Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'апостола'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 50 results

  1. „И гле, анђео Господњи се појави, и светлост обасја просторију, и куцнувши Петра у ребра пробуди га говорећи: Устани брзо! И спадоше му вериге с руку" (Дела. Ап. 12, 7). Овај дан посвећен је спомену на тај догађај. Хришћани су часне вериге Светог апостола Петра чували и због њихове целебне моћи. Јерусалимски патријарх Свети Јувенал дао их је царици Евдокији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег. Она их преполови и једну половину посла цркви Светих Апостола у Цариграду, а другу кћерки царици Евдоксији, Валентијановој жени, у Риму. Евдоксија подиже у Риму цркву Светог апостола Петра и у њу положи ове вериге, а са њима и оне у које је га је оковао Нерон непосредно пре него је распет на крст. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Звучни запис беседе Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим. „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство. Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог. „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру. „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“. „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије. Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) Наш уводни текст којим ћемо пропратити теме и разраду под горњим насловима, има скроман циљ: да укаже на то шта Дух Свети говори Црквама и појединцима-хришћанима, као и боготражитељима данас, у нашој епоси. А Он им говори тако како само њему приличи, као познаваоцу наших мисли и стања. И опет тако, као када Му се ми исповедамо да бисмо му остали верни примаоци и носиоци. Пред Њим смо ми отворена књига, исписана нашим мислима, речима и делима, без ичега сакривеног у њој. Са своје стране пак, ми устима наших светих апостола: Павла, и светих тумача: Јована Златоуста и Јустина Новога Ћелијскога, откривамо хришћанска и нехришћанска стања сопственога бића. И све то, и тако у категоријама и степенима своје невере, маловере и полувере, с једне стране, и вере, наде и љубави, с друге стране. Велику слику стања ствари у свим нашим световима, и код свих бића, у јарким бојама, у свим нијансама и у свим цртама представио нам је велики духоносни тумач нашега времена свети ава Јустин – изабрани сасуд православнога и правоживућега богословља, помоћу којих све стоји, или све пада пред Богом нашим. Било какав допринос темама и целокупном тексту овом, не може се везивати за наше име као ауторско, већ само за име светог тумача аве Јустина Новог Ћелијског! И док ми у свему томе нисмо достигли чак ни до степена компилације, ипак остаје чињеница да смо ми лично само истакли до краја сву савременост његовог текста, и тема, који заједно покривају све данашње путеве боготражитељстава наших савременика. И још, да све довде неокрњена мисао светог тумача аве Јустина проходи сву васељену, да се уздиже до самих Божјих небеса и до Божјега царства, и да тријумфује у богољубљу и човекољубљу! Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) Наш...
  4. Древна Литургија Светог апостола Јакова, брата Господњег, служена је 5. новембра 2019. године, у храму Светих Кирила и Методија на Телепу. Ову древну Литургију Јерусалимске Цркве, названу по њеном првом Епископу, служио је протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма, уз саслужење протојереја-ставрофора Недељка Зубовића и протојереја Предрага Толимира – парохâ при храму на Телепу, затим презвитерâ Леа Малешевића, пароха у Каћу и Ивана Спасевског, пароха у Горњем Ковиљу, као и ђакона Бранка Бандобранског. Литургија апостола Јакова служена је по први пут у храму на Телепу и специфичности овог литургијског типа заинтересовале су верни народ: читања одломака из старозаветних књига, затим Апостола и Јеванђеља на средини храма, вход са даровима кроз цео храм, читање Анафоре са предивним молитвама и, после освећења, помињања свих понаособ и на крају причешће верног народа. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. Катихета Бранислав Илић ЗВУЧНИ ПРИЛОЗИ (радио Беседа):
  6. Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спасоносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. То се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији (Д. Ап. 20, 6), проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога свега. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи". (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла. После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. Не прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4,6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји. У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Литургија позната под именом Светог Апостола и еванђелиста Марка, није написана од њега, али је усмено, светопредањски, не без разлога остала под његовим именом и била најважнија Литургија на грчком језику у Александрији и Египту, где је Свети Марко основао прву Цркву. У седамдесет првом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ пажњу смо посветили управо овој Литургији, трудећи се да јасно и недвосмислено приближимо њен историјат, последовање и значај. Из климе Александријске Патријаршије, Цркве Светог апостола Марка, потиче Литургија која носи његово име, која је до XIV века била главна Литургија египатске Цркве. Има све карактеристике које су својствене Египту: помињање патријарха александријског, наглашено поштовање према личности Светог Апостола Марка, помињање реке Нила и пољопривредних култура које од ње зависе... Литургија Светог Апостола Марка је била уобичајена Литургија Александријске Цркве и Цркве целог Египта од самог почетка па све до 13. века. Поред ње паралелно су се служиле и литургије: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Јерусалимска Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег. На крају су ову древну Маркову Литургију сасвим потисле две византијске литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста. Она се сада у Александрији служи само једном годишње, на дан свештеног спомена на Светог Апостола и еванђелиста Марка, 25. априла / 8. маја. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Седамдесето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо древној Литургији Светог Апостола Јакова, брата Господњег. Поред историјата, особиту пажњу смо посветили и приближавању њеног последовања, уз посебан нагласак на важније свештене радње. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија. Као таква, она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. Изворни језик Јаковљеве Литургије је грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Текст Јаковљеве Литургије се на српском језику први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог – Светих Богоотаца. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Крститеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа. Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“ Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота. Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој. Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету. Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада. Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије. Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована. Димитрије Богдановић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. У оквиру шездесет седмог издања емисије „Светотајинско богословљеˮ, потрудили смо се да приближимо све важније детаље у погледу савршавања свете Евхаристије у време светих славних и свехвалних апостола. Апостоли су примивши заповест од свог Учитеља, да врше Тајну Евхаристије у Његов спомен, након Његовог Вазнесења почели да испуњавају оно што примише. Поштовали су исти поредак у овом дејству по којем је прву Евхаристију савршио Господ наш Исус Христос. Свети еванђелист Лука доноси важно сведочанство: „Бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвамаˮ (Дап. 2, 46). На основу овог, и многих других светописамских сведочанства, можемо да спознамо праву слику на који је начин Литургија савршавана у апостолском периоду. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
