Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'амфилохије:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 236 results

  1. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 18. новембра, Свету архијерејску литуругију у Цркви Светог архангела Михаила у Горњим Рогамима – Пипери. Током Свете службе Божије чином крштења Цркви Христовој је прибројано седам нових чланова. Звучни запис беседе Митрополит је казао да су се они удостојили новога рођења: „Двије су врсте рођења: овдје на земљи, рођење од оца и мајке, које је рађање за овај земаљски – пролазни живот, и друго рођења Духом Светим и водом а то је Свето крштење и миропомазање које је рађање за вјечни и непролазни живот. Они који се крштавају, миропомажу, постају синови и ћерке живога Бога, не само синови и ћерке својих родитеља, они се удостојавају квасца новога рођења за вјечност.“ Тумачећи прочитано Јеванђеље, владика Амфилохије је казао да су сви крштени призвани да испуне двије заповијести: Љуби Господа Бога свим срцем својим и ближњега свога као себе самога. Појаснио је да без љубави према Богу, нема истинске љубави према човјеку, а љубав према човјеку је јављање и откривење Божанске љубави на коју су призвана сва земаљска покољења. „Те двије заповијести су заповијести пророка, Богом откривене, на којима почива сво, истинско и право, законодавство овога свијета.“ Говорећи о томе коме припада овај Храм Светог архангела Михаила, Митрополит је истакао да таква питања постављају они који не знају шта је Црква Божија, шта је смисао храма и људскога живота, јер кад би то знали, онда би знали оно што су знали и њихови преци: „Знали би да је ово Божији храм и да је, као и сви храмови, подигнут у славу Божију и на спасење људи, за њихово крштавање, миропомазање, вјенчање, за молитву. Овај храм је храм и ове дјеце која су данас крштена. То је њихов храм, зато је саграђен да би се у њему крштавали, миропомазали, вјенчавали. Ово је храм Василија Божарића који је својом мученичком смрћу залио њега и његове темеље, уградио су њих да се памти до краја свијета и вијека.“ Владика је подсјетио да ове године обиљежавамо 77 година од мученичке смрти свештеника овога храма, Василија Божарића који је мученички пострадао зато што је исповједао и проповједао живога Бога. Истичући да храм јесте дијело културе једнога народа, мјеста, Митрополит је казао да храм који је само грађевина, камење, нема смисла. „Култура без култа, без молитве, богослужења, није култура. Ријеч култура долази од култа, тамо гдје је служба Божја, гдје се свједочи име Божје. То је мјесто од културе – култа, служење Богу.“ Нагласио је владика да данас и ми у овоме светоме Божијем храму остварујемо то служење Господње и да питање коме припада овај храм, постављају они који су затровани злим, безбожним, нечовјечним духом који је убио Василија Божарића. Потврдио је да овај храм припада и њима, али кад се крсте, миропомажу, постану чланови свете заједнице у којој нема ни Грка, Јевреја, ни роба, ни слободњака, мушкога, ни женскога, него смо сви једно у Христу Богу: „Тек када схвате ту велику и свету тајну храмова Божијих, смисао и тајну свога живота, онда ће схватити у име чије се граде храмови и коме припадају. И онда се неће отимати око камења, него ће се отимати да постану чланови свете Божје заједнице и Божјег народа који је за вјечност а не за пролазност, народа који се не сабира на основу биолошке или језичке припадности, него се сабира на основу светиње која се прима у Тајни крштења: У име Оца и Сина и Духа Светога.“ Објашњавајући да овај храм припада Богу љубави и људима који су испуњени љубављу према Богу и ближњима, Архиепископ цетињски Амфилохије је истакао да нас данашње Јеванђеље учи да су наши ближњи они који припадају Богу и Цркви Божијој, који су испуњени човјекољубљем и Богољубљем, без обзира којем народу, држави и времену припадали. „Божији храм Светог архангела Михаила је храм оних који се крштавају, вјенчавају, који се труде да испоштује двије основне заповести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом и свом мишљењу својом и ближњега свога као себе самог. Њима припадају храмови и они у славу Божију граде такве храмове и уграђују се њих. Нека би Бог уразумио све оне који живе овдје да се врате тој светој Божијој Христовој заједници, која обједињује све земаљске народне једним именом Божјим, једном вјером, једном Божанском и једном братском љубављу“, закључио је у литургијској бесједи Високопреосвећени владика Амфилохије. Послије резања славског колача и литије око Цркве, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је одржао помен Василију Божарићу, свештенику ове цркве у Горњим Рогамима, који је 15. новембра 1941. убијен од безбожних комуниста. Нагон тога приређен је програм у којем су учествовали Славко Перошевић и гуслар Вучина Банашанин, као и полазници школе вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа под Горицом- вјероучитељице Надице Радовић. По завршетку програма уприличена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством данас на Ђурђиц, 16. новембра служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Светог Ђорђа у подгоричком насељу Доња Горица. Након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит је подсјетио на ријеч Христову, којом опомиње све оне који се опредељују за Њега, да се пазе јер ће их гонити и да ће многи бити убијени због имена Његовога, и поручује да се не боје, јер ко претрпи до краја, тај ће се спасити. Говорећи о томе да се ова блага вијест Божија, велика истина, остварује кроз сву историју човјечанства, Митрополит је казао да се то догодило прво са Господом који је разапет и убијен, а онда и са свим Његови ученицима, осим са апостолом Јованом, и хришћанима кроз вјекове. Митрополит је истакао да је календар Цркве Божије препун имена мученика, а да је је дан од њих и Великомученик Свети Георгије кога данас славимо и коме је посвећен свети храм у Доњој Горици. „Славимо Ђурђиц, великомученика и страдалника Георгија, који је себе принио на жртву живоме Богу и сјећамо се оних свих догађања из његовог живота, али и оних дарова којима га је Бог обдарио послије његове мученичке смрти када су се многи исцјељивали додирујући његове мошти и када је у Лиди подигнут дивни храм у којем се до данас сабирају хришћани са свих крајева свијета.“ Подсјећајући да сваки дан прослављамо неког мученика на којима се остварило управо та ријеч Христова „гониће вас, прогонити и многи ће пострадати имена Мога ради“, владика Амфилохије је истакао да је сва историја Цркве Христове свједочанство Његовог распећа и васкрсења: „Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нек узме крст свој и нека иде за Мном! Колико је оних кроз вјекове који су понијели Христов крст, крстивши се, обукавши се у Њега и примивши Божију љубав као вјечну мјеру свога живота“, рекао је владика и истакао да су се сви они трудили да испуњавају двије основне заповијести: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, и ближњега свога као себе самога.“ Високопросвећени је нагласио да је у савременом човјечанству, упркос тим заповијестима, много мржње и духа братоубилачког: „Братоубалштво се увијек рађа из Богоубилаштва. Онај који убија у своме срцу и животу небескога Оца, тај ће прије или касније убити и свога земаљскога оца. Ми смо свједоци тога, у времену Другог светског рата и послије њега, кад су дјеца убијали своје очеве овдје у Црној Гори, кад су убијали своје сроднике, браћу, по налогу тадашње партије.“ Осврћући се на иницијативу да се Јосипу Брозу подигне споменик у Подгорици, Митрополит је казао да је он као антифашиста за поштовање, као и они људи који се борили као партизани против окупатора, али није за поштовање што су паралелно са тим вршили братоубиство, убијали најугледније људе да би преузели власт у своје руке. „Братоубици подизати споменик у Подгорици која је по његовом налогу, 80% сравњена са земљом 1944. године и 2000 жена и дјеце побијено, а само 10-ак Њемаца који су повлачили, опростите, али ја то не могу да разумијем.“ Митрополит Амфилохије је казао да то поновно враћање онога који је покренуо крваво братоубилачко коло у овој земљи и шире, је повампиравање духа братоубилаштва у Црној Гори и да то не доноси добра никоме. Истакао је да би било паметније, да се средства намијењена за подизање споменика дају сиротињи и прогнанима са Косова и Метохије. Подсјетио је да је у вријеме братубилаштва, убијено 129 свештеника Митрополије црногорске од којих десетак за вријеме окупације, док су сви остали убијени од братске руке на челу са Митрополитом Јоаникијем свештеномучеником. „Умјесто њему да се подиже у Подгорици споменик, подиже се ономе који га је убио, који је жртвовао и њега и хиљаде других широм Црне Горе! Није добро, и није паметно, није разумно. Али што се тиче Цркве Божије, она носи свој крст, као што је носила кроз вијекове и носиће у будућа времена, клањајући се само Богу живоме и Њему јединоме служећи“, закључио је у литургијској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије, вјерни народ предвођен Митрополитом и свештенством опходио је свечаном литијом храм, а потом су благосиљани и пререзани славски колачи. Владика Амфилохије је честитао славу свим свечарима молећи се Светом Георгију да нас све укријепи у вјери, нади и љубави, вјерности Христу Богу и у свједочењу Његовог имена. Говорећи о томе да се Црква не ограничава ни на једну нацију, државу, мјесто, Митрополит цетињски је казао да је Црква универзална, васељенска, јер је Христос призвао све ученике да крштавају све народе у име Оца и Сина и Духа Светога. Нагласио је да код нас има нека група која обоготворује нацију и своју државу, и хоће Цркву Божију да претвори у служитељку лажне вјере и лажнога бога која се одриче Христа, Бога љубави. Позвао је владика све да се чувамо од тога отрова и да чувамо своју дјецу и породицу. Осврнуо се на најављену тзв. параду поноса у Подгорици, истичући да је то парада стида и срама. Помолио се да онима који то раде, Бог врати памет, разум и подари да се врате истини Божијој, истинском правом начину живљења хришћанскога, које је у светињи брака благословенога. „Нека Бог спаси град да се не претвори у Содому и Гомору гдје је прво вршена таква парада, а коју је Бог казнио и данас је то Мртво море. Не дај Боже, да овај град постане нова Содома и Гомора.“ Митрополит је казао да позивање људи на параду, јесте призивање људи да постану мртваци духовни. Изразио је наду да ће Бог дати овдашњем народу разум и памет да се не баве таквим парадама и не призивају проклетство Божије на дјецу која се рађају у овоме граду: „Дај Боже, да Господ уразуми све, да не озакоњује то безумље и не газе по свеукупном моралу Црне Горе и да се тиме не скрнаве мошти Св. Петра Цетињскога и Св. Василија Острошкога, да се не презива дух смрти, ништавила и гријеха на овај град и на народ који у њему живи.“ Заједничарење је настављено уз пригодан програм и трпезу хришћанске љубави. Полазници вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици даровали су сликом Митрополита Амфилохија који их је похвалио за дивно извођење програма који су уприличили поводом данашњег празника. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Излагање Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија на тему „Митрополит Митрофан Бан и митрополит Гаврило Дожић – учешће у ослобођењу и уједињењу“ које је одржао у недјељу 11. новембра 2018. године у хотелу „Војводина“ у Игалу на Научном скупу „11. новембар – 100 година од ослобођења и уједињења“, који се одржава у организацији „Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“. Звучни запис излагања Извор: Радио Светигора
