Претражи Живе Речи Утехе

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован обратио се видео-записом 24. октобра 2021. године на отварању Научног скупа посвећеног св. Краљу Милутину у Скопљу, изразивши своје задовољством овом значајном међународном научном манифестацијом, која се одржава са благословима Светог Архијерејског Синода СПЦ и Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије. Архиепископ Јован је посебно нагласио велику заслугу, труд и знање др Јасмине Ћирић и свих оних који су допринели да се на једном месту саберу научни делатници из великог броја земаља, што ће у наредна два дана моћи да виде и чују сви заинтересовани гледаоци, али и да прочитају сви у Зборнику радова који ће бити благовремено објављен. Звучни запис обраћања Архиепископ Јован је нагласио да је тема научног скупа веома важна и интересантна, али не само за српску историју, већ и за историју свих који живе на Балканском полуострву. Његово Блаженство је истакавши велики број научних дисципина и тема на овом скупу, као и велики број радова који је пристигао из свих крајева света, подвукао веома широк контекст скупа и рекао да то показује велики интерес научних радника за живот и дело св. Краља Милутина. И данас сви могу много научити од св. Краља Милутина, рекао је између осталог Његово Блаженство. Извор: Радио Слово љубве

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован је посетио 13. априла 2021. године Санкт-Петербуршку духовну академију. Архиепископа Јована је дочекао ректор славног духовног училишта Епископ петерговски Силуан који је госту свечено обратио у храму Светог Јована Богослова. Његово Блаженство се поклонио чудотворној икони Богородице зване Царскоселска, а посетио је и библиотеку Академије, црковно-историскијски музеј и храм Успења Пресвете Богородице. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, на позив Митрополита санктпетербуршког г. Варсонуфија и настојатељице Воскресенског Новодевичког манастира игуманије Софије, у пратњи јерођакона Еразма (Бранковског) допутовао је 10. априла 2021. године у Санкт Петербург. У том Воскресенском Новодевичком манастиру je Архиепископ пре шест година боравио пуна три месеца, по изласку из затвора Идризово у који су га утамничили расколници из Северне Македоније. Архиепископ Јован је поново посетио и Александро-невску лавру и катедрални Казански храм Санктпетербуршке Митрополије. У недељу Светог Јована Лествичника, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован је служио свету Литургију са Митрополитом санктпетербуршким и ладошким г. Варсонуфијем у храму Васкрсења Христовог (Спас на крви) у Санкт Петербургу. На месту на коме је изграђен велелепни храм, на брегу изнад Екатеринског канала, 1881. године је извршен терористички напад у коме је смртно рањен император Александар II. Извор: Инфо-служба СПЦ

У суботу 03. априла 2021. године, Његово Блаженство Архиепископ охридски Јован, у пратњи Преосвећеног Епископа моравичког Антонија, архимандрита Александра (Котова) и јерођакона Еразма (Бранковског), посетио је највећи центар руске духовности - знамениту Тројице-Сергијеву лавру. Том приликом, архијереји су обишли најзначајније храмове и поклонили се највећим светињама ове древне обитељи. Извор: Подворје СПЦ у Москви

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније служили су 28. марта 2021. године, у Недељу Светог Григорија Паламе, свету Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју Српске Православне Цркве у Москви. Саслуживали су архимандрити Александар (Котов) и Модест (Володкин), протојереј Дмитриј Калашников, јереји Олег Вишински и Анатолиј Саливончик, ђакон Владислав Соколов и јерођакон Еразмо (Бранковски). Појао је хор Петропавловског храма под руководством Људмиле Черкасове. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован започео је 25. марта 2021. године посету Руској Православној Цркви. Архијереј Српске Православне Цркве посећује Московску Патријаршију са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. На аеродрому Внуково Његово Блаженстово су дочекали заменик председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије Архиепископ владикавкаски и алански Леонид, настојатељ Подворја Српске Православне Цркве у Москви Епископ моравички Антоније, амбасадор Република Србије у Руској Федерацији Мирослав Лазански и друге личности. Архиепископ Леонид је уваженом госту пренео топле поздраве председника Одељења за спољне црквене односе Митрополита волоколамског Илариона. Током посете Руској Православној Цркви архиепископа Јована прати клирик Православне Охридске Архиепископије јерођакон Еразмо (Бранковски). Извор: Инфо-служба СПЦ

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије изабран за Патријарха српског Животопис новоизабраног патријарха српског др Порфирија (Перића) Патријарх Порфирије у првом обраћању за ТВ Храм: Молим све да се моле Богу за моју маленкост Председник Александар Вучић упутио честитку Патријарху српском Порфирију Доксологија на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Најава: Устоличење Патријарха српског г. Порфирија Устоличен Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије Приступна беседа Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) Света саборна Литургија и устоличење Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) Сусрет патријарха Порфирија и председника Вучића Прота Бранко Ћурчин о Патријарху Порфирију: Прави човек на правом месту! Ватикански Кардинал Курт Кох честитао избор и устоличење Патријарха Порфирија Патријарх Кирил честитао Патријарху Порфирију избор и устоличење у трон патријараха српских Честитка Митрополита Онуфрија Патријарху Порфирију: Радујемо се Вашом избору и молимо за Вас Патријарх Порфирије са Косова Патријарх српски Порфирије: Дјела Митополита Амфилохија су продужено Јеванђеље Господа Исуса Христа ТВ Храм: Пригодни разговори у част Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија Нови број "Православља" посвећен Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију Православни и васцели хришћански свет и људи добре воље честитају избор Патријарху Порфирију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Звона Саборног храма Светог архангела Михаила огласила су се у 11.25 часова означавајући да је устоличен 46. предстoјатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Повезан садржај: Άξιος! Достојан! - Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин др Порфирије (Перић) Света саборна Литургија и устоличење Патријарха српског г. Порфирија (ВИДЕО) -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду. Светом Литургијом је началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење отачаствених архијереја сабараних на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и верног народа. Саслуживали су или молитвено присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, преосвећена господа eпископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лукијан, банатски Никанор, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, британско-скандинавски Доситеј, западноевропски