  11. Духовници, лекари и социјални радници поново су се удружили на јединственом мисијском путовању дуж реке Об у централној Русији. Мисионари планирају да посете 45 удаљених насеља током 23. годишњег путовања апостолског мисионарског брода апостола Андреја, извештава Вести Новосибирск. Свештеници се састају с православним верницима у слабо насељеним подручјима којима је потребна духовна подршка и и свете тајне и чинодејства. Митрополит новосибирски и бердски Никодим је овим поводом радонсо изјавио: „Ми шаљемо мисионарске раднике на још једно путовање, позване не само да проносе реч Божју, већ и да чине дела милосрђа – да пружају медицинску негу и социјалну помоћ становништву. Бог је љубав, каже апостол Јован Богослов. А овакви подухвати су знак наше љубави.“ Митрополит је подсетио и да у том региону постоји још увек много насеља у којима нема цркве и у којима људи годинама не виде православног свештеника. Ова мисија омогућава тим једноставним верницима да учествују у животу Цркве, у цвркви Светог Андреја на броду, да се исповедају и причесте. Свештеници ће такође благословити домове по селима. Медицински тим на броду има кардиологе, дијагностичаре, офталмологе, терапеуте, онкологе и друге специјалисте, који дневно примају до 200 пацијената. Некима су у могућности да помогну на лицу места, а неке саветују како да потраже додатну помоћ. Др Олга Гусаревич, начелник лекарског тима, каже: „Прошле године идентификовали смо 6 случајева рака у раним фазама. Послали смо их у регионалну болницу; све дијагнозе су потврђене и сви су нашли помоћ.“ Више од 100.000 људи примало је медицинску и социјалну помоћ током 23 године путовања овог брода-цркве. Само прошле године 7.000 људи је добило овакву врсту помоћи, а њих 500 је крштено. Извор: Српска Православна Црква Брод-црква Светог апостола Андреја на мисијском путу дуж реке Об | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обавио је јутрос са епископима и свештенством у манастиру Рибњак код Бара велико освећење новосаграђене цркве Светих апостола Петра и Павла и у њој служио Свету архијерејску литургију. Саслуживали су господа Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља Георгије и умировљени Митрополит тверски Руске православне цркве Виктор, господа Епископи: рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, будимљанско-никшићки Јоаникије, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило и диоклијски Методије и свештенство, уз молитвено учешће вјерног народа. У току освећења у свети престо храма уграђена је честица моштију Мученика синаитских. Митрополит Амфилохије је у чин игумана произвео настојатеља манастира Рибњак јеромонаха Прокопија. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да овим освећењем обиљежавамо 800. годишњицу оснивања самосталне Цркве Жичке архиепископије – Пећке патријаршије. „Која је родила и Зетску епископију, Митрополију зетску, Митрополију данашњу црногорско-приморску. И она својим историјским током свједочи живо апостолско предање на овим просторима, без прекида“, казао је Владика. Додао је да то посебно наглашава због тога што данас у Црној Гори постоји тенденција људи који не знају ни шта је Црква нити вјерују у Бога нити су крштени да стварају своје „цркве“. „Нијесу они први у историји такви безбожници. Кад су безбожници Цркве стварали, реците ви мени, и како је могуће стварати их на атеизму и на братоубилаштву? Црква је саграђена на крви Христа Бога нашега, који је жртвовао себе за живот свијета, и заједно с Њим, на крви мученичкој свих оних који су кроз вјекове жртвовали себе за истину Божју, за правду Божју, за љубав Божју, за Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога“, објаснио0 је он. Владика је нагласио да је од идеологије, која, како је рекао, и данас влада Црног Гором убијен Митрополит Јоаникије са стотину и двадесет најбољих свештеника Митрополије. „А да не говоримо колико је вјерника мученички пострадало, колико је храмова пострадало напуштених и запуштених широм Црне Горе.Али, дао је Бог да се од деведесетих година наовамо обнављају свети храмови – преко седам стотина храмова је обновљено, запуштених, у штале претворених. Још чекамо само да обновимо онај од безбожника срушени храм на Ловћену, од оних који сада стварају некакве своје ‘цркве'““, рекао је Владика Амфилохије. Упитао је може ли садашњи Митрополит црногорски да иде неким другим путем у односу на пут којим су ходили његови претходници кроз сву историју, од времена Светог Јована Владимира до наших времена. „Смије ли он не бити спреман, ако треба, да и он мученички пострада за светињу Божју“, поручио је он. Додао је да и светиња манастира Рибњак, чији су коријени стари више од дванаест вјекова, такође свједочи непоколебивост вјере Христове, Цркве Божје на овим просторима. „И нека је благословен Господ и сви они који су допринијели да се овај храм пресели из древне Рашке овдје код древнога града Бара, у ову древну светињу“, закључио је Митрополит Амфилохије. На крају данашњег богослужења, Митрополит Амфилохије је архитекти из Бара Душану Станојевићу, који је пројектовао храм Светих апостола Петра и Павла, уручио орден Светог деспота Стефана Лазаревића, којим га је на Митрополитов предлог одликовао Свети архијерејски синод СПЦ. Златник ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца Митрополит Амфилохије је одликовао Душка Травара из Бањалуке за изузетну помоћ и пожртвованост приликом изградње цркве Свети апостола Петра и Павла. Такође је најзаслужније за градњу цркве одликовао архијерејским похвалницама. И управа манастира је захвалницама одликовала заслужне за подизање храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Свечаном Божанском службом на Петровдан (по н. ст.) началствовао је митрополит пирејски Серафим уз саслужење митрополита халкиског Хризостома, илионског Атинагора, гревенског Давида, фанаријског Агатангела, коринтског Дионисија и још тројице архијереја. Старешина свештеног манастира Ватопеда игуман Јефрем такође је учествовао у богослужењу. Митрополит пирејски Серафим је проповедао Божанску Реч; посебно је говорио о апостолу Павлу и његовом духовном наслеђу. Овогодишња прослава светог заштитника Коринта узвишена је присуством чесног Појаса (Агиа Зони) из свештеног Великог манастира Ватопеди, који се свакодневно окупља поворке верника како би га целивали. Извор: Српска Православна Црква