  4. -Митрополит Амфилохије у манастиру Савина служио Литургију и парастос погинулим учесницима Великог рата (1912 – 1918)- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог, у склопу прославе стоте годишњице побједе у Великом рату. У литургијској бесједи на крају Литургије он је казао да се у овај дан васкрсења Христовога сјећамо и краја поклања европскога и свјетскога званога Први свјетски рат. „Још је називан и Велики рат. Велики је по злочинима и по несрећама људским, по братоубилаштву“, казао је Владика. Нагласио је да је у том рату дошло до ослобођења, не само Црне Горе и Србије него и до ослобођења Боке которске која је до тада била под влашћу ауустроугарском. „Тада је ослобођена и Будва и читава Бока которска. И онда се Бока декларисала за јединство са Србијом и Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, независно од Црне Горе јер није ни припадала Црној Гори у то вријеме“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да није само србијанска војска ослободила Боку и Приморје. „Било је око 20.000 добровољаца из Америкие који су дошли овдје да помогну у рату против Аустро-Угарске и Њемачке. И били су и други добровољци који су касније, кад је капитулирала Црна Гора, одступили заједнио са сбијанском војском и око 20.000 их је било на Солунском фронту. И они су ослобађали Црну Гору и Боку, заједно са савезничком војском“, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је, иако је тада извојевана побједа над злом, зло и данас присутно у људима и земаљским народима. „Увијек се изнова повампирује то зло, опако и отровно, као што се повампирило и бомбардовањем Србије и Црне Горе, нарочито дијела Србије – Косова и Метохије. Наставља се то зло данашњим уништавањем народа у Украјини, поткопавањем темеља православне Русије. Наставља се и злочинима у Сирији“, казао је Владика. Казао је да Христос призива све људе да се жртвују за истину и правду Божју. „Да се жртвују једни за дрге, е не да да мрзе једни друге, да отимају једни од других оно што и9м је Бог подарио“, казао је Митрополит Амфилохије. Владика је затим са свештенством код споменика погинулим Бокељима у Великом рату служио парастос. Након парастоса рекао је да је добро што се на овај дан сјећамо побједе добра над злом, љубави над мржњом. „Али је запањујуће и несхватљиво да неки наши данас ту побједу сматрају као окупацију. По њима је Будва, наводно, поробљена 1918. године, Будва која је била у ропству млетачком, па онда аустроугарском. Ослобођена је од савезничке војске, у којој је било и оних из Црне Горе и добровољаца из Боке, као што се и овдје помињу они који су пострадали, не само из Паштровића, Грбља, него и из Книна, Невесиња, Дубровника, Будве. Ево их овдје написани, на овом споменику“, казао је Владика. Упозорио је да није добро повампиривати мржњу међу браћом. „Нажалост, има се утисак да једна група наше браће хоће да повампири ту мржњу и тај дух братоубилаштва. Да Бог сачува и нас и све земаљске народе од братоубилаштва и да се то братоубилаштво заустави“, казао је Митрополит Амфилохије. Богослужењу су присуствовали градоначелник Стеван Катић, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац и генерални конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић. Вијенце на споменик положили су градоначелник Катић, амбасадор Бингулац, конзул Дојчиновић, предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори Јелица Стојановић, у име Матице Боке Мирослав Телебак, у име НВО Српски соко – Херцег Нови Небојша Рашо, у име СКПД „Просвјета“, огранак Херцег Нови Оливера Доклестић, као и делегација НВО „Карађорђе“. Након парастоса на Савини, Митрополит Амфилохије је у хотелу „Војводина“ у Игалу говорио на Научном скупу „11. новембар – 100 година од ослобођења и уједињења“, који се одржава у организацији „Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“. Тема Владичиног излагања била је „Митрополит Митрофан Бан и митрополит Гаврило Дожић – учешће у ослобођењу и уједињењу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. -Митрополит Амфилохије у манастиру Савина служио Литургију и парастос погинулим учесницима Великог рата (1912 – 1918)- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог, у склопу прославе стоте годишњице побједе у Великом рату. У литургијској бесједи на крају Литургије он је казао да се у овај дан васкрсења Христовога сјећамо и краја поклања европскога и свјетскога званога Први свјетски рат. „Још је називан и Велики рат. Велики је по злочинима и по несрећама људским, по братоубилаштву“, казао је Владика. Нагласио је да је у том рату дошло до ослобођења, не само Црне Горе и Србије него и до ослобођења Боке которске која је до тада била под влашћу ауустроугарском. „Тада је ослобођена и Будва и читава Бока которска. И онда се Бока декларисала за јединство са Србијом и Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, независно од Црне Горе јер није ни припадала Црној Гори у то вријеме“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да није само србијанска војска ослободила Боку и Приморје. „Било је око 20.000 добровољаца из Америкие који су дошли овдје да помогну у рату против Аустро-Угарске и Њемачке. И били су и други добровољци који су касније, кад је капитулирала Црна Гора, одступили заједнио са сбијанском војском и око 20.000 их је било на Солунском фронту. И они су ослобађали Црну Гору и Боку, заједно са савезничком војском“, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је, иако је тада извојевана побједа над злом, зло и данас присутно у људима и земаљским народима. „Увијек се изнова повампирује то зло, опако и отровно, као што се повампирило и бомбардовањем Србије и Црне Горе, нарочито дијела Србије – Косова и Метохије. Наставља се то зло данашњим уништавањем народа у Украјини, поткопавањем темеља православне Русије. Наставља се и злочинима у Сирији“, казао је Владика. Казао је да Христос призива све људе да се жртвују за истину и правду Божју. „Да се жртвују једни за дрге, е не да да мрзе једни друге, да отимају једни од других оно што и9м је Бог подарио“, казао је Митрополит Амфилохије. Владика је затим са свештенством код споменика погинулим Бокељима у Великом рату служио парастос. Након парастоса рекао је да је добро што се на овај дан сјећамо побједе добра над злом, љубави над мржњом. „Али је запањујуће и несхватљиво да неки наши данас ту побједу сматрају као окупацију. По њима је Будва, наводно, поробљена 1918. године, Будва која је била у ропству млетачком, па онда аустроугарском. Ослобођена је од савезничке војске, у којој је било и оних из Црне Горе и добровољаца из Боке, као што се и овдје помињу они који су пострадали, не само из Паштровића, Грбља, него и из Книна, Невесиња, Дубровника, Будве. Ево их овдје написани, на овом споменику“, казао је Владика. Упозорио је да није добро повампиривати мржњу међу браћом. „Нажалост, има се утисак да једна група наше браће хоће да повампири ту мржњу и тај дух братоубилаштва. Да Бог сачува и нас и све земаљске народе од братоубилаштва и да се то братоубилаштво заустави“, казао је Митрополит Амфилохије. Богослужењу су присуствовали градоначелник Стеван Катић, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац и генерални конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић. Вијенце на споменик положили су градоначелник Катић, амбасадор Бингулац, конзул Дојчиновић, предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори Јелица Стојановић, у име Матице Боке Мирослав Телебак, у име НВО Српски соко – Херцег Нови Небојша Рашо, у име СКПД „Просвјета“, огранак Херцег Нови Оливера Доклестић, као и делегација НВО „Карађорђе“. Након парастоса на Савини, Митрополит Амфилохије је у хотелу „Војводина“ у Игалу говорио на Научном скупу „11. новембар – 100 година од ослобођења и уједињења“, који се одржава у организацији „Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“. Тема Владичиног излагања била је „Митрополит Митрофан Бан и митрополит Гаврило Дожић – учешће у ослобођењу и уједињењу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Ваше Високопреосвештенество, како Српска православна црква гледа на одлуку Константинопољске патријаршије у вези с «обновом процеса» на давању аутокефалности и «обнови ставропигије Васељенске патријаршије у Кијеву»? – Српска православна црква је у вези с тим у мају упутила изјаву нашег Архијерејског сабора, у којој скреће пажњу Константинопољске патријаршије на то да ће пружање аутокефалности од стране Константинопоља угрозити не само јединство православне цркве, већ положај Константинопољске патријаршије, а да не говоримо о јединству православља. То се потврдило када је Московска патријаршија донијела ту одлуку, одлуку која се и могла очекивати послије директног мијешања у унутрашњи живот Руске цркве. Истовремено, то је изазвало велику забринутост и међу другим помјесним црквама. Многи православни архијереји изразили су своје огорчење због тог чина Константинопољске патријаршије. Мислите ли да ће таква одлука угрозити јединство православног свијета? – Она је већ запријетила јединству православног свијета. Изазвала је прекид канонског општења између Московске и Константинопољске патријаршије, а заједно с тим запријетила и самом јединству помјесних цркава православног свијета. При томе, посебно питање је функционисање православне дијаспоре. Да ли Српска православна црква намјерава да предузме неке активности у вези с одлуком Васељенске патријаршије? – У нашој Цркви засједа Архијерејски сабор 6. новембра. Предвиђено је да се на сабору расправља о питањима просвјећивања. И ја сам убијеђен да ће у том смислу бити једно од главних тема Сабора и питање „Украјинске цркве“, као и одговор Сабора на радње Константинопоља. Како СПЦ оцјењује ситуацију у вези с Косовом и Метохијом? Какав је став СПЦ поводом преговора о «разграничењу» између Србије и Косова? – СПЦ непрестано износи своју позицију према питању Косова и Метохије. А у последњој изјави Архијерејског сабора од маја мјесеца, Црква одлучно одбија било какав напредак у погледу разграничења. Ми уопште до данас нисмо схватили шта то разграничење значи. Они који гурају то питање нијесу дефинисали шта је то разграничење и гдје треба да буде. Што се тиче цркве, природно је да она не може да се одрекне свога мјеста на Косову и Метохији, свог историјског бића, историјског бића српског народа уопште. Сва наша историја, духовност наше Цркве, живот нашег народа, наше државе заснива се на Косову и Метохији. Одрећи се Косова и Метохије, за нас значи, одрећи