Претражи Живе Речи Утехе

Хајде да прочитамо Прву саборну посланицу апостола Петра. Суштина одломка је у томе да су почели прогони хришћана. Исус Христос је упозорио хришћане на то да ће бити прогањани и истеривани. Међутим, човек не верује да му се нешто дешава све док гвожђе не дотакне његово тело. Христос је и Сам страдао. Очигледно, иста таква чаша очекује хришћане. Ако не све – неке, у сваком случају. Дакле, то је оно што се односи на нас. „Пазимо!“ „Време је да почне суд од дома Божјег“ (1 Петр. 4, 17). Ове речи можемо запамтити. Зато што се то види, на пример, из наше историје. Ако слушате друштвене дискусије о Стаљиновим репресијама, о прогонима, о неправдама које су се дешавале у то време, вероватно се сећате бројева. Тридесет седам, …тридест седам, …тридесет седам. Тридесет седма година… Обично се помињу ужаси последњих година пред рат. А прогони су почели раније. Седамнаесте године, осамнаесте године. Убијали су већ тад. Али нису убијали оне због којих су плакали тридесет седме. Не партијске чиновнике, не врхушку нове номенклатуре. Убијали су сеоске попове. Убијали су зато што људи имају цвикере на носу. Убијали су племиће. Убијали су официре. Чак и ако су носили цивилну одећу. Убијали су стари свет. Убијали су нештедимице. Убијали су масовно. И нису просто стрељали. Закопавали су у септичке јаме, разапињали су на Царским дверима, прикуцавали су ексерима за железничке прагове у очекивању воза који долази, причешћивали су отопљеним оловом… То нису била стрељања по суду или без суда. Нису била стрељања! Многе жртве су се за стрељање молиле као за милост. То значи да је време да суд почне од Дома Божјег. Пре него што је ова гвоздена црвена рука дотакла грло своје црвене деце за којом днас плачемо (данас!), иста ова црвена гвоздена рука је брисала с лица земље Цркву Божју. Ако се не уништи Црква – све остало ће постојати. Људи то не разумеју, а лукави је има разум. Префињен, развраћен. Он је веома прозорљив. Не плаши се ракета. Ни далеког домета, ни средњег, ни малог. Он се не боји ракета „земља-ваздух“ или „ваздух-земља“. Њега уопште баш брига за ове ствари. Он одличо зна ко је његов непријатељ. И жалац рата је увек усмерен на оно што људи не цене. На Цркву. Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући. Он мисли да су његово благо акције неког предузећа, а његово благо је унук који се тек родио (још му то нису јавили). Не знамо шта је наше благо. И апостол Петар нам каже: „Време је да почне суд од дома Божјег.“ Свако очишћење ће се пре свега односити на нас. У току ових месеци и дана нејасног и злосрећног ковидног догађаја, који је захватио цео свет, сви се чуде (и сад се чудимо) томе што је проценат умрлих свештеника већи од процента људи који су умрли међу свим категоријама становника. Таксисти нису престајали да возе клијенте. Међу таксистима нема смртности. Међу таксистима просто нема ковида. Нема! Људи су седели у продавницама за касом, никуда нису ишли. Удисали су угљендиоксид по савету лекара. Људи су седели за касом и удисали су угљендиоскид по седам-осам сати у супермаркетима који се нису затварали. Међу њима нема мртвих. Међу лекарима који свакодневно негују болеснике смртност је мања него међу свештеницима. Зашто је то тако? Па шта је то? Да ли је то диверзија? Ђавољи ударац? Да ли је то случајност или тајна законитост коју ми не разумемо? Не знам. Нисам сигуран да сам потпуно у праву. Али читам ове речи: „Време је да почне суд од дома Божјег“ и мислим, да ли се можда односе и на ово? Шта год да дође на нас… Доћи ће туђинци – Црква ће прва пострадати. Ако се наши рогати подигну из бездана и започну нову револуцију – Црква ће прва посрадати. Ако се појави нова зараза уместо старог ковида – Црква ће прва пострадати. А кад Црква плати (или не плати), кад се оконча њено питање, почеће да страдају сви остали. Очигледно, налазимо се на извесној оштрици, само што нико то не разуме – ни споља, ни унутра. Ми сами о томе не желимо да размишљамо („А зашто нас? – Па зато што ће дом Божји први пострадати.“) Овај механизам ће бити сакривен од људи. Ово није баш утешно. То је само упозорење на озбиљно искушење. Црква треба да буде виша, боља и чистија од света који је окружује. Ми треба да будемо за пола главе, за главу више. Просто морамо бити изнад. У сваком случају, почеће од нас, чак и ако смо испод. Свеједно ће од нас почети. Шта год да дође – „Време је да почне суд од дома Божјег“. Извор: Православие.ру

Извор: Радио Слово љубве

У Цркви има неколико празника у чијем средишту се налази Христов Крст. Сви они подстичу вернике да подигну главу и не гледају у земљу, већ да погледају у висину. Цар Константин је гледао у небо оног тајанственог поднева уочи битке кад је Крст сијао на небу јаче од сунчевог диска и кад су се слова слагала у кратку реченицу која је много обећавала: „Овим ћеш победити.“ У небо су гледали јерусалимски хришћани далеке 351. године кад се усред бела дана блистајући свим дугиним бојама знак Крста појавио на небу изнад града од Маслинске горе до Голготе. У спомен на овај догађај Црква слави празник 7. (20) маја. На небо ће гледати људи у последње време кад „ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. Тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт. 24: 29-30). Управо знак Крста као царски знак, знак победе и страдања које је Христос поднео, видимо у овим пророчанским речима Новог Завета. Али приближимо сад себи ову радост која нас плаши. Тачније, сами се приближимо Крсту с радошћу и трепетом. И пре свега узнесимо благодарност царици Јелени. Неколико векова је прошло од времена јеванђељских догађаја до њених дана. Јерусалим већ одавно није постојао на карти света. Уместо њега постојао је град којем је цар Хадријан променио назив у Елија Капитолина и у којем је Јеврејима било забрањено да се настањују под претњу смрћу. Место Христовог страдања ради искупљења је било заборављено, изгубљено, и Венерин храм се налазио тамо где је Син Божији био разапет између двојице разбојника. Сто година. Да ли је то мало или много? Сто година нас одваја од празника тристагодишњице Дома Романова. А двеста година? Толико је прошло од нас до Наполеонове најезде. А триста година? То је већ растојање од нас до Петра Првог. Зар ове епохе не представљају неки далек живот који је завређује само да уђе у историјске уџбенике? Да ли је то сан? И да ли се многих ствари сећамо, да ли их знамо и чувамо до данас? Наравно, нешто чувамо, али смо нешто неповратно изгубили. Исто тако смо могли неповратно изгубити сећање на света места да није било Јелене. Јер од њених дана до дана Христовог страдања прошло је отприлике исто колико и од наших дана до Петра Првог. Историјско сећање се уопште чува захваљујући напорима подвижника и ентузијаста док се већина људи брине само за интересе текућег дана. А плодове ентузијаста временом уживају милиони. Овим плодовима се хвале и поносе, на њима покушавају да зараде све што је могуће, од баналног новца до имена у историји. Јелена је већ била у годинама, да не кажем стара жена кад ју је потпуно обузела мисао о проналажењу Крста. У тим годинама је могла да се ограничи тихим животом у дворцу и свим предностима царске старости. Међутим, место је није држало. Предузела је путовање на Исток и брижљиво истраживање свих података о месту Христовог страдања. Затим, кад је ситуација постала нешто јаснија, започело је време ископавања које је царица стално пратила. А онда... Знате ли с чим се може упоредити радост проналажења Светог Крста у недрима земље? С радошћу венчања заљубљених! Упитаћете зашто говорим ове речи? Ево зашто. У чину венчања, у другој свештеничкој молитви (најдужој, па чак и помало наметљивој, захтевној) каже се „и нека дође на њих (младенце) она радост, коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст!“ Другим речима: „Нека се млади радују као што се Јелена радовала кад је пронашла Дрво Крста!“ Замислите радост људи који се венчавају само из љубави и ни због чега другог. Замислите осмехе њихових пријатеља, сузе њихових родитеља и замирање многих срца кад виде срећан призор. Још замислите њихово одушевљење, предукус још веће и скоре среће. Замислите стање у којем човек не зна да ли му се све то дешава или је то само сан. А сад, кад сте замислили све или бар део, схватите да је Јеленина радост била већа! Да је ова радост била мања Црква би говорила: „Јелена се радовала као некад у младости, кад је ишла на венчање.“ Међутим, Црква говори нешто друго. Она младенцима каже: „Нека вам буде дато такво весеље духа, таква чиста радост без икаквих примеса коју је Јелена имала кад је нашла Свето Дрво.“ Већа радост се не може замислити. Очигледно да је тадашње весеље представљало известан еталон за многа будућа весеља. Она радост је заувек постала образац сваке хришћанске радости. У њој има места за страх, зато што Христовом Крвљу није искупљен неко други, већ ја. Зато је и народ угледавши Жртвеник Новог Завета који се подиже на четири стране света клицао само „Господи, помилуј!“ и ништа друго. И у септембру на Светски Крстовдан, и у средини Великог поста Крст се износи на средину храмова ради поклоњења. Али не само то. Он се износи како би нас обузела „она радост коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст“. Ова радост неће ометати покајање, али ће зато укрепити наду и охрабрити душу. А ово је сад најкориснија и најпотребнија ствар. https://srpska.pravoslavie.ru/129547.html

Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу… Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Протојереј Андреј Ткачов Извор: Епархија жичка

Ово није позив за легализацију оружја. Ово је позив за богаћење сећања и свести човека који се моли речима псалама. Обнављање живота неће доћи из буџета или од законодавне делатности. Зато што је ум помрачен. Обнављање ће доћи од „обновљења ума вашег да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Рим. 12: 2). Затим, ако се ум обнови, бића правилно планирани буџет и нормални закони, који неће постојати само у писаној варијанти. За обнављање ума је потребна молитва, а за молитву – Псалтир. То је посебна књига. Њеним речима је Христос разговарао. На пример, у Јеванђељу по Јовану Христос пита Јевреје који су Га прекоревали због сродства с Оцем: „Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте?... Кад оне назва боговима, којима реч Божија би дата, а Писмо се не може укинути“ (Јн. 10: 34-35).“ А где је речено: богови сте? Речено је у 81. псалму. Тамо Господ стоји у збору „богова“ (и постоји поуздано мишљење да су то судије које заиста, као мали богови, управљају животима милиона). У овом збору Он заповеда да се штити сиромах, сироче и просјак. Овај псалам треба окачити у суднице као што се лекарска заклетва истиче на медицинским факултетима. Значи, треба научити овај 81. псалам. И не само њега. Ево, Христос улази у Јерусалим и „узбуни се сав град говорећи: Ко је то?“ (Мт. 21: 10). А мала деца кличу: „Осана сину Давидовом!“ И рабини захтевају да им Исус забрани. Али Он каже: „Зар никада нисте читали: Из уста деце и одојчади начинио си себи хвалу?“ (Мт. 21: 16). Опет се поставља питање: где је то требало да прочитају? Па опет у псалмима. Ево, 8. псалам говори о томе и Христос цитира управо овај псалам. Значи, треба пажљиво да читамо 8. псалам (после 81) и заиста можемо да га научимо напамет. Наравно, то ни из далека није све. У храму Господ пита фарисеје: „Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше Му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид Њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Када, дакле, Давид назива Њега Господом, како му је Син? И нико Му не могаше одговорити ни реч“ (Мт. 22: 42-46). О чему се овде ради? О томе да су постојали псалми, који су били свеопште признати као месијански, односно који говоре о Месији. Један од таквих псалама је 109. Тамо се појављују нека „два Господа“, иако се у „Шма, Исраел“ јасно каже: „Господ Бог твој је Господ један.“ А овде: „Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране.“ Очигледно је реч о Оцу и Сину Који имају једнако достојанство. Још се говори о томе да је „Христос рођен из утробе пре данице“, односно, пре почетних твари. И рођен је из бића, а није створен, као што и певамо у Символу вере. Још се помиње тајанствени Мелхиседек који је, као праобраз Евхаристије, изашао с хлебом и вином да благослови Аврама. О томе касније размишља Павле у Посланици Јеврејима. То је тајанствени, божански, узвишени псалам, осим тога, врло кратак – седам стихова. Зар га је тешко научити? И зар можемо смислити изговор да то не учинимо? Ево вам, богољупци, посао за следећу недељу: научите напамет 8, 81. и 109. псалам. Томе додајте Шестопсалмије – то су изабрани псалми у којима оваплоћени Син разговара с Оцем. И то сви без икаквог изузетка треба да знамо напамет. Чак и на Крсту Христос скоро да уопште није говорио у Своје име. Наставио је да испуњава написано и предсказано. Све до страшног крика: „Боже Мој! Боже Мој! Зашто си Ме оставио?!“ (Мт. 27: 46). А и то је из псалама. У 21. псалму Давид описује страдање Богочовека као да га је лично видео. Помиње пробадање руку и ногу, бацање жреба за одећу испод Крста... И 21. псалам почиње управо овим страшним речима: „Боже мој! Боже мој! Чуј Ме! Зашто си Ме оставио?“ Ако ваша љубав савлада и овај псалам и научи га напамет, мир ће бити на вама и на Израиљу Божјем. Временом, зрно по зрно, ваш ум ће бити „велики трговац“ који у себи носи златне речи бесмртног Писма. Управо ово се захтева од народа Божјег: да не носи Божје речи само у књигама, ван себе, већ у сећању и у себи. Тада ће човек бити ближи смирењу и праведности. А ако се хришћанство умањује и ако се запоставља, ако нестаје не само светост и праведност, већ чак и елементарна пристојност, то је управо зато што су људи занемарили речи вечно Живог. И речено је: „Изгибе народ Мој, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и Ја ћу заборавити синове твоје“ (Ос. 4: 6). Управо то је наше оружје. И не само то, већ и лек, и небески хлеб, и светилник који гори на тамном месту. Зато, док има времена – наоружавајте се. Извор: Православие.ру

