Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'амфилохије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 368 results

  1. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохија казао је данас након разговора са господом Душком Марковићем, предсједником Владе Црне Горе, и Зораном Пажином, министром правде, да се Црква залаже да закон о слободи вјероисповјести буде донијет сагласно Мишљењу Венецијанске комисије и кроз дијалог са Црквом и осталим вјерским заједницама. „Тога истинског дијалога до сада није било, а онако како су неки дјелови Предлога закона формулисани не доносе мир и спокојство у Црној Гори, него несрећу“, истакао је владика Амфилохије. Мишљења је да Влада овакав Предлог закона треба да одложи за послије Божића, подсјећајући на браћу римокатолике који управо славе Христово рођење, позвао је све да у миру и радости и братској љубави прославимо Божић: „Није Божић дан у коме треба да се дијелимо, већ је Божић онај који сједињује небо и земљу, и све земаљске народе у један Божији народ на коме је засновано и утемељено све што је саграђено часно и честито у историји Црне Горе. Само на то призивамо. Дакле да се донесе такав закон који ће донијети мир, срећу и напредак Црне Горе.“ Митрополит је одговарајући на новинарска питања шта очекује од Владе, изразио наду да ће Влада услишити молбу и да ће овај закон повући, као и да ће водити дијалог са Православном Божијом црквом у Црној Гори. Владика Амфилохије се захвалио премијеру Мрковићу на позиву за разговор, чиме је показао да је он разуман човјек и премијер. Након тога Високопреосвећени Митрополит се обратио сабраном вјерном народу на мосту Блажа Јовановића доносећи благослов Светога Петра Цетињског и његовог ћивота, са молбом да се браћа не свађају уз поруку да све пролази само Црква опстаје и остаје. Свештенство предвођено Преосвећеним владикама будимљанско-никшићким г. Јоаникијем и диоклијским г. Методијем раније данас је служило молебан, умјесто у Манастиру Светог Симеон Мироточивог на Немањином граду, на мосту Блажа Јовановића, близу Скупштине Црне Горе, гдје их је зауставила полиција која је од раног јутра блокирала центар Подгорице и све прилазе Скупштини. Литија свештенства и вјерног народа је кренула од Саборног храма Христовог Васкрсења гдје је послије Литургије дошло до спонтаног окупљања вјерног народа. Његово преосвештенство владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије казао је сабранима на мосту Блажа Јовановића да је у Скупштину дошао наказни текст Предлога закона о слободи вјероисповјести који није у складу ни са Уставом, ни са међународним стандардима који регулишу вјерска права, те да овај скуп представља израз неслагања са тим законом којим с припрема удар на православље у Црној Гори. Он је истакао да скуп није ни политички ни страначки, већ народни гдје су свештеници и народ заједно. „Наше је да устанемо против неправде, али не оружјем, нити било каквом силом, него само силом истине и правде, са позивом на братску љубав, разумјевање и слогу. Ми јесмо за закон, али не за овакав који је заправо закон о отимању црквене имовине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Прије тога Преосвећени владика диоклијски г. Методије је прочитао поруку Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори. Видео прилог (1) Видео прилог (2) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Поводом празника Светог Спиридона Чудотворца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму посвећеном овом светитељу Цркве Божије у Ђеновићима код Херцег Новог. Одговарали су чланови Црквеног хора „Свети Василије Острошки“ из Кумбора. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да сабирање око Христа Господа и силе Његове, која просвећује и освећује, траје и наставља се кроз вјекове. „И свједоци Његови су били безбројни кроз историју. И данас их има, можда више него икада у историји, широм васељене. Нема данас мјеста на земаљском шару гдје се не сабирају људи око имена Христовога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да данас, када прослављамо Светога Спиридона, велики број хришћана Истока и Запада славе и Његово свето рођење. „И свима њима ми честитамо празник Христовога рођења, за који се, такође, и ми спремамо постом и молитвом, трудом и сабирањем око Њега и око Његовога светога имена и око оних који су били и остали Његови живи свједоци“. Рекао је да је међу њима био ,и остао његов свједок Свети Спиридон, тримитунтски чудотворац. „Једноставни пастир Цркве Божије, чобани и чувар стада, али не само бесловесних него и духовних стада кроз вјекове. Он је један од учесника оног великог сабора, првог васељенског сабора 325. године, за вријеме цара Константина. Он је својим животом, својом вјером, својом вјерношћу посвједочиоХриста Бога. И свједочи га и данас својим светим моштима“, рекао је Владика. Казао је даје Свети Спиридон велики просветитељ и учитељ Цркве Божје, један од Христових апостола који га кроз историју свједочи и проповиједа. „И они који се дотичу његових моштију, уствари се дотичу хаљина Христових. Јер, шта су друго мошти светих Божјих људи него Христове хаљине, одијело у које се Господ обукао кроз дивне своје светитеље, подвижнике и чудотворце, свете ученике своје који су кроз сву историју својим животом, својом вјером, својом надом Њега свједочили“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, ђеновићки храм Светог Спиридона је опходила славска Литија, а онда је благосиљан славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају сабранима честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. „Наследници оних који су отимали од народа и Цркве Божије, данас не само што неће да врате оно што је отето, него припремају отимање храмова тврдећи да они наводно припадају држави. Којој држави? Држава је била у вријеме до 1918. године, крштена православна држава и крштени краљ. Црква Христова – Светосавска православна црква била је душа те државе и све што је у њој стварано кроз вјекове овдје, и прије Петровића, од Немањића, Војислављевића, Балшића па до оних који су стварали послије њих кроз вјекове, стварано је и прилагано за душу за вјечни и непролазни живот, даровано народу и Цркви Божјој и као такво и данас остало Божије и народно“, оцијенио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је на празник Светог Николаја Мирликијског са свештенством служио Свету службу Божију у манастиру Прасквица у Паштровићима одакле је позвао вјерни народ да прекосјутра сви заједно будемо на свеправославном сабору у Никшићу и цјеливамо мошти Светог Василија Острошког: „Да нас загрли Бог Својом љубављу и да ми Бога загрлимо и да љубављу загрлимо једни друге! Да благословимо Бога и своје претке што су нам оставили ове дивне и чудесне светиње, не да припадају било којој партији или систему, или било ком човјеку, него да буду Божије и истински народне, и данас и увијек.“ Помолио се да Бог уразуми и оне који се, како је истакао, тобож у име државе проглашавају за државу, одричући се оне крштене Божије државе која је владала овдје вјековима. „Да и њима Бог подари да се врате памети и разуму, изворном поимању добара земаљских“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да причешћем на Литургији сви (епископи, свештеници, народ, дјеца) подједнако примамо Свете Божије дарове, нико више и нико мање. Појаснио је да нас Бог учи, дарујући нам Своје Тијело и Крв, како треба да срце своје и сва што имамо, да дијелимо једни другима на Божији начин: „Христов начин је призив да се сва земаљска добра подијеле свима подједнако у љубави према Богу и према ближњима, онако како се Свето причешће дијели и дарује не само овоме и ономе народу, овој и оној држави, него свима земаљским народима. То је оно што нас је учила и данас учи Црква Божја.“ У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да се и данас око Господа сабирају милиони душа као и у Његово вријеме о чему свједочи и данашња јеванђељска прича која каже да се мноштво народа сабрало око Господа и да су сви, нарочито они који су се дотицали Његових хаљина, добијали исцјељење и очишћење од злих духова. Владика је казао да се човјечанство, сви земаљски народи до данас сабирају око Њега као јединога Бога исцјелитеља и спаситеља свијета трудећи се да дотакну Његових хаљина – Њега као пута истине и живота: „Шта је сва историја хришћанства – Цркве Божје до данас, него старање безбројних људских покољења да се дотакну Његових хаљина и да приме у себе дар Њега као вјечнога и непролазног живота. Најчудесније Његове хаљине и оно што се испунило Њиме јесу управо Свети Божији људи и храмови.“ Истичући да су храмови у којима се сабирамо кроз вјекове хаљина Христова, владика је рекао да су они мјесто гдје непрекидно силази Дух Свети, онај исти од кога се родио Господ и којим дише све што дише и којим живи све што живи. Свети Божији људи су мјесто обиталишта Христове славе и истине, мудрости, силе и Његовога исцјељење, као што је Свети Николај коме је посвећен храм у манастиру Прасквица, који је храмовна слава, и кога прослављају многи широм васељене, подсјетио је Митрополит и додао: „Шта је друго Свети Николај него је, како и пјевамо, правило вјере и образ кротости, учитељ уздржања, онај у кога се уселио сам Господ, који се дотакао и примио Господа у себе. И његове мошти су постале свето обиталиште славе Његове око којих се окупљају вјековима безбројне душе жедне и гладне живога Бога, да се науче од њега истинској и правој вјери, да се науче кротости и уздржању и да се кроз њега и преко њега дотакну онога који је дародавац живота -Син Божји.“ Том вјером у Спаситеља овога свијета живи овај свијет, бесједио је Високопреосвећени појаснивши да се вјером у Христа, што је Свети апостол Павле записао, спасавамо, а не собом и својим знањем, памећу и дјелима: „Само вјера у Њега и дотицање Њега је оно из чега избија та вјечна божанска сила и непролазни живот, и само они људи који се Богом обогате су истински богаташи. Они се не богате оним што данас јесте а сјутра није, не богате се својим знањем ио мудрошћу, не богате се предметима пролазним и ништавним, не богате се отимањем од других, него се богате Богом и све што добију и стекну оно постаје право истинско.“ Нажалост, констатовао је владика и данас, као и увијек, безброј је људи који се богате оним што је ништавно и пролазно, јер мисле да је смисао људског живота да стекне што више доктората и знања, познавање природе и себе, као и да стекне земаљска богатства: „Бог многих није данас Бог вјечни и непролазни, него је бог богатство и власт која данас јесте, а сјутра није. Сва историја то свједочи. Сви који су се отимали око земаљске власти и постојали владари земаљски били су и прошли, и не зна им се ни мјеста гдје су били и боравили, а једини који је остао за памћење, и који ће бити запамћени до краја свијета и вијека, јесте Господ наш Исус Христос и они који су се Њиме обогатили.“ Нагласио је да је примјер тога и Свети отац Николај који се помиње иако је живио почетком 4. вијека, док нико не помиње владаре из тог времана. Даље је истакао да се помиње и владар Свети цар Константин који је кроз часни крст прогледао духовно и срео се и посвједочио Христа, док су владари моћници, и прије и послије њега до наших времена, који се памте по злу, били и прошли: „Колико је било моћника Наполеона, Хитлера и Мусолинија, Стаљина и Лењина, Мао Це Тунга, а данас једва им имена памтимо. Прашина попала по њима и њиховим недјелима и злочинима и све што се урадило на њима је проклетство. А они који су се дотакли хаљина Христових и Христу Богу поклонили, који су задобили вјечну божанску силу, они остају и опстају и задобијају дар вјечнога и непролазнога живота – Царство небеско.“ Христов призив је „Покајте се јер се приближила Царство небеско“ а Царство небеско је у човјеку, у срцу његовом, и то је оно ради чега се рађа човјек на земљи: „Не рађа се човјек ради онога што је пролазно, него да кроз то пролазно и кроз себе као пролазно биће, додиром и примањем онога што је вјечно и непролазно задобије вјечни и непролазни живот и постане вјечно и бесмртно биће.“ Архиеписикоп цетињски је казао да и ми долазимо у храм да се дотакнемо хаљина Христових, као и они који су живјели у Његово вријеме, да се дотакнемо ријечи Христове јер то јесте сила Његова: „Његову благу вијест – Јеванђеље да чујемо и примимо у своје срце да нас освети и просвети, очисти и благослови. Да примимо Њега у себе кроз овај свети храм, кроз Духа животворног кога призивамо на свакој служби Божјој да сиђе и освети и на нас и предложене дарове, и учини нас обиталиштима и храмовима славе и силе Божје, силе Духа Светога, а наше дарове које смо принјели, вино и хљеб, да се преобразе и претворе у Тијело и Крв Христову. И кроз њих да нам се открије тајна Бога као истинске љубави, Бога који није тражио да Му служе него је служио и Себе принио, и непрекидно приноси, за живот свијета, дарујући свијету Крв и Тијело Своје, обогаћујући овај свијет Собом као вјечном љубављу и призивајући сав род људски на ту љубав и према Богу и према ближњем који је икона живога Бога.