се самих себе. Зато ми заиста очекујемо помоћ од западних народа, надамо се да ће они коначно схватити да то није рјешење, него управо продубљивање проблема на Балкану. Погрешно је њихово рјешење које су спроводили кроз бомбардовање Србије и Црне Горе, кроз подршку групи Албанаца која је срамота за достојанствени албански народ. То су терористи, злочинци, који су искористили тај историјски тренутак и добили власт. Запад их је подржао упркос одлуци СБ УН 1244 и Устава Србије, сагласно којем су Косово и Метохија – саставни дио Србије. Двије трећине човјечанства нијесу признале лажну државу Косово и надамо се да ће нам они помоћи, посебно Русија и оне европске земље које нијесу подржале Косово упрокос притиску САД. Надам се да ће се то питање вратити у оквире међународог права, сагласно одлуци СБ УН и свих међународних рјешења о границама. Које политичке снаге су блиске по духу СПЦ, посебно у погледу косовског проблема? – Колико ја знам, огромна већина народа слаже се с нашим ставом, а такође и огромна већина политичара сагласна је с Црквом. Најважније наше културне организације, као што су Академија наука и умјетности Србије, већина академика слаже се с нама, мада постоје и појединци који подржавајау тренутну власт у Србији. Матица српска такође подржава наш став, наводим само главне културне ораганизације, све су оне против идеје разграничења. Међутим, још нико не разумије шта то разграничење значи, гдје су те границе, како Србија може да се разграничи с Пећком патријаршијом и с Дечанами, то је апсолутно немогуће?! Народ је апсолутно против таквог рјешења! Одричући се Косова, Срби се одричу самих себе. Какав је данас положај Срба у Црној Гори? Постоји ли опасност формирања тзв. «црногорске цркве», чија су прва лица недавно изразила наду у признање од Константинопоља слиједећи примјер „Украјинске цркве“? – Ово није толико питање Срба и српског народа, него питање Православне цркве у Црној Гори, без обзира на то што се она зове српском. Наша Црква је силно пострадала послије Другог свјетског рата, комунисти су убили Митрополита црногорског Јоаникија и 120 најбољих свештеника од 1945. до 1949 г. У таквом положају Црква је живјела до 70-их, 90-их година. Управо у то вријеме поставили су питање тзв. аутокефалне цркве. То је веома слично догађајима у Украјини у малом, пошто је у Украјини ситуација сложенија. Али једини који је признао ту црногорску цркву је Денисенко. Они се сада надају да ће Константинопољ признати и њих, али то је апсолутно немогуће, пошто је Дедеић, који је на челу тзв. „црногорске цркве“, био свештеник Константинопољске патријаршије у Риму и због својих преступа управо га је чина лишио Патријарх Вартоломеј и његов Синод. Зато и нема говора о таквом признању. Наш сабор очекује да Константинопољ, који још није прокоментарисао те изјаве, да ће се дистанцирати од те секте. Проблем је у томе, што је црногорска власт која подржава ту секту, потписала споразуме о сарадњи са свим конфесијама, осим са нама, а од нас траже да се региструјемо као нека нова црква у Црној Гори, мада ми овдје постојимо од апостолских времена. Шта мислите, да ли данас постоји могућност обнове разрушеног јединства православног свијета? – Сви православци, а посебно Константинопољска патријаршија, треба да знају да је завршен империјални, константиновски период у историји Цркве. Док је трајао империјални период, који је почео император Константин, Константинопољ је заузимао важно мјесто у историји, а послије пада Константинопоља 1453. године, Московско царство је преузело на себе неке обавезе да помаже свим православним црквама, спасило је Јерусалимску цркву, Антиохијску патријаршију, максимално је помогало Константинопољу, царска Русија је помогала и нама овдје у Црној Гори, и како држави, тако и Митрополији. Црногорска теократија не би могла преживјети без помоћи из Русије. Године 1920. из Турске је протјерано више милиона православних Грка, послије Другог свјетског рата истјерали су и Грке из Константинопоља, тако да данас у Константинопољу нема ни 2-3 хиљаде православних вјерника. Како, имајући то у виду, Константинопољ може играти улогу коју је играо у империјалном периоду? Падом Константинопоља 1453. године и мученичком смрћу цара Николаја и његове породице 1918. завршен је константиновски период историје Цркве. Први Рим је пао у јерес, примајући као догму непогрешивост римског епископа. Прошао је период Другог Рима и Трећег Рима као царства, завршио се империјални слој, како га је звао познати теолог Александар Шмеман. Према мом осјећању, данас је Црква дужна да се врати у период прије императора Константина, до 4. вијека н. е, и, потпуно су у праву кад кажу из Москвоске патријаршије, Црква мора да рјешава сва важна питања на свеправославном сабору, онако како се то рјешавало на првом апостолском сабору «јер је угодно Светоме Духу и нама..» (Д.Ап.15,28). То је једини начин рјешавања питања православне Цркве у будућности. И то је дужан да зна Константинопољски патријарх: империјално вријеме је прошло, Црква мора да функционише независно и слободно, како је то и било у првим вјековима апостолске Цркве, свеправославне. Тако је и било почетком 60-их 20. вијека, када су одржаване свеправославне конференције на Родосу, а затим у Женеви, до Критског сабора. Према мом мишљењу, једино рјешење тог питања било би наставити Критски сабор, који није завршен, и српски патријарх је позвао да се настави. Четири патријаршије су дужне да дају своје рјешење о сабору, пошто без учешћа Руске православне цркве и три остале, он не може бити свеправославни. Потребно је прихватити одлуке Сабора, јер колико ја знам, све оне су биле раније биле прихваћене још у Женеви, и истовремено покренути на Сабору тему пружања аутокефалности. Сабор мора донијети коначно рјешење ко може пружати аутокефалност и тиме ријешити питање Украјине и других сличних проблема. Кристално је јасно да Константинопољ више нема оних права која је имао у своје вријеме да једноставно даје аутокефалију, такво је савремено стање православне Цркве, управо зато је он одбио да на Сабору раправља о питањима аутокефалности. Питање је било припремљено за Сабор, али га је Константинопољ у последњем моменту одбио, мада одлукама из 1993 год. и Свеправославне конференције 2009. већ је било ријешено да само мајка-црква може доностити одлуку о аутокефалности. А мајка „Украјинске цркве“ данас је не Константинопољ, него Москва, исто као што је у Скопљу мајка-црква Српска црква. Мајка-црква треба да предложи аутокефалност, а Константинопољ и друге православне цркве треба да потврде ту одлуку. Неријешеним је остало само питање, како ће се потписати таква одлука. 27. јануара 2016. поставио сам то питање у Женеви, рекавши да је «срамота да се одлука не потпише због формалности». Васељенски патријарх ми је одговорио: «То није само питање потписа него и садржаја Томоса». Сада је постало јасно да су они одбацили питање аутокефалности с циљем да и даље пружају аутокефалност, како су радили 1000 година. Али тако не може да се настави. Безусловно, ми уважавамо Константинопољ, нико не поставља питање да је она првопрестона Црква, али та првопрестона Црква мора да се прилагоди свеправославном начину живота нашега времена и своју мисију мора да прилагоди православној мисији у читавом свијету. Потребан је сабор на коме би се потвдиле одлуке Критског сабора и који би био продужетак Критског сабора. Што он раније буде сазван, тим боље. Управо је Критски сабор потврдио 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. И својом одлуком на рачун Украјине, Константинопољска патријаршија негира и не признаје одлуке Критског сабора!? Ми ћемо то расправити 6. новембра на нашем Архијерејском сабору и сматрам да ће то бити предлог СПЦ – да се настави Критски сабор, а такође на њему поставити питања пружања аутокефалности и питања дијаспоре. Константинопољска патријаршија инсистира на томе да дијаспора припада њој, а то је потпуно неприхватљиво с канонске тачке гледишта. Да ли је могућа у оквиру таквог сабора ревизија одлука Константинопољске патријаршије у Украјини, или је то канонски немогуће? – Наравно да је могуће, зашто не би било? Ако Константинопољска патријаршија прихвати оно што је већ потписала у Женеви 2009. године, да само мајка-црква може давати аутокефалност, тада она мора прихватити и да само Московска патријаршија, којој припада Кијев већ 300 година, има право, ако сматра потребним, да пружи аутокефалност Украјинској цркви. Али то мора да предложи Руска православна црква, а остале цркве да размотре и прихвате. Ако се расколници у Украјини покају, Московска патријаршија може и да скине анатему ради нормалног функционисања Цркве у Украјини, кроз уједињење расколника у канонској Украјинској православној цркви Његовог блаженства Митрополита Онуфрија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Интервју Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија руској информативној агенцији Тасс Ваше Високопреосвештенество, како Српска православна црква гледа на одлуку Константинопољске патријаршије у вези с «обновом процеса» на давању аутокефалности и «обнови ставропигије Васељенске патријаршије у Кијеву»? – Српска православна црква је у вези с тим у мају упутила изјаву нашег Архијерејског сабора, у којој скреће пажњу Константинопољске патријаршије на то да ће пружање аутокефалности од стране Константинопоља угрозити не само јединство православне цркве, већ положај Константинопољске патријаршије, а да не говоримо о јединству православља. То се потврдило када је Московска патријаршија донијела ту одлуку, одлуку која се и могла очекивати послије директног мијешања у унутрашњи живот Руске цркве. Истовремено, то је изазвало велику забринутост и међу другим помјесним црквама. Многи православни архијереји изразили су своје огорчење због тог чина Константинопољске патријаршије. Мислите ли да ће таква одлука угрозити јединство православног свијета? – Она је већ запријетила јединству православног свијета. Изазвала је прекид канонског општења између Московске и Константинопољске патријаршије, а заједно с тим запријетила и самом јединству помјесних цркава православног свијета. При томе, посебно питање је функционисање православне дијаспоре. Да ли Српска православна црква намјерава да предузме неке активности у вези с одлуком Васељенске патријаршије? – У нашој Цркви засједа Архијерејски сабор 6. новембра. Предвиђено је да се на сабору расправља о питањима просвјећивања. И ја сам убијеђен да ће у том смислу бити једно од главних тема Сабора и питање „Украјинске цркве“, као и одговор Сабора на радње Константинопоља. Како СПЦ оцјењује ситуацију у вези с Косовом и Метохијом? Какав је став СПЦ поводом преговора о «разграничењу» између Србије и Косова? – СПЦ непрестано износи своју позицију према питању Косова и Метохије. А у последњој изјави Архијерејског сабора од маја мјесеца, Црква одлучно одбија било какав напредак у погледу разграничења. Ми уопште до данас нисмо схватили шта то разграничење значи. Они који гурају то питање нијесу дефинисали шта је то разграничење и гдје треба да