  14. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења. Пре него што своју пажњу усмеримо на значај Светих славних и свехвалних Апостола и на пост који је установљен у њихову част, неопходно је да се на почетку подсетимо шта је то пост у свом најдубљем значењу. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима, те је због тога сваки подвиг у виду поста и молитве неодвојив од литургијског живота. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника представља море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог ч1овеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља„овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“. По учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти.ˮ Свети Симеон нови богослов о посту благовести: „Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“ У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или, једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17).Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Кратак преглед вишедневних постовâ У хришћанском животу који је увек саображен са богослужбеним ритмом, можемо уочити два веома битна времена који се међусобно смењују: Време припреме (поста) и време испуњења (празновања). Тако у свештеној традицији наше свете Цркве, постове као благословене дане припреме можемо поделити на вишедневне, једнодневне и седмичне. Вишедневни постови су: 1. Света Четрдесетница (или Велики Васкршњи пост); 2. Светоуспенски пост; 3. Апостолски пост; 4. Божићни пост; Једнодневни постови су такође обично повезани за одређени празник: Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Крститеља, као и у навечерје празника Θεοφάνεια (Богојављења). Седмични постови су свака среда и петак у току године, изузев оних дана када је пост забрањен. О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла у старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама. Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом, саборна је јер се у њој пројављује суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас. Установљење поста у част Светих апостола (развој и значај) Најстарија сведочанства о посту Светих славних и свехвалних апостола налазимо код Светог Атанасија Александријског који сведочи: „У седмицу после празника Свете Педесетнице народ је постивши и проводећи време у појачаној молитви ишао у цркву…ˮ Сведочанство налазимо и у путопису монахиње Етерије која каже: „Већ идућег дана Свете Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, осим суботњег и недељног дана када је пост забрањен.ˮ У Апостолским установама такође налазимо једно поуздано сведочанство: „Пошто сте ви прославили празник Свете Педесетнице, славите једну седмици, а након тога постите једну седмицу.ˮ Из ова три битна сведочанства можемо закључити да је у почетку овај пост био повезан са празником Свете Педесетнице и да је упражњаван као вид благодарења за све дарове којима нас је Господ благодаћу Светога Духа наградио. Благодарствени пост након Свете Педесетнице темељ је и претеча поста који је Црква установила у част Светих апостола који својим светим животом постадоше истински духоносци и преносиоци Духовске радости. Знаменити патријарх александријски Теодор Валсамон из једанаестог века доноси једно важно сведочанство о апостолском посту: „После седам дана од Свете Педесетнице почиње пост и завршава се уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла.ˮ О апостолском посту богомудро нас поучава и Свети Симеон солунски: „Апостолски пост установљен је у част Светих апостола јер се ми кроз апостоле удостојисмо многих добарâ и јер они нама постадоше истински учитељи поста, послушности и уздржљивости. Ово, по речима Светог Симеона солунског, сведоче и Латини, поштујући постом апостоле у дане њиховог спомена. А ми у сагласности са Апостолским установама, које је саставио Климент, празнујемо једну седмицу после Свете Педесетнице, а затим од идуће постом и молитвом указујемо част апостолима који су нам и предали пост.ˮ И данас апостолски пост почиње у понедељак након прве недеље по Педесетници (Свих Светих), и траје до празника Светих апостола Петра и Павла. Почетак поста зависи од годишњег празновања Пасхе, те тако овај пост најкраће може да траје једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. У Православној Грчкој апостолски пост увек траје краће него код нас. Као што је познато у грчкој се празници прослављају по новом календару, али Пасхалија је иста као у нашој помесној Цркви, те тако и апостолски пост увек почиње као и код нас, али се завршава раније јер они празник Светих апостола Петра и Павла прослављају 29. јуна. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења (Дела 14:23). Наш савремени светитељ преподобни Пајсије Светогорац о значају поста Богонадахнуто поучава: „Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.ˮ катихета Бранислав Илић
  15. Дана, 28. децембра 1998.г. на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве којим је председавао Свјатјејши Патријарх Алексиј II донесена је одлука о обнављању бакуанске Епархије. Тада је, у оквирима Азербејџанске Републике, Републике Дагестан и Чеченске Републике, основана Епархија бакуанска и прикаспијска. Одређено да надлежни архијереј постане економ православних цркава и настојатељ саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Бакуу, азербејџански архимандрит Александар (Ишчеин). 14. јануара 1999.г. у московском Богојављенском храму у Елохову, служен је чин хиротоније. Данас, након 20 година, архиепископ Александар се присећа шта је било учињено за то време, и прича нам, чиме се одликује служење у Азербејџану. Интервју је објављен у првом броју ”Часопис Московске Патријаршије” за 2019.г. —Ваше Високопреосвештенство, какве задатке сте поставили пред собом, у тренутку када су вас именовали за надлежног архијереја, и шта сте од планираног успели да реализујете? Какве успехе бисте подвукли? — Мој први задатак, као владајућег архијереја, био је да задржим људе у окриљу Руске Православне Цркве, да не дозволим да се цркве затворе. То је било тешко време, и у политичком, и у економском смислу. У неким крајевима је долазило до оружаних напада, и нажалост, са тих места су многи православни верници одлазили. То је доводило до затварања ових, или оних парохија. Стога најважнији резултат је био што смо успели да одбранимо наше парохије. Ни један православни храм на територији Републике Дагестан или у Чеченској Републици није затворен! Сем тога, отвориле су се нове парохије: саборни храм светих Жена-мироносица у Бакуу (Азербејџану), храм у част светог преподобног Серафима Саровског у Сумгаиту и парохија у част Покрова Пресвете Богородице у Ленкорани. Што се тиче Дагестана, тамо је основан низ нових парохија: у част светог преподобног Серафима Саровског у Избербаши, капела у брдском насељу Ахте, парохије у насељеним местима Тарумовка, Таловка, Кочубеј, Терекли-Мектеб, Бујнакск и у месташцу Брјанск. Успели смо да обновимо Кизлјарски женски манастир у част Воздвижења Часног Крста који је затворен још 1918.г. За мене је најзначајније било обнављање спомена на светог апостола Вартоломеја, који је пострадао у граду Аланопољу – данашњем Бакуу. Према црквеном предању, свети Вартоломеј је претпрео мученичку кончину у подножју Девичанске баште: прво су га распели, а затим, су му, још увек живом, одрали кожу, и на крају одсекли главу, не би ли прекинуо да благовести Божију Реч. До 1937.г. на месту његове мученичке кончине стајала је капела, задивљујућа својом лепотом, посвећена овом светом Христовом ученику. У годинама безбожништва, власти су покушавале да униште свако сећање на његов подвиг и мученичку кончину. Срушили су капелу, на то место су насули земљу, и све асфалтирали. Али су верници ипак ноћу одлазили до подножја Девичанске куле, где су читали акатист светом апостолу Вартоломеју. Успео сам да пронађем део акатиста који је написао протојереј Сергије Городцов, потоњи митрополит Новосибирски и Барнаулски Вартоломеј. Тај акатист је штампан по благослову Свјатјејшег Патријарха Тихона. После мог обраћања Влади добили смо дозволу да богослужимо на месту мученичке кончине апостола. До тада су већ били спроведени археолошки радови који су резултирали открићем очуване основе капеле, а такође и открићем здања око саме Девичанске куле. Сваке године 24.