Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'александријског'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. Сасвим је уобичајена заблуда да је целокупна супротстављеност између Православља и Аријанства у IV веку, као и богословља, које је резултирало из ње, "окреће" око термина ομοιούσιος, ομοούσιος, όμοιος и ανόμοιος. Да чињенице не подржавају овај утисак, може се показати како [општим] недостатком доследности у употреби ових термина, као и чињеницом да Св. Атанасије Велики осцилира између прва два од њих. Уствари, да не би провоцирао опозицију, он је, уместо термина ομοούσιος (за који се чинило да раздељује хришћане) испрва преферирао термин ομοιούσιος, и тек када је схватио да се смисао који су полуаријанци давали том изразу разликује [од онога који му је он давао][1], он је изабрао термин ομοούσιος, са циљем да после изјави како су оба термина прихватљива. Ово значи да ови термини нису имали ону важност коју им ми придајемо данас. Они су просто биле лозинке у бици која је, ипак, сигурно изражавала одређене теолошке идеје, јер су оне [речи] заузимале [важно] место у исповедањима вере, даваним на саборима које срећемо у том периоду. Колико је само Св. Атанасије мало значаја придавао овим речима најуочљивије је у његовим словима о Светом Духу, где он пише: "Довољно је знати да Дух Свети није створење"[2]. Ово показује где се треба тражити основа теолошког неслагања између ривалских странака. Да ли је Свети Дух створење или нетварно биће (non creature being)? Шта је Син: створење или нетварно биће? О одговора на ово питање зависи све остало. Св. Атанасије свој богословски рад заснива углавном на полемици против аријанских принципа: "из небића", "било је када га није било", "промењиве природе" и "створење"[3], који су сви, очигледно, повезани са творевином. Пропадљиво и непропадљиво, άφθαρτον и φθάρτον представљају два супротна пола у универзуму, који одговарају двема начинима постојања - нетварном (άκτιστον) и тварном (κτιστόν). Ово разликовање је непосредно повезано са творачком енергијом (дејством) Божијом, која повезује тварно и нетварно. Ово је фундаментално за хришћанско схватање свемира. Хришћани директно повезују идеју Бога са идејом Творца. Иако ово није случај код јелинских философа, није се могуће уздржати а да овде не споменемо погрешне интерпретације, које су се често поткрадале у овом питању. Уобичајена тврдња да је јелинска позиција дијаметрално супротна хришћанској је заснована на претераној симплификацији чињеница, јер су Јелини имали схватање и нествореног, као и Творца, што признаје и сам Св. Атанасије Велики[4]. За скоро све јелинске философске системе постоји разликовање Једног и мноштва, између όντως ον-а и ствари, које су промењиве, па чак иако идеја Творца и није била увек укључена [у извесни систем] или када та идеја није имала исту улогу коју има у хришћанству. Тако, да се ограничимо на само два принципијелна представника јелинске мисли, Платон прави разлику између нетварног, које је вечито исто, и тварног, које је подложно пропадљивости[5], а онда им придаје и трећи елемент, просторни, који се може поистоветити са оним што Аристотел зове материјом, безобличном материјом из које Бог дела. Према Аристотелу, материја представља елемент генезе и пропадљивости, који се протеже само до једне тачке, иза које постоји свет непромењивог - чисте енергије. Чиста енергија је Πрви Πокретач, који сам не бива покретан, Бог, чијим се деловањем мења материја и свет почиње [да постоји] пропадљивих бића. Сходно наведеноме, идеја Творца се налази и код Платона и код Аристотела, али код оба писца творевина је створена из претпостојеће материје. Свакако, материја у еиховој мисли приближнно одговара небићу, будући да она није ни квалитет, нити било шта од онога чиме је биће дефинисано[6]. Према томе на твар се у гледиштима ове двојице мислилаца може гледати као на формирану из небића, ако је материја просто небиће, ништа(вило). Дакле, јелински мислиоци нису говорећи о Богу нужно одмах дошли до [Бога као] Творца, и нису твари давали карактер који она има у Хришћанству. Зато је разумљиво да су они, уместо да користе термине који би карактерисали нествореност Бога и створеност света, користили термине који су назначавали да је Бог нестворен, а свет створенто јесте, употребљавали су термине αγένητος и γενητός, уместо άκτιστος и κτιστός. Упркос свему овоме, схватање о нетварном и тварном, са са свим појединачним аспектима, постоји у оба система - и у јелинском и у хришћанском, а то нас интересује у нашем истраживању. Због места које заузима твар у хришћанском теолошком систему, Свети Атанасије за Бога више употребљава термине и него који је негативни (одрични) термин, који није у стању да опише стваралачку енергију Божију. Међутим, он не одбацује ову реч у потпуности, него је повремено користи (са резервама), будући да је она постала криулатица Аријанаца, којом су разликовали нествореног Бога од "створеног" Сина[7]. Свети Атанасије је ретко користи без резерви, он увек позива на опрез, [залажући се] против употребљавања ове речи као разликовања између Оца и Сина, као што се њоме просто деле/разликују Творац и творевина. Зато, каже он, термин αγένητος означава разликовање Оца, али не од Сина, него од ствари створених кроз Сина; а управо зато што Бог није попут створених ствари[8]. Ови термини означавају [онтолошки] "амбис" између Бога и света и немогућност [потпуног] схватања Бога. Бог, који постоји из(н)а(д) све створене природе, јесте несхватљив човеку створеном из небића, док је Бог нестворен "а каква заједница/причасност и шта може бити између твари и Творца?"[9]. Поставивши ово разликовање, Свети Атанасије Бога описује Платоновом терминологијом као увек непромењивог[10], док створене ствари подлежу промени[11], јер су произашле из небића кроз иницијалну радикалну промену. Створења не носе никакву суштинску сличност са Творцем[12] и имају предеиспозиције према пропадљивости, тенденцију враћања у небиће. Будући да су дошли из небића, она имају тенденцију да се врате у небиће[13]. Овај повратак се остварује кроз пропадљивост. Ово је унутрашњи "нагиб"/склоност (inclination) у човеку, премда је њему дарована богоподобност, помоћу које, ако је сачува нетакнутом, "затупити" (