Претражи Живе Речи Утехе

У понедељак 30. августа када наша света Црква молитвено прославља свете мученике Мирона и Патрокла, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског Г. Порфирија, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После светог евхаристијског сабрања у парохијском дому организовано је годишње сабрање вероучитељâ и катихетâ Архиепископије бeoградско-карловачке. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке г. Јован началствовао је 14. јануара 2021. године, на празник Обрезање Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и на дан када Црква слави Светог Василија Великог, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су протојереји-ставрофори Петар Лукић и Бранко Топаловић, јереји Славиша Поповић и Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић, ђакони Александар Секулић и Бранислав Јоцић, као и јерођакон Василије (Старовлах). Том приликом Преосвећни Епископ је рукопроизвео јереја Славишу Поповића у чин протојереја, г. Марка Ковачевића у чин ипођакона, а г. Вида Ерцега у чин чтеца. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско карловачке г. Јован служио је 30. децембра 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Светих мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у земунском насељу Алтини. У молитвеном присуству домаћина храмовне славе, породице Кричка, и многобројног верног народа, преосвећеноим Епископу су саслуживали архијерејски намесник протојереј-ставрофор Божа Бакајлић, протојереј Небојша Тополић, јереји Борис Савић и Анђелко Додер, протођакони Стеван Рапајић и Иван Гашић и ђакон Мирослав Митровић. Извор: Инфо-служба СПЦ

За администратора упражњене Архиепископије београдско-карловачке Свети Архијерејски Синод је изабрао Његово Преосвештенство Епископа шумадијског г. Јована у складу са чланом 70 Устава Српске Православне Цркве. Наведено је у званичном саопштењу за јавност Светог Архијерејског Синода. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке г. Јована (Младеновића) Епископ Шумадијски Господин Јован рођен је 11. септембра 1950. године у селу Добрачама код Ариља, од оца Радојка и мајке Стане, рођене Караклајић. Родитељи Владике Јована изродили су четрнаесторо деце и припадали су богомољачком покрету Владике Николаја (Велимировића). У кући Младеновића живело се строгим хришћанским животом и свако јутро и вече протицало је у заједничким молитвама. Недељни и празнични одлазак на Литургију у оближњи Светоархангелски манастир Клисуру био је обавезан за већи део породице. На позив игумана манастира Клисуре Касијана, после учешћа у Литургији на Богојављење, Јован привремено остаје у манастиру, да би потом, постао, са једанаест година, ђак-искушеник у Клисури. Пре тога, у родном селу, завршава основну школу. Након девет месеци проведених у манастиру Клисури, у децембру 1963. године прелази у манастир Студеницу. Непосредно пре тога, Епископ жички др Василије (Костић) (1961-1978) за старешину студеничке лавре поставља игумана манастира Раче Јулијана (Кнежевића) и од братстава Раче на Дрини, Вујна и Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисусри ствара нову студеничку обитељ. У студеничком братству наћи ће се и теолошки образован јеромонах Симеон (Василијевић), потоњи духовник, уз оца Јулијана, Јована (Младеновића). Уз ова два угледна духовника и уз мошти студеничких светитеља – Симеона Мироточивог, Симона монаха, Првовенчаног краља Стефана и Свету Анастасију Српску, узрастаће млади искушеник из Добрача. У периоду од 1967. до 1969. године похађа прву послератну Монашку школу Српске православне Цркве у манастиру Острогу. Свршивши ову школу с одличним успехом, одлази на одслужење војног рока у словеначки градић Випаву. Током Светле седмице 1971. године искушеник Јован бива замонашен, са истим именом, и уведен у ред свештенослужитеља: Епископ жички Василије у манастиру Студеници 24. априла искушеника Јована монаши, да би га сутрадан, 25. априла (у Недељу антипасхе) рукоположио у чин ђакона. Истовремено, постао је сабрат студеничке обитељи. Упоредо са манастирским обавезама, постаје ванредни ученик Богословије Светог Саве у Београду. Током школовања у београдској Богословији, бива 29. јула 1973. године рукоположен од владике Василија жичког у чин презвитера – јеромонаха. Следеће, 1974. године завршава Богословију у Београду са одличним успехом. Током студирања на Богословском факултету Српске православне Цркве у Београду, који уписује, по благослову Епископа жичког Василија, 1976. године и завршава у руку, слуша предавања и на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. У међувремену, био је намесник студеничког манастира и заменик игуманима Јулијану и Симеону. На једногласни предлог манастирског братства, а по одлуци Епископа жичког Стефана (Боце), уведен је у трон игумана студеничких 25. јула 1980. године. На тој дужности непрекидно ће се налазити до 1993. године, када је изабран за Епископа. Владика Стефан жички одликоваће га свим монашким чиновима, 1983. синђелским, 1986. године протосинђелским, да би 1989. године постао архимандрит. Игуман студенички Јован (Младеновић) вишеструко је, током управљања Студеницом, унапредио, како унутрашњу организацију обитељи, саображњавајући је иделаима Суденичког типика Светог Саве, тако и утицај ове Мајке свих српских цркава на шира духовна и друштвена питања – и то по угледу на немањићко време. Манастир у којем је поникла наша духовност, писменост, уметност, наука, медицина, поново постаје стециште и покровитељ српске научне и интелектуалне елите, чијим представницима је домаћин, игуман Јован, омогућено да под њеним окриљем истржују и промишљају најважнија питања културне прошлости и садашњости. Нарочито су били чести важни теолошки и научни симпосиони на којима учествују најугледнији инострани и домаћи научници. На тим темељима је током 1986. године организована и прослава осамстогодишњице постојања Студенице са више стотина хиљада учесника. Многи верски, научни и културни скупови у славу великог јубилеја првопрестолног српског манастира које организује студенички настојатељ, а били су везани за празновање и прослављање Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог, Светог Симона монаха – Првовенчаног краља српског и почетак редовног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, уверили су велики део српског народа да ће важна питања његове егзистенције, која су се у тешким политичким приликама отварала, бити много лакше решавана ако више Српска православна Црква не буде искључивана из темеља националног идентитета. То је доба када почињу пуцати обручи комунизма и атеизма у Југославији и када наш народ на Косову спознаје које га све тешкоће очекују у борби за опстанак. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве 1993. године, 25. маја, игуман студенички архимандрит Јован бива изабран за Епископа тетовског, са свим правима епархијског архијереја, да би управљао свим епархијама Српске православне Цркве у бившој југословенској републици Македонији и викара патријарха српског Павла. У Богородичиној цркви манастира Студенице еписикопску хитотонију извршио је Патријарх српски Павле 25. јула 1993. године, на празник Чудотворне иконе Богородице тројеручице Хиландарске, уз учешће двадесет пет архијереја Српске православне Цркве. И поред личног смиреног, као и разумног настојања Српске Цркве, архипастирски рад у епрхијама у Македонији због несређених политичких прилика није му омогућен. Једино је успео да у тим епархијама оснује дванаест црквених општина и да постави три свештеника. Повремено одлази у манастир Светог Прохора Пчињског, како би остварио било какав контакт са својом паством. Али је зато остао запамћен његов допринос, као Патријарховог викара, да се у та немирна политичка времена на унутрашњем плану, Црква не укуључује у актуелне световне размирице, већ да кроз поруке љубави и служења народ сједињује у Богочовеку Господу Исусу Христу наговештавајући који је истински путоказ Царству небеском. Истовремено, Владика тетовски Јован води харитативну делатност Српске Цркве и организује заживљавање народних кухиња, уз укључивање међународних хумантитарних организација (КЕК – Conference of European Churches) и наших свештеника из иностранства као што је протојереј Драшко Тодоровић из Цириха, преко којих су потребити добијали три и по хиљаде оброка дневно. Чланови Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве на мајском заседању 1994. године Епископа тетовског Јована бирају за Архијереја Западноамеричке епархије. Устоличење је у Саборном храму Светог Стефана Првовенчаног у Алхамбри (Лос Анђелес, Калифорнија) 18. септембра 1994. године извршио Патријарх српски Павле, уз учешће Митрополита средњезападноамеричког, дотадашњег администратора Западноамеричке епархије, Епископа жичког Стефана, Епископа канадског Георгија, Епископа источноамеричког Митрофана, Епископа Тихона из Америчке православне Цркве и архимандрита Јулијана Студеничког. Током осмогодишњег архипастирског деловања на трону западноамеричких Епископа, владика Јован је основао девет нових парохија и обновио и изградио цркве у Мораги, Лос Анђелесу, Џексону, Јуџину... О заслузи у заживљавању Православља у Америци сведочи и то да је Епископ Јован основао, односно под јурисдикцију Српске Цркве увео два врло угледна манастира, Светог Германа Аљаског у Платини и Светог Пајсија (Величковског) у Аризони и још три манастирска скита. Оставио је у Сједињеним Америчким Државама око шездесет монаха и монахиња, а да у њима нема ни капи европске, а камоли словенске крви и то је оно што је препородило Западноамеричку епархију. Многи свештеници и монаси из Америке и данас су духовно везани са својим бившим Владиком, кога често посећују у Шумадији. Ово монаштво данас даје активни допринос све израженијој улози Православља у духовном животу Америке. Нарочито је битна њихова издавачка делатност, јер се књиге објављене под окриљем ова два манастира сматрају врхунским делима православног богословља. На велики одјек међу верницима и у ширим богословским круговима Америке наишло је издање на енглеском језику Пролога владике Николаја (Велимировића), у преводу јеромонаха Тимотеја Тепшића, а које је штампао западноамерички Епископ Јован. У овај Епархији, Владика Јован се нарочито старао да модерна технолошка достигнућа, као што су електронски медији, карактеристична за развијена друштва, буду у функцији ширења Благе вести Господа нашега Исуса Христа. Тако је обезбедио да путем радио програма и интернет презентације пастирска православна реч буде лако доступна свим верницима на целој територији ове врло простране архидејецезе. Као Епископ западноамерички био је члан делагације Српске Цркве на освећењу обновљеног храма Христа Спаситеља у Москви. Након избора за Епископа шумадијског на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Цркве 2002. године, трећи Епископ шумадијки постаје 1. септембра исте године, када је у крагујевачкој Светоуспенској Саборној цркви устоличен од стране Епископа зворничко-тузланског Василија, администратора Шумадијске епархије. У периоду од 2004. до 2006. године био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. У пролеће 2006. године предводио је делацију Српске Цркве у посети Уједињеним нацијама и Сједињеним Америчким Државама у настојању што повољнијег разрешења статуса Косова и Метохије. По истом задатку путовао је у Брисел и Немачку. Представљао је нашу Цркву на многим важним црквеним скуповима; тако је, на пример, у новембру 2005. године био на челу делегације која је учествовала у устоличењу јерусалимског Патријарха Теофила III. Значајни су и његови мисијски боравци, у име Српске православне Цркве, у Аустралији, у пратњи Патријарха Павла, у манастиру Хиландару и међу православним