћу приме реч Божију, али онда немају корена и постепено отпадају док не отпадну неодолевајући искушењима које наилазе кроз живот. Ослањамо ли се на личност блаженопочившег оца и брата нашега, видећемо знајући, неко више, неко мање о његовом животу, да је он наравно одмах већ у детињству, што у Црној Гори његових детињих и младалачких година, није било нимало једноставно и било је невероватан изузетак у време највећег безбоштва и гоњења Цркве, да један дечак из Мораче, прими свим срцем Господа Христа, да Њиме живи и буде због Њега изложен искушењима још тада, а поготово када су га родитељи послали у богословију. То је за тадашњу Црну Гору био прави шок, па се чак и тадашњи политички врх Црне Горе бавио таквим страшним светским проблемом, као што је чињеница да неки дечак из Мораче хоће да буде у служби Цркве, да носи мантију, и да иде у Богословију. Друга искушења, још страшнија од тих, пратила су га кроз цео живот, до последњег његовог даха, када је његово тело поклекло под својом слабошћу искушењу тешке болести, при чему морам да нагласим да оно што ћемо понекад чути од разних медијских магова, није истина, то јест да је он преминуо од вируса који сада хара, него је он савладао тај вирус, био је данима, колико ја знам 11 дана победник тог вируса, али телесна слабост, његова плућа, организам, нису издржала то искушење. Али то и није искушење, то је једино благословено искушење јер Господ позива свакога од нас када је за њега најпотребније и када је најспособније. Он је увек међу нама и када га примамо и у нама, тако је био увек са Владиком Амфилохијем, у њему, са њим, поред њега, и призвање да дође у наручје небеско, никако није искушење, као што су искушења у нашем животу, него напротив највећи благослов пре и до општег васкрсења свих мртвих и препорода свеколике Божије творевине која треба да постане ново небо и нова земља. Чујмо даље како Спаситељ објашњава шта значи кад неко семе падне у трње. То значи кад га људи приме, али приме га тако што касније више заволе богатство и сласти овога живота и ти идоли, те фатаморгане и обмане сатанске, које људи сматрају срећом овде на земљи, све то је нешто што умртвљује човека и он не доноси духовни плод, него он умире духом, а то је једина истинска и страшна смрт. Владика Амфилохије је могао од детињства да изабере то трње, сматрајући га као нажалост многи други, за цвеће, али он то није учинио. Он је још у најранијој младости Духом Божијим препознао шта је цвеће, а шта трње, иако је могао да стекне и славу и уживања, и углед, и богатства, могао је уместо да буде скромни монах, да изабере да буде професор или било шта друго, али он то није учинио. Његова животна девиза је била: Све за Христа, а Христа ни за шта. Зато је на њега применљива последња реч тумачења самога Господа Исуса Христа, који каже да семе када падне на добру земљу, у добром и чистом срцу, рађа стоструки род, и то у трпљењу а не тек онако на готово. Са великим трпљењем страдања са радошћу, ношењем крста Христовога човек стиче добро и чисто срце, и то добро и чисто срце јесте плодна и родна земља која рађа родом речи Божије. Управо личност и живот покојника су најбоље сведочанство о истинитости и о животности ове речи Господње. зато, понављам опет, данас се више радујемо него што тугујемо, иако радосна туга јесте садржај подвижничког живота свих Хришћана, или би требало да буде. Све ово што говорим, не значи да ја желим да стварам неки култ личности Владике Амфилохија, а то је њему најмање потребно и томе нити би тежио у животу, нити је тежио, нити би душа његова ликовала због тога. То говоримо зато што знамо, а чули смо и данас из Посланице Галатима Светог апостола Павла, вечну истину да ко живи за Христа и Христом, као што је живео блаженопочивши наш Владика, тај може да каже за себе речи Апостола Павла: Не живим више ја, него Христос живи у мени! Те речи могао би сада да понови, а верујем да их и душа која је овде са нама и са нама се моли, да их понавља: ”Не живим ја, никада нисам хтео да живим ја, него Христос живи у мени, јер је то био циљ и назначење мог живота у времену и у вечности.” Баш због тога, молимо се и верујемо да ће из не лажних уста Господа спасења и љубави, чути благословену реч: ”Слуго, добри верни, у маломе си ми био веран, али над многим ћу те поставити!” То значи: ”Бићеш у Царству моме, у мом царству љубави, у заједници са свима светима, како онима који су просјали широм васељене, тако и онима од нашега рода, од Светога Саве и пре Светога Саве, колико ми за векова до његовог оца духовног Аве Јустина, и свим светима нашег народа, укључујући и старца Симеона који се подвизавао у овом граду и Миченике Момишићке.” Зато, опраштајући се привремено од Владике Амфилохија, и ја се опридружујем верујем молитви и жељи свих вас, браћо и сестре, да поновимо речи заупокојене службе: ”Блажен је пут којим данас идеш душо.” Блажен је пут којим данас иде душа нашег покојника, и желим да последњи део свога животног пута заврши онако како Господ очекује и жели свима нама, а надамо се и верујемо да ће и он из вечнога живота да се моли за сву своју духовну децу, за сву своју браћу, за свој народ и за све људе, које је толико волео без обзира на свакојаке разлике и супротности међу њима, а зато је и постигао и Господ му је даровао љубав и поштовање многих, о чему сведочи данашње присуство архијереја и других помесних Цркава и упркос тешкоћама путовања, великог броја браће архијереја из наше помесне Цркве. Нека Бог дарује Царство небеско своме верноме слузи, а и нас нека помилује и спасе. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Славски колач и кољиво у славу и част светог свештеномученика Иринеја Лионског – имендана Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, благосиљани су у суботу, 23. августа/5. септембра 2020. године, у Владичанском двору у Новом Саду. Чин благосиљања славских дарова служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење јеромонаха Харитона, сабрата Светоархангелског манастиру у Ковиљу, и протођакона Горана Ботошког. Свечаном чину присуствовали су најближи сарадници владике Иринеја, који су Његовом Преосвештенству честитали имендан. По благосиљању славских дарова, у име присутних и у своје лично име, владика Исихије је честитао имендан владици Иринеју, са жељом да још много година – у здрављу душе и тела, а на спасење свих нас – служи Господу. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од оца Михаила Буловића и мајке Зорке, рођене Буловић, у Станишићу, добивши на крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију у Сомбору 1965. године. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 1969. године. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца – преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј, по светитељу Иринеју Лионском. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Кратка биографија (curriculum vitae) Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године од оца Михаила Буловића и мајке Зорке, рођене Буловић, у Станишићу, у Бачкој, добивши на крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Сомбору 1965. године. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 1969. године. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, блаженопочившег архимандрита Јустина Поповића, добивши монашко име Иринеј. Исте године га Епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже за јерођакона, а потом за јеромонаха. Непуне две године борави у манастиру Острогу (1969 – 1970) и предаје у Монашкој школи при манастиру. Деценију 1970 – 1980. проводи у Атини на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, одбранио докторску дисертацију. После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија (1980 – 1981), изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где и данас држи исту катедру у звању редовног професора. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарху српском, а потом је после хиротоније у Пећкој Патријаршији 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 24. децембра исте године. Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог Архијерејског Синода. Сада уређује и издаје Беседу, теолошки часопис Епархије бачке. Члан је преводилачке Комисије Светог Синода Српске Православне Цркве, Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом, Свеправославне комисије за дијалог са лутеранима, Комисије Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за дијалог са аналогном Комисијом Бискупских Конференција Хрватске и Србије и Црне Горе; затим члан Комисије за организовање и праћење верске наставе при Влади Републике Србије, Удружења библијских теолога Грчке, Удружења књижевника Србије, Комитета покрета за јединство и сарадњу духовно сродних источнохришћанских народа и Савета верских лидера Европе „Религија за мир”. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Свети свештеномученик Иринеј Лионски (140/145 - око 202), највећи хришћански богословски писац II века; спада у ред оних писаца који остају савремени у свако доба, јер је решавао увек важна питања хришћанске вере и живота. Подаци ο Св. Иринеју које дају древни извори осветљавају само неколико момената из његове биографије. Православна Црква га прославља у молитвама 5. септембра, односно 23. августа. На дан свештеног спомена на овог великог Оца Цркве Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј прославља свој имендан. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког, сомборског, сегединског и јегарског Господина др Иринеја (Буловића) Повезан садржај: Свети Иринеј Лионски: „Против јереси - Разобличавање и побијање лажног знања“ Свети Иринеј Лионски: Света Евхаристија – Правило вере и залог васкрсења ТВ Храм: Хришћански траг - Свети Иринеј Лионски - највећи теолог цркве (ВИДЕО) Протопрезвитер Жељко Латиновић: О Светом Иринеју Лионском (АУДИО) Иринеј Лионски (грчки Ειρηναίος της Λυών), али и Иринеј из Смирне (грчки Εἰρηναῖος ὁ Σμυρναῖος) ‚ рођен око 135, а преставио се око † 202, Учитељ Цркве, Епископ у Лугдунуму у Галији (данас Лиону/Француској). Овај светитељ је један од најзначајнијих богослова 2. века и један од првих систематских богослова хришћанства. Красило га је широко и дубоко образовање - владање јелинском философијом и поезијом. Његови списи су у развоју ране Цркве и хришћанског богословља били столп, утвержденије и путоказ целокупном његовом потоњем развоју. Он је архиначалник и прецептор појма „Regula fidei“ („Правило вере“). Житије О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. за време прогона хришћана пао мученичком смрћу под Марком Аурелијем. Како је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких догми, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Богу на истину се преставио након прелаза другог у треће столеће. Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо нако оригинала. На овоме месту бисмо радо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „Fontes Christiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde. Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и након открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. г. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века. Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је у катедрали Saint-Jean (Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и реликвије су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили. Учење (богословље) Иринеја Лионског У теологији Светог Иринеја Лионског су централна следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама. Средиште Иринејевог богословља, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“, који је створио свет. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном параболом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спсења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, подвлачећи опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека. Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога. Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина. Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем. Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодностиимао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватног возглављења.