Неког филозофа у стара времена људи су прекорели због тога што је аполитичан и што се уопште не занима за послове отаџбине. „Нипошто није тако, – рекао је, – веома се занимам за своју отаџбину,“ – и притом је руком показивао према небу. Данас је тешко наћи хришћанског свештеника који би одговорио на сличан начин, а филозоф је био Грк, паганин. Диоген је обилазио пијацу с фењером у руци и говорио је да тражи човека. Тако је свим слушаоцима стављао до знања да нису људи, већ да су у најбољем случају човеколика бића. Веома је вређао оне који су га видели и чули. У суштини, називао их је мазгама или бубашвабама. Међутим, као прво, радио је то тако да глупи не схвате. А као друго, није било могуће казнити Диогена. Он је сам себе казнио пре тога. Ишао је наг, живео је у бурету и вечито био гладан. Био је слободан од људи и због тога је могао да им говори истину која их је разобличавала. Слично су касније поступали хришћански јуродиви. Људи су их трпели по нужности. Да су имали било какав друштвени статус људи би их растргли. Јер православно царство такође може личити на затвор ако нико не говори истину владару. Православном царству су потребне пустиње у којима су настањени неустрашиви калуђери и јуродиви подвижници на градским улицама. Ове две категорије светаца власт најмање може да рани. Све остале, укључујући и патријархе, може да свргне, гуши, прогања и блати. Тако је Златоусти био понижен и протеран без обзира на светитељски чин, народну љубав и истинску праведност. Златоусти је такође говорио да ретко пред собом види људе, него да види бића која личе на људе. Међутим, ова бића су тврдоглава као магарци, похотна као пастуви, лукава као лисице и отровна као змије. И Златоустом то није опроштено. Умро је у прогонству као брод којег су таласи избацили на пустињску обалу далеко од домовине. * * * Постојале су ствари којег су Златоустог могли да лише. Могле су му се скинути ризе, могао се прогласити јеретиком, против њега се могао окупити сабор, његово име се могло осрамотити. Онај ко високо стоји рањив је са свих страна и отворен је за сваку буру. Унапред ми је жао оних који стоје на висину. На своју висину треба да се пењу као на стратиште за јавно погубљење. Само у том случају ће моћи да кажу речи светог Василија упућене префекту Модесту: „Слаб сам и само ћу први ударац осетити. Не бојим се прогонства, зато што је свуда Господња земља. Немам имовине. Не бојим се смрти пошто ће ме сјединити с Богом.“ Испоставља се да човек треба да умре пре смрти како би храбро дочекао смрт која долази. Ово је и Платон говорио. Филозофија, вели он, не учи човека толико да живи колико да умире. Ови стари су, како год окренемо, схватили мноштво ствари. Није случајно што су оци Цркве преорали свој ум и срце плугом филозофије пре него што су у њих посејали семена Јеванђеља. И Василије Велики и Григорије Богослов док су живели у Атини нису одлазили само у храмове, већ и у школе. Као што је касније учио Василије, они попут пчела нису слетали на сваки цвет. А с оног на који би слетели нису све односили. Нису били похлепни на знање, већ избирљиви. Да њихов ум није био обогаћен свиме чиме су успели да се обогате, били би испосници и подвижници, али никад не би постали васељенски учитељи. Ако човек само учи, може се на несрећу десити да се радозналој души јави Мефистофел као Фаусту. Знања има много, а у души нема мира. Зашто да не дође? Значи, треба отворити прозоре кабинета да би се чула васкршња звоњава. И из куће треба излазити бар једном недељно на литургију. Онда ће живот срца довести живот ума у равнотежу и човек неће морати да се боји крајности. * * * Душа све треба помало да проба. Треба да бежи од људи и после извесног времена треба да се враћа људима. Треба да се моли одрекавши се хране и воде и затим опет треба да једе и да пије осетивши да не уме ни да се моли ни да пости како треба. Човек треба да стиче своје унутрашње искуство и да га затим проверава на основу књига светих људи. Понекад не треба да чита ништа осим Псалтира и Јеванђеља. А повремено добра књига, прочитана по први или поново – није важно, треба да дâ души мир и тему за размишљање. Стари – нису нимало стари. Они су наши савременици и чак и саговорници. Од памтивека људи решавају исте задатке који су настали од исте крви за обитавање на целом свету. И сав њихов задатак је да траже Бога, да ли ће Га осетити и да ли ће Га наћи, иако је Он близу свих нас (Дап. 17, 26-27). Протојереј Андреј Ткачов Извор: Православие.ру

До чега доводи покушај „ да се исправи неправедни поредак у свету?“ Зашто Господ није прихватио жртву Кајина? Шта ми имамо Кајиново у себи? Данас, љубљени у Господу богољубци и христољубци, говорићемо о Кајину и Авељу. Прво спајање, прво зачеће, прве трудничке мучнине, први болови и прва страдања осетила је и проживела Ева — и родила сина, назвавши га Задобијеним. Кајин је задобијен. Добих човјека од Господа (Пост. 4, 1), — рече она. А Адам је у тим првим рађањима, у тој мистици зачећа и ношења спознао тајну рођења свих живих, и дао је својој жени име Хава, то јест Ева, — „живот“, јер она постаде матер свих живих. Митрополит Филарет (Дроздов) на ту тему овако расуђује : Адам је прозрео у својој жени, не само мајку свих живих и оних који ће живети, него је открио у њој и Мајку Божију, јер нам је истински Живот родила Богородица, Она — истинска Хава, Истинска Ева и Марија, Света, Пречиста и страна сваком пороку. А Ева је донела велику тугу у свет. Адам и Ева су добили од Бога завет (Такозвано Првојеванђеље) да ће семе жене и семе змије бити непријатељи , семе жене ће змији на главу стајати (види Пост. 3, 15) Зато су очекивали од жене спасење. Када се Кајин родио, погледи његових оца и мајке, били су, можда усмерени ка њему са великом надом. У њему су желели да виде неко избављење од онога што се на њих свалило, и враћање тамо, одакле су били изгнани. Али Кајин, тај првенац, постао је први убица. Потом се родио Авељ, који беше сличан лаганом дашку ветра, што заправо и означава његово име. Изгледа да он није био од овог света. Био је усмерен ка висинама, више небесним, него земаљским. Они, ова двојица браће, били су различитих занимања: Авељ је био пастир овцама, а Кајин земљорадник. Авељ је први праобраз Исуса Христа: брат га је погубио, био је чедан — семе иза себе није оставио; као и Господ Исус, био је чедан душом и телом. Он је пастир оваца, а Господ Исус Христос је Пастир Добри. И ево два рођена брата постали су непомирљиви антагонисти. Кајинова тајна је тајна свих људских ратова, тајна зависти, тајна гордости, тајна настојања да је свет неправдан. Ако изволите, прича о Кајину и Авељу се врло лако, лепо, поетично разлаже на ноте драме „Моцарт и Салијери“ Пушкина. Зато што су Моцарт и Салијери Кајин и Авељ у нешто другачијој интерпретацији. Салијери је убеђен да је свет неправедан. Он каже: „Нема правде на земљи“. Али не говори само то. Сви говоре да нема правде на земљи, али за Салијерија правде нема и више — и Бог је неправедан. Вели, ја сам музику на делове раздвојио, искидао, преиспитао хармонију алгебром, цео живот се мучио над нотама, и из неког разлога Божанствени таленат, небески дар тој дангуби, празном Моцарту... И Салијери жели да исправи Божанску „неправду“. Исто тако је, вероватно, мислио и Кајин. Сви се труде да схвате његову психологију. Он је био првенац, сматрао је да његова жртва треба бити боља, јер је он првенац, вољен. Он је први изашао из квази-сна. Он је први човек који је дојен. Он је први човек коме су одсекли пупчану врпцу. Адам и Ева су људи без пупка: они у утроби нису ношени. Када их приказују са пупком, то је грешка. Јер они нису били рођени, били су створени. А ето Кајин — човек који се родио са пупком, први којег су дојили, први који је сам озвучио свет својим дечијим криком. Он се осећао таквим првенцем у васељени, и он је имао нека унутрашња убеђења, да полаже већа права него други. Сматрао је да је Бог неправедан: зашто Он прихвата жртву тог чудног брата, млађег од њега?.. Ево покушај да се исправи Божанствени свет, покушај да се Богу дошапне како је боље управљати светом. Тај покушај прати људски живот. И ми, дешава се, исто допуштамо у себе, у своје срце, неку несагласност са Божанским поретком у свету. „Зашто не кажњаваш ове? Зашто милујеш? Зашто прашташ овом? Зашто се догађа све ово, и где си Ти? Шта, зар не видиш?“ Ми често тако говоримо, често тако поступамо...И то је све, углавном, укорењено у човеку. То је жеља да се сопственим рукама исправи све, што нам се не допада у Божијем свету. Узгред, интерес према Кајину био је посебно наглашен у XIX веку, када је била актуелна рехабилитација ђавола и свих бунтовника против Бога. То видимо код Бајрона и других писаца и песника овог времена. И наш бедни Љермонтов је доспео, тако рећи, у сенку крила бајроновске демонске туге. Сви су се питали, покушали да схвате, шта се тада догодило. А шта се догодило? Два брата су узносила Богу жртву. То је врло важан моменат! Описују се прва жртвоприношења, не у детаљима, већ уопштено. А приношење жртве означава, пре свега, да си повезан са Богом, да можеш разговарати са Богом, комуницирати са Њим кроз неке сакралне актове. Друго, ти си крив, и треба нечим да Му узвратиш. Треће, ти си у положају зависности, то јест нисте једнаки. Ти, као нижи, обраћаш се вишем Богу и покушаваш да Га умилостивиш — приносиш Му оно што је теби самом потребно. Приносили су оно над чим су се трудили. Кајин је било земљорадник и доносио је плодове земље. Авељ је био пастир оваца и приносио првенце својег стада. Светитељ Јован Златоусти је врло добро приметио један важан моменат. И Господ погледа на Авеља и на његов принос, а на Кајина и на његов принос не погледа (Пост. 4, 4-5). Погледајте: у Светом Писму се прво говори о Авељу, а потом о жртви његовој; прво о Кајину, а после о жртви његовој. Златоусти објашњава: Богу није важно оно што Му ти приносиш; не ради се о јагњадима или, на пример, о зрну пшенице, које приносиш као жртву. Важно му је срце оног који приноси жртву! Срце оног што приноси одређује вредност онога шта се приноси. Зато је Господ погледао на жртву Авеља, јер је прво погледао у његово срце. А на Кајина Он не погледа. Како је то било у детаљима, наравно, нама је непознато. Уметници обично представљају то на следећи начин: од жртве Кајина дим се вуче по земљи, а од жртве Авеља — густи стуб дима иде увис. Може бити, да је заиста тако и било. Ипак овакав или онакав, али разговор са Богом је био конкретан, и Бог је давао знаке да Он прихвата или не прихвата оно што Му се приноси. При чему је Бог разговарао са Кајином и Кајин Му је одговарао. Кајиново лице се помрачило и почео је да замишља нешто лоше. Од тог момента, у њему се родиле помисли у вези са исправљањем неправедног света. Он се наљутио на Бога, и на Авеља. Извео је у поље свог брата и убио га. Све жртве, сви ратови, све беде, све несреће су од тог тренутка садржане у тој трагедији. И ма где да ко подигне руку на другог, наоружан ножем или каменом, пиштољем или балистичком ракетом, корени ће бити у тој трагедији. Небо је са ужасом гледало на прво убиство. А Господ је разговарао, поновићу се, са Кајином. Он му је говорио: „Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, гријех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.“ (Пост. 4, 6–7). У овим интересантним речима, Господ Бог нам говори о томе да ми владамо над својим срцем. Немојте мислити, да срце обузето поривима страстне љубави или необузданог гнева ће нас увући туда, куда само оно жели, и ми немамо снаге да му се супротставимо. Ништа слично! Срце је потребно држати у песници. Снагом воље и силом Божијом, која долази у помоћ онима који се моле, човек може да се уздржи од порива преваре, од необузданог гнева, од зависти, покварености, од кукавичлука. Може човек да остане на месту и не побегне; може отићи тамо где треба да иде, јер је неопходно господствовати над срцем својим. Грех је пред вратима, али ти владај њиме. Господ открива Кајину могућност да савлада себе. Али Кајин не схвата. Кајин убија брата и наставља да разговара са Богом. Где је Авељ, брат твој? —Пита га Господ. И Кајин одговара: Зар сам ја чувар брата својега? (Пост. 4, 9). Тада се већ чује глас дрског убице, који никако не жели да се покаје. Присетите се гласа Адама после греховног пада: Јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 10). А Адам и Ева нису убили, само су окусили плод, не послушавши Господа. А сада, гледајте, каква је динамика пада: „Где је брат твој?“ — „Зар сам му ја чувар?“ То је глас човека који је убио, који је пролио крв свога брата. Јеврејска Агада говори да земља није желела да упије крв убијеног човека. Уопште, земља није предодређена да прима труп човечији — није за то створена. Она је била створена да би на њој живели и радовали се, а не да би гутала и чувала у себи хиљаде људских и животињских трупова. Зато земља није желела да пије крв Авеља, и крв се згуснула и скорила на земљи. Земља је није упила, није примила. Адам и Ева — отац и мајка — сахранили су своје дете. То је била прва сахрана на земљи. И та прва сахрана на земљи — била је сахране праведника, убијеног братском руком. Видите шта се све садржи у томе?! Обично деца сахрањују своје родитеље, а тамо је све било другачије. И први отац и мајка су схватили шта ће даље уследити. Они су разговарали: „Ево какав нас живот очекује! Рађаћемо децу, а деца ће убијати једни друге. И све због тога што ми нисмо испунили заповест!...“ Ево зашто је Адам плакао свих деветсто тридесет година свог живота. Непрестано је плакао, и плакао , и плакао. Рађао је децу, јер је испуњавао заповест, јер му је Бог рекао: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом“ (в. Пост. 1, 28). Он је учинио то, али је знао да их рађа за несрећу, да их рађа за беду, да ће устати једни против других, да ће бити болесни, заражени— заражени гордошћу, завишћу. Када се људи свађају, када државе ратују, ми, приметићемо, закључујемо својим ситним разумом да они ратују само због нафте, или због шума, или због воде, новца, или за једно, или за друго... за светски мир и благостање. Оно је било убиство због гордости, из духовних разлога. Тражите, пријатељи моји, духовне разлоге у сваком конфликту. Јер у сваком конфликту постоје духовни разлози, постоји борба добра и зла—вечна борба добра и зла. Постоји непомрљива мржња зла према добру и недостатак жеље за смирењем. Постоји вечна жеља да склониш са земље оног који ти, како ти се чини, смета. Као што су убили Христа — да би избрисали његово име из сећања, и никада више не чули речи из уста Његових. Ипак, Он је васкрсао. Зато што је то истина која се не може убити. Тако да је ова трагедија — Кајиново убиство Авеља — толико важна за разумевање даље историје света, да треба често и много да размишљамо о тој невино проливеној крви, која вапи од земље к небу. Од тог тренутка, од земље ка небу се уздиже посебан глас — не само глас молитве или похвале, него и крв вапи са земље. Од земље према небу вапе три посебна гласа: глас неправедно проливене крви; глас најамника, који нису платили плату (о томе пише апостол Јаков — в. Јак. 5, 4), и глас Содома и Гоморе, који пропадају од ђаволског разврата што пребива у њима. Проливање крви, разврат и неправедна наплата — то су три ствари које наводе земљу да плаче, и плач се тај уздиже ка небу. Први такав плач уздигао се када је Авељ без даха лежао на земљи, а земља није желела да пије његову проливену крв. Даље размишљајте сами. Протојереј Андреј Ткачов Извор: Православие.ру