јуна, у дан спомена на светог апостола Вартоломеја, уз присуство великог броја верника, служимо молебан са акатистом и појањем небеском покровитељу Бакуа. 2003.г. су у престоницу стигле мошти светог апостола Вартоломеја. Ова светиња се сада налази у саборном храму светих Жена мироносица. Изашло је и друго издање житија светог апостола са акатистом. 2001.г. Азербејџан је посетио Патријарх Алексиј II, који је заједно са Митрополитом смоленским и калининградским Кирилом (садашњи Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије) освештао саборни храм светих Жена мироносица, након обнове. Патријарх Алексије је два пута био у посети Бакуу – 2009.г. и 2010.г. Било је много проблема, али ми не да смо успевали да оснивамо парохије, него и да градимо храмове. Међу њима се издваја саборни храм светог благоверног и великог кнеза Александра Невског у Гјанџи, катедрални Успенски храм у Махачкали, храм светог Георгија Победоносца у Кизљари. Важно је и то што се нису само оснивале парохије, него што смо их испуњавали народом. — У коликој мери локалне власти помажу епархију коју ви предводите? — Треба да напоменем да је епархијска управа успоставила добре односе како са руководством азербејџанске Епархије, тако и са руководством Републике Дагестан. Повремено се састајем са главама тих држава и дискутијем са њима о проблемима у животу Православне Цркве и православног становништва тих крајева. 2011.г. у циљу реорганизације црквеног живота Република Дагестан је издвојена из бакуанске епархије и ушла је у новоосновану Епархију махачкалинску и владикавказку. Бакуанска Епархија је била преименована у Епархију бакуанску и азербејџанску. Зављајући овим унутар црквеним процесима, имао сам могућност да успоставим ближи однос са азербејџанским властима на најразличитијим нивоима, као и да оперативно решавам важна питања о епархијском животу. У Азербејџану су односи на релацији ”држава - религија” на врло високом нивоу, што је у свом извештају написао и Свјатјејши Патријарх Кирил. Независно од своје религиозне или националне припадности, грађани Азербејџана имају једнака права и слободу. Држава реагује на молбе религиозних заједница и пружа им свестрану помоћ у раду. На пример, уз подржку Председника Азербејџана, Илхама Алијева Државна нафтна компанија је за нас изградила здање Православног религиозно-културног центра бакуанске Епархије. Слава Богу, у Азербејџану наилазим на разумевање од стране руководства и на подржку у раду као владајућег архијереја. —Према историјским чињеницама, Азербејџан улази у зону канонске одговорности Руске Православне Цркве. Без обзира на то, православље је у земљи религија мањине. Да ли се за Азербејџан може рећи да је то Руска Црква у дијаспори? Или међу Вашим парохијанима ипак постоје представници локалног становништва? — Већина становништва су муслимани, а само 2% православни хришћани. Али ипак, говорити да проповедамо у дијаспори није умесно. Дијаспора је посебна појава у животу оних или ових мултинационалних држава где представници мањине живе затвореним животом и руководе се тим животом превасходно према својим унутрашњим законима, који некада противурече законима државе. Православно становништво Азербејџана сконцентрисано је најпре у крупним градовима, у неколико насељених пунктова. Али ми немамо ни националних квартове, ни улица, а ни комплексе, где живе представници само једне националности или религије. Постоји ”Бакуански комплекс” где живе људи различитих националности и вероисповести. Живе једним заједничким животом, поштујући једни друге. Покојном свенационалном лидеру Гејдару Алијеву се приписују изузетне речи: ”Мултинационалност је наше богатство”. И заиста, наши парохијани раде и труде се у свим сферама државног живота: у Мили Меџлису (Парламент републике), у Влади, у Председничкој администрацији, у владајућим структурама. Они раде и у системима образовања, и у економској сфери. Зато називати чеда Православне Цркве дијаспором, било би неумесно. Наша паства живи пуноценим, пунокрвним животом, као и сви грађани Азербејџана. Не могу да не приметим и то да је наша паства мултинационална. Да, представљамо епархију Руске Православне Цркве. Али, и међу клирицима и међу парохијанима наше епархије постоје представници разних националности и народности: руси, украјинци, белоруси, грци, грузини, лезгини, азербејџанци, јевреји, удини, као и многи други. — Данас, у Азербејџану су врло приметна настојања државе у коришћењу руског језика. Колико, на Ваш поглед, међу азербејџанским становништвом расте интерес не само за руски језик, него и за руску културу и историју? Какве кораке у томе предузима Ваша епархија? — Са радошћу желим да констатујем да руководсто Азербејџанске Републике подржава ширење руског језика. На руском се штампају новине, воде се телевизијске емисије. У земљи није затворена ни једна школа у којој се предавало на руском језику. Сем тога, број таквих школа се повећава, у многим азербејџанским школама се, на молбу народа, отвара нови рускојезични сектор. На многим факултетима лекције су на руском језику.У Бакуу је отворена филијала МГУ, која је врло популарна међу омладином. Постоје периодична двојезичка издања, у којима се текст штампа на два језика: азербејџанском и руском. Осим тога, у земљи се одржавају различити догађаји посвећени ширењу руског језика. Многи, захваљујући програмима сарадње, одлазе у Русију на студије. Постоји Руско позориште, где се одржавају представе на руском језику. Са руководством театра имамо врло топле односе, а за Божић, захваљујући вољи и труду глумаца правимо Божићне представе. Посебно бих хтео да наведем успешну делатност Русотрудничества у Азербејџану – Руског информативно-културног центра – у пропаганди и ширењу руског језика и књижевности, руске културе. Симболични су и догађаји у културном животу Азербејџана, који се се одржавају једном годишње. Пример је Републичка олимпијада у руском језику и књижевности, а такође и ”Пушкинијана” – конкурс међу школарцима, у познавању стваралаштва А.С. Пушкина. Ове, и многе друге догађаје организује Представништво Русотрудничества у Азербејџану. — Да ли у азербејџанским школама постоји нешто налик на курс ”Основе религиозне културе и светске етике”? Може ли свештеник или представних парохије да дође у школу како би упознао младо покољење са Православљем? Природно, говоримо о културолошком аспекту, а не о покушајима прозелитизма. — Нажалост, предмет сличан руском ”Основе православне културе”, не постоји у азербејџанским школама. Сем тога, религиозни прегаоци, не само хришћански, него и муслимани, никако не учествују у школском образовању. О томе често говоримо, као и о неопходности да се у својству културолошког предмета уведе адекватни курс, који ће омогућити младим покољењима да овладају елементарним знањима о хришћанству, исламу и јудаизму. За сада предлози религиозних прегаоца остају на стадијуму разматрања. Без обзира на то, интерес за религију у друштву постоји, само се то питање овде решава на другом нивоу. Пре свега, формиран је Међународни центар мултикултуралности, који анализира савремену ситуацију у области међурелигијског и међунационалог дијалога. На високошколским установама формиране су катедре за мултикултуралност. У оквиру процеса обуке, у наше храмове долазе студенти високошколских установа који познају живот Руске Православне Цркве, њену делатност, њену хришћанску културу. У последње време у храмовима се спроводе екскурзије за ученике средњих школа. Наставници унапред договарају са нама могућност посете, након чега ми спроводимо екскурзију, говоримо о животу наше