Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'амфилохије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 229 results

  1. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 4. новембра са свештенством Литургију у Цркви Светог Ђорђа у Ораховцу код Пераста, у једном од најстаријих храмова у Боки Которској. Своју архипастирску бесједу владика Амфилохије је почео молитвом са Свете литургије „Запали у срцима нашим Господе свјетлост непролазне Твоје свјетлости“. Појаснио је да је Господ створио човјека да буде заједничар те свјетлости вјечне и непролазне а кроз њу и преко ње да буде заједничар живога Бога: „И човјек овдје на земљи, кроз све своје науке и знања, чезне за том свјетлошћу. Има и свијетло човјековог ума, знања, али је то мало и пролазно, као што је и човјек пролазан. Само је оно достојно човјека што је вјечно, што је непролазно јер је човјек створен не за пролазност и ништавило, него за вјечни и непролазни живот.“ Говорећи о данашњој јеванђелској причи, Митрополит Амфилохије је истакао да је том Божанском свјетлошћу и силом, Господ исцјелио и гадаринског бјесомученика и из њега изагнао легион демона. Нагласио је да и демонска сила хоће заједницу па пошто није могла да остане у човјеку отишла је у крдо свиња. Док је бјесомученик одавао Христу поштовање због исцељења, остали Гадаринци су били љути на Њега што су се демонизоване свиње бациле у језеро и затражили од Господа да иде од њих:. „И то што се догодило у Гадаринској земље, нажалост, то је нешто што се догађа у свој човјековој историји до наших времена. Умјесто да људи прихвате Њега као вјечну свјетлост и живот, као вјечну истину, љубав, као Бога свога и спаситеља, они жале за земаљским стварима, ништавним и пролазним, везујући се за њих. Жале за крдом свиња и радије остају са свињама него ли са Господом.“ Високопреосвећени је истакао да и савремено човјечанство поново личи на оног гадаринског бјесомученика, јер се у њега уселио легион демона који управља земаљски народима који више брину о свом земаљском пролазном животу од онога што је вјечно и непролазно: „Сва савремена цивилизација, првенствено некада хришћанских народа, је у том правцу усмјерена. Па ево и овдје код нас у Црној Гори а и шире, то је главно усмјерење оних који управљају судбинама људи народа. Није то добро за нас, нашу дјецу, будућност. Овдје код нас, као што видите наши преци нијесу жртвовали свој живот свињској психологији и свињском менталитету него су се жртвовали за оно што је Божије, што је истинско. Ево, овај храм на овој Божијој стијени саграђен прије толико вјекова је свједочанство тога.“ Нагласио је да је овдје свјетлост лица Божијега обасјавала покољења читава и помолио се да Господ и у нашим срцима разгори огањ Божанске свјетлости како би свињска психологија која полако преовладава судбином овога свијета била исцијељена у нашем времену. „Нека би легион демона који се усељава поново у човјечанство, као у гадаранског болесника, одлазио из људи и њихове савјести, људског ума и срца, да би је Божја свјетлост обасјала све људе и све земаљске народе као што је обасјавала и градитеље овога храма и све оне који су се кроз вјекове крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога.“ Након Свете Литургије похрањени су земни остаци Мата Гопчевића, чије су кости пренијете из Аргентине у родни Ораховац. Митрополит је казао да је и то једно од Божијих, великих Христових чуда, којега се Мате удостојио да га данас сахранимо у гробље његових предака, да га обасјава свјетлост лица Божјега и на овом мјесту као што је обасјавала и оне који су градили овај свети храм и који су уграђивали своје кости у светињу. „Ево Бог је благословио и Мата Гопчевића да из далеке Аргентине дође да овдје гдје је зрно клицом заметнуло ту и плодом почине. И то је једно од чуда која се догађају у нашим временима и сигурно једно од свједочанстава, дјело или више дијела, да је Мата Гопчевића Бог удостојио послије толико времена да се опет се врати тамо гдје је рођен, да овдје и плодом почине, заједно са Савом Кривокапићем. Заједно су и отишли у Аргентину а Господ их удостојио да се заједно и врате.“ Присутнима се обратио и Матов директни потомак, Лабуд Божов Гопчевић. Он је казао да је за овај данашњи чин захвалан највише Његовом високопреовештенству владици Амфилохију, рођаку свештенику Мому Кривокапићу, Мишу Кривокапићу који је као представник удружења наших исељеника у Аргентини помогао да се нађе његово почивалиште. Мато Гопчевић је рођен 1880. године у Ораховцу од оца Тодора и мајке Стане, као пето дјете у породици. Попут многих Ораховчана 1915. нашао је уточиште у Аргентини гдје су му већ била два брата. Умро је 1957. године и послије 103 године налази свој вјечни мир поред својих родитеља у рођеном Ораховцу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 4. новембра са свештенством Литургију у Цркви Светог Ђорђа у Ораховцу код Пераста, у једном од најстаријих храмова у Боки Которској. Своју архипастирску бесједу владика Амфилохије је почео молитвом са Свете литургије „Запали у срцима нашим Господе свјетлост непролазне Твоје свјетлости“. Појаснио је да је Господ створио човјека да буде заједничар те свјетлости вјечне и непролазне а кроз њу и преко ње да буде заједничар живога Бога: „И човјек овдје на земљи, кроз све своје науке и знања, чезне за том свјетлошћу. Има и свијетло човјековог ума, знања, али је то мало и пролазно, као што је и човјек пролазан. Само је оно достојно човјека што је вјечно, што је непролазно јер је човјек створен не за пролазност и ништавило, него за вјечни и непролазни живот.“ Говорећи о данашњој јеванђелској причи, Митрополит Амфилохије је истакао да је том Божанском свјетлошћу и силом, Господ исцјелио и гадаринског бјесомученика и из њега изагнао легион демона. Нагласио је да и демонска сила хоће заједницу па пошто није могла да остане у човјеку отишла је у крдо свиња. Док је бјесомученик одавао Христу поштовање због исцељења, остали Гадаринци су били љути на Њега што су се демонизоване свиње бациле у језеро и затражили од Господа да иде од њих:. „И то што се догодило у Гадаринској земље, нажалост, то је нешто што се догађа у свој човјековој историји до наших времена. Умјесто да људи прихвате Њега као вјечну свјетлост и живот, као вјечну истину, љубав, као Бога свога и спаситеља, они жале за земаљским стварима, ништавним и пролазним, везујући се за њих. Жале за крдом свиња и радије остају са свињама него ли са Господом.“ Високопреосвећени је истакао да и савремено човјечанство поново личи на оног гадаринског бјесомученика, јер се у њега уселио легион демона који управља земаљски народима који више брину о свом земаљском пролазном животу од онога што је вјечно и непролазно: „Сва савремена цивилизација, првенствено некада хришћанских народа, је у том правцу усмјерена. Па ево и овдје код нас у Црној Гори а и шире, то је главно усмјерење оних који управљају судбинама људи народа. Није то добро за нас, нашу дјецу, будућност. Овдје код нас, као што видите наши преци нијесу жртвовали свој живот свињској психологији и свињском менталитету него су се жртвовали за оно што је Божије, што је истинско. Ево, овај храм на овој Божијој стијени саграђен прије толико вјекова је свједочанство тога.“ Нагласио је да је овдје свјетлост лица Божијега обасјавала покољења читава и помолио се да Господ и у нашим срцима разгори огањ Божанске свјетлости како би свињска психологија која полако преовладава судбином овога свијета била исцијељена у нашем времену. „Нека би легион демона који се усељава поново у човјечанство, као у гадаранског болесника, одлазио из људи и њихове савјести, људског ума и срца, да би је Божја свјетлост обасјала све људе и све земаљске народе као што је обасјавала и градитеље овога храма и све оне који су се кроз вјекове крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога.“ Након Свете Литургије похрањени су земни остаци Мата Гопчевића, чије су кости пренијете из Аргентине у родни Ораховац. Митрополит је казао да је и то једно од Божијих, великих Христових чуда, којега се Мате удостојио да га данас сахранимо у гробље његових предака, да га обасјава свјетлост лица Божјега и на овом мјесту као што је обасјавала и оне који су градили овај свети храм и који су уграђивали своје кости у светињу. „Ево Бог је благословио и Мата Гопчевића да из далеке Аргентине дође да овдје гдје је зрно клицом заметнуло ту и плодом почине. И то је једно од чуда која се догађају у нашим временима и сигурно једно од свједочанстава, дјело или више дијела, да је Мата Гопчевића Бог удостојио послије толико времена да се опет се врати тамо гдје је рођен, да овдје и плодом почине, заједно са Савом Кривокапићем. Заједно су и отишли у Аргентину а Господ их удостојио да се заједно и врате.“ Присутнима се обратио и Матов директни потомак, Лабуд Божов Гопчевић. Он је казао да је за овај данашњи чин захвалан највише Његовом високопреовештенству владици Амфилохију, рођаку свештенику Мому Кривокапићу, Мишу Кривокапићу који је као представник удружења наших исељеника у Аргентини помогао да се нађе његово почивалиште. Мато Гопчевић је рођен 1880. године у Ораховцу од оца Тодора и мајке Стане, као пето дјете у породици. Попут многих Ораховчана 1915. нашао је уточиште у Аргентини гдје су му већ била два брата. Умро је 1957. године и послије 103 године налази свој вјечни мир поред својих родитеља у рођеном Ораховцу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско- приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом данас, 21. октобра је у Ђенашима код Светог Стефана служио Свету архијерејску литургију и обавио велико освећење новообновљене Цркве Светог Стефана Штиљановића. Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Гаврила, сабрата манастира Прасквице, за ђакона. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђељског зачала Високопреосвећени је казао да је храм Божији који се гради и обнавља симбол људског тијела и душе, јер је тијело призвано да буде храм Божји. „Ви сте храм Божји, по ријечима апостола Павла, а и храмови који се граде и обнављају су призвани да се у њима призива Дух Свети животворни да их освећује, као што и ми призвасмо Духа Светога да освети овај храм“, истакао је Митрополит. Додао је да је и овај новообновљен храм у Ђенашима освећен како би био мјесто гдје ће се сабирати душа жедне и гладне живога Бога, које ће прослављати име Његово и обнављати себе и своју природу, не земаљским знањем и мудрошћу, него силом Божјом: „Јер они који се сабирају у Свете храмове, они се не клањају тијелу и крви него се клањају Страшноме Богу, имену Његовом и Њему једином служе. Овај обновљени храм је путоказ и нама да обнављамо и преображавамо себе у храмове, Духа Светога животворнога – Божијега духа, да постајемо оно зашта нас је Бог створио. Да обнављамо у себе онај лик Божији и Божје подобије, да примајући Светога Духа, нарочито кроз Свету тајну причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, постајемо заједничари вјечнога Царства Божјег.“ Митропилит Амфилохије је подсјетио да је овај храм посвећен Светом Стефану благовјерном деспоту српском Штиљановићу, који се трудио у току свога земнога живота, да преобрази себе у храм Божји својом врлином заједно са својом супругом Јеленом – монахињом Јелисаветом. Свети Стефан Штиљановић је родом из Црмнице, а живио је и у Паштровићима. Онда је у она тешка времена страдања нашег народа са Истока и Запада, од истих оних сила од којих и данас страда, отишао за Срем и тамо бранио народ свој од напада и са Истока и са Запада. Мошти Светога Стефана Штиљановића до 1942. биле су у манастиру Шишатовац а када је запријетила опасност да буду уништене од хрватских фашиста пренијете су у Београд у Саборну цркву гдје се и данас налазе. Истичући да се благодарношћу блаженог спомена Патријарха Павла, дио моштију Светога Стефана Штиљановића чува у Цркви Светог апостола Томе, владика је казао да је данас благословом Патријарха Иринеја из Саборне цркве донијет дјелић његових моштију које су уграђене у икону Светога Стефана која ће се убудуће налазити у овом храму. „Тамо гдје се дотакне сила Божија – сила Духа Светога тамо и кости процветају и остају. Тако опстају мошти светитељаве, не својом силом и неким људским знањем, него опстају силом Духа Светога. Они који исповједају Христа као Сина Божјег и који живе по Његовим заповијестима, труде се да ходе за Њим, они кроз покајање, духовни подвиг, труд, молитву, извршење заповјести Божијих, задобијају Духа Светога. И онда Дух Свети кроз њих говори, свједочи ту вјечну истину о живом Богу, Богу љубави – Оцу и Сину и Духу Светоме коме се ми клањамо, у име којег се крштавамо, живимо“, казао је у архипастирској бесједи Митрополит и закључио да очекујемо да нас Божја љубав, Светотројичина загрли и грли не само овдје на земљи него и у вјечности послије нашег упокојења у вјечном и непролазноме Царству Божјем. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је заблогодарио свима који су обновили ову цркву и одликовао архипастирским похвалницама Илију С. Вуковића и Вида М. Рађеновића за уложени труд и жртву у обнови многих паштровских храмова а посебно овог Храма Светога Стефана Штиљановића у Ђенашима. Вјерници су у Ђеношима данас имали посебну радост и благослов да цјеливају и икону са моштима Светог Стефана Штиљановића, дар Саборне цркве из Београда, и његове мошти које су донијете из Цркве Светога Томе. Након Свете службе Божије приређен је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза хришћанске љубави. Весна Девић Извор: Радио Светигора
  6. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско- приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом данас, 21. октобра је у Ђенашима код Светог Стефана служио Свету архијерејску литургију и обавио велико освећење новообновљене Цркве Светог Стефана Штиљановића. Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Гаврила, сабрата манастира Прасквице, за ђакона. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђељског зачала Високопреосвећени је казао да је храм Божији који се гради и обнавља симбол људског тијела и душе, јер је тијело призвано да буде храм Божји. „Ви сте храм Божји, по ријечима апостола Павла, а и храмови који се граде и обнављају су призвани да се у њима призива Дух Свети животворни да их освећује, као што и ми призвасмо Духа Светога да освети овај храм“, истакао је Митрополит. Додао је да је и овај новообновљен храм у Ђенашима освећен како би био мјесто гдје ће се сабирати душа жедне и гладне живога Бога, које ће прослављати име Његово и обнављати себе и своју природу, не земаљским знањем и мудрошћу, него силом Божјом: „Јер они који се сабирају у Свете храмове, они се не клањају тијелу и крви него се клањају Страшноме Богу, имену Његовом и Њему једином служе. Овај обновљени храм је путоказ и нама да обнављамо и преображавамо себе у храмове, Духа Светога животворнога – Божијега духа, да постајемо оно зашта нас је Бог створио. Да обнављамо у себе онај лик Божији и Божје подобије, да примајући Светога Духа, нарочито кроз Свету тајну причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, постајемо заједничари вјечнога Царства Божјег.