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. * * * Одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово? Проблем зла, наравно, брине сваку хришћанску савест и ум. Људи се питају: ако Бог није створио зло, шта је то зло? Најдубље од свих је, ако желите знати, схватио смисао овог проблема светитељ Григорије Ниски. Он је говорио да зло нема своју суштину. Оно је неко удаљавање од добра, утапање у небиће, таму. А тама нема суштину. Тама је једноставно одсуство светлости. Светлост има суштину, а тама је њено одсуство. Човек нема везе са појавом зла. Зло је рођено у свету анђеоском. На срећу, ми смо жртве зла, а не његови творци. Наравно, много шта смо измислили на тему зла, много шта за његово култивисање, раширење, за његову рекламу, оправдање. Ипак, ништа од тога није урађено без учешћа бесова, јер су они начелници зла, љубитељи сваке нечистоте и лукави менаџери сваке прљавштине. А ми смо жртве. Поновићу се: зло је рођено у анђеоском свету. То је стравична мисао: „Више од звезда је постављен мој престо, узнећу се изнад њега, који се назива светињом“. Ми морамо признати своју ограниченост у способности да схватимо те паклене дубине. Дубине сатанске, на срећу, вероватно, човек не може достићи. Човек, на срећу, не може спознати зло у оној његовој коначној дубини, у којој оно постоји у анђеоском свету. Ми смо жртве греха, он нас је заразио неким делом своје заразе. Усадио нам је потребу да будемо оно што нисмо били. „Будите као богови“. Зло увек обећава више од онога што даје, и како је говорио светитељ Дмитриј Ростовски, нуди злато — даје блато. Зло нешто обећава — приметите, данас је то реклама: кредити, путовања, посао у иностранству... „Да, бићеш тамо! Идемо, идемо, идемо!... Чека те Олимп!“ Али, потом, ти се налазиш дубоко, у некој огавној прљавштини, и мислиш: како сам растурио своју породицу? Изгубио здравље? Задесио се у туђој земљи без новца и средстава, осрамоћен и понижен? Да, то је микрошема која дејствује још од времена Адама и Еве. „Будите као богови, не узрујавајте се; Он лаже, а ја не лажем. Он говори да ћете умрети, али нећете. Да не умрете, а будете као богови...“ Обећање да ниси заслужио, обећање да је то штетно по тебе , и пораст захтева без мере. То је зло у својим људским оквирима. И долази нам оно из анђеоског света. Нисмо га измислили. Тек касније су људи, бесни, запоседнути, који су се тајно или јавно приклонили злу, заволели га, постали тако успешни агенти зла у Васељени. Они шире грех, не стиде га се, и сматрају грех за истину. Али, то су већ моменти историје, у којима се човек сједињује са палим духом. Човек треба, безусловно, да задобије, према речима апостола Павла, нека осећања,заснована на искуству, за разликовање добра и зла (в. Јевр. 5, 14). Јер су добро и зло ствари које нису очигледне. Живимо у конфузном свету, и постоје ствари које личе на добро, а уствари су зло. Пробао и након неког времена схватио. Вкусите и видите, јако благ Господ (Пс. 33, 9). Исто тако — вкусите и видите, како је зао ђаво: пробао — јаој, не! Ово је ужасно, ово је неправда! Али, човек треба да се научи да разликује добро и зло, пре него што проба. Нема такво зло, које се не облачи у врлину. Злу је потребно добро како би се провукло уз њега и камуфлирало. Зато што је чисто зло одвратно. Да се ђаво представља онаквим какав заиста јесте, као што се представља великим, светим, да би плашио, или једноставно да разоткрије своју њушку, скидајући маску, и прикаже се у свом истинском гнусном облику, наравно да му нико не би служио. Ни једна жива душа не би пошла на Ноћ Вештица. Не би облачила маску са њушкама, и свака демонска тема би била негодована — ту су крсно знамење и „Свјат, свјат, свјат“.Зато што је то ужасно. Аду је потребно да глуми себе и да се уверава у својој шаљивости, у својој привидној доброти. Аду је потребно добро да би се наштемовало под њега, или да би називао добра дела свакавим речима: смирење — слабошћу; дарежљивост — глупошћу, снисхођење — поводљивошћу. Ад мења схватања. Врло је добро говорио Конфучије: да свет не би пропао, треба изнова назвати појмове. То јест, треба храброст назвати храброшћу, а не дрскошћу; кукавичлук је кукавичлук, а не расуђивање; дарежљивост — дарежљивост, а не расипништво; себичлук је себичлук, а не брижљивост. Треба променити име свету, јер погрешно названи свет је мутна вода у којој лукави лови своју рибу. Злу је неопходно добро, јер се оно претвара и облачи у њега. Добру не треба зло, на срећу. Али добро је само по себи просто, и оно се може збунити. Испричаћу случај из свог живота. Када сам похађао четврти разред, у десетој, четрнаестој години, лежао сам у болници после операције слепог црева. После такве операције, два-три дана не сме се узимати храна и пиће. Једино што чине, натапају детету или одраслој особи усне водом и лимуном. И човек доста страда, посебно ако није навикао дуго да гладује. Лежали смо на реанимацији, нас неколико дечака. Међу нама је био сеоски дечак, коме је дошла бака у посету, дечак мојих година, десет, једанаест, а можда и девет. И дечак се пожалио баки да жели да једе. Шта је урадила баба? Она је појурила у продавницу да купи унуку нешто да поједе: како?! Дете је гладно. Која баба не би нахранила свог унука?! Иако су доктори строго забранили — било је питање живота и смрти: не сме се узимати храна два-три дана након операције. „Ма шта доктор зна! — мисли баба. — Ко воли унука више: ја или доктор?“ Купила му је пециво, тугу неку. Смазао је половину тог пецива, ту пред баком — тајно ју је унела у болницу... Умро. Исте вечери. Баба је донела, он је са уживањем појео, а онда је зазвонио телефон: дођите, ваше дете је умрло. Хајде да разложимо ситуацију. Баба је убица? Према чињеницама, да. Али према намери? Према намери она је миротворац и добротвор. Јер, нахранити гладног човека, то је добро? „Наравно да је добро!“ — свако би одговорио. Питајте било ког пролазника на улици: „ Када је човек гладан, и њему донесу топли хлеб, да ли је то добро?“ Наравно, добро. Али, изгледа, постоје ситуације када дати хлеб човеку који тражи да једе, значи убити га. Треба то да схватиш. Неразумно добро, то је убиство. Тако да, добро и зло, заправо нису тако једноставни. У свакодневном животу може бити тешко разликовати их. Ништа не знам о томе како је баба после живела , —знам да је дете умрло. Поред мене је умро дечак, који се најео топлог хлеба из бабиних руку. И бака га је убила. Она је била убеђена да дете треба нахранити. Вели, „какав је то начин?! Дете жели да једе, а не дају му“. Добро и зло су измешани у свету. Некад човек мисли да чинимо зло, а ми чинимо право добро. Замислимо, убацио си руку у нечији џеп, ухватили су те на делу и истукли. Да ли су ти учинили добро или зло? Наравно, док су те тукли, мислио си да су те жестоки непријатељи жестоко истукли. Заправо, током живота ћеш схватити да су ти учинили велико добро, пошто сваки порив да кренеш ка туђем џепу биће праћен успоменом на озбиљне модрице једном задобијене. То је било велико добро, које није имало изглед добра. Исто тако постоји и велико зло, које има изглед добра. То треба разликовати, јер је сав наш живот сачињен од двосмислености. Да се вратимо још једном на речи апостола Павла, који је рекао да наша осећања треба да буду искуством приучена на разликовање добра и зла. Управо искуством. Није злато све што сија, није добро све што се лако простире. Није зло све што је накострешено, бодљикаво и злог изгледа. Знамо да су поједини светитељи били врло зли, могли су такво да покрену, да те је бацало час у ватру, час у воду. Он је светац? Да, јесте. Па зашто се онда тако изражава? Он то из љубави теби скида кожу шмирглом. Да, тако је. Знамо многе преподобне, који су заиста драли кожу онима што су им долазили. Из љубави. Зато би савремени човек требало да остави своје предрасуде по питању добра и зла. Човеку се чини да схвата шта је то добро. Ако ја целивам руке, идем уз длаку, ја сам, наравно, добар човек. Ако грдим, не идем уз длаку — зао сам. Не! Апсолутно не. Треба се ослободити онога што схватамо као добро, и онога што доживљавамо као зло. Љубав према човеку састоји се у томе да поступамо са другим јеванђељски, да не угађамо његовим прохтевима, како говори светитељ Игнатиј (Брјанчанинов). Када се јеванђељски односиш према детету, према одраслом, суседу, према другу, према себи самом, то често бива жестоко. „Какво је то хришћанство, каква је то суровост, нетрпељивост, боље да се сажалимо на све...“ Не! Сажалити се, значило би пружити лажну љубав. То ће бити подстрех злу. Зло се обукло у одежду доброте, да би га људи лакше прихватили. Владимир Висоцки има има песму и истини и лажи. Оне су сличне, ако се оголе и једна и друга. И лаж се облачи у истину, и прихватају је за истину. Јер је истина сама по себи врло неупадљива. Она је попут Средњеруске висоравни, нема ни гора, ни кањона, ни водопада, нити палми, али ипак срце игра и сузе теку. Шта се крије у тој убогој лепоти? У тим искривљеним брезама, у тим јаругама, у тим малим потоцима, у тим искиданим облацима? Шта је ту? Нека правда је у тој Средњеруској висоравни, таква болна правда Божија, врло неупадљива. Постоје лепе, упечатљивеземље: океан, рибе, делфини, палме, сунце од јутра до вечери. Истина није тамо. Да би се пронашла правда, било је неопходно отићи у пустињу. Свети Антоније Велики је одлазио у жестоку, дубоку пешчану дубину, где су бакарно небо и врели песак, где нема ничег лепог, јер је тамо истина. Истина је врло жестока, и изопачени човек не жели да је спозна. Бог као реалност јесте извор истине, светости и доброте, и треба ићи к Њему, без обзира на то што ми се то не свиђа, што је то лоше, болно, непријатно, а каткад и страшно. Страшно, да. Човеку унакаженом од лажи бива тешко ако доспе међу те зраке праве истине. Али ићи тамо је неопходно, јер живимо потопљени у лажи, попут рибе у мору. Живимо у лажи од јутра до мрака. Свиђало нам се то или не; можда се неко не би сложио са тим, али ми јесмо утонули у лаж. Стилску лаж, брендирану лаж, мислену лаж, информациону лаж.Свакодневно лажемо Бога, себе и једни друге. Једном када то осетимо, наравно, можемо се уплашити и пожелети да живимо по правди Божијој. „Досадило је живети по истини/ Под босим ногама ножеви.“ Ипак, не треба живети по лажи. Наравно, тема је опширна и говорити о њој можемо много више од онога што сам рекао. Може бити да ништа нисам рекао, што би требало, али сам слева и здесна обрађивао ову материју , који се назива „разговор о добру и злу“. Зло не постоји, то је привид. Добро постоји и то је суштина, то је Господ. И ево, изаћи из света привида у свет суштине — то и јесте прелазак од зла ка добру. То је болни прелазак, као излазак јевреја из Египта. Извор: Православие.ру

Једном је у храм дошао мој познаник и замолио за неку књигу о Матрони Московској. Књиге није било, али смо с узајамном радошћу и одушевљењем попричали о овој светици, похвалили смо је, гануто уздисали и изразили одушевљење. Највише нас је зачудило то што је она, са световне тачке гледишта, била апсолутно немоћна и бескорисна особа. У њој није било ничега што свет воли и поштује. Ни образовања, ни власти, ни богатства, ни лепоте. Ни-че-га. Уместо свих пожељних особина она је у изобиљу имала немоћ. Тачније – слепило и непокретност. Само замисли себе на месту непокретне и слепе старице, само замисли беспомоћност и зависност од туђе бриге и осетићеш као да те ударила струја. О каквој светости овде може бити говора? Наши старачки домови су препуни сличних несрећних стараца. И шта, да ли сте тамо видели много светости? Али чудо и јесте то што је кроз човека који је наизглед беспомоћан, али који се моли и не очајава, Христос у овом случају показао Своју велику силу. „Сила се Моја у немоћи остварује,“ – сећам се док ово размишљам. И још: „И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте. Да се не похвали ниједно тело пред Богом“ (1 Кор. 1: 28-29). Разговор о Матрони се завршио оставивши у души мешавину радости и чуђења, познаник и ја смо се опростили, а мој ум је некако сам наставио тему. „Христос је много пута показао и наставља да показује Своју силу, – говорила је мисао идући својим током, – кроз немоћне људе, који ништа не значе, на којима је световно око лењо да задржи свој поглед. Богаљи, јуродиви, туђиноватељи јесу проводници силе Господње. И то је због тога што је ‘унизио Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту’“ (Фил. 2: 7-8). „Узео је на Себе наше немоћи и понео болести.“ Ове истине вере, које су формално одавно и многима познате, у стању су да, уколико дубоко размишљамо о њима, растопе срце и одведу човека на такву мисаону дубину у којој сати лете као минути. Обузет многобројним мислима размишљао сам и о следећем. Христос није желео да прима славу од људи, ни да делује у оном духу и стилу који су од Њега очекивали и који би им се сигурно свидео. Ево, замислимо за тренутак да не иде пешке, већ да јаше коња или да га робови носе на раменима у носиљки. У принципу, покушајмо да замислимо слику стилистички супротну јеванђељском опису Месијиног понашања. Окружен је гомилом народа и то Му се свиђа. Храни гладне и исцељује болесне с таквим изразом с којим римски патрициј баца просјацима ситне новчиће. У Његовој свити нема ниједног рибара, већ су само познаваоци закона и највиши клир храма. Исто тако дарује вид слепима и чисти губавце додиром, само им не забрањује да говоре о томе. Напротив, каже: „Иди и свима испричај шта ти је Месија учинио.“ Носи лепу и богату одећу. Кожа Му је увек беспрекорно чиста, од Њега се увек шири танани и префињени миомирис. Благонаклоно дозвољава да Му људи целивају руке и трагове стопа на песку. Његова трпеза је раскошна. Највећи богаташи се утркују да Га угосте и он пристаје по реду. Цареви и најплеменитије велможе желе да се сретну с Њим. Он се повлачи с њима у тајне одаје како би водио сложене разговоре о политичкој судбини Израиља. Ови разговори нису намењени свачијим ушима. „То није мој Господ! – уздрхтаће хришћанско срце. – Нећу се поклонити таквом Месији,“ „Христос не би могао тако да се понаша.“ Да, не би. Да, Он није такав. Али Израиљци су очекивали управо оваквог Месију. Такав вођа, који спаја у себи особине зналца Светог Писма и верске традиције, особине моћног политичког лидера, а притом чудотворца, паметног, снажног и неустрашивог човека, који се поноси собом, својом мисијом и својим народом – такав вођа би испунио њихова очекивања. Испунио би, али тај човек не би био Христос. Прави Христос је све урадио другачије. Оквири људских представа о Њему су Му или превелики као што је сину превелик очев сако, или су ништавно мали. Само што Му ови оквири никад не одговарају. Ми желимо величину, а Он је занемарује. Ми жудимо за упадљивошћу и ефектношћу, а Он је толико једноставан да без дејства Светог Духа нико Исуса неће назвати Господом. Ми смо уверени у то да Он треба да руководи масама и да буде свима видљив као вођа. А Он одлази на пуста места и дуго се моли. Ми желимо да Он да одговоре на глобална питања, да се умеша у светску политику и да можда стане на њено чело. А Он стално и непрестано говори о срцу. И још – о покајању, о милости, о духовном сиромаштву. Не, истински Месија остаје загонетка за данашњег човека, исто као што је био неодгонетнута загонетка за човека из ранијих епоха. Ми – о, тешко нама! – свако мало не желимо Христа, већ антихриста; тражимо светског политичког лидера, а не кротког Исцелитеља срца. Баш као у Јеванђељу: „Желимо да дођемо, да Га неочекивано узмемо и начинимо царем, али се Он удаљио“ (В.: Јн. 6: 15). *** Сам јеврејски народ се не би обрадовао да је Месија деловао у духу земаљских властодржаца. И без тога вечито спреман да подигне устанак јеврејски народ би се с таквим вођом као што је Исус као један човек подигао у борбу против Рима. Првосвештеници су одлично схватали шта би се после десило. Рим је владао светом, а Римом је владао, по мишљењу Римљана, божански император. Двојица вођа с божанским достојанством не могу заједно живети у једној земљи. Римско царство би кренуло у рат, неизбежан и немилосрдан, против Месијанског царства Израиља на челу с Исусом. „Доћи ће Римљани и завладаће и нашим местом и нашим народом,“ – говориле су уплашене верске вође. Односно, одушевљење народа и масовно идење за Христом неизбежно ће довести до бунта, а бунт ће довести легионе у Свету земљу и онда ће сви имати невоље. Кајафа је управо у одговор на основане страхове изговорио своје злослутно пророчанство: „Боље је за нас да један човек умре за народ, него да сав народ пропадне“ (Јн. 11: 50). „Један Човек“ и јесте умро на Крсту од руку Римљана, не дозволивши да римски мачеви буду исукани против целог народа. *** А како бисмо ми, бивши пагани, могли да поверујемо у Бога Живог, како бисмо могли да се окренемо ка Њему, да није било Христовог смирења? Да није дошао ради свих, као Друг сваког човека, већ искључиво као Месија јеврејског народа, зар би нам Јевреји дозволили да приђемо „њиховом“ Месији? Због свог националног егоизма и крајње гордости они никоме не би дозволили да приђе ни на пушкомет Свецу Израиљевом. Правде ради рећи ћемо да би на месту Јевреја тако поступио сваки народ, пошто сви људи једнако болују од гордости. Значи, Христос, овај живи Пут ка дому Оца, могао је постати Господ свих и Слава свих само у случају да Га Јевреји одбаце, у случају њиховог презривог неразумевања и слепог одбијања. Али и то је милост пошто су „они (Јевреји) сад непослушни како бисмо ми (некадашњи пагани) били помиловани“ (Рим. 11: 31). Одбачен од Јевреја Он је постао Спаситељ свих, не престајући да испуњава пророчанства и да буде истински Месија јеврејског народа. А одбачен није могао бити осим кроз такав начин живота и проповеди који људи од Њега нису очекивали. Сада је прави час да цитирамо надахнути усклик апостола: „О, дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови. Јер ко познаје ум Господњи? Или ко Му би саветник?“ (Рим. 11: 33-34). *** Он је и милостив и силан; и јак и смирен. Његова кротост нас повремено спречава да у Њему видимо Судију. Његова једноставност у први мах разоружава, а касније веома плаши. Он не воли да спознају о Себи шири кроз спољашње ефекте налик на земаљску славу и величину, већ кроз снагу речи и дела, која чине Његове слуге: апостоли, јеванђелисти и праведници. Ови Христови пријатељи у сва времена делују исто. Иако су простодушни, ипак су снажни силом Божјом. Као Христос, избегавају буку и величину да сви виде; као Христос, не траже славу за себе; често су, као Христос, понижени и одбачени – поседују оружје, „силног Бога за рушење утврђења “. Овим оружјем они „руше замисли и сваку охолост, која устаје против познања Божјега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (В.: 2 Кор. 10: 3-5). Они нас не воде ка вери у Спаситеља по спољашњем изгледу, већ унутрашњом снагом. У њима препознајемо угоднике Божје, не по лишћу, већ по плодовима. Захваљујући њима јачамо у спасоносној вери. Захваљујући њима с времена на време се као деца радујемо чистом радошћу која је ретка у овом свету. Ето, тако смо се мој познаник и ја обрадовали у оно време због Матронине светости и због силе која се у немоћи остварује. Извор: Православие.ру