“ Након Литургије благосиљани су славски колачи манастирског храма Светог Николе и многобројних свечара. Митрополит је затим служио парастос игуману Борису Кажанегри истичући да се он није богатио земаљским добрима, као многи његови савременици који су отимали од народа и Цркве Божије, већ се Богом богатио: „Њему Бог да душу прости и свима који почивају у овоме светоме гробљу, који су себе и своју вјеру уградили у ову светињу те је она постала и остала стамена. И свима приложницима и добротворимо, свештенослужитељима ове свете обитељи да Господ подари Царство небеско и вјечни покој, да их Господ упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, и да им буде вјечна и непролазна памјат“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Модерна и савремена држава има улогу и обавезу да гарантује мир, владавину права, штити имовину свих, јемчи праведност међу људима и да сви грађани у таквој држави имају осјећање просперитета и сигурности. Код нас се догађа другачије – државна власт која треба да гарантује мир управо својим чињењем производи конфликт. Чини се да је из те потребе да се грађани држе у сталној напетости настао и закон о слободи вјероисповјести, оцијенио је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за „Дан“, тврдећи да опасан и злонамјерно припремљен закон о слободи вјероисповјести не заслужује да се о њему расправља у црногорској Скупштини док он не добије сагласност свих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Високопреосвећени је указао на чињеницу да у припреми закона није испоштован ни један европски, демократски принцип: „На првом мјесту, донесен је без неопходног дијалога. Земље Европске уније, којој тежи Црна Гора, имају писане обавезе у Амстердамском уговору и у другим актима да са црквама и вјерским заједницама воде јавни, транспарентни и суштински дијалог о свим питањима од јавног друштвеног интереса, а камоли о питању вјерског законодавства, што је била и основна препорука Венецијанске комисије.“ Истиче да је Митрополија дала изузетан допринос и уложила велики труд не би ли се дошло до таквог дијалога: „Између осталог, доставила је 27. новембра Влади Црне Горе Примједбе на Предлог закона, чврсто утемељене на препорукама Венецијанске комисије и Смјерницама ОЕБС/ОДИХР и Венецијанске комисије за оцјену законодавства о слободи вјероисповијести из 2004. године и Смјерницама истих органа о правном субјективитету вјерских заједница и заједница увјерења из 2014. године. Није на њих добила никакав одговор, као што није добила одговор на хиљаде примједби на Нацрт закона из 2015. године.“ Указујући да овај закон обилује многим правним преседанима, који имају за последицу и кршење Устава као највишег правног акта једне државе, владика каже да је као такав – дискриминаторски – наишао на ширу осуду, не само Православне цркве, већ и припадника других цркава и вјерских заједница, посланика и бројних личности и организација из јавног и друштвеног живота Црне Горе, чак и многих грађана који гласају партије на власти. „Помјесне Православне цркве на челу са Васељенском патријаршијом и Руском православном црквом својим званичним ставом препознали су овај закон као дискриминаторски и антиправославни. Чак је и Света столица изнијела јасан став да закон донијет без дијалога и договора са свим црквама и вјерским заједницама неће бити прихваћен. Слична оцјена долази од највећих међународних адреса“, рекао је за „Дан“ Митрополит Амфилохије и подсјетио да је прошлог мјесеца амерички амбасадор за међународне вјерске слободе Сем Браунбек такође нагласио да закон треба усагласити са потребама свих вјерских заједница, а не да се просто само «изгура». Због свега наведеног, као и због бројних других недостатака које овај предложени закон садржи, једино исправно решење, за све којима је стало до будућности, мира, стабилности и међурелигијског склада и братског суживота у Црној Гори јесте да се он, овакав какав је, повуче из процедуре: „Овако опасан, недобронамјеран и злонамјерно припремљен закон не заслужује да се о њему дискутује и расправља у Скупштини Црне Горе док он не добије сагласност свих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори, у складу са мишљењем Венецијанске комисије и са највишим међународним стандардима. Православна Црква упорно држи врата отворена за стручан, транспарентан и свеобухватни дијалог заснован на позитивном искуству савремених, секуларних држава у Европи и свијету, чувајући принцип једнакости и равноправности – све што тражимо за себе, тражимо и за друге“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије за „Дан“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 15. децембра, на дан када наша Црква слави Светог цара Уроша и Светог Јоаникија Девичког, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Морача. Звучни запис беседе Тумачећи данашње Јеванђеље по Луки о безумном богаташу, који се није богатио Богом него се богатио земаљским пролазним родом, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да свако богатство такве врсте кроз вјекове данас јесте, а сјутра није. Нагласио је да сви они који је на таквом богатству и таквој власти граде себе и свој народ, своју државу и будућност, по њихову душу ће, као и у овој причи, већ ове ноћи доћи и неће више бити ни њих, ни њиховог богатства: „Тако је то било кроз вјекове, ево живог свједока, ове светиње Божје. Колико је у 770 година њеног трајања, прошло моћних империја и владара свијетом и стварано нових, и колико је господара пролазило и овим просторима, и силника и насилника, и шта је остало од свих њих?! Ни стрва им се не зна, без обзира на њихову моћ, славу и силу!“ Како је истакао Високопреосвећени Митрополит Амфилохије то је велика наука и поука и за нас савремене људе и савремене моћнике који на своме тзв. знању, мудрости и богатству граде своју и судбину своје дјеце, свога народа и државе: „Све што се гради на безакоњу, кућа која се гради на пијеску, дуне вјетар и нестане, а само она кућа и оно што се гради на тврдом камену, што и вјечно и непролазно, а то јесте Бог, то јесте правда, истина и доброта Божја, само то остаје и опстаје, и преживљава и надживљава, све остало долази и пролази. Тако је то било, тако је то данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека.“ И данас моћници и са Истока и Запада, и они који се са њима удружују на овим нашим просторима, и они мисле, као сви моћници кроз историју, да ће они вјечно трајати, али, казао је владика, дуне вјетар и све што су градили и саградили нестаје. Подсјетио је и на моћнике коју су овдје прошли надахнути стаљинизмом, титоизмом, који су и манастир Морачу рушили, скидали кров са ње и запалили библиотеку манастирску, као и друге светиње, и они су мислили да је њихово вјечно. „И њихово царство је прошло и пропало, као што ће проћи пропасти и ова царства која их наслеђују, наслеђујући њихов дух који је оцеубилачки и братоубилачки. На оцеубиству и братоубиству градити своју судбину и судбину свога народа, своје државе, то само могу људи који немају разума и немају памети. Само оно што се ради на овим живим темељима, на овом кандилу које вјечно гори, оно траје и опстаје. И само они људи који се сабирају на оваквим мјестима и уче се тој мудрости и знању, и непролазном, само такви људи остају и опстају као и овај сабор овдје“, бесједио је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Подсјетивши да само Господ знаде колико се наших предака сабрало овдје у току 770 година, владика је казао да се њихов сабор наставља вавијек у вјечности, јер то није сабор који се завршава смрћу и пролазношћу, већ је то сабор који овде почиње, а наставља се у бескрајном Царству небеском. „Они који се богате добром, правдом, истином Божјом, који су спремни да се жртвује за добро, за правду, за истину Божију, за доброту, они остају и опстају и непрекидно живе. И њихова ријеч остаје неизбрисива, као што је и ријеч пророка Аавакума на хиљаде година прије Христа, као што ријеч Светог апостола Павла, као што се и ово кандило и огањ на овом мјесту светом не гаси, и неће се угасити. Нестајаће и ова нова царства! Нови моћници, долазиће и пролазиће, али ће остајати ово мјесто и они који се сабирају на оваквим мјестима.“ Помолио се владика да нас Господ молитвама пророк Авакума, Светог апостола Павла, Светога цара Уроша краља српскога, Стефана Вукана који је изградио у светињу, Светога Јоникија Девичкога, приброји Светоме стадy и заједници Божијо. „И нека би и нас научио да се богатимо Богом оним што је вјечно и непролазно, а не оно што данас јесте, а сјутра више није. Нека би име Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави било уписано у наша срца и умове, и нека би то свето име била мјера правде земаљске, као што је говорио Свети Петар Цетињски: У имену Божјем је суд и правда. Знао је то Свети Петар и то се показало и у његовом животу, и у животу Црне Горе која је градила на имену Божјем оно што је истинско саградила“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије На крају Литургије Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсјетио на живот Патријарха Гаврила Дожића који је у манастиру Морача учио школе и из ње се даље отиснуо у свијет, а након Свете службе опојао је обновљени гроб и часни крст Илије Новичина Мандића, рођеног 1884. а погинулог 20. 10. 1919. године. Митрополит је казао да је то гроб посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, начелника среза, племенског капетана и барјактара Црногорске војске, који је био прва жртва уједињења у колашинском срезу. Његова крв је залила темеље ове древне светиње, и, како је истакао, није добро да се у наше вријеме на тој крви, на братоубилаштву, гради будућност Црне Горе: „Нажалост, духовни потомци оних који су извршили овај злочин, управо то и желе да раде. Велико зло и за њих и за Црну Гору, а и за све оне који су уградили себе у будућност Црне Горе.“ Подсјетивши да је то плод братоубилаштва послије Првог свјетског рата, владика је нагласио да је испред улаза у манастир, такође, убијен од комуниста Мираш Меденица 1944. године. Изразио је увјерење да савремени Црногорци неће на том и таквом духу братоубилаштва и богоубилаштва с краја Првога, а и Другога свјетског рата да граде будућност Црне Горе. „Ја се надам да ће Бог уразумјети и ове данашње који владају у Црној Гори, да схвате да се на томе не може градити Црна Гора и њена будућност, свједок томе је и овај гроб који данас обнављамо. Кукала нам мајка, ако на томе будемо градили будућност Црне Горе, на злочину и убиству браће своје. Разумни људи на томе не могу градити будућност ни себе, ни свије дјеце, нити будућност једнога народа.“ Високопреосвећени је изразио наду да ће овдашња крв мученичка подсјетити и савремене људе што се догађа са њима, државом и народом који таквим путем ходе и на таквим злочинима желе да граде будућност. „Нека би ови мученици, Божији људи похрањени око ове светиње, који су је саградили и палили њено кандило 770 година, помолили се и за нас савременике да се отријезнимо и вратимо правди, истини и љубави Божијој, Богу љубави и братољубљу, и да не градимо на богоубиству и братоубиству судбину своју и свога народа и своје државе“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Данас је поводом 20 година од оснивања Вијећа народних скупштина Црне Горе у манастиру Морача одржана свечана сједница Вијећа којој су присуствовали представници свих народних скупштина Црне Горе, као и учесници оснивачке скупштине из 1999. године. На сједници је донијета обавезујућа Декларација о предложеном Закону о слободи вјероисповијести, а Митрополији црногорско-приморској уручена је Повеља захвалности за помоћ на очувању Црне Горе и њеног српског идентитета. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Андреја Првозваног у Кутима – Зеленика поводом славе овога храма. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Свети апостол Андреј, као и апостол Павле, проповиједао Господа и по Азији и по Палестини. „А послије тога стизао је и до данашњега Кијева. По предању, он је први свједочио Христа Господа у Кијеву, а послије њега Свети равноапостолни Владимир, кијевски рууски владар. Он је примио вјеру хришћанску и он је крстио сав народ свој у Дњепру. Тамо су Руси древни постали хришћани. То се десило, дакле, благодарећи Светом апостолу Андреју“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је и апостол Андреј пострадао, као што су пострадали и остали ученици Христови, као и сам Господ. „И Андреј је разапет. Није сматрао себе достојним да буде разапет као Христос, него је тражио да га наопако разапну. Тај његов крст се и данас чува, као и његове мошти и његова лобања у Патрасу. Свети апостол Андреј Првозвани – велики учитељ Цркве Христове и апостол Христов“, рекао је он. Казао је да се, као и са првим ученицима, тако са Црквом Христовом догађа кроз вјекове, до наших времена. „Ево видите и данас, овдје код нас они безбожници који су дошли послије Другога свјетског рата, настављају своје дјело и данас, гоне Цркву Христову. Хтјели би да јој пресуде, па доносе неке своје лажне законе, безбожне законе, чак и горе законе од оних које су донијели стаљинисти и титоисти, који су убијали и Бога као небеског Оца, а и своје родитеље. Богоубице су постајали братоубице – то увијек бива правило“, казао је он. Владика Амфилохије је рекао да једино што још није опљачкано у Црној Гори јесте Црква Христова. „Она је васкрсла, иако су рачунали да је уништена 1945. године. Једнога од тих бивших комуниста су питали: Што ви нијесте четрдесет и пете стварали своју цркву, ову што сад хоћете да стварате? А он им је одговорио: Ми смо рачунали да Цркве више никада неће бити“, рекао је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је тада, на крају Другог свјетског рата на правди Бога убијен Митрополит црногорски Јоаникије са преко 120 најбољих свештеника. „Да не говоримо колико је народа тада побијено и прогнано и колико је народа одбијено од Цркве Божје и остало некрштено“, подсјетио је Владика. Нагласио је да данашњи безбожнице мисле да је власт нешто вјечно. „Заборављају да ничија није до зоре горела, као што је то народ добро рекао. Свака власт је привремена, а само је Божја власт свевремена“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, око храма је прошла славска литија са читањем Јеванђеља, а онда је благосиљан славски колач и одслужен помен проти Саву Накићеновићу и још дванаесторици свештеника Накићеновића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интервјуу за Портал Митрополије и радио Светигору најавио је да ће мошти Светог Василија Острошког бити на црквено-народном Сабору у Никшићу 21. децембра. Митрополит је истакао да је личност Светог Василија она која не дијели људе већ вјековима обједињује око својих светих моштију, не само православне, већ и све душе жедне и гладне Бога и љубави Божије. „Свети Василије ће поново доћи у Никшић, његове мошти ће бити на поклоњење у његовом храму у Никшићу.