“ Митропилит Амфилохије је подсјетио да је овај храм посвећен Светом Стефану благовјерном деспоту српском Штиљановићу, који се трудио у току свога земнога живота, да преобрази себе у храм Божји својом врлином заједно са својом супругом Јеленом – монахињом Јелисаветом. Свети Стефан Штиљановић је родом из Црмнице, а живио је и у Паштровићима. Онда је у она тешка времена страдања нашег народа са Истока и Запада, од истих оних сила од којих и данас страда, отишао за Срем и тамо бранио народ свој од напада и са Истока и са Запада. Мошти Светога Стефана Штиљановића до 1942. биле су у манастиру Шишатовац а када је запријетила опасност да буду уништене од хрватских фашиста пренијете су у Београд у Саборну цркву гдје се и данас налазе. Истичући да се благодарношћу блаженог спомена Патријарха Павла, дио моштију Светога Стефана Штиљановића чува у Цркви Светог апостола Томе, владика је казао да је данас благословом Патријарха Иринеја из Саборне цркве донијет дјелић његових моштију које су уграђене у икону Светога Стефана која ће се убудуће налазити у овом храму. „Тамо гдје се дотакне сила Божија – сила Духа Светога тамо и кости процветају и остају. Тако опстају мошти светитељаве, не својом силом и неким људским знањем, него опстају силом Духа Светога. Они који исповједају Христа као Сина Божјег и који живе по Његовим заповијестима, труде се да ходе за Њим, они кроз покајање, духовни подвиг, труд, молитву, извршење заповјести Божијих, задобијају Духа Светога. И онда Дух Свети кроз њих говори, свједочи ту вјечну истину о живом Богу, Богу љубави – Оцу и Сину и Духу Светоме коме се ми клањамо, у име којег се крштавамо, живимо“, казао је у архипастирској бесједи Митрополит и закључио да очекујемо да нас Божја љубав, Светотројичина загрли и грли не само овдје на земљи него и у вјечности послије нашег упокојења у вјечном и непролазноме Царству Божјем. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је заблогодарио свима који су обновили ову цркву и одликовао архипастирским похвалницама Илију С. Вуковића и Вида М. Рађеновића за уложени труд и жртву у обнови многих паштровских храмова а посебно овог Храма Светога Стефана Штиљановића у Ђенашима. Вјерници су у Ђеношима данас имали посебну радост и благослов да цјеливају и икону са моштима Светог Стефана Штиљановића, дар Саборне цркве из Београда, и његове мошти које су донијете из Цркве Светога Томе. Након Свете службе Божије приређен је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза хришћанске љубави. Весна Девић Извор: Радио Светигора View full Странице
  7. У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је Цркви Светог Николе у селу Бољевићи-засеок Забес у Вирпазару, служио Свету архијерејску литургију и обавио мало освећење овог обновљеног храма. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора View full Странице
  9. У литургијској проповеди поводом Михољских задушница, митрополит Амфилохије је подсетио да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да човека није створио за смрт и пролазност, већ за вечни и непролазни живот: -То је основна истина наше вјере хришћанске и по томе се она разликује од свих других вјера лажних, пролазних и ништавних, јер вјера, идеологија која не признаје да је човјек вјечно и непролазно биће је лажна јер на лажи гради људски живот и судбину. -Нарочито на Задушнице подсећамо се на ту велику истину да они који су се упокојили у Господу и живели по закону Божјем, задобијају живот вјечни а да они који су газили Божји закон и одрицали се од Бога су под судом Божјим у вјечности. Задушнице су празник оних који су се упокојили у страху Божјем – љубави од Адама до нашег времена. Зато се на свакој светој служби Божјој молимо за оне који су живи, браћу нашу, сроднике, њихово здравље и спасење, а исто тако на свакој Литургији ми се сјећамо свих оних који су се упокојили у вјери и нади на живот вјечни, рекао је Митрополит. -Управо се на Задушнице молимо за душе свих који су се упокојили од Адама до нашег времена и који ће се упокојити у будућим временима, да их Богу упокоји у њедра Аврама, Исака и Јакова, праотаца наших, да их Господ упокоји, запамти, забиљежи у књигу вјечнога живота Свога. Наш народ је одувијек за задушнице излазио на гробља и у цркву доносио имена својих драгих како би се сви заједно молили за њих. Они који се држе тог памћења и који су у Цркви, они не заборављају своје миле и драге, не заборављају оне који су уснули у Господу, који су се упокојили и очекују трубе Судњега дана и Страшнога суда када ће Бог све призвати и судити, и свакоме дати према његовом животу и заслугама, поручио је Владика. После благосиљања и ломљења славских колача и кољива, помена упокојеним православним хришћанима, Митрополит је посебно одржао парастос Петру Пејовићу, његовим родитељима Јовану и Милици, брату Радовану. Парастосу је присуствовала породица Пејовић, Петрова супруга Бернадин, ћерка Катарина, син Александар, пријатељи и рођаци. Присећајући се свог школског друга Петра, са којим је од 1953. године заједно делио зло и добро, Митрополит је казао да је Петар кренуо Божјим путем у оним временима када је то био најпрезренији пут у Црној Гори. -То је било вријеме гоњења Цркве Божје и наш брат Петар је био међу ријеткима који је кренуо у Богословију, рекао је Владика и подсетио да су заједно завршили Богословију и Богословски факултет као и да су и после школовања, све до његовог упокојења, били као браћа. После свете службе Божје заједничарење је настављено за трпезом љубави где се Крсто Пејовић у име породице захвалио митрополиту Амфилохију и свештенству Митрополије црногорско-приморске наглашавајући да је Петар био храм јасног духа и племените душе, са живом вером и поуздањем у Живог Бога, патриота у истинској служби добру, породици, Богу и народу. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској где се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  10. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 6. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у Цетињском манастиру у коме се чува света десница Светог Јована Крститеља чије зачеће Црква слави и парастос теологу Петру Пејовићу. У литургијској проповеди поводом Михољских задушница, митрополит Амфилохије је подсетио да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да човека није створио за смрт и пролазност, већ за вечни и непролазни живот: -То је основна истина наше вјере хришћанске и по томе се она разликује од свих других вјера лажних, пролазних и ништавних, јер вјера, идеологија која не признаје да је човјек вјечно и непролазно биће је лажна јер на лажи гради људски живот и судбину. -Нарочито на Задушнице подсећамо се на ту велику истину да они који су се упокојили у Господу и живели по закону Божјем, задобијају живот вјечни а да они који су газили Божји закон и одрицали се од Бога су под судом Божјим у вјечности. Задушнице су празник оних који су се упокојили у страху Божјем – љубави од Адама до нашег времена. Зато се на свакој светој служби Божјој молимо за оне који су живи, браћу нашу, сроднике, њихово здравље и спасење, а исто тако на свакој Литургији ми се сјећамо свих оних који су се упокојили у вјери и нади на живот вјечни, рекао је Митрополит. -Управо се на Задушнице молимо за душе свих који су се упокојили од Адама до нашег времена и који ће се упокојити у будућим временима, да их Богу упокоји у њедра Аврама, Исака и Јакова, праотаца наших, да их Господ упокоји, запамти, забиљежи у књигу вјечнога