цркве, и одговарамо на питања школараца. — Kako се реализује ванцрквена, образовна, социјална и културна делатност у храмовима, у епархији? Да ли постоје неки слични пројекти на општем епархијском нивоу? — Наравно, живот парохија у Епархији није ограничен само на зидине храмова и богослужбену делатност. У свакој парохији, обављају се делатности социјалне, образовне и културне природе. Све парохије помажу сиромашнима. При сваком храму су организоване народне кухиње, у којима поред сарадника, храну могу добити и они којима је најпотребнија. Поред тога, разносимо топлу храну људима који леже непокретни у својим домовима. Социјалне службе парохија у бакуанској Епархији указују велику помоћ у проналажењу изгубљених докумената, приликом запошљавања, лечења, дају правну помоћ лицима која су у тешким животним ситуацијама. Често парохије преузимају на себе и проблеме у вези са сахранама самих парохијана. Велику помоћ у раду социјалних служби пружају волонтери. Што се тиче образовних пројеката, при сваком храму постоје дечије недељне школе, у којима деца уче Закон Божији и црквено појање. При храму Рођења Пресете Богородице у Бакуу као део дечије недељне школе више од десет година постоји позориште ”Отрок и отроковице”. Напорима овог позоришта организују се божићне и васкршње представе за децу нашег града. Изузетан колектив је и у недељној школи при храму светог Архангела Михаила у Бакуу. За одрасле су исто отворене недељне школе, библиотеке, и православни видеоклуб. На епархијском нивоу, за кординацију делатности на парохијама, формирана су два сектора: Одељење за социјалну помоћ и хуманитарни рад, Одељење за односе са ветеранима, Одељење за служење у затворима, Одељење за младе, и друга. Сматрам да је рад са ветеранима врло важан. Захвални смо људима који су принели свој живот на олтар Отаџбине и који су нас штитили од страшне куге мизантропије. Увек се трудимо да им помогнемо, да изразимо поштовање. У Православном религиозно-културном центру бакуанске Епархије организују се празнични догађаји посвећени Дану Победе и Међународном Дану старих лица. У организовању ових догађаја нам активно помажу организације руских сународника – Руска заједница Азербејџана и РОСНА ”Содружество”. Већ три године се у Азербејџану одржава акција ”Бесмртни пук”, чији су организатори бакуанска Епархија и друштвена организација ”Земљачество козака Азербејџана”. Епархија има добре односе са Представништвом Русотрудничества у Азербејџану – Руским информационо-културним центром, са којим организује низ заједничких пројеката. Међу њима је потребно поменути конкурс дечијег стваралаштва ”Земаљско и небеско”, дечији литерарни конкурс посвећен прослави Дана словенске писмености; хуманитарни Васкршњи базар, прослављање Дана породице, љубави и верности. У овим догађајима учествују сва деца и одрасли независно од религиозне и националне припадности. Већ три године постоји заједнички пројекат бакуанске Епархије и Фонда ”Знање” при председнику Азербејџана, за обуку рускојезичког становништва званичном – азербејџанском – језику. Многи грађани који говоре на руском сусрели су се са проблемом незнања језика, на којем је, разуме се, сва официјална, пословна документација. Епархија даје неопходне просторије да би се, за све заинтересоване, одржавали бесплатни курсеви језика. По завршетку курса, полазници полажу испите и добијају сертификат који подписујемо руководилац фонда, и ја, као архијереј бакуанске Епархије. Једао од важних општих епархијских пројеката је и празнични Божићни концерт. Утемељивач концерта је био лидер Гејдар Алијев, који је 1990.г. предложио да се активније прослављају наши празници. Тада, без обзира на све тешкоће, међу којима су и економске, било је одлучено да се одржи Божићни концерт. Концерт је постао традиција, и на њега сваке године долазе представници Владе Азербејџана, дипломате, јавни и културни прегаоци државе. Најважније је што је тај концерт постао даска одскочница многим талентима наше земље. У данашње време, епархија заједно са Управом муслимана Кавказа припрема заједнички пројекат, усмерен на превенцију појаве псеудорелигиозних екстремистичких погледа у местима лишеним слободе. Планира се и одржавање међународне конференције, уз учешће Синодалног одељења Руске Православне Цркве за службе у затворима, представника кривично-правне службе, Управе муслимана Кавказа, свештенства бакуанске Епархије, итд. — Савремени Азербејџан види себе као земљу између Истока и Запада, неком врстом границе култура. Да ли РПЦ узима у обзир ову тенденцију? — Заиста, као што сам већ и говорио, Азербејџан је постао посебна земља између Истока и Запада, између представника различитих култура. У престоници се одржавају разни културни догађаји, уз учешће разних земаља. Као пример, навешћу конкурсе пупут ”Жара” и ”Евровизија”. Прве Европске олимпијске игре су такође одржане у Бакуу. Једном у две године се код нас одржава хуманистички форум, у којем учествују политичари, бизнисмени, представници различитих култура. Председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије митрополит Волоколамски Иларион је такође наступао на овом форуму. Као архиепископ бакуански и азербејџански, и ја сам учествовао на њему. Ако говоримо о РПЦ, она посвећује много пажње ономе што називамо ”Бакуански процес”. Почетак процеса је био пре десет година, 2008.г. када је у Бакуу одржана конференција министара култура земаља-чланица Савета Европе. ”Бакуански процес” представља иницијативу која обухвата различите платформе и пројекте, усмерене на стимулисање узајамног поштовања и разумевања народа и култура, дијалога међу њима. У околностима растућих етничких, расних, конфесионалних и културних противуречности, распрострањености екстремизма, ”Бакуански процес” представља Азербејџан са његовим мултикултуралним ресурсима и историјским традицијама толеранције вероисповести и поштовања суседничких односа, као модел од светског значаја, мост узајамног разумевања међу различитим културама. Предстојатељ Руске Православне Цркве, Свјатјејши Патријарх Кирил је два пута био у нашем граду, и учестововао на Светском самиту религиозних лидера 2010.г. Бакуанска Епархија представља органски део азербејџанског друштва, и зато РПЦ нема никаквих проблема на граници узајамних односа разних култура, разних цивилизација. — У Азербејџану су претежно муслимани. Да ли се Православна Црква сусреће са случајевима негативних односа? Какви су односи са исламским духовним лидерима? Да ли постоје заједнички пројекти? — Као што сам већ говорио, у Азербејџану живи више од сто националности. Али то не прави проблем, већ напротив, представља богатство земље. Сви поштују једни друге, поштују унутрашњи свет човека, његова убеђења. То је основа живота и зато у односима представника различитих религиозних традиција не постоје никакве потешкоће. Лидери религиозних заједница дају примере добрих односа. Председник Управе муслимана Кавказа, Шејк-ул-ислам Гаџи Алахшукур Паша-заде много година се познаје са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Заједно са Патријархом, он је сапредседавајући Међурелигијским саветом земаља СНГ. Они се повремо срећу, дискутују о проблемима религиозног живота на постсовјетском простору. У сусретима са председником Управе муслимана, дискутујемо о питањима која се појављују у религиозном животу, о односима са државним структурама, питањима друштвеног и културног живота. Повремено се сусрећемо и са главом Апостолске префектуре Католичке Цркве у Бакуу, епископом Владимиром Фекете и са руководиоцима јеврејске заједнице Милихом Евдајевим и Александром Шаровским. Најважније у нашем