“ Митрополит је нарочито изразио забринутост због ситуације у којој се Црна Гора налази. Много је дубока и компликована прича у Црној Гори и не смије се дозволити да се будућност Црне Горе гради на богомржњи и братомржњи, већ на помирењу и братској слози. „Позивамо све, без разлике, као што долазе у Острогу на поклоњење, да дођу и у Никшићу, јер Свети Василије не гледа ко је ко, ко је муслиман, ко је православац него све прима. Снимљен је и филм о једној муслиманки из Казахстана која је имала виђење Светог Василија и која је добила исцјељење у манастиру Острог, а скоро и неки римокатилици из Дубровника“, нагласио је Митрополит Амфилохије. протопрезвитер Никола Пејовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да кроз огањ Духа Светога живи све што живи и дише све што дише. „То је огањ који је сишао на Христа док се крштавао у ријеци Јордану силаском Духа Светога у виду голуба, огањ који је засијао из Његовог гроба када је васкрсао из мртвих и који је обасјао умове и срца Његових првих ученика и огањ који је сишао на свете ученике и апостоле на гори сионској у виду огњених језика“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додаје је да од тада до данас тај свети огањ, огањ Духа Светога животворнога, који од Бога Оца исходи, а Сином и Оцем се дарује овом свијету, сија и обасјава, на првом мјесту оне који примају свету тајну крштења, „Који примају у себе тај свети Божански огањ, огањ вјере и огањ живљења по заповијестима Христовим, по вјери, огањ који је засијао и на гори преображења када се Господ преобразио, када је лице његово засијало свјетлије од сунца и хаљине Његове постале бјеље од снијега пред тројицом изабраних ученика Његових и пред двојицом пророка“, рекао је он. Рекао је да тај огањ у својим њедрима носи Црква Христова. кроз вјекове. „Њиме Црква Христова обасјава сваког човјека који долази у овај свијет – огњем вјечнога и непролазнога Божанскога живота. Она је носилац и свједок тога огња. И то је тај огањ кога и ми призивамо на свакој Светој служби Божјој да сиђе на нас и на наше дарове. И да преобрази и препороди нас, да нам подари од овога смртнога и пролазнога живота вјечни и непролазни живот и да наше дарове преобрази силом тога огња у Своје тијело и Своју крв да би се ми причешћивали тијела и крви Његове“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Василија Острошког у селу Врањ у Зети. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Јеванђеље најблажа и најчудеснија ријеч која се чула и чује на земљи. „Све ријечи од настанка свијета сабране су у ту благу ријеч, Христову ријеч“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да су у Цркви Божјој једна вјера, једно крштење, једна мудрост, једно знање… Звучни запис беседе „Једна је глава те Цркве Божије, а то је Христос Господ. И један је народ – Христов Божји народ. Сви они који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога припадају том народу, без обзира којим језиком говоре, којој нацији припадају, без обзира у ком времену живе, без обзира какву и коју власт имају, без обзира којој држави припадају“, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да за Цркву Божију нема граница јер је Бог безграничан. „Бог је, стварајући овај свијет својом Божанском руком, започео да ствара Цркву. Све што је у васиони припада Цркви Божјој, Цркви Христовој. Сва васиона је дјело Божанске љубави. Сва васиона, сви знани и незнани свјетови, видљиви и невидљиви. Све је то почетак Божјег присуства, све је постало кроз Божју ријеч и без ријечи Божје ништа није постало и не постоји“, казао је он. Говорећи о Светом Клименту, папи римском, чији спомен данас свршава наша Црква, Владика је рекао да су у свим временима безбожници прогонили Цркву. Казао је да Свети Василије Острошки, коме је посвећен храм у Врању, својим сузама грије хладне стијене острошке и сабира око себе стотине хиљада људи, већ триста педесет година. „Он је побјегао у пустињу да живи у самоћи. Међутим, управо зато што је био крштен и испуњен љубављу према Богу Светој Тројици и према ближњима, што је живио том љубављу свакоме ко тамо долази та љубав је привлачна“, казао је Владика Амфилохије. Свети Василије, нагласио је Владика, не гледа ко је ко већ свакоме даје према вјери његовој. „Наравно, призивајући све да се покају, да се обрате, да приме истински начин живота по вјери, по Богу и по светињи“, поручио је Владика. Поручио је да је битно да међу људима и народима нема граница у Цркви Божјој. „Постоје ове државне границе, границе општина. Све је то у реду. Међутим, Црква је безгранична и на трој безграничности својој она његује и васпитава читава покољења учећи све људе и све земаљске народе и призивајући их да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога, да приме огањ Божанске љубави у себе и да том љубављу грију и себе и своју дјецу, своју породицу и све људе. То је оно на шта нас призива Црква Божија“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас црногорску власт да се уразуми и не објављују рат против Бога, и да не настављају богоборно дјело својих претходника безбожника. Он је поручио да није лако против Бога ратовати и да ко год је Богу објавио рат зна се како је завршио. Звучни запис беседе Митрополит је ово поручио у манастиру Жупа никшићка, гдје је на дан молитвеног сјећања Светог Амфилохија Иконијског, свог имендана, служио Литургију са Високопреосвећеним Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгијом, Преосвећеним умировљеним Епископом средњеевропским г. Константином и домаћином Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем. Митрополит Амфилохије је казао да је све у 2000. годишњој историји Цркве Божје у знаку Христовог распећа и васкрсења, и да је у том духу Јеванђеља призван и живот свих нас. Он је изразио жаљење што је у ово наше вријеме Влада Црне Горе наставила гоњење Цркве Христове: „Наставља се оно што се догађало кроз вјекове у име тзв. културе, заборављајући, а то јесте велика несрећа, да култура постоји зато што постоји култ. Тамо гдје нема култа, молитве какву смо ми овдје служили, нема ни културе. Култура је само љуштура онога што је суштина свега онога што су људи истински стварали кроз историју и суштина људског живота.“ Изразио је Архиепископ цетињски и наду да ће Бог да уразуми, како је рекао, оне које је вријеме избацило на површину, на власт у Црној Гори да не објављују рат против Бога: „Нијесу они први. Од проклетога цара Дукљанина Диоклецијана и Нерона, па онда редом до наших времена било је тих богобораца, читаве империје. И од ниједне данас нема стрва. Последња моћна богоборачка империја била је она бољшевичко-титоистичка. Ко се надао да ће она да нестане и пропадне! Нема данас ње, али има, нажалост, њених насљедника, и ових на Западу, који се све више одричу Христа Бога и Његове истине, Њега као пута истина и живота.“ Нагласио је да новотитоисти, сљедбеници наших титоиста, настављају то богоборно дјело својих претходника безбожника: „Није лако против Бога ратовати и нека их Бог уразуми да не објављују рат Богу, јер ко год је Богу објавио рат зна се како је кроз хиљаде година завршио. Да се и њима то не догоди, нек се врате Богу, вјери Божијој, изворној Црној Гори Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, Црној Гори краља Николе која је била крштена Црна Гора и клањала се Христу Богу распетоме и васкрсломе, Њему служила. И све што је градила, градила је у име Божје, до оне ловћенске срушене и оскрнављене, обурдане капеле. Све је грађено у име Божје, за славу Божију и за част народа хришћанскога овога мјеста. Надамо се у Бога, има још наде да се и ови наши врате себи, свом разуму, да се врате својим прецима, светима оцима нашим, нарочито оцима светородне лозе Петровића, Светом Василију Острошком.“ Питајући коме сад треба да припадне манастир Светог Василија Острошког, Митрополит је казао да чак ни послијератни безбожници нијесу отимали храмове већ земљу, истичући да је Црква православна у Црној Гори ових дана од министра правде тражила да се прво врати оно што је отето и опљачкано од Цркве Божије послије рата. „Ево како они одговарају, неће да враћају, него оће да наставе и даље! Неће дати Бог! Ја се надам и молим Богу да им просвети разум, савијест и свијест да се врате сами себи, светињама и светим оцима нашим: Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, Светом Амфилохију и Григорију, које данас прослављамо, Светим мученицима, Свештеномученику Јоаникију и 120 свештеника које су њихови претходници убили у Црној Гори.“ Уколико би наставили започето дјело отимања и гоњења Цркве, то би био стид и срам Црне Горе и Црногораца, без обзира како се овдје осјећали: „Стид и срам пред Европом и пред свијетом. Надамо се у Бога да тога неће доћи, и да ће поново засијати име Божије и служење Богу и да ће се они вратити светињама, култури, односно култу, служби Божјој – Светој литургији да би знали шта је то култура и шта су дјела руку људских“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. На монашком гробљу манастира Дуљево у Паштровићима, данас су сахрењени земни остаци монахиње Евлалије Тешић ( 1959– 2019), дугогодишње настојатељице манастира Светог Николе на Пелевом Бријегу у Братоножићима, која се упокојила у Господу у недјељу вече, 1. децембра. Звучни запис беседе Свету заупокојену литургију и монашко опијело у паштровачкој светињи, гдје је мати Евлалија поживјела своје посљедње овоземаљске дане, служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. У литургијској проповједи на празник Преподобног Григорија Декаполита и Претпразништво Ваведења, владика је казао да се сва васељена испунила радошћу рођењем Пресвете Богородице, Њеним призивом да буде Мајка Онога кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и чији долазак је једина вјечна и непролазна радост свакоме створењу а посебно човјеку. „То је најдивнија и најчудеснија вијест која се чула и која се чује на овој земљи и одјекује хиљадама година на свим земаљским језицима. То је вијест о радости која је засијала овоме свијету кроз Пресвету Дјеву кроз њено Ваведење у Светињу на светињама да би Она постала обиталиште те Светиње на светињама.“ Високопреосвећни Митрополит Амфилохије је нагласио да је Богомајка примила у Себе самога Господа, и Њиме испунила и Себе и сву васељену, и обдарила је радошћу вјечном и непролазном. Тако да сваки онај који верује у Христа Бога, исповиједа Његово име и клања се Његовом распећу и васкрсењу, истакао је владика, задобија дар вјечнога и непролазнога живота, и његова душа и тијело постају обиталиште Божије славе као што је постала и Пресвета Дјела кроз Свете тајне: крштења, миропомазања, причешћа и друге. Нагласивши да је то највећа радост и најчудесније свједочанство Цркве Христове до наших времена које сабира све душе жедне и гладне вјечнога и непролазнога живота, Митрополит Амфилохије је истакао да данас у то Царство небеско испраћамо нашу монахињу Евлалију, која се удостојила од Господа не само Тајне крштења и миропомазања и труда да живи по Јеванђељу, заповијестима Божијим, него и анђеоског лика као монахиња. „Последње године свога живота посветила је цјелосно Господу јединоме и истинитоме, служећи Му као монахиња и служећи Му обнављајућа древну светињу на Пелевом бријегу у Братоножићима.“ Подсјећајући на живот достоблажене мати Евлалије, Високопреосвећени Митрополит је казао да је она обнављајући ту светињу и уграђујући се у њу, остала вјерна живоме Господу, ослободивши се и свих својих земаљских брига и обавеза која је имала и у свом родном крају и послије тога живећи у Европи. „Све је то оставила и напустила, дошла је овдје и примила ангелски лик, и кренула за Господом свим срцем својим и свом душом својом. И, заиста, обнављала се и својим страдањем, и својим подвигом и трудом, и својом бригом и о своме спасењу, и о обнављању те древне светиње из времена Ђурђа Бранковића. Она је себе уградила у ту монашку обитељ, и Господ је удостојио да последње дане свога земнога живота проведе у древној светињи Светог Архиђакона Стефана, да се овдје упокоји и на овом мјесту очекује трубе судњега дана.“ Појаснио је владика да је воља Божја да мати Евлалија буде у манастиру Дуљево, да се ту упокоји и сахрани, иако је било природно по монашком звању да буде сахрањена на Пеливом бријегу. Тиме је она заправо, казао је, спојила ову паштровску светињу са братоножићком, као и са манастиром Дугом, гдје је првобитно била монахиња. „Велика радост и благослов Божији је што смо имали и што имамо нашу Евлалију, која узлази својој имењакињи Светој Евлалији, Господу и Пресветој Богородици, да прославља име Господње свим срцем, тијелом и душом својом, јер су и душа и тијело призвани да буду обиталиште славе Божије. Човјек је кроз Христа Господа призван да буде испуњен и Духом Светим животворним, не само да буде душа жива. То је оно што је се догодило и са нашом Евлалијом. Нека би радост овога светога празника и радост свих светих које данас прослављамо, била са њом у вјекове вјекова, амин!