буде. Што се тиче цркве, природно је да она не може да се одрекне свога мјеста на Косову и Метохији, свог историјског бића, историјског бића српског народа уопште. Сва наша историја, духовност наше Цркве, живот нашег народа, наше државе заснива се на Косову и Метохији. Одрећи се Косова и Метохије, за нас значи, одрећи се самих себе. Зато ми заиста очекујемо помоћ од западних народа, надамо се да ће они коначно схватити да то није рјешење, него управо продубљивање проблема на Балкану. Погрешно је њихово рјешење које су спроводили кроз бомбардовање Србије и Црне Горе, кроз подршку групи Албанаца која је срамота за достојанствени албански народ. То су терористи, злочинци, који су искористили тај историјски тренутак и добили власт. Запад их је подржао упркос одлуци СБ УН 1244 и Устава Србије, сагласно којем су Косово и Метохија – саставни дио Србије. Двије трећине човјечанства нијесу признале лажну државу Косово и надамо се да ће нам они помоћи, посебно Русија и оне европске земље које нијесу подржале Косово упрокос притиску САД. Надам се да ће се то питање вратити у оквире међународог права, сагласно одлуци СБ УН и свих међународних рјешења о границама. Које политичке снаге су блиске по духу СПЦ, посебно у погледу косовског проблема? – Колико ја знам, огромна већина народа слаже се с нашим ставом, а такође и огромна већина политичара сагласна је с Црквом. Најважније наше културне организације, као што су Академија наука и умјетности Србије, већина академика слаже се с нама, мада постоје и појединци који подржавајау тренутну власт у Србији. Матица српска такође подржава наш став, наводим само главне културне ораганизације, све су оне против идеје разграничења. Међутим, још нико не разумије шта то разграничење значи, гдје су те границе, како Србија може да се разграничи с Пећком патријаршијом и с Дечанами, то је апсолутно немогуће?! Народ је апсолутно против таквог рјешења! Одричући се Косова, Срби се одричу самих себе. Какав је данас положај Срба у Црној Гори? Постоји ли опасност формирања тзв. «црногорске цркве», чија су прва лица недавно изразила наду у признање од Константинопоља слиједећи примјер „Украјинске цркве“? – Ово није толико питање Срба и српског народа, него питање Православне цркве у Црној Гори, без обзира на то што се она зове српском. Наша Црква је силно пострадала послије Другог свјетског рата, комунисти су убили Митрополита црногорског Јоаникија и 120 најбољих свештеника од 1945. до 1949 г. У таквом положају Црква је живјела до 70-их, 90-их година. Управо у то вријеме поставили су питање тзв. аутокефалне цркве. То је веома слично догађајима у Украјини у малом, пошто је у Украјини ситуација сложенија. Али једини који је признао ту црногорску цркву је Денисенко. Они се сада надају да ће Константинопољ признати и њих, али то је апсолутно немогуће, пошто је Дедеић, који је на челу тзв. „црногорске цркве“, био свештеник Константинопољске патријаршије у Риму и због својих преступа управо га је чина лишио Патријарх Вартоломеј и његов Синод. Зато и нема говора о таквом признању. Наш сабор очекује да Константинопољ, који још није прокоментарисао те изјаве, да ће се дистанцирати од те секте. Проблем је у томе, што је црногорска власт која подржава ту секту, потписала споразуме о сарадњи са свим конфесијама, осим са нама, а од нас траже да се региструјемо као нека нова црква у Црној Гори, мада ми овдје постојимо од апостолских времена. Шта мислите, да ли данас постоји могућност обнове разрушеног јединства православног свијета? – Сви православци, а посебно Константинопољска патријаршија, треба да знају да је завршен империјални, константиновски период у историји Цркве. Док је трајао империјални период, који је почео император Константин, Константинопољ је заузимао важно мјесто у историји, а послије пада Константинопоља 1453. године, Московско царство је преузело на себе неке обавезе да помаже свим православним црквама, спасило је Јерусалимску цркву, Антиохијску патријаршију, максимално је помогало Константинопољу, царска Русија је помогала и нама овдје у Црној Гори, и како држави, тако и Митрополији. Црногорска теократија не би могла преживјети без помоћи из Русије. Године 1920. из Турске је протјерано више милиона православних Грка, послије Другог свјетског рата истјерали су и Грке из Константинопоља, тако да данас у Константинопољу нема ни 2-3 хиљаде православних вјерника. Како, имајући то у виду, Константинопољ може играти улогу коју је играо у империјалном периоду? Падом Константинопоља 1453. године и мученичком смрћу цара Николаја и његове породице 1918. завршен је константиновски период историје Цркве. Први Рим је пао у јерес, примајући као догму непогрешивост римског епископа. Прошао је период Другог Рима и Трећег Рима као царства, завршио се империјални слој, како га је звао познати теолог Александар Шмеман. Према мом осјећању, данас је Црква дужна да се врати у период прије императора Константина, до 4. вијека н. е, и, потпуно су у праву кад кажу из Москвоске патријаршије, Црква мора да рјешава сва важна питања на свеправославном сабору, онако како се то рјешавало на првом апостолском сабору «јер је угодно Светоме Духу и нама..» (Д.Ап.15,28). То је једини начин рјешавања питања православне Цркве у будућности. И то је дужан да зна Константинопољски патријарх: империјално вријеме је прошло, Црква мора да функционише независно и слободно, како је то и било у првим вјековима апостолске Цркве, свеправославне. Тако је и било почетком 60-их 20. вијека, када су одржаване свеправославне конференције на Родосу, а затим у Женеви, до Критског сабора. Према мом мишљењу, једино рјешење тог питања било би наставити Критски сабор, који није завршен, и српски патријарх је позвао да се настави. Четири патријаршије су дужне да дају своје рјешење о сабору, пошто без учешћа Руске православне цркве и три остале, он не може бити свеправославни. Потребно је прихватити одлуке Сабора, јер колико ја знам, све оне су биле раније биле прихваћене још у Женеви, и истовремено покренути на Сабору тему пружања аутокефалности. Сабор мора донијети коначно рјешење ко може пружати аутокефалност и тиме ријешити питање Украјине и других сличних проблема. Кристално је јасно да Константинопољ више нема оних права која је имао у своје вријеме да једноставно даје аутокефалију, такво је савремено стање православне Цркве, управо зато је он одбио да на Сабору раправља о питањима аутокефалности. Питање је било припремљено за Сабор, али га је Константинопољ у последњем моменту одбио, мада одлукама из 1993 год. и Свеправославне конференције 2009. већ је било ријешено да само мајка-црква може доностити одлуку о аутокефалности. А мајка „Украјинске цркве“ данас је не Константинопољ, него Москва, исто као што је у Скопљу мајка-црква Српска црква. Мајка-црква треба да предложи аутокефалност, а Константинопољ и друге православне цркве треба да потврде ту одлуку. Неријешеним је остало само питање, како ће се потписати таква одлука. 27. јануара 2016. поставио сам то питање у Женеви, рекавши да је «срамота да се одлука не потпише због формалности». Васељенски патријарх ми је одговорио: «То није само питање потписа него и садржаја Томоса». Сада је постало јасно да су они одбацили питање аутокефалности с циљем да и даље пружају аутокефалност, како су радили 1000 година. Али тако не може да се настави. Безусловно, ми уважавамо Константинопољ, нико не поставља питање да је она првопрестона Црква, али та првопрестона Црква мора да се прилагоди свеправославном начину живота нашега времена и своју мисију мора да прилагоди православној мисији у читавом свијету. Потребан је сабор на коме би се потвдиле одлуке Критског сабора и који би био продужетак Критског сабора. Што он раније буде сазван, тим боље. Управо је Критски сабор потврдио 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. И својом одлуком на рачун Украјине, Константинопољска патријаршија негира и не признаје одлуке Критског сабора!? Ми ћемо то расправити 6. новембра на нашем Архијерејском сабору и сматрам да ће то бити предлог СПЦ – да се настави Критски сабор, а такође на њему поставити питања пружања аутокефалности и питања дијаспоре. Константинопољска патријаршија инсистира на томе да дијаспора припада њој, а то је потпуно неприхватљиво с канонске тачке гледишта. Да ли је могућа у оквиру таквог сабора ревизија одлука Константинопољске патријаршије у Украјини, или је то канонски немогуће? – Наравно да је могуће, зашто не би било? Ако Константинопољска патријаршија прихвати оно што је већ потписала у Женеви 2009. године, да само мајка-црква може давати аутокефалност, тада она мора прихватити и да само Московска патријаршија, којој припада Кијев већ 300 година, има право, ако сматра потребним, да пружи аутокефалност Украјинској цркви. Али то мора да предложи Руска православна црква, а остале цркве да размотре и прихвате. Ако се расколници у Украјини покају, Московска патријаршија може и да скине анатему ради нормалног функционисања Цркве у Украјини, кроз уједињење расколника у канонској Украјинској православној цркви Његовог блаженства Митрополита Онуфрија. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 4. новембра са свештенством Литургију у Цркви Светог Ђорђа у Ораховцу код Пераста, у једном од најстаријих храмова у Боки Которској. Своју архипастирску бесједу владика Амфилохије је почео молитвом са Свете литургије „Запали у срцима нашим Господе свјетлост непролазне Твоје свјетлости“. Појаснио је да је Господ створио човјека да буде заједничар те свјетлости вјечне и непролазне а кроз њу и преко ње да буде заједничар живога Бога: „И човјек овдје на земљи, кроз све своје науке и знања, чезне за том свјетлошћу. Има и свијетло човјековог ума, знања, али је то мало и пролазно, као што је и човјек пролазан. Само је оно достојно човјека што је вјечно, што је непролазно јер је човјек створен не за пролазност и ништавило, него за вјечни и непролазни живот.“ Говорећи о данашњој јеванђелској причи, Митрополит Амфилохије је истакао да је том Божанском свјетлошћу и силом, Господ исцјелио и гадаринског бјесомученика и из њега изагнао легион демона. Нагласио је да и демонска сила хоће заједницу па пошто није могла да остане у човјеку отишла је у крдо свиња. Док је бјесомученик одавао Христу поштовање због исцељења, остали Гадаринци су били љути на Њега што су се демонизоване свиње бациле у језеро и затражили од Господа да иде од њих:. „И то што се догодило у Гадаринској земље, нажалост, то је нешто што се догађа у свој човјековој историји до наших времена. Умјесто да људи прихвате Њега као вјечну свјетлост и живот, као вјечну истину, љубав, као Бога свога и спаситеља, они жале за земаљским стварима, ништавним и пролазним, везујући се за њих. Жале за крдом свиња и радије остају са свињама него ли са Господом.