Уочи прве недеље после Васкрса (недеља Антипасхе или Томина), протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији Света истина подсећа нас да Црква слави Васкрс 52 пута годишње, и да је Васкрсење Христово непресушни темељ и извор живота свих хришћана, илуструјући то речима Св. Серафима Саровског, којима је он стално бодрио људе и подстицао их на васкршње расположење, које нам даје снагу увек и у свему. Емисија је емитована 24. априла 2020. на руској ТВ Цариград. Извор: Православие.ру

Њено име се често помиње у току Великог поста. С њеним именом је повезано читање Великог канона – такозвано „Маријино стајање“. Њеним именом је названа пета недеља Великог поста. И спомен на Марију Египћанку који се слави 1/14. априла по правилу пада у време поста. Тако да можемо често да говоримо о овој светици. Лекције из њеног живота не представљају геометријски правилан цртеж, али су расуте обилато и често, као зрна у земљу или као звезде по небу. Почнимо, на пример, од тога што је извесни монах Зосима помислио за себе да је у монаштву напредовао више од других подвижника. Ова мисао која апсолутно није оригинална вреба сваког човека који се без лењости много потрудио ради Бога. Сопствени труд у његовим очима одједном поприма велике размере, а свет око њега му личи на неплодну пустињу. „Има ли још таквих као што сам ја?“ – размишља човек налазећи се истовремено на ивици врло опасне провалије. „Има. Наравно да има,“ – каже му Бог. Ево, Илија је мислио да је сам, а Бог је у међувремену сачувао за Себе седам хиљада људи који се нису поклонили Ваалу. Да би се смирили из жарких пустиња су у Александрију долазили Велики Антоније и Велики Макарије. Један да би видео смерног обућара, други да би поразговарао с двема удатим женама. И један и други да би сазнали за угоднике Божје који живе у свету и да, кад их упознају, не би имали високо мишљење о себи. И Зосима је требало да се смири. Али ради тога није требало да оде у Александрију, већ дубоко у пустињу. Тамо је на сусрет с њим чекала жена, која је раније живела у истој оној Александрији и која ју је заувек напустила. Познанство с овом женом требало је и да смири, и да развесели Зосиму, а заједно с њим и целу Христову Цркву. Дакле, прва лекција: немој се гордити, него се бој. Увек ће се код Бога наћи неко на чијој позадини ће привидно злато твоје одеће избледети и ти ћеш са стидом оборити главу. * * * Што се тиче друге лекције, постоји саблазан да је формулишемо једноставно. Рецимо: величина светости јављена кроз покајање велике грешнице. Или овако: дубина пада нам не затвара пут ка небеским висинама. Можемо смислити много сличних израза. Сви они од нас захтевају „узвишени стил“ и често се изговарају. Али ми се чини да време захтева други „стил“ и друге акценте. Ја бих то формулисао на следећи начин: свеобухватана сила блуда на примеру Марије Египћанке. Или: разврат као смисао живота древног и савременог човека. Или: блуд као опојно самоубиство. Нама не доликује да фокусирамо поглед на финалној лепоти светости. Сви блудничимо, ако то не чинимо телом, чинимо умом. А већина и једним и другим, односно, потпуно. А да кренемо по води или да се на лакат подигнемо од земље на молитви, тешко да ће неко моћи и пред смрт. А и није у томе ствар. Није ствар у томе да се у Светом Духу могу читати мисли, знати Писмо, да човек без школовања може да сажиже демоне знамењем Крста. За почетак је ствар у томе да блуд може бити тако јак и сладак да човек може 17 година незасито да тражи разноврсност у разврату без икаквих прекора савести и покушаја да се покаје. Овде треба да се зауставимо како бисмо дали неке историјске информације. * * * Кретање Јевреја из Египта ка Обећаној земљи представља живу слику путовања – како целе Цркве, тако и појединачних верујућих душа – ка Царству Небеском. То је историја путовања, већ описана у главним цртама, којим сви ми идемо, али на које не можемо гледати као на нешто што се завршило. Ово путовање није било шетња. Оно је вероватно више личило на војну офанзиву. Околни народи час убијају заостале и рањенике, час нападају с оружјем у рукама. А Јевреји, које Бог води, иду и ратују; ратују и иду; побеђују и ропћу; трпе казну и смиравају се. Све је као код нас. Видећи непобедиви карактер напредовања Јевреја непријатељи схватају да је само оружје овде немоћно. Почињу да траже духовна средства борбе. Позивају чаробњака Валаама да прокуне Израиљ. Траже и друге облике супротстављања. Проналазе. Тачније речено: примећују да је Израиљ непобедив кад не греши и да се Бог бори уместо њега. А кад греши Сам Бог постаје његов непријатељ и кажњава Израиљце горе од било каквог противника. Закључак је – треба навести Израиљ на блуд и онда се може освојити голим рукама, док га Бог Сам не уништи. Затим следи историја о мадијамским шаторима, о девојкама, лепим колико и развратним, пред чијим дражима су мушкарци Израиља били немоћни. Све то можете сами да прочитате. А ми ћемо похитати да донесемо закључак: тамо где није могуће победити треба развратити. Развратити = победити. Јер шта је блуд у својим плодовима? Узалуд потрошена енергија, угашен поглед, закржљало срце. Живот пролази, стид разједа кости као тајна црвоточина. Човек није урадио оно добро које је хтео да уради и које је могао да уради. Уместо тога тражио је блато као свиња, ваљао се у њему и опет се стидео. Човек којег привлачи блуд је заробљеник. Он личи на осуђеника на смрт. Говори му слатка и бестидна помисао, мисао му говори женским гласом: „Настрла сам одар свој покривачем везеним и простиркама мисирским... Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем“ (Прич. 7: 16, 18). Он слуша, а затим: „Наврати га многим речима, глатким уснама одвуче га. Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у путо да буде каран“ (Прич. 7: 21-22). Идеш на сласт – налазиш смрт. „Свет, – каже светитељ Димитрије Ростовски, – нуди злато, а дарује блато.“ Али да би се милиони људи стидели, али би грешили; да би умирали од стида, али да не би престали да греше, потребни су људи који греше не стидећи се, односно бестиднице као што је Марија била пре покајања. * * * Другу лекцију не желим да завршим. Блуд је јак. Мучно, скоро до бола наслађујући тело, он мути разум и слаби вољу. Он човека чини играчком у шапама с канџама бића која се танано наслађују блудом иако сама не могу да блудниче (немају тело). За њих је блуд умна и танана наслада. И још су они непрестани богохулници. Онога кога ухвате такође покушавају да учине саучесником свог богохуљења. А зашто су, шта мислите, гурнули Марију на брод који је пловио у Јерусалим? А зашто је саблажњавала ходочаснике и на броду чинила оно за шта је пола века касније говорила: „Не знам како ме море тада није прогутало?“ Откуда, заправо, у историји свако мало испливају одломци података о „црним мисама“, о ритуалним изопачењима, чији извршиоци из све снаге покушавају да под покровом ноћи упадну у олтаре храмова или друге светиње? У извесним фазама блуднику је мало да просто блудничи. Тако хоће невидљиви „газда“. То што се Бог меша у ове црне игре личи на то како је срушио незавршену Вавилонску кулу. Бог се умешао и Марија није могла да уђе у храм. У њега су слободно улазили ходочасници који су блудничили с њом, и ходочасници који ни са ким нису блудничили. А њена мера је већ била пуна и препуна. Дошло је време да се каје, али не тако да се касније врати на старо, већ тако да се или промени или да умре. Нећемо препричавати житије. Онај ко је читао зна, а ко није читао треба да се потруди. Потражимо још неку лекцију. * * * Одећа је иструлила. Нема ништа за јело. Ноћу се смрзава, а дању је пали сунце. Нема куд да се сакрије. Глад, туга, самоћа. Али је највећа борба унутра. Отрована утроба се тек сад показала. Горе жеље, распаљује се тело полумртво од лишавања. Оживљавају сећања, стају пред очи и не желе да оду слике потпуно необузданог разврата. Демони-режисери и демони-монтери приређују Марији затворено гледање филмова снимљених по мотивима њене дугогодишње похотне делатности. У пустињи у којој осим Марије нама ни људи, ни животиња, у њеној глави одзвањају музика, шале, кикотање, чују се непристојни предлози. Она се удара у груди, пада на земљу, увек узвикује исте речи: „Пресвета Богородице, помози ми!“ Све то није трајало дан или два. Трајало је 17 година. За то време данас човек стигне да се роди, одрасте и заврши школу. Марија је успела да победи и да пронађе прави мир. Уморили су се њени мучитељи. Благодат их је отерала и они су шкргућући зубима отишли и стали поиздаље. Чак је 47 година након одласка у пустињу у разговору са Зосимом Марија је рекла да се плаши да се детаљно присећа својих грехова. Плаши се да се кроз детаљну причу не роди саосећање према прошлости и да се не врати борба коју обичан човек не може да издржи. Можда је видела некога ко је стајао у даљини? Умна борба. О њој већина нас нема никаквог појма, а многи се динстају на тихој ватри блудних снова и фантазија, на тихој ватри маштања која рађају час онанију, час скокове „улево“, час разноразна бекријања. Лукави и даље делује сам, али му већ многи људи помажу ширећи идеје Содома и Гомора преко глобалне мреже и других средстава информисања. Усред ове истинске невоље житије Марије Египћанке звучи као шум дуго очекиване кише усред суше. И време је да сви заједно „једним срцем и једним устима“ завапимо: „Преподобна мати Марија, моли Бога за нас!“ * * * У њеном житију, наравно, није важно само то да се спасила, већ и то што је постала заједничарка славе још у телу. У истом оном телу које је раније било поробљено разном прљавштином. Иако, поновићу, то је другостепено по важности. Првостепена по важности јесте насушна потреба искуства свете Марије, она потражња за њеном победом која се рађа због нашег лаганог погружавања целог света у блуд. Јер видели смо многе цинике и подсмешљивце. Чули смо много дрских речи изговорених против вере и Начелника и Савршитеља вере – Исуса. Ово трње не расте на пустом месту. Није могуће да човек бестидно исмева веру ако се тајно не покори разврату. Крајњи цинизам, тежња да се све и свја исмеју и извижде такође су плодови на дрвету тајних порока. То је одвратно, али још није смртоносно. Цинизам и подсмех многих су борба са сопственом савешћу, покушај да се угуши њен глас. Много је горе кад тајно постаје јавно и кад се оно што се некада крило проглашава за норму и подиже на заставе. Већ смо и то дочекали. Време је да не будемо лењи и да још једном завапимо: „Преподобна мати Марија, моли Бога за нас!“ Али има још једна лекција која се ретко помиње. Зосима је мењао манастире и за време Великог поста је одлазио у пустињу како би Маријино покајничко искуство постало познато црквеном народу. Али је такође ишао да је причести! Марија се само једном (!) причестила одлазећи из света и није хтела, није смела да напусти земљу без још једног причешћа. Зосима је отишао у пустињу и ради овог причешћа. Ишао је да види благо – велику светицу, а она је чекала да он дође с великим благом – Светим Тајнама. И ми треба с већом захвалношћу, с већим трепетом да се односимо према овом благу које нам се слободно даје, само да приступамо „са страхом Божјим и вером“. Завапимо и трећи пут преподобној мајци и Богу Који ју је осветио: „Избави, Господе, од мрежа блуда све оне који су у њих упали! Сачувај, Господе, од пада у провалију блуда сваку душу православних хришћана! И нас покриј, и нас спаси, Владико, топлим заступништвом Твоје дивне светице, славне и прекрасне Марије Египћанке! Амин!“ Извор: Православие.ру