живота Свога. Наш народ је одувијек за задушнице излазио на гробља и у цркву доносио имена својих драгих како би се сви заједно молили за њих. Они који се држе тог памћења и који су у Цркви, они не заборављају своје миле и драге, не заборављају оне који су уснули у Господу, који су се упокојили и очекују трубе Судњега дана и Страшнога суда када ће Бог све призвати и судити, и свакоме дати према његовом животу и заслугама, поручио је Владика. После благосиљања и ломљења славских колача и кољива, помена упокојеним православним хришћанима, Митрополит је посебно одржао парастос Петру Пејовићу, његовим родитељима Јовану и Милици, брату Радовану. Парастосу је присуствовала породица Пејовић, Петрова супруга Бернадин, ћерка Катарина, син Александар, пријатељи и рођаци. Присећајући се свог школског друга Петра, са којим је од 1953. године заједно делио зло и добро, Митрополит је казао да је Петар кренуо Божјим путем у оним временима када је то био најпрезренији пут у Црној Гори. -То је било вријеме гоњења Цркве Божје и наш брат Петар је био међу ријеткима који је кренуо у Богословију, рекао је Владика и подсетио да су заједно завршили Богословију и Богословски факултет као и да су и после школовања, све до његовог упокојења, били као браћа. После свете службе Божје заједничарење је настављено за трпезом љубави где се Крсто Пејовић у име породице захвалио митрополиту Амфилохију и свештенству Митрополије црногорско-приморске наглашавајући да је Петар био храм јасног духа и племените душе, са живом вером и поуздањем у Живог Бога, патриота у истинској служби добру, породици, Богу и народу. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској где се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством заупокојену службу Божију у цркви Покрова Пресвете Богородице у которском насељу Шкаљари поводом преноса земних остатака Сава Кривокапића седамдесет и пет година након упокојења из Аргентине у Отаџбину. Звучни запис беседе У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Казао је да су се црногорска племенска братоубијања двадесетих година прошлог вијека претворила у династичка зеленашко-бјелашка, а ова касније у четничко-партизанска. „То братоубилаштво 1941 – 1945. године било је суштински из истога надахнућа као и оно из 1948. Само што је сад било између стаљиниста и с једне и с друге стране. Сада су једни стаљинисти постали титоисти, а једни остали вјерни своме учитељу, заједничком учитељу који их је надахнуо на револуцију. што значи на братоубилаштво под плаштом антифашизма“, нагласио је Владика. Митрополит Амфилохије је рекао да сматра да такве братомржње није било чак ни у Совјетском Савезу. „Да није било Стаљина и совјетске армије, никада се Тито не би устоличио у Београду. И откуд сад толика мржња међу онима који су заједно крварили и ратовали… Отуда што је мржња у бити, у самом коријену идеологије коју су они прихватили. То је основна компонента те идеологије“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да је комунизам велика идеја. „Али, начин и метод којим је он оствариван је злочиначки, утемељен на богоубиству и братоубиству“, казао је Владика. Бивши црногорски предсједник Момир Булатовић казао је да жели да његова ријеч поводом ове књиге буде стидна ријеч. „Направили смо огромно зло. Просто је невјероватно да смо тако нешто урадили. Када прочитамо књигу Драгана Радевића, када видимо те документе, онда не можемо друго него да схватимо да је то – зло у нама. Нама се 1948. десило да исплива зло. И десило се то под неким високим циљевима, под неким чудима. А то зло, схватио сам то захваљујући документима из књиге и из мојих дружења с Драганом Радевићем, постоји и данас. И вјерујте ми, има га. Негдје је мало прикривенио, али може да букне“, казао је Булатовић. У име издавача Књижевне задруге Српског народног вијећа говорио је књижевник Будимир Дубак. Он је рекао да је књига писана на основу до сада строго чуваних докумената. „Приликом читања овог потресног штива стиче се утисак да је Радевић објелоданио чињенице готово сасвим познате, које су у овој књизи само добиле потврду истине која у народу већ има статус усменог предања о мрачним странама Титове тираније“, рекао је Дубак. Аутор књиге Драган Радевић рекасо је да је на основу докумената о Голом отоку закључио да су највећи цинкароши били Црногорци. „Научили смо да у свему предњачимо. С друге стране, међу голооточким мученицима владао је доживотни страх претворен у забвјеру ћутања“, казао је он. Он је захвалио промотерима, издавачу, свима присутнима и свима који су заслужни да књига изађе из штампе. Модератор промоције био је протојереј Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. У крипти подгоричког саборниог храма Христовог Васкрсења синоћ је представљена књига Драгана Радевића „Информбиро у Црној Гори. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је у вријеме Информбироа владао страх. „Ја се сјећам, био је завладао страх у породицама. Није то био други братоубилачки рат. То је био наставак братоубилачког рата. Ово свједочанство у књизи господина Радевића је свједочанство које врхуни у том братоубилаштву које нам је, изгледа, овдје својствено“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да су се црногорска племенска братоубијања двадесетих година прошлог вијека претворила у династичка зеленашко-бјелашка, а ова касније у четничко-партизанска. „То братоубилаштво 1941 – 1945. године било је суштински из истога надахнућа као и оно из 1948. Само што је сад било између стаљиниста и с једне и с друге стране. Сада су једни стаљинисти постали титоисти, а једни остали вјерни своме учитељу, заједничком учитељу који их је надахнуо на револуцију. што значи на братоубилаштво под плаштом антифашизма“, нагласио је Владика. Митрополит Амфилохије је рекао да сматра да такве братомржње није било чак ни у Совјетском Савезу. „Да није било Стаљина и совјетске армије, никада се Тито не би устоличио у Београду. И откуд сад толика мржња међу онима који су заједно крварили и ратовали… Отуда што је мржња у бити, у самом коријену идеологије коју су они прихватили. То је основна компонента те идеологије“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да је комунизам велика идеја. „Али, начин и метод којим је он оствариван је злочиначки, утемељен на богоубиству и братоубиству“, казао је Владика. Бивши црногорски предсједник Момир Булатовић казао је да жели да његова ријеч поводом ове књиге буде стидна ријеч. „Направили смо огромно зло. Просто је невјероватно да смо тако нешто урадили. Када прочитамо књигу Драгана Радевића, када видимо те документе, онда не можемо друго него да схватимо да је то – зло у нама. Нама се 1948. десило да исплива зло. И десило се то под неким високим циљевима, под неким чудима. А то зло, схватио сам то захваљујући документима из књиге и из мојих дружења с Драганом Радевићем, постоји и данас. И вјерујте ми, има га. Негдје је мало прикривенио, али може да букне“, казао је Булатовић. У име издавача Књижевне задруге Српског народног вијећа говорио је књижевник Будимир Дубак. Он је рекао да је књига писана на основу до сада строго чуваних докумената. „Приликом читања овог потресног штива стиче се утисак да је Радевић објелоданио чињенице готово сасвим познате, које су у овој књизи само добиле потврду истине која у народу већ има статус усменог предања о мрачним странама Титове тираније“, рекао је Дубак. Аутор књиге Драган Радевић рекасо је да је на основу докумената о Голом отоку закључио да су највећи цинкароши били Црногорци. „Научили смо да у свему предњачимо. С друге стране, међу голооточким мученицима владао је доживотни страх претворен у забвјеру ћутања“, казао је он. Он је захвалио промотерима, издавачу, свима присутнима и свима који су заслужни да књига изађе из штампе. Модератор промоције био је протојереј Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Митрополит је казао да је 1000 година од мученичке смрти Светога Јована Владимира управо запечаћено освећењем овог величанственога храма: „Кроз овај храм прославља се име Божије, име Оца и Сина и Духа Светога и чествује се име Светога великомученика Јована Владимира сараспетога Христу и у Тајни крштења, али и у тајни његовог животног мучеништва и страдања.