  9. Поводом обележавања јубилеја – 90 година од рођења Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј дао је интервју Телевизији Храм. У наведеном видео запису можете погледати део интервјуа, у којем Преосвештени владика Иринеј говори о личности Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја.
  10. Поводом обележавања јубилеја – 90 година од рођења Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј дао је интервју Телевизији Храм. У наведеном видео запису можете погледати део интервјуа, у којем Преосвештени владика Иринеј говори о личности Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. View full Странице
  11. Љетна школа вјеронауке при цркви светог Ђорђа, коју води свештеник Драган Станишић, овим предавањем завршава наставу која је била посвећена новозавјетним јеванђелским извјештајима: Марка, Луке, Јована и Матеја. Током наставе дати су и прикази књига владика: Амфилохија, Атанасија и Иринеја, истакнутих теолога нашег времена. Дат је и приказ књиге „Катихезе“ светог Кирила Јерусалимског. Ова школа наставља рад новим пројектом, под називом „Дани Добротољубља од Крстов-дана до Аранђелов-дана“ (27. септембар-21.новембар). Полазници школе биће упознати са зборником духовник поука аскетских отаца „Добротољубље“. Eпископ бачки др Иринеј: Свето Причешће – извор здравља или извор болести Владика Иринеј, када говори о причешћу, почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен у Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Он наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се да им буде на радост и спасење. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити и до краја историје – служи се ова Литургија и на њој се хришћани причешћују . Питање: да ли причешће може бити преносилац заразних болести, што је и смисао и разлог писања студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства. Наводи ријечи светог Симеона Богослова, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени они који се причешћују на Светој Литургији. Сматра да причешће не може бити узрок болести, али исто тако да то није неки хемијски састојак против вируса. То је по њему Тајна која надилази природне законе и највиши а и најдубљи смисао све творевине. Владика на више мјеста поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности. Владика Иринеј током свог говора о Причешћу користи ријечи које су узвишене, драгоцјене и свете: Вечера Господња, Животворне тајне, Свјетлост истинита , Светиње које су пред нама, Лијек бесмртности , Хљеб живота, Чаша благослова , Часни дарови, Царство Божије, Небеска тајна, Доброчинство, Евхаристија (Благодарење) и др. Наглашава да благодатно-подвижничко просвећење и озарење од Духа Светога учесници Свете Литургије добијају, у смислу да и сами постају Тијело Христово које даје нови живот свијету. Владика наводи ријечи светог Иринеја Лионског да је наша вјера у сагласју са Евхаристијом и сама Евхаристија је у сагласју са нашом вјером, то је дјелотворна и животворна вјера, побожност чиста и непорочна пред Богом (Јак. 1,27). Нема начина да се неко причести без додира, каже Иринеј, јер таква је то Тајна да прожима и допире до свих својстава тјелесног и духовног састава човјека. По њему, бесмислени су покушаји да се због опасности заразе причешће оспори, јер и они који се не причешћују, чини се, да још више оболијевају од заразног вируса. По Иринеју, Причешће и света Тајна јелеосвећења су управо благодатне силе исцјељења, али не на магијски начин, већ у смислу вјере словесних личности којима искуство Цркве није страно. Владика Иринеј напомиње да је индивидуалистичко размишљање или домишљање о Цркви постало свакодневна појава, нарочито у наше вријеме. Нема Цркве, каже Владика, ако се не служи Литургија. Литургија је истозначна са Тајном Цркве . Црква, то је Дом Господњи и неодвојива је од присуства и дејства Божијег. Свето Причешће, као врхунац свенародног акта – догађај приноса, не може бити ометано или оспоравано до те мјере да се укине. У таквом случају свијет би био лишен и самих земаљских плодова, који не би расли да нијесу намијењени Часној трпези . На крају, Епископ бачки господин Иринеј у својој студији сасвим потврђује и наглашава исказ патријарха Павла, који каже да Црква вјерује да вјерни причешћем постају једно Тијело са Христом и тако долазе у додир са Његовим божанским енергијама. Причешће је извор живота и здравља, а никада болести и заразе. То је, каже Иринеј, и став свих ранијих теолога, међу којима су Јустин Поповић и Николај Велимировић. Наводи и бројне потврде оваквог става међу монасима Свете Горе. Јеванђеље по Матеју , Јављање Васкрслога Христа Јеванђеље по Матеју , прво у канону књига Новога Завјета, представља , на извјестан начин , карику која повезује Стари и Нови Завјет. Најчешће, све о чему Јеванђелист говори је пропраћено казивањима (пророштвима) старозавјетним. У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа. Исусове поуке јеванђелист Матеј групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге. Главну тему читавог Јеванђеља чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије, Исуса Христа, који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету. Ово Јеванђеље , које је сачувало многе Исусове поуке , црквени оци првих вјекова највише цитирају. Јеванђеље по Матеју, како га данас познајемо, највјероватније је грчки превод неког првобитног арамејског текста. Црквено предање цјелокупни коначни текст Јеванђеља прихвата и приписује Матеју. То је важно нагласити, јер за Цркву превасходни значај има то колико је сами извјештај потврђен Духом Светим, а,такође, личност сваког свештеног писца уважава се према том критеријуму. Следствено томе, можемо рећи да су основни извори Јеванђеља по Матеју: 1) збирке логија на арамејском ; 2)Јеванђеље по Марку и 3) предање Цркве у којем је и сам Апостол учествовао. Матејев извjештај о Васкрсењу Христовом је у односу на Луку и Јована мање опширан. Он као прве свједоке наводи Марију Магдалину и другу Марију, које су похитале да јаве ученицима, који су Га и сами касније видјели у Галилеји на Гори. Матеј каже да су Му се тада неки поклонили, а неки посумњали. Он описује како им приступи Васкрсли Христос говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле , и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што вам заповиједио; и, ево,ја сам са вама у све дане до свршетка вијек(28, 18-20). Код Марка се каже: “ проповиједајте јеванђеље сваком створењу“(16,15). Јављање Васкрслог Христа је радосна вијест не само Јеврејима, већ свим народима . Ове јеванђелске ријечи о крштењу свих народа се читају приликом чина крштења, тј. уласка у Цркву. Уласком у Цркву, по Матеју, сви народи примају вјеру и сазнање да ће Христос са њима бити у све дане до свршетка вијека . Учење о томе да свако створење може познати оно што се десило на освитку првог дана недјеље, Васкрсење Христово из мртвих, најзначајнија је логија (исказ ) Матејеве збирке о догађајима Христовог живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У оквиру Љетње школе вјеронауке за одрасле вечерас, 26. августа, у 19:30 ч, свештеник Драган Станишић, одржаће у Дому Светог Георгија у Подгорици предавање на тему “Јеванђеље по Матеју, јављање васкрслога Христа” и представиће књигу Епископа бачког др Иринеја “Свето причешће извор здравља или извор болести”. Тема: Јеванђеље по Матеју, јављање Васкрслога Христа У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа. Исусове поуке групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге. Главну тему читавог Јеванђеља чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије Исуса Христа који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету. Приказ књиге: Eпископ бачки др Иринеј “Свето причешће – извор здравља или извор болести” Владика Иринеј, када говори о причешћу, почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен у Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Епископ Иринеј наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се да им буде на радост и весеље. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити и до краја историје – служи се ова Литургија и на њој се хришћани причешћују Тијелом и Крвљу Христовом. Питање: да ли причешће може бити преносилац заразних болести, што је и смисао и разлог писања ове студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства. Он наводи ријечи светог Симеона Богослов, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени Тијелом и Крвљу Христовом они који се причешћују на Светој Литургији. Сматра да причешће не може бити узрок болести, али исто тако да то није неки хемијски састојак против вируса. То је по њему тајна која надилази природне законе, али исто тако и највиши смисао све творевине. Епископ Иринеј на више мјеста поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности, којим се они који са вјером приступају освећују и обожују. Полазници посјећују курс у складу са околностима и мјерама изoлације. Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић, парох храма Светог Ђорђа под Горицом и проф. Богословије Светог Петра Цетињског Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Света Литургија је служена у Саборном храму Васкрсења христовог у Ваљеву, а потом у просторијама Кола српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“ приређена је трпеза љубави у знак благодарја сестрама за сва добра која чине, како за богослужбени живот храма Васкрсења Христовог, тако и све суграђане којима пружају руку помоћи баш како су чиниле мироносице у првим вековима Хришћанства. У име братства храма, свештеник Александар Филиповић уручио им је књиге „Свето причешће – лек бесмртности“, аутора Преосвећеног Епископа бачког др Иринеја, које је управо новосадски архијереј послао на дар браћи и сестрама у Ваљевској епархији. Свака сестра је добила по три примерка – један за себе, а два за своје ближње, како би књига допрла до што више богочежњивих душа. Сваки долазак на свету Литургију прилика је да се подсетимо да је управо она, заједно са Светим причешћем, оно што чини Цркву. Овај свет је створен ради сједињења са Богом, а то остварујемо учешћем у светим тајнама. Црква је кроз векове бивала гоњена, али су хришћани увек налазили начин да се причесте: у шумама, пустињама, тамницама... Зато, ми који исповедамо да смо хришћани у овом свету, који у злу лежи, треба да посведочимо хришћанску љубав према Богу и међу собом по узору на бројне Свете Божје људе које прослављамо, рекао је у литургијској проповеди свештеник Дејан Трипковић. Управо о томе, како се из наслова да закључити – „Свето причешће – лек бесмртности“ говори и књига, својеврстан практикум и одбрана литургијског живота у условима напада оних који га нису искусили, коју је написао Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), објављена у издању Издавачке куће „Беседа“ Епархије бачке. Свестрани ерудита, духовно рођен у ваљевским Ћелијама крај богомудрог оца Јустина, владика Иринеј је сабрао фундаментална богословска учења о светој тајни неопходној за спасење сваке душе, поткрепивши их мноштвом примера из богослужбених пракси Православних Цркава кроз историју. Пишући једноставним језиком уз, за овакав дискурс наметнут у јавности неопходан академски ниво, владика Иринеј објашњава да је света тајна причешћа од памтивека била и остала извор здравља (и телесног и духовног) и да су јој као таквој приступали и приступају свештеници и верници, без обзира на то да ли су у том тренутку од нечега боловали или не. „Од причешћа се за ове две хиљаде година нико није заразио, чак ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих болести“, истиче бачки архијереј, уз опаску на ситуацију коју данас имамо у време епидемије вируса корона – „како то да бивају заражени они који у цркву не иду, камоли да се причешћују?“ Дакле, реч је о свеколико корисном штиву које би данас сваки хришћанин требало да прочита и подели са својим ближњима, будући да смо сви који смо одабрали да живимо хришћански изложени свакаквим малициозним и нимало искуствено утемељеним нападима за „неодговорно понашање“ и томе слично. -Вредност ове књиге је непроцењива. Она говори о ономе што је центар хришћанског живота, центар Литургије – светом причешћу. Многи људи се питају зашто смо се ми определили да недељу проводимо у цркви, да постимо, страдамо и да у овом свету трпимо велика искушења. Разлог свему томе је наша боголикост и ми смо то препознали у Цркви, одлучили да кренемо путем Христовог васкрсења, јер је њиме нама омогућено да учествујемо у Његовој љубави у вечности. Свако од нас је, уверен сам, осетио Божју благодат кроз умиљење, сузе, топлину... То је залог који се нама даје да истрајемо на хришћанском путу, који преко крста води у васкрсење, рекао је свештеник Александар Филиповић приликом даривања књиге „Свето причешће – лек бесмртности“. Питање преношења вируса корона преко кашичице у светој тајни причешћа смислено је само онима који нису осетили Божју благодат и не верују у Христово васкрсење. Стога, Епископ бачки г. Иринеј у овој књизи је направио историјски пресек о светом причешћу, изложио проблематику причешћивања и много тога вредног за све нас. Да се подсетимо суштине наше вере – сједињавања са Христом да бисмо постали богови по благодати, указао је свештеник Александар Филиповић, истакавши да је владика Иринеј у право време написао ову књигу и подарио је сестрама и верном народу Ваљевске епархије. Ова књига је мисионарског карактера и свима који буду желели да је имају братство Храма Васкрсења Христовог и Светог Нектарија Егинског дариваће је наредних дана. Извор: Епархија ваљевска
  14. Поводом 30 година од хиротоније Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја уредништво портала Поуке.орг упућује речи молитвене честитке: Господ Исус Христос – Пастиреначалник (Јн. 10, 14) у архијерејско служење призвао је Преосвећеног Владику Иринеја у временима нарочито изазовним не само за Српску Цркву, већ и за Православну Цркву по свој Васељени. Пуних тридесет година тихо, молитвено, са пуно жртвене и христолике љубави предстојатељ Цркве Божије у Епархији бачкој проповеда и својим богоугодним животом сведочи реч љубави Божије. Носећи архијерејски омофор владика Иринеј носи бреме једног времена, достојно води верни народ путем који су пропутиле велике и свете личности из рода нашега. Молимо се Господу нашем, Човекољубцу и истинском Дародавцу свих добара, да Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. др Иринеју подари крепко здравље, испуњено духовним даровима, с молитвеним жељама да послужи Светој Цркви Православној на многаја и благаја љета. На крају прилога у част преданог и плодоносног тридесетогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо: Преосвештеном и високодостојном Господину Иринеју, Божијом милошћу Православном Епископу новосадском и бачком, сомборском, сегединском и јегарском. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!
  15. У среду, 20. маја 2020. године, навршава се 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, јеромонах Иринеј изабран је за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године, на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха. Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј предавао је у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију (1970 – 1980) проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”. После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија, 1981. године је изабран за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године. Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог Архијерејског Синода. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима на Богословском факултету у Београду, стиче сва академска звања, од доцента до редовног професора, а 2006. године бива изабран за декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије радо се одазвао позиву Информативне службе Епархије бачке и поделио је своја искуства из разговорâ и сусретâ са владиком Иринејем. Разговарали смо и са професором Драганом Станићем, председником Матице српске, који познаје Епископа бачког г. Иринеја близу четврт века. У доленаведеном тонском запису послушајте интервјуе са Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем и професором Драганом Станићем. Звучни запис емисије "Гост радија" у којој су о владици Иринеју говорили Епископ Фотије и Драган Станић Из многих беседа и предавања Епископа бачког г. Иринеја издвојили смо кратке делове у којима владика Иринеј говори о старцу Порфирију Кавсокаливиту, ави Јустину Поповићу, владици Иринеју Ћирићу, Цркви и различитим службама у Цркви, осам векова Српске Архиепископије, Косову и Метохији, као и о многим другим темама. Звучни запис специјалне емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом новосадским и бачким др Иринејем, који је на грчком језику (са преводом на српски језик у титлу) вођен у храму Свете Ирине у Атини. Са Владиком Иринејем разговарао је Др Ставрос Јагазоглу је главни и одговорни уредник часописа "Теологија".