Не оскудевамо у људима који питају: где је ваш Бог? Зашто на свету има тако много зла? – и друге ствари. Списак ових питања је веома стар по годинама и његов број је врло ограничен. Просто је тешко измислити нешто ново на ову тему. „Где је Бог правосуђа?“ – питали су људи у данима пророка Малахије. Ево прецизног цитата у којем, уколико то желимо, можемо препознати и наше време: „Досађујете Господу речима својим, и говорите: У чем Му досађујемо? У том што говорите: Ко год чини зло, по вољи је Господу, и такви су Му мили; или: Где је Бог који суди?“ (Мал. 2: 17). А ево Јеремијине молитве у којој се он жали говорећи: „Гле, они ми говоре: Где је реч Господња? Нека дође“ (Јер. 17: 15). „Они“ су дрски запиткивачи који немају вере, али имају дрскости и необуздане смелости против свега светог. Ако им пророк каже: „Поправите се да не бисте погинули,“ одговориће: „Нема ништа од тога, него ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца свог злог“ (Јер. 18: 12). Од онога што је стигло да се промени од Јеремијиног доба, наравно, могу се навести одећа, начини кретања и још низ ствари из области свакодневног живота, разонода и комуникација. А што се тиче људских срца, ту ствари стоје стабилно лоше, као што у неким жалосним случајевима кажу медицинари. „Срце је преварно више свега и опако: ко ће га познати?“ (Јер. 17: 19). Тако је и диван у светима, учитељ молитве, цар Давид цео живот морао да проводи у отровној атмосфери безбожних питања: „Многи говоре души мојој: Нема му спасења у Богу његовом“ (Пс. 3: 3) Не говоре ушима, него души, односно, речи не само да ударају у слух, већ продиру у унутрашњост душе и тамо цепају срце и муче га сумњама. У то време се Давид, као што је очигледно, супротстављао бдењем и дуготрајним молитвама. Односно, чинио је оно што данас чини верни калуђер који се даноноћно бори с помислима као с дивљим зверима. „Бише сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?“ (Пс. 41: 4) Из псалама и из Књиге Јоила такође се види да је за пагане у данима понижења Израиља била уобичајена ствар да подругљиво питају: „Где је Бог њихов?“ (в. Пс. 78: 10 и Јоил. 2: 17). Ово је обичан облик подсмевања верницима у току неправде која влада. Тако су и од Јевреја које су водили у заробљеништво Вавилонци захтевали да певају: „Певајте нам песме сионске“ (Пс. 136: 3). Једном речју, ако често чујете подсмешљива питања која рађају празна срца, знајте да је то стандардна појава која се често понавља у духовном животу. Немојте заборавити да је Јеремија жив, а да су његови подсмешљиви непријатељи мртви вечном смрћу. И Давид је свет, а његове опоненте је ветар одувао на све стране, као прашину. А Малахија, од чијег цитата је започет овај разговор, отворено каже: „Тада који се боје Господа говорише један другом, и погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред Њим за оне који се боје Господа и мисле о имену Његовом“ (Мал. 3: 16). На крају ће наступити дан кад ће сви без изузетка видети јасну разлику „између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који Му не служи“ (Мал. 3: 18). Нека читаоца не збуњује обиље библијских цитата. Ово обиље је намерно. На основу ових цитата читаоци могу и треба да отворе поменуте књиге на наведеним местима и да се упознају с њиховим садржајем. Библија још увек није постала књига која се увек налази под руком свим православним хришћанима, дакле, није постала бритки мач, светиљка која гори и лековито средство. Још увек можемо да понављамо са Златоустом да је „све зло света због непознавања Писма“, и ми лично смо криви за ову привремену победу зла због добровољног незнања. Нека такође нико не помисли да се речено односи само на време Старог Завета. Имамо сасвим довољно чудака који сматрају да Стари Завет није потребан хришћанима. Такође, у још већем обиљу има чудних људи који сматрају да су све то „јеврејске приче“ које немају никакве везе с нама. Да, онда су и оваплоћени Господ и Царство које нам је даривао само „јеврејска“ прича која нема везе са свим чудацима који тако мисле. Њима се обраћа велики Павле, који се највише потрудио на пољу проповеди. Он за књиге Старог Завета каже: „Јер што се раније написа за нашу поуку се написа, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду“ (Рим. 15: 4). Осим тога, оно што се раније дешавало данас се понавља. Неки су питали пророке: „Где је ваш Бог“, „Где је реч Господња?“, „Где је Бог правосуђа?“ И апостоле су питали нешто слично. Ево шта Петар пише: „У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је с обећањима доласка Његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од почетка стварања“ (2 Петр. 3: 3-4). Такви људи као да пожурују Господа да дође на Суд данас. Као да кажу: „Хајде, долази! Испуни оно што си Сам обећао!“ Као да су већ спремни за Суд! Као да неће планути као бакље у час Доласка! Као да тада неће повикати планинама и камењу: „Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева Његова, и ко може опстати?“ (Откр. 6: 16-17). Не знају дрзници да „не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2 Петр. 3: 9). Борба за веру је најважнија борба. Све остало директно зависи од пораза или победе у овој борби. И по апостолу: „Ако ли одступи, неће бити по вољи души Мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе“ (Јевр. 10: 38-39). Управо ради тога треба да заволимо Свето Писмо и да чврсто верујемо у речено, не сумњајући. „Јер ће још бити утвара до одређеног времена, и говориће шта ће бити до краја и неће слагати; ако оклева, чекај је, јер ће зацело доћи, и неће одоцнити“ (Ав. 2: 3). Извор: Православие.ру

У Цркви има неколико празника у чијем средишту се налази Христов Крст. Сви они подстичу вернике да подигну главу и не гледају у земљу, већ да погледају у висину. Цар Константин је гледао у небо оног тајанственог поднева уочи битке кад је Крст сијао на небу јаче од сунчевог диска и кад су се слова слагала у кратку реченицу која је много обећавала: „Овим ћеш победити.“ У небо су гледали јерусалимски хришћани далеке 351. године кад се усред бела дана блистајући свим дугиним бојама знак Крста појавио на небу изнад града од Маслинске горе до Голготе. У спомен на овај догађај Црква слави празник 7. (20) маја. На небо ће гледати људи у последње време кад „ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. Тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт. 24: 29-30). Управо знак Крста као царски знак, знак победе и страдања које је Христос поднео, видимо у овим пророчанским речима Новог Завета. Али приближимо сад себи ову радост која нас плаши. Тачније, сами се приближимо Крсту с радошћу и трепетом. И пре свега узнесимо благодарност царици Јелени. Неколико векова је прошло од времена јеванђељских догађаја до њених дана. Јерусалим већ одавно није постојао на карти света. Уместо њега постојао је град којем је цар Хадријан променио назив у Елија Капитолина и у којем је Јеврејима било забрањено да се настањују под претњу смрћу. Место Христовог страдања ради искупљења је било заборављено, изгубљено, и Венерин храм се налазио тамо где је Син Божији био разапет између двојице разбојника. Сто година. Да ли је то мало или много? Сто година нас одваја од празника тристагодишњице Дома Романова. А двеста година? Толико је прошло од нас до Наполеонове најезде. А триста година? То је већ растојање од нас до Петра Првог. Зар ове епохе не представљају неки далек живот који је завређује само да уђе у историјске уџбенике? Да ли је то сан? И да ли се многих ствари сећамо, да ли их знамо и чувамо до данас? Наравно, нешто чувамо, али смо нешто неповратно изгубили. Исто тако смо могли неповратно изгубити сећање на света места да није било Јелене. Јер од њених дана до дана Христовог страдања прошло је отприлике исто колико и од наших дана до Петра Првог. Историјско сећање се уопште чува захваљујући напорима подвижника и ентузијаста док се већина људи брине само за интересе текућег дана. А плодове ентузијаста временом уживају милиони. Овим плодовима се хвале и поносе, на њима покушавају да зараде све што је могуће, од баналног новца до имена у историји. Јелена је већ била у годинама, да не кажем стара жена кад ју је потпуно обузела мисао о проналажењу Крста. У тим годинама је могла да се ограничи тихим животом у дворцу и свим предностима царске старости. Међутим, место је није држало. Предузела је путовање на Исток и брижљиво истраживање свих података о месту Христовог страдања. Затим, кад је ситуација постала нешто јаснија, започело је време ископавања које је царица стално пратила. А онда... Знате ли с чим се може упоредити радост проналажења Светог Крста у недрима земље? С радошћу венчања заљубљених! Упитаћете зашто говорим ове речи? Ево зашто. У чину венчања, у другој свештеничкој молитви (најдужој, па чак и помало наметљивој, захтевној) каже се „и нека дође на њих (младенце) она радост, коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст!“ Другим речима: „Нека се млади радују као што се Јелена радовала кад је пронашла Дрво Крста!“ Замислите радост људи који се венчавају само из љубави и ни због чега другог. Замислите осмехе њихових пријатеља, сузе њихових родитеља и замирање многих срца кад виде срећан призор. Још замислите њихово одушевљење, предукус још веће и скоре среће. Замислите стање у којем човек не зна да ли му се све то дешава или је то само сан. А сад, кад сте замислили све или бар део, схватите да је Јеленина радост била већа! Да је ова радост била мања Црква би говорила: „Јелена се радовала као некад у младости, кад је ишла на венчање.“ Међутим, Црква говори нешто друго. Она младенцима каже: „Нека вам буде дато такво весеље духа, таква чиста радост без икаквих примеса коју је Јелена имала кад је нашла Свето Дрво.“ Већа радост се не може замислити. Очигледно да је тадашње весеље представљало известан еталон за многа будућа весеља. Она радост је заувек постала образац сваке хришћанске радости. У њој има места за страх, зато што Христовом Крвљу није искупљен неко други, већ ја. Зато је и народ угледавши Жртвеник Новог Завета који се подиже на четири стране света клицао само „Господи, помилуј!“ и ништа друго. И у септембру на Светски Крстовдан, и у средини Великог поста Крст се износи на средину храмова ради поклоњења. Али не само то. Он се износи како би нас обузела „она радост коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст“. Ова радост неће ометати покајање, али ће зато укрепити наду и охрабрити душу. А ово је сад најкориснија и најпотребнија ствар. Извор: Православие.ру

Библијски поглед мудраца на ствари „које се чине под сунцем“ даје нам Књига проповедникова. То је изузетно тужна и меланхолична књига која једну за другом скида све маске с преплашеног лица заблуделог човека. Богатство је испразно, мудрост је релативна, смрт је неизбежна, праведност је пожељна, али неприметна. И све је то зато што у овој књизи нема светлости Васкрсења. Још увек није отворено Небо, још нису омивени грехови и човек није искупљен. И ако код других пророка постоји нада и све срце је у будућности, у царству Месије, код Проповедника постоји само окретање једног истог и стална туга због сагледавања овог огромног точка који се врти. Исти је поглед на свет Омара Хајама, иста је туга источњачких мудраца. Књигу проповедникову треба преписивати као лек испразним и ужурбаним људима који нису у стању да се дуже времена сконцентришу ни на један предмет. Онима који упркос очигледном и неминовном желе да претворе живот у непрекидан празник. Онима који упорно не примећују или се праве да не примећују дубоку трагичност људског постојања. * * * Постоји колективни оптимизам који намеће званична идеологија. То налазимо у историји. А постоји и масовно глупирање које нам наводно нико не намеће, кад је унаоколо само „хи-хи-хи“ и „ха-ха“ као испољавање свеопште играрије и наводне безбрижности. Можда је то просто колективна неуроза, просто покушај да се сакријемо у стихију смеха као у рупу или да избацимо акумулирани нервни умор. Јер тешко је живети и страшно је размишљати. И уморан и преплашен човек бежи тамо где се људи смеју. Бежи као што бежи уплашено дете да загњури главу у мајчино крило. Притом је овај смех код нас врло јаван, уписан је у друштвене норме и навике. Као што је љутито говорио јунак – истовремено и аутор – поеме „Москва – Петушки“ (текст наводимо дословце): „О, лакрдијаши! Претворили сте моју земљу у пакао пун измета – и терате нас да кријемо сузе од људи, а смех да показујемо да сви виде! О, ниски подлаци! Нисте оставили људима ништа осим ‘жалости’ и ‘страха’, и после тога – и после тога смех је код њих јаван, а сузе су забрањене!...“ (Јерофејев В. Москва – Петушки. Глава „Сто тринаести километар – Омутишче“). Заиста, можемо се смејати без стида, у присуству других људи, а да бисмо отплакали треба добро да се сакријемо од туђих очију и лажног саосећања. Делимично због тога у нашем друштвеном простору нема Библије. Како да не! У Старом Завету је речено: Смеху рекох: Лудујеш; и весељу: Шта то радиш? (Проп. 2: 2). И још: Јер као што прашти трње под лонцем, такав је смех безумников; и то је таштина (Проп. 7: 6). А у Новом Завету такође налазимо: Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати (Лк. 6: 25). Или: Трпите и тугујте и плачите: смех наш нека се претвори у плач, и радост у жалост (Јак. 4: 9). Узмеш Библију у руке и одмах ти више није смешно. А смеје ти се. Значи – доле Библија! Ето, тако и живимо. * * * Наравно, ни смех није увек исти. Грци су разликовали хомерски смех (то је грохотно смејање богова кад гледају људску комедију и учествују у њој) и сардонички. Овај други је био смех човека на умору, у суштини – горки опроштајни подсмех или последње испољавање храбрости. Погледајте, 13. минут филма „Богдан Хмељницки“ из 1941. године, биће вам занимљиво. Тамо козаци, на справама за мучење, гушећи се у диму ватре која је запаљена испод њихових ногу, кажу: „Смејте се, браћо, Пољацима! Смејте се!“ И заиста почињу да се смеју грохотом, страшним смехом људи на умору. Овакав смех у гледаоцима не изазива жељу за смехом. Његова намена је друга. Од таквог смеха гледаоцу се плаче. Још су Грци имали у свом арсеналу двојицу филозофа које су људи веома волели и помињали заједно у средњем веку. То су Демокрит и Хераклит. Демокрит је учио о атомима, који праве комбинације и од којих се састоји свет. Хераклит је 500 година пре Јована Богослова учио о Логосу Који управља Васељеном. Обојица су били истакнути људи, не само свог времена, већ и у целој светској историји. Притом се Демокрит често смејао, а Хераклит је подједнако често плакао. Тако су и ушли у историју као „Демокрит који се смеје“ и „Хераклит који плаче“. У датом случају су смех и сузе били из истог извора. Само што Демокрит, одвајајући се од размишљања, није могао да обузда смех кад би видео очигледну ништавност наших послова и глупост већине. Због тога су га сматрали безумним, и легендарни Хипократ је морао да прегледа филозофа и да посведочи да овај не само да је нормалан, већ је и паметнији од свих. А Хераклит гледајући исту испразност и свакодневно безумље, није могао да задржи сузе. Свеци се ретко смеју и најчешће онда кад грешнику уопште није смешно. Познато је предање о Лазару, којег је Господ васкрсао из мртвих. Лазар никоме ништа није причао о свом искуству смрти и никад се није смејао. Чак се није ни осмехивао. Разлог је јасан, али можемо само да претпоставимо шта је тачно преживео. Међутим, Лазар се ипак једном гласно и весело насмејао. Смех је изазвало то што је неки лопов из грнчаревог дворишта крао глинене лончиће. И шта је ту смешно? А Лазар је рекао: „Како! Погледајте: глина краде глину!“ Ми се на том месту сигурно не бисмо смејали. Зато што бисмо видели само лопова како односи туђу имовину. А Лазар је видео човека направљеног од глине (сви смо ми жива глина) који краде другу глину! То је било смешно очима свеца! Човек треба да има друге очи и друго искуство како би се засмејао у овим околностима. Ево зашто се свеци смеју тамо где грешнику није смешно. Тамо где је грешнику смешно свеци најчешће плачу. * * * У канону Великог петка уз пакао се наводи епитет „свесмешљиви“. Није му довољно да прогута свој плен. Он га гута с кикотом и овај кикот је мучан. Пакао не зна ни за ситост, ни за милосрђе. Дана 31. маја 1223. године уједињену војску Руса и Кумана до ногу су потукли Татари на реци Калки. Сви заробљеници су погубљени. Посебно кнежеви. Они су везани и бачени на земљу. Преко њих су стављене даске на којима су победници приредили гозбу. Кнежеви су угушени и сломљени под тежином оних који су пировали. Очигледно, њихове јецаје су надјачавали кикотање и повици победника који су славили. И пакао се смеје отприлике тако. Да ли човек може да стави ногу на грло обореног непријатеља и да се злобно кикоће? Него шта! Управо то је људска варијанта пакленог смеха: радост због туђе несреће. У Библији налазимо мноштво примера оваквог злог смеха. Ево шта каже хананићански цар Адони-Везек који је заробљен и осуђен на смрт: „Седамдесет царева одсечених палаца у руку и у ногу купише шта беше под мојим столом; како сам чинио, тако ми плати Бог. И одведоше га у Јерусалим, и онде умре“ (Суд. 1: 7). Можемо живо да замислимо какву злурадост је овај историјски лик осећао гледајући осакаћене бивше цареве како пузе под његовим столом. Само замислите шта значи сакупљати мрвице без прстију на рукама, па ће вам бити јасно какви су цинизам и злобни подсмех победника. Ту је још и Хам који се насмејао видевши обнаженог оца и који је позвао браћу да поделе с њим весеље. Ту су још и Филистимљани који су преварили Самсона и ослепили га. А после су га за празник извели из тамнице да се забаве: „И дозваше Самсона из тамнице да им игра“ (Суд. 16: 25). Ту су још и становници неосвојивог Јерихона који су шест дана заредом посматрали како Јевреји круже око зидина њиховог града носећи ковчег и трубећи у трубе. Сигурно су се цепали од смеха посматрајући ову (наизглед) бескорисну церемонију. Престали су да се смеју седмог дана кад су њихове зидине пале и кад су почели сеча и покољ (в.: Нав. Гл. 6). Заправо, и филистимски смех је престао кад је Самсон срушио на њихову и своју главу кућу у којој се одвијала гозба. Хамов смех се завршио проклетством. Нечувеним потопом се завршио смех људи који су 120 година посматрали шта ради Ноје. Он је градио огромну барку далеко од обале мора или велике реке. Без једара, прозора, крме, више је личила на огроман сандук. Ова барка и рад на његовој изради били су бесплатни „Комеди клаб“ за тадашње љубитеље смеха. Ноје је градио и говорио: „Биће потоп, биће потоп.“ Нико није веровао и сви су се веселили. Онда је небо поцрнело и смех је престао... * * * У Библији има много оваквих ствари. Горд, циничан, суров и презрив смех се свако мало среће на њеним страницама. Али се сви ови облици смеха по правилу изненада прекидају. И врло је лоше по човека који се управо смејао ако наступи време да се Господ њему смеје. А ево шта пише о одступницима, и то не обичним, већ о читавом скупу кнежева и царева који су се окупили против Бога: Онај Који живи на небу смејаће им се, Господ ће их посрамити (Пс. 2: 4). Ево зашто је Библија померена из центра друштвеног живота. Јер ми толико волимо да се смејемо с поводом и без повода, а живот је врло озбиљан. Не бисмо имали ништа против да све дане живота претворимо у карневал, али је он толико озбиљан да и сам поглед на њега отклања с лица неумесно весеље. И нека отклања. Јер, ако се пажљиво загледа у живот, ко неће разумети Јеремијин бол: О, да би глава моја била вода, а очи моје извори сузни! Да плачем дању и ноћу за побијенима кћерима народа свог (Јер. 9: 1). А тек касније, после благословених и умесних суза, и само после њих, долази благословено весеље. О њему такође пише: Блажени сте који плачете сада, јер ћете се насмејати (Лк. 6: 21).