“ Говорећи о значају Светога Јована Владимира покровитеља овога светога храма и овога града, Митрополит је подсјетио да и Свети Јован Крститељ и Свети Јован Владимир у својим рукама држе посјечене своје главе: „Такав је значај Светога Јована Владимира, покровитеља овога светога храма и овога града, покровитеља нашега народа, онога који обједињује собом и својом жртвом, попут самога Господа, Исток и Запад. Овдје је на овим просторима управо пројављено то јединство Истока и Запада, јединство Цркве Истока – све до јерусалимског Патријарха који је освешатао овај храм, и јединство Цркве Запада у оним временима када је Црква Истока и Запада била једна, вјерна апостолском и Христовом предању све до 11. вијека када је дошло до несрећног раскола Западне цркве, Римске патријаршије.“ Црква Божија Светога Јована чува то изворно хришћанско јединство, првих 10-11 вијекова и наставља да га чува и проповједа, и да га свједочи и овим светим храмом: „Исток и Запада, Сјевер и Југ, мушко и женско, Грк и Јевреј, роб и слободњак, све то престаје да постоји и обједињује се уз Христу Исусу јединоме Творцу неба и земље и све је призвано да се крсти у име Божије и да се запечати Духом Светим Животворним, да постане једно и заједно и у времену и вјечности“, истакао је владика Амфилохије. Поновио је да је освећење овога храма и његов раст велики догађај јер се преко њега освештао Бар и да је он призив на Божију љубав свих који живе у овоме граду а то потврђује и Црква Свете Тројице на Румији коју, они који су испуњени богомржњом и братомржњом, покушавају да сруше: „Срушили су је управо и они који су били испуњени мржњом према Христу као Богу љубави у 16. вијеку па је она васкрсла. Долетјела је на Румију црква посвећена Светој Тројици да и оданде свједочи Оца и Сина и Духа Светога, да призива на љубав и заједништво вјечно и непролазно свако људско биће на овим просторима. Зато је васкрсла црква на Румији и зато је васкрсао и Свети Јован Владимир и његово присуство кроз овај свети храм. То је велики Божији дар и догађај и за ова град, Црну Гору, и за сву Европу, читав свијет. “ Високопреосвећени Митрополит је казао да је овај храм у Бару, као и онај на Румији, знамење свјетских димензија. У архипастирској проповједи Митрополит је подсјетио да Христос никада није толико био гоњен и прогоњен из људскога живота као данас у свијету. Али, с друге стране, никада се име Његово није толико проповједало и свједичило широм свијета, на свим земаљским језицима, као данас: „Свуда се проповједа Свето јеванђеље и свуда се крштавају људска бића и примају печат дара Духа Светога, постају чланови Цркве Божије, те заједнице вјечне непролазне. Рађају се Духом Божијим за вјечни и непролазни живот.“ Подсјетио је да је крштење облачење у Христа у Његову живоносну силу: „Тајном крштења тјелесно рођени од оца и мајке, они се рађају за вјечни непролазни живот, за вјечно непролазно Царство Божије. Постају заједничари не само земаљске тјелесне заједнице (породичне, људске) него заједничари вјечне Божије заједнице – Цркве Христове којој припадају и припадаће милиони људи кроз вјекове и која се данас проповједа свуда по свијету у свим земаљским народима.“ Током Литургије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је крстио малу Ксенију. Свечаност поводом друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару почела је синоћ промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова. Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. Колико је свечаност била импозантна, као и број вјерника, најбоље свједоче ријечи Патријарха српског господин Иринеја да га посебно радује присуство великог броја народа: „Ја мислим да је ово највеће присуство народа, бар у последње вријеме, на једном мјесту, и то око храма и његовог освећења!“. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година. Крст годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара. Изградња Саборног храма почела је 2002. године, по величини је највећи православни храм у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. „Ријетки су храмови у свијету као што је Храм Светог Јована Владимира у Бару, саграђен у славу Божију који је крштен и миропомазан светом руком јерусалимског Патријарха Теофило III, нашег српског Патријарха Иринеја и других епископа Цркве Божије и тако постао један од најзначајних мјеста у Европи и широм свијета. Овај храм се тога удостојио а заједно са њим и сви они који се сабирају и који ће се у њега сабирати“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас током литругијске бесједе која је служена поводом друге годишњице освећења овог Саборног храма. Митрополит је казао да је 1000 година од мученичке смрти Светога Јована Владимира управо запечаћено освећењем овог величанственога храма: „Кроз овај храм прославља се име Божије, име Оца и Сина и Духа Светога и чествује се име Светога великомученика Јована Владимира сараспетога Христу и у Тајни крштења, али и у тајни његовог животног мучеништва и страдања.“ Говорећи о значају Светога Јована Владимира покровитеља овога светога храма и овога града, Митрополит је подсјетио да и Свети Јован Крститељ и Свети Јован Владимир у својим рукама држе посјечене своје главе: „Такав је значај Светога Јована Владимира, покровитеља овога светога храма и овога града, покровитеља нашега народа, онога који обједињује собом и својом жртвом, попут самога Господа, Исток и Запад. Овдје је на овим просторима управо пројављено то јединство Истока и Запада, јединство Цркве Истока – све до јерусалимског Патријарха који је освешатао овај храм, и јединство Цркве Запада у оним временима када је Црква Истока и Запада била једна, вјерна апостолском и Христовом предању све до 11. вијека када је дошло до несрећног раскола Западне цркве, Римске патријаршије.“ Црква Божија Светога Јована чува то изворно хришћанско јединство, првих 10-11 вијекова и наставља да га чува и проповједа, и да га свједочи и овим светим храмом: „Исток и Запада, Сјевер и Југ, мушко и женско, Грк и Јевреј, роб и слободњак, све то престаје да постоји и обједињује се уз Христу Исусу јединоме Творцу неба и земље и све је призвано да се крсти у име Божије и да се запечати Духом Светим Животворним, да постане једно и заједно и у времену и вјечности“, истакао је владика Амфилохије. Поновио је да је освећење овога храма и његов раст велики догађај јер се преко њега освештао Бар и да је он призив на Божију љубав свих који живе у овоме граду а то потврђује и Црква Свете Тројице на Румији коју, они који су испуњени богомржњом и братомржњом, покушавају да сруше: „Срушили су је управо и они који су били испуњени мржњом према Христу као Богу љубави у 16. вијеку па је она васкрсла. Долетјела је на Румију црква посвећена Светој Тројици да и оданде свједочи Оца и Сина и Духа Светога, да призива на љубав и заједништво вјечно и непролазно свако људско биће на овим просторима. Зато је васкрсла црква на Румији и зато је васкрсао и Свети Јован Владимир и његово присуство кроз овај свети храм. То је велики Божији дар и догађај и за ова град, Црну Гору, и за сву Европу, читав свијет. “ Високопреосвећени Митрополит је казао да је овај храм у Бару, као и онај на Румији, знамење свјетских димензија. У архипастирској проповједи Митрополит је подсјетио да Христос никада није толико био гоњен и прогоњен из људскога живота као данас у свијету. Али, с друге стране, никада се име Његово није толико проповједало и свједичило широм свијета, на свим земаљским језицима, као данас: „Свуда се проповједа Свето јеванђеље и свуда се крштавају људска бића и примају печат дара Духа Светога, постају чланови Цркве Божије, те заједнице вјечне непролазне. Рађају се Духом Божијим за вјечни и непролазни живот.