Лука, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, диселдорфски и немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, славонски Јован, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, диоклијски Методије, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко и стобијски Давид; протојереји-ставрофори др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу, проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски, и Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду; протојереј Срђан Перић из Сомбора; протођакони: Радомир Перчевић, Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Иван Гашић; јерођакони Силуан са Свете Горе и Саво (Бундало) из Митрополије загребачко-љубљанске; и ђакон Еразмо из Православне Охридске Архиепископије. Свечаном чину устоличења присуствовали су председник Републике Србије г. Александар Вучић, члан председништва Босне и Херцерговине г. Милорад Додик, председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања гђа Маја Гојковић, Њихова Краљевска Височанства принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, министарка правде Маја Поповић, министар унутрашњих послова г. Александар Вулин, министар спољних послова г. Никола Селаковић, министар здравља др Златибор Лончар, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, представници Војске Србије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници српског народа у Црној Гори, Хрватској и Северној Македонији, апостолски нунције г. Лучијано Суријани, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, муфтија србијански Мустафа еф. Јусуфспахић, представници Цркава и верских заједница у Србији, представници Српске академије наука и уметности, Матице српске и других просветних и кутурних институција, преставници дипломатског кора. На крају свете Литургије уследио је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких, Митрополита београдско-карловачких и Патријараха српских. Патријарашке инсигније Његовој Светости г. Порфирију уручили Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом и Преосвећени Епископ будимски г. Лукијан. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је, у приступној беседи, истакао између осталог: -Са дубоким смирењем и осећајем страхопоштовања прихватам чињеницу која је данас, овим саборним служењем божанствене службе, савршена у нашим очима, умовима и срцима, а то је да сам благовољењем Божијим и благодатним сагласјем отачаствених архијереја, моје браће у Христу, узведен у свети и божаствени, Богом подигнути престо светога кир Саве - како га називају надахнути средњевековни хагиографи - у престо великог архијерејства на коме треба да седи достојан саопштник апостолскога седења! -Молим се Богу и молим све вас да ме молитвено и делатно подржите да велики и одговорни задатак који је овим свештеним чином стављен пред мене изнесем радосно, у послушању Светом Архијерејском Сабору! Да као 46. патријарх, а 57. поглавар наше Свете Цркве будем макар у најмањој мери скромни наследник мојих великих и светих претходника! На првоме месту, дванаесторице архиепископа који су, на челу са Светим Савом, предстојали нашој Светој Цркви од 1219. до 1346. године. Потом дванаесторици поглавара, од којих су чак шесторица удостојени светитељства, који су духовно предстојали српским народом до првог укидања Патријаршије у Пећи. Наследник сам и великих обновитеља Српске Патријаршије - Макарија Соколовића 1557. и Димитрија Павловића 1920. године. Постављен сам да чувам и обнављам спомен на труд, жртву, много пута и мученичко страдање за Цркву Божију које су поднели моји свети претходници. Од Гаврила Рајића, преко Лукијана Богдановића, Варнаве Росића и Гаврила Дожића, до Викентија Проданова. А колико је тек бескрвно мучеништво великих српских црквених поглавара? Оно је познато само Богу и њима. У духовно наслеђе свих нас, оци, браћо и сестре, остављен је узвишен животни циљ: да ходимо стопама мудрости патријарха Германа, да идемо стазама светости патријарха Павла и да будемо чеда патријарха Иринеја у великом подвигу миротворства!, нагласио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије. -Имајући све то на уму, пред живим Богом и пуноћом Цркве Божије, пред свима вама заједничари звања небескога, искрено, према исконском искуству Светог Апостола Павла, исповедам да се немам чиме похвалити осим слабостима и гресима својим. То ме ипак не испуњава безнађем, него смиреном надом да ће се, молитвама и мољењима свих вас, посебно молитвеним заступништвом мог духовног оца Епископа бачког Иринеја, и на мени остварити духовна истина у коју нас је увео овај Апостол Народа. Њега је сам Господ утешио рекавши му: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена! Те речи и мене охрабрују да на своја немоћна плећа узмем свети и тешки крст патријарашке службе и да са уздањем у благодатну помоћ вечног Првосвештеника и Подвигоположника почнем успон уз гору блаженстава Христових, обасјану лучама истините светлости и чистом ведрином истине. Обузет свештеним трепетом пред овом узвишеном Тајном и свестан множине задатака на које по повереној дужности треба заједнички да одговоримо, знам да ће овај успон ублажити сам Дух Утешитељ који дише где хоће и сама сила Јеванђеља Христовог који нам даје моћ да у њему чинимо све, поручио је новоустоличени првојерарх Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ

Архиепископ охридски и Митрополит скопски господин Јован данас се вакцинисао против вируса корона и поручио да је "врло важно да због других, због ближњег свог бринемо једни о другима, како не бисмо заразили некога". - Ја верујем да постоје људи који се не боје да ли ће се сами заразити, али је потребно да се вакцинишемо због других, да не будемо ми ти који ћемо заразити некога. Како каже, важно је вакцинисати се како бисмо били сигурни да се преко се преко нас зараза неће проширити. Видео прилог погледајте ОВДЕ Извор: Новости

„У животу сам се суочио са многим врстама болести, али ово је била авантура на непознатој територији“, рекао је у недељу албански Архиепископ Анастасије у интервјуу за Катхимерини о својој болести КОВИД-19. „Када су ме ставили у изолациону просторију, имао сам утисак да сам у ковчегу. Било ми је веома тешко“, нагласио је Архиепископ Анастасије. Упитан да ли је пандемија проузроковала пукотине између Цркве и науке, Архиепископ је нагласио да би била највећа грешка изазвати пукотине. „На развој науке и технологије Православље гледа с похвалама и захваљивањем Богу, који је човеку дао прилику да тражи истину и открије непознате аспекте творевине“. Поводом раскола по украјинском питању, албански Архиепископ је рекао да је један од главних лоших страна новијег доба то што је православно јединство начето и да настаје нејасно ишчекивање. Иницијативе у Украјини после две године очигледно нису дале жељени терапеутски ефекат. „Ни мир ни јединство нису постигнути за милионе украјинских православниха верника. Уместо тога, контроверза и подела проширили су се и на друге помесне православне Цркве. Током времена рана се озлеђује“, нагласио је Архиепископ Анастасије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. Катихета Бранислав Илић: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Житије Светог оца Николаја, архиепископа мирликијског Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на празник светог Николаја Мирликијског Чудотворца Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Беседа на празник Светог оца Николаја, 2017. лета Господњег Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник светог оца Николаја мирликијског чудотворца, 19. (6.) децембра 2015. године, у Саборној Цркви у Новом Саду Архимандрит Методије: Никољданска беседа изговорена у манастиру Хиландару 2017. лета Господњег Презвитер Арсеније Арсенијевић: Правило вјери и образ кротости... Професор Алексеј Иванович Сидоров о светитељу Николају: Брзи помоћник, нападање Арија и Санта клаус ТВ Храм: Тајна празника - Свети Николаj Мирликијски ТВ Храм: Достојно прославимо Светог Николаја! Радио Светигора: Житије Светог Николе Мирликијског Чудотворца Радио Беседа: Свети Николај мирликијски чудотворац Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију. Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство. Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године. Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу. Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У организацији студената Факултета политичких наука (ФПН) Унивезитета у Београду, окупљених у Српски политички форум, јуче, 13. децембра одржано је предавање под називом „Слобода у затвору и изолацији“. Предавање је одржао Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован преко интернет платформе „Зум“, а пратили су га студенти и професори ФПН. Модератор предавања био је студент Милан Веселица. Говорећи о слободи Архиепископ Јован је истакао да постоје различита схватања слободе, али да је хришћанско схватање слободе увек везано за однос личности. И у том смислу, слобода се може пројавити као анархија или као љубав. И док анархија произилази из самољубља и завршава у природној ограничености, дотле је љубав неограничена. “Зато истинска слобода произилази из љубави према Богу и та љубав онда бива слобода у вечности”, закључује Архиепископ Јован. “Ми волимо Бога, а Бог нас заузврат оснажује нетварним енергијама и то онда значи живети живот“, додаје владика Јован, истичући да „ми не можемо научити однос са Богом, као што учимо за неки испит, већ требамо цео живот да развијамо тај однос са Богом“. Зато сами, како је казао, одлучујемо, као личности, да ли ћемо и у затвору бити слободни, или ћемо и на слободи бити ограничени у природној детерминисаноти: „А ми увек треба да будемо слободни, Бог није предвидео човека да буде неслободан“, поручио је Високопреосвећени Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, објаснивши да то истовремено значи да увек треба да волимо прво Бога, а затим ближње, тада слободу схватамо прво као однос са Богом, а затим из тога произилази и наш однос ка другоме. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тема о којој би данас хтео да говорим можда је некимa од вас помало чудна. Са једне стране, већина људи који су добро укорењени у православно предање углавном и не помишљају да овде постоји некакав проблем. Са другe стране, постоји читава литература западних стручњака – патролога и литургичара – који у наше време, готово једнодушно, поричу постојање било какве везе између великог Оца Цркве какав је био Јoван Златоуст и литургијског обрасца који носи његово име. “Литургија названа Светог Јована Златоустог није аутентична“, каже један познати патролошки приручник (Бертолда Алтанера). И познати литургичар Алфонсо Раес сабрао је у свом чланку из 1958.г. “Аутентичност византијске литургије Светог Јована Златоустог“1 , сва образложења која, чини се, оповргавају аутентичност овог литургијског обрасца. Нисам апологета и не сматрам да ми је задатак да по сваку цену браним предање које састављање ове литургије приписује Светом Јовану Златоусту. Чињенице ме, пре свега, приморавају да подвргнем критици критичаре овог предања. Поврх тога, уочио сам непостојаност многих образложења којима се оспорава ово предање. Али има и нешто више од овога: када се упореде, са једне стране, текст великих свештеничких молитава ове литургије и, са друге стране, многобројни одељци из несумњиво аутентичних дела светог Јована Златоустог, очигледно је да се ова литургија у својим средишним деловима налази у уској вези са Јованом Златоустим. У анексу ћу као пример, навести две такве паралеле између велике евхаристијске молитве Златоустове литургије и одељака из беседа Светог Јована Златоутог. Могао бих да дам још много сличних упоредних места. Јасно је да се кључ за дубље поимање наших литургијских молитава налази управо у њиховом упоређивању са свеукупним делом Светог Јована Златоустог. Но, најпре морам да начиним две уводне напомене. 1. Прва уводна напомена Истина је да нам животописци Јована Златоустог, као ни остали његови савременици, не говоре ништа о томе да је овај светитељ био творац једног литургијског обрасца. За нека постојећа сведочанства о пореклу наших литургијских образаца, као што је спис приписан Проклу Цариградском, доказано је већ одавно да немају историјску вредност; по професору Лероју из Лувена, Псевдо-Прокло потиче из 16. века2 . У сваком случају, немамо ниједно древно сведочанство на којем би наша теза о аутентичности Злаутоустове литургије могла бити заснована. Ово би могао да буде озбиљан аргумент против аутентичности уколико је у Златоустово време увођење новог литургијског обрасца представљало ванредан догађај који би самим тим морао бити примећен од многих и који би оставио неоспорне трагове на савремену и потоњу литературу. Тешко, међутим, да се овако нешто може рећи за Златоустово доба, то јест на прелаз из 4. у 5. век. Тадашња литургија је још увек била блиска првобитној хришћанској пракси која је допуштала извесне литургијске импровизације у строгим границама јасно утврђеног усменог предања. Као и код Јевреја, у првим вековима су молитве код Хришћана, биле преношене искључиво кроз усмено предање и са извесном слободом по питању детаља. Код Јевреја је чак постојало старо убеђење по којем “онај који писмено пренесе једну молитву чини исту погрешку као и онај који спали Тору“3 . То значи да је Закон, Тора дат људима управо као Свето Писмо, али да молитве морају да представљају део усменог предања. Што се тиче Хришћанске Цркве, постоји само једна евхристијска молитва која несумњиво потиче из преникејског доба и то је молитва светог Иполита, која је, међутим, представљала само један уопштен пример за служашчег, а никако обавезни образац у данашњем смислу. Сам свети Иполит нам то потвђује4 . Још у 4. веку свети Василије нам изричито говори да је евхаристијска молитва одувек представљала део усменог предања: “…речи епиклезе (које проузносимо) у тренутку освећивања хлеба и чаше Благослова, зар нам их је неки Светитељ писмено предао?