Ствар је озбиљна. За верујуће је Господ највиша реалност и корен сваке друге реалности. Ако посумњамо у то да Он постоји, у шта онда нећемо посумњати? Цео свет се претвара у прах и привид. Човек нема на шта да се ослони. Присталице либералног дискурса сматрају: „ако хоћеш веруј, ако нећеш – не веруј“. Вера је ствар личног избора, а нипошто не објективне стварности. Вера је твоја ствар и то не утиче на суштину ствари. Уз овакав приступ Господ се одстрањује из стварности и потискује се у област личних психолошких доживљаја (без права на излазак напоље). И одједном се поставља питање: да ли Бог треба или не треба да буде поменут у тексту Основног државног закона? „Да“ и „Не“ се овде суочавају с истим степеном непомирљивости као Римљани и Ханибал код Кане или Наполеон и Енглези код Ватерлоа. Победа једног погледа на свет означава крах другог. И ако су се хришћани већ увелико навикли на историјске подсмехе, понижења и прогоне своје вере, опоненти, поред све ширине либералних душа, нипошто нису спремни да предају своје позиције. Дакле, шта ће нам Господ у Уставу? Усудићу се да покушам да објасним зашто. У Маркесовој епопеји о селу Макондо и његовим становницима има једна прича о томе како су сељани престали да спавају. А као што је познато, дуготрајна несаница изазива лудило. И ови људи су полако почели да губе здрав разум и памћење. Почели су да заборављају како се зову и где живе. Почели су да заборављају називе предмета. Прво су се спасавали тако што су називе предмета записивали на самим предметима: „шољица“, „бунар“, „крава“ итд. Међутим, касније су приметили да их то не спасава. Почели су да заборављају смисао речи и како оне звуче. И онда је неки паметан човек, док још није било касно, окачио на стубу насред села натпис: „Бог постоји.“ Људи су га читали и постепено су им се вратили памћење и бистрина за свакодневне и елементарне ствари. Повратили су разум. Таква је моћ истине и генијални Маркес је овде (што се често дешава у књижевности) далеко превазишао границе књижевног стваралаштва и приближио се огњеној истини. Људи који су се сетили да Бог постоји сетиће се затим и свега осталог. У суштини, то је оваплоћена теза блаженог Августина о томе да ако желите да све буде на свом месту треба да ставите Бога на главно место које Му припада. Све остало ће тада смирено стати на своје место. И ми по навици желимо да доктор квалитетно лечи не очекујући поклоне, да судија поштено суди не ослобађајући кривца и не осуђујући невиног. Желимо да градитељ савесно гради и да учитељ одлично подучава. Али како ћемо то постићи ако Самом Господу Богу није дато место у друштвеном простору и ако су остављени само тесни ћошкови појединих душа, а и то без права да се наглас говори о извору смисла и живота? Како? Подићи натпис „Бог постоји“ изнад глава свих људи значи исто што је учинио Мојсије кад је подигао бакарну змију изнад глава Јевреја који су лутали. Они су се, гледајући с вером приказ бакарне змије, исцељивали од уједа стварних змија које су их уједале због грехова. Обично се свети Крст узима као аналогија те бакарне змије, што је исправно. Али Крст који крунише храмове и који је стављен око врата савременом човеку не говори толико очигледно о истини. Постао је уобичајен као елемент културе и традиције. Потребна је још и реч. И реч „Бог постоји“ ће играти исту улогу као и знамење победе над смрћу које се уздиже изнад глава у данима празника или које се погружава у воду приликом њеног освећења. Неко ће рећи, наше друштво је мултикултурално, разне религије и бла-бла, бла-бла-трућ. Рећи ћу вам да ће сви муслимани у Русији бити једногласно „за“ то да се Бог помиње у тексту Устава. За Јевреје не могу да тврдим са сигурношћу, премда и за њих уколико се одрекну Бога значи да престају да буду Јевреји. Међутим, главни непријатељи Господа у нашој земљи су људи који носе руска презимена. Њихови мотиви су различити: комунистичка инерција, окорела затуцаност, најновије либерално потурчивање или нешто друго. Плаше се да ће их неко натерати да се моле. Смешни људи! Чак је и верника тешко натерати да се моли. Молитва је тајна и дах бесмртне душе, о чему се с неверујућим не може ни разговарати. Нека буду потпуно мирни што се тога тиче. Али нека се сете да су нама последњих сто година владали све сами атеисти, стихијски и свесни. И колико је уништених судбина, колико је крви проливено немилосрдно, колико је у владавини било безбожника уверених у то да су у праву, то свет још није видео. Управо је атеизам у одећи дарвинизма и под заставом марксизма мучио наш народ и малтретирао га је у последњих сто година. Колико год да је понекад било тешко живети у другим облицима владавине, сви ови „гулази“, репресије, принудни откупи и страхови најновије епохе представљају плод делатности црних и непокајаних душа и свести одрвенеле од безбожности. И ја као грађанин кажем: Доста је било! Доста су руским народом управљали они који су се због великог разврата свог ума одрекли Господа Сведржитеља. Притом се сетите да се у Америци председник заклиње на Библији говорећи: „Тако ми Бог помогао!“ Исте речи изговара у Румунији, Норвешкој и неким другим земљама. Американци чак и на доларима пишу да верују у Бога и до дана данашњег ниједан миш није ни зуцнуо о протесту. Пред лицем Једносушне Тројице полаже се заклетва у Грчкој. Божанску Тројицу за извор истине и добра признаје ирски устав. „Свесни своје одговорности пред Богом,“ написано је у немачком уставу. Отуда је ова реченица дословно пренета у украјински устав. „Боже, благослови Мађаре,“ – читамо у уставу овог народа, премда и тамо има атеиста (где их нема?), никоме неће пасти на памет да оспорава очигледну ствар. Да, неко ће речи: тамо је то данак историјским облицима постојања који се подносе извесно време, али ће ускоро бити архивирани. Знам. Слажем се. И већ је шеф владе социјалиста у Шпанији одбио да се закуне на Јеванђељу. И чују се гласови о томе да ће са скандинавских застава можда бити скинути крстови. Заиста, у Норвешкој, Шведској и Финској, без обзира на то што је крст приказан на заставама, вернике треба свећом тражити. И они ће временом симболику прилагођавати својој обезбоженој души. То је њихово право и неминовност. Али је код нас друга ствар. Нека се неко уморио од веровања и нека чува хришћанске знаке у својим државним симболима по инерцији. Ми се нисмо уморили од веровања. Многи наши се тек буде из зимског сна. Природа руског бића је таква да без Бога деградирамо и бучно нестајемо. А с Богом живимо као свеже дрво у близини воде и народна душа чезне управо за овим здравим животом. Заправо, сви људи и народи без Бога деградирају и нестају, само што се у Русији то некако баш приметно и очигледно дешава. Подигните више натпис „Бог постоји“, па тек онда на законитим основама од живота и људи тражите милосрђе, разумевање, осмишљеност и братску љубав. У супротном случају, немојте ништа да тражите. Свет ће бити просто зверињак с похотним и похлепним становницима, а ви ћете делимично лично бити криви за такво стање ствари. Извор: Православие.ру