животу је да, чувајући чистоту наше вере и чврстоћу наших уверења, подржимо добре односе са свима, да бисмо очували мир и узајамно поштовање у земљи. — Да ли Ваша епархија гради храмове? Има ли потребе за тим? — С обзиром на то да се број православног насељења практично не мења, не можемо да говоримо о активној изградњи храмова. У совјетско време у Азербејџану је било четири активна храма. За то време смо формирали четири парохије, од којих три имају своје храмове. Још за једну парохију се разрађује пројекат новог храма. Наши свештеници путују у места у којима живи руски народ, и којима треба духовно руковођење. Најважније је да сачувамо наше храмове, да их рестауришемо, да одржимо духовни живот на неопходном нивоу. У храмовима бакуанске Епархије свакодневно се служе службе, градски храмови су отворени током целог дана, а свештеници дежурају у храмовима. — Да ли међу младима расте жеља за добијањем православног богословског образовања и за везивањем свог живота за Цркву? Да ли има довољно кадрова за то? — Нашу омладину интересује православно богословље и, генерално, садржај хришћанске науке. При нашим храмовима, као што је већ било речи, постоје и недељне школе, где деца уче о основама православне веронауке. Ако студенти бирају пут црквеног познања, они се уписују у духовне школе на територији Русије, или других православних земаља. Неки од њих су већ стекли духовно образовање, а део њих је рукоположен у свештенички чин. Нажалост, они који студирају вандредно, некада и промене професију. Слава Богу, генерално, међу младима постоји интерес ка црквеним професијама. Кадрови, наравно, недостају. На пример, дуго времена нисмо могли да решимо проблем са храмом Александра Невског у Гјадџи. У совјетско време тамо је увек био један свештеник, а у постсовјетско време, некада уопште није било никога, те је свештеник из Бакуа морао да долази. Сада смо успели да тамо успоставимо нормални богослужбени живот. У епархијском седишту два свештеника са ђаконом свакодневно служе литургију. За Божић и Васкрс се служе две Божанске литургије. Што се тиче духовног искуства, наше свештенство нису само млади богослови. На пример, настојатељ саборне цркве, протојереј Леонид Милтих, већ више од тридесет година је на пастирском служењу у Бакуу. Исто толико и епархијски духовник, протојереј Георгиј Кипа. Постоје свештенослужитељи који су у служби и десет, и двадесет година. Свештеници су сложни, и свако се труди са великом одговорношћу. — Да ли је омладина активна у Вашој парохији, и које делатности су им приоритет? — За сву Православну Цркву је рад са младима најважнији. Пре свега, волили бисмо да младе људе упознајемо са нашим светињама. Некада успевамо да организујемо поклоничка путовања у кампове за младе. Нажалост, ова делатност је епизодног карактера, највише због финансијске ситуације. Понекад успевамо да организујемо спортске догађаје. Али, ту постоји једна специфичност. Имали смо идеју на формирамо спортске екипе према религиозној припадности. Међутим, схватили смо да то може имати негативне последице. Да би млади људи разумели једни друге, потребно је да у једном тиму буду и хришћани, и муслимани, и јевреји. Тада ће младима бити лакше да се разумеју. Наш задатак је да новим покољењима пренесемо наше духовне вредности, нашу веру и духовно искуство како бисмо их научили да следе Христа и да живе по јеванђељским заповестима. Архиепископ бакуански и азербејџански Александар (Ишчеин) Разговор водио протојереј Методије Ефендијев Извор: Православие.ру
  16. Некадашњи игуман острошке светиње Преосвећени епископ Г. Јован (Пурић), служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, у понедјељак 4. фебруара 2019. љета Господњег, када наша света Црква молитвено прославља Светог апостола Тимотеја и Преподобног мученика Анастасија. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, Владика Јован је сабранима око кивота Светог Василија Острошког Чудотоврца честитао данашњи празник и казао да је Апосотол Тимотеј био дивни сарадник Светог апостола Павла. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- – Њему је Свети апостол Павле дао много лијепе поуке које сваки од нас и епископ и свештеници и монаси и вјерни народ треба увијек да прочитају, како треба да се хришћански понашамо, шта значи слушати старјешине црквене – казао је Владика Јован. Истакао је да је служба апостолска велика и узвишена. – Ми прије свега и изнад свега говоримо и разговарамо са Богом и Бог нам говори. Понајмање ми о Њему говоримо, али најважније је да будемо у Њему и да с Њим славимо најсветије име и да се покажу истинске ријечи на нама који смо призвани на ову службу, да је најважније очувати благодат Божију, благодат крштења, а она се највише обнавља покајањем – нагласио је Преосвећени владика. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог
  17. На празник Светог апостола, првомученика и архиђакона Стефана, 9. јануара 2019. године, Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Према речима Владике Иринеја, исказаним у евангелској омилији: ,,данас је трећи дан Божића, трећи дан како прослављамо Рођење Спаситеља света. Оно ће се прослављати до Празника Богојављења, а цео Његов живот јесте јављање славе Његове вечне. Први дан празника посвећен је Господу Исусу Христу, други дан његовој мајци Пресветој Владичици Богородици, а трећи дан молитвено помињемо и прослављамо Светог Стефана, коме је Црква Христова дала три епитета, апостол, првомученик и архиђакон. Он је био из реда седамдесеторице Светих апостола а убројан је био и у ред првих седам ђакона Цркве Христове, који су помагали Светим апостолима у делу спасења. За своје сведочење Истине био је каменован до смрти, молећи се речима: ,,Господе, не урачунај им ово у грех" и због тога га је Господ и прославио. Прослављати Свете угоднике Божје, значи подражавати им по мери наше вере. Свети апостол, првомученик и архиђакон Стефан је светли образац за хришћане свих времена, а његов пример треба да буде путовођ, путоказ свима нама ка спасењу..." Извор: Епархија бачка
  18. За три године изидан је величанствени храм чија је изградња почела крајем 2015. године а темељи су освећени 6. марта 2016. године. Тада је први камен темељац, донесен из Челинца (Република Српска), положио Његово Преосвештенство Епсикоп сремски г. Василије, а за њим и председник Општине Сурчин г. Стеван Шуша. У темеље нове светиње су симболично, кроз спуштање камена донесеног из Хиландара и из Крке (Далмација), себе, али и све присутне, уградили г. Младен Петковић, председник Грађевинског одбора, и протођакон Слободан Вујасиновић. Верни народ је дочекао свог архијереја са свештенством Епархије сремске нешто после 9 часова. Са букетом у руци Софија Чавка је упутила најлепше речи добродошлице Преосвећеном Владици г. Василију. По уласку у храм који је био мали да прими сав народ, приступило се свечаном чину освећења који је извршио Епископ сремски г. Василије а потом је у наставку служена прва света архијерејска Литургија. Епископу Василију саслуживали су протосинђел Георгије, игуман манастира Лелића, протојереји-ставрофори Слободан Радојчић, архијерејски намесник земунски, и Милан Алексић из Епархије ваљевске, јереји Александар Чавка, парох угриновачки, Јулијан Тодоровић парох добановачки, и Слободан Чавка, парох сурчински; протођакон Слободан Вујасиновић и ђакон Станко Лакетић, професор Карловачке богословије. Хор Покрова Пресвете Богородице из храма Свете Петке у Сурчину предвођен диригентом Ђорђем Гавриловићем увеличао је торжествено сабрање у новоосвећеном храму Светог апостола Матеја. После свете Литургије вернима и свештенству обратио