“ Након монашко опијела које је служено након Литургије, Митрополит је казао да је мати Евлалија пролазила кроз страдања, нарочито последњих година страдајући тјелесно, али да се носећи свој крст достојанствено, ни једног тренутка није поколебала, ни у вјери, ни у вјерности Христу, бринући о светињи. „Нека би је Господ упокојио у њедрима Аврама, Исака и Јакова, заједно са Св. Евлалијом, Св. Архиђаконом Стефаном, нека би молитве Св. Григорија Декаполита, Св.Прокла Цариградског, Св.мученика Јевстатија, Теспесија и Анатолија, Св. Исака Јерменског и три дјевојке заклане за Христа у Персији, биле заједно са њом, да је чекају у наручју Христа Бога нашега и Мајке Божије“, казао је опраштајући се од мати Евлалије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Монахиња Евлалија (Милена) Тешић је рођена 9. маја 1959. г. у Прњавору (БиХ). Живјела у Кнежевини Лихтенштајн од 1977. до 1997. године. Замонашена је 2. септембра 2004. године у манастиру Дуга Морачка. За настојатељицу манастира Пелев Бријег постављена 1. јуна 2007. године. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Евлалија! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, у 24. недјељу по Духовима, служио је са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Тумачећи прочитано Јеванђеље о исцјељењу крвоточиве жене и васкрсењу Јаирове кћери, Високопросвећени Митрополит је поручио да овај свијет почива на Божанској љубави која се кроз сам дотицај Христове хаљине, појављивала, откривала и извирала, зрачила и зрачи око Њега до данас. Звучни запис беседе „Божанска љубав је она кроз коју је Бог створио све што постоји. Божанска љубав је она којом је Господ помиловао и праоце наше, Адама и Еву, када су се огријешили, отуђили од Бога и од Његове хаљине, погазили Његову заповијест. Он им је обећао да ће Ева у мукама рађати, али да ће доћи Онај који ће побиједити демонску силу. И та Божанска љубав се пројавила доласком Сина Божјега који је вјечна Божанска љубав и мудрост, који је дошао и чудотворио и чудотвори до данас.“ Нагласио је да је све што се догађа здраво и свето у овом свијету, засновано на том Његовом присуству и дотицању Њега и Његове хаљине. Љубав Христова није сагласна обичном људском разуму, већ све што се догађало кроз њу превазилази људски разум: „То су посвједочили дивни Божји угодници кроз вјекове, не само ова жена крвоточива и Јаирова ћерка. Колико је оних који се дотицали Господа, који су се жртвовали Његовом љубављу за свој живот и за живот свијета“, бесједио је владика и казао да је само један број њих записан у календару наше свете Цркве. Подсјетио је да данас прослављамо тројицу таквих мученика Христових: Светога Платона, Свете мученике Романа и Варула Отрока, дијете од 12 година као што је била и Јаирова ћерка. Свети Платон мученик је мученички пострадао одбивши да се одрекне Христа и поклони лажним идолима. На пријетње да ће га убити, рекао је: Постоје двије врсте живота и двије врсте смрти. Има пролазни живот земаљски и има вјечни непролазни живот. Постоји пролазна смрт земаљска и постоји вјечна и непролазна смрт у паклу. Ја се клањам ономе који је дародавац тог вјечнога живота и вјечне мудрости. „Љубав Христова, саможртвена љубав је она која је испунила његово биће, ум и душу, као и Светога мученика Романа који је био ђакон Цркве Христове у Антиохији.“ Подсјетивши на његово житије и заједничко страдање са дјететом Варулом за Христа, када су одбили да се поклоне лажним идолима, Митрополит је нагласио да су они претрпјели земаљску пролазну смрт од безбожника свога времена, али су зато задобили вјечни и непролазни живот, и спасили се од вјечне смрти која сналази оне који се одричу живога Бога и вјечнога живота, и који се клањају ономе што је пролазно и ништавно. У архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Амфилохије је нагласио да је основно призвање свакога човјека који се рађа на овој земљи да позна непролазну и вјечну љубав Христову која превазилази разум. Он је казао да су ту љубав познали данашњи мученици које прослављамо, као и сви други безбројни мученици кроз историју рода људскога: „Свети мученици, страдалници за Христа Господа, жртвовали су се испуњени Христовом љубављу и они су кроз вјекове свједоци те Божанске љубави“, бесједио је Митрополит црногорско-приморски. Један од таквих је и Свети Јован Крститељ, који је жртвовао себе за правду и истину Божију, казао је владика и подсјетио да у Цетињском манастиру цјеливамо његову руку и дио Часнога крста, на коме је разапет Господ, као и мошти Светога Петра Цетињскога. Високопреосвећени Митрополит је казао да су свети мученици живи свједоци да је љубав Христова, Бог као љубав, мјера људскога живота: „Ти свједоци кроз вјекове и данас свједоче и призивају све људе да се поклоне вјечној љубави, а не ономе што је пролазно и смртно, што је ништавно, да се не клањају лажним идолима којих је било и у она древна времена, а којих има и данас можда и више, само што су данас перфиднији.“ Појаснио је да лажни идоли данас добијају друга имена, не зову се више Јупитер и сл, него се зову људска култура, обоготворење културе, култура без култа. А култура је важна, зато што култ, Божија служба тој љубави Божанској, даје значење стварима и предметима, храмовима и ономе што је стварао човјек кроз историју. „Оног тренутка кад то што је човјек стварао, што назива културом, изгуби истински смисао, и када се кроз њега не служи Богу, него се претвара у идол, и када се њему човјек клања, онда човјек постаје многобожац, клања се смрти и наштавилу и пролазности. У наше вријеме нема ништа мање многобожаца и пагана него у она древна времена, зато је призвање нас хришћана да будемо живи свједоци живога Бога, носиоци те Његове Божанске саможртвене љубави која не тражи своје, која се жртвује и само дарује на начин како је Бог себе даривао човјеку и овоме свијету“, закључио је у својој пастирској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обавио је јутрос велико освећење манастира Светих архангела у селу Прекобрђе у Доњој Морачи и потом у њему са свештенством Митрополије црногорско-приморске служио Свету архијерејску литургију. Владика је у току богослужења настојатељицу манастира монахињу Ирину одликовао чином игуманије са правом ношења крста. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је данашњи дан најдивнији који се десио у Прекобрђу. Звучни запис беседе „У њему се сабирају сви дани и сва збивања кроз историју на овом мјесту. И међу становницима Прекобрђа и шире од њега, и онима који су одселили одавде у било које мјесто земаљскога шара. Дан када освећујемо овај свети храм, који је задужбина нашега Милана Вујисића, за покој душње његовог сина Зорана. Али, не само то. Него се Милан удостојио да овдје похрани земне остатке великога војводе Богића Морачанина, војводе цара Душана, сродника благородне лозе Мрњавчевића“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Прекобрђе чекало стољећима да доживи овај дан и догађај. „Чекао је толико времена и војвода Богић Морачанин да и он нађе покоја у овоме светоме храму. То је благослов и за њега и за свеукупно његово потомство. Преко тридесет братстава се родило из светог благороднога коријена Богића Морачанина“, подсјетио је он. Казао је да то потомство вјековима брани овај крај од сваког насиља. „И данас брани, а највећа одбрана је управо овај свети храм који обнавља све оно изворно памћење и историјско сјећање на све оне најугледније људе који су овдје кроз вјекове живјели. У исто вријеме, обнавља и наше савременике вјером у живога Бога Исуса Христа. Враћа их Божјем путу, једином путу који води у живот вјечни“, поручио је Владика. Казао је да Црна Гора данас хоће своју будућност да гради на братоубилаштву. „А само тамо гдје је истинско богољубље, тамо је и истинско братољубље. Зато подизање ове светиње има огромни значај, за све оне који су се отуђили од живога Бога, од Божије љубави и од братске љубави – да се врате Богу и једни другима, да по заповијести Христовој опросте једни другима, да се братски загрле на начин као што се грле наша небеска браћа Свети архистратизи Михаило и Гаврило и остале небеске силе“, рекао је Владика Амфилохије. „Нека Господ благослови нашега Милана, нека Господ благослови његово потомство, нека Господ благослови његове претке, а благосиља их Господ преко овога великог и светога дјела, светога храма Светих архистратига Михаила и Гаврила“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач, а онда је ктитор ове светиње Милан Вујисић свечано предао манастир Митрополији црногорско-приморској. Изјаву о предаји је у његово име прочитао свештеник Лека Вујисић. Митрополит Амфилохије је господину Вујисићу уручио орден Светог краља Милутина, којим га је, на Владичин предлог, одликовао Свети архијерејски синод Српске православне цркве „за ктиторску пожртвованост и изградњу манастира у Прекобрђу“. Светковина у Прекобрђу завршена славском трпезом хришћанске љубави. Изградња храма у Прекобрђу започета је 1996. године, трудом Милана Вујисића, за покој душе његовог сина Зорана, сахрањеног у храму. Војвода Богић Морачанин, био је сахрањен прије више од пет вјекова у гробљу Засједица, на Петровој равни у Прекобрђу, а његове земне остатке похранили су његови потомци с благословом Митрополита Амфилохија, у мермерни саркофаг у манастирском храму Светих архангела, на Аранђеловдан 2006. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Беседа Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, изговорена на Аранђеловдан 2009. лета Господњег, на литургијском сабрању у београдском Саборном храму Светог архангела Михаила. ... Господ је сакрио од мудрих и разумних, а открио безазленима, открио дјеци. То су ријечи, драга браћо и сестре, из Светог Јеванђеља у којима ми сазнајемо да су многе тајне које су сакривене онима који су мудри, који су разумни, или који мисле да су мудри. Оно што је њима сакрио, открио је онима који су невинога, чистога и безазленога срца. Многе су тајне сакривене од људског ума, људског разума, а једна од тих тајни која је сакривена од разумних људи јесте управо тајна наше небеске браће, Светих Архангела и Ангела, Херувима, Серафима, Господстава, Власти и осталих небеских чинова. Наше небеске браће створене руком Божијом, што је већ објашњено на првим страницама Откривења, када се говори како је Бог створио Небо и земљу. Под Небом богомудри људи су управо подразумијевали небеску, ангелску војску, небеску нашу браћу, који потврђују да човјек није сам у васиони као разумно биће. Бог је испунио своју творевину безбројним чудесима и уградио у своју творевину небеске тајне. Једна од најсветијих тајни управо јесте постојање наше небеске браће. И, с друге стране, наш живот се прожима са животом свеукупне творевине Божије, и кроз то постоји прожимање између земаљске и небеске браће, између ангелске војске и људи који су на земљи. Свеукупно предање свето, живо предање то посвједочује. Безбројни су свједоци те велике и свете истине да је наш живот сједињен са животом Архангела Михаила, да небеске силе уграђују себе силом Божијом и Божијим благословом, у творевину, нарочито у људску историју и у људски живот. /.../ Девет је ангелских и архангелских чинова који се помињу, у предању, Божијем Откривењу, који учествују у историји свијета својим дејством и својим присуством. Посебно мјесто међу њима заузима Св. Архангел Михаило, па Св. Архангел Гаврило. Михаило, који је вјерност Божија и доброта Божија, што значи његово име. Гаврило, који је сила и крепост Божија. Гаврило, који се толико пута, и у Старом и у Новом Завјету јављао као благовјесник тајни Божијих. То је онај Гаврило који се јавио и Пресвјетој Дјеви и објавио јој радосну вијест, а преко Ње и свима нама о рођењу Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, другог лица Пресвете Тројице. Међу њима се помиње и Рафаило. Рафаило који значи: исцјељење Божије. И друга дивна имена, као што је име Ангела и Архангела Урила, који значи: огањ Божији. Други значи: узвишење Божије, прослављање имена Божијег. И тако редом, сваки од њих је свједок, носилац Божијих тајни. А сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављају Оца и Сина и Духа Светога. Јер, и то је посвједочено, да када је Сатанаил, Луцифер отпао, када се одрекао Бога, а Господ нам то свједочи како га је видио, Сатанаил је као муња пао са неба. Његовим доласком је он поражен, понижен, када је он посумњао у Бога у својој гордости, онда је Архангел Михаило рекао: "Стојмо добро, стојмо са страхом!" – и тиме је призвао све остале небеске силе архангелске да стану са Божијим страхом и да запјевају ову пјесму коју ми пјевамо непрекидно на Светој Литургији: "Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја" – "Свет, свет, свет је Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе Његове!" Ангелска пјесма, која постаје и наша пјесма. Пјесма коју поју небеске силе око престола Божијег, неизрецивог и неисказивог, а онда и ми овдје на земљи, њихова браћа, на њихов начин, њих изображавајући, и ми такође појему ту пјесму, тако да одјекује иста пјесма и славословље Богу и на небу и на земљи. Управо ћемо сада, на Светој Литургији, изговарати оне ријечи које то потврђују: "Иже Херувими тајно образујушче и животворјашчеј Тројицје, трисвјатују пјесан припјевајушче" – ми који Херувиме тајно изображавамо и животворну Тројицу прослављамо, сада одбацимо сваку земаљску бригу да би примили, на архангелски и ангелски начин, Господа Христа и да би ми, на ангелски начин, прославили Господа на небу овом дивном пјесмом и свједочанством да је Бог Отац и Син и Дух Свети. Зато и пјевамо три пута: "Свет, свет, свет..." Пјевају ангели и пјевамо и ми заједно са ангелима, њих изображавајући и на тај начин исказујући и своју вјерност живоме Господу, своје јединство и заједништво са нашом небеском браћом. По вјерним предањима, сваки народ има свог Архангела који управља његовим животом. А исто тако, и