верницима у Јужној Африци. Био је врло успешан домаћин и организатор прослављања тако важних јубилеја за Српску Цркву и државу, као што су двестогодишњица подизања Првог српског устанка (Орашац 2004. године), два века оснивања прве српске владе – Правитељствујушчег совјета у манастиру Вољавчи 2005. године и шестогодишњице заснивања манастира Каленића октобра 2008. године. Основно начело којег се Владика Јован држи током седмогодишњег архипастировања у Цркви Божијој у Шумадији (овај текст настаје крајем августа 2009. године) јесте служење и обнова – а не реформа – литургијског и светотајинског живота. Настоји да се Црква приближи народу Божијем, да му пренесе своје Живо предање, да му пружи правилно поимање Цркве као заједнице Бога, анђела и светитеља – људи. У том смислу, током готово свакодневног служења свете Литургије и поучавања учесника евхаристиских сабрања, залаже се да се правослана духовност међу верницима схвата у еклисиолошким димензијама, у контексту литургијског опита и искуства, који се поистовећују са евхаристијским сједињењем са Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. На идејама да монаштво није нека историјска, случајна и пролазна установа, већ да је оно дубоко искуство живота Цркве и истинска заједница која се остварује кроз Евхаристију и кроз начела подвига и послушности, Епископ Јован шумадијски унапређује и обнавља монашки живот у својој Епархији. Основао је више нових манастира, са знатним бројем нових монаха, монахиња, искушеника и искушеница, на пример Брезовац, Ћелије код Лазаревца, Прерадовац, Петковицу, Пиносаву, Манастирак, док је у многим постојећим обновио општежитељно уређење саображено древној монашкој пракси – у манастиру Светог Луке у Бошњану, Јошаници, Денковцу, Саринцу, Дивостину. Изградња и обнова цркава и других парохијских здања обавља се, током ових седам година, у готово свакој црквеној општини Епархије. Тамо где се не зида нова црква и парохијски дом, или црквена сала, поставља се нови иконостас или живопис у храму, зида капела за паљење свећа, звоник, чесма у порти... Тако је још више унапређена обимна грађевинска делатност, започета у врме предстојавања Шумадијском епархијом Владике Саве (Вуковића) (1997-2001). Владика Јован је освештао око четрдесет новизграђених и потпуно обновљених парохијских храмова. Освештавање чека више од десет потпуно завршених цркава. А за готово тридесет богомоља, од којих су неке и завршене, освештао је темеље у периоду од 2002. до 2009. године. У сваком архијерејском намесништву освештани су нови парохијски домови, црквене сале, иконостаси, зидни живописи, чесме, палионице свећа. Пратећи потребе верника, основао је ново, Лепеничко архијерејско намесништво, док је у више парохија извршио арондацију и регулацију, да би се омогућио присније однос свештенства са народом. Епископ Јован сваку канонску посету парохијама Епархије користи да истакне како ће новосаграђене цркве и домови, ако не буду испуњени народом Божијим сабраним у заједницу по љубави, ради духовног уздизања, бити само пролазни споменици гордости и сујете. Одмах након доласка у Шумадијску епархију извршио је генералну обнову Саборне цркве у Крагујевцу, а радови на довршењу новог Владичанског двора у катедралном граду Епархије и харитативно-духовно-спортског центра при крагујевачкој Богословији приводе се крају. Брига о свештеничком подмлатку такође има приоритет у архипастирском деловању Епископа Јована. То се најпре види кроз духовни надзор над радом Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу која је постала једно од најугледнијих богословских училишта у нашој помесној Цркви. Епископ, колико то могућности дозвољавају, стара се и о материјалном издржавању ове школе, нарочито последњих неколико година, када су друге црквене институције занемариле ово питање. Значјна средства Шумадијска епархија издваја и за стипендирање студената на високошколским богословским установама и сада међу клирицима има доста кандидата који су стекли највиша академска звања теолошких наука. Првојерарх Цркве Божије у Шумадији у времену од 2002. до 2009. године рукоположио је у ђаконски и презвитерски чин око седамдесет кандидата, а није занемарљив ни број искушеника и искушеница који су благословом Владике Јована примили монашки постриг. Увео је праксу духовног и практичног припремања, под личним надзором, кандидата за рукоположење. На пример, пред рукоположење обрађују поједине теме из пастирског богословља, што се показало врло делотворним за бољи рад у парохијама. У домену бриге о свештенству јесте и развијање специјалних епархијских фондова ради побољашања њиховог социјалног статуса. И вођење рачуна о достојности и богословско-духовној спремности многобројних вероучитеља у школама на подручју Епархије важан је, и чини се успешан, делокруг рада Епископа шумадијског Јована. Настављајући праксу блаженопочившег Епископа шумадијског Саве, и садашњи шумадијски архијереј придаје велику пажњу издавању и штампању богословских књига и часописа. Издавачка установа Епархије Каленић објавила је више десетина нових богословских књига, међу којима многе представљају велики допринос теолошкој науци. Обезбедио је и услове да епархијски лист Каленић несметано и редовно излази више од три деценије. Стара се и о врло успешној интернет презентацији црквеног живота у парохијама Епархије, односно богословско-пастирских поука. Радио Златоусти, који је као епархијски радио почео да емитује програм на Петровдан 2009. године, старањем и благословом Епископа Јована, имаће за циљ да на још пријемчивији и модернији начин слушаоцима пласира високе животне и етичке вредности Хришћанства. Владика Јован шумадијски познат је по врло добрим и искреним односима које успоставља са многим чиниоцима друштвеног живота у Епархији и целој Србији – државним институцијама, политичарима (без обзира на припадност), привредницима, научним и културним установама и посленицима, уметницима. Епископ шумадијски Јован (Младеновић) аутор је више богословско-пастирских радова, међу којима су и Рад Светог Саве на народном просвећивању, Васпитање породице, Монаштво као узор свету, Светиња тела у Христу – кремирању мртвих, који су објављени у штампаним и електронским црквеним публикацијама. Ризница литургијског богословља и живота: Епископ шумадијски Јован администратор Архиепископије београдско Извор: Епархија Шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар патријарха српског, богослужио је у новобеоградском храму Преподобног Симеона Мироточивог, поводом прославе Иконе Богородице Страдалне. Радост литургијског сабрања употпуњена је рукоположењем нових свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке - презвитера Петра Бакајлића и ђакона Бојана Божића. Звучни запис беседе Владика је у беседи истакао да се иконама поклањамо прослављајући тиме изображени на њима прволик, као и да нас празник Иконе Богородице Страдалне учи да на земљи ми само страдамо: И то видимо и у Црној Гори и на свим нашим просторима и у нашој историји, рекао је Епископ Стефан. Извор: Радио Слово љубве

Министарство просвете је 22. јуна ове 22020. године послало свим школама у Републици Србији „Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину“ (у даљем тексту: Упутство). Слична упутства је Министарство слало и ранијих година. Међутим, овогодишње Упутство је изазвало најпре реаговање Уније синдиката просветних радника Србије, а потом и Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Огласио се и министар просвете г. Младен Шарчевић саопштењем (http://www.mpn.gov.rs/strucno-upustvo-za-formiranje-grupa-izbornih-predmeta-ne-dovodi-do-ukidanja-verske-nastave/) из којег издвајамо четири важне тврдње: 1. да Упутство не доводи до нових мера рационализације, 2. да оно само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“; као и 3. да оно неће довести до укудања Верске наставе. 4. На крају саопштења, министар је обећао да ће наставницима Верске наставе, након 20 година дискриминације, коначно бити омогућено да ступе у стални радни однос. Најпре треба истаћи да ово Упутство заиста доводи до нових мера рационализације, јер су сва ранија упутства за формирање одељења и група дозвољавала да група буде формирана већ са 15 ученика; али уз два ограничења: 1) да у групи не може да буде више од 30 ученика, као и 2) да на нивоу једног разреда не може бити више група него што је одељења. Међутим, најновије Упутство захтева да се ђаци распореде у групе за похађање изборних програма тако што се укупан број пријављених ђака за један изборни програм подели са 30. То значи да се од 150 пријављених ученика из 10 одељења више не може формирати 10 група од по 15 ученика, него једино 5 група од по 30 ученика. Мере које се спроводе овим Упутством, дакле, јесу нове мере рационализације – иако министар тврди супротно. Друго, никада Стручна упутства за формирање одељења и група нису била саветодавна, као што министар сугерише када каже да Упутство само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“, него таква упутства имају наредбодавну сврху. То се може видети и у самом Упутству: „Изузетно број група може бити већи од прописаног, уз сагласност Сектора за основно и средње образовање у васпитање“ (стр. 8, пасус 3). Дакле, ни други навод министра просвете не стоји. О трећем наводу не треба ни писати, јер уопште није могуће да упутства дерогирају одредбе закона. Чини са да је овде реч о замени теза. Што се тиче четвртог навода министра просвете – да ће вероучитељи, после 20 година рада, коначно престати да буду дискриминисани од стране државе, остаје нам да видимо како ће се заиста у наредних шест месеци ствари одвијати. Дакле, из саопштења министра просвете јасно је да он не види у чему је проблем и да нема намеру да промени садржину спорног Упутства. Ако занемаримо саопштење министра због низа погрешних тврдњи и замена теза и окренемо се стварним последицама нових мера рационализације у просвети, суочићемо се са низом проблема. Узмимо за пример спровођење наставе у гимназијама. Увођењем нових изборних програма укупан број изборних програма који ученици похађају повећан је са два (Верска настава или Грађанско васпитање, и Други страни језик) на четири (ученици бирају још два, новоуведена, изборна програма). Настава Другог страног језика се изводи – као и настава других обавезних предмета – у одељењима, а тек изузетно у групама. Наиме, један од критеријума распоређивања ђака у одељења је управо њихов избор Другог страног језика – што је била мера рационализације. Отуда су одељења у којима се ђаци деле у две групе ђака, од којих једна слуша нпр. Немачи језик, а друга Француски језик – веома ретка. Следи да се спорно Упутство односи на обавезни изборни програм Верску наставу или Грађанско васпитање, као и на друга два изборна програма које ученици бирају са листе изборних програма које им школа понуди; нпр. Примењене науке 2, и Религије и цивилизације. Организовање наставе изборних програма у групама од по 30 ученика представљаће нерешив проблем за формирање школског распореда. Узмимо за пример наставника Верске наставе који има пун фонд часова у једној школи – 20 у непосредном раду са ђацима. Ако се његов фонд равномерно распореди по радним данима, то значи да ће он морати да одржи свакога дана по четири последња часа, и то тек после редовне наставе! А где су часови преостала два изборна програма? Колико часова у дану треба ђаци да проведу у школи да би се спорно Упутство спровело? Додатни проблем изазива чињеница да са уситњеним фондом часова наставник Верске наставе неће предавати у једној школи, него – као што је и сада често случај – у две и три школе. Ако сагледамо чињеницу да се и наставници Грађанског васпитања суочавају са истим проблемом, као и вероучитељи; ако томе додамо и распоред часова наставника који ће предавати друга два изборна програма, онда постаје јасно да спорно Упутство неће моћи да се спроведе у дело на начин који не би био дискриминаторан. Наиме, ако се Упутство не може равномерно односити на све групе ученика, онда се поставља питање: На које ће се групе ученика оно примењивати, а на које неће? Посреди је, дакле, Упутство које ће, због своје неспроводивости у пракси, принудити директоре школа у Србији да дискриминишу не само неке своје колеге, него ће их довести у ситуацију да ће морати да дискриминишу читаве групе ђака. Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину мора бити повучено, јер се њиме, поред свих други разлога који се тичу нарушавања квалитета наставе Веронауке и остављања без посла и без икакве помоћи од стране државе великог броја катихета, од директора школа захтева да прекрше Закон о забрани дискриминације. Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ

Уредништво портала Поуке.орг упућује Васкршњу честитку редакцији Радија Слово љубве на челу са пречасним презвитером Арсенијем Арсенијевићем: Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (...) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Са овим молитвеним мислима радости над радостима, желимо Вам изобиље духовних и телесних добара, да на многа и блага лета путем радио таласа ширите реч љубави Божје! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Уредник насловне стране портала Поуке.орг

Свети Архијерејски Синод Православне Охридске Архиепископије заседао је 23. марта 2020. године поводом тренутне ситуације изазване вирусом COVID19. Говорило се о мерама за заустављање даљег ширења овог, за многе кобног вируса. ПОА позива вернике и све грађане да редовно прате и у потпуности спроводе препоруке Светске здравствене организације и привремене мере, које су последица ванредног стања проглашеног у Републици Северној Македонији. Ово се тиче сваког становника, без обзира на националну или верску припадност, а полазећи пре свега од друштвене одговорности и искрене бриге према ближњем. Према вековној православној традицији, покажите пожртвовану љубав како бисмо сачували животе! Сходно томе, најважније је да се свако придржава прописаних мера и да не дозволи себи да постане носилац, а камоли преносилац вируса! Свети Архијерејски Синод Православне охридске Архиепископије истовремено изражава пуну молитвену подршку лекарима и свом медицинском особљу које се непрестано бори са пандемијом и шаље Божији благослов. Свети Архијерејски Синод Православне охридске Архиепископије позива све вернике да прихвате ово искушење као нову прилику за преображење живота и отворе срца своја да у њима васкрсне Лекар наших душа и тела, Христос Господ! Извор: Православна Охридска Архиепископија

Др Срђан Пириватрић, сарадник Византолошког института Српске академије наука и уметности, одржао је предавање на тему „Свети Сава и постанак Српске Архиепископије“. Предавање је уприличено у понедељак, 18. новембра 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Звучни запис предавања Према речима г. Пириватрића, циљ овог предавања је да боље осветли прилике и историјски контекст стварања аутокефалне Архиепископије свих српских и поморских земаља. Предавање „Свети Сава и постанак Српске Архиепископије“ организовано је у оквиру циклуса предавања у Матици српској, који је посвећен 800-годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ

Пријемни испит у Патријаршији српској, за упис у богословије из Архиепископије београдско-карловачке полагали су кандидати пред комисијом којом је преседавао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, а комисију су сачињавали и Епископ ремезијански г. Стефан и ректор Београдске богословије протојереј-ставрофор др. Драган Протић. Извор: Српска Православна Црква

У четврту недељу после Васкрса, 19. маја 2019, митрополит петроградски и ладошки Варсонофије служио је Божанску Литургију у Саборној цркви Свете Тројице у лаври Светог Александра Невског. Међу његовим саслужитељима били су првојерарх Антиохијске Архиепископије у Северној Америци, архиепископ њујоркшки и митрополит Све-Северне Америке Јосиф, који је допутовао у северну руску престоницу са групом поклоника; митрополит филипопољски Нифон, представник патријарха антиохијског и свег Истока код патријарха московског и све Русије; епископ кронштатски Назарије, настојатељ лавре и његова сабраћа; протојереј Сергије Куксевич, секретар Епархијске управе и друго свештенство. Дан раније, архијереји из Антиохијске Православне Цркве саслуживали су са настојатељем Петроградске митрополије у Поморској цркви Светог Николе Санкт Петербуршке митрополије у Светониколајевској поморској Богојављенској цркви. Његово Високопреосвештенство је подарио крстове и панагије митрополитима Јосифу и Нифону, напрсне крстове свештенству делегације и икону светих Петра и Павла за ђакона. Гост је позвао митрополита Варсонофија да посети Северну Америку и поклонио му икону св. Рафаила Бруклинског (са честицом светих моштију) и св. Тихона (Белавина), истакавши да је свети Тихон својевремно предложио светог Рафаила да буде хиротнисан у епископски чин. Извор: Московска Патријаршија (са енглеског Инфо служба СПЦ)

