Претражи Живе Речи Утехе

Вашој пажњи препоручујемо: Преглед посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији тимочкој и свечаности поводом седме годишњице архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Историјска посета Патријарха српског г. Порфирија Епархији тимочкој Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Патријарх Порфирије у Доњем Милановцу: Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће Торжествено прослављена седма годишњица архијерејског служења Епископа Илариона Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Катихета Бранислав Илић за Радио "Слово љубве": Епископ тимочки Иларион се труди да служи „најмањој браћи Његовој” (Мт 25, 40) Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Епископ Иларион је своје биће уткао у биће Цркве, а љубављу и нас призива на свецело служење Цркви Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свету Литургију, на празник Преподобног Антонија Кијево-Печерског, 23. јула 2021. године, у Подворју СПЦ у Москви, служио је Епископ моравички Антоније уз саслужење архимандрита Александра (Котова), архимандрита Модеста (Володкина), јереја Олега Вишинског, јереја Анатолија Саливончика и ђакона Владислава Соколова. Повезана вест: Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија Након сугубе јектеније, провозглашена је прозба о новопрестављеном архимандриту Методију, сабрату чувеног Валамског манастира. Одмах по завршетку Свете Литургије, високопреподобни архимандрит Александар је, у име свештенства и парохијана храма Светих апостола Петра и Павла, честитао Владици Антонију његов данашњи јубилеј: 15-годишњицу од архијерејске хиротоније и 51. рођендан. Владика Антоније је затим одржао пригодну беседу, заблагодаривши свештенству и парохијанима храма Светих апостола на искреним честиткама. Свештенство и парохијани храма Светих апостола Петра и Павла (Подворје СПЦ у Москви), од свег срца поздрављају свог архипастира, желећи му свако добро од Господа у његовом даљем продотворном раду, на општу корист своје Свете Цркве! На многаја и благаја љета! Извор: Подворје СПЦ у Москви

Епископ моравички Антоније (Пантелић): рођен је 23. јула 1970. године у Ваљеву (Србија), од оца +Радована и мајке Јелке (рођене Милићевић). Основну школу (Илија Бирчанин) је завршио у Причевићу код Ваљева, након чега (као клирик Епархије жичке) уписује богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије, замонашио га је (у чин мале схиме) 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). У чин јерођакона рукоположен је у манастиру Жичи у храму Вазнесења Господњег 1989. године, а у чин јермонаха 5. јануара 1991. године у храму Светог Саве у манастиру Жичи, такође епископ жички Стефан (Боца). Године 1992, на предлог епископа жичког Стефана (Боце), а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент генерације, био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије (од 31. маја 1996. године), јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије (1996. године), унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија (августа месеца 2000. године) за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске, и то као сабрат манастира Добруна код Вишеграда. Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела (на Божић 2001. године). На предлог патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао (јануара 2002. године) протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај (Мрђа) је 17. марта 2002. године, у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабро-босанског Николаја и митрополита верејског Евгенија (Руска Православна Црква), као и епископа: шабачког Лаврентија, зворничко-тузланског Василија, банатског Никанора, бачког Иринеја, осечко-пољског и барањског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Филарета, далматинског Фотија, полошко-повардарског Јоакима, будимљанско-никшићког Јоаникија, горњокарловачког Герасима, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија. У препуном храму Саборне цркве у Београду, поред архијереја је саслуживало и преко 30 јеромонаха, јерођакона и свештеника из Српске и Руске Православне Цркве. Светој архијерејској Литургији присуствовало је више стотина верника, као и многе званице. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской православной церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, Епископ Антоније предаје на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова (редовна седница од 16. јула 2018. године), Епископ Антоније је постављен за Декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви. Докторску дисертацију, под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”), успешно је одбранио 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Ризница литургијског богословља и живота: Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Са радошћу обавештавамо верни народ, драге парохијане и суграђане, те све поклонике наше Заветне светиње, да су главни радови на унутрашњем уређењу Спомен-Храма Светог Саве приведени крају. Након трогодишње паузе у централном делу Храма биће служена Божанствена Литургија - саопштено је из Храма Светог Саве. У саопштењу су позвали вернике да Божић 2020. (2021.) године Господње дочекамо сабрани у једном од највећих православних храмова на свету, Храма који је понос целог српског и свеколиког православног рода. У Храму Светог Саве биће служене две Литургије. - Поноћну Литургију са почетком у 00:00 часова, служиће Његово Преосвештенство Епископ ремезијански господин Стефан, уз саслужење свештенства Храма Светог Саве. - Божићну Литургију са почетком у 09:00 часова, служиће Његово Високопреосвештенство Митрополит даборбосански и Местобљуститељ патријарашког трона господин Хризостом. Извор: Телевизија Храм