“, пита свети Василије5 . Притом је управо доба Светог Василија и Светог Јована Златоустог било без сумње класично доба писаног утврђивања литургијских образаца. Велике богословске расправе 4. века и могућност да јеретици злоупотребе извесне слободе које је допуштала богослужбена пракса првих векова – све је то дало одлучујући подстицај у процесу писаног утврђивања богослужбених образаца. И као што ћемо видети, Златоустова литургија носи печат богословских спорова тога времена који је много дубљи него што се чини. 2. Друга уводна напомена Проучавајући најстарије рукописе Златоустове литургије, налазимо се пред занимљивом чињеницом: у најбољим од најстаријих рукописа, име светог Јована Златоустог не налази се ни у једном од главних наслова обрасца, али је име Светитеља назначено изнад појединих молитава. Стиче се утисак да се име Светог Јована Златоустог првобитно налазило изнад те и те молитве и да је потом пренесено у заглавље целог обрасца. И заиста, мора се схватити да су византијске литургије у свом данашњем облику једна вишеслојна грађа и да не могу бити у целости сведене на Василијево и Златоустово време. Управо чињеница да најбољи рукописи носе Златоустово име, не у самом наслову већ само изнад појединих делова обрасца, могу ићи у прилог трагова историјски аутентичног предања. Нема сумње да цео образац Златоустове литургије не потиче од Светог Јована Златоустог, већ извесно језгро молитава, и то најпре велика евхаристијска молитва. 3. Текст велике евхаристијске молитве Потребно је сада погледати сами текст ове велике средишне молитве нашег литургијског обрасца. Древне евхаристијске молитве или анафоре (молитве дароприношења, приноса) су као једно Вјерују: оне садрже све најважније чињенице наше вере. Први богословски исказ Златоустове анафоре је исповедање Божанске непојмљивости: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси…“ Знамо да је Божанска непојмљивост била једна од великих богословских тема Отаца 4. века – Василија Великог, Григорија Ниског, Јована Златоустог – у борби против јеретичког рационализма крајњих аријанаца, нарочито Евномија. Свети Јован Златоуст је посветио овој борби дванаест беседа о непојмљивости Божијој. Већ је кардинал Данијелу (1950. г.) показао да се четири одречна атрибута: “неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан“ налазе у једној беседи Јована Златоустог, у потпуно истом редоследу као и у наведеном одељку Златоустове литургије6 . Дубље проучавање дела овог Оца одаје нам друге сличне паралеле на којима се овде не можемо задржавати, али рецимо да се израз: “Који увек јеси и на исти начин јеси“ налази у овом смислу код Златоустог. Исповедање непојмљивог Бога наставља се Тројичним исповедањем. Одречни (апофатички) израз непостиживости Божије свесно је употребљен за три Личности Свете Тројице – Оца, Сина и Светог Духа: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. На први поглед, може се учинити да овде у оваквом Тројичном изразу имамо напросто једну литургијску формулацију у општој употреби. Но овај се израз понавља у нашем тексту још два пута – након благодарења за спаситељно дело Божије: “За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме“ и након певања Санктуса: “Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Ово свечано троструко понављање Тројичног Имена особеност је структуре евхаристијске молитве светог Јована Златоустог. Овде имамо један Тројични израз који истиче једнакост три једносушне Личности: “Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Овакви Тројични изрази засновани су на Јеванђељу по Матеју 28, 19: “Крстите… у име Оца и Сина и Светог Духа“. Међутим, у историји источних литургија Тројични изрази су били нарочито актуелни у време христолошких спорова 4. века. Око 375. г. свети Василије у богослужење у Кесарији Кападокијској уводи слична славословља. Но већ је 25 година пре тога (око 350. г.), у Антиохији, химна “Слава Оцу“ у облику “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу…“ постала симбол никејског православља. Главни бранитељи овако формулисаног Тројичног славословља у Антиохији у то доба били су Диодор и Флавијан, који су касније постали учитељи Светог Јована Златоустог. Чини се да су антиохијски спорови 4. века који су се тицали облика Тројичног славословља у основи свечаног троструког возглашавања Тројичног Имена у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог. Овде је пред нама једно свесно исповедање вере. Два основна богословска исказа – исповедање Божанске непојмљивости и вера у Тројицу – праћена су у тексту наше молитве исповедањем стварања света ex-nihilo, из ничега (=из небића): “Ти си нас из небића привео у биће…“ Овде није могуће до појединости изложити значај идеје стварања из небића за Светог Јована Златоустог, као ни учесталу употребу израза “довести из небића у биће“ у његовим делима. Тврђење о стварању из небића назначује непремостиву границу 6 Sources Chrétiennes 28, стр. 20. 3 између Бога и света: са једне стране недокучива Тројица и са друге стране створени свет који је овај недокучиви Бог чудом слободе и безусловне љубави привео из небића у биће. “Иако му ништа од нас није потребно, иако је сам себи довољан, привео нас је у биће, нас који нисмо постојали“, каже Свети Јован Златоусти у једном свом делу из младости7 . “Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство твоје будуће…“ Овај одељак из нашег текста који садржи опис Христовог спаситељног дела веома изненађује. Божански домострој, Христово дело спасења доживљено је овде као нешто што се остварило не само за нас и за наше спасење, него у нама: ми смо већ – у Христу и са Христом – узведени на небо. У делима Златоустог налазимо још много тврђења сличних овом, као на пример: “Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена…“8 . Без сумње, Свети Јован Златоуст овде се ослања на одељак 2,5-7 из Посланице Ефесцима светог Апостола Павла: Бог нас “с Њим (Христом) заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу“, израз који је Златоуст много волео. За Светог Павла и Светог Јована Златоустог, ради се о Христовој људској природи која је απαρχή, залог, представник целокупног човечанства и јемац нашег спасења. Ово спасење које је човеку дато у Христу неупоредиво је веће од почетног рајског блаженства које је у Адаму изгубљено. Управо у овом смислу, на једном месту код Златоустог, Бог говори човеку: “На престолу седим царском, и ти седиш са мном кроз (личност Онога Који је) απαρχή – залог“9 . Спаситељно дело које се остварило у Христу и које се на нас односи, управо нас оно подстиче на благодарење. Благодарност за стварање и за спасење у Христу у евхаристијској молитви Златоустове литургије почиње благодарењем за сва Божија доброчинства, чак и за она која су нам непозната. “За све то ми благодаримо Теби и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена“. Златоуст стално подвлачи да је човек окружен Божијим доброчинствима која су му непозната. Бог је Бог непостижан и непојмљив, не само у свом Божанском Бићу, него и у својим спољашним дејствима. И хришћанин зна да нам је Бог спремио богатства која очи нису виделе, ни уши чуле (уп. Кор. 2, 9). Овде не можемо навести све Златоустове текстове који садрже ову