  17. Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, представљена је 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду. О делу су говорили: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид, професор др Драган Станић, председник Матице српске, и аутор. Пожелевши добродошлицу присутнима, професор Станић је навео, поред осталога, да је владика Иринеј монах који влада собом и који је дубоко предан Господу. Целокупно обраћање професора др Драгана Станића: По великим људима увек су се препознавала и препознаваће се времена у којима живимо и лутамо ми који тражимо крупне оријентире како не бисмо сасвим залутали и, у тим лутањима, негде потонули. Најбољи оријентири јесу извори светлости који се могу јасно уочити чак и у тами, онда када се учини да путовања више не може бити, да морамо застати и отпочинути. Но, ако светлости пред нама има, пут се ипак може наставити а да се не погреши у свеукупном тражењу, чак и ако не нађемо баш најбоље стазе и богазе, гледајући светлосне оријентире, општи правац кретања сасвим сигурно неће бити погрешан. Са јаким светлосним оријентирима нема насумичног лутања, али има сталног и упорног трагања које не губи из вида далеки, јасно уочљиви циљ. Зато се овакво путовање никада не испољава као слепи ход у неизвесност, него путовање непрестано прати добри осећај провиђења, чак и у најтежим и најнеизвеснијим тренуцима. И када нам се учини да не знамо где смо, поглед на светлосни циљ пред нама јасно ће нам показати бар ту једну једину, али најважнију ствар: показаће нам где смо у односу на коначни исход и циљ према којем се одређујемо. Владика бачки Иринеј испоставља се као вечна ватра која увек и постојано гори, никад се не тули до жеравице, а никад не разгорева до неконтролисане буктиње. Увек извор светлости и топлине која не нестаје и не скрива се. Он то чини на начин чврстог, стабилног и поузданог пламена који се даје другоме, без пропратних ефеката променљивости, драматике или, не дај Боже, проблематичности. У начину на који у њему гори ватра вере, рекло би се да све постоји по самоме себи, онако како може бити и како налаже природа ствари, тако као да никакве алтернативе ту нема. Вера се ту испоставља као да само тако може бити и никако друкчије. Ватра вере – којом се живи у Исусу Христу – и наталожено двомиленијумско монашко и епископско искуство проговара у њему са осећањем да одговори на сва питања која постоје, и пре него што дозремо као људи до способности да питања јасно формулишемо. Овакво осећање прети да сасвим нестане из искуства рационалног, секуларног и матералијалистичког образовања савременог човека, али у духовном, хришћанском и метафизичком наслеђу добро позната и догматски утврђена чињеница која указује на вечност и безвременост Бога Сина, упркос томе што се Он телом људским појавио у овом историјском времену. Свети Јустин Ћелијски зато каже: „Велика је и слатка тајна наше вере, наше побожности: Бог се јави у телу, у човеку. То је прва половина вечне Свеистине. А друга је: човек се јави у Богу. Са свих тих разлога чудесни Господ Христос Богочовек и јесте једино на потребу бићу људском и роду људском у свима световима видљивим и невидљивим“. У српској култури којој припадамо овакав облик испољавања душевних и духовних квалитета обично делује готово нестварно, некако – нека ми не буде замерено што то кажем – чак намештено и вештачки. У нашој култури, која у себи садржи јаку епску матрицу, све што на уверљив и прихватљив начин постоји мора бити приказано као поље непосредних и сталних сударања, спорова и сукоба, и то је наш усуд. Нама је једино уверљиво оно што постоји на начин постојаних унутрашњих и спољашњих борби које се могу описати оним Његошевим стихом који вели: „Нека буде борба непрестана“. То да се сваки човек туче са некаквим именованим и неименованим силама – то је у српској култури ствар савршено природна и јасна, чак и једина разумљива и прихватљива, а да у том погледу ни умни људи, интелектуалци, па чак ни монаси и владике не представљају велике изузетке, то је ствар у коју смо се понекад и сами могли посведочити уколико смо умели ту чињеницу да откријемо и у њу се удубимо. Овакво разумевање ствари није нетачно, али уме понекад да буде пренаглашено, па чак и неправедно у односу на оне високоузорне људе и истинске носиоце врлинâ који умеју да воде унутрашњу борбу, а да притом не узнемиравају друге драмским интензитетима које трпе у тој борби. Када такви људи, попут владике Иринеја, оставе сасвим по страни сопствене муке кроз које су пролазили док нису дошли до стабилног, чврстог упоришта за сопствену веру и мисао, за реч и чин, онда типичним представницима српске културе такав став, па и такав човек може деловати помало и хладно, и некако рационално. Но, то се тако причињава само ономе ко није прошао темељни пут молитвеног уравнотежења душе и духовног смирења ума. Само онај ко зна добро колико је тешко доћи до смиреноумља, онај ко зна колики је духовни напор неопходан да се уложи и да се свакодневно улаже како би се смиреност ума досегла и брижљиво чувала – само такав човек са духовним искуством знаће колико је реч о божанственом добру које треба дуго и упорно освајати, а да никада не будеш сигуран јеси ли га освојио и усвојио. Због тога је над самим собом неопходно непрестано стражити и у том стражењу непрестано призивати помоћ Богочовека као најсигурнијег светлосног оријентира свеколиког људског постојања. Близу четврт века имам ту привилегију да будем у некаквој близини Преосвећеног владике Иринеја, тако да знам колико је било мноштва разговора у којима су челници Матице српске имали прилике да размењују мисли са Преосвећеним, и да из тих разговора извуку не само духовну поетику него да буду озарени духовном светлошћу. Та поука није се тицала само путева човековог духовног развитка него је најозбиљније дотицала множину најсложенијих питања нашега живота уопште. Имати то задовољство разговора са владиком Иринејем – то значи бити у могућности да се дотакну та несагледива ширина питања људског живота и друштвених прилика, али се све то обједињује у оном утешном сазнању да све и даље постоји у обзорју Господа Бога, те да гласноћа и бука оних који тврде како је Бог тек хипотеза за којом човек више нема потребе, да је то само једна заводљива, нетачна и лажљива мисао чије тешке последице не успевају да сагледају пре свега они који је формулишу и разглашавају. Свему томе насупрот стоји древна хришћанска мисао која се по много чему указује као сасвим саображена духу времена у којем данас живимо. У том смислу веома су значајне не само поуке, ставови и начин мишљења нашег владике Иринеја, него и његова докторска дисертација коју је 1980. године, на грчком језику, одбранио на Богословском факултету у Атини, а која се сада појављује у српском преводу Станимира Јакшића под насловом „Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику“. Ова студија није тек једна специјалистичка теолошка студија којом би требало да се баве само посебни зналци у овој области. Истина је, реч је о расправи која припада оном најпробранијем корпусу дела високе теологије суочене са најпробранијим и најсуптилнијим догматским темама, по чему она улази у круг најважнијих дела насталих у окриљу Српске Православне Цркве и њених аутора какви су архимандрит Јустин Поповић, Свети владика Николај Велимировић, митрополит Амфилохије или владика Атанасије Јевтић. Улазећи у круг оних најбољих духова и умова које је Српска Православна Црква изнедрила, владика Иринеј се појављује увек са додатком који сведочи о обиљу дарова. Он је монах који влада собом и дубоко је предан Господу, али је и теолог који добро зна шта можемо о Господу знати и како, уз то знање, Господу треба да искажемо част и славу. Он је Владика који управља паством и показује јој ваљане, проверене путеве ка Господу, али је и интелектуалац са широким познавањем обичног људског живота и са искушењима савременог човека, и са познавањем способности да живот подстакне духовним упориштем у Господу. Он је човек овога