Празник Покрова Пресвете Богородице, славе свештеног Покровског манастира у Смедјериду, сабрао је све свештенослужитеље Српске Православне Цркве са простора Краљевине Шведске. Светим литургијским слављем прослављена је Пресвета Богородица која својим светим омофором бди над том светом обитељи и Епархијом британско-скандинавском. Велики повод сабрања свештенослужитеља и народа Божјег била и прослава јубилеја 30-годишњег архијерејског свештенослужења Његовог Преосвештенства Епископа британско-скандинавског г. Доситеја. Светом Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство умировљени Епископ канадски г. Георгије, док је саслуживао Преосвећени Владика г. Доситеј са сословијем свештенослужитеља Епископије британско-скандинавске. -Пресвета Богородица је извор милосрђа роду људскоме. Благодарећи Богу што нас је много пута препуштао покрову своје Свете Мајке с љубављу њЊј припадамо и молимо се да нас избави од свакога зла и надаље штити својим часним омофором, беседио је владика Георгије који је нагласио да је почаствован тиме што учествује у прослави значајног јубилеја владике Доситеја чији је самопрегоран рад на њиви Господњој сим адобро познат. Свештенослужитељи из архијерејског намесништва скандинавског даривали су епископа Доситеја архијерејском панагијом и одеждом. Архијерејски намесник скандинавски протојереј-ставрофор Душан Раковић је том приликом у име свих свештенослужитеља заблагодарио духовном оцу и архипастиру што већ три деценије мудро, скромно, пожртвовано и са много очинске љубави и стрпљења управља бродом Цркве Христове у Скандинавији. Владика Доситеј је заблагодарио Богу што је удостојен да баш на просторима славне Краљевине Шведске служи Олтару Бога Живога и што је сваки досадашњи труд подржан трудом и ангажовањем његових сарадника свештенослужитеља Епархије британско-скандинавске. Три деценије архијерејске службе владике Доситеја | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

Светом архијерејском Литургијом у придворном параклису Светих четрдесет мученика севастијских у Краљеву, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин прославио је празник Светих врача Козме и Дамјана, обележивши притом 28 година епископске хиротоније. Његово Преосвештенство Епископ жички Господин др Јустин (Стефановић) рођен је 26. маја 1955. године у Чачку, од оца Станислава у монаштву Нектарија и мајке Данице у монаштву Христине, добивши на крштењу име Мирослав. Основну и средњу школу, као и Економски факултет студирао у Београду. Свој монашки живот започиње 1980. године у манастиру Црна Река, где прима монашки постриг 1983. године од Епископа рашко-призренског Павла, потоњег Патријарха српског. Упоредо са манастирским послушањима уписује Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду и дипломира на њему 1987. године. У Атини завршава постдипломске студије на Богословском факултету Атинског Универзитета. Године 1991. постаје игуман манастира Црна Река. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 27. маја 1992. године изабран је за викарног Епископа хвостанског и постављен за заменика оболелом Епископу тимочком г. Милутину, са свим правима и дужностима епархијског архијереја. Хиротонија је обављена у манастиру Сопоћани на дан Светих врача Козме и Дамјана 14. јула 1992. године. Хиротонију је извршио Патријарх српски Павле, уз саслужење великог броја архијереја. Неуморно ради на обнови црквеног и монашког живота у Тимочкој епархији. Три пута је биран за члана Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Учесник је многих домаћих и међународних богословских и научних скупова, конгреса и симпосиона. Преводи и објављује са грчког језика богословске текстове и научне радове. Више од три деценије бави се уметношћу – израдом дуборезних крстова и дрворезбарењем. Своја уметничка дела излагао је на више колективних и самосталних изложби. Једна од њих је изложба Савремена православна уметност у галерији Примењене уметности 1995. године у Београду. Поводом прославе јубилеја – двадесет година његовог архипастирског служења у Тимочкој епархији, своја уметничка дела Епископ Јустин представио је и на самосталној изложби под називом “Сила Часног Крста“ у Народном Музеју у Зајечару 29. септембра 2012. године. Иста изложбена поставка приказана је у галерији “Стеван Мокрањац“, 27. јануара 2012. године у Неготину, као и у Етнографском музеју у Београду 22. маја 2014. године, отворена под насловом “Дрво живота”. Затим је у току 2014. године изложба приказана у Народном музеју у Краљеву, Чачку и Ужицу. Дана 25. марта 2014. године Његово Преосвештенство Епископ Јустин одбранио је магистарску дисертацију на тему Покајање по учењу Апостолских отаца. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2014. године изабран је за Епископа жичког. На Православном богословском факултету Свети Василије Острошки у Фочи Епископ је 23. новембра 2017. године успешно одбранио докторску дисертацију на тему „Могућност примене покајне праксе ране Цркве у савременом добу“ . За свој дугогодишњи рад, као епархијски архијереј, добио је многа црквена и друштвена признања међу којима и звање почасног грађанина града Зајечара, додељено 2006. године. * * * Светом архијерејском Литургијом у придворном параклису Светих четрдесет мученика севастијских у Краљеву, Преосвећени Епископ жички г. Јустин је прославио празник Светих врача Козме и Дамјана обележивши притом 28 година епископске хиротоније, као и имендан архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО Епархије жичке. Извор: Епархија жичка