идеју. Не могу притом да се не осврнем на један нарочито занимљив текст. Свети Јован Златоуст ту наводи молитву једног “светог човека“: “Знам, каже Златоуст, једног човека који се овако молио“. Златоусти засигурно мисли на једног од својих учитеља. Молитва коју наводи Златоуст почиње следећим речима: “Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена…“ Веза са нашим одељком литургије Светог Јована Златоустог несумњива је. Поставља се ипак једно питање: молитва непознатог светог човека није званичан текст једне литургије, већ засигурно лична молитва овог непознатог светитеља коју је он имао обичај да узноси пред својим ученицима. Ко је онда унео овај одељак једне личне молитве у званичну молитву евхаристијске литургије? Највероватнији одговор је да је то био сам свети Јован Златоуст који је од једног од својих учитеља позајмио овај одељак и унео га у евхаристијску молитву. Карактеристична црта евхаристијске молитве Светог Јована Златоустог је згуснутост богословских чињеница, усредсређеност богословских исказа на суштинско. Дуго се мислило да је могуће објаснити порекло Златоустове литургије намером аутора да скрати дугачке молитве које су сличиле данашњим. У стварности није реч о намери да се буде сажет и јасан, већ о намери да се све богословке тврдње саберу око једне средишне мисли. Ова намера се нарочито јасно осећа у делу Златоустове литургије после санктуса (анђеоске песме “Свет, Свет, Свет“). Док друге евхаристијске молитве покушавају да на овом месту изложе различите тренутке у делу Божанског Промисла, и нарочито Христовог спаситељног дела, Златоустова литургија се задовољава да након санктуса наведе речи из Јовановог Јеванђеља 3, 16: “Јер Бог толико заволе свет да је и Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“. Једно овако промишљено усредсређивање на једну мисао управо је општа црта код Светог Јована Златоустог. У свом коментару на Јеванђеље по Светом Матеју, Златоуст даје следећу примедбу у контексту везаном за литургију: “И ако кажем да је (Бог) небо распростро, земљу и море раширио, да је пророке и анђеле послао, ништа тиме нећу рећи. Јер главница добара ова је: да ни сопственог Сина није поштедео, да би отуђене домашње (=служитеље) спасао“11. Речи из Јована 3, 16 : “Бог тако заволе свет“ за Златоустог су централне речи хришћанске поруке, и њихов садржај – тајна Крста, велики Божији знак љубави. Нису ни знаци ни чудеса ти који нам показују Божију љубав, већ Крст, каже Свети Јован Златоусти у својој последњој поруци Цариградској Цркви из изгнанства. Јеванђеље поставља Крст у средину, говорећи: “Бог тако заволе свет…» 12. Јер “Крст је… узвео на небо и посадио са десне стране престола нашу (људску) природу“, додаје Свети Јован Златоусти13. Ово су неке од средишњих идеја богословља Светог Јована Златоустог, изражене у нашој евхаристијској молитви, на које сам данас хтео да скренем вашу пажњу. Анекс Евхаристијска молитва (анафора) литургије Светог Јована Златоустог Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком месту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син, и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали, подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо (Еф. 2, 5-7), и даровао нам Царство твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме; за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Благодаримо Ти и за ову службу коју су изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде Арханђела, и безброј Анђела, Херувими и Серафими, шестокрили, многооки, крилати, који лебде, победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи: Свет, Свет, Свет… Са овим бестелесним силама, човекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети; Свет јеси и пресвет и величанствена је слава твоја. Ти си тако заволео свет твој да си и Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у Њега на погине, него има живот вечни (Јн. 3, 16)… Свети Јован Златоуст (PG 48, 929 C) “И Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и (руко)водио на небо и дао јој богатства већа од оних која бејаху изгубљена…“ Свети Јован Златоуст (PG 62, 368): “Знам једног светог човека који се овако молио…: Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена… …Ти који си нас тако заволео да си и Сина свога Јединороднога дао за нас (Јн. 3, 16) удостој нас да достојни будемо твоје љубави…“ (Сматрамо да је за овакву врсту поређења потребно имати увид у јелински оригинал са којега смо се и трудили што верније да преведемо да би се виделе и разлике у детаљима; но како аутор даје једино француски превод, овде доносимо текстове само на српском језику- прим. прев) Cа француског превео Новак Билић

19. Новембар 2020 - 12:25 Архиепископ атински и све Грчке Јероним примљен је 19.11.2020. у 07:40 у болницу „Евангелизмос“ са дијагнозом Ковид-19 и налази се на лечењу у одељењу интензивне неге, где пролази лекарске прегледе. Архиепископ, коме су дијагностиковане негативне вредности и у брзим и у молекуларним тестовима, којима је подвргнут након завршетка рада Сталног Светог и Свештеног Синода и пре састанка са премијером Киријакосом Мицотакисом, дијагностикован је позитиван резултат у заказаном молекуларном тесту који је обавио у ноћ у понедељак 16. новембра. „Лично учествујем као пастир у невољи која је захватила хиљада наше браће у нашој земљи и милионе широм Васељене. Учествујем у агонији и болу и страху свих да ћемо својом вером у Бога све победити“, нагласио је Архиепископ својим блиским сарадницима мало пре свог уласка у болницу, истичући свештену обавезу свих нас да поштујемо правила и мере надлежних здравствених власти државе по питању заштиту људског добра здравља и живота. Извор: Оrthodoxtimes.com Превод: Информативна служба СПЦ

Његово Блаженство архиепископ тирански и све Албаније Анастасије (Јанулатос) отпутовао је 11. новембра 2020. авионом у Атину, где ће бити лечен од вируса кoрона. „Не брините се, превазићи ћемо тешкоће“, рекао је архиепископ тирански и све Албаније Анастасије мало пре укрцавања у авион који га је пребацио у Атину на лечење, јер је био позитиван на КОВИД-19. Осврћући се на здравствени проблем са којим се тренутно суочава, Ариепископ тирански је изјавио на МЕГА ТВ каналу, да (људи) „не би увек требало да гледају на негативну страну“. „Симптоми су мали. Јуче смо се суочили са већом тешкоћом. Осећам бол у плућима. Мислим да ћемо ово пребродити. Данас поподне ћу бити у болници Евангелизмос... И не узнемиравајте се. Савладаћемо сваку препреку. Дакле, било да живимо или умиремо, Господњи смо. Те ствари су нам велика утеха,“ додао је. Његова Светост патријарх цариградски Вартоломеј упутио је своје најбоље жеље првојерарху Албанске Цркве у којој је казао и: „Молимо се за Вас током Вашег лета за Атину, где ћете бити хоспитализовани. Желимо Вам да наставите са својим креативним и корисним радом доприносећи хришћанству, човечанству и слави Божијој дуги низ година.