Претражи Живе Речи Утехе

Извор:http://www.pravoslavie.ru/120284.html У писму Васељенском патријарху упућеном 30. марта, архиепископ Тиране и све Албаније г. Атанасије, један од најугледнијих савремених богослова, поновио је став да решавање украјинског раскола на начин спроведен од Цариграда, не одговара дејству Светог Духа кроз предање Цркве. Главна теза архиепископа Атанасија јесте да се не могу прихватити рукоположења од стране одлучених расколника, без претходног покајања и хиротесије (прерукоположења) при чему им се, аналогно историјским примерима одређује нови степен у Цркви и место пребивања. Архиепископ Атанасије посебно анализира превазилажење мелатијанског раскола у Александријској цркви четвртог века, на који се у претходном одговору Албанској цркви позвала Цариградска патријаршија. Блажењејши Атанасије показује у свом писму да су ствари тада текле управо другачије него што их представља сада Цариград, док у савременом случају немамо никакву потврду да је анатемисани Филарет Дионисенко поднео икакво покајање. Упркос томе, одлуком Синода Васељенске патријаршије примљен је у Цркву а и даље се представља као "патријарх кијевски". Даље, архиепископ Атанасије одговара патријарху Вартоломеју да се не може правити никаква паралела између "ПЦУ" и сједињења Руске заграничне цркве са Московском патријаршијом, или превазилажења бугарског раскола деведесетих година. View full Странице

Дана 13. марта 2017. године, у амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду, на позив Студентског парламента ПБФ-а и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке, одражао је предавање епископ Г. Атанасије Јевтић, умировљени херцеговачки, професор-емеритус Православног богословског факултета Универзитета у Београду, на тему Икономија и Теологија. View full Странице