“ Високопреосвећени је истакао да и савремено човјечанство поново личи на оног гадаринског бјесомученика, јер се у њега уселио легион демона који управља земаљски народима који више брину о свом земаљском пролазном животу од онога што је вјечно и непролазно: „Сва савремена цивилизација, првенствено некада хришћанских народа, је у том правцу усмјерена. Па ево и овдје код нас у Црној Гори а и шире, то је главно усмјерење оних који управљају судбинама људи народа. Није то добро за нас, нашу дјецу, будућност. Овдје код нас, као што видите наши преци нијесу жртвовали свој живот свињској психологији и свињском менталитету него су се жртвовали за оно што је Божије, што је истинско. Ево, овај храм на овој Божијој стијени саграђен прије толико вјекова је свједочанство тога.“ Нагласио је да је овдје свјетлост лица Божијега обасјавала покољења читава и помолио се да Господ и у нашим срцима разгори огањ Божанске свјетлости како би свињска психологија која полако преовладава судбином овога свијета била исцијељена у нашем времену. „Нека би легион демона који се усељава поново у човјечанство, као у гадаранског болесника, одлазио из људи и њихове савјести, људског ума и срца, да би је Божја свјетлост обасјала све људе и све земаљске народе као што је обасјавала и градитеље овога храма и све оне који су се кроз вјекове крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога.“ Након Свете Литургије похрањени су земни остаци Мата Гопчевића, чије су кости пренијете из Аргентине у родни Ораховац. Митрополит је казао да је и то једно од Божијих, великих Христових чуда, којега се Мате удостојио да га данас сахранимо у гробље његових предака, да га обасјава свјетлост лица Божјега и на овом мјесту као што је обасјавала и оне који су градили овај свети храм и који су уграђивали своје кости у светињу. „Ево Бог је благословио и Мата Гопчевића да из далеке Аргентине дође да овдје гдје је зрно клицом заметнуло ту и плодом почине. И то је једно од чуда која се догађају у нашим временима и сигурно једно од свједочанстава, дјело или више дијела, да је Мата Гопчевића Бог удостојио послије толико времена да се опет се врати тамо гдје је рођен, да овдје и плодом почине, заједно са Савом Кривокапићем. Заједно су и отишли у Аргентину а Господ их удостојио да се заједно и врате.“ Присутнима се обратио и Матов директни потомак, Лабуд Божов Гопчевић. Он је казао да је за овај данашњи чин захвалан највише Његовом високопреовештенству владици Амфилохију, рођаку свештенику Мому Кривокапићу, Мишу Кривокапићу који је као представник удружења наших исељеника у Аргентини помогао да се нађе његово почивалиште. Мато Гопчевић је рођен 1880. године у Ораховцу од оца Тодора и мајке Стане, као пето дјете у породици. Попут многих Ораховчана 1915. нашао је уточиште у Аргентини гдје су му већ била два брата. Умро је 1957. године и послије 103 године налази свој вјечни мир поред својих родитеља у рођеном Ораховцу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 4. новембра са свештенством Литургију у Цркви Светог Ђорђа у Ораховцу код Пераста, у једном од најстаријих храмова у Боки Которској. Своју архипастирску бесједу владика Амфилохије је почео молитвом са Свете литургије „Запали у срцима нашим Господе свјетлост непролазне Твоје свјетлости“. Појаснио је да је Господ створио човјека да буде заједничар те свјетлости вјечне и непролазне а кроз њу и преко ње да буде заједничар живога Бога: „И човјек овдје на земљи, кроз све своје науке и знања, чезне за том свјетлошћу. Има и свијетло човјековог ума, знања, али је то мало и пролазно, као што је и човјек пролазан. Само је оно достојно човјека што је вјечно, што је непролазно јер је човјек створен не за пролазност и ништавило, него за вјечни и непролазни живот.“ Говорећи о данашњој јеванђелској причи, Митрополит Амфилохије је истакао да је том Божанском свјетлошћу и силом, Господ исцјелио и гадаринског бјесомученика и из њега изагнао легион демона. Нагласио је да и демонска сила хоће заједницу па пошто није могла да остане у човјеку отишла је у крдо свиња. Док је бјесомученик одавао Христу поштовање због исцељења, остали Гадаринци су били љути на Њега што су се демонизоване свиње бациле у језеро и затражили од Господа да иде од њих:. „И то што се догодило у Гадаринској земље, нажалост, то је нешто што се догађа у свој човјековој историји до наших времена. Умјесто да људи прихвате Њега као вјечну свјетлост и живот, као вјечну истину, љубав, као Бога свога и спаситеља, они жале за земаљским стварима, ништавним и пролазним, везујући се за њих. Жале за крдом свиња и радије остају са свињама него ли са Господом.“ Високопреосвећени је истакао да и савремено човјечанство поново личи на оног гадаринског бјесомученика, јер се у њега уселио легион демона који управља земаљски народима који више брину о свом земаљском пролазном животу од онога што је вјечно и непролазно: „Сва савремена цивилизација, првенствено некада хришћанских народа, је у том правцу усмјерена. Па ево и овдје код нас у Црној Гори а и шире, то је главно усмјерење оних који управљају судбинама људи народа. Није то добро за нас, нашу дјецу, будућност. Овдје код нас, као што видите наши преци нијесу жртвовали свој живот свињској психологији и свињском менталитету него су се жртвовали за оно што је Божије, што је истинско. Ево, овај храм на овој Божијој стијени саграђен прије толико вјекова је свједочанство тога.“ Нагласио је да је овдје свјетлост лица Божијега обасјавала покољења читава и помолио се да Господ и у нашим срцима разгори огањ Божанске свјетлости како би свињска психологија која полако преовладава судбином овога свијета била исцијељена у нашем времену. „Нека би легион демона који се усељава поново у човјечанство, као у гадаранског болесника, одлазио из људи и њихове савјести, људског ума и срца, да би је Божја свјетлост обасјала све људе и све земаљске народе као што је обасјавала и градитеље овога храма и све оне који су се кроз вјекове крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога.“ Након Свете Литургије похрањени су земни остаци Мата Гопчевића, чије су кости пренијете из Аргентине у родни Ораховац. Митрополит је казао да је и то једно од Божијих, великих Христових чуда, којега се Мате удостојио да га данас сахранимо у гробље његових предака, да га обасјава свјетлост лица Божјега и на овом мјесту као што је обасјавала и оне који су градили овај свети храм и који су уграђивали своје кости у светињу. „Ево Бог је благословио и Мата Гопчевића да из далеке Аргентине дође да овдје гдје је зрно клицом заметнуло ту и плодом почине. И то је једно од чуда која се догађају у нашим временима и сигурно једно од свједочанстава, дјело или више дијела, да је Мата Гопчевића Бог удостојио послије толико времена да се опет се врати тамо гдје је рођен, да овдје и плодом почине, заједно са Савом Кривокапићем. Заједно су и отишли у Аргентину а Господ их удостојио да се заједно и врате.“ Присутнима се обратио и Матов директни потомак, Лабуд Божов Гопчевић. Он је казао да је за овај данашњи чин захвалан највише Његовом високопреовештенству владици Амфилохију, рођаку свештенику Мому Кривокапићу, Мишу Кривокапићу који је као представник удружења наших исељеника у Аргентини помогао да се нађе његово почивалиште. Мато Гопчевић је рођен 1880. године у Ораховцу од оца Тодора и мајке Стане, као пето дјете у породици. Попут многих Ораховчана 1915. нашао је уточиште у Аргентини гдје су му већ била два брата. Умро је 1957. године и послије 103 године налази свој вјечни мир поред својих родитеља у рођеном Ораховцу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско- приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом данас, 21. октобра је у Ђенашима код Светог Стефана служио Свету архијерејску литургију и обавио велико освећење новообновљене Цркве Светог Стефана Штиљановића. Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Гаврила, сабрата манастира Прасквице, за ђакона. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђељског зачала Високопреосвећени је казао да је храм Божији који се гради и обнавља симбол људског тијела и душе, јер је тијело призвано да буде храм Божји. „Ви сте храм Божји, по ријечима апостола Павла, а и храмови који се граде и обнављају су призвани да се у њима призива Дух Свети животворни да их освећује, као што и ми призвасмо Духа Светога да освети овај храм“, истакао је Митрополит. Додао је да је и овај новообновљен храм у Ђенашима освећен како би био мјесто гдје ће се сабирати душа жедне и гладне живога Бога, које ће прослављати име Његово и обнављати себе и своју природу, не земаљским знањем и мудрошћу, него силом Божјом: „Јер они који се сабирају у Свете храмове, они се не клањају тијелу и крви него се клањају Страшноме Богу, имену Његовом и Њему једином служе. Овај обновљени храм је путоказ и нама да обнављамо и преображавамо себе у храмове, Духа Светога животворнога – Божијега духа, да постајемо оно зашта нас је Бог створио. Да обнављамо у себе онај лик Божији и Божје подобије, да примајући Светога Духа, нарочито кроз Свету тајну причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, постајемо заједничари вјечнога Царства Божјег.“ Митропилит Амфилохије је подсјетио да је овај храм посвећен Светом Стефану благовјерном деспоту српском Штиљановићу, који се трудио у току свога земнога живота, да преобрази себе у храм Божји својом врлином заједно са својом супругом Јеленом – монахињом Јелисаветом. Свети Стефан Штиљановић је родом из Црмнице, а живио је и у Паштровићима. Онда је у она тешка времена страдања нашег народа са Истока и Запада, од истих оних сила од којих и данас страда, отишао за Срем и тамо бранио народ свој од напада и са Истока и са Запада. Мошти Светога Стефана Штиљановића до 1942. биле су у манастиру Шишатовац а када је запријетила опасност да буду уништене од хрватских фашиста пренијете су у Београд у Саборну цркву гдје се и данас налазе. Истичући да се благодарношћу блаженог спомена Патријарха Павла, дио моштију Светога Стефана Штиљановића чува у Цркви Светог апостола Томе, владика је казао да је данас благословом Патријарха Иринеја из Саборне цркве донијет дјелић његових моштију које су уграђене у икону Светога Стефана која ће се убудуће налазити у овом храму. „Тамо гдје се дотакне сила Божија – сила Духа Светога тамо и кости процветају и остају. Тако опстају мошти светитељаве, не својом силом и неким људским знањем, него опстају силом Духа Светога. Они који исповједају Христа као Сина Божјег и који живе по Његовим заповијестима, труде се да ходе за Њим, они кроз покајање, духовни подвиг, труд, молитву, извршење заповјести Божијих, задобијају Духа Светога. И онда Дух Свети кроз њих говори, свједочи ту вјечну истину о живом Богу, Богу љубави – Оцу и Сину и Духу Светоме коме се ми клањамо, у име којег се крштавамо, живимо“, казао је у архипастирској бесједи Митрополит и закључио да очекујемо да нас Божја љубав, Светотројичина загрли и грли не само овдје на земљи него и у вјечности послије нашег упокојења у вјечном и непролазноме Царству Божјем. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је заблогодарио свима који су обновили ову цркву и одликовао архипастирским похвалницама Илију С. Вуковића и Вида М. Рађеновића за уложени труд и жртву у обнови многих паштровских храмова а посебно овог Храма Светога Стефана Штиљановића у Ђенашима. Вјерници су у Ђеношима данас имали посебну радост и благослов да цјеливају и икону са моштима Светог Стефана Штиљановића, дар Саборне цркве из Београда, и његове мошти које су донијете из Цркве Светога Томе. Након Свете службе Божије приређен је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза хришћанске љубави. Весна Девић Извор: Радио Светигора