света који добро разумева у каквим околностима данас и овде живимо, али је још више мудрац који упозорава на присуство вечности у овом пропадљивом свету и пророк кроз којег Свети Дух проговара језиком провиђења Господњег. Он добро зна како се суштина, енергија и дела Господња исказују ваљаношћу речи, али исто тако зна када, где и како треба говорити речитошћу ћутања и дубинама тишине. Привилегија је живети у близини таквога човека Господњег. Молим да ми буде опроштено што ја, један из пастве, овако говорим о своме Епископу. Као и Ви Преосвећени, тако и ја знам да овакве речи могу изгледати као кушање којима нас излаже нечастиви, али ме теши помисао да те исте речи могу изгледати као, можда, прозирање таме којом смо окружени, а која нас спречава да сагледамо Божју суштину која ће нас поштедети крупнијих лутања и погрешке. Само истинским заједништвом људи, и то људи који су саборно обједињени у Богу, можемо се надати да се као самосвесни појединци, као народ, као носиоци вере, као чувари светлости, нећемо загубити у мраку кроз који нам ваља даље ходити. Хвала Вама Преосвећени, хвала Вам што у томе свесрдно, као истински носилац светлосних знака Господњих, Ви нама помажете, бодрите нас и на истинске циљеве непрестано упућујете. Звучни запис обраћања проф. др Драгана Станића Митрополит Порфирије је оценио да је промовисана књига вредна зато што показује важност Предања и верност Предању Цркве. Изван сагласја са вером Отаца, изван Предања – нема истинске вере, нема истинског богословља ни истинског живота, навео је Митрополит загребачко-љубљански. Звучни запис обраћања Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија Епископ крушевачки г. Давид је образложио да постоје многи аспекти књиге која носи назив Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, и да је то дело одраз богословске речи и Отаца Цркве кроз векове. Звучни запис обраћања Епископа крушевачког Давида Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј заблагодарио је свима који су допринели настанку књиге, а особито г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, Матици српској – саиздавачу, и многим другима. Епископ је истакао да не постоји теологија ван Цркве. У нашем времену, чињеница да се бавимо оваквим темама је благослов Божји за све нас и подстицај да не дозволимо да нам се живот претвори у неку рутину свакодневице него да увек схватамо да смо овде да бисмо вечно у Богу живели, у заједници са Господом љубави и у заједници са свима светима Његовим, поручио је владика Иринеј. Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Матица српска и Епархија бачка срдачно Вас позивају на представљање књиге Епископа новосадског и бачког др ИРИНЕЈА (Буловића): "Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику". Најава у pdf формату Поздравна реч Проф. др Драган Станић, председник Матице српске О књизи говоре: Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Епископ крушевачки др Давид Епископ бачки др Иринеј У уметничком програму учествује Хор ученика Богословије Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца Програм води др Исидора Поповић Свечана сала Матице српске Четвртак, 12. децембар 2019. године, у 19 часова Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Роман Анатоливич Силантјев је руски верски аналитичар, историчар религије и исламолог. Доктор је историјских наука, професор Московског државног лингвистичког универзитета. Аутор је више од стотину публикација, укључујући Велику руску енциклопедију, Православну енциклопедију и Енциклопедију народа и религија света. Аутор је више од 100 публикација и 10 књига о проучавању ислама, аутор је и састављач Интерактивне мапе свих верских заједница у Русији Извршни је директор Центра за људска права Светског руског народног савета који је под покровитељством Руске православне цркве. Заменик председавајућег Стручног већа за државну верску експертизу при Министарству правде Руске Федерације. Члан стручног већа Више комисије за сертификацију при Министарству просвете и науке Руске Федерације о теологији. За руски портал РЕГНУМ Силантјев је написао чланак о медијској хајци на епископа бачког Иринеја Буловића, који преносимо у целости: Суд одбранио српског епископа од напада медија Роман Силантјев, REGNUM 14. новембар 2019. Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Недавно ми је бивши колега послао врло занимљив линк са црквеног интернет-портала из Србије о томе како је суд донео пресуду у корист тужбе епископа Српске Православне Цркве против новинара који су током прошле године ширили клевете против њега у разним издањима. Истраживши на интернету, са осећам емпатије сам схватио да је тај човек – Епископ бачки Иринеј Буловић – стално изложен нападима. Претраживач ме је одмах одвео до српског превода анонимног аутора црквеног блога из Турске „Светлост Фанара“ (Φως Φαναρίου) који садржи буквално бујицу негативних коментара у прилично увредљивом облику. Нисам могао да верујем да је аутор блога, по свему судећи, неки Грк из Турске – црквен човек. За шта то окривљују Епископа Иринеја? Да је „сателит Москвe“, да је „апсолутно на страни Москве“, приписују му неке закулисне изјаве… Као што се види и на званичном сајту Српске патријаршије, Епископ бачки Иринеј Буловић је портпарол Српског Синода, то јест лице које је пред целом јавношћу одговорно за извештавање о његовом раду. Већ само то показује колико је позиција Епископа Иринеја Буловића изложена притисцима. При томе, сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, него званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Епископ Иринеј је веома учен човек, коме је Санктпетербуршка духовна академија недавно доделила почасни докторат. На интернету није тешко пронаћи његове текстове. Он брани поредак којим се Православна Црква вековима руководи и који је сада нарушен уплитањем Цариградске патријаршије у црквени живот Православне Украјине. Брине га раскол који је почео у целом Православљу, и издајнички став који су заузели поједини архијереји. То сада брине и сваког православног човека. Пошто сам прочитао његове текстове, у своје име могу рећи да бих био спреман да станем иза сваке његове речи. Одатле је и овај човек, који тако храбро и отворено брани традиције Православља, стално изложен нападима. А брани их „подигнутог визира“, не скривајући ни од кога своја гледишта. Атмосфера у Српској Православној Цркви је врло напета. О томе говори и саопштење Информативне службе Српске патријаршије. Српска Црква подржава канонску Цркву у Украјини. Српски епископи нису ради да им за анонимним критикама из Турске поново по главама падају бомбе, нити да им једног лепог дана, по препоруци Стејт дипартмента САД, дођу неки незвани „егзарси“ ради преуређења црквеног живота на Балкану. И управо у тој непоколебивости се састоји српски национални карактер, који је из историје тако добро познат. Док су многи народи покорно страдали под турским ропством, Срби су се борили и супротстављали се, што добро зна свако ко је учио историју. Чудно је да се то данас не узима у обзир у неким земљама на Западу и Истоку – изгледа да су лоше учили историју. Зато за сада и унајмљују новинаре у Русији. Наиме, неки Георгије Матвијенко – нисам могао да схватим ко је то, с обзиром да је његова ауторска биографија на сајту ИА REGNUM празна – написао је чланак у којем такође окривљује епископа Иринеја, овога пута читавим низом клевета. Не, не криви га зато што је он „апсолутно на страни Москве“, већ у стилу, буквално дословце истом: да Епископ Иринеј наводно жели да заоштри сукоб „на линији Београд – Фанар“ и да тако помогне Цариграду у решавању македонског питања. Као и увек – никаквих доказа. Г. Матвијенко пише да је Београд недавно посетила делегација архијереја Цариградске патријаршије – исти они Грци из Турске – а да су их Епископ Иринеј, заједно са Патријархом српским и другим митрополитима и епископима, топло примили. И у чему је ту кривица? Мислим да би им у овом тренутку и у Московској патријаршији пожелели топлу добродошлицу – нису обавезни да се моле и заједно служе – али је ствар у томе да они сами не желе да дођу. Сећам се како је прошле године цариградска делегација била у Кијеву и како ни са ким није желела да разговара, осим са локалним расколницима и председником П. А. Порошенком који је водио рат на Донбасу. Узгред, према истој страници Српске патријаршије, у сусрету није учествовао само епископ Иринеј, већ и митрополити из Хрватске и Црне Горе и низ других епископа – о којима Матвијенко из неког разлога не пише, него своје спекулације приписује управо Епископу бачком Иринеју. Да ли стога што је Епископ Иринеј портпарол Синода? Или пак зато што, за разлику од сабраће, храбро износи свој став, не улепшавајући изразе и схватања? Г. Матвијенко се, узгред буди речено, користио информацијама, према сопственом признању, из „провладиних новина Курир“ (sic!). Уколико неко жели да схвати о каквој врсти новина је реч, довољно је да на претраживачу укуца адресу овог издања, па да се својим очима увери да термин „провладин“ не би пао на памет никоме ко иоле нешто зна о српским медијима. Уколико се пак погледа садржај других извора, који су пригоднији за доношење одговорнијих увида, постаје јасно да је током сусрета српске и делегације из Истамбула дневни ред чинио читав низ питања, а да су српски јерарси по питању Украјине остали непоколебиви и верни свом начелном ставу. Гости из Истамбула су обећали да се неће уплитати ни у питање Северне Македоније где већ пола века траје раскол. Зато нам остаје да се радујемо за српску браћу. А ауторима, који желе да осветле црквене новости, упутио бих савет – да не испуњавају нечије задатке у клеветању јерараха и распаљивању ватре у међуцрквеним односима, него да пажљиво проучавају тему о којој пишу. Детаљније: https://regnum.ru/news/polit/2778356.html
  20. Достојанство личности лица на које се односи информација правно је заштићено. Објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има, није допуштено ако интерес за објављивање информације не претеже над интересом заштите достојанства и права на аутентичност, а нарочито ако се тиме не доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи (Члан 79 Закона о јавном информисању и медијима). Упркос постојању наведеног члана Закона о јавном информисању и медијима, дневни лист Блиц прекршио је основна начела новинарског кодекса, ширио дезинформације уочи мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2018. године, и тиме – у више наврата, тенденциозно и хушкачки – изманипулисао јавност у Србији, а и шире. Виши суд у Београду је усвојио тужбени захтев Преосвећеног владике Иринеја и донео пресуду у његову корист, што је потврђено и пресудом Апелационог суда у Београду, а главном и одговорном уреднику штампаног издања медија Блиц наложено је да – без накнаде и без одлагања, а најкасније у другом наредном штампаном издању наведеног медија, од дана када је достављена другостепена пресуда – објави текст пресуде. Ово је још један у низу примера када у недостатку надахњујућих мисли и искри за писање озбиљних медијских жанрова, новинари често посежу за јефтиним сензационализмом, најчешће из интересних побуда. На крају, Блиц је само делимично поступио по судској пресуди и поново показао колико је далеко од истине и закона, објективног извештавања и моралних начела. Јавности предочавамо предметну пресуду Вишег суда у Београду од 22. марта 2019. године и пресуду Апелационог суда у Београду од 18. септембра 2019. године. Пресуда Апелационог суда у Београду Пресуда Вишег суда у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Достојанство личности лица на које се односи информација правно је заштићено. Објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има, није допуштено ако интерес за објављивање информације не претеже над интересом заштите достојанства и права на аутентичност, а нарочито ако се тиме не доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи (Члан 79 Закона о јавном информисању и медијима). Упркос постојању наведеног члана Закона о јавном информисању и медијима, дневни лист Блиц прекршио је основна начела новинарског кодекса, ширио дезинформације уочи мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2018. године, и тиме – у више наврата, тенденциозно и хушкачки – изманипулисао јавност у Србији, а и шире. Виши суд у Београду је усвојио тужбени захтев Преосвећеног владике Иринеја и донео пресуду у његову корист, што је потврђено и пресудом Апелационог суда у Београду, а главном и одговорном уреднику штампаног издања медија Блиц наложено је да – без накнаде и без одлагања, а најкасније у другом наредном штампаном издању наведеног медија, од дана када је достављена другостепена пресуда – објави текст пресуде. Ово је још један у низу примера када у недостатку надахњујућих мисли и искри за писање озбиљних медијских жанрова, новинари често посежу за јефтиним сензационализмом, најчешће из интересних побуда. На крају, Блиц је само делимично поступио по судској пресуди и поново показао колико је далеко од истине и закона, објективног извештавања и моралних начела. Јавности предочавамо предметну пресуду Вишег суда у Београду од 22. марта 2019. године и пресуду Апелационог суда у Београду од 18. септембра 2019. године. Пресуда Апелационог суда у Београду Пресуда Вишег суда у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  22. Ranković: Irineja bačkog za akademika SANU U „Glasu Crkve“, izdavačkoj ustanovi Eparhije Šabačke u Šapcu, predstavljena je nova knjiga protođakona dr Ljubomira Rankovića – „Šabačka crkva“. Reč je o reprezentativnoj i luksuznoj monografiji o crkvi mučenici, koja je tokom svoje dvovekovne istorije više puta rušena i obnavljana, deleći tako sudbinu svoga naroda i grada Šapca. Ponedjeljak, 04.11.2019. „Šabačka crkva kroz svoju istoriju bila je pijemont duhovnosti i kulture, akademije i univerzitet, „Grad na gori“, istakao je dr Ranković i dodao: „U šabačkoj crkvi je tron najuglednijih srpskih episkopa, među kojima je sedam akademika i na desetine književnih stvaralaca koji pronose slavu šabačkog hrama širom otadžbine i sveta. Trojica šabačkih episkopa postali su poglavari Srpske pravoslavne crkve: mitropoliti Mihailo i Inokentije i patrijarh Dimitrije, prvi poglavar obnovljene Srpske patrijaršije 1920. godine. Mnogi među njima bili su najučeniji ljudi svog vremena, veliki besednici, teolozi i pisci značajnih dela, zbog čega su kao ugledni stvaraoci primani u najvišu naučnu ustanovu Srpsku kraljevsku akademiju naučnika i umetnika“. Upitan da za kaže za RTV BN da li je duhovno stvaralaštvo posustalo među višom i nižom srpskom jerarhijom danas, i da li je to razlog što među članovima SANU danas nema ni jednog episkopa ni sveštenika, protođakon Ranković je odgovorio: -Želim da istaknem da Srpska crkva danas ima veliki broj vrlo obrazovanih teologa svih generacija. Neki od njih spadaju u najuglednije teologe pravoslavlja i celog hrišćanskog sveta. Zbilja, deluje zbunjujuće da SANU nije obratila pažnju na tu činjenicu. Kao da se zaboravlja da se termin teologija pojavljuje u dubokoj starini kod filosofa Platona koji u svom znamenitom delu „Država“, teologiju određuje „kao produbljivanje onoga u šta se veruje“, dok Aristotel u filosofskom spisu „Metafizika“ teologiju naziva „prvom filosofijom“, naukom o apsolutnom biću, „prvom pokretaču“, neprouzrokovanom. Odsustvo teologije u SANU obostrani je hendikep“. Na naše pitanje ko bi, po njegovom mišljenju, od teologa iz Pravoslavne crkve u Republici Srbiji bio najzaslužniji da bude primljen u „hram besmrtnika“, Ranković je bez dvoumljenja odgovorio: „Na prvom mestu Irinej Bulović, episkop bački. Ovih dana izašlo je kapitalno delo ovog vladike: Tajna razlikovanja Božanske suštine i energije u Svetoj Trojici po svetom Marku Efeskom Evgeniku. Na promociji na Sajmu knjiga ove godine u Beogradu o knjizi su govorili najugledniji episkopi i teolozi Srpske crkve, mitropoliti Amfilohije i Porfirije i episkop David, jednodušno ističući da je ovo najdublja i najbolja studija o svetitelju i teologu o kome je, za proteklih pet vekova, širom pravoslavnoga i hrišćanskog sveta, na Istoku i Zapadu, napisano na desetine studija i teoloških rasprava. Značajan osmovekovni jubilej srpske crkvene samostalnosti, po Rankovićevim rečima, „ prilika je da se ovaj višedecenijski propust ispravi, vladika Irinej, manje-više poznat je našoj najširoj kulturnoj i crkvenoj javnosti kao vrlo obrazovan teolog, erudita i poliglota, pisac i prevodilac“. Vladičinim prijemom u Akademiju bile bio na dobitku dve najveće i najznačajnije nacionalne kulturne i duhovne ustanove srpskog naroda, SANU i Srpska pravoslavna crkva. Tim činom odalo bi se priznanje brojnim duhovnim i kulturnim pregaocima među srpskim sveštenstvom, koji su bili požrtvovani čuvari i nosioci pismenosti, kulture i prosvete kroz tamu vekova, od Svetog Save do danas -istakao protođakon dr Ranković. (BN)https://www.rtvbn.com/3970852/rankovic-irineja-backog-za-akademika-sanu?fbclid=IwAR2gGXKsa9D0BlW753b_KXEcF5d0rn4iaArSbMS2VCdgyukA5BJYx3CJLqs