се Епископ сремски: -Нека је на здравље освећење и умивање ове прекрасне светиње на овом дивном месту где смо се сви данас окупили на молитву и благослов Божји, јер је ово дар Божји и дар неба који људи могу даривати у првом реду Богу на уздарје а затим својој деци у аманет и у наслеђе. Од када постоји свет, увек је народ Божји имао осећај за богомољу и светиње. Где се год насељавао српски народ, он је поред својих кућа и колиба, одмах зидао своју богомољу. Имао је народ осећај да после храњења тела и бриге о телу, треба да храни и душу. Наше цркве и манастири су зато духовне болнице где ми можемо најречитије да искажемо и да се Богу помолимо, да упутимо молитве Господу. То је разговор наше душе са Богом. Зато су наше светиње у којима се служи Литургија овога и онога света, где се приноси бескрвна жртва за живе и уснуле у Господу, место где је читава Васељена на окупу, где се доживљава радост и слобода у Духу Светоме. Подижући светиње, српски народ пали још једно светло и кандило пред Престолом Свевишњег. Овде смо упалили још једно светло и кандило пред Светим апостолом Матејем. У четвртак, 29. новембра 2018. се прославља овај Божји угодник, један од оних кога је Христос међу првима позвао на јеванђељску и апостолску службу и који је непрестано следио Господа и служао Његове речи, упијао их и носио их у своме срцу... И дан-данас Свети апостол Матеј проповеда ту благу вест коју је донео сам Господ међу људе, нудећи нама и читавом свету пут спасења, пут радости и утехе. Обнављајући вишевековне светиње, ево нам и нових богомоља да се радујемо и веселимо. Захваљујући великим донаторима, ктиторима, ова је светиња поникла овде, за утеху овог краја и овог места. Захваљујући г. Младену Петковићу и његовој породици никла је светиња коју он није зидао за себе или своју породицу, него за васцели српски народ. Дозволићете да нашем брату Младену изразим велику захвалност и одликујем га орденом Светог Саве првог реда. Молио сам Његову Светост и Свети Архијерејски Синод да то учинимо за велику љубав и све оно што је брат Младен, већ и многи други који су притекли у помоћ и учинили да ова светиња изгледа овако величанствено и достојанствено. Хвала свима који су одликовани, али ви сте сви одликовани данас и почаствовани овом светињом. У грамати која је том приликом прочитана наводи се да се високо одликовање орден Светог Саве првог реда додељује г. Младену Петковићу у знак признања за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито исказану куповином земљишта и изградњом храма Светог апостола Матеја у Сурчину. Српска Православна Црква Епархија сремска доделила је орден Светог Арсенија Сремца за делатну љубав према својој Светој Мајци Цркви господи Саши Илићу, Љубиши Михајловићу и Мирославу Малбаши. Архијерејске грамате признања добили су: Градска општина Сурчин и господа: Марко Плавшић, Борис Анђелић, Дејан Делић, Жељко Јовановић, Драгомир Милосављевић, Саво Доброта, Војислав Бјелић, Славко Бошковић, Жељко Николић, Бошко Гвозденовић, Стеван Доброта, Јосимир Јовановић, Драган Ровчанин, Живко Јовановић, Сава Спајић и Никола Ђурица; породица Стевић; и госпође: Ирена Младеновић, Гордана Макриновић и Маријана Радета. Владика сремски г. Василије одликова је јереја Слободана Чавку, привременог пароха сурчинског, звањем протонамесника, ценећи вишегодишњи несебични рад у служби Свете Православне Цркве, рад на подизању и уређењу храма Светог апостола Матеја у Сурчину, верско уздизање поверених верника. Сурчин је у своју историју уписао нови храм Светог апостола Матеје. Свечаном чину устоличења и Литургији присуствовали су сурчински пароси Страхиња Голијан и Душко Ђеорђић, протојереји-ставрофори Жељко Кретић (Шимановци) и Душан Чавка (Кукујевци); јереји Ненад Катић (Петровчић) и Немања Бошковић (Бечмен); прота Јеремија Старовлах и Мирослав Вујић; украјински мајстор Богдан заслужан за постављање Крста и куполе на храму; председник Општине Сурчин г. Стеван Шуша као и многобројни верни народ Сурчина и неколико епархија Српске Православне Цркве Цркве. За сав народ припремљено је послужење у порти коју додатно красе палионица за свеће и продавница са црквеним предметима. За ктиторе, приложнике и госте припремљена је трпеза љубави у ресторану Романија. Током трпезе љубави протонамесник Слободан Чавка је казао:-Данас смо досањали сан који смо почели да сањамо пре неколико године. Захваљујем владици Василију на указаном поверењу, очинској бризи и старању у свему код градње храма, за бескрајну подршку коју као духовни отац пружа свом духовном сину. Захваљујем и свим члановима грађевинског одбора и свима који су помогли градњу храма. Када се данас погледа храм, делује да је све било лако и једноставно, али само они који су у овоме били од почетка знају шта је све носило са собом подизање храма Светог апостола Матеја. Епископ Василије је, на крају, подсетио: -Све наше светиње су тапије и сведочанство о нама Србима, без обзира где да се налазе. То не смемо заборавити и томе морамо учити нашу децу. И ова светиња Светог апостола Матеја је још једно сведочанство о нашем трајању и постојању. Распоред богослужења: Среда, 28. новембар 2018. године у 17 часова - вечерње богослужење Четвртак, 29. новембар 2018. године, празник Светог апостола Матеје - света Литургија у 9 часова - прва слава цркве Извор: Српска Православна Црква
  19. Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна.
  20. Писмо или посланица је најзаступљенија књижевна врста у канону Новога завета, као и код Апостолских отаца чија дела се непосредно надовезују на новозаветне списе. Из тога произилази да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца. Писма (= посланице) апостола Павла, као и античка писма уопште, имају задатак да превазиђу просторну дистанцу са саговорницима. Она се пишу са одређеном намером и конкретним поводом и самим тим представљају један акт комуникације, отварање дијалога. Код Павла писма представљају – поред личног присуства и слања сарадника – један посебан вид апостолског присуства (παρουσία) у заједници и израз његове бриге и старања за њу (уп. 2Кор 11,28). У антици и савременом добу постоји категоризација различитих типова писма која се врши на основу карактеристичних мотива који се по правилу срећу код сваке појединачне категорије. Међутим, писма апостола Павла се у контексту античке епистолографије не могу категоризовати без потешкоћа. Она се налазе најближе „пријатељским писмима“ или пак „философским писмима“ античког света. Можда би најприближнија била дефиниција „писмо заједници“. Павлови адресати нису индивидуе (посланица Филимону је, такође, посланица његовој „домаћој цркви“), већ заједнице одређеног места које су на богослужбеним сабрањима читале и слушале његова писма. Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна. View full Странице
  21. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКАЛитургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. катихета Бранислав Илић
  22. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. Катихета Бранислав Илић ЗВУЧНИ ПРИЛОЗИ (радио Беседа): View full Странице