сваки човјек на земљи, особито онај који је крштен, има ангела чувара који га прати и који га подстиче и управља путем који води у живот вјечни. И ако су небеске силе испунила славословља имена Божијег, онда и ми који смо овдје, њихова браћа на земљи, призвани смо да непрекидно Бога славословимо. Ако је њих Господ испунио огњем Својим, небеским, вјечним, непролазним, и свјетлошћу, онда смо призвани да будемо носиоци истога огња небескога и те силе божанске. Није ли Господ рекао, када је са малом дјецом био, "то је са Бога и са неба"? О, када би се хтјело да се тај огањ распламса! Огањ Васкрсења Христовог, Свјетлост Његовог Преображења, Свјетлост лица Његовог, која обасјава сваког човјека који долази на овај свијет. Тај огањ, на коме се грију наша небеска браћа, којим се ми просвјећујемо и освећујемо, којим су се просвјећивали и освећивали сви свети пророци и апостоли, свети Божији угодници и носиоци силе Божије. Том свјетлошћу и огњем небеским се хранио и њиме се освећивао и анђео наше Цркве Светосавске, блаженог спомена наш Патријарх Павле. Сав свој живот је усмјерио у том правцу, од дјетињства свог непрекидно чезнући да буде смјерни носилац тога огња Божијега. Па, и сами сте свједоци, не само док је био са нама тјелесно и док је свједочио Господа и проповједао Јеванђеље Његово, него и на његовом самртном одру, како је дивно његов лик сијао, испуњен небеским миром, небеском добротом. /.../ Каже се за једног древног пустињака да се непрекидно молио Богу да га не прослави међу људима. А Господ му подари тај огањ, ту свјетлост, тако да је лице његово засијало и било узвишеније од свјетлости сунца. Исто тако, и наш анђео наше Цркве Светосавске /.../ није тражио земаљску славу, славу од људи, него се уклањао, живјећи тихо и скромно и безазлено. И, ево, Господ није услишио његове молитве да га не прослави, него га је прославио и народ Божији који се сабрао, њих стотине хиљада да га испрати и био свједок како је Господ прославио тог Свог угодника, тог ангела Цркве наше, који је изображавао својим животом ангелске силе и хранио се Хљебом Живота. Нека би Господ и његовим молитвама, и молитвама свих Светих, молитвама светих Архангела и Ангела и свих небеских сила, и нама подарио тога огња ангелскога, небескога, и нека би нас учинио вјесницима Своје Славе у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да је једини владар који на Косову и Метохији стоји од 14. вијека Свети краљ Стефан Дечански и да стање у коме се сада налази Косово и Метохија треба називати окупацијом. Владика је ово казао данас у на трибини „Црква и држава кроз осам векова“ на Правном факултету Универзитета у Београду: Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић). Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа. Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика. На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио. У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена. Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни. Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења." Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу. Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје. Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи... Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити. Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота. Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога. Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић). Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа. Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика. На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио. У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена. Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни. Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења." Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу. Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје. Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи... Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити. Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота. Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога. Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  18. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог апостола Јакова, Јаковљеву литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз саслужење свештенства и молитвено учешће Преосвећеног Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Звучни запис беседе У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Свети апостол Јаков, брат Господњи – први епископ светога града Јерусалима, мученички пострадао у Јерусалиму гдје се на земљи сабрало све што се догађало од настанка свијета и добило свој прави истински смисао, док је у небески Јерусалим сабрано све што се догађа, што ће се догађати, и што се сабира у непролазно Царство Божије. „Свети град Јерусалим је живо свједочанство Христовога распећа и васкрсења, Његовога боравка са нама и Његовога вазнесења на небеса и сједења са десне стране Бога и Оца. Једини град земаљски који се кроз Христа и Његово вазнесење вазноси на небеса. Отуда је Јерусалим град који је на земљи, али кроз који се ми узносимо на небеса и постајемо становници небескога града Јерусалима.“ Говорећи о животу Светог Јакова, владика је казао да је он послије Христовог васкресења и вазнесења остао у Јерусалиму гдје је свједочио живога Господа, што је остало записано у Дјелима апостолским. Митрополит је подсјетио да је у вријеме Св. апостола Јакова одржан Први апостолски сабор (51. године ), када су се сабрали апостоли, презвитери са читавом Црквом да посвједоче учење Цркве у вријеме сукобљавања оних који су се држали Мојсијевих заповјести, и оних који су те заповјести тумачили и обасјавали свјетлошћу Христове науке. „То је оно што је Црква Божија решавала на том Првом сабору у светоме граду Јерусалиму. Том Сабору је пресједавао апостол Јаков, брат Господњи, и остало је записано да се Изволи Духу Светоме и нама и та одлука је мјера свих црквених сабора кроз вјекове до наших времена.“ Високопреосвећени се осврнуо на одлуке донијете у ово наше вријеме везане за цркву у Украјини, коју је основао садашњи Патријарх цариградски, што је створило раскол унутар Православне цркве, истичући да такве одлуке може доносити само сабор свеукупне Цркве Христове: „Зато је наша Црква (Сабор), упутила писмо цариградском патријарху у коме је констатовано да је завршена констатиновска епоха у историји Цркве, која је била од времена цара Констатина (4. вијека) и која је постојала док је постојао Цариград (453. године), и све до мученичке смрти руске царске породице Романов.“ Појаснио је Високопреосвећени да се царски период заједништва између Цркве и државе, док су државе и владари били хришћански, завршио и да се у наше вријеме, када владари постају безбожни, а државе секуларне, Црква мора вратити том изворном начину понашања: „И једино су они васељенски, помјесни сабори Цркве Божије који могу и имају право да рјешавају та велика питања са којим се Црква суочавала у прошлим временима и са којим се данас суочава и са којима ће се суочавати и у будућа времена.“ Зато је ту Апостол Јаков брат Господњи дивни свједок управо те саборности Цркве Божије, поручио је Митрополит и додао да је он и својом мученичком крвљу посвједочио ту вјерност Господу и Цркви Божијој и њеном изворном духу. Архиепископ цетињски Амфилохије, говорећи о Јаковљевој литургији, казао је да је, иако се не служи често, она једна од најстаријих. Литургија Светог апостола Јакова, првог епископа јерусалимског, служи се два пута годишње, на његов празник и Недјељу Богоотаца, док се у наше вријеме у Цркви нарочито служе двије литургије: Светога Василија Великога, за вријеме Великог поста, и Светога Јована Златоустога, која се служи преко читаве године. „Нека би Господ молитвама Светог апостола Јакова, брата Господњега, његовом науком и учењем, свједочењем, и нама показао пут којим треба да ходимо и начин на који треба да живимо овдје на земљи, у овом земаљском граду кроз земаљски Јерусалим, и кроз поклоњење светињама Свете земље, усходећи небеском Јерусалиму у коме је јагње Божје заклано за живот свијета – сам Господ који нас чека и благосиља и води и приводи Себи и нашем вјечном људском достојанству. Њему Господу нашем јагњету закланом за живот свијета, дивноме у светима Својим, предивноме у Светом Јакову, нека је слава и хвала у вијекове вјекова, амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019. На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”. Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”. Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи). Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година! Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије. О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској. Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији. Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године. Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Господине декане, часна господо и браћо, имали смо у својој историји много значајних личности које су оставиле великог трага и на своје савременике, а и на потомке. По моме мишљењу, у новијој нашој историји, у последњих 200-250 година, међу значајним личностима које су обиљежиле ова два вијека, личност Светога Петра Цетињског и личност Карађорђа су без премца. Велики је дар Божији и знамење да је на челу устанка, на челу ослободилачког покрета с краја 18. и с почетка 19. вијека био један не просто велики човјек, војсковођа, него је био један светитељ - Свети Петар Цетињски. Није то нешто ново у нашој српској историји. Свима нам је знано да су творàц средњовијековне српске државе, као и оснивач средњовјековне помесне Српске Цркве, били два светитеља. То је јединствени случај у Европи, у животу европских народа, да и творац државе и творац Цркве буду светитељи. У исто вријеме да то буду отац и син. Отац који, како каже један светогорски записивач, рађа тјелесно свога сина и син који рађа духовно свога оца, постајући отац своме оцу и у исто вријеме постајући духовни отац једног читавог народа. Та чињеница је од огромног значаја за сву нашу историју, па ево и оно што се догађало у нашој новијој историји, како је називамо, нововјековној, није ништа друго него је наставак тог живог предања и опредељења првих људи у једном народу, а преко њих и опредељења самога народа. Ми обиљежавамо ове године 200 година устанка Карађорђевог и уобичајено је да кажемо да је устанак почео управо 1804. године, за Сретење у Орашцу. Има у томе несумњиво истине. Међутим, ја ћу бити слободан да кажем да није зачетник устанка српског Карађорђе; зачетник српског устанка, тог новог двига у бићу српског народа је Свети Петар Цетињски. Да ли је у самом почетку Карађорђе знао и колико је знао о Светом Петру Цетињском, не бих сад могао да то кажем, о томе ће вам више рећи историчари, међутим, једно је сигурно: да су двије битке које су се одиграле 1796. године, на чијем челу је био митрополит Црне Горе и Брда Петар Први Петровић Његош, да су те двије битке одјекнуле не само у српским земљама, у српском народу, не само на Балкану, него су одјекнуле широм Европе. Прва битка била је битка на Мартинићима, јула мјесеца 1796. године, гдје је рањен и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка, на Крусима, у септембру мјесецу, гдје је против сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца (рачуна се да их је било 3-4000) успјела да до ногу потуче турске војнике којих је, по ондашњим записима, било око 30000. Да ли је баш тај број тачан или није, то већ остаје на историчарима да решавају; међутим, да је турска војска била много моћнија, и бројчано и по наоружању и по обуци, од ратника Светог Петра Цетињског, у то никакве сумње нема. Није при томе битно то што је ратовао Свети Петар и што је он побједио, битан је његов однос према рату и његов однос према свом непријатељу. И ту се показује да се ради не само о једном војном стратегу, господару једне мале земље, него да се ради управо о једном човјеку који је истински хришћанин у тим трагичним околностима, а рат је увијек трагичан, ирационалан, нешто што је против, тако да кажем, саме природе људске, против саме суштине Јеванђеља као таквог. Дакле, његов однос према непријатељима је однос једног витеза, човјека који је показао, заједно са својим ратницима, не само јунаштво и витештво бранећи себе од непријатеља, као што би рекао Марко Миљанов, него је показао и чојство, а то јесте суштина Јеванђеља, суштина Новог Завјета. Чојство, којим се брани други од себе. Ту се догодила синтеза између јунаштва, витештва и чојства у личности и понашању Светога Петра и у његовом односу према непријатељу несумњиво да је то управо оно што је и дало њему могућност да буде побједник и што је допринијело да Бог благослови његов подвиг, и подвиг његових витезова. Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу послије битке на Мартинићима, да се прође његове сиротиње - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пуштио с миром да прођеш, немој сада кретати против нас, боље да живимо у миру и љубави. Не слуша Махмут паша, спрема своју војску коју обучавају француски официри (отприлике догађа се нешто што се догађало и у наша времена, када су шиптарске терористе на Косову обучавали амерички официри). Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. И заиста је Бог пресудио. Постојали су записи, а и данас се то чува у народном памћењу (срео сам једног памтишу који је потпуно глув, али који тако памти битку на Крусима из 1796. године као да је био на сваком мјесту где се шта догађало, памтећи мјеста, памтећи имена, памтећи догађаје, све оно што се догађало) да су војници, да их назовемо војници - нису то били војници, то су били сељаци позвани да бране своју светињу, своја огњишта, гдје год су они били видјели су испред себе Светог Петра на бијелом коњу, како их храбри. Прије тога, отприлике као оно што се догађало за вријеме великомученика Косовског Лазара на вечери, Свети Петар је распоредио то мало војске што је имао (био је у Дражевини, то је једно село гдје и данас постоји црква гдје је он причестио своју војску, као што је у Самодрежи цар Лазо своју војску причестио), распоредио је војску и онда је уморан, забринут шта ће бити, Бога молећи, по молби ту присутних прилегао на кревет. Какав је то могао бити кревет у то вријеме можете само да замислите, у сељачкој уџерици каква је била у Дражевини! Но, кревет се сруши. А Свети Петар, уставши, гњеван, рече: „Онај који ми је ово припремио, да Бог да живијем огњем изгорио.“ А ујутру, главари виде нема Светог Петра. Многи су помислили да се владика уплашио и да је отишао; кад они погледају тамо иза неког камена клечи владика на кољенима, дигао руке ка небу и каже: ''Господе, ја урадих што је у мојим рукама, сад све што се даље догађа, то је у Твојим рукама''. И да не дуљимо причу, 3000 глава, вријеме је тако било, донијели су пред ноге Светога Петра, пред цркву у Крусима и дан данас постоји камен на коме је Петар сједио. Шта је људска судбина и каква је земаљска сила и земаљска моћ? Махмут паша, од кога се Стамбол тресао, јер он је хтио да ствара своју државу на просторима данашње Албаније, Црне Горе, па све до Босне и до Сарајева, султани су слали војску на њега, нису му могли ништа учинити, а ето како је Бог удесио да мала група Црногораца побједи и да се ту покаже да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака, и с друге стране да је побједа не у онима који имају моћ земаљску, него коначна побједа припада онима који су са Богом и са Правдом Божјом. Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Донијели су пред Светог Петра и Махмутову главу, док су му Црногорци тијело огњем сагорели. Тако се испунило проклетство Светога Петра. Тај догађај је одјекнуо широм Балкана. Свети Петар је стекао велики углед у свим српским крајевима онога времена, задахнуо је Српство дахом витештва, слободе, а нарочито херцеговачка племена. Остало је записано оно што је битно истаћи: жеља Светог Петра Цетињског о обнови Славеносербскога царства. Чак је и Наполеонов план био за обнављање царства, гдје би Свети Петар, митрополит црногорски, био патријархом у том Славеносербском царству. Његов програм о томе је постојао, дакле, прије 1804. године, као што је и прије Законика проте Матије Ненадовића из 1811. године, Свети Петар већ 1796. године написао своју Стегу, да би објединио разједињена, посвађана црногорска племена. То је својство Срба одувјек било, а и данас је то својство остало, да смо горди и не можемо једни са другима, да немамо слоге међу собом. Дакле, Свети Петар Цетињски је личност која је као господар Црне Горе, као витез, народни вођа, по много чему раван Мојсију старозаветном. Има много сличности између Светог Петра Цетињског и Мојсија, Исуса Навина и оних древних судија који се помињу у Старом завјету. И времена су била старозавјетна, али он је успио да споји у себи и тај дух старозавјетни, а у исто вријеме и да носи у себи новозавјетни етос. Тај покрет на чијем челу је био Свети Петар Цетињски је родио духовно вожда Карађорђа из 1804. године. Свети Петар, у духовном смислу, ишао је још дубље, обједињујући у себи духовну димензију као монах, као епископ, као подвижник, са том димензијом господара - човјека који се брине о елементарним људским потребама, о слободи. Али Карађорђе и његов етос од самог почетка, његов однос и према слободи, према народу, његов однос према Богу је истовјетан са односом Светог Петра Цетињског. Зна се да је Карађорђе био човјек дубоке вјере. Зна се да је прије покретања устанка походио и манастир Студеницу и узео благослов од Светога краља Стефана Првовјенчанога. Није ишао безглаво у рат као што се то догодило у ово новије вријеме. Говорио је покојни владика Данило (Крстић): “За вријеме Карађорђа ишли смо у рат са крстом часним, а у наше вријеме смо ишли у рат са таргетом”. Таргет и крст - то су два симбола који немају ничега заједничког међу собом. Карађорђе је био човјек изворни, из народа. Тражио је од ондашњих главара који су покренули устанак: “Немојте мене, ја сам пријек, нађите неког другог, нисам ја за то”. На њихово инсистирање прихватио се тога, као што и Свети Петар није био по некаквој својој идеји и замисли то што је био, него управо по призиву Божјем и по призиву народа Божјег, по призиву Цркве Божије. Да та сличност између једног и другог постоји, да је она реална, то сведочи и брзо успостављање односа између Светог Петра Цетињског и Карађорђа. Нико није толико био срећан на глас о устанку у Србији колико је то био Свети Петар Цетињски. Као што је био пресрећан када је чуо да је покренут устанак на Пелопонезу. Има једно потресно писмо Светог Петра, где он са радошћу подсећа и своје Црногорце - ево нисмо сами, ево и наша браћа православна Грци су кренули да се боре за слободу, као што је кренуо и у Србији вожд Карађорђе. Велика преписка постоји између Светог Петра Цетињског и вожда Карађорђа. Познато је да је 1809. године вожд Карађорђе кренуо, јер је циљ његов и стратегија била, да се споји са војском Светога Петра Цетињског. Доспио је до Сјенице. Свети Петар Цетињски у исто вријеме је послао као претходницу изабране своје главаре: Јована Шибалију са Дурмитора, Мину Радулова Радовића из Мораче, прваке Васојевићке који су такође кренули у сусрет устаницима, неколико стотина их је било добровољаца који су се сусрели са Карађорђем код Сјенице. Ја се радујем што је међу њима био тај мој предак Мина Радулов Радовић. Остало је записано да се он побратимио са Карађорђем и да је пришао Карађорђу и хтио да га пољуби у руку а да је Карађорђе рекао: “Војводо не, ти си први почео”. Јер је овај 1798. године, у 17 година, посјекао Асанбега Мекића, чувеног колашинског зулумћара, донио главу Светом Петру на Цетиње и зато добио војводску титулу, и морао да побјегне из Мораче у Горњу Морачу гдје и данас постоји Војводина кула. Дакле, тај састанак је од огромног значаја, показује дух Светога Петра Цетињског, на основе тог ослободилачког свеобухватног покрета који је започео ево поменули смо гдје, а распалио се као огањ устанком Карађорђевим 1804. године. Али, на жалост, тај сусрет је морао да буде прекинут јер су Турци од Ниша кренули и почели да освајају већ ослобођене крајеве и Карађорђе је морао да се врати, а један број његових ратника је ту зиму презимио у Црној Гори, у Морачи. И до данас памте те Србијанце који су били у Морачи као Шијаке. Презимили су ту и припремали се за пролеће. Свети Петар је непрекидно пратио шта се догађа у Србији и радио што је било у његовим рукама да помогне вожда Карађорђа. И не само што је радио, него је и благодарећи њему, благодарећи тој његовој великој љубави и поштовању према вожду Карађорђу васпитао и свог синовца Петра Другога Петровића Његоша у том истом расположењу и духу, тако да је Петар Други Петровић Његош надахнут примјером и ријечју свога стрица као нико у нашем народу и нашој историји у нашој књижевности вазнио у небеса личност вожда Карађорђа посветивши му на првом месту Посвету праху оца Србије, посветивши њему Горски вијенац, опјевавши и сабљу његову коју је купио од своје сиротиње нашавши је негде у Бечу, па је ту сабљу послије поклонио Александру Првом Карађорђевићу написавши и стихове о тој сабљи, не само поклонио му сабљу, него у исто вријеме прогласио Александра Првог Карађорђевића за војводу, као онога чији је род из његовог краја, од његовог рода, јер је по предању Карађорђе из Васојевића, односно боравили су његови у Васојевићима па прешли одатле касније у Тополу. Обично се каже да је Његошев учитељ био Сима Милутиновић Сарајлија. Сигурно је и он утицао, међутим, његов учитељ, његов не само стриц, него и његов духовни отац који га је родио, који га је препородио, који га је учинио великим нашим пророком, мудрацем, пјесником, философом, богословом, то је управо његов стриц Свети Петар Цетињски. Он је зато био дубоко везан за Светог Петра Цетињског и није чудо да је његов први чин после рукоположења за митрополита, већ 1834. године било уврштење Светог Петра међу светитеље иако се против тога бунио карловачки митрополит Стратимировић. Ипак је млади, али чистога срца и душе Петар Други био у праву, и историја је то потврдила. У исто време он је подигао и ону прву црквицу на Ловћену, своме стрицу, а из те огромне љубави и поштовања према њему тражио је да буде сахрањен у тој црквици. Нажалост, та црква је срушена и тамо је сад фараонско чудовиште. Свети Петар је био дубоко потресен када је Карађорђе убијен у Радовањском Лугу 1817. године. То је била дубока рана о којој он пише у својим писмима и ту рану је пренио и на свога синовца тако да он у Горском вијенцу нигде не помиње Милоша Обреновића, новог господара Србије, зачетника Другог српског устанка. Никада Петар Други Петровић Његош, као ни Петар Први није, да кажемо, опростио Милошу Обреновићу то убиство вожда Карађорђа у Радовањском Лугу. Хоћу само да вам скренем пажњу на једну чињеницу: и један и други су носиоци и свједоци Косовског завјета. Косовски завјет, по својој природи, по свом садржају није ништа друго него је у бићу, у судбини српског народа оваплоћен Нови Завјет, Завјет Онога који је живот свој жртвовао за спасење свих. У темељима свијета, у темељима Цркве, у темељима хришћанства јесте глава Христа мученика, онога који потврђује својим чином да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближњег свога. То је суштина Јеванђеља, то је суштина Новога завјета. Великомученик косовски Лазар ништа друго није урадио него је покушао да сљедује пример Учитеља свога Христа Бога. Ја обично кажем да наша историја почива, утемељена је на три главе: прва глава, то је глава Светог Јована Владимира, Зетскога владара мученика, дивна, чудесна глава на правди Бога посечена, уграђена у темеље, у биће српскога народа. Друга глава, златна глава, као што је назива пјесник, која је сијала из извора, јесте глава великог мученика косовског Лазара, уграђена у биће, у темеље српскога народа. Трећа глава, која је уграђена у темеље овог народа, то је глава посечена у Радовањском Лугу. Не би било Милоша Обреновића да није било главе вожда Карађорђа и Карађорђевог подвига, да није било саможртвене љубави Светог Петра Цетињског. И додајем још једну главу о којој ће бити приче у будућим покољењима (то се понекад некоме не допада и морам да признам и мени је требало дуго времена да то схватим, да то прихватим, јер ја сам савременик, исписник ове наше несрећне револуције), то је глава вожда Драже Михајловића. Кажем, требало ми је дуго времена да то схватим. Увек кад то кажем преда мном стоји слика њега мртвога коју је за велике паре откупио некакав Енглез. Било како било, једна је чињеница: све што је свето и честито, што носи у себи будућност, истинску будућност овога народа, то је жртва. На то је био спреман Карађорђе и зато му је отишла глава; на то је био спреман мученик косовски Лазар, на то је био спреман Свети Петар, житије Светог Владимира Јована то потврђује, то је основна компонента, она унутарња покретачка сила судбине овога народа и то је оно на чему се гради његова истинска будућност. Та крв мученичка, то је сјеме будућих покољења, правих истинских покољења, покољења за вечност створена, не црви који гамижу по земљи, који се множе, размножавају, него оних покољења која се опредељују за Царство Небеско, која знају да је земаљско за малена царство. Између та два опредељења се одвија историја овога народа и у суштини историја свих земаљских народа. Кад се Карађорђе борио за слободу, није се борио само за физичко ослобођење, јер оно је само по себи један дио истинске, праве слободе, већ за ту дубљу, егзистенцијалну слободу. За таквом слободом су чезнули двојица наших великих Богом посланих људи - Свети Петар Цетињски и вожд Карађорђе. Добро је да о томе чујемо, о томе разговарамо у времену када обиљежавамо 200 година од Карађорђевог устанка у Орашцу 1804. године. Хвала вам. Његово Високопреосвештенство, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брсдки и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећкога, проф. др Амфилохије (Радовић) (Предавање одржано на Машинском факултету у Београду, 2004. године) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Ваше Високопреосвештенство, господо професори, предавачи, студенти, ђаци и сви присутни: драго ми је да могу данас да вас поздравим у древном Цетињу. У овом граду у коме се у току пет стотина година много шта издогађало, а и данас се догађа; граду који је препун знамења; препун величине и препун распећа али и непрекидног васкрсавања. Овај град између осталог је, као што је познато, и град светога Петра Цетињскога, најзначајније личности Цетиња, Цетињског манастира у свој његовој историји; најзначајније личности Црне Горе, рекао бих - и једне од најзначајнијих личности наше српске историје уопште. У исто вријеме, вјерујем да нећу погријешити ако кажем да је свети Петар Цетињски био и једна од најзначајнијих, најзанимљивијих личности краја XVIII и прве половине XIX вијека у читавој Европи. Имам утисак да по много чему у тадашњој Европи свети Петар Цетињски нема премца. Међу свецима тога времена једини који се може такмичити са њим јесте свети Серафим Саровски чудотворац, једна од нај значајнијих личности новије руске историје. Свети Петар Цетињски је личност која је у себи објединила много дарова, као ријетко која личност у историји европских народа. Није