  23. САТЕЛИТ МОСКВЕ ИРИНЕЈ БАЧКИ КАО ЛАВ РИЧУЋИ ХОДИ И ТРАЖИ КОГА ДА ПРОЖДЕРЕ Панајотис А. Андриопулос Директан напад против Васељенске Патријаршије, али и Јеладске цркве, извршио је овога пута Епископ Српске цркве бачки Иринеј (Буловић), поводом признања Аутокефалности Украјинске цркве. Овај његов запаљиви текст објављен је на сајту бачке Епископије, али и на сајту Српске Патријаршије, као да тобож Патријарха Иринеја и генерално Српску цркву представља сателит Москве, бачки Иринеј. Наравно, његов текст већ кружи интернетом и на грчком језику, посебно на русофилским веб локацијама, под насловима као што је овај: „Српска Православна црква: Признање расколника од стране Грчке продубиће раскол“, где се јасно види да Бачки сматра себе за глас и мишљење Српске цркве. Он сам добро зна да има јерараха који нису на његовој линији. Да видимо главне елементе текста бачког: 1. Поводом Свете Литургије у храму „Ахиропиитос“ у Солуну, наводи да је Архиепископ атински и целе Грчке г. Јероним, не у својству Предстојатеља, (јер, како пише, Фанар није признао пуну и савршену аутокефалију јеладској цркви), већ у својству председника Синода, практично признао такозвану Православну Цркву Украјине (састављену од украјинских расколничких група, без мишљења Онуфријеве канонске цркве) помињањем лажног митрополита кијевског и целе Украјине Епифанија Думенка, на Светој Литургији, као Предстојатеља, тј. његово име уписано је у Диптихе Јеладске цркве. 2. Ово дело, тврди, јесте последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у целом Православљу. 3. Он понавља из саопштења цркве из Москве, да ће Москва прекинути Општење са онима који су у општењу са расколницима, и да признање Епифанија значи брисање имена Архиепископа атинског из Диптиха Руске цркве. 4. Одговорност за евентуални наставак и продубљивање раскола, који је изазвао Цариград, а не Руска црква, сносиће и Грчка црква, која дејствује по упутствима Фанара, Вашингтона, и Господ зна кога све још. 5. Није касно да се Архиепископ Јероним, који има простора за маневар, заустави и не допринесе још већем и болнијем расколу у Православној Цркви. Није касно да се сам сети и друге подсети на светоотачку изреку, да ни крв мучеништва не може да опере грех раскола. 6. Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх“ заправо означава првог епископа византијске „васељене“, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене“, односно планете Земље, како суштински гласи – по бачком - савремена новаторска и неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије. 7. Став Српске Правослaвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Из горе наведеног сасвим се јасно види да је бачки апсолутно на линији Москве, одапињући претње и против Грчке цркве (да ће сносити велику одговорност итд.) уколико буде признала Аутокефалију Украјине. Да видимо, међутим, и предисторију бачког Иринеја. Пре годину дана (септембра 2018) светлост дана угледао је текст бачког у вези црквеног питања у Украјини. Школован у Грчкој, српски јерарх се јавно ставио на страну Московске Патријаршије, рекавши нам да говори: „по савести и искрено“, завршавајући свој текст реченицом: „Написах и своју душу спасих“. Али, колико је искрен Епископ бачки? Познато је да је свим силама (ноктима и зубима) покушавао да поништи учешће Српске цркве на Светом и Великом Православном Сабору. Српска средства јавног информисања, неколико дана пре сазивања Светог и Великог Сабора, говорила су о покушају пуча у цркви, објављујући информације по којима је бачки Иринеј покушао да спречи учешће Српске цркве на Сабору, да би тако задовољио Руску цркву. Још је у истој објави помиње се писмо Архиепископа охридског г. Јована Патријарху г. Иринеју, којом оптужује епископа бачког за покушај црквеног пуча. На крају је Српска црква учествовала на Светом и Великом Сабору, после утицања млађих јерараха, који су изоловали бачког Иринеја. Међутим, епископ бачки је дошао на Сабор, али је одмах после издао један „ферман“ објашњавајући нам зашто није потписао текст „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом“. Уз све речено, он је јуна 2018. био домаћин Генералне Скупштине Савета Европских цркава (КЕК), у свом седишту у Новом Саду. Дакле, примио је Европске Цркве као „црквене заједнице“, како је карактерисао све цркве, осим Римокатоличке, у свом тексту? Једини се он из Српске цркве у последње време често јавно изражавао о својој „забринутости“ око чињенице да је Васељенска Патријаршија разговарала са факторима из Украјине о питању Аутокефалије. Наравно да је он састављач писма које је Васељенском Патријарху послао Патријарх српски г. Иринеј о украјинском питању, које је било објављено уочи посете Патријарха московског Кирила Фанару (31.8.2018). Исти он који у свом скорашњем тексту жели да нас убеди да је „начин изражавања по питању Украјине еклисиолошки и канонски непрезицан, понекад и доводи у заблуду, независно од добре намере већине изреченог“. Шта хоће коначно бачки Иринеј? Готово да је читав његов став годинама унапред испланиран из чисто политичких разлога, макар се супротно тврдило. Јасно је говорио 2014., поводом санкција Европске Заједнице Русији: „Имају право да верују да никада нећемо бити против Русије, то никада нећемо урадити. Сигурно да последице ових наших одлука нису увек пријатне за нас, али шта ми ту можемо да урадимо?“. На другом месту у својим изјавама наглашавао је: „Запад је преварио Горбачова и прве постсовјетске руске вође. Обећали су да се НАТО неће ширити по целој Немачкој. Такође је било договорено да ће неће ширити у источној Европи и у бившим Совјетским Републикама. Према томе, њихови поступци показују да желе да покажу своје присуство близу Москве, и сасвим је јасно да моћна Русија реагује на то“. Да ли, дакле, ико верује да бачки Иринеј жели цркву далеко од „политичких интервенција“ или да он није сателит Москве? Биће да он сам треба озбиљно да се запита да ли, пишући оно што пише, спасава своју душу… Он, који је некада говорио: „Родио сам се као Србин, а умрећу као Јелин“, изгледа да ће умрети као Московит. http://fanarion.blogspot.com/2019/10/blog-post_38.html?m=1 Ο ΔΟΡΥΦΟΡΟΣ ΤΗΣ ΜΟΣΧΑΣ ΜΠΑΤΣΚΑΣ ΕΙΡΗΝΑΙΟΣ ΩΣ ΛΕΩΝ ΩΡΥΟΜΕΝΟΣ ΖΗΤΕΙ ΤΙΝΑ ΚΑΤΑΠΙΗ Του Παναγιώτη Αντ. Ανδριόπουλου Ολομέτωπη επίθεση εναντίον του Οικουμενικού Πατριαρχείου, αλλά και της Εκκλησίας της Ελλάδος, αυτή τη φορά, εξαπέλυσε ο Επίσκοπος της Σερβικής Εκκλησίας Μπάτσκας Ειρηναίος (Μπούλοβιτς), με αφορμή την αναγνώριση της Αυτοκεφαλίας της Εκκλησίας της Ουκρανίας. Το σχετικό, εμπρηστικό, κείμενό του δημοσιεύθηκε στην ιστοσελίδα της Επισκοπής Μπάτσκας, αλλά και στην ιστοσελίδα του Πατριαρχείου Σερβίας, ωσάν ο Πατριάρχης Ειρηναίος και γενικά η Σερβική Εκκλησία να εκπροσωπείται από τον δορυφόρο της Μόσχας, Μπάτσκας Ειρηναίο. Φυσικά το κείμενό του κάνει πλέον τον γύρο του διαδικτύου και στα ελληνικά, ιδιαίτερα στους φιλορωσικούς ιστότοπους, με τίτλους σαν κι αυτόν: «Σερβική Ορθόδοξη Εκκλησία: Η αναγνώριση των σχισματικών από την Ελλάδα θα εμβαθύνει το σχίσμα», όπου φαίνεται καθαρά ότι ο Μπάτσκας θεωρείται ως η φωνή και η γνώμη της Εκκλησίας της Σερβίας. Ο ίδιος γνωρίζει πολύ καλά ότι υπάρχουν κάποιοι ιεράρχες οι οποίοι δεν στοιχούνται στην γραμμή του. Ας δούμε τα κύρια σημεία του κειμένου του Μπάτσκας. 