  23. Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило, служио је данас, 5. новембра Литургију Светог апостола Јакова, првог Епископа јерусалимског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Његовом преосвештенству саслуживали су: протојереј – ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Иван Црногорчевић. Током Свете службе, након читања из Светог Јеванђеља, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Звучни запис беседе оца Далибора Звучни запис беседе владике Кирила -ФОТОГАЛЕРИЈА- Отац Далибор је у првом дијелу своје бесједе говорио о аманету и завјету Светог Апостола Јакова, који је по тијелу брат Господа Исуса Христа. Подсјетио је на наше призвање и позвање заједница и сједињење са самим Богом: “Оставио нам је у аманет и у завјет ову службу коју данас служимо, коју је својим рукама написао – а то је Литиргија Јаковљева – Литургија Светог апостола Јакова. Древна је то служба Божија коју служимо сваке године на празник његовог имена, као што се служи и у недјељу по Божићу, у Недјељу Богоотаца. И заиста, ова чудесна служба која у себи садржи древност првих хришћана и њена сама структура и динамика од почетка до краја узводе нас ка Христу, узводи нас ка најсветијем дијелу, а то је онај дио када се хљеб и вино претварају у Тијело и Крв Христову, тада сједињавамо се са Богом самим јер нас света служба на то призива и на то сви призвани.” У другом дијелу свог пастирског слова, отац Далибор се осврнуо на улогу свакога човјека у животу и у Цркви, будући да сваки човјек има своје дарове од Бога дате, а самим тим и своје нарочито мјесто. Он је навео и да нам је Свети Апостол Јаков дао савршен примјер чему треба тежити и за шта се борити у овоме животу : “Свако од нас има улогу у Цркви. И свако је од нас призван пред Богом да заједнички служимо и да се сабирамо у име Његово, као што је сабирао и Свети Апостол Јаков у Светом граду Јерусалиму. Он је призивао све у име Божије. И у то име Божије је проповједао љубав коју је имао и чувао до посљедњег свог издисаја. Христа је носио у свом срцу и у својој души. И као прави пастир Цркве дао је примјер свима нама чему човјек треба да тежи и за шта треба да се бори у овом животу”, закључио је протојереј – ставрофор Далибор Милаковић. Након Светог причешћа и освећења славског колача и кољива које су у част празника принијели ђакон Иван Црногорчевић са својом супругом Даницом Црногорцевић и ћерком Касијаном, сабранима се обратио надахнутом бесједом и Преосвећени Епископ Кирило. Владика Кирило је у свом обраћању вјерном народу, подсјетио на житије Светог апостола Јакова, наводећи притом најважније детаље из његовог земног живота. Такође, Преосвећени Владика Кирило се дотакао и смисла и поретка, као и настанка Јаковљеве Литургије која се служи још од првих – раних вјекова хришћанства. Преосвећени владика Кирило се дотакао и онога што представља суштину Свете литургије, без обзира на различите чинове њеног служења: “Управо нас опомиње и Литургија Пређеосвећених дарова. А шта нас она опомиње? Опомиње нас да су сви наши дарови пређеосвећени. Дакле сви су ти дарови одувијек постојали у Богу, а нама су даровани. И само човјек и има живот ако се сједини са Богом. И томе ми треба да тежимо, то треба да буде суштина нашег живота.“ Преосвећени владика је истакао да је корисно да учествујемо у свим богослужбеним догађањима, нарочито Литургијским јер ту видимо која је суштина Литургије. „Суштина Литургије није у периферним стварима, отвореним и затвореним дверима, завјесама – што несумњиво има своју симболику и своје значење, али ипак суштина је дакле у правој вјери, у призивању Бога са трепетом. Суштина је у тој нади и трепету да Бог прими овај наш принос, али је свакако и у благодарности. У благодарности нашој што нас је Господ примио, услишио, што је примио наш принос и што је допустио да се сјединимо са Његовим Пресветим Тијелом и Крвљу” – закључио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило. Након бесједе Владике Кирила, вјерни народ је наставио своје евхаристијско сабрање за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило, служио је данас, 5. новембра Литургију Светог апостола Јакова, првог Епископа јерусалимског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Његовом преосвештенству саслуживали су: протојереј – ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Иван Црногорчевић. Током Свете службе, након читања из Светог Јеванђеља, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Звучни запис беседе оца Далибора Звучни запис беседе владике Кирила -ФОТОГАЛЕРИЈА- Отац Далибор је у првом дијелу своје бесједе говорио о аманету и завјету Светог Апостола Јакова, који је по тијелу брат Господа Исуса Христа. Подсјетио је на наше призвање и позвање заједница и сједињење са самим Богом: “Оставио нам је у аманет и у завјет ову службу коју данас служимо, коју је својим рукама написао – а то је Литиргија Јаковљева – Литургија Светог апостола Јакова. Древна је то служба Божија коју служимо сваке године на празник његовог имена, као што се служи и у недјељу по Божићу, у Недјељу Богоотаца. И заиста, ова чудесна служба која у себи садржи древност првих хришћана и њена сама структура и динамика од почетка до краја узводе нас ка Христу, узводи нас ка најсветијем дијелу, а то је онај дио када се хљеб и вино претварају у Тијело и Крв Христову, тада сједињавамо се са Богом самим јер нас света служба на то призива и на то сви призвани.” У другом дијелу свог пастирског слова, отац Далибор се осврнуо на улогу свакога човјека у животу и у Цркви, будући да сваки човјек има своје дарове од Бога дате, а самим тим и своје нарочито мјесто. Он је навео и да нам је Свети Апостол Јаков дао савршен примјер чему треба тежити и за шта се борити у овоме животу : “Свако од нас има улогу у Цркви. И свако је од нас призван пред Богом да заједнички служимо и да се сабирамо у име Његово, као што је сабирао и Свети Апостол Јаков у Светом граду Јерусалиму. Он је призивао све у име Божије. И у то име Божије је проповједао љубав коју је имао и чувао до посљедњег свог издисаја. Христа је носио у свом срцу и у својој души. И као прави пастир Цркве дао је примјер свима нама чему човјек треба да тежи и за шта треба да се бори у овом животу”, закључио је протојереј – ставрофор Далибор Милаковић. Након Светог причешћа и освећења славског колача и кољива које су у част празника принијели ђакон Иван Црногорчевић са својом супругом Даницом Црногорцевић и ћерком Касијаном, сабранима се обратио надахнутом бесједом и Преосвећени Епископ Кирило. Владика Кирило је у свом обраћању вјерном народу, подсјетио на житије Светог апостола Јакова, наводећи притом најважније детаље из његовог земног живота. Такође, Преосвећени Владика Кирило се дотакао и смисла и поретка, као и настанка Јаковљеве Литургије која се служи још од првих – раних вјекова хришћанства. Преосвећени владика Кирило се дотакао и онога што представља суштину Свете литургије, без обзира на различите чинове њеног служења: “Управо нас опомиње и Литургија Пређеосвећених дарова. А шта нас она опомиње? Опомиње нас да су сви наши дарови пређеосвећени. Дакле сви су ти дарови одувијек постојали у Богу, а нама су даровани. И само човјек и има живот ако се сједини са Богом. И томе ми треба да тежимо, то треба да буде суштина нашег живота.“ Преосвећени владика је истакао да је корисно да учествујемо у свим богослужбеним догађањима, нарочито Литургијским јер ту видимо која је суштина Литургије. „Суштина Литургије није у периферним стварима, отвореним и затвореним дверима, завјесама – што несумњиво има своју симболику и своје значење, али ипак суштина је дакле у правој вјери, у призивању Бога са трепетом. Суштина је у тој нади и трепету да Бог прими овај наш принос, али је свакако и у благодарности. У благодарности нашој што нас је Господ примио, услишио, што је примио наш принос и што је допустио да се сјединимо са Његовим Пресветим Тијелом и Крвљу” – закључио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило. Након бесједе Владике Кирила, вјерни народ је наставио своје евхаристијско сабрање за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...