случајно да је он упоређиван - и с правом - с Мојсијем, са Исусом Навином, те двије најзначајније личности древне јеврејске историје, а преко јеврејства и хришћанске и европске и свјетске историје. Свети Петар Цетињски је значајан и по томе што је био не само митрополит, него је био и етнарх Црне Горе. Управљао је судбином, и духовном и тјелесном, Црне Горе. Објединио је у себи подвижника и ратника, испосника и мудраца, пјесника и писца најзанимљивијих посланица у нашој књижевности. Једном рјечју, он је био свестрана личност. Ево у том граду, у његовом граду, данас смо се сабрали на овај празник светих равноапостолних словенских просветитеља Кирила и Методија, и то сабрали око ове животне теме, увијек савремене теме проблема и смисла рата, философије рата. Добро је да баш на овом мјесту, у овом граду, отворимо разговор о тој теми, и то управо почињући са личношћу светог Петра Цетињског. Стога мој кратки уводни прилог овом симпосију биће размишљање на тему светог Петра Цетињског и проблема рата. Свети Петар Цетињски је живио, да употребимо његове ријечи, у времену када је "сва Јевропа била мутна и крвава". Суочен са својим сопственим распецем, суочен са трагичним распећем свога малог народа, Црне Горе, своје митрополије, сукобљен са моћном Отоманском империјом, и у исто вријеме сукобљен са Наполеоном, човјеком који је у његово вријеме одређивао судбину Европе. И то ратом и мачем. Све што се догађало на овим просторима, и све што се догађало на ширим европским просторима, преламало се кроз личност светога Петра Цетињскога. Кад је већ ријеч о тој теми, о његовом односу према рату, могли би кратко да кажемо да је он као човјек, као поглавар Црне Горе, као митрополит, као личност свога времена водио три врсте рата. Први рат који је водио, то је унутарњи, његов лични рат и његова унутарња борба о којој његов синовац, кога је он - како сам каже - измолио у Бога, говори да је то рат који се води између душе и тијела ("у њ ратује душа са тијелом"), најтежи рат из кога је он несумњиво изашао као побједник. Та унутарња побједа над самим собом преко које је загосподарио собом, била је темељ свих осталих његових побједа. Други рат, то је рат са злом домаћијем, који га је пратио од кад је постао свјестан самога себе до посљедњег његовог издиханија. Довољно је прочитати макар његове посланице које је писао послије 1820., око тридесетих година већ када га је Бог призвао себи у своје наручје, па да се види на каквом трагичном распећу је био свети Петар Цетињски управо због тога зла домаћега, због онога што је остало познато као крвна освета, као сукоби међу братствима, међу племенима. Као крвави пир који је вођен на плану братоубилаштва у самој његовој митрополији, односно у Црној Гори. И трећа врста рата са којом се он суочио јесте, да употребимо опет његове ријечи, то је рат "против општега непријатеља вјере и закона и слободе и отечества нашега". Прво да се задржимо кратко на његовом унутарњем рату. То је рат са собом. Старозавјетно гледано, а он је био по много чему и старозавјетни човјек, то је био рат јаковљевски и са Богом. Иако у његовом писаном дјелу није остало свједочанства о томе, као што је остало свједочанства у списима његовог синовца Петра II Петровића Његоша, о његовом рвању са собом, баченим у овај свијет. Несумњиво да се и он рвао са својим смислом, са трагањем за својим смислом, да се рвао са самим Богом, као што се Јаков рвао, о чему нам говори Стари Завјет. Свети Петар је био изразито снажна, и по природи даровита личност. Он је као дијете ушао у Цетињски манастир, од дванаест година. Та његова унутарња борба и његово сазријевање несумљиво да чини једну битну компоненту његовог живота. Али је он био и човјек свога времена: свој унутарњи подвиг, своја унутарња распећа, своју унутарњу борбу, своју "невидљиву борбу", како би је назвао свети Никодим Светогорац, он једино ако је исповиједао своме духовнику, о чему немамо неког записа. Сигурно је, међутим, да је исповиједао живоме Богу. Кроз то унутарње његово распеће, он је несумњиво духовно сазријевао и израстао у једну изузетну личност, изузетно снажну личност: Личност која зрачи не само на своје савременике, него и на своје потомке. Из свега онога што знамо о њему, што нам је оставио као свједочанство о себи, он је сву своју енергију, и духовну и тјелесну, принио Богу и ближњима на дар. Он спада у оне људе који не живе за себе, који не брину о себи, који све што имају жртвују. И то не само један дио свога живота, него свеукупност свога живота. Та његова унутарња борба, тај рат који је он водио са собом, и који води сваки човјек, резултирао је управо у унутарњу сјајну побједу над самим собом, над својом тјелесношћу, на укроћивању свога духа, на смиривању пред великом тајном Христа Бога кога он веома често помиње у својим посланицама; на приношењу себе као миомирни дар Светој Тројици, Богу Јединоме, коме он приноси на дар и свој Законик и своју Стегу, почињући их управо са именом Оца и Сина и Духа Светога. Та његова унутарња борба и извојевана побједа сама по себи, неодвојива је од борбе "за добро и мир међу народом", како он сам каже. И сада прелазимо, укратко, на ту другу врсту рата коју он води читавог живота. То је рат управо за добро и мир међу народом, међу братствима и племенима. "Радим од родјења и свагда у добру и миру међу овом крајином", како сам каже. Довољно је прочитати његове посланице, без да улазимо шире у историјска збивања и догађања међу црногорским племенима, па да видимо какав је стравичан набој, набој зла, постојао у самој Црној Гори. Тај набој наравно, има својих разлога - историјских, психолошких, социолошких. Међутим, Свети Петар је био принуђен да се носи са тим набојем, и да тај набој покуша да укроти; да том енергијом горштака, који су му били дати, управља, да их васпитава, да их усмјери у здравом правцу. Та енергија која се често пројављивала као разорна, демонска, убилачка па и самоубилачка сила, утемељена на себичности, на незнању, да не кажемо и на примитивизму; проузрокована најчешће и сиромаштвом, које је пратило ове крајеве кроз сву историју, па тако и у вријеме Светога Петра, - добила је у Светом Петру свога укротитеља и преобразитеља. Свети Петар је морао са тим злом непрекидно да се носи, да се непрекидно бори. Оно што је за њега карактеристично, за ту врсту његовог ратовања, јесте да је он као ријетко ко у нашем народу, а вјерујем и као ријетко ко на европским просторима, успио да оствари циљ своје борбе противу зла у средини која му је била повјерена; да извојује побједу и то без оружја. У једном од писама које пише негдје пред само упокојење, каже за себе да "он нема другога оружја сем пера и језика". Он је од ријетких владара који је народ свој, непокорни, ратоборни - ратоборни не само према споља, него међусобно закрвљени - успијевао да умири и утишавао и исцјељивао ријечју и пером. Има један запис Симе Матавуља, гдје он описује сабране главаре црногорске и Светог Петра како им држи бесједу. Почињући бесједу снагом пророка, изобличавао је њихове недостатке, њихове мане, све дотле док је видио да су они том снажном његовом ријечју укроћени. А онда је, каже Матавуљ, као благо небеско сунце миловао их својом очинском ријечју и љубављу. И гледао сам, додаје, те неукротиве горштаке како снагом његове ријечи постају као јагањци и приступају смјерно и смирено да цјеливају његову митрополитску руку и да приме од њега благослов. У том запису Сима Матавуљ нам је дао управо кратак приказ дјела и непрекидне борбе Светога Петра са крстом и са ријечју, с пером и присуством, са благословом и са проклетством - борбе противу зла у своме народу. И борбе за његово духовно ослобођење и његово духовно укрепљење. Треба прочитати његове посланице па видјети колико је било те мржње у народу, како је лако било дићи руку на ближњега, како је било лако Црногорцима убити један другога: Крве се Бајице и Доњокрајци, Цеклињани и Ријечани, Његуши и Црмничани, Морачани међу собом, братство са братством... Није било лако тај и такав рат ратовати. Он га је ратовао и водио на истински пророчки начин. Само древни јеврејски пророци су слични у том погледу светом Петру Цетињском. Кажем, нема у новијем времену личности сличније Светом Петру која је на такав начин покушавала и успијевала да се носи са злом у људима око себе, и да то зло без убијања, без тамница, без батина, снагом своје духовности, своје ријеци, искорјењује, да исцјељује народ и да му враћа благообразност и богообразност на коју га је Бог призвао. Свети Петар Цетињски је познат и по ратовима које је водио и са спољашњим непријатељима. То је трећа тема које би се морали дотаћи, када говоримо о његовом односу према рату. Познате су оне чувене двије битке, ево управо ове године сјећамо се њихове двјестагодишњице, на Мартинићима и на Крусима, у јулу и септембру мјесецу 1796., које је он сјајно извојевао. Поред те двије велике битке, Свети Петар је познат и по томе што је ратовао са моћном Наполеоновом војском у Приморју. Његова војска је допирала онда и до Дубровника. Као што је познато, он се заносио великом идејом стварања, обнављања, славеносербског царства, које би обухватало читаву Далмацију, наравно древну Зету и остале просторе који су везани за њих. Изненадјујуће је, поготово за наше вријеме, да један митрополит типа светог Петра Цетињског, један човјек са таквом духовношћу, са таквим духовним подвижницким настројењем (он је заиста био велики подвижник у свом личном животу, испосник, који је грабио сваку прилику да се повуче у молитвену тишину у своју камену ћелију гдје је сам са Богом разговарао), може бити и тако изврстан ратник и стратег. Откуда њему таква снага, витешка вјештина, и спремност да као ратник овога свијета потегне и сабљу, да узјаше коња. Да крене пред својим Црногорцима, да им одржи слово гдје их позива у борбу против непријатеља; и да он сам учествује у тој борби! Та чињеница не само што нам указује на сложеност личности светог Петра Цетињског, него нам управо указује на сложеност историјског нашег постојања у овом свијету; указује нам и на реалност рата као нечега што је немогуће избјећи. Било коме, без обзира на коме мјесту и положају се човјек налазио. Да ли је стари философ у праву, када је говорио да је "рат отац свих ствари"? Не бих у ту тему улазио, али је једно чињеница: рат је нешто што је својствено људском бићу откад човјек постоји овдје на земљи. Непрекидна борба, "борба непрестана" одвија се кроз сву људску историју - сукобљавање човјека са природом око њега, вођење рата са самим собом, сукобљавање његово са другим човјеком, другим људима око себе, то је нешто што припада људској историји у свим епохама, и нешто што припада, мањевише, сваком људском бићу. Како и чиме објаснити ту историјску чињеницу? Није лако на то дати одговора. Једно је јасно: у самој људској природи постоји несавршенство. Оно само собом изазива потребу за човјековим подвигом и сукобљавањем, све у циљу да би човјек превазишао у себи и око себе то што је несавршено, и да би на тај начин досегао до нечега што је савршеније у њему самоме. То несавршенство - оно је присутно у реалности људског историјског живота. Но, с друге стране, чињеница је и то да је историја сва у знаку борбе између свјетлости и таме, између Бога и Сатане, између зла и добра. У једном таквом знаку, тј. начину таквог поимања историје, можемо схватити и улогу и мјесто светога Петра Цетињскога. Васпитан, научен, обасјан истином Јеванђеља, он је сав био испуњен жеђу за добром. Као личност, он је сав био испуњен борбом за остварење добра у народу који му је био повјерен. Он је сав био испуњен жеђу за тријумфом добра и слободе и шире од његовог народа, у свијету. Како оправдати богословски и философски чињеницу да један епископ постаје ратник? То је нешто са чим се непрекидно суочавамо кроз историју, са недоумицом: да ли је то прихватљиво и да ли је то сагласно са Јевандјељем? Гледано новозавјетно, гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу, тешко би било оправдати ратнички поступак светога Петра Цетињскога. И не само светог Петра Цетињског него и бројних других таквих епископа и хришћана кроз вјекове, који су се слично њему лаћали мача бранећи добро од зла, слободу од ропства. Ви се сјећате случаја пред Христово распеће, када је апостол Петар извадио нож и одсјекао ухо оном слуги Малху који је напао на Христа, и када је Христос рекао Петру: "Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ножа ће и погинути". Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе. Ако би мене питали, какво да дам објашњење хришћанске историје и историје хришћанских народа уопште, која је у знаку непрекидног ратовања, рекао бих да можда у правом смислу хришћанство још није ни почело да се остварује у људској историји; да се Нови Завјет тек негдје назире; да се он можда остварио само у појединцима који су се у потпуности уподобили са Христовом личношћу и са његовим голготским прихватањем распећа, и благосиљањем са распећа оних који су их клели и који су их распињали. Такав један чин, и такав отпор добра против зла је нешто што, има се утисак, не припада историјском човјеку. То је нешто што као стварност припада метаисторији, али као најдубља чежња и историјска потреба људска. Хришћанска историја, а у њу спада историја Светога Петра, а преко њега историја Црне Горе и српског народа уопште до наших дана, је мањевише повратак у Стари Завјет. Зато није случајно да се Свети Петар упоредјује са Мојсијем и са Исусом Навином. Можда историја још није ни почела да живи Новим Завјетом? Све дотле докле човјек буде приморан да се лаћа оружја, што значи да се брани од зла злом, или како би то формулисао синовац Светога Петра: "зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога", људи су ближи Старом него ли Новом Завјету. То није новозавјетно начело, то је очевидно старозавјетно начело, али које је толико присутно и реално у животу да је неодвојиво и од хришћанске историје. Из дјела Светога Петра је очевидно да је и он ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила "вјера", како сам каже, "и закон". Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек. Зато и када ратује, он ратује на витешки начин. Тако, на примјер, он поручује Махмуд-паши Бушатлији: "Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама." Ратујући и борећи се, он се на Бога и Божију правду ослања. Он не тражи своју побједу, он тражи да побједи Бог и Његова правда: "у имену Божијем је суд и правда". Име Божије, оно је коначно судија међу људима. Он се непрекидно труди - пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући - да се избјегне свако крвопролиће, сваки сукоб. И максимално се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се. Као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком XIX вијека. Има једна дивна његова посланица и у том погледу. Дакле, свети Петар Цетињски рат прихвата као нужност, као неминовност. Притом, опет подвлачим, он не ратује себе ради, свога самољубља ради, него је од оних који је спреман да жртвује себе за ближње своје, и за њихово добро, за одбрану онога што је најсветије за сваког човјека. Е тако, у том контексту требало би посматрати његову личност, у контексту тог тројног његовог ратовања: са собом самим, ратовања за побједу добра, мира, слоге међу онима који су му повјерени, и у исто вријеме за побједу мира и слоге и са другима, колико је то до њега. Али, ако је то немогуће постићи пером и ријечју, онда се Свети Петар прихвата и тог, тако да кажемо старозавјетног, свељудског оружја, прихвата се рата, не би ли тим путем помогао тријумфу добра, истине и истинске слободе у народу и међу народима. Ето толико са моје стране као уводна размишљања о личности Светога Петра, и о његовом односу према рату. Хвала вам. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога, Г. Амфилохије (Радовић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије. „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили. „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он. Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима. „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога. „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру, да се Цариградски патријарх не може називати поглаварем Православне цркве, да не може он један да одлучује о проблемима с којима се суочава Православна црква и да ти проблеми једино могу бити ријешени свеправославним сабором који је врховно тијело Цркве. „Јуче смо имали састанак са комисијом Цариградске патријаршије на челу са Митрополитом пергамским Јованом у вези ових збивања у Украјини. Нажалост, Патријарх цариградски наставља ту своју причу и неће се тако лако од ње отказати“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да та комисија ставове о украјинском црквеном питању темељи на предавањима о улози Цариградске патријаршије кроз историју. „Али, оно што је њихов проблем и проблем многих других је то што не схаватају да су се промијенила времена. И ми смо, наш Сабор, написали Цариградском патријарху да је прошла епоха константиновска започета са Светим царем Константином, а онда се завршила 1453. године падом Цариграда под турску окупацју, а и 1918. године мученичком смрћу руске царске породице Романових“, објаснио је Владика. Подсјетио је да је Цариград одиграо велику улогу у временима кад је цар Константин пренио престоницу из старога Рима у нови Рим. „И та чињеница да је тамо прешло сједиште царства које је управљало судбином Медитерана, да кажемо и свијета скоро хиљаду година, заиста је дала Цариграду једну велику мисију, посебно што се тиче нас, словенских народа. Словенски народи су преко Цариграда примили вјеру православну, а онда, послије тога, и самосталност својих помјесних цркава. Све је то дјело велике Цариградске патријаршије. Али, ово наше вријеме је другачије и неопходно је да Црква, поштујући све то што је било кроз историју, ипак своју будућност темељи на оним првим вјековима своје историје, када није била везана толико са влашћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је Црква била везана са влашћу када је власт постала хришћанска преко цара Константина па све до цара Николаја. „Била је хришћанска власт, хришћански владари, хришћански народи, хришћанске државе… Данас немамо више ни владара хришћанских, немамо ни власти хришћанске, а и народи који су били хришћански колико су данас хришћански? Тако да та везаност власти и Цркве која је имала великог смисла кроз историју, она данас више, нажалост, не постоји. Црква је тако призвана да живи оним својим изворним животом и да се све у њој догађа, поготово велике одлуке, по духу Светих отаца, односно по духу сабора, по духу оног првог изворног сабора јерусалимског из педесетих година после Христовог рођења гдје се каже да се изволи Духу Светоме и нама. То је оно на шта данас наша Црква упућује и моли браћу из Цариграда, да не може више да један одлучује, без обзира био ли он цариградски или београдски“, истакао је Митрополит црногорско-приморски. Он је прецизирао да је свеправославни сабор врховно тијело у Православној цркви. „Свеправославни сабор је врховно тијело Цркве православне од апостолских времена, и то се данас поново васпоставља. И ови проблеми који се данас налазе пред Православном црквом једино могу бити ријешени сабором, васељенским сабором, свеправославним сабором“, подвукао је Митрополит Амфилохије. Такође је нагласио да треба да се молимо Богу да се тај саборни дух обнови у Цркви Христовој са свим поштовањем према ономе што је било кроз историју и поштовањем Цариградске патријаршије која је првопрестолна Црква. „Не може се Цариградски патријарх називати поглаварем Цркве православне – као што су то записали у том томосу украјинској цркви да је он поглавар Православне цркве, цитирајући тиме цара Јустинијана. То је било у временима јединственога Византијскога царства и у временима када су друге краљевине и државе настајале по узору на Византијско царство, па су онда владари, као што је овдје био и наш краљ Никола Перовић, итекако учествовали у животу Цркве и усмјеравали њен живот. Поготово овдје у Црној Гори гдје је православље било државна вјера, а краљ Никола практично наслиједио онај дух који су утемељили Свети Петар Цетињски и Петар Други Ловћенски Тајновидац – тај однос између државе и између Цркве. То може да буде тако кад је владар хришћанин. Данас су државе секуларизоване, народи иду тим секуларизованим путевима, владари су често и безбожници, не може се више тако са влашћу. Са свим поштовањем према властима“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да у Цркви Христовој постоји само једна глава. „То је Христос. Нема других глава, нити других поглавара. Сви други су апостоли који свједоче ту главу – Христа као главу Цркве и Цркву као једну, свету, саборну и апостолску којој ми припадамо и којој служимо“, закључио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић Митрополит Амфилохије: Цариградски патријарх се не може називати поглаварем Православне цркве | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете... View full Странице
  24. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру, да се Цариградски патријарх не може називати поглаварем Православне цркве, да не може он један да одлучује о проблемима с којима се суочава Православна црква и да ти проблеми једино могу бити ријешени свеправославним сабором који је врховно тијело Цркве. „Јуче смо имали састанак са комисијом Цариградске патријаршије на челу са Митрополитом пергамским Јованом у вези ових збивања у Украјини. Нажалост, Патријарх цариградски наставља ту своју причу и неће се тако лако од ње отказати“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да та комисија ставове о украјинском црквеном питању темељи на предавањима о улози Цариградске патријаршије кроз историју. „Али, оно што је њихов проблем и проблем многих других је то што не схаватају да су се промијенила времена. И ми смо, наш Сабор, написали Цариградском патријарху да је прошла епоха константиновска започета са Светим царем Константином, а онда се завршила 1453. године падом Цариграда под турску окупацју, а и 1918. године мученичком смрћу руске царске породице Романових“, објаснио је Владика. Подсјетио је да је Цариград одиграо велику улогу у временима кад је цар Константин пренио престоницу из старога Рима у нови Рим. „И та чињеница да је тамо прешло сједиште царства које је управљало судбином Медитерана, да кажемо и свијета скоро хиљаду година, заиста је дала Цариграду једну велику мисију, посебно што се тиче нас, словенских народа. Словенски народи су преко Цариграда примили вјеру православну, а онда, послије тога, и самосталност својих помјесних цркава. Све је то дјело велике Цариградске патријаршије. Али, ово наше вријеме је другачије и неопходно је да Црква, поштујући све то што је било кроз историју, ипак своју будућност темељи на оним првим вјековима своје историје, када није била везана толико са влашћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је Црква била везана са влашћу када је власт постала хришћанска преко цара Константина па све до цара Николаја. „Била је хришћанска власт, хришћански владари, хришћански народи, хришћанске државе… Данас немамо више ни владара хришћанских, немамо ни власти хришћанске, а и народи који су били хришћански колико су данас хришћански? Тако да та везаност власти и Цркве која је имала великог смисла кроз историју, она данас више, нажалост, не постоји. Црква је тако призвана да живи оним својим изворним животом и да се све у њој догађа, поготово велике одлуке, по духу Светих отаца, односно по духу сабора, по духу оног првог изворног сабора јерусалимског из педесетих година после Христовог рођења гдје се каже да се изволи Духу Светоме и нама. То је оно на шта данас наша Црква упућује и моли браћу из Цариграда, да не може више да један одлучује, без обзира био ли он цариградски или београдски“, истакао је Митрополит црногорско-приморски. Он је прецизирао да је свеправославни сабор врховно тијело у Православној цркви. „Свеправославни сабор је врховно тијело Цркве православне од апостолских времена, и то се данас поново васпоставља. И ови проблеми који се данас налазе пред Православном црквом једино могу бити ријешени сабором, васељенским сабором, свеправославним сабором“, подвукао је Митрополит Амфилохије. Такође је нагласио да треба да се молимо Богу да се тај саборни дух обнови у Цркви Христовој са свим поштовањем према ономе што је било кроз историју и поштовањем Цариградске патријаршије која је првопрестолна Црква. „Не може се Цариградски патријарх називати поглаварем Цркве православне – као што су то записали у том томосу украјинској цркви да је он поглавар Православне цркве, цитирајући тиме цара Јустинијана. То је било у временима јединственога Византијскога царства и у временима када су друге краљевине и државе настајале по узору на Византијско царство, па су онда владари, као што је овдје био и наш краљ Никола Перовић, итекако учествовали у животу Цркве и усмјеравали њен живот. Поготово овдје у Црној Гори гдје је православље било државна вјера, а краљ Никола практично наслиједио онај дух који су утемељили Свети Петар Цетињски и Петар Други Ловћенски Тајновидац – тај однос између државе и између Цркве. То може да буде тако кад је владар хришћанин. Данас су државе секуларизоване, народи иду тим секуларизованим путевима, владари су често и безбожници, не може се више тако са влашћу. Са свим поштовањем према властима“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да у Цркви Христовој постоји само једна глава. „То је Христос. Нема других глава, нити других поглавара. Сви други су апостоли који свједоче ту главу – Христа као главу Цркве и Цркву као једну, свету, саборну и апостолску којој ми припадамо и којој служимо“, закључио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић Митрополит Амфилохије: Цариградски патријарх се не може називати поглаварем Православне цркве | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете...
  25. Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Покров Пресвете Богородице са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Пресвета Богородица покров овога свијета. Звучни запис беседе „Она је ушла у храм јерусалимски, у светињу над светињама у коју је само једанпут годишње улазио првосвештеник, тамо гдје је био онај штап Аронов процвјетали, и гдје је била она мана у златном ковчегу, којом је Бог хранио изабрани народ кроз египатску пустињу, и гдје су биле таблице закона Мојсијевог. Ушла је она, да би родила Онога који је једини свети – Господа, Онога који је у Светињи над светињама“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.- Подсјетио је сабране да се Пресвета Дјева, покровитељка неба и земље и рода људскога, јавила и у Влахерни цркви у 10. вијеку. „Јавила се преко Андреја Јуродивог, откривши покров свој над црквом у којој је био сабран Божји народ. И од тада па до данас тај догађај се прославља у свој Православној цркви“, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да Пресвета Дјева свијим покровом посебно покрива краљевски град Цетиње. „Јер, она је покровитељка и заштитница овога града. Практично сви храмови на Цетињу посвећени су Пресветој Богородици. Дакле, Цетиње је град који је посвећен Пресветој Богородици. Она је покровитељ и чувар овога града и путоказ свима нама који живимо у овоме граду“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...