Молебан за спас светиња у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, 23. фебруара, служио је и литију градским улицама предводио протосинђел Андреј, сабрат манастира Високи Дечани са Косова и Метохије. У крсном ходу је учествовао велики број Барана, међу којима је традиционално био велики број дјеце. Испред Саборног храма Светог Јована Владимира вјерном народу благослове косовско-метохијских светиња и Епископа рашко-призренског г. Теодосија је пренио протосинђел Андреј. Он је подсјетио да владика осјећа шта је суштина борбе у Црној Гори и свесрдно је подржава. Говорећи о везама Дечана и Црне Горе, исказану и кроз химну Онамо, ‘намо коју је написао краљ Николе, о. Андреј је казао да су Дечани имали игумане из Паштровића, и дан данас монахе који су родом из Црне Горе, „и сви као један се молимо за вас и вашу борбу.“ „Увјеравам вас да се за вас моле и сестре из Грачанице и Пећке патријаршије, да се испред кивота новопројављене светице Босиљке мученице, моле свештеници и сва народ. Једно смо у Христу, а кад је нама било најтеже долазио је, прије свих, Митрополит Амфилохије да нас посјети и укријепи.“ Он је казао да је 1998. године дечанска обитељ била забарикадирана и у сталној неизвјесности шта би се могло догодити, а први који их је посјетио био је Митрополит Амфилохије, који је на тај начин посвједочио своју вјеру која не тражи ништа, а којом се човјек предаје у руке Божије. Његов примјер слиједили су и владика Јоаникије, свештенство и вјерни народ. Позвао је све који нијесу долазали да буду гости манастира „да једни друге тешимо заједничком вјером и тиме покажемо и свједочимо да смо једно у Христу.“ Примјетивши да је у Бару копија Пећке Краснице, отац Андреј је подсјетио да је народ ову чудотворну икону из Пећке патријаршије у тешким, али и добрим временима, носио литијски кроз град и да су се тада дешавала чудесна исцјељења: „Пећка Красница, као некада у Пећи, поново благосиља литију и поново је благослов Пресвете Богородице над људима. А благослов Мајке Божије се познаје по томе каква је ово литија и какви су њени учесници. Познаје се по достојанству и жељи, не да се некоме науди или да се увриједи, него да достојанствено покажемо да нас има и да нећемо дозолити да неко насрће на оно што је сама сржа нашега бића.“ Литија је отворена за све и има мјеста за свакога јер Господ је дошао да спаси све људе и сва колена, казао је протосинђел Андреј, сабрат манастира Високи Дечани, и поручио: „Истрајте овако како сте почели, останите достојанствени и мирољубиви, одлучни и истрајни и одбранићемо светиње.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сви су чули за Слободу, Једнакост и Братство. Свима треба да буде јасно да су ови појмови, украдени из Новог Завета, од времена Француске револуције умногоме променили смисао повезавши се с ликом обнажене даме на барикадама са фригијском капом. Уколико заборавимо да је „Господ Дух; а где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2 Кор. 3: 17), реч „слобода“ ће почети да нам клизи из руку као жива риба, или да нестаје као пара, или ће постати тако тешка да ће људи добровољно почети да се одричу слободе. У животу такође нема никакве једнакости, ни међу половима, ни међу народима, ни међу личностима. Нема је ни у почетним могућностима, ни у загробној судбини, а и добро је што је нема. Ниједна разумна душа не би пристала да бере печурке у шуми где на сваком дрвету има исти број грана и лишћа. Али ми ћемо говорити о „братству“. У свом библијско-историјском смислу „братство“ више плаши него што привлачи. Прво убиство (Авеља од стране Каина) учињено је у врло малој породици. Брат је пао као жртва братовљевог ударца. Такође, Јосифа Прекрасног браћа само чудом нису убила из зависти, заменивши ропством евентуално крвопролиће, и право је чудо што Јаков касније није умро угледавши крваву одећу вољеног сина. Браћа по оцу (који се зове Аврам) су Арапи и Јевреји. И нешто ми говори да је вечном конфликту између потомства Исмаила и Исака, који је почео још откако је Агара истерана из куће, суђено да траје до свршетка света. Да су француски револуционари боље познавали Библију, не би тако лакомислено идеју братства повезивали само с топлином породице и међусобном помоћи. Сетили би се да су спор око наслеђа и борба за првородство подједнако својствени земаљском братству као и жељена топлина у односима. * * * Прича о блудном сину нам такође говори о тамним странама братских односа. Пажња молитвеника се ове недеље традиционално усредсређује на животне перипетије млађег браце у којем свако има прилику да препозна себе. „Незахвалан сам! Отишао сам, увредио сам Родитеља, све сам протраћио, обрукао сам се, дошао сам до свињског корита. Сад ћу се смирити и идем кући.“ Хвала Богу! Отац чека! Топлина загрљаја, заборављање увреда, радост која покрива све! Теле, одећа, појање – Евхаристија. И није случајно што се на задњем плану појављује старији брат. О њему мало говоримо и размишљао. А требало би. Такав је наш живот да ако се неко искрено радује нашем повратку, неко други ће обавезно упитати: „Зашто си дошао?“ Ово постоји и у породици, ово постоји и у Цркви. Браћа се туку за пажњу родитеља, понекад се за првородство туку чак у мајчиној утроби (Фарес и Зара у Тамариној утроби). Зашто онда и народи, на пример, не би оспоравали своје првенство у Божијој породици? С ове тачке гледишта је „братски мир међу народима“ управо стално оспоравање првородства. Да ли препознајете историјску и богословску реторику на ову тему? – Ми смо се први окренули Богу, а ви сте се после научили од нас. – Ма да није било наших бајонета, шта би било с вашим библиотекама? – Ви сте увек били варвари и сва ваша сила је само у броју људи. – Ми имамо више светаца. – Наши храмови су виши. – А ми лепше певамо. И тако даље и томе слично. Јермени, Грци, Руси, Јевреји, Грузијци, Срби, Пољаци... Уопште, сви народи који верују у Једног Бога могу да препознају своје мрачно безумље у овим репликама, а то значи и у овој причи коју сваке године читамо и анализирамо. Притом су свађе око првородства и спорови за Очеву љубав такви да више нема говора о братству. „Овај твој син,“ – за млађег брата каже старији брат. Односно, он одбија да назове братом онога који се вратио, што значи – „боље да је умро“ или „он ми више није брат“. Земља је тако велика, а нама је тако мало места на њој. И мотив смрти коју некоме желимо или коју неко жели за нас тако очигледно се помаља на површини живота као невидљиво мастило на шифрираном тексту. Митрополит Антоније Сурошки је истицао да молба „дај ми мој део имања“ значи „умри што пре“, јер су људи ступали у посед свог дела тек након смрти родитеља. Ако хоћеш да живиш по својој вољи треба да ти умре отац и да ти остави наследство. Ето тако. Чак и ако је у причи отац – Бог, смисао се не мења. Јер, рекао је Ниче (не само у своје име, већ у име милиона осетивши свеопште расположење) да је „Бог умро“. Тако се смрт поткрада у наизглед невину молбу за поделу имања. И исто тако се смрт поново поткрада у речи старијег сина о млађем: „Твој син“. „Твој син“ значи „он ми није брат“, односно „немам брата“, односно „мој брат је умро“. За оца је блудни син управо био мртав док је био одсутан и оживео је вративши се. Он тако и каже: „Био је мртав и оживе, нестао је и нашао се.“ А за старијег брата је обрнуто – млађи син је био жив у сећању док је био одсутан, али је дошао и умро је . Духовно је умро, престао је да буде брат. * * * Узрок туробности старијег је јака Очева љубав. Ова љубав је изнад људске љубави и зато може да мучи својом узвишеношћу и чистотом. Старији син би могао да каже Оцу: „Не бих се толико љутио и вређао кад би ти мање волео овог бекрију и распикућу. Могао би да га изгрдиш, да га изрибаш, чак и да га истучеш. Могао би да га држиш међу слугама пар недеља и да га храниш помијама. А Ти одмах – одећу, прстен, чизме, теле. То ме вређа. Да си га Ти изгрдио ја бих га чак пожалио и давао му да једе. И још ме вређа то што је мој смерни труд у сенци твог имена скоро неприметан, као да га није ни било. Зар треба толико да згрешим и да прођем кроз стид и губитак како бих ушао у нову радост и доспео у Твој загрљај? Не разумем. Не разумем и повређен сам.“ Тако шкргуће егоизам којим смо задојени. Али у овим питањима има и истине и морамо рећи да постоји. Бог је несхватљив. Његове мисли нису наше мисли. Његова љубав је час строгост узвишених захтева, час свепраштање. Све што је од Њега и у Њему, и с Њим је изнад разума и изнад свих очекивања. Зато старији син по понашању не личи на Оца, не досеже Његову висину, не може да заборави на себе, не уме да се радује. * * * У недељу о митару и фарисеју праведно кажемо да својства једног и другог живе у нама. И грешимо, и гордимо се, и молимо се да сви виде, и сматрамо да смо бољи од других. Али и јецамо, и покушавамо да принесемо чисту молитву, и обарамо поглед. Све то постоји у нама. Тако је и с браћом – блудним и верним. Обојица су у нама. О унутрашњој истоветности живота нашег срца, о његовој духовној историји и причи о блудном сину нема шта да се прича. То је наш портрет. (О! Божанска реч Божанског Учитеља“ Само неколико реченица, а у њима је сва унутрашњост Адамове деце!) А да ли препознајемо себе у старијем сину? То је питање. Размислимо данас о њему. Ево списка питања која нам у томе могу помоћи: Коме завидимо? За кога сматрамо да му Бог неправедно чини добро? Кога од ближњих и даљњих називамо недостојним милости? Кога не желимо да назовемо братом? За који наш труд сматрамо да га ја Бог неправедно заборавио? Зашто ропћемо на Оца и вређамо се? Ево, пишем и осећам да ме се сва ова питања непосредно тичу. И како је то тежак посао – препознавати себе у најнепривлачнијим ликовима Јеванђеља. Извор: Православие.ру

Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша окупљања у храму. На њиховим лицима се оцртава дубоко неразумевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у речи сличне овим: “У реду, ударио си у веру, хајде, нека ти буде. Али, зашто још и у Цркву ићи и толико времена и снаге на то траћити? Ево, нпр. ја такође верујем у Бога. Али, ја верујем у својој души. Ја носим Бога у својој души и нису ми потребне никакве спољашње церемоније и ритуали. Сети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: да бих општио с Богом, мени нису потребни никакви посредници!” Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желео још апостол Павле: ''... да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човеку, вером да се усели Христос у срца ваша'' (Ефес. 3, 16-17). Да је речи Бог је унутар мене рекао преподобни Серафим Саровски - те речи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено сведочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма, који он посећује тек понекад, и не осећа толико - из таквих уста такве би речи такође биле оправдане. Али, када такве речи слушамо од малограђана. Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а, какви су вас конкретно ваши духовни подвизи довели до таквог успеха? Имате Бога у души? Појасните, молимо вас, какав је био ваш молитвени пут? Колико често изговарате Молитву Господњу? Шта - Оченаш и не знате баш напамет? У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин ви проживљавате присуство Бога у вашој души? Какве плодове дарова Духа ви у себи осећате? Да вам припомогнемо: А плод је Духа љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржавање (Гал. 5,22-23). Имате ли ви та осећања? Не, не мислимо на особине вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што раније нисмо имали, али је, приликом нашег духовног рођења, ушло у наш живот, обновило га. Није ваљда да се не сећате тог обновљења? Надамо се да у вашем душевном искуству можете разликовати: ово је присуство Бога, а ово је испољавање обичних, људских особина: осећање лепоте, хармоније, осећање савести, људски афинитет према некоме? Не можете? Да ли то значи да ви уопште нисте приметили тренутак када је Бог, Творац Васељене, ушао у ваш живот и у вашу душу? Зар се то може не приметити? Дакле, можда Он није ни улазио? Јер, вера није обична пасивна сагласност: “Но, добро, слажем се, тамо негде постоји оно Нешто”. Вера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа. Вера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вера активно жуди. Вера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосећа, али још није постало очигледно. Стремљење ка ономе што је већ дотакло наш живот, бацило на њега свој одбљесак, али још није ушло у њега целовито. Вера - то је жељење новог искуства. Али, они који говоре: “Ја имам своју веру, она је у мојој души” - говоре то са тако покислим очима да је веома тешко поверовати да су икада осећали икакво стремљење ка Богу. Не можемо волети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човеку. Исто тако, не можемо веровати, а да никако не испољавамо своју веру у неким спољашњим дејствима. Ви који тврдите да имате “Бога у души” - шта сте ви то учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама променило од тог Сусрета? Да ли сте заволели Оног Којег сте срели? И, шта ви то радите ради те љубави? Ако ли вас, пак, оваква питања наводе да збуњено ћутите, па немојте бар сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вечно стојите на једном месту, не презирите оне који корачају, чак и ако се успут и спотичу. Али, и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповед? За то је данас довољно укључити радио. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Да бисмо принели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са именима за молитвени помен ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Тек се десетим или стотим делићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принети Богу, можемо то учинити на било ком месту. Све што постоји на свету и онако припада Њему. Али, има један такав делић бивствовања, у коме је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други, то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Градитељ свега не улази без питања. И, од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју нам је даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самима, и својим прохтевима и страстима. У религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важније од онога зашто ми тражимо Бога је - зашто Он тражи нас. Зашто ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: “Дај нам, Господе, много здравља, успеха и додатака на плату!” Али, зашто зове Његова Реч: Приђите Мени, сви који сте уморни и обремењени? Нема у том позиву понуде као: И, дајте Ми то и то... Тај позив говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: И ја ћу вас одморити... Наћи ћете покој душама вашим. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм – то су зидови подигнути око Тајанства причешћивања. А, Тајанство се састоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне вечере. Нама је дата могућност да постанемо причасници Божанске природе. Бог је нас тражио. И нашао. А, ми, једноставно треба да пођемо и станемо на место где Бог ближе него игде прилази људима, на место где Он људима раздаје најневероватније Дарове. Ако Чашу са Причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо: “Бог је мени и онако у души”? Он, Вечни, жели да се са нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вечном нашем животу, не бисмо остали непоправљиво усамљени. ...Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови? Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Стицање правилних мисли је праћено свргавањем лажних мисли с пиједестала. Оно има једнак значај као свргавање идола. Уколико носи у себи лажну мисао, извесну лажну животну поставку човек ризикује да цео живот проживи као идолопоклоник. Или, у сваком случају, да не оствари оно за шта је потенцијално способан. Тако Антоније, овај становник пустиње, којем се у одговор на молбу јавио чак и Мојсије да би му објаснио нејасна места у Светом Писму, овај човек који је „обузет Богом и посвећен у тајне“, чује глас. И глас му каже да он, Антоније, још није достигао меру једног обућара који живи у Александрији. Антоније напушта пустињу и Бог га доводи у прави мравињак код једног од мрава који има правилне мисли у срцу. Александрија је једно од чеда Александра Македонског, овог првог истинског глобалисте који је сањао о светској империји. У Александријску луку пристаје на стотине бродова. У њу бродовима и копном долазе људи како би купили и продали робу. Овамо долазе како би чули познате проповеднике или филозофе. Овде се може наћи мноштво оних који траће живот у задовољствима и троше оно што су наследили или зарадили. Овде се странци крију од казне за злочине које су починили у домовини. Овде се може срести све, видети све и сазнати све. Монах овамо не треба да долази осим у некој изузетној прилици. И Антоније куца на врата до којих га је Бог довео. Куца и чује дозволу да уђе. Старац моли домаћина да му открије тајну: „На који начин угађаш Богу? Које је твоје делање, односно тајни труд срца који не види нико осим Бога?“ Обућар се нашао у страху и недоумици. Он се не подвизава. Монах га је помешао с неким. Он само ради. Седи покрај прозора, с времена на време гледа напоље и ради. И то је све. „Ништа нисам помешао, – каже Антоније, – молим те да ми откријеш своје делање.“ Онда обућар у простоти срца говори о ономе што испуњава његову душу. Док ради он свако мало погледа на улицу којом пролазе гомиле најразличитијих људи. То су људи оба пола и свих узраста, од којих су неки раскошно одевени, а други једва покривени ритама, мештани и дошљаци, они који се доконо шетају и они који журе неким послом. Има их врло много и обућару се чини да су сви добри. Обућар их види као боље од себе. Господ их воли, мисли он. Надвијајући се над посао он с времена на време говори себи како ће се сви ови људи спасити, јер су добри и Бог их воли. „Очигледно, само ћу ја пропасти због мојих грехова,“ – мисли он и наставља да ради творећи молитву. После ових речи Антоније се клања домаћину до земље и враћа се у пустињу. Чуо је оно због чега је дошао. Заиста, није узалуд дошао. Из Александријске луке испловљавају бродови натоварени различитом робом. Одлази из града и монах односећи у срцу истинско благо – мисао рођену од Духа Светог, мисао која води ка спасењу. „Сви су бољи од мене. Сви ће се спасити, само сам ја достојан погибељи због мојих грехова. „Сви ће погинути. Ја ћу се спасити,“ – говори горда лаж. „Сви ће се спасити. Ја ћу погинути,“ – говори савест коју је Дух просветио. Таква је лекција ове приче и ако је причамо, то је само због смисла који у њој сагледавамо. Али имам питање. Или два питања. Или сто питања. У сваком случају, ово учење је врло нејасно, иако моја душа осећа да се дотакла истине. Дотакла се парадоксалне истине Божије и одмах се повукла уплашивши се додира. Као прво, како то „ја ћу погинути“? Нека се „сви спасу“, слажем се. Али ја? Зашто ћу погинути? И како да човек притом не падне у очај? Осим тога, зар људи не бирају религију по критеријуму истинитости? Зар се људи не поносе својим избором и зар не доказују свима и стално своју религиозну правду? „Ја сам у праву, а ви сте у заблуди,“ – то је први потез у шаховској партији која се зове религиозни спор. И ми тражимо религију, тражимо у мукама, и бирамо, управо да бисмо се спасили, а не да бисмо погинули. О чему се онда овде ради, питам ја вас? Да ли човек може стајати у истини и бити спреман да умре за њу сматрајући притом све људе скоро анђелима, а само себи достојним погибељи на целом свету? Испоставља се да се једино тако и може стајати у истини. Можда компјутерски мозак ово и неће схватити, али је људска душа дужна да схвата овакве благодатне парадоксе. Не познајем друге душе, знам само да су тајанствене и бездане. И још знам да их Господ воли. Од свих душа на свету познајем само своју и то – делимично. Али ми је и оно што знам о себи довољно да кажем: „Ја сам дете погибељи.“ Као роб који је изложен на продају и којег је купио нови господар ја припадам катастрофи грехопада. Никакви моји напори не доносе ми слободу. Већ сам много пута пробао. Закључак је мучан: ја сам жигосан и окован. Христос је дошао да ме откупи. Он је заповедио да се раскују моји окови, а за плату је дозволио да Његове руке распрострте до ивице Крста буду пробијене ексерима. Зар сам у стању да размишљам о туђим греховима и да мислим ко је грешнији од кога, ако су жуљеви од окова још на мојим рукама, а сам Господ је нацртан пред очима као да је код нас разапет (в.: Гал. 3: 1)? Управо то је знак припадности истини – одсуство жеље да човек размишља о туђим греховима, одбијање да човек мери, пореди и оцењује туђе грехове. Ја гинем – Бог ме исцељује; ја сам доспео у ропство – за мене је плаћен откуп. Вера је погружавање у свој бол и оплакивање себе као мртваца. И ако се у овом мртвацу пролију сузе, очи очишћене сузом у стању су да виде свет као што је речено: „Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист њихов ум и савест“ (Тит. 1: 15). И душа може да не осуђује само онда кад носи пред собом сопствену немоћ и кад у сваком тренутку види да нема чиме да се хвали. А пошто душа не суди другима, ни њој неће бити суђено. Ево шта значи: не долази на суд, већ је прешао из смрти у живот (Јн. 5: 24). Само, како да човек не падне у очај ако тако размишља? Како да не ослаби и да не тугује, и како да се не убија од жалости? Добро, рећи ћемо нешто и о томе. То наша гордост пишти, и шкргуће, и извија се, и неће да умре. Она је та која рађа убиствену тугу и мрачну жалост. Али Исти је Дух Који нам открива нашу унутрашњу поквареност. Исти је, кажем, Дух Који шапуће и утеху, јер је Он Утешитељ. Оним изабраним судовима који су у стању да приме Његову реч Дух говори кратке речи и даје им велику снагу. Тако је Силуан Атонски усред велике борбе, патње и искушења чуо: „Држи ум свој у паклу и не очајавај.“ Ове речи и снага која их прати потребни су свима онима који с времена на време осећају како се погружавају у пакао очаја и безнађа. Дакле, испоставља се да је искуство пустињака тражено и корисно; ма шта „корисно“ – спасоносно је за многе који живе у свету. Само ово искуство пустињаци могу добити од мирјана, као Антоније од обућара, зато што Бог не гледа на лица, већ на срце. И тамо, у срцу, у његовој страшној дубини коју Дух жели да испуни Собом, бледи све што представља разлике између људи у земаљском животу. Човек који је заједничар с Богом нема чиме да се горди. Човек који је заједничар с Богом никога не жели да осуђује како не би отимао власт од Јединог. Овај човек се смирено моли и са захвалношћу се сећа Христових страдања и Васкрсења. „Зато нека је у вама иста мисао као и у Исусу Христу“ (Фил. 2: 5) – каже Свето Писмо. А шта је осећао Исус док је ишао на смрт за искупљење? Да ли можемо да се приближимо начину Његовог размишљања? Испоставља се да можемо и да треба. Ове речи значе да једном треба да дорастемо до жеље да се разапнемо за ближњег, само да он буде спасен! И само то је истинска светост и идење Исусовим стопама. Ако тога нема тренутно, а ни на видику, чиме можемо да се поносимо? Немамо чиме, али се поносимо, и те како! Зар то не значи такође да треба да дорастемо и до молитве Мојсија који је једном молио Бога да га избрише из Књиге живота, само да не погуби народ? У сваком случају, цитиране речи нас воде у правцу жртве. Не оне која је потребна ради себе, већ оне која се приноси за друге. И један од отаца пустиње је рекао да би, пошто има Христов Дух радо, кад би могао, заменио кожу с било којим губавцем. Дакле, ово је православље на оним бескрајним висинама на којима човеку губи дах! Носити крст и не очекивати похвалу; трпети и бити жалостив према другима не очекујући снисхођење. Зар није тако поступао Начелник вере – Христос? У сваком случају, треба да знамо за ове блиставе висине подвига како никога не бисмо осуђивали и како се не бисмо гордили. Јер подсећање на потребу за смирењем је посебно потребно онима који су одсекли (наводно) грубе страсти и који су почели редовно да се моле и да сазнају нешто свето и (наводно) да схватају. Овакви људи посебно могу (због дивљења себи) да претворе хришћанство у чудовишну пародију, у исмевање светости и у ругање ближњима. Управо таквим људима је својствено да мисле да ће сви погинути, а да ће се они спасити. Док у стварности се може да се деси управо супротно. Извор: Православие.ру