Хришћански живот у породици је живот по узору на Триипостасно Божанство. Породица, као заједница личности, представља сједињавање у пуноћи љубави Свете Тројице, у Којој три Лица чувају своју Ипостас, не нарушавајући међусобно јединство, чинећи једну нераздјељиву природу Три Лица. Позната синтагма „Један у Тројици и Тројица у Једном“ у потпуности изражава све финесе односа Тројичнога Бога, представљајући модел за сваку истинску породицу. Како догма обликује начин мишљења и понашања човјека, православни односи човјека у породици се не тичу само очувања личности, него и њене реализације у породичном савезу љубави, гдје неколико чланова представља једно тијело, неодвојиво и нераздјељиво. Према заједничком мишљењу светих отаца, нарушење јединства међу људима се објашњава растројством личности појединачног човјека, изобличењем иконе Божије и својствене јој љепоте – што човјека доводи до индивидуализма, изоловања и других тужних посљедица. Као исход пада долазе страсти, које су болест наше природе, стални и подмукли непријатељ нашег спасења. Сваки човјек, ма гдје се налазио, стоји пред тим тврдим зидинама страсти, које треба да савлада, како би могао ући у општење љубави са живим Богом и Творцем својим, а такође и са људима, његовом сабраћом и иконама Божијим. Нарочито је важно то спроводити у породици, гдје односи треба да су блиски толико да она бива једно сједињено тијело, које носи све тешкоће као један човјек. Светитељи наше Цркве, благодарећи свом искуству и мудрости у Богу, а прије свега из искуства светог живота Христовог на земљи, дијеле страсти на три рода. Тим страстима је, као оружјем, ђаво кушао Господа нашега када је постио у пустињи. Због тога се те страсти сматрају главним. Да оне не чине пун круг ђаволских искушења, ђаво не би био у потпуности побијеђен и разоружан. То су таштина, самољубље и сластољубље. Циљ ових страсти је разрушити све; почињу од нас и шире се на оне који нас окружују, на нашу породицу и удаљавају нас од Бога нашег и Спаситеља. Таштина, егоизам – то је извор и коријен нашег изобличеног стања послије гријехопада. Таштина осљепљује ум и истјерује свјетлост Бога, гурајући човјека у страшне грешке. Она у нама дјелује као смртоносно пијанство, које нас своди у бездан несреће. Таштина није способна да види истину, живи у лажним свијетовима, створеним нашом обољелом самољубивом фантазијом. Та страст се исцјељује у породици кроз уздржање, трпљење и прихватање савјета другог човјека. Када се човјек не задовољава сопственим судовима и рјешењима, већ се смирава и прихвата мишљење других, онда бива ослобођен свеза егоизма и улази у пространство смирења, пространство слободе. Смирење – то је оно чиме је испуњено срце Христово, и њему је кротост увијек сапутник. Те двије врлине, смирење и кротост, неопходни су носачи који дају потпору здању породице, које треба да издржи спољашње и унутрашње буре и невоље. У кругу породице, гдје су тјелесни и духовни узраст чланова различити, као што се разликују и њихова расположења и стања, кротост представља обједињујуће средство. Управо она води ка зрелости и савршенству. Сљедећа страст, која се рађа из претходне, је самољубље. То је неразумна љубав према себи, обожавање сопственог „ја“, које вапи да се све врти око наших сопствених задовољстава и жеља. Самољубље је крајњи индивидуализам који разара било које односе, усљед тога што човјек није способан себи да каже „не“. Самољубље рађа бунт и самовољу, што често води распаду породице. Ако је мјерило свих дјелања и осјећања наша сопствена персона, наше лично задовољство и удобност, онда нам постаје јасан узрок многих развода под истим изговором: он ми не одговара, не свиђа ми се, он ме не разумије, ми нијесмо слични. Самољубље нас чини ригидним и хладним, слијепим и безосјећајним. Због стремљења ка задовољењу својих хирова, остајемо равнодушни према свему што се дешава, не размишљајући какве трауме могу бити нанијете осталим члановима породице, нарочито дјеци. Сагласно светим оцима, средство против самољубља је несебична љубав. Љубав не мисли сама, за учитеља има Христа, који је „дао Себе за живот свијета“ (Јн 6,51). Љубав – то је одрицање од себе, смиравање и опоравак своје личности. Љубав је главно и здраво кретање душе. Свакако, да бисмо се могли одрећи себе, смирити и испунити се животом, љубав треба да је усмјерена најприје ка Богу, а кроз Бога и ка човјеку и свој творевини. Члановима породице је неопходан живот у Христу да би схватили у чему је истински смисао љубави, гдје она почиње и шта може достићи, како је правилно развијати да би била чиста, лишена болесних осјећања и индивидуализма. Трећа је страст, повезана са претходним страстима као најјача карика – сластољубље. Обично се пројављује као одбацивање било ког вида марљивости, напора и одрицања за добро других, али и као уздизање у апсолут и обоготворавање наслађивања. Узроци сластољубља имају коријен у душевној болести послије гријехопада и у помрачењу ума удаљеног од Бога, што има утицај на тијело човјеково, које је храм Духа Светога и један од драгоцјених удова Исуса Христа. Сластољубље за главни циљ и смисао брака, а и цијелог живота, има наслађивање, из кога исходи све понашање човјеково. Оно лишава човјека општења, јер га тјера да на другог гледа као на ствар. Сластољубље тјера човјека да придаје значај спољашњем, а не унутрашњем, усљед чега човјек развија осјећај сталног незадовољства и незаситости. Ако сластољубље господари у човјеку, оно га чини својим робом и заробљеником и гура га на путеве лишене благослова Божијег и истинске слободе Цркве, чиме наноси смртоносни ударац породичним везама неразградиве и аутентичне љубави и разара све што је племенито. Противотров за ову болест душе је трудољубље, спремност на борбу и стицање сваке врлине. Сама наша Црква, која је духовна болница, усмјерена је ка подвигу и труду, што води човјека у правилан однос према стварима, а што је, према Светом Максиму Исповиједнику, неопходан услов за исправно расуђивање по духовним питањима. Трудољубље, подвиг и прије свега љубав и божански огањ преображавају страсног човјека, освештавају кретања његове душе и тијела. Тако се ослобађа ум човјеков и почиње исправно да расуђује о стварима, води тијело ка освештању и цјеломудрију, што човјека задржава на висини нивоа иконе Божије, а задржава га и на путу ка његовом циљу – уподобљења Богу. Ове три велике страсти муче сваког човјека, како у монаштву, тако и у браку и породици, помоћу разног оружја и различитих метода, али са једним циљем: онемогућити човјека да се нађе на путу спасења и освештања његовог живота. Свети Јован Златоуст нас позива: „Начини дом свој Црквом“. Породица, као домаћа Црква, представља мјесто духовног лијечења страсти. Такву улогу у Православљу има и општежитељни манастир. Заједнички живот, заједнички боравак, супружништво и општење унутар домаће Цркве глачају храпавости карактера, шире ускост срца и уче томе да се, без љубави и узрастања у Христу, породични живот заснива на крхком и климавом темељу и у било ком моменту може да се сруши. Свети Јован Златоуст назива породицу ареном, мјестом борбе и провјера. И заиста, у породици је дуг и далек пут са провјерама, искушењима и неподношљивим тугама; како је не би потопили таласи овог свијета, неопходно је да за своју основу има тврди камен, који је Христос и Његова Црква. Тајна породице и брака је велика у односу ка Христу и Цркви (Еф 5, 32). Господ је унизио себе, постао Човјек и од тада брине о Цркви и његује је као Небески Женик, остајући њена вјечна Глава. Цркве без Христа не може бити и Христос не даје ван Цркве њене Тајне човјеку. И у породици нико не може живјети без другог. Домаћа Црква не може бити саздана, ако глава породице није Христос. Господ по своме благовољењу жели спасење и обожење сваког човјека. То је крајњи циљ свег нашег живота. Самим тим, ни породица ни монаштво нијесу циљ, већ средство за наше спасење. Све форме живота су краткорочне, пролазне и процјењују се у односу на то да ли нас воде или не у Царство Божије. Ако породица не води ка Христу, онда су сви њени успјеси привремени, слаби и осуђени на смрт, а и сама породица, као начин живота овог вијека. Породица достиже своје циљеве не кроз свјетовне успјехе својих чланова, као ни својим непрекидним постојањем до краја, већ кроз освештање и обожење својих чланова. Било која друга процјена породице, према свјетским и људским критеријумима, неправедна је и невјероватно ограничено суди о њеним могућностима. Савремени светитељ монах Светогорац, је говорио: „Када бивамо научени да превазиђемо свој егоизам, постајемо истински чланови своје породице; а поставши истински чланови своје породице кроз превазилажење егоизма, постаћемо чланови цијеле породице Адамове и моћи ћемо да се молимо Богу за цио свијет“. А то није ништа друго, већ зацарење Духа Светог у нашем срцу. Ако хоћемо да се свијет исправи, хајде за почетак да исправимо себе и наше породице. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря View full Странице