“ Подсјетио је да је крштење облачење у Христа у Његову живоносну силу: „Тајном крштења тјелесно рођени од оца и мајке, они се рађају за вјечни непролазни живот, за вјечно непролазно Царство Божије. Постају заједничари не само земаљске тјелесне заједнице (породичне, људске) него заједничари вјечне Божије заједнице – Цркве Христове којој припадају и припадаће милиони људи кроз вјекове и која се данас проповједа свуда по свијету у свим земаљским народима.“ Током Литургије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је крстио малу Ксенију. Свечаност поводом друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару почела је синоћ промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова. Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. Колико је свечаност била импозантна, као и број вјерника, најбоље свједоче ријечи Патријарха српског господин Иринеја да га посебно радује присуство великог броја народа: „Ја мислим да је ово највеће присуство народа, бар у последње вријеме, на једном мјесту, и то око храма и његовог освећења!“. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година. Крст годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара. Изградња Саборног храма почела је 2002. године, по величини је највећи православни храм у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. -Долазак моштију Светога Арсенија - ново васкрсење манастира Косијерева- У манастиру Косијерево, гдје су јуче након 104 године по други пут из манастира Ждребаоник стигле мошти Светог Арсенија Сремца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Рођење Пресвете Богородице, уз саслужење господе Епископа: банатског Никанора, будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, нишког Арсенија и архимандрита Димитрија, изабраног Епископа захумско-херцеговачког, Свету архијерејску литургију. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету? –Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља. Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве. С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета. Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску. Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара. Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа. Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве. Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини? -Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини. Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње. Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци. То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама. Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине? -Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора. Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу. Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом? –Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна. Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља. Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову? –Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права. Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу. Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ. Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште? -Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори. Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф. Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија? Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Дан након повратка из посете латиноамеричком континенту, митрополит црногорско-приморски Амфилохије узео је учешће на научном скупу о манастиру Стањевићи, чије је освећење планирано следећег викенда. У паузи између литургије у цркви Свете Тројице у будванском Старом Граду и панела на научном скупу, митрополит Амфилохије се љубазно одазвао на моју молбу за интервју, истакавши да му је увек драго да говори за медиј који у свом називу има руски предзнак. У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету? –Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља. Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве. С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета. Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску. Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара. Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа. Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве. Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини? -Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини. Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње. Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци. То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама. Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине? -Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора. Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу. Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом? –Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна. Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља. Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову? –Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права. Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу. Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ. Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште? -Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори. Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф. Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија? Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Светом литургијом су започете Духовне свечаности (20 – 27. септембра) у славу празника Рођења Пресвете Богородице и доласка моштију Светог Арсенија Сремца, великог српског јерарха, у манастир Косијерево. Мошти Светог Арсенија чувају се у манастиру Ждребаоник а ово је послије 104 године њихов други долазак у косијеревску светињу гдје ће бити доступне на поклоњење вјерном народу до 26. септембра. У архипастирској бесједи Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије казао је да је Ријеч је Господња да се дрво по плодовима познаје и да то важи за сваку биљку – травку која постоји на земљи, али да то важи за сваку породицу, човјека и заједницу људску. Истичући да се дрво управо познаје по правим истинским плодовима, владика је казао да нема узвишенијих плодова од оних које рађа Црква Божија а међу њима најдивнији и најчудеснији су свакако Свети изабраници Божији. Подсјећајући да на овај свети дан цијеливамо мошти великога Божијег угодника Светога Арсенија, наследника Светога Саве, Митрополит је казао да је Свети Арсеније један од најдивнијих плодова нашег рода хришћанског, светосавског – српског рода и народа: „Свети Арсеније који не само да је себе принио на миомирну жртву Господу и сав свој живот од младости Господу подарио, него је и његов посмртни живот, послије земаљске смрти, непрекидно служење Гоосподу и народу Божијем, сараспињање и Гоподу и народу Божијем.