  13. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско- приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом данас, 21. октобра је у Ђенашима код Светог Стефана служио Свету архијерејску литургију и обавио велико освећење новообновљене Цркве Светог Стефана Штиљановића. Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Гаврила, сабрата манастира Прасквице, за ђакона. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђељског зачала Високопреосвећени је казао да је храм Божији који се гради и обнавља симбол људског тијела и душе, јер је тијело призвано да буде храм Божји. „Ви сте храм Божји, по ријечима апостола Павла, а и храмови који се граде и обнављају су призвани да се у њима призива Дух Свети животворни да их освећује, као што и ми призвасмо Духа Светога да освети овај храм“, истакао је Митрополит. Додао је да је и овај новообновљен храм у Ђенашима освећен како би био мјесто гдје ће се сабирати душа жедне и гладне живога Бога, које ће прослављати име Његово и обнављати себе и своју природу, не земаљским знањем и мудрошћу, него силом Божјом: „Јер они који се сабирају у Свете храмове, они се не клањају тијелу и крви него се клањају Страшноме Богу, имену Његовом и Њему једином служе. Овај обновљени храм је путоказ и нама да обнављамо и преображавамо себе у храмове, Духа Светога животворнога – Божијега духа, да постајемо оно зашта нас је Бог створио. Да обнављамо у себе онај лик Божији и Божје подобије, да примајући Светога Духа, нарочито кроз Свету тајну причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, постајемо заједничари вјечнога Царства Божјег.“ Митропилит Амфилохије је подсјетио да је овај храм посвећен Светом Стефану благовјерном деспоту српском Штиљановићу, који се трудио у току свога земнога живота, да преобрази себе у храм Божји својом врлином заједно са својом супругом Јеленом – монахињом Јелисаветом. Свети Стефан Штиљановић је родом из Црмнице, а живио је и у Паштровићима. Онда је у она тешка времена страдања нашег народа са Истока и Запада, од истих оних сила од којих и данас страда, отишао за Срем и тамо бранио народ свој од напада и са Истока и са Запада. Мошти Светога Стефана Штиљановића до 1942. биле су у манастиру Шишатовац а када је запријетила опасност да буду уништене од хрватских фашиста пренијете су у Београд у Саборну цркву гдје се и данас налазе. Истичући да се благодарношћу блаженог спомена Патријарха Павла, дио моштију Светога Стефана Штиљановића чува у Цркви Светог апостола Томе, владика је казао да је данас благословом Патријарха Иринеја из Саборне цркве донијет дјелић његових моштију које су уграђене у икону Светога Стефана која ће се убудуће налазити у овом храму. „Тамо гдје се дотакне сила Божија – сила Духа Светога тамо и кости процветају и остају. Тако опстају мошти светитељаве, не својом силом и неким људским знањем, него опстају силом Духа Светога. Они који исповједају Христа као Сина Божјег и који живе по Његовим заповијестима, труде се да ходе за Њим, они кроз покајање, духовни подвиг, труд, молитву, извршење заповјести Божијих, задобијају Духа Светога. И онда Дух Свети кроз њих говори, свједочи ту вјечну истину о живом Богу, Богу љубави – Оцу и Сину и Духу Светоме коме се ми клањамо, у име којег се крштавамо, живимо“, казао је у архипастирској бесједи Митрополит и закључио да очекујемо да нас Божја љубав, Светотројичина загрли и грли не само овдје на земљи него и у вјечности послије нашег упокојења у вјечном и непролазноме Царству Божјем. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је заблогодарио свима који су обновили ову цркву и одликовао архипастирским похвалницама Илију С. Вуковића и Вида М. Рађеновића за уложени труд и жртву у обнови многих паштровских храмова а посебно овог Храма Светога Стефана Штиљановића у Ђенашима. Вјерници су у Ђеношима данас имали посебну радост и благослов да цјеливају и икону са моштима Светог Стефана Штиљановића, дар Саборне цркве из Београда, и његове мошти које су донијете из Цркве Светога Томе. Након Свете службе Божије приређен је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза хришћанске љубави. Весна Девић Извор: Радио Светигора View full Странице
  14. У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора
  15. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је Цркви Светог Николе у селу Бољевићи-засеок Забес у Вирпазару, служио Свету архијерејску литургију и обавио мало освећење овог обновљеног храма. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега. Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина. Извор: Радио Светигора View full Странице
  16. У литургијској проповеди поводом Михољских задушница, митрополит Амфилохије је подсетио да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да човека није створио за смрт и пролазност, већ за вечни и непролазни живот: -То је основна истина наше вјере хришћанске и по томе се она разликује од свих других вјера лажних, пролазних и ништавних, јер вјера, идеологија која не признаје да је човјек вјечно и непролазно биће је лажна јер на лажи гради људски живот и судбину. -Нарочито на Задушнице подсећамо се на ту велику истину да они који су се упокојили у Господу и живели по закону Божјем, задобијају живот вјечни а да они који су газили Божји закон и одрицали се од Бога су под судом Божјим у вјечности. Задушнице су празник оних који су се упокојили у страху Божјем – љубави од Адама до нашег времена. Зато се на свакој светој служби Божјој молимо за оне који су живи, браћу нашу, сроднике, њихово здравље и спасење, а исто тако на свакој Литургији ми се сјећамо свих оних који су се упокојили у вјери и нади на живот вјечни, рекао је Митрополит. -Управо се на Задушнице молимо за душе свих који су се упокојили од Адама до нашег времена и који ће се упокојити у будућим временима, да их Богу упокоји у њедра Аврама, Исака и Јакова, праотаца наших, да их Господ упокоји, запамти, забиљежи у књигу вјечнога живота Свога. Наш народ је одувијек за задушнице излазио на гробља и у цркву доносио имена својих драгих како би се сви заједно молили за њих. Они који се држе тог памћења и који су у Цркви, они не заборављају своје миле и драге, не заборављају оне који су уснули у Господу, који су се упокојили и очекују трубе Судњега дана и Страшнога суда када ће Бог све призвати и судити, и свакоме дати према његовом животу и заслугама, поручио је Владика. После благосиљања и ломљења славских колача и кољива, помена упокојеним православним хришћанима, Митрополит је посебно одржао парастос Петру Пејовићу, његовим родитељима Јовану и Милици, брату Радовану. Парастосу је присуствовала породица Пејовић, Петрова супруга Бернадин, ћерка Катарина, син Александар, пријатељи и рођаци. Присећајући се свог школског друга Петра, са којим је од 1953. године заједно делио зло и добро, Митрополит је казао да је Петар кренуо Божјим путем у оним временима када је то био најпрезренији пут у Црној Гори. -То је било вријеме гоњења Цркве Божје и наш брат Петар је био међу ријеткима који је кренуо у Богословију, рекао је Владика и подсетио да су заједно завршили Богословију и Богословски факултет као и да су и после школовања, све до његовог упокојења, били као браћа. После свете службе Божје заједничарење је настављено за трпезом љубави где се Крсто Пејовић у име породице захвалио митрополиту Амфилохију и свештенству Митрополије црногорско-приморске наглашавајући да је Петар био храм јасног духа и племените душе, са живом вером и поуздањем у Живог Бога, патриота у истинској служби добру, породици, Богу и народу. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској где се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  17. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 6. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у Цетињском манастиру у коме се чува света десница Светог Јована Крститеља чије зачеће Црква слави и парастос теологу Петру Пејовићу. У литургијској проповеди поводом Михољских задушница, митрополит Амфилохије је подсетио да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да човека није створио за смрт и пролазност, већ за вечни и непролазни живот: -То је основна истина наше вјере хришћанске и по томе се она разликује од свих других вјера лажних, пролазних и ништавних, јер вјера, идеологија која не признаје да је човјек вјечно и непролазно биће је лажна јер на лажи гради људски живот и судбину. -Нарочито на Задушнице подсећамо се на ту велику истину да они који су се упокојили у Господу и живели по закону Божјем, задобијају живот вјечни а да они који су газили Божји закон и одрицали се од Бога су под судом Божјим у вјечности. Задушнице су празник оних који су се упокојили у страху Божјем – љубави од Адама до нашег времена. Зато се на свакој светој служби Божјој молимо за оне који су живи, браћу нашу, сроднике, њихово здравље и спасење, а исто тако на свакој Литургији ми се сјећамо свих оних који су се упокојили у вјери и нади на живот вјечни, рекао је Митрополит. -Управо се на Задушнице молимо за душе свих који су се упокојили од Адама до нашег времена и који ће се упокојити у будућим временима, да их Богу упокоји у њедра Аврама, Исака и Јакова, праотаца наших, да их Господ упокоји, запамти, забиљежи у књигу вјечнога живота Свога. Наш народ је одувијек за задушнице излазио на гробља и у цркву доносио имена својих драгих како би се сви заједно молили за њих. Они који се држе тог памћења и који су у Цркви, они не заборављају своје миле и драге, не заборављају оне који су уснули у Господу, који су се упокојили и очекују трубе Судњега дана и Страшнога суда када ће Бог све призвати и судити, и свакоме дати према његовом животу и заслугама, поручио је Владика. После благосиљања и ломљења славских колача и кољива, помена упокојеним православним хришћанима, Митрополит је посебно одржао парастос Петру Пејовићу, његовим родитељима Јовану и Милици, брату Радовану. Парастосу је присуствовала породица Пејовић, Петрова супруга Бернадин, ћерка Катарина, син Александар, пријатељи и рођаци. Присећајући се свог школског друга Петра, са којим је од 1953. године заједно делио зло и добро, Митрополит је казао да је Петар кренуо Божјим путем у оним временима када је то био најпрезренији пут у Црној Гори. -То је било вријеме гоњења Цркве Божје и наш брат Петар је био међу ријеткима који је кренуо у Богословију, рекао је Владика и подсетио да су заједно завршили Богословију и Богословски факултет као и да су и после школовања, све до његовог упокојења, били као браћа. После свете службе Божје заједничарење је настављено за трпезом љубави где се Крсто Пејовић у име породице захвалио митрополиту Амфилохију и свештенству Митрополије црногорско-приморске наглашавајући да је Петар био храм јасног духа и племените душе, са живом вером и поуздањем у Живог Бога, патриота у истинској служби добру, породици, Богу и народу. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској где се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  18. У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством заупокојену службу Божију у цркви Покрова Пресвете Богородице у которском насељу Шкаљари поводом преноса земних остатака Сава Кривокапића седамдесет и пет година након упокојења из Аргентине у Отаџбину. Звучни запис беседе У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Казао је да су се црногорска племенска братоубијања двадесетих година прошлог вијека претворила у династичка зеленашко-бјелашка, а ова касније у четничко-партизанска. „То братоубилаштво 1941 – 1945. године било је суштински из истога надахнућа као и оно из 1948. Само што је сад било између стаљиниста и с једне и с друге стране. Сада су једни стаљинисти постали титоисти, а једни остали вјерни своме учитељу, заједничком учитељу који их је надахнуо на револуцију. што значи на братоубилаштво под плаштом антифашизма“, нагласио је Владика. Митрополит Амфилохије је рекао да сматра да такве братомржње није било чак ни у Совјетском Савезу. „Да није било Стаљина и совјетске армије, никада се Тито не би устоличио у Београду. И откуд сад толика мржња међу онима који су заједно крварили и ратовали… Отуда што је мржња у бити, у самом коријену идеологије коју су они прихватили. То је основна компонента те идеологије“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да је комунизам велика идеја. „Али, начин и метод којим је он оствариван је злочиначки, утемељен на богоубиству и братоубиству“, казао је Владика. Бивши црногорски предсједник Момир Булатовић казао је да жели да његова ријеч поводом ове књиге буде стидна ријеч. „Направили смо огромно зло. Просто је невјероватно да смо тако нешто урадили. Када прочитамо књигу Драгана Радевића, када видимо те документе, онда не можемо друго него да схватимо да је то – зло у нама. Нама се 1948. десило да исплива зло. И десило се то под неким високим циљевима, под неким чудима. А то зло, схватио сам то захваљујући документима из књиге и из мојих дружења с Драганом Радевићем, постоји и данас. И вјерујте ми, има га. Негдје је мало прикривенио, али може да букне“, казао је Булатовић. У име издавача Књижевне задруге Српског народног вијећа говорио је књижевник Будимир Дубак. Он је рекао да је књига писана на основу до сада строго чуваних докумената. „Приликом читања овог потресног штива стиче се утисак да је Радевић објелоданио чињенице готово сасвим познате, које су у овој књизи само добиле потврду истине која у народу већ има статус усменог предања о мрачним странама Титове тираније“, рекао је Дубак. Аутор књиге Драган Радевић рекасо је да је на основу докумената о Голом отоку закључио да су највећи цинкароши били Црногорци. „Научили смо да у свему предњачимо. С друге стране, међу голооточким мученицима владао је доживотни страх претворен у забвјеру ћутања“, казао је он. Он је захвалио промотерима, издавачу, свима присутнима и свима који су заслужни да књига изађе из штампе. Модератор промоције био је протојереј Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У крипти подгоричког саборниог храма Христовог Васкрсења синоћ је представљена књига Драгана Радевића „Информбиро у Црној Гори. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је у вријеме Информбироа владао страх. „Ја се сјећам, био је завладао страх у породицама. Није то био други братоубилачки рат. То је био наставак братоубилачког рата. Ово свједочанство у књизи господина Радевића је свједочанство које врхуни у том братоубилаштву које нам је, изгледа, овдје својствено“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да су се црногорска племенска братоубијања двадесетих година прошлог вијека претворила у династичка зеленашко-бјелашка, а ова касније у четничко-партизанска. „То братоубилаштво 1941 – 1945. године било је суштински из истога надахнућа као и оно из 1948. Само што је сад било између стаљиниста и с једне и с друге стране. Сада су једни стаљинисти постали титоисти, а једни остали вјерни своме учитељу, заједничком учитељу који их је надахнуо на револуцију. што значи на братоубилаштво под плаштом антифашизма“, нагласио је Владика. Митрополит Амфилохије је рекао да сматра да такве братомржње није било чак ни у Совјетском Савезу. „Да није било Стаљина и совјетске армије, никада се Тито не би устоличио у Београду. И откуд сад толика мржња међу онима који су заједно крварили и ратовали… Отуда што је мржња у бити, у самом коријену идеологије коју су они прихватили. То је основна компонента те идеологије“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да је комунизам велика идеја. „Али, начин и метод којим је он оствариван је злочиначки, утемељен на богоубиству и братоубиству“, казао је Владика. Бивши црногорски предсједник Момир Булатовић казао је да жели да његова ријеч поводом ове књиге буде стидна ријеч. „Направили смо огромно зло. Просто је невјероватно да смо тако нешто урадили. Када прочитамо књигу Драгана Радевића, када видимо те документе, онда не можемо друго него да схватимо да је то – зло у нама. Нама се 1948. десило да исплива зло. И десило се то под неким високим циљевима, под неким чудима. А то зло, схватио сам то захваљујући документима из књиге и из мојих дружења с Драганом Радевићем, постоји и данас. И вјерујте ми, има га. Негдје је мало прикривенио, али може да букне“, казао је Булатовић. У име издавача Књижевне задруге Српског народног вијећа говорио је књижевник Будимир Дубак. Он је рекао да је књига писана на основу до сада строго чуваних докумената. „Приликом читања овог потресног штива стиче се утисак да је Радевић објелоданио чињенице готово сасвим познате, које су у овој књизи само добиле потврду истине која у народу већ има статус усменог предања о мрачним странама Титове тираније“, рекао је Дубак. Аутор књиге Драган Радевић рекасо је да је на основу докумената о Голом отоку закључио да су највећи цинкароши били Црногорци. „Научили смо да у свему предњачимо. С друге стране, међу голооточким мученицима владао је доживотни страх претворен у забвјеру ћутања“, казао је он. Он је захвалио промотерима, издавачу, свима присутнима и свима који су заслужни да књига изађе из штампе. Модератор промоције био је протојереј Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. Митрополит је казао да је 1000 година од мученичке смрти Светога Јована Владимира управо запечаћено освећењем овог величанственога храма: „Кроз овај храм прославља се име Божије, име Оца и Сина и Духа Светога и чествује се име Светога великомученика Јована Владимира сараспетога Христу и у Тајни крштења, али и у тајни његовог животног мучеништва и страдања.“ Говорећи о значају Светога Јована Владимира покровитеља овога светога храма и овога града, Митрополит је подсјетио да и Свети Јован Крститељ и Свети Јован Владимир у својим рукама држе посјечене своје главе: „Такав је значај Светога Јована Владимира, покровитеља овога светога храма и овога града, покровитеља нашега народа, онога који обједињује собом и својом жртвом, попут самога Господа, Исток и Запад. Овдје је на овим просторима управо пројављено то јединство Истока и Запада, јединство Цркве Истока – све до јерусалимског Патријарха који је освешатао овај храм, и јединство Цркве Запада у оним временима када је Црква Истока и Запада била једна, вјерна апостолском и Христовом предању све до 11. вијека када је дошло до несрећног раскола Западне цркве, Римске патријаршије.“ Црква Божија Светога Јована чува то изворно хришћанско јединство, првих 10-11 вијекова и наставља да га чува и проповједа, и да га свједочи и овим светим храмом: „Исток и Запада, Сјевер и Југ, мушко и женско, Грк и Јевреј, роб и слободњак, све то престаје да постоји и обједињује се уз Христу Исусу јединоме Творцу неба и земље и све је призвано да се крсти у име Божије и да се запечати Духом Светим Животворним, да постане једно и заједно и у времену и вјечности“, истакао је владика Амфилохије. Поновио је да је освећење овога храма и његов раст велики догађај јер се преко њега освештао Бар и да је он призив на Божију љубав свих који живе у овоме граду а то потврђује и Црква Свете Тројице на Румији коју, они који су испуњени богомржњом и братомржњом, покушавају да сруше: „Срушили су је управо и они који су били испуњени мржњом према Христу као Богу љубави у 16. вијеку па је она васкрсла. Долетјела је на Румију црква посвећена Светој Тројици да и оданде свједочи Оца и Сина и Духа Светога, да призива на љубав и заједништво вјечно и непролазно свако људско биће на овим просторима. Зато је васкрсла црква на Румији и зато је васкрсао и Свети Јован Владимир и његово присуство кроз овај свети храм. То је велики Божији дар и догађај и за ова град, Црну Гору, и за сву Европу, читав свијет. “ Високопреосвећени Митрополит је казао да је овај храм у Бару, као и онај на Румији, знамење свјетских димензија. У архипастирској проповједи Митрополит је подсјетио да Христос никада није толико био гоњен и прогоњен из људскога живота као данас у свијету. Али, с друге стране, никада се име Његово није толико проповједало и свједичило широм свијета, на свим земаљским језицима, као данас: „Свуда се проповједа Свето јеванђеље и свуда се крштавају људска бића и примају печат дара Духа Светога, постају чланови Цркве Божије, те заједнице вјечне непролазне. Рађају се Духом Божијим за вјечни и непролазни живот.“ Подсјетио је да је крштење облачење у Христа у Његову живоносну силу: „Тајном крштења тјелесно рођени од оца и мајке, они се рађају за вјечни непролазни живот, за вјечно непролазно Царство Божије. Постају заједничари не само земаљске тјелесне заједнице (породичне, људске) него заједничари вјечне Божије заједнице – Цркве Христове којој припадају и припадаће милиони људи кроз вјекове и која се данас проповједа свуда по свијету у свим земаљским народима.“ Током Литургије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је крстио малу Ксенију. Свечаност поводом друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару почела је синоћ промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова. Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. Колико је свечаност била импозантна, као и број вјерника, најбоље свједоче ријечи Патријарха српског господин Иринеја да га посебно радује присуство великог броја народа: „Ја мислим да је ово највеће присуство народа, бар у последње вријеме, на једном мјесту, и то око храма и његовог освећења!“. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година. Крст годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара. Изградња Саборног храма почела је 2002. године, по величини је највећи православни храм у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. „Ријетки су храмови у свијету као што је Храм Светог Јована Владимира у Бару, саграђен у славу Божију који је крштен и миропомазан светом руком јерусалимског Патријарха Теофило III, нашег српског Патријарха Иринеја и других епископа Цркве Божије и тако постао један од најзначајних мјеста у Европи и широм свијета. Овај храм се тога удостојио а заједно са њим и сви они који се сабирају и који ће се у њега сабирати“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас током литругијске бесједе која је служена поводом друге годишњице освећења овог Саборног храма. Митрополит је казао да је 1000 година од мученичке смрти Светога Јована Владимира управо запечаћено освећењем овог величанственога храма: „Кроз овај храм прославља се име Божије, име Оца и Сина и Духа Светога и чествује се име Светога великомученика Јована Владимира сараспетога Христу и у Тајни крштења, али и у тајни његовог животног мучеништва и страдања.“ Говорећи о значају Светога Јована Владимира покровитеља овога светога храма и овога града, Митрополит је подсјетио да и Свети Јован Крститељ и Свети Јован Владимир у својим рукама држе посјечене своје главе: „Такав је значај Светога Јована Владимира, покровитеља овога светога храма и овога града, покровитеља нашега народа, онога који обједињује собом и својом жртвом, попут самога Господа, Исток и Запад. Овдје је на овим просторима управо пројављено то јединство Истока и Запада, јединство Цркве Истока – све до јерусалимског Патријарха који је освешатао овај храм, и јединство Цркве Запада у оним временима када је Црква Истока и Запада била једна, вјерна апостолском и Христовом предању све до 11. вијека када је дошло до несрећног раскола Западне цркве, Римске патријаршије.“ Црква Божија Светога Јована чува то изворно хришћанско јединство, првих 10-11 вијекова и наставља да га чува и проповједа, и да га свједочи и овим светим храмом: „Исток и Запада, Сјевер и Југ, мушко и женско, Грк и Јевреј, роб и слободњак, све то престаје да постоји и обједињује се уз Христу Исусу јединоме Творцу неба и земље и све је призвано да се крсти у име Божије и да се запечати Духом Светим Животворним, да постане једно и заједно и у времену и вјечности“, истакао је владика Амфилохије. Поновио је да је освећење овога храма и његов раст велики догађај јер се преко њега освештао Бар и да је он призив на Божију љубав свих који живе у овоме граду а то потврђује и Црква Свете Тројице на Румији коју, они који су испуњени богомржњом и братомржњом, покушавају да сруше: „Срушили су је управо и они који су били испуњени мржњом према Христу као Богу љубави у 16. вијеку па је она васкрсла. Долетјела је на Румију црква посвећена Светој Тројици да и оданде свједочи Оца и Сина и Духа Светога, да призива на љубав и заједништво вјечно и непролазно свако људско биће на овим просторима. Зато је васкрсла црква на Румији и зато је васкрсао и Свети Јован Владимир и његово присуство кроз овај свети храм. То је велики Божији дар и догађај и за ова град, Црну Гору, и за сву Европу, читав свијет. “ Високопреосвећени Митрополит је казао да је овај храм у Бару, као и онај на Румији, знамење свјетских димензија. У архипастирској проповједи Митрополит је подсјетио да Христос никада није толико био гоњен и прогоњен из људскога живота као данас у свијету. Али, с друге стране, никада се име Његово није толико проповједало и свједичило широм свијета, на свим земаљским језицима, као данас: „Свуда се проповједа Свето јеванђеље и свуда се крштавају људска бића и примају печат дара Духа Светога, постају чланови Цркве Божије, те заједнице вјечне непролазне. Рађају се Духом Божијим за вјечни и непролазни живот.“ Подсјетио је да је крштење облачење у Христа у Његову живоносну силу: „Тајном крштења тјелесно рођени од оца и мајке, они се рађају за вјечни непролазни живот, за вјечно непролазно Царство Божије. Постају заједничари не само земаљске тјелесне заједнице (породичне, људске) него заједничари вјечне Божије заједнице – Цркве Христове којој припадају и припадаће милиони људи кроз вјекове и која се данас проповједа свуда по свијету у свим земаљским народима.“ Током Литургије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је крстио малу Ксенију. Свечаност поводом друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару почела је синоћ промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова. Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. Колико је свечаност била импозантна, као и број вјерника, најбоље свједоче ријечи Патријарха српског господин Иринеја да га посебно радује присуство великог броја народа: „Ја мислим да је ово највеће присуство народа, бар у последње вријеме, на једном мјесту, и то око храма и његовог освећења!“. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година. Крст годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара. Изградња Саборног храма почела је 2002. године, по величини је највећи православни храм у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  24. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. -Долазак моштију Светога Арсенија - ново васкрсење манастира Косијерева- У манастиру Косијерево, гдје су јуче након 104 године по други пут из манастира Ждребаоник стигле мошти Светог Арсенија Сремца, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Рођење Пресвете Богородице, уз саслужење господе Епископа: банатског Никанора, будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, нишког Арсенија и архимандрита Димитрија, изабраног Епископа захумско-херцеговачког, Свету архијерејску литургију. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Никанор је рекао да Пресвета Дјева у почетку није знала ни зашто се родила, ни од кога је рођена, ни какву ће улогу у историји рода људскога она имати. „Чак све до онога момента док Свети архангел Гаврило није објавио најрадоснију вест, после негде петнаесте године њеног живота на земљи, који је провела у побожности, светим животом живећи, да ће затруднети и родити сина и наденути му име Емануил, што ће рећи – с нама је Бог. Чудан глас и чудна вест. А како не би и било? Све је чудо што се око ње и са њом догађало. Свакако за нас људе је чудо, али за Бога је сасвим природна и нормална ствар, јер Бог са њом планира оно што је најважније за род људски – спасење“, рекао је Епископ банатски. Говорећи о Светом Арсенију, Владика је, између осталог, рекао да је благодаран Владици Јоаникију као домаћину што може да се поклони Светитељу. „И да одавде од њега, као игумана мога, да понесем и молитве и благослов народу у Банату који га и памти и зна“, рекао је Владика. Владика је у својој бесједи пожелио да Свети Арсеније помири народе и племена, да на првом мјесту измири православне хришћане. „А знамо каквих све проблема имамо и сусрећемо се са њима. Једино нам преостаје још наша чврста вера, љубав и нада да ће Свети Божији помоћи нама у подвигу опште бриге за јединство рода људског. Па ево, поручујемо одавде од њега, али у име њега, да народ, и овде у Црној Гори, народ у Србији, на Косову и Метохији, у Војводини и ма где био, народ српски да се не подели. А ако и почне дељење међу њим, да се сети оних који пред Богом непрестано бдију и моле се за јединство рода нашег српскога“, казао је Владика Никанор. Додао је да треба да се радујемо ако српски народ буде постиђен овдје пред људима због имена Божјег. „Преко снаге молитава Светих не може нико, ма какву имао власт, ма какву имао славу и богатство. Ништа је ако буде поништавао и ниподаштавао Свете Божје угоднике који су се животом својим удостојили да их Бог прослави. А Бог прославља оне који су њега прославили. Ми треба да тако чинимо, макар и по цену понижења – да се старамо за јединство целога рода нашега“, поручио је он. Владика банатски је рекао да нијесу далеко стигли они који су дијелили српски род. „Зна им се крај. Али Свети Божји угодници као Свети Арсеније и Свети Василије, Свети Петар, Свети Стефан Пиперски и многи из рода нашега – њихово је неограничено царство духовно, јер су они на небесима са Богом бесконачним“, закључио је Владика Никанор. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Владика Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да данашњи празник, други долазак моштију Светог Арасенија у Косијерево и данашњи сабор су најљепша прилика за узношење благодарности Богу живоме. „Који нас је сабрао у свој дом, у ову древну, напаћену, многострадалну светињу која има силу васкрсења. Јер, послије свих страдања је васкрсавала. И овај данашњи догађај, када по други пут овдје долазе мошти Светога Арсенија, је једно ново васкрсење манастира Косијерева“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика Јоаникије је заблагодарио браћи архијерејима, посебно Митрополиту Амфилохију због благослова да мошти Светог Арсенија бораве по други пут у Косијереву, изабраном Епископу захумско-херцеговачком архимандриту Димитрију, сестринству манастира Ждребаоник на челу са игуманијом Јустином, гостима из Русије, начелнику херцеговачких општина, представницима Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“, члановима Матице српске… Митрополит Амфилохије је у обраћању сабранима прочитао поздравно писмо Митрополита кемеровског и прокофјевског Руске православне цркве у којем стоји да је данашњи скуп важан историјски догађај. „Ових дана ће Свети ковчег пребивати у овој обитељи и подсјећати православне Србе на њихову славну историју, на Светитеља Арсенија који је посветио све своје силе устројству монашког и парохијског живота младе Цркве српске, о његовој борби против јереси богумила, благодарећи којој је Србија била избављена у то вријеме од религиозних сукоба. А такође и на храброст ваших отаца који су 1914. године пренијели, под паљбом аустроугарском, мошти Светог Арсенија из Косијерева у свету обитељ Светог архангела Михаила. Молитвено желим свима учесницима тога сјећања мира духовнога, радости у Исусу Христу и изобилне помоћи Божје у чувању духовних и историјских вриједности Српске православне цркве и васељенског православља“, стоји у писму Висоикопреосвећеног Митрополита кемеровског и прокофјевског. Митрополит Амфилохије рекао је да Свети Арсеније није само наш него и васељенски светитељ и просветитељ. „Његове свете мошти су стигле између два рата и до Шангаја, до Кине и освештале бескрајну кинеску земљу, јер је Патријарх Варнава дао дио његових моштију тадашњем Епископу Јовану шангајском, сада познатом као Свети Јован Шангајски и Санфранциски“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он рекао да нас тако долазак Светог Арсенија у Косијерево подсјећа, не само на његово мјесто боравка, него на његов васељенски значај. „И подсјећа нас на све оно што се догађало, и са овом светињом, са нашом Црквом Божјом, и у Херцеговини Светога Василија, и овдје у Старој Херцеговини, садашњој Црној Гори, и у свеукупном нашем народу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Мошти Светог Арсенија боравиће у манастиру Косијерево до 26. септембра, када ће бити формирана Литија и њихов испраћај за Никшић. У Никшићу ће боравити у Саборној цркви Светог Василија Острошког у навечерје Крстовдана, а на Крстовдан, 27. септембра након Свете архијерејске литургије, биће организован њихов свечани испраћај за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Create New...