“ Извор: Orthodoxtimes.com Архиепископ Анастасије у Атини на лечењу од короне | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован казао је за Радио ”Светигору” да је одлазак блаженопочившег Митрополита Амфилохија доживео као велики губитак за читаво Православље. Звучни запис разговора ”Сви су сазнали у једном тренутку, онако слично како је дејствовао и за живота, дакле све његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву васељену у православљу. Е сад, каква је Божија промисао у свему томе? То ће се можда видети некад, можда ћемо некад нешто сазнати, можда никад ништа нећемо сазнати, али у сваком случају један Божији човјек тако пролази и живот и долази до смрти, јер смрт за њега је прелазак у вечност, као што је за све хришћане по вери њиховој је прелазак у вечност, а то особито за једног надареног светог човека као што је био Митрополит црногорско-приморски Амфилохије”. Присјетивши се студентских дана и времена када је уписао Православни богословски факултет у Београду, управо са благословом Митрополита Амфилохија, он је казао да је Митрополит имао једну несвакидашњу ширину. ”Ја сам се чак и уписао сећам се са његовим благословом на факултет, зато што тада још сам био у расколничкој МПЦ и нисам могао бити примљен са благословом неког расколничког епископа на факултет у СПЦ али он је то тако широко гледао и може се видети његова прозорљивост кроз многе, многе такве догађаје, али ја лично видим кроз ово што вам сада причам. Он је мени дао благослов да се упишем на факултет и његовом заслугом ја сам се уписао, завршио факултет после тога и наравно завршио и постдипломске студије и тако даље, и стигли смо до овде докле смо стигли, али заједнички”. Владика Јован је казао да је највећа Митрополитова карактеристика та што се он интересовао за читаву Цркву свијету. ”Није се задовољавао рецимо са својом митрополијом или Српском православном црквом, него за њега је као што је уобичајено Црква у читавом свету и бригу о тој Цркви носио је у својој души. Зато је био велики човек, чини ми се, био је толико широк и ово што је рекао владика Григорије могао је да помилује свог непријатеља. Само такви људи који имају такву ширину, они могу да се овако опходе и према својим непријатељима. И заиста је било оно што сам сад чуо да је рекао владика Григорије, можеш све да му кажеш у лице, најгоре и најружније, али он ти се не наљути. А знате колико мало има таквих људи у свету. Највећу заповест, можда најнеприродније што је Христос проповедао је љубав према непријатељима. Читава природа сведочи да оно што је непријатно или непријатељски расположено, и ми треба непријатељски да будемо расположени. Тако раде животиње, тако ради читава створена природа. Али Христос нас је научио обрнуто, да непријатеље треба да волимо. Е, то смо могли да видимо код блаженопочившег Митрополита Амфилохија. А то је највећи домет. Зато и можемо видети толико велику ширину једног човека. Јер ако испуниш то што је најнеприродније, сигурно је најнеприродније д волиш непријатеље своје, онда мали ти је свет, мала ти је васељена, као што је била мала блаженопочившем Митрополиту. Зато се бринуо о читавој Цркви. Мала му је била велика Митрополија црногорско-приморска, мала му је била велика Српска православна црква, али он се бринуо свугде за православље. Па знате колики је његов прибројени део био на задњем сабору на Криту, колико је допринео на свим међународним конференцијама када се радило о читавој Цркви у свету. Е зато је велика загуба, загуба за читаву Цркву”. Архиепископ је подијелио са слушаоцима Радио ”Светигоре” и једне анегдоте. ”Био сам студент и са нама један студент из Црне Горе који ми је рекао: Ви у Македонији треба да саградите споменик Митрополиту Амфилохију. Још тада, говорим за деведесете године прошлог века. Ја га питам, а зашто? А он каже, па толико воли расколнике колико не воле они сами себе. И заиста је тако било. Толико је желео да се реши раскол, доживео је да се исцели само један део раскола, а по његовим молитвама, а сада још моћнијим, ја мислим да ће се решити раскол и са читавом Македонском православном црквом”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дирљивим речима љубави Његово Блаженство Архиепископ Тиране, Драча ис ве Албаније г-дин Анастасије опрашта се од свог врсног ”пријатеља и брата”, ”изузетног духовног воће” и ”просветљеног богословај ерарха”, блаженопочившег Митрополита црногорског и приморског г-динаАмфилохија, који се упокојио у Господу јуче ујутро (петак, 30. октобра2020.). Поруку Архиепископа Анастасија преносимо интегрално : + Анастасије Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније поводом упокојења Високопреосвећеног Митрополита црногорског и приморског г-дина Амфилохија С најдубљим болом смо примили вест о упокојењу блаженопочившег Митрополита црногорског и приморског г-дина Амфилохија. Саучествујућиу дубокој жалости возљубљеног нам народа Црне Горе и Српске Патријаршије, одслужили смо мали помен у капели Свете Архиепископије у Тирани и из дубине душе изражавамо наше саучешће православном народус уседне нам земље. Пријатељска нам помесна Црква у Црној Гори изгубила је изузетног духовног воћу, врсног пастиреначалника, који је, с расуђивање, мудрошћу, доследним животом у Христу и речју по Духу Светом, водио народ Божји у познање Тројединог Бога и у суштинску православну благочестивост. Православна Аутокефална Црква у Албанији остала је, такође, без драгоценог пријатеља и брата, с којим смо деценијама складно сарађивали, увек једнодушни у богословским и пастирски питањима наше Цркве. Православна Црква се опрашта од једног просветљеног богослова Јерарха, беспрекорног кова, просветљене мисли, одлучног и смелог, васељенског православног ума. Учествовао је и стваралачки доприносио у Свеправославним Сабрањима, као и на Светом и Великом Сабору на Криту. Његова трезвеност, бистрина мисли и у љуави смелост говора увек су доносиле добар резултат на међуправославним сусретима и одлукама. Вечан му помен! Господ, Којег је свом душом заволео и Којем је служио са самоодрицањем, нека упокоји његову душу. Увек нас теши вера да ”било да живимо, било да умиремо, Господњи смо”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ка свом Господу је јуче рано јутро одишао наш Авва и учитељ, црногоpски митрополит владика Амфилохије. Искрено је волео нашу помесну Црквy и особито нашу епархију, коју је два пута посетио, кде су га благодарећи духовној светлости његовог срца заволели свештеници и верни народ. Помагао је нама молитвом и практички у тешким тренутцима, кад су нас остали напустили, борио се за чешку и словачку цркву као лав. Са великом радошћу је примао ходочаснике из Словачке. Немогу да опишем благодарност Господу за то, да сам често могао да се налазим у његовој близини, да служим са њим, да га слушам, да се учим од њега. Сећамо се прошлогодишње прославе празника св. Јована Милостивог у Кошицима и посвећења темељног камена манастира у Бењатини. Авва је прилетео сам, уморан и потресан ситуацијом у Црној Гори, кде су неки покушавали да гоне Цркву. Мали, стари човек са пламеном у очима и кофером пуним поклона и нешто мало личним стварима. Рекао ми је: “Ајде владико Георгије, да си ми жив и здрав, и сви ваши. Код нас је сада лоше, не бих требао да путујем, але обећао сам, па сам овде.” Хвала Богу на таквом сведочанству љубави. Ми сад требамо да његов благослов остваримо. Ка Господу је отишао витез духа, предањски херој и одушевљени православни архијереј старе школе. Најдражи Владико и оче, много нам ћете недостајати. Хвала Вам на сведочењу Христа Богочовека Распетога и Васкрслога. Био сте за нас живећим Јеванђељем. Нека Вам Господ дарује мир. Молите се за нас код Божијег престола. Са дубоком благодарношћу Ваш Георгије, архијепископ михајловско-кошички са целом епархијом и осталом Вашом духовном децом из Словачке. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас су сахрањени земни остаци Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Свету заупокојену архијерејску службу са опелом служио је у овом храму Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење господе Митрополита: бориспољског и броварског Антонија (Украјинска православна црква), елбасанског Андона (Албанска православна црква) и загребачко-љубљанског Порфирија и господе Епископа: будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, бачког Иринеја, шумадијског Јована, милешевског Атанасија, дизелдорфског и њемачког Григорија, полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, Епископ пакрачко-славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, Епископ тимочког Илариона, нишког Арсенија, захумско-херцеговачког Димитрија, ремезијанског Стефана, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, многобројног свештенства и свештеномонаштва наше и других помјесних Цркава и молитвено учешће хиљада вјерника. Присуствовали су мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић, предсједник Скупштине Црне Горе Александар Вучић са високом делегацијом Владе Србије, српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, велики број посланика у Скупштини Црне Горе, политички лидери, представници и високи функционери свих црногорских градова и општина, дипломатски представници страних држава, као и представници институција културе Црне Горе и држава региона. Присутна је и висока руска делегација у име Патријарха московског и све Русије Кирила, као и представници свих вјерских заједница које дјелују на територији Црне Горе, и многе друге уважене личности свих сфера друштва. Присуствовала је и докторка Јелена Бојовић Боровинић, начелница Одјељења за пулмологију КБЦ ЦГ, која је лијечила Митрополита Амфилохија од ковида 19. Епископ бачки Иринеј је у литургијској бесједи након читања Јеванђеља о сијачу и сјемену рекао је да је поред туге због растанка с Митрополитом наша радост већа, јер знамо да је растанак привремен. “По благослову Његове светости нашег Патријарха, и уз сагласног садашњег Администратора богомчуване Митрополије, обратићу вам се са неколико речи у овај тужни и уједно радосни дан, при чему је више радостан него тужан. Тужан је наравно стога што се растајемо са нашим блажене успомене Владиком Амфилохијем, који се целога живота трудио на разним за Христа, за славу Божију, за Свету Цркву Његову, а најдужи период свога живота је провео управо овде, у Црној Гори, као Архипастир народа Божијега”, рекао је Епископ бачки. Додао је да је наша радост већа зато што вјерујемо, а вјерујући и знамо, да је растанак увијек привремен. “Ми се надамо, не само да ћемо се једног дана наћи заједно, него да ће то, благодаћу Господњом бити у наручју Авраамовом, а пре свега у наручју Оца Небескога у заједници са свима светима, у заједници Цркве коју називамо Небеском., а која почиње већ овде и сада, на земљи, јер је то једна Црква. Не само због тога, можемо поред жалости да имамо и радост у срцу у овом часујер није вероватно случајно, као што и нема ничега случајнога у историји, ни у нашим појединачним животима, него је и то по промислу Божијем, као поука и порука свима нама, да се блаженопочивши Владика упокојио уочи манастирске славе, уочи празника Светога Петра Цетињскога, да је његово тело било изложено народу Божијем на опроштај, на целивање, на поклоњење, на сам престони празник манастира, а да се ево данас предаје земљи, а душа његова испраћа на блажени пут ка Господу управо у дан Христовог Васкрсења, јер је свака недеља у току године празник Васкрсења Христовог, и то у Храму Васкрсења Христовога, јединственог по много чему у нашем народу у свим крајевима где он живи”, казао је Владика Иринеј. Подсјетио је да је митрополит Амфилохије већ у детињству, што је тада био изузетак у времену безбожништва, као дјечак из Мораче свим срцем примио Христа. Такође је казао да није истина да је Митрополит преминуо од вируса, него је 11 дана био победник тог вируса, али да “његов организам и телесна слабост нису издржали то искушење”. Владика Иринеј је рекао да је животна девиза Митрополита Амфилохија била “Све за Христа, а Христа ни за шта” и додао да овако говорећи о Митрополиту не жели да ствара култ личности, нити је Митрополит Амфилохије томе тежио. Након Литургије ковчег са Митрополитовим тијелом изнијет је из храма, а онда је пред храмом служено опело. Његова Светост Патријарх Иринеј казао је у опроштајном слову казао да се Митрополит Амфилохије упокојио у тренутку кад је највише потребан цркви и народу. “Покретач и носилац духовних и свих обнова у Црној Гори, био је наш драги, блаженопочивши митрополит Амфилохије. Подржан свештенством, монаштвом и верним народом Црне Горе. Зато ће његово име бити уписано златним словима у српској историји, као угледне личности. Он је у врху српског богословља нашега времена, као такав је цењен и поштован у целом православљу. Својим богословским и књижевним дјелима припада плејади великих богослова нашега доба. У својству представника наше цркве учествовао је на многобројним сусретима и скуповима како у православним земљама тако и у инославном свету. Вест о његовом упокојењу брзо је стигла до свих православних цркава од којих нам стижу њихова саучешћа. Својим упокојењем блаженопочивши Митрополит оставља велику празнину у животу наше Цркве, а посебно у решењу проблема везано за Цркву овде у Црној Гори. Отишао је у тренутку када је његово присуство најпотребније Цркви и народу. Надамо се да ће својим молитвама пред Лицем Божијим измолити да се прилике у Црној Гори реше на најбољи и најкориснији начин за Цркву, како за српски тако и за друге народе у Црној Гори. У томе ће му сигурно помоћи Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки и други српски светитељи и просветитељи. Верном српском народу у Црној Гори остаје да следује узвишеном примеру и поукама свога блаженопочившег Митрополита, да граде и чувају јединство у вери, у љубави и оданости Господу нашем Исусу Христу, братољубљу и оданости своме отачаству и своме роду”, казао је Његова Светост. Предсједник Скупштине Црне Алекса Бећи рекао је да се данас опраштамо једног од највећих духовника и теолога овог времена. “Надам се да ћеш бити последњи владика који је морао бранити Цркву од дијела свог народа, а бранио си је и одбранио тако да си сваком унапријед опростио. И да тако нијеси поступио нема тог Црногорца који ти не би замјерио, а није јер си светињу у себи