“ Владика је казао да се Свети Арсеније као што се сараспињао Господу док је био жив овдје на земљи, у 13 вијеку, тако се сараспињао Гоподу а и народу своме кроз сву народну историју кроз његово живљење послије његовог земног упокојења. Страдао је народ, гоњен и прогоњен а заједно са њим су страдале, гоњене и прогоњене мошти Светога Арсенија од манастира у Црнчи код Бијелог Поља гдје се упокојио, Пећке патријаршије, преко Довоље, Добриловине, Мораче, Медуна.., до манастира Косијерева.., Острога, Ждребаоника. „Божијим благословом мошти Светога Арсенија поново крећу на благословен пут од Ждребаоника до Косијерева. Као што су обједињавале народ Божији, народ Христов, светосавски – српски и све његове крајеве кроз вјекове, тако поново његове мошти обједињују народ, Бјелопавлиће, Стару Ерцеговину, Црну Гору. Црногорце са Херцеговцима, обједињују сав наш народ без обзира гдје се он налазио, расијан данас широм свијета“, рекао је Митрополит Амфилохије. Истичући да су свуда у свијету подигнути храмови у славу Божију и у част Светога Арсенија и да су у нашим крајевима многа мјеста обиљежена његовим присуством, Високопреосвећени је казао да као што је његово име и подвиг био подстицај кроз вјекове и уродио безбројним и дивним чудесним плодовима, тако је још један диван плод његове вјере и мали Арсеније који је данас крштен у Ждребаонику и носи име свог небеског заштитиника. Распета је данас и Пећка патријаршија, гдје је Свети архиепископ Арсеније пренио сједиште жичких архиепископа, распето је КиМ као што су распете и мошти осталих српских архиепископа, распет је Свети краљ Стефан Дечански, Св. Јоаникије Девички..нагласио је Архиепископ цетињски Амфилохије и подсјетио да је распеће својство Христово и Цркве Божије кроз сву њену историју до наших времена: „То Божије распеће ево прати и мошти Светога Арсенија на његовим путовањима – обиласцима разних мјеста, али и сила Христовог Васкрсења којим се чувају његове мошти и којим васкрсавају многе душе, којим васкрсава и чува се ова древна Немањићка светиња. Његове мошти се враћају да допринесу васкрсењу велике и дивне Косијеревске светиње преко Никшића да би се тамо касније вратиле, и тиме прате онај пут којим је ходио не тако давно и Свети Василије Острошки.“ Говорећи о Светома Арсенију, другом архиепископу српском, Митрополит је казао да је он једно благословено дрво засађено у Цркву Божију које потврђује истину да се дрво по плодовима познаје: „Кроз вјекове увијек изнова доносећи нове плодове, приводећи данас многе душе Господу Христу Богу нашем, као и док је жив ходећи по земљи, подстичући све људе и народе да иду тим Божијим путем који јесте Црква Божија, путем који јесте сам Господ. Пут истина и живот који је за свако људско биће на земљи био и остао. Нема другога пута. Једини прави истински пут који дарује и открива истину, вјечну – непролазну, који обдарује вјечним и непролазним животом људе и земаљске народе, човјечанство, земљу и небо јесте управо сам Господ Исус Христос коме је Свети Арсеније посветио свој живот и упокојење, и свој ход кроз историју, и свој улазак у вјечно и непролазно Царство Оца и Сина и Духа Светога.“ Након Свете литургије око 13 часова Литија са моштима Светог Арсенија кренуће из Ждребаоника у Косијерево гдје је ће бити дочекане око 16 часова, а у 17 часова почеће празнично бденије. Сјутра на Богородичин празник, Рођење Пресвете Богородице у Косијерево ће се служити Света архијерејска литургија, а у наставку Духовна академија. За вријеме боравка Светитељевих Моштију у Манастиру, сваког дана ће се служити Света литургија и вечерње бденије, све до сриједе 26. септембра, када ће мошти бити испраћене у Никшић, гдје ће у Саборној цркви бити до 12 часова 27. септембра када ће поново свечаном литијом бити испраћене у Ждребаоник.. Пренос Моштију из манастира Ждребаоника у манастир Косијерево, како је раније казао владика Јоаникије најављујући овај изузетан догађај, треба да нас подсјети на оно житије Светог Арсенија које се исписује послије његовог блаженог упокојења, јер је цијела једна историја, цијела библијска прича у његовим путовањима, започетим, у првој половини 18. вијека, временима тешких искушења, од Пећке патријаршије, преко манастира Шудикове, Довоље, Добриловине, до Медуна, манастира Ждребаоника, крајем 19. вијека, до манастира Косијерева Никшића, и у току рата, опет, његов повратак до манастира Острога, касније до Ждребаоника. „То је светитељска епопеја, заправо, једно велико и узвишено свједочанство да је Светац својом милошћу стално био присутан са својим народом, у најтежим искушењима“, истакао је тада Преосвећени Епископ Јоаникије. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије началствовао је данас Светом аријерејском литургијом у манастиру Ждребаоник уз саслужење Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, бројног свештенства, монаштва и вјерног народа а уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија. Светом литургијом су започете Духовне свечаности (20 – 27. септембра) у славу празника Рођења Пресвете Богородице и доласка моштију Светог Арсенија Сремца, великог српског јерарха, у манастир Косијерево. Мошти Светог Арсенија чувају се у манастиру Ждребаоник а ово је послије 104 године њихов други долазак у косијеревску светињу гдје ће бити доступне на поклоњење вјерном народу до 26. септембра. У архипастирској бесједи Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије казао је да је Ријеч је Господња да се дрво по плодовима познаје и да то важи за сваку биљку – травку која постоји на земљи, али да то важи за сваку породицу, човјека и заједницу људску. Истичући да се дрво управо познаје по правим истинским плодовима, владика је казао да нема узвишенијих плодова од оних које рађа Црква Божија а међу њима најдивнији и најчудеснији су свакако Свети изабраници Божији. Подсјећајући да на овај свети дан цијеливамо мошти великога Божијег угодника Светога Арсенија, наследника Светога Саве, Митрополит је казао да је Свети Арсеније један од најдивнијих плодова нашег рода хришћанског, светосавског – српског рода и народа: „Свети Арсеније који не само да је себе принио на миомирну жртву Господу и сав свој живот од младости Господу подарио, него је и његов посмртни живот, послије земаљске смрти, непрекидно служење Гоосподу и народу Божијем, сараспињање и Гоподу и народу Божијем.“ Владика је казао да се Свети Арсеније као што се сараспињао Господу док је био жив овдје на земљи, у 13 вијеку, тако се сараспињао Гоподу а и народу своме кроз сву народну историју кроз његово живљење послије његовог земног упокојења. Страдао је народ, гоњен и прогоњен а заједно са њим су страдале, гоњене и прогоњене мошти Светога Арсенија од манастира у Црнчи код Бијелог Поља гдје се упокојио, Пећке патријаршије, преко Довоље, Добриловине, Мораче, Медуна.., до манастира Косијерева.., Острога, Ждребаоника. „Божијим благословом мошти Светога Арсенија поново крећу на благословен пут од Ждребаоника до Косијерева. Као што су обједињавале народ Божији, народ Христов, светосавски – српски и све његове крајеве кроз вјекове, тако поново његове мошти обједињују народ, Бјелопавлиће, Стару Ерцеговину, Црну Гору. Црногорце са Херцеговцима, обједињују сав наш народ без обзира гдје се он налазио, расијан данас широм свијета“, рекао је Митрополит Амфилохије. Истичући да су свуда у свијету подигнути храмови у славу Божију и у част Светога Арсенија и да су у нашим крајевима многа мјеста обиљежена његовим присуством, Високопреосвећени је казао да као што је његово име и подвиг био подстицај кроз вјекове и уродио безбројним и дивним чудесним плодовима, тако је још један диван плод његове вјере и мали Арсеније који је данас крштен у Ждребаонику и носи име свог небеског заштитиника. Распета је данас и Пећка патријаршија, гдје је Свети архиепископ Арсеније пренио сједиште жичких архиепископа, распето је КиМ као што су распете и мошти осталих српских архиепископа, распет је Свети краљ Стефан Дечански, Св. Јоаникије Девички..