Уобичајено човјек има циљеве, велике или мале, далеке или блиске, оне који могу бити достигнути у најближој будућности, или сасвим безначајне. Али, постоје и људи који у животу немају циљеве. Свакако, сматра се да је човјек створен како би имао циљ. Због чега је тако? Због тога што вјерујемо и читамо у Светом Писму, да је човјека Бог створио; а ми знамо да Бог не чини нешто случајно, те ни човјека није створио случајно и човјек се није тек тако појавио на овом свијету. Оно што Бог чини је савршено, и у замисли и у отјелотворењу, савршено је у своме циљу. Сва дјела Божија су савршена. И човјек, који је најсавршеније створење Божије, има циљ и разлог због којег је створен. Свети Оци казују да прва духовна искуства човјек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када послије очишћења он прелази на сљедећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човјека схватање разлога постојања бића, те човјек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свијет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човјеку да схвати како га Бог воли. Доживјевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човјека. Као богати отац који, волећи своје драгоцјено дијете, гради му најљепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмјерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човјека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човјеку да разумије и осјети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човјеку“. Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човјека, размислите онда са каквим циљем је створен човјек, који је најсавршенија твар и вијенац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свијет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега свијета је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човјеку да спозна Творца, у обожењу твари, човјека, кроз познање Бога, нашег Оца. Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човјеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осјећај, није врт у који доспијеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али прије свега – Царство Божије. Ако човјек то не схвати и умјесто да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко. Бог је створио човјека по лику Своме и подобију. Али је човјек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповијест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човјек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и гријехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), посљедица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те ријечи), осјећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човјека свједочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дјела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човјеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год гријешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе. Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо гдје заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посвједочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нијесу радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успјели да достигну такве висине. Када човјек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дјела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и дјелали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нијесу узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увијек био пред њима. Човјек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да сљедује за главним он се опоравља и у здравом стању дјела уравнотежено. Када успијевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије. Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смијемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено. Циљ често може бити веома лијеп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увијек обмањује и разочарава. Таква је природа човјекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човјек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умријети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко вријеме, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и тјелесне ствари. Све то замара човјека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човјек добија одмор само у ономе што је истинито и вјечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човјеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелијепо било. Бог нас, пак, никад не умара. Због тога Бог хоће да се сјединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, дјеца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лијепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали прије наше смрти. Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне посљедице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, дјеце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање. Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најприје искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпјећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живјећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успијемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш повјерење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осјећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря View full Странице

Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати. У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа. Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету. Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега. Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом. Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка? У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог. Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога! Извор: Пријатељ Божји View full Странице

У наше вријеме сусрећемо се са питањима и проблемима које раније људи нијесу имали. Није било појава попут глобализације, није било ни уједињене Европе, ни масовних миграција, ни мултилингвизма. Свега тога није било због услова тога времена. Тада су постојале јереси, непријатељи Цркве, бивало је и миграције, али у другом облику. Данас је свако од нас призван на формирање сопственог односа према свему овоме. Какав треба да је наш однос, као православних хришћана, према свим тим појавама и процесима? Позвани смо да проповиједамо: да сваки народ треба да поштује религиозна вјеровања и традиције других народа, да људима не треба судити по религији, по боји њихове коже, по полу, и не смијемо бити категорични: човјек је, сам за себе, велика вриједност. Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња. Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе. Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим. Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“. Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“. Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога. Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе. Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања. Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи. Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази. Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге. Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря View full Странице

Епископ Атанасије (Акунда), епархијски архијереј Кисуму-а и све Западне Кеније Александријске Патријаршије, упокојио се у болници Светог Винсента у Вустеру, у Масачустсу, САД, након што се борио са тешком болешћу. Вјечнаја памјат! Епископ Атанасије (Амос Акунда Масаба), кисумски и западнокенијски, рођен је у западној Кенији. Завршио је основну школу и католичку гимназији, као и Богословију „Макарије III“ у Најробију , да би студирао богословље на Богословској академији Часног крста у САД. Он је такође доктор теологије са државног универзитета Јужне Африке. За ђакона је рукоположен 12. априла 1998. године од стране митрополита зимбабвеанског Серафима, а за презвитера 25. јула 2002. од истог архијереја а сада као митрополита Јоханесбурга и Преторије. Рукопроизведен је за архимандрита 18. јануара 2010. године од стране митрополита Јоханесбурга и Преторије Дамаскина. Служио је у Кенијској митрополији, Бостонској митрополији, у САД и у мисијама Јужне Африке. Био је и предавач литургике, патрологије, културологије, антропологији и екуменизма у патријаршијској Богословији „Макарије III“ у Кенији. Члан је Удружења теолошких установа источне Африке. Дана 24. новембра 2015. године, на предлог Његовог Блаженства Теодора II, патријарха александријског, изабран је за епископа новоосноване Епархије за Кисуму и Западну Кенију. Хиротонисан је 6. децембра 2015. године. http://www.spc.rs/sr/upokojio_se_episkop_kenijski_atanasije