Кад не бих волео Бродског, кад бих уопште био глув за риме и ритмичне звуке и кад бих саосећао само с чврстом тканином прозног текста, и тада би ме једна реченица из говора приликом доделе Нобелове награде натерала да поштујем Јосифа Александровича. Он је рекао: „Човек је производ читања.“ Односно, у истој мери као епоха која га је родила и родитељи који су га васпитали, човека формирају, вајају и чине прочитане књиге. Књига је писмо у боци, које углавном није написано за оне који су поред нас, већ за оне који не живе овде и не живе сад. Главни читалац је увек ван граница видљивог. У томе истовремено постоји нешто тужно и божанско. Тужно је зато што је књига сведочанство о људској глувоћи, сведочанство о немогућности да човек виче и допре до савременика тако да га овај чује. Човек пије таштину као воду и погледом само клизи по површини. „Шта је Пушкин? Компликована личност и осредњи породичан човек. Истина, стихови му повремено нису лоши...“ И само бронза која окива тело омогућава жилама да се учврсте, а глас, очишћен од свакодневице, звучи без примеса и чисто. Још је горе ако су људи човека који пише чули, али су га погрешно схватили. Али у сваком случају, да смо паметнији и пажљивији, главне мисли бисмо изговарали у четири ока, лично, и половина штампарија би морала да се затвори. Међутим, чињеница да кукице и тачкице које смело стоје на папиру и које свима говоре једно исто, чињеница да ови знакови / словца могу кроз векове да доносе људима дамаре срца далеког аутора, говори о божанској природи писмености и о човековој бесмртности. * * * Ево приче из живота мојих пријатеља. Муж чита „Давида Коперфилда“, жена поред њега спрема ствари у ормар. Не окрећући се према мужу зове га и не чује одговор. Зове га још једном. Окреће се и зачуђено гледа мужа. Одрастао човек, упио се погледом у књигу и очи су му влажне. Не види жену, не чује њен глас и тешко да је тренутно у стању да каже како се презива. Минут касније с болном гримасом се одваја од текста и муклим гласом каже сам себи, никоме, просто каже: „Стирфорд је саблазнио малишанку Емили“. То је финале. Даље се нема куд. Ако је то могуће, није ствар у Дикенсовом мајсторству и у осетљивости његових читалаца. Ради се о чуду међусобног додира кроз векове; о чуду за које је способан само човек и које се зове – уметност. * * * Између Хомера и времена опсаде Троје простирао се бездан који се може упоредити с оним између нас и битке против Мамаја. Ко зна шта је осећао описујући Хекторову сахрану и ридање његове мајке? Али вековима касније путујући глумци у Елсинору дају антички комад и Шекспир Хамлетовима устима изговара: „Шта је он Хекуби? Шта је Хекуба њему? А он рида.“ И ми, осећајући ирационалну снагу и истинитост ових речи, постајемо једно, без обзира где и кад да су живели: Хекуба, Хектор, Шекспир, Хамлет, Козинцев, Смоктуновски, режисери, читаоци, гледаоци... Људска васељена се скупља до величине длана. Осећамо њено тешко јединство, као да у руци меримо полугу племенитог метала. Бесмртни дух, занимљива слова, врео и лак папир. Све заједно је чудо! * * * Сад није реч о Књизи над књигама. Реч је о књигама уопште. Макар због тога што су све књиге на неки начин повезане с Библијом. Древне хронике су по стилу и смислу повезане с књигама Царства. Љубавна лирика разних народа препознаје своје црте у Песми над песмама. Писма, приче, посланице и приповетке – сви ови жанрови постоје у Писму, и свака добра књига се може сматрати проширеним и протумаченим цитатом из Библије. Свети владика Николај Жички пише: „Многи кажу – читајте Библију. А ја ћу вам рећи – прочитајте Библију, а онда је немојте читати пет година. Читајте све осим ње, а после пет година опет прочитајте Библију. Тада ћете схватити шта је она.“ Ако неко ове рећи спроведе у дело, неће нам говорити само о дубини, о вечности и прецизности Божијих речи, већ о томе да су слађе од меда и драгоценије од драгуља. Такође ће нам речи да књиге које је прочитао за оних пет година нису биле узалуд прочитане. У многима од њих постоје зраци исте оне светлости, само што су ови зраци расејани, а нису фокусирани. Рећи ће нам и то да су га многе странице потресале, да су будиле његову савест и рађале дубоке и чисте мисли. * * * Библија је у принципу преводива. Има много књига и старих и савремених, чији се смисао губи ван граница културе која их је изнедрила. Свето Писмо није такво. За њега се не може рећи оно што каже главни јунак у филму „Носталгија“. Он чује стихове Тарковског у преводу на италијански и говори девојци која их чита: „Баците све то. Стихови се не преводе.“ Испод ових речи би се с извесним опаскама, потписали многи преводиоци и познаваоци књижевности. Али ове речи нису о Библији. Њу је стварао Бог, односно, надахњивао ју је и затим је била изговорена и записана као Реч, која је кроз малобројне упућена свима. * * * Занимљиво је то да људи пишу здесна налево, слева надесно и одозго надоле. Али никад одоздо нагоре. Писмо су знања, а знања су увек одозго. И однос према писму је традиционално сакрални. Зато су Европљани дуги низ векова учили децу да читају управо у циљу општења с Богом кроз књиге. Иста таква је интуиција муслимана. У свим светским културама је кроз описмењавање човек добијао кључ за ризнице премудрости. У новије време ситуација се променила. Човек добија кључ, али му нико не каже где су врата. Власник кључа почиње да личи на дрвеног дечака. Он тражи нека врата, доспева у руке разбојника, посећује земљу будала, и у стварном животу се не завршава све тако срећно као у бајци, у којој постоји алузија на блудног сина. Али свеједно то личи на околни пут ходочасника. Пут се води кроз потпуно беспуће. На овом путу има знакова и путник мора да их чита. Данашњи путник скоро увек има водич у рукама. У њему може бити грешака, он може бити застарео. Али постоји. Помоћу писаних знакова људи проверавају маршруту, иду у круг, тапкају у месту док не дођу до потребне тачке, опет, не прочитају потребан натпис изнад капије која води у Смарагдни град. * * * Треба да читамо. И треба да учимо да читамо оно што је потребно. Треба да читамо макар због тога што се дешава да немамо с ким да попричамо, а човек не може да живи, а да не разговара. Човека заиста изграђују књиге. Без обзира на то да ли се нашао у јазбини или у дворцу, у мочвари или на планинском врху – на сва ова места су га довели писани путокази – књиге. Било би нам боље да не знамо да читамо, да знамо Истину и да не лутамо. Али пошто смо залутали, тражимо пут и писмени смо – немамо другог пута. Савремени човек је увек производ штива. Из књиге "Бегунац од света" Извор: Православие.ру

Грузијски патријарх је недавно обрадовао чак и оне људе који немају част да буду Грузијци. Раније је обрадовао своју паству обећавши да ће бити кум многих новорођених малишана. А сад је свом народу упутио предлог-молбу да у току недеље чита одређену књигу како би на крају недеље анализирали прочитано и како би разговарао с паством на задату тему. Одушевљење и завист – тако се зову осећања која су ме обузела кад сам чуо ову вест. Види Бог да не завидим другим народима кад граде најсмелије мостове и највише солитере. Али у овом случају завидим Грузијцима оном завишћу које се не стидим и за коју се нећу испвоедати. Само што је питање: да ли ћемо ми икада дорасти до таквих догађаја? * * * И Русија и Украјина су толико велике по територији и броју становника да један човек, чак и ако има највишу црквену влст, тешко да може да даје такве „домаће задатке“ пастви која броји толико милиона. Ово је рад који више одговара домаћој кућној атмосфери малог народа који је сложан већ због тога што је малобројан. И ако у таквом народу постоји духовни вођа којег људи воле, згодно му је да присно, без патетике, као деда унуцима да добар савет или да изрази неку жељу, и одмах ће већина народа пожурити да испуни ову жељу. (Сви никад неће пожурити, без обзира на то колико да је народ добар и сложан, што треба унапред знати.) Велики народи имају велике проблеме. Код њих оно што је рекао грузијски патријарх треба да каже сваки епархијски епископ, пошто се паства појединих наших епархија по броју становника може упоредити с паством патријарха Илије. * * * Шта је практично за то потребно? Мало духовних ствари, ако оне већ постоје, и веома много, ако их нема. Пошто није лако стећи ове ствари. Прво. Владика треба да буде ауторитет за паству. Односно, ако каже: „Драги житељи града N и N-ске области, узмите с полице Гогољеве ‘Мртве душе’ и следећег петка ћу разговарати с вама на тему прве главе,“ потребно је да његове речи сви чују и да их с радошћу испуне они који су их чули. Иначе ће то бити локална акција попут топовског хица по врапцима. Многи је неће ни започињати предосећајући фијаско. Друго. Владика треба да буде припремљен не толико за књижевни, колико за духовни труд. Мораће да седне за књиге, да направи гушћи распоред (који је ионако обично густ), да нешто жртвује, да почне да води белешке. Притом га нико не тера да обавезно чита Гогоља. То сам рекао успут. Може се читати „Лествица“ или ава Доротеј, односно оне духовне књиге с којима паства треба да се упозна. Није ствар у књизи. Има много добрих књига. Ствар је у жељи да се помере горе окошталости и неукости којима је згодније да вековима по навици стоје на истом месту претендујући на статус локалне традиције. Треће. Смелост. Овакав рад и иницијатива нису освећени древношћу. Раније није било таквог рада и иницијативе. А то значи да ће се наћи много критичара и противника, не само међу туђима који су увек спремни да дувају и да се ругају, него и међу својима који повремено и дувају у најмању руку као непријатељи. За плодно деловање у Христу и ради Христа увек је потребна смелост. Потребни су смелост, знања и жеља. Тачније, ако се захтеви поређају по редоследу, онда је то: 1) жеља; 2) знања; 3) смелост. Ако све то постоји, ништа више није потребно. Али ако их нема то значи да ничега нема и да га још дуго неће бити. Жеља се појављује тајанствено, знања се стичу дуго, а за смелост се уопште не за одакле потиче. Зато и кажем да завидим Грузијцима оном завишћу за коју се нећу исповедати. * * * И уопште треба учити. Притом – од свих. Арапи кажу да је „мастило научника драгоцено као крв мученика“. Пажљиво прочитајте ову реченицу. И шта ме брига што су то рекли Арапи, а не Руси? Ако је тачно речено, запамтићу и потрудићу се да спроведем мисао у живот. Нека Грузијци почну, а ми ћемо прихватити. Јер, не учествујемо у трци с препонама, него радимо заједничку ствар. Нека други започну још нешто добро, а ми ћемо погледати и преузећемо. Способност да примени добро и да учи представља највишу похвалу за сваки народ. Похвалу и благослов. Зато, ако немате част да будете Грузијци, прилазите полицама с књигама. Узмите „Илијаду“, „Робинзона Крусоа“, „Богородичну цркву у Паризу“. Латите се читања нечег лепог и чекаћемо да се ускоро нађу и они који ће прочитано почети да анализирају с нама. Из књиге "Бегунац од света" Извор: Православие.ру

Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу… Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Протојереј Андреј Ткачов Извор: Епархија жичка