нагласио је Архиепископ цетињски Амфилохије и подсјетио да је распеће својство Христово и Цркве Божије кроз сву њену историју до наших времена: „То Божије распеће ево прати и мошти Светога Арсенија на његовим путовањима – обиласцима разних мјеста, али и сила Христовог Васкрсења којим се чувају његове мошти и којим васкрсавају многе душе, којим васкрсава и чува се ова древна Немањићка светиња. Његове мошти се враћају да допринесу васкрсењу велике и дивне Косијеревске светиње преко Никшића да би се тамо касније вратиле, и тиме прате онај пут којим је ходио не тако давно и Свети Василије Острошки.“ Говорећи о Светома Арсенију, другом архиепископу српском, Митрополит је казао да је он једно благословено дрво засађено у Цркву Божију које потврђује истину да се дрво по плодовима познаје: „Кроз вјекове увијек изнова доносећи нове плодове, приводећи данас многе душе Господу Христу Богу нашем, као и док је жив ходећи по земљи, подстичући све људе и народе да иду тим Божијим путем који јесте Црква Божија, путем који јесте сам Господ. Пут истина и живот који је за свако људско биће на земљи био и остао. Нема другога пута. Једини прави истински пут који дарује и открива истину, вјечну – непролазну, који обдарује вјечним и непролазним животом људе и земаљске народе, човјечанство, земљу и небо јесте управо сам Господ Исус Христос коме је Свети Арсеније посветио свој живот и упокојење, и свој ход кроз историју, и свој улазак у вјечно и непролазно Царство Оца и Сина и Духа Светога.“ Након Свете литургије око 13 часова Литија са моштима Светог Арсенија кренуће из Ждребаоника у Косијерево гдје је ће бити дочекане око 16 часова, а у 17 часова почеће празнично бденије. Сјутра на Богородичин празник, Рођење Пресвете Богородице у Косијерево ће се служити Света архијерејска литургија, а у наставку Духовна академија. За вријеме боравка Светитељевих Моштију у Манастиру, сваког дана ће се служити Света литургија и вечерње бденије, све до сриједе 26. септембра, када ће мошти бити испраћене у Никшић, гдје ће у Саборној цркви бити до 12 часова 27. септембра када ће поново свечаном литијом бити испраћене у Ждребаоник.. Пренос Моштију из манастира Ждребаоника у манастир Косијерево, како је раније казао владика Јоаникије најављујући овај изузетан догађај, треба да нас подсјети на оно житије Светог Арсенија које се исписује послије његовог блаженог упокојења, јер је цијела једна историја, цијела библијска прича у његовим путовањима, започетим, у првој половини 18. вијека, временима тешких искушења, од Пећке патријаршије, преко манастира Шудикове, Довоље, Добриловине, до Медуна, манастира Ждребаоника, крајем 19. вијека, до манастира Косијерева Никшића, и у току рата, опет, његов повратак до манастира Острога, касније до Ждребаоника. „То је светитељска епопеја, заправо, једно велико и узвишено свједочанство да је Светац својом милошћу стално био присутан са својим народом, у најтежим искушењима“, истакао је тада Преосвећени Епископ Јоаникије. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. „Шта ће да раде са храмовима у Боки Которској, гдје је Црна Гора, власт задобила, и то колико сам чуо принудно, тек 1945. године? Као независна држава ту власт у Боки је први пут у историји Црна Гора задобила тек 2006. године“, казао је он. Митрополит Амфилохије је додао да је та независност за поштовање, али да није за поштовање то што власт на лажној идеологији темељи однос према Цркви Божјој. „Поново пријете, данас је објављен у „Побједи“ текст, да ће да отимају све храмове православне, и то само православне. Зато што се они називају српским храмовима, хоће да их отимају. И поричу, чак, одлуку Венецијанске комисије у вези тог њиховог безумног нацрта закона, која је објављена још 2015. године“, казао јер Владика. Владика је казао да они и даље инсистирају на том безумљу. „И то инсистирају да одузимају само православне храмове. Да ли је то могуће, ако закон важи за све? Мораће онда да одузимају и римокатоличке цркве и исламске џамије које су подигнуте до 1918. године, а које се налазе на територији данашње Црне Горе“, нагласио је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је сва историја Цркве у знаку Христовог распећа, али и Христовог васкрсења. и поручио да би било добро да Влада Црне Горе престане да гони Цркву Христову. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Безумље је несхватљиво и неприхватљиво инсистирање црногорске власти на доношењу закона који предвиђа отимање Цркви свих храмова у Црној Гори саграђених до 1918. године, казао је Ахиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас у Будви, након Свете архијерејске литургије коју је са свештенством служио у цркви Свете Тројице у Старом граду. „Шта ће да раде са храмовима у Боки Которској, гдје је Црна Гора, власт задобила, и то колико сам чуо принудно, тек 1945. године? Као независна држава ту власт у Боки је први пут у историји Црна Гора задобила тек 2006. године“, казао је он. Митрополит Амфилохије је додао да је та независност за поштовање, али да није за поштовање то што власт на лажној идеологији темељи однос према Цркви Божјој. „Поново пријете, данас је објављен у „Побједи“ текст, да ће да отимају све храмове православне, и то само православне. Зато што се они називају српским храмовима, хоће да их отимају. И поричу, чак, одлуку Венецијанске комисије у вези тог њиховог безумног нацрта закона, која је објављена још 2015. године“, казао јер Владика. Владика је казао да они и даље инсистирају на том безумљу. „И то инсистирају да одузимају само православне храмове. Да ли је то могуће, ако закон важи за све? Мораће онда да одузимају и римокатоличке цркве и исламске џамије које су подигнуте до 1918. године, а које се налазе на територији данашње Црне Горе“, нагласио је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је сва историја Цркве у знаку Христовог распећа, али и Христовог васкрсења. и поручио да би било добро да Влада Црне Горе престане да гони Цркву Христову. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  25. „Ево, о томе свједочи и црква Светог Саве Освећеног, по коме је он добио име. Та црква, која се овдје налази, је од његових времена“, казао је он. Владика је рекао да су у тај двор Светог Саве одувијек долазили пећки Патријарси, све до друге половине 17. вијека до Патријарха Василија Бркића. „Много је знаменито мјесто Будва, Цитадела, и овај храм Светога Саве, и оно предање о којему ми говоримо на овом научном скупу везано за великога војводу цара Душана, Николу Стањевића, који је такође из ових крајева, који је утемељио манастир на Стањевићима“; казао је Митрополит Амфилохије. На будванској Цитадели данас је настављен дводневни Научни скуп „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“, који се одржава у склопу прославе јубилеја 680 година манастира. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...