носио. Знао си то јер си сам као морачки син оштар у изражају, а благ у поступању. Тако бранити, а ништа не узети, толико урадити, а све подарити, толико саградити, а све поклонити, могу само велики и бесмртни. Да је твоја етика утемељена не само на јеванђелским начелима, него и на мисли о неопходности праведних закона, симболично говори чињеница да си у репрезентативном, научном раду на једном научном скупу, свог претходника Петра Првог, као миротворца и законодавца, најдубљом мишљу довео у везу са старозавјетним пророком и законодавацем Мојсијем. Посебно је импресивно са коликом дубином уочаваш и апострофираш чињеницу да је Законик општи, црногорски, брдски, има онолико чланова колико је година на земљи проживио Христос, којем је са цетињске митрополитске катедре поред тебе служио и Митрополит Петар Први. И један и други, осим духовне бриге, бринете и над питањем каквим законима осигурати братску слогу и спокој у друштву”, казао је Бечић. Мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић рекао је да је данашњи дан литија свих досадашњих литија које су се слиле са свих крајева, и данас је предводио нико други него наш мили Митрополит. “Погледај још једном на народ свој, мили Митрополите! Свети Владика је подучавао да подвизима можемо духовно узрастати ка небу. Вођен самирном богомудрошћу усавршавао је свете врлине ка свему вјечном и боговјечном. За овај пролазни земаљски тренутак свједочио је да су предуслови само двије ствари: искреност и истина и зато његове ријечи громко одзвањају и надалеко се чују. Иако си васкрснуо Црну Гору, доживио си да трпиш невоље и муке ради Господа и то од свога народа, знајући да тако постајеш ближи Богу. Ваљда је то усуд трона Светог Петра Цетињског”, рекао је Кривокапић. Академик Матија Бећковић је подсјетио шта је рекао Митрополиту Амфилохију 1990. приликом устоличења на Цетињу. “Тада сам му рекао да ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог сваког држи на земљи док не уради оно за шта се родио, тако га је Господ позвао у прави час, да је раније, не би ваљало. На небо где ће сад моћи више да учини за свој народ и цркву, него да је остао на земљи. Нова препорођена Црна Гора почиње од А, зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан, зато ми плачемо, а он и небо се радују. Као што је Свети Ђорђе некад убио аждају, тако је Амфилохије погубио корону, не само као болест, него и као вирус братске мржње”, казао је, између осталог пјесник Матија Бећковић. Обраћајући се, како је рекао Амфилохијевом сабору, Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је рекао да је Митрополит Амфилохије био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. “И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!”, рекао је Владика Јоаникије. Додао је да може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” “А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег. Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са Митрополитом Амфилохијем широм православне васељен”, поручио је Владика. Након бесједе Владике Јоаникије ковчег са Митрополитовим тијелом је уз звоњаву звона опходио храм а онда је Митрополитово тијело положено у гробницу у крипти храма. Десетине хиљада вјерног народа се од петка, 30. октобра, када су земни остаци нашега Архипастира испраћени дирљиво од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, опраштао у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињског. Вјерни у помијешаним осјећањима туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега, прилазили су у молитвеној тишини одру блаженопочившег Митрополита, у Цетињском манастиру и Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за свог вољеног владику. Поводом упокојења владике Амфилохија, Цркви и вјерницима су пристигли бројни телеграми саучешћа из цијелога свијета. Готово сви домаћи и свјетски медији, са најдубљим поштовањем, извјестили су о упокојењу и животу Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као о једном од најзначајнијих теолога и личности у СПЦ и православљу. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски и Егзарх свештеног трона Пећког г. Амфилохије упокојио се у Господу у петак, 30. октобра. Од 6. октобра је био у КБЦ ЦГ на лијечењу, одбијајући више понуда да се лијечи у другим земљама, са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ, који му је повјерен као архијереју. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Ризница литургијског богословља и живота

Поглавар Кипарске православне цркве Хризостом II је током данашњег богослужења поменуо име поглавара тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ) Епифанија иако за такав један корак није имао сагласност Синода, објављено је на православном порталу Ромфеа. Због тога је, у знак протеста, лимасолски митрополит (Атанасије – прим. СС) напустио литургију пре њеног краја. Како преноси локални ТВ канал РИК, фактички се ради о признању ПЦУ без сагласности Синода. Наводи се и да је Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, што се до сада никада није десило. Сам Хризостом је рекао да његова одлука добра за православље и Кипарску цркву. Признао је да је тиме стао против „одређених људи“ и потврдио да чланови Синода нису знали за одлуку. Он, међутим, додаје да је у интересу православља морао да заузме одређену позицију. Подсетимо, након „ујединитељског сабора“ који је 15. децембра 2018. године одржан у Кијеву, у Украјини је објављено стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко. Крајем 2018. године, на иницијативу тадашњих украјинских власти и Цариградске патријаршије, формирана је расколничка структура – такозвана „Православна црква Украјине“. У јануару 2019. године неканонска црквена структура је добила томос о аутокефалности од цариградског патријарха Вартоломеја. Архиепископ кипарски Хризостом II на богослужењу поменуо поглавара тзв. Православне цркве Украјине ~ Стање ствари STANJESTVARI.COM Хризостом поменуо Епифанија током рукоположења новог епископа, фактички се ради о признању тзв. ПЦУ без сагласности Синода…

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не. Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве? - Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност? -Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима. Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ? - Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ? - Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора. Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама? - Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал. СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја? - Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве. Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати? - Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати. Судови под директним утицајем државне врхушке Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона? - Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога. Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE WWW.BLIC.RS Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...