1. Με αφορμή τη Θεία Λειτουργία στο Ναό της Αχειροποιήτου στην Θεσσαλονίκη, αναφέρει ότι ο Αρχιεπίσκοπος Αθηνών και πάσης Ελλάδος Ιερώνυμος όχι με την ιδιότητα του Πρώτου της Συνόδου, (διότι όπως γράφει το Φανάρι δεν αναγνώρισε πλήρη και τελεία αυτοκεφαλία στην Εκκλησία της Ελλάδος), αλλά με την ιδιότητα του Προέδρου αυτής αναγνώρισε πρακτικά την επονομαζομένη Ορθόδοξη Εκκλησία της Ουκρανίας (αποτελούμενη από Ουκρανικές σχισματικές ομάδες και άνευ της γνώμης της υπό τον Ονούφριο κανονικής Εκκλησίας) με την μνημόνευση του ψευδομητροπολίτου Κιέβου και πάσης Ουκρανίας Επιφανίου Ντουμένκο κατά τη Θεία Λειτουργία ως Προκαθημένου, δηλαδή το όνομά του περιελήφθη στα Δίπτυχα της Εκκλησίας της Ελλάδος. 2. Αυτή η ενέργεια, υποστηρίζει, είναι το έσχατο βήμα προ της αβύσσου ενός βαθύτερου και επικίνδυνου σχίσματος στην καθόλου Ορθοδοξία. 3. Επαναλαμβάνει τα του ανακοινωθέντος της Εκκλησίας Μόσχας, ότι, δηλαδή, όποιος κοινωνεί με τους σχισματικούς η Μόσχα θα διακόψει την Κοινωνία και ότι η αναγνώριση του Επιφανίου σημαίνει διαγραφή του ονόματος του Αθηνών από τα Δίπτυχα. 4. Την ευθύνη για την πιθανή συνέχιση και εμβάθυνση του σχίσματος, το οποίο προκάλεσε η Κωνσταντινούπολη και όχι η Εκκλησία της Ρωσίας, θα φέρει και η Εκκλησία της Ελλάδος, η οποία ενεργεί κατά τις οδηγίες του Φαναρίου, της Ουάσινγκτον και ο Κύριος γνωρίζει ποίων άλλων. 5. Δεν είναι αργά, ο Αρχιεπίσκοπος Ιερώνυμος, έχει περιθώριο κινήσεων για να σταματήσει και να μη συμβάλει σε ακόμα μεγαλύτερο και επώδυνο σχίσμα στην Ορθόδοξη Εκκλησία. Δεν είναι αργά να υπενθυμίσει στον εαυτό του και στους άλλους το πατερικό ρητό ότι το αίμα του μαρτυρίου δεν ξεπλένει την αμαρτία του σχίσματος. 6. Εάν ο Αθηνών και την τελευταία στιγμή δεν ανανήψει θα είναι συνυπεύθυνος ενώπιον του Θεού, της Εκκλησίας και της ιστορίας, μαζί με τον Πατριάρχη Βαρθολομαίο, ο οποίος δυστυχώς λησμόνησε ότι είναι ο Επίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως, σήμερα Σταμπούλ- πρώτος στην τάξη και ότι ο τίτλος Οικουμενικός Πατριάρχης υποδηλώνει ακριβώς τον πρώτο Επίσκοπο της Βυζαντινής Οικουμένης, και όχι Επίσκοπο όλης της Οικουμένης, δηλαδή ολόκληρου του πλανήτη, όπως κατ' ουσία ορίζει – κατά τον Μπάτσκας - η σύγχρονη και καινοφανής «και θα πω ανενδοίαστα», σημειώνει, «μη ορθόδοξη εκκλησιαστικο-πολιτική ιδεολογία του Οικουμενικού Πατριαρχείου. 7. Η θέση της Ορθοδόξου Εκκλησίας Σερβίας, η οποία καθορίστηκε συνοδικώς, δεν αλλάζει: Δεν αναγνωρίζουμε τους αμετανόητους Ουκρανούς σχισματικούς ως ανήκοντες στην Ορθόδοξη Εκκλησία, πόσο μάλλον ως κανονική αυτοκέφαλη Εκκλησία. Από τα παραπάνω γίνεται απολύτως σαφές ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος ευθυγραμμίζεται απόλυτα με την γραμμή της Μόσχας, εκτοξεύοντας απειλές και εναντίον της Εκκλησίας της Ελλάδος (ότι θα φέρει μεγάλη ευθύνη κ.λπ.) από την στιγμή που αναγνωρίζει την Αυτοκεφαλία της Ουκρανίας. Ας δούμε, όμως, και την προϊστορία του Μπάτσκας Ειρηναίου. Πριν ένα χρόνο (Σεπτέμβριος του 2018) είδε το φως της δημοσιότητας κείμενο του Επισκόπου Μπάτσκας σχετικά με το εκκλησιαστικό ζήτημα στην Ουκρανία. Ο ελληνομαθής Σέρβος ιεράρχης τάχθηκε αναφανδόν υπέρ του Πατριαρχείου Μόσχας, μας είπε ότι ομιλεί «κατά συνείδησιν και εν ειλικρινεία» και κατέκλειε το κείμενό του με την φράση: «Γέγραφα και την εμήν σέσωκα ψυχήν». Πόσο όμως ειλικρινής είναι ο Επίσκοπος Μπάτσκας; Είναι γνωστό ότι προσπάθησε με νύχια και με δόντια να ακυρώσει την συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο της Ορθοδοξίας. Ήταν αυτός που έσπευσε να μεταφράσει και να υπογράψει μάλιστα τη μετάφραση της απόφασης της Ι. Συνόδου της Εκκλησίας της Ρωσίας από τα ρωσικά στα σερβικά, για την μη συμμετοχή της στη Σύνοδο. Τα σερβικά Μ.Μ.Ε λίγες μέρες πριν την σύγκληση της Αγίας και Μεγάλης Συνόδου έκαναν λόγο για απόπειρα πραξικοπήματος στην Εκκλησία, δημοσιεύοντας πληροφορίες σύμφωνα με τις οποίες ο Μπάτσκας Ειρηναίος προσπάθησε να εμποδίσει τη συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Σύνοδο προκειμένου να ικανοποιήσει την Εκκλησία της Ρωσίας. Μάλιστα στο ίδιο δημοσίευμα έγινε μνεία επιστολής του αρχιεπισκόπου Αχρίδος κ. Ιωάννη προς τον Πατριάρχη κ. Ειρηναίο με την οποία καταγγέλλει τον μητροπολίτη Μπάτσκας για προσπάθεια εκκλησιαστικού πραξικοπήματος. Τελικά η Εκκλησία της Σερβίας συμμετείχε στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο, μετά από την πίεση που άσκησαν νεώτεροι ιεράρχες, οι οποίοι απομόνωσαν τον Μπάτσκας Ειρηναίο. Όμως, ο Επίσκοπος Μπάτσκας πήγε στην Σύνοδο και αμέσως μετά εξέδωσε ένα «φιρμάνι» εξηγώντας μας γιατί δεν υπέγραψε το κείμενο «Σχέσεις της Ορθοδόξου Εκκλησίας με τον λοιπό χριστιανικό κόσμο». Παρ’ όλα αυτά, τον Ιούνιο του 2018 είναι αυτός που φιλοξένησε την Γενική Συνέλευση του Συμβουλίου των Ευρωπαϊκών Εκκλησιών (ΚΕΚ), στην έδρα του στο Νόβισαντ της Σερβίας. Άραγε δέχθηκε τις Ευρωπαϊκές Εκκλησίες ως «εκκλησιαστικές κοινότητες», όπως χαρακτήριζε όλες τις Εκκλησίες, πλην της Ρωμαιοκαθολικής, στο κείμενό του; Είναι ο ίδιος – και ο μόνος από την Σερβική Εκκλησία - που συχνά πυκνά το τελευταίο διάστημα εξέφραζε δημόσια τον «προβληματισμό» του για το γεγονός ότι το Οικουμενικό Πατριαρχείο συζητούσε με παράγοντες της Ουκρανίας για το ζήτημα της Αυτοκεφαλίας. Είναι φυσικά αυτός ο συντάκτης της επιστολής που έστειλε στον Οικουμενικό Πατριάρχη Βαρθολομαίο ο Πατριάρχης Σερβίας κ. Ειρηναίος για το Ουκρανικό και δημοσιοποιήθηκε μόλις την παραμονή της επίσκεψης του Πατριάρχου Μόσχας Κυρίλλου στο Φανάρι (31-8-2018). Είναι ο ίδιος που σε πρόσφατο κείμενό του, θέλει να μας πείσει ότι «ο τρόπος έκφρασης στο θέμα της Ουκρανίας είναι εκκλησιολογικώς και ιεροκανονικώς ανακριβής, όθεν και παραπλανητικός, ανεξαρτήτως της αγαθής προαιρέσεως της συντριπτικής πλειοψηφίας των εκφραζομένων.» Τι επιδιώκει τελικά ο Μπάτσκας Ειρηναίος; Μάλλον η όλη του στάση είναι προδιαγεγραμμένη εδώ και χρόνια και με καθαρή πολιτική χροιά, κι ας διατείνεται το αντίθετο. Έλεγε ξεκάθαρα το 2014, με αφορμή τις κυρώσεις της Ευρωπαϊκής Ένωσης εις βάρος της Ρωσίας: «Έχουν δίκιο να πιστεύουν ότι ποτέ δεν θα είμαστε ενάντια στην Ρωσία, ποτέ δεν θα το κάνουμε. Σίγουρα οι συνέπειες των αποφάσεων μας αυτών δεν είναι πάντα ευχάριστες για εμάς, αλλά τί μπορούμε να κάνουμε για αυτό;» Σε άλλο σημείο των δηλώσεών του τότε, τόνιζε: «Η Δύση εξαπάτησε τον Γκορμπατσόφ και τους πρώτους μετά-σοβιετικούς ηγέτες της Ρωσίας. Υποσχέθηκαν ότι το ΝΑΤΟ δεν θα εξαπλωνόταν σε ολόκληρη την Γερμανία. Επίσης συνομολογήθηκε ότι δεν θα εξαπλωνόταν στην Ανατολική Ευρώπη και στις πρώην Σοβιετικές Δημοκρατίες. Ωστόσο οι πράξεις τους δείχνουν ότι θέλουν να κάνουν αισθητή την παρουσία τους πολύ κοντά στην Μόσχα, και είναι ξεκάθαρο ότι η ισχυρή Ρωσία αντιδρά σε αυτό». Πιστεύει, άραγε, κανείς ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος θέλει μια Εκκλησία μακριά από τις «πολιτικές παρεμβάσεις» ή ότι δεν είναι δορυφόρος της Μόσχας; Μάλλον πρέπει να προβληματιστεί σοβαρά ο ίδιος για το αν γράφοντας αυτά που γράφει σώζει την ψυχή του… Αυτός που έλεγε κάποτε ότι "γεννήθηκα Σέρβος και θα πεθάνω Ρωμιός", φαίνεται πως θα πεθάνει Μοσχοβίτης.
  24. ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/
  25. Књига Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику, аутора Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, биће представљена на Међународном сајму књига, 64. по реду, у Београду. Дело је објављено у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Поводом предстојећег представљања докторске дисертације Епископа бачког г. Иринеја, гост Радио-Беседе био је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија ће бити емитована у среду, 23. октобра 2019. године у 14 часова, као и у четвртак, 24. октобра, од 13 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...