У суботу, 18. маја 2019. године, у Митрополитовом конаку, данас ризници и музеју храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, одржан је први шаховски турнир у част Светог цара Николаја II Романова. Организатори турнира, Топчидерски храм и обновљено Друштво цара Николаја потрудили су се да леп пролећни дан буде прави празник. Пре почетка турнира служена је света Литургија, којом је началствовао јеромонах Игњатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. Беседу на литургији одржао је свештеник и професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Драган Милин, говорећи на дан рођења Светог цара Николаја II о његовом значају за српски и руски народ, историјској улози Светог цара као и о његовој љубави према древној шаховској игри. Мало је познато и да је цар Николај организовао неке од највећих турнира у историји шаха 1912. и 1914. године у Петрограду, на којима су учествовали бројни светски шаховски прваци. После свете Литургије, организовано је послужење за учеснике турнира, њих више од четрдесет, госте, родитеље деце учесника и верни народ који се сабрао на Литургији. Све госте поздравио је најпре старешина храма јереј Владимир Марковић, а турнир је отворио јеромонах Игњатије, духовник и оснивач Друштва цара Николаја. -Ово је први турнир у свету посвећен Светом цару, кога су Срби први и прославили сликајући његове фреске у Жичи и Охриду и оснивањем овог Друштва пре готово једног века, рекао је јеромонах Игњатије и подсетио да је Света царска породица играла шах који тек од њиховог времена од привилегије богатих постаје игра обичног народа. После свечаног отварања одређени су први такмичарски парови. У музејском делу конака играли су одрасли учесници, а у гостопримници деца основци из шаховских школа Делфин и Краљ. Турнир је игран по швајцарском систему у седам кола, и на њему су учествовали бројни реномирани шахисти, чланице женске шаховске репрезентације Србије и наши најуспешнији млади такмичари. Поред шаховских зналаца међу које свакако спадају и професори Драган и Сава Милин, на турниру су учествовали и декан Академије Српске Православне Цркве за уметност и консервацију Зоран Михајловић, угледне судије, адвокати, привредници, преводиоци и вероучитељи. Дечји турнир је завршен пре турнира за одрасле, па су деци прво додељене захвалнице за учешће на турниру и поклони у виду иконе Свете царске породице, шаховских и православних издања за децу. Најбољи међу њима добили су вредне награде сарадника и донатора турнира, капитална издања реномиране куће Caissa commerce и пробрана црквена издања. На дечјем турниру победио је Филип Лазић, друго место заузео је Вук Војин Вујновић, а треће Марко Јевтић. На турниру за одрасле додељене су награде за првих осморо такмичара, а сви учесници су добили вредне поклоне и захвалнице. Најуспешнији међу њима награђени су поред осталог и великим иконама Свете царске породице и монографијом Свети цар. Треће место код одраслих заузео је Славко Азарић, друго место Иван Мартић а прво место осамнаестогодишњи интернационални мајстор Михајло Радовановић. Међу дамама најбоље пласирана је била Радмила Ковачевић, на високом четвртом месту, а одмах иза ње петопласирани је био отац Драган Милин. После доделе награда и захвалница учесницима, организатори су благодарили дародавцима турнира за ту прилику посебно израђеним иконама царске породице а благодарнице и захвалнице је исписао наш велики уметник и професор Академије Српске Православне Цркве ђакон Срђан Радојковић. Донатори и сарадници у организацији турнира били су господа Петар Стијовић, Добривоје Цвијић, Милован Шљиванчанин, Радован Вујковић, Небојша Баралић и Душан Секулић. Главни судија турнира био је национални судија Раде Гобељић, а дечји турнир судила је међународни судија Марија Лукић. Организатор турнира Милан Татишић именован је за сталног сарадника Друштва и одговорног за све будуће турнире Цару у част. По завршетку турнира уприличен је свечани ручак за све учеснике, сараднике и госте на платоу испред Митрополитовог конака. Слике у прилогу говоре саме. Извор: Српска Православна Црква

Светом Литургијом у Светосавском храму и свечаном академијом у Српском народном позоришту, у Новом Саду је прослављен велики догађај ‒ најзначајнији подухват мисионарског деловања Светога Саве ‒ чије плодове данас уживају и Српска Православна Црква и српски православни народ. Епископ Исихије: „Данас у нама живи светосавска реч и светосавски идентитет”. Прослављање осам векова од стицања самосталности Српске Православне Цркве (1219 – 2019) почело је у суботу, 18. маја 2019. године, служењем празничног вечерњег у храму Преноса моштију Светога Саве на Новом насељу, а потом је настављено свечаном академијом Осам векова Светосавља, уприличеном на сцени Јован Ђорђевић Српског народног позоришта. Поред домаћинâ – Њихових Преосвештенстава епископâ бачког Иринеја и мохачког Исихија, свечаности су присуствовала Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, ваљевски Милутин, крушевачки Давид, аустралијско-новозеландски Силуан, осечкопољски и барањски Херувим, као и умировљени епископи Василије и Георгије. Наводећи да је мисионарски рад Светога Саве далекосежан, плодотворан и историјски непобитан, владика Исихије је истакао да је највећи допринос овог дивног угодника Божјег у томе што је он сâм своме народу остао пример живота светога архијереја, испуњен љубављу према Православној Цркви и њеном Предању. Свети Сава је уредио и организовао Цркву у српскоме роду. Као што је свој живот засновао на Јеванђељу и служењу Богу, тако је род српски посадио и утврдио у јеванђелском идентитету. Данас у нама живи светосавска реч и светосавски идентитет. То није нека инертна и сетна загледаност у идеализовану прошлост, то је жива вера у Живога Бога, прослављена у светоме оцу нашем Сави. Исто Јеванђеље, исти догмати и канони одређују и надахњују наш живот, како појединаца тако и свега народа у мери у којој је он Христов народ, казао је Епископ мохачки. Својим присуством, академију су увеличали: г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Здравко Јелушић, председник Скупштине Града, професор др Драган Станић, председник Матице српске, професор др Радивоје Стојковић, директор гимназије Јован Јовановић Змај, г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада, бригадни генерал Зоран Насковић, и многе друге угледне личности јавног и културног живота. На сцени Српског народног позоришта публика је имала прилику да види изведбе и чује композиције: хора Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, под уметничким руководством јеромонаха Јеротеја, хора гимназије Јован Јовановић Змај, који је наступио под диригентском палицом Јована Травице, Културно-уметничког друштва Вила, као и ансамбла Сербоплов. Свечана академија је уприличена у оквиру вишедневне манифестације Светосавски дани, коју је организовало братство храма на Бистрици. ФОТОГАЛЕРИЈА СА СВЕЧАНЕ АКАДЕМИЈЕ Владика Иринеј: „Свети Сава је пример за узор како се води једна помесна Црква и зашто се постиже аутокефалија”. На дан празновања славе храма на Новом насељу – спомена на Пренос моштију Светога Саве, у недељу, 19. маја 2019. године, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Василије, Георгије и Филарет, као и владика мохачки Исихије. Истакавши да је Свети Сава аутокефалију извојевао на частан, законит, канонски и богољубив начин, Епископ бачки је казао да појам аутокефалија, односно самосталност, није сличан појму државног суверенитета. Не! Самостална Црква, аутокефална Црква, увек остаје у заједници, у општењу, у јединству, у љубави са свим осталим Црквама Божјим у свету, које исповедају праву веру, које су зато Православне. То није издвајање, него је увек сабирање, јединство, и у томе је суштинска разлика између Цркве, њеног устројства и било какве људске организације или институције у овоме свету. Шта значи та самосталност? Значи да једна помесна Црква, Црква једне области, стиче право да сама бира себи свога Предстојатеља, који има изузетну службу коју Бог поверава – Духом Светим – само њему, али по свему осталоме он је једнак са браћом својом архијерејима, па, у извесном смислу, једнак и са сваким верником пред Богом, јер се сви причешћујемо из једне Чаше и од једнога благословенога Хлеба, од Тела и Крви Христове. У тој најсветијој Тајни Цркве сви смо једно, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој се осврнуо и на црквену кризу у Украјини, наводећи да је такве проблеме могуће избећи само поштовањем канонског поретка. Као пример наводим управо светли лик и велико духовно дело Светога Саве. Он је пример за узор како се води једна помесна Црква и зашто се постиже аутокефалија – не ради сујете, не ради истицања свога првенства над другима, него ради што делотворнијег служења другима, ближњима. Ми Срби, са радошћу и поносом пред св Појао је хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Умировљени епископ Василије благосиљао је славске дарове – колач и кољиво, а после отпуста, Епископ бачки г. Иринеј доделио је орден Светога Саве другог степена протопрезвитеру-ставрофору Милану Остојићу, за истрајну љубав према Цркви нарочито показану вишедеценијским искреним служењем и пожртвованим радом у Винограду Господњем, а орден Светога деспота Стефана Лазаревића Огранку Српске академије наука и уметности из Новог Сада, у знак признања за неизмеран допринос очувању традиције и културне баштине српскога народа. Такође, орден Светога деспота Стефана Лазаревића уручен је господину Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, за делатну љубав према светој Цркви. На молбу протонамесника Бранислава Мркића, настојатеља Светосавског храма у Новом Саду, заслужнима за изградњу и унутрашње украшавање храма на Бистрици, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој доделио је архијерејске грамате признања: г. Бранку Пантошу, г. Дејану Слијепчевићу, г. Ранку Ковачевићу, г. Кирилу Кравченку, г. Дражену Ђурђићу, г. Христивоју Станимировићу, г. Желимиру Крешталици, г. Јовици Гајићу, г. Милану Цветковићу, г. Стеви Иштоковићу, госпођи Роси Зечевић, госпођи Софији Босиљкић и госпођи Ковиљки Субаков, а архијерејске захвалице: г. Богдану Родићу, г. Бошку Ђукићу, г. Предрагу Коњевићу, г. Душану Швоњи, г. Душану Алексићу, г. Дубравку Татомиру, г. Мирославу Јаковљевићу, г. Ранку Јанковићу, г, Властимиру Матићу, г. Радовану Никачеву, г. Владимиру Дропцу, г. Раденку Драгичевићу, г. Душану Петровићу, госпођи Марији Јовановић, госпођи Данки Шавија, породицама Миловановић и Цалић из Новог Сада, и породицама Милић и Ступар из Шековића. Желим да свима који су одликовани и одато им признање за заслуге за нашу Цркву, за опстанак и културу нашег народа, за овај свети храм и његову изградњу, честитам и пожелим да у здрављу, на много година, своја признања са поносом носе и оставе својој породици за трајну успомену, навео је владика Иринеј. У име Епископа мохачког, свештенства и верног народа, Епископ бачки г. Иринеј је изразио благодарност браћи архијерејима који су дошли у Нови Сад да увеличају прославу јубилеја – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, и славу храма Преноса моштију Светога Саве. Настојатељ храма, отац Бранислав, захвалио је свима на љубави и труду, пожелевши срећан и благословен данашњи дан и празник. ФОТОГАЛЕРИЈА СА СВЕТЕ АРХИЈЕРЕЈСКЕ ЛИТУРГИЈЕ ********* За хришћанство на простору српских земаља, не само у средњем веку, од пресудног значаја јесте личност и дело Светог Саве. Од ране младости надахњиван етосом Свете Горе, потпуно и без остатка предајући се испосништву и молитви, Растко – најмлађи син великог жупана Стефана Немање – постао је монах Сава. Најплодоноснији изданак светородне лозе Немањића непрекидно је путовао по свим српским земљама, проповедао, ширио писменост, градио цркве и манастире. Све до појаве Светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Добро знајући да је основни предуслов за остварење циљева његовог мисионарског деловања био оснивање аутокефалне црквене организације, студенички игуман Сава одлази у Никеју 1219. године, те после преговорâ са византијским царем Теодором I Ласкарисом и цариградским патријархом Манојлом I Харитопулом, успева да издејствује аутокефалност Српске Цркве. Сава је у Никеји хиротонисан за Архиепископа – Предстојатеља Цркве у Србији, са титулом архиепископ српских и приморских земаља. Манастир Жича је постао седиште Српске Архиепископије, основане су нове епископије, напредовала је црквеноградитељска делатност, као и опште просвећивање српског народа, што додатно расветљује смисао и значај оснивања аутокефалне Српске Цркве. ИЗВОР: Епархија бачка