Поводом 30 година од хиротоније Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја уредништво портала Поуке.орг упућује речи молитвене честитке: Господ Исус Христос – Пастиреначалник (Јн. 10, 14) у архијерејско служење призвао је Преосвећеног Владику Иринеја у временима нарочито изазовним не само за Српску Цркву, већ и за Православну Цркву по свој Васељени. Пуних тридесет година тихо, молитвено, са пуно жртвене и христолике љубави предстојатељ Цркве Божије у Епархији бачкој проповеда и својим богоугодним животом сведочи реч љубави Божије. Носећи архијерејски омофор владика Иринеј носи бреме једног времена, достојно води верни народ путем који су пропутиле велике и свете личности из рода нашега. Молимо се Господу нашем, Човекољубцу и истинском Дародавцу свих добара, да Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. др Иринеју подари крепко здравље, испуњено духовним даровима, с молитвеним жељама да послужи Светој Цркви Православној на многаја и благаја љета. На крају прилога у част преданог и плодоносног тридесетогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо: Преосвештеном и високодостојном Господину Иринеју, Божијом милошћу Православном Епископу новосадском и бачком, сомборском, сегединском и јегарском. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!

Благодарећи Острог ТВ студију на нашем порталу сте пратили директан пренос свете архијерејске Литургије коју је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх јерусалимски обележио 15-годишњицу архијерејске хиротоније. Теофила III Његово Блаженство Теофило III, патријарх Светога града Јерусалима и све Палестине (на крштењу Илија Јанопулос), рођен је у месту Гаргалианис у области Трифилија-Месинија 1952. година. У Јерусалим је дошао у јулу 1964. и уписао се за ученика Патријаршијске школе, коју је завршио 1970. г. Замонашен је 28. јуна 1970. и добио име Теофило; замонашио га је ондашњи патријарх јерусалимски Венедикт у Јерусалиму. На основу одлуке Свештеног Синода ове Свете Цркве, он је 1. јула 1970. рукоположен за јерођакона на Голготи од стране архиепископа јорданског Василија, и богослужио је у цркви Васкрсења Христовог. Касније је био патријархов ђакон, да би 1. јула 1975. г. био рукоположен за јеромонаха на Светој Голготи од стране јерапољског архиепископа Диодора. На основу Синодске одлуке од 27. фебруара 1975, послат је у Атину на студије на Богословском факултету. У звање архимандрита рукопроизведен је 21. фебруара 1978. године. Окончавши своје студије, вратио се у Јерусалим и био је постављен за главног секретара Секретаријата Патријаршије, као и за предавача у Патријаршијској школи и духовника свештеног манастира Светог Харалампија 12. октобра 1979. године. Радио је и као члан уредништва часописа „Нови Сион“. У Енглеску је послан 22. децембра 1981. г. ради постдипломских студија на Дарамском универзитету. Успешно окончавши ове студије, вратио се у Јерусалим и бива постављен за секретара Светог и Свештеног Синода (12. августа 1986), с тим што је био надлежан за издавачку и информативну делатност Патријаршије. Од 31. октобра 1986. године он је представник Јерусалимске Патријаршије у Централном одбору Светског савета Цркава и учествовао је у 7. скупштини ССЦ у Канбери, у Аустралији. Од 1991. до 1996. служао је као игуман у Кани Галилејској. Године 1997. изабран је за члана Правног одбора своје Цркве. 27. септембра 2000. почео је да ради у Светом и Свештеном Синоду. У септембру 2001. постављен је за представника своје Цркве при Московској Патријаршији, а од 2004. он богослужи у цркви Васкрсења Христовог. За таворског Архиепископа изабран је 14. фебруара 2005. године, а 9/22. августа 2005. једногласно је изабран за Патријарха древне Јерусалимске Патријаршије. Наредног дана је устоличен у цркви Васкрсења Христовог у присуству представника свих помесних православних Цркава, као и владе Јордана и Палестинске управе, а нарочито председника Републике Грчке Каролоса Папуљаса. Патријарх Теофило је настојао на учешћу своје Цркве у међуправославним, међухришћанским и међурелигијским састанцима, посебно радећи на очувању црквеног поретка и свештених канона свете Цркве и јачању међународног права и улоге Јерусалимске Цркве. Неговао је односе са Светским саветом Цркава и Блискоисточним саветом Цркава. У октобру 2007, на позив америчке владе, учествовао је у Вашингтону у симпосиону на тему „Саветовање религијских установа Свете земље“ у циљу неговања политичког помирења у Светој Земљи. Држао је предавања на научним семинарима и конференцијама у Јерусалиму и другде. На позив Европског парламента, Његово Блаженство Теофило III отпутовао је у Брисел у септембру 2008. године да пред фукционерима Европске заједнице и Европског савета изложи проблеме са којима се суочава Црква у Светој земљи. У октобру исте године учествовао је у сабрању предстојатеља свих помесних православних Цркава у Васељенској Патријаршији у Цариграду. Учествовао је и у Свеправославном сабору на Криту у јуну 2016. године. Српску Православну Цркву је посетио поводом освећења цркве у Бару. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Блаженство патријарх Великог града Антиохије и свег Истока Јован богослужбено је обележио 24. јануараа 2020. године 25-годишњицу своје архијерејске хиротоније. Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија). На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна. На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања. Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну. Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији. Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија. Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска. По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у Саборном храму Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“. Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе. Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост патријарх бугарски Неофит прославио је богослужбено 34 године своје архијерејске службе, 8. децембра 2019. године. Нови бугарски патријарх, на крштењу Симеон Николов Димитров, рођен је 15. октобра 1945. у Софији. Софијску духовну семинарију је завршио 1965. да би од 1967. до 1971. студирао на Духовној академији Светог Климента Охридског у Софији. О јесени 1971. до 1973. године провео је на богословској специјализацији при катедри „Црквено певање“ на Московској духовној академији, да би од 1. септембра 1973. био предавач црквеног појања и диригент студентског хора на Духовној академији у Софији. У Тројанском манастиру је пострижен у монашки чин 3. августа 1975. кад је добио име Неофит. Чин монашења савршио је лично блаженопочивши патријарх Максим. Патријарх Максим је рукоположио монаха Неофита у јерођаконски и јеромонашки чин у Саборној цркви Свете Недеље у Софији 1976. године. Почев од 1975. он је диригент Свештеничког хора, а од 1977. он је виши предавач источно-црквеног појања и богослужбене праксе на Софијској духовној академији. У тој служби остаје до 1980. године. У чин архимандрита произведен је у софијској Саборној цркви 21. новембра 1977. године. За викарног епископа Митрополита софијског с титулом Левкијски хиротонисан је 8. децембра 1985. у патријаршијској катедрали Светог Александра Невског. Почев од 1. децембра 1989. године епископ Неофит је ректор Софијске духовне академије, а 15. јула 1991. изабран је за првог декана Богословског факултета од како је 1. јула те године ова висока богословска школа враћена у састав Софијског универзитета. На овом положају је остао до јануара1992. године. Наиме, од 27. јануара 1992. епископ Неофит је главни секретар Светог Синода. За Митрополита доростолског и червенског изабран је 27. марта 1994. године, а канонски је устоличен 3. априла. Међутим, одлуком Петог црквено-народног сабора од 17. децембра 2001. године Доростоло-червенска епархија је подељена на Русенску (град Русе на Дунаву) и Доростолску епархију, па је митрополит Неофит остао на Русенској митрополији, с тим да врши дужност администратора новоосноване Доростолске митрополије. Као Митрополит русенски обављао је дужност председника синодалне Просветне комисије. За Патријарха Бугарске Православне Цркве изабран је 24. фебруара 2013. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Блаженство Растислав, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, 18. новембра 2019. г. молитвено је обележио седам година своје архијерејске службе. Растислав или Ростислав, познат и као Свети Растислав, био је други познат моравски владар (846-880.г.). На његов предлог, византијски цар Михаило III послао је 863. г. двојицу браће Кирила и Методија у Моравску ради проповедања православне вере. Растислава је ова Црква прибројала сабору светих 1994. године. Митрополит Растислав (на крштењу Растислав Гонт) рођен је 25. јануара 1978. у Снини, у Словачкој. Пошто је завршио основну школу (1992) и гимназију (1996), дипломирао је на Православном богословском факултету Прешовског универзитета 2002. г. на тему „Тајна смрти“. Провео је четири месеца на Аристотеловом универзитету у Солуну, а боравио је и у манастиру Свете Теодоре у Солуну. За јерођакона га је рукоположио блаженопочивши митрополит Николај 7. септембра 2003, а 22. септембра 2003. за јеромонаха рукоположио га је у прешевској Саборној цркви Светог Александра Невског архиепископ Хајновке, а у присуству Његовог Блаженства митрополита Николаја и архиепископа Јана. Децембра 2003. постављен је за духовника сиротишта Светог Николаја Мириклијског у месту Медзилабође. Сарађивао је са васпитачима око провођења основних хришћанских начела у животу деце која су имала духовне и менталне проблеме. Од те деце у сиротишту двоје њих је почело да студира богословље на прешевском Богословском факултету. Овде је основао омладински хор Светог Апостола Андреја 2008. године. Малу схиму је примио 6. октобра 2012. у манастиру Полагања ризе Пресвете Богородице у Комарну добивши име Растислав. Замонашио га је Преосвећени епископ Тихон, епископ Комарна. За игумана је унапређен 7. октобра 2012. године. За архиепископа прешовског хиротонисан је 18. новембра 2012. у Саборној цркви Светог Александра Невског у Прешову. Њега је Општа скупштина ове Цркве изабрала 11. јануара 2014. за предстојатеља Православне Цркве у Чешким земљама и Словачкој. Устоличен је 9. фебруара 2014. године. Блажењејши Растислав настоји да унапреди пастирски рад и ојача богослужбени живот у Цркви. Много се трудио на решавању проблема насталих после одступања са престола његовог претходника. Члан је Наставно-научног савета Православног богословског факултета Прешовског универзизета, над којим према Уредби врши канонски надзор. Иначе, због свог активног доприноса појединим црквеним догађањима, он ужива леп углед у друштву и члан је појединих организација. Одлично говори руски и грчки, а служи се српским, немачким, енглеским и пољским језиком. Извор: Инфо-служба СПЦ

Имали сте прилику да на нашем Порталу пратите директан пренос свечаног празничног бденија из Цетињског манастира. Директан пренос свете архијерејске Литургије из Цетињског манастира, а поводом празника Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског и Светог Апостола и Еванђелиста Луке, можете да пратите путем нашег портала, сутра 31. октобра, од 9. часова: ОВДЕ Благодаримо пријатељима из Васељенског Радија Светигора на техничкој могућности за директан звучни пренос торжествених празничних богослужења поводом празника великог светила и чудотворца наше Свете Цркве. Прилог приредио: Уредник насловне стране Портала Поуке.орг

Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним обележио је 4. октобра 2019. године значајну годишњицу – 38 година како је архијереј. Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену. Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру. Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991), а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981). Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године. Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња). Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије. Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској. Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епархија захумско-херцеговачка и приморска, 11. октобра 2019. лета Господњег од 20. часова, у Културном центру Требиње, организује свечану академију поводом двадесетогодишњице архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија (Дурића). Животопис Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија (Дурића) Епископ Григорије (Дурић) рођен је 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици од оца Здравка и мајке Савке рођ. Јовић. Детињство је провео у селу Планиница, где је живела његова породица, иначе пореклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера. Основну школу је завршио у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то време тако названу) школу у Варешу. Средњу богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет и потом 1989. одлази на одслужење војног рока у Загреб. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је у чин јерођакона 17. јула 1992, а у чин јеромонаха 19. августа 1992. године. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996, а архимандрит 19. августа 1997. године. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995. до 1997. био је на постдипломским студијама у Атини. На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову тадашњег Патријарха српског Павла од стране Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића), дана 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођа. Наследник је претходних јерарха ове, осам стотина година старе, епархије, од којих је први Иларион, а за њим следе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија (Јевтића). Носилац је Ордена Републике Српске (2012). Докторирао је 29. октобра 2014. године. Написао је књигу „Преко прага”, за коју је 2017. године добио Награду Кочићево перо, као и Награду Кочићева књига. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, у мају 2018. године, епископ Григорије изабран је за Епископа Епархије франкфуртске и све Немачке. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