Предавање проф. др Зорана Деврње на тему “Канонски и историјски контекст настанка аутокефалне Жичке архиепископије“ које је у понедјељак 11. децембра 2018. године одржао на Научном скупу “Аутокефалија Српске православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 11. децембра 2018. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

У четвртак 29. новембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније је у пратњи презвитера Владимира Марковића, секретара Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, протојереја Далибора Стефановића, архијерејског намесника јабланичког, јереја Бобана Вуковића, пароха медвеђског и јереја Драгана Илића, пароха сијаринскобањског, посетио општину Медвеђа. Циљ ове посете је наставак помоћи вишедетним породицама у овој општини, која је започета пре неколико месеци. Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја, ВДС из Београда је обезбедио вредну хуманитарну помоћ, у виду хране, одеће, средстава за хигијену и школског прибора. Епископ нишки са пратњом је најпре посетио ОШ „Владимир Ковачевић“ у селу Леце и том у приликом ученицима уручио школски прибор. Након школе, Епископ је посетио деветочлану породицу Леповић, којој је уручио вредну помоћ. Из села Леце делегација се упутила у село Газдаре где је обишла радове на храму Светог Пантелејмона и уручила помоћ осмочланој породици Милановић. Помоћ је уручена и деветочланој породици Нешковић, десеточланој породици Андрејевић, шесточланој породици Миленковић, четворочланој породици Ристић и једанаесточланој породици Милић из Медвеђе. Потом је владика Арсеније посетио породицу Зорана Димитријевића у селу Маћедонце која има петоро деце. Посебна пажња посвећена је породици Милене Перовић, самохране мајке шесторо деце, која је пре неколико дана без основа била ухапшена од стране косовске полиције. Извор: Епархија нишка

Седница је одржана у задњу Патријаршије српске, а учешћа у раду узели су Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у својству председника ВДС, генерални секретар ВДС јереј Владимир Марковић, службеник ВДС ђакон Бранислав Јоцић и чланови Управног одбора: протојереј-ставрофор Вајо Јовић, јереј Арсеније Арсенијевић, др Здравко Пено, др сци мед Милијана Савић, др сци мед Бојан Цакић, г. Драган Тадић, г. Хаџи Милош Стефановић, г. Никола Дробњаковић, као и јереј Мирослав Чолаковић, секретар ЕУО. Седници, из оправданих разлога, није присуствовао члан Управног одбора протојереј-ставрофор Радивој Панић. Након заједничке молитве и благослова које је свим присутнима упутио Патријарх српски г. Иринеј, јереј Владимир Марковић и ђакон Бранислав Јоцић поднели су детаљан извештај о раду Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, представљајући сваки ресор и резултате које су постигли током 2017. и 2018. године. Јереј Мирослав Чолаковић, секретар Епархијског управног одбора, поднео је финансијски извештај. После примљених извештаја присутни су дискутовали о извештајима, постављали питања и давали конкретне предлоге за унапређење рада Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. На завршетку седнице уследила је молитва и заједничко фотографисање. Извор: Српска Православна Црква

30. септембра служена је света Архијерејска Литургија на којој је началствовао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, у саслужењу Архијереја: Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Српска Православна Црква), Архиепископа Лублинског и Челмског г. Авеља (Пољска Православна Црква), Епископа шумперског г. Исаија (Православна Црква Чешке и Словачке), Епископа: врањског г. Пахомија, рашко-призренског г. Теодосија, крушевачког г. Давида, мохачког г. Исихија, диоклијског г. Методија (Српска Православна Црква), Епископа: полошко-кумановског и Местобљуститеља дебарско-кичевског г. Јоакима, брегалничког и Местобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и Местобљуститеља струмичког г. Давида (из Православне Охридске Архиепископије), потом презвитера Спиридона, представника Архиепископа Тиране и целе Албаније г. Анастасија (Православна Црква Албаније), и бројног свештенства из различитих епархија више помесних Цркава. Литургијско торжество са својим појањем увеличали су познати псалти из Р. Србије, Р. Грчке и Р. Бугарске, протопсалт Никола Попмихајлов са хором „Мојсије Петровић“ (Београд), протопсалт Григориос Папаемануил са хором „Доместики“ (Драма) и протопсалт Никола Антонов (Софија). На Литургији је присуствовао и представник Канцеларије за односе са верским заједницама при Влади Р. Србије, г. Марко Николић. Саборном божанственом Тајноводству, које је несумњиво најодговарајући начин прославе једног овако великог јубилеја, претходило је свечано Архијерејско вечерње богослужење, на којем је началствовао Архиепископ Лублински и Челмски г. Авељ, а молитвено су били присутни и више Архијереја. На јутрењем богослужењу началствовао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. После одслужене Архијерејске Литургије, за присутни бројни народ била је уприличена трпеза љубави, после које је следио пригодан, свечани програм. Својом надахнутом омилијом, програм је започео Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован. (омилија се налази на следећем линку: http://poa-info.org/arhiepiskop/omilii/20180928-sr.html) У продужењу следило је предавање професорке Ангелики Деликари. (предавање се налази на следећем линку: http://poa-info.org/biblioteka/crkovnaistorija/20180927-sr.html) Свечани програм је садржао и музичке тачке гореспоменутих хорова, као и извођење традиционалних песaма кавалџија из оркестра „Пеце Атанасоски“, са женском вокалном групом при истом оркестру.