На двадесет седму годишњицу своје хиротоније на трон Епископа врањског, дана 23. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије служио је Свету архијерејску Литургију, у манастиру Светог Прохора Пчињског. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа врањског Пахомија Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин ПАХОМИЈЕ (Гачић), Томислав (крштено име) Гачић рођен је 17. октобра 1952. године, у селу Чечави код Теслића, Република Српска - БиХ, од оца Новака и мајке Василије. Био је искушеник у манастиру Озрену и у манастиру Високим Дечанима, где је 1973. године замонашен и рукоположен у чин ђакона од Епископа рашко-призренског Господина Павла, садашњег Патријарха Српског. По завршетку богословије у Призрену, одлази 1976. године на теолошки факултет у Атину, где је дипломирао 1980. године. Исте године, рукоположен је у чин јеромонаха од Eпископа славонског Господина Емилијана у манастиру Ваведењу у Београду. После тога, две године проводи у Палестини, на Синају, у манастирима Египатске пустиње, на Светој Гори и у Јапану, на постдипломским студијама. Године 1982. долази за настојатеља манастира Бање код Прибоја на Лиму, Митрополија дабробосанска, а за настојатеља манастира Папраће у Босни, Епархија зворничко-тузланска, постављен је 1985. године, одакле је изабран за eпископа врањског 28. маја 1992. године. 23. августа 1992. године хиротонисан је и устоличен од стране Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла и више архијереја СПЦ. Српска Црква је владици Пахомију поверила на пастирствовање географски малу, али духовно веома захтевну и изазовну Епархију врањску. Ова епархија и њен дијецезан, смештени у самом срцу раскршћа тешких и опасних балканских путева, током протеклих година прошли су много тога. Политичка и економска историја овог простора и његова специфична и деликатна позиција у којој се данас налазе свима су нам познати. Оно што није у потпуности познато, а што је везано за пастирски рад Преосвећеног Пахомија, управо ове странице желе једним делом да осветле. Извор: Епархија врањска

У недељу осму по Педесетници, 11. августа 2019. године, са благословом Преосвећеног Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Темишвару служио је Преосвећени Епископ банатски г. Никанор. Саслуживало је свештенство епархија Темишварске, Будимске и Банатске у молитвеном присуству епископа Лукијана. Том приликом, Епископ банатски г. Никанор се присетио своје архијерејске хиротоније када је управо 11. августа 1985. године узведен у епископски чин. Преосвештени Владика је затим беседио о службама у Цркви Христовој а посебно о најузвишенијој – епископској служби. После свете Литургије Преосвештени Епископи Лукијан и Никанор, са свештенством, извршили су чин крштења и миропомазања младенца Уроша, сина епархијског ђакона Миодрага Јовановића из Темишвара. Епископ Никанор (Богуновић), у миру Вељко (Богуновић) је рођен у Медвеђи, Далмација, 20. августа 1952. године. Богословију Св. Три Јерарха у манастиру Крки, Далмација, завршио је 1975. године. После положеног богословског испита зрелости – матуре, замонашен је 27. августа 1975. а у чин јерођакона рукоположен је 28. августа, на дан Успења Пресвете Богородице исте године. После монашења и рукоположења, одлази на богословске студије у Загорск (Сергијев Посад), Русија, које завршава 1979. године. Рукоположен је у чин јеромонаха 1. јануара 1978. године, а потом 1981-82 одлази на постдипломске студије у Немачку. На мајском редовном заседању Светог архијерејског сабора 1985. године изабран је за Епископа хвостанског и викара Митрополита црногорско-приморског Данила. Чин архијерејске хиротоније 11. августа 1985. године, обавио је Патријарх српски Герман, уз учешће више архијереја Српске цркве. На овој дужности остаје све до избора за епископа Епархије горњо-карловачке 1991. чији је трон био упражњен смрћу епископа Симеона (Злоковића), једног од најумнијих архијереја Српске цркве. Свети архијерејски сабор 1999. године, бира га за Епископа упражњене Епархије аустралијско- новозеландске, Митрополије новограчаничке и Администратора Епархије аустралијско-новозеландске. Управљао овим епархијама све до 2003. када је изабран за Епископа упражњене Епархије банатске на ком положају се и данас налази. Долгоденствујте Преосвећени Владико на многаја и благаја љета! Извор: Српска Православна Црква

Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена. Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург. Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу. Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом. Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године. Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године. Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског. На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке. Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“. Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Епископ Герасим (Зоран) Поповић је рођен 15. фебруара 1972. у Горњем Липљу. Завршио је богословију “света Три јерарха” у манастиру Крки, а потом Московску Духовну Академију. Као ученика трећег разреда богословије замонашио га је митрополит дабробосански Николај (Мрђа). У чин ђакона рукоположен је на светог Архангела Михаила 1991, а у чин јеромонаха рукоположио га је митрополит загребачко – љубљански и све италије Јован (Павловић), 5. октобра 1998. Те године постаје игуман манастира Крка. На манастирску славу Светог Архангела, 2003. год, епископ далматински Фотије (Сладојевић) одликује га чином архимандрита. Као старешина манастира залагао се за обнову манастира, богословије у којој је и предавао од њеног обнављања 2001 године. Успео је да око себе окупи младо братство. За Епископа горњокарловачког хиротонисан је 25. јула 2004. г., а рукоположење је извршио Његова Светост Патријарх српски Г. Павле у манастиру Гомирје. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу је добио име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Долгоденствуј, Свјатјејшиј Владико!

Свјатјејши патријарх Кирил овим поводом, између осталог, пише „Примајући благодат епископства, Ви сте се прибројали великом Сабору апостолских прејемника, који као сарадници Бога (1 Коринћанима 3,9) предају људима Његове спаноносне дарове. Као предстојатељ Српске Православне Цркве Ви сте на данашњи дан, на празник бесребреника Козме и Дамјана, постали и један од најстаријих њених архијереја. Мудрост и непоколебива чврстина у држањуу канонских норми придали су Вам високи ауторитет у целом православном свету. Oвог за Вас свечаног дана молитвено желим Вашој Светости јачање духовних и телесних сила и изобилну помоћ Пастиреначалника Господа у веома напорној патријарашкој служби,“ истиче се у поруци Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила. Извор: Српска Православна Црква

Другог дана 22. Скупштине Српске Православне Цркве у Америци и прославе 800 година аутокефалности Српске Цркве, 15. јула 2019 године, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је свету архијерјску Литургију у манастиру Новој Грачаници. Желећи да достојно прославе спомен Полагања ризе Пресвете Богородице, Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници и ђакони из све три епархије Српске Православне Цркве у Америци. Одговарао је многобројни мешовити хор, чији су чланови путовали стотине миља да би учествовали на централној прослави 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве. Радост празника увеличала је и годишњица архијерејске службе владике Иринеја, који је пре тринаест година у Саборном храму у Београду хиротонисан за Епископа аустралијско-новозеландског. Светој чаши приступили су, поред служашчих, многобројни свештеници и ђакони и мноштво верног народа, посебно младих који учествују у раду Скупштине. На крају свете Литургије, владика Иринеј је поздравио све присутне и захвалио им на њиховој љубави и жртви што су учествовали на светој служби. Владика је посебно захвалио многобројним члановима хора на њиховом труду и дивном појању и честитао годишњице службе оцу Радомиру Плавшићу и јеромонаху Нектарију (Тешановићу), који су такође рукоположени на исти празник. Долгоденствуј, драги Владико, на многа и блага лета! Извор: Српска Православна Црква

Данас, 4. јула 2019. лета Господњег на празник Преподобне Анастасије српске, навршило се петнаест година архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића). Поводом овог јубилеја доносимо кратку биографију преосвећеног Владике, приступну беседу на дан хиротоније, 4. јула 2004. године, као и звучни запис интервјуа са Владиком Јованом који је водио катихета Бранислав Илић. Кратак животопис Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић) у свету Младен, родио се од оца Радосава и мајке Зоре (девојачко Бранковић) у Мијачима код Ваљева 24. маја/6. јуна 1965. године. Богословско образовање је стицао у Београду, Петрограду и Источном Сарајеву. Побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастајући у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, прима и усваја дух ревности за Господа од авве Јустина и осталих духовника који су тада живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко време за читаву Цркву, а нарочито за Пастире. Почетком осамдесетих година XX века Промисао Божији га упућује на духовног оца Лазара (Аџића), кога ће и касније наследити на трону Игумана Острошких. Посећује Свету Земљу, Свету Гору и Јеладу. Младен, будући епископ Јован, уписује и са одличним успехом завршава Богословију Светога Саве у Београду. Потом уписује Богословске студије на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, и наставља студије у Петрограду, где са одличним успехом дипломира на тему Иконопоштовања и символике. Замонашен је на дан Светих Мироносица Марте и Марије, 4/17. јуна 1992. у Острогу, руком Епископа захумско-херцеговачког Г. Атанасија. У чин јеромонаха рукоположио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, 1995. године, у Милешеви. Митрополит црногорско-приморског Г. Амфилохије га, 2001. године, уводи у Трон Острошких Игумана. На достојанство епископског служења изабран је одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 6/19 маја 2004. године, а блаженопочивши Патријарх српски Павле га је исте године хиротонисао у Подгорици. Епископ Јован (Пурић) 12. новембра 2009. године на Филозофском факултету – Пале, Источно Сарајево, одбранио је докторску дисертацију на тему „Филозофија васпитања Св. Јована Златоуста“. Вишедеценијски рад у црквеној просвети, крунисао је на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у Београду, где је 2013. године изабран за редовног професора на катедри Теологија Иконе. Од 2013. године предавач је на мастер студијама: Химнографска ( иконографска) егзегеза Светог Писма на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Владика Јован има и више научних радова од значаја за развој библистике и иконологије и уопште богословске науке објављених у водећим домаћим часописима, са рецензијама, поседује оригинално стручно остварења, односно пројекте Света Литургија (књига + 2 ДВД – а) и серијал докумнтарних епизода под називом "Икона" који је реализован према књизи „Људско лице Бога“, а затим и неколико студија, које промовишу оригинални ерминевтички метод приликом ишчитавања Светог Писма уз помоћ химнографије и иконографије. Сценариста Богослужбеног водича (интернет верзија). Такође, руководио је научним пројектима, а има два објављена уџбеника из предмета Свето Писмо и иконологија (II година оба студијска програма) и Агиологија са химнографијом (III година оба студијска програма), и три монографије, објављене 2009. године, о личности и богословљу Светог Јована Златоуста на српском језику (објављена су 3 тома), практикум за Иконологију под називом Имена и натписи на иконама, и више радова саопштених на међународним или домаћим научним скуповима, који су сабрани у зборницима. Приступна беседа на дан хиротоније у епископски чин, 4. јула 2004. године, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драги оци, браћо и сестре Данас је Господ погледао на настројеност слуге својега, призивајући ме кроз Вашу Светост на светитељско, односно епископско служење и, сада када се све то догодило, шта уопште могу рећи? Благодарно примам речи Светог Апостола Павла: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеда се незнабожцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (I Тим. 6,20). Ове речи, дакле, прихватам као своју јеванђелску проповед или програм „Велике Тајне Побожности“ и чувања повереног ми „Залога спасења“ (1 Тим. 6,20). И шта у овом тренутку могу рећи? Да ли је лако носити немоћи свих: „Ко ослаби а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не говорим“ (II Кор. 11, 29)? Лако ли је бити обрасцем вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (I Тим. 4,12)? Да ли је лако једнога покарати, другоме запретити, трећега утешити са сваком стрпљивошћу и поуком (II Тим. 4,2)? Да ли је лако носити одговорност за паству и пастире? Познати су примери Божијих изабраника, који су због свега овога били у великој недоумици и страху. И ми с њима постављамо питање: да ли је све ово лако? Свети Апостол Павле сведочи о себи: „Сваки дан умирем, тако ми, браћо, Ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем“ (I Кор. 15,31). И заиста, истински живог свештенослужитеља јесте непрестано сагоревање, умирање до самозаборава, тешкоћа и страдања. Полаже се на мене велико бреме епископског служења, и то у врло тешко време служења Богу и роду, и зато ми Апостол Павле кроз Вашу Светост поручује. да поступам тако у свему, да би ме верни имали за образац и ауторитет у изграђивању Цркве и у делима Божанског човекољубља. Но, одакле мени „немоћном“ (II Тим. 1,7) узети и поцрпети силе и снаге за све ово? Отуда одакле их је поцрпео возљубљени ученик Христов Свети Јован Богослов. Другим речима, то значи служити Свету Службу и не занемаривати благодатни дар који је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина (I Тим. 4,14) али, увек имајући на уму речи Ап. Павла о опасности од светскога, „не упрежући се у јарам многобожаца“ (II Кор. 12,19). Све ово није лако већ тражи распетост бића и издржљивост до краја. За све ово је потребна помоћ пре свега Небеса – свих Светих, а и свих Вас – народа Божијег. Верујем и исповедам, што по речима Светог Апостола „не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога“ (II Кор. 3,5); што добар успех у служењу Богу и ближњима не зависи толико од људских могућности и достојности, колико од благодати која се у „немоћи показује савршена“ (II Кор. 12,9). Верујем и исповедам, да је полагањем Ваших Светитељских руку на мене и мени недостојноме предата благодат Апостолског прејемства, а која лечи и надопуњује сваку немоћ. Молим Вас Свети Оци, Богомудри Архипастири, браћо и сестре, да Ваше молитве учине мене искусним делатељем у Винограду Божијем који засади Десница Господња и да се не постидим пред Оним „који право управља речју Истине“ (II Тим. 2,15). Молите се Богу да ми дарује постојаност и одлучност, благост и трпљење у чему је животно искуство. На крају, свима се захваљујем: својим Оцима – учитељима, родитељима, братији и сестрама на молитвеном учешћу и на свему учињеном за мене у досадашњем животу. Пошто речи захвалности добрим људима за све што су за мене учинили не могу бити довољне, молим се Богу да достојним ношењем Епископског Крста узвратим свима њима и свима другима на љубав коју су показали. Имам још и наду да ме мој духовни Отац неће оставити без љубави, увек ме саветујући као мудри и искусан Отац. Уздајући се у подршку од свих Вас, ја смело говорим Вашој Светости и свеколикој црквеној пуноћи: „Ево слуге Господњега – нека ми буде по речи Вашој“. Амин. (текст приступне беседе доносимо са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске) Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) Звучни запис интервјуа - радио Светигора: https://svetigora.com/razgovor-sa-episkopom-dr-jovanom-puricem-od-naseg-odnosa-prema-bogosluzenju-zavisi-nas-misionarski-zivot/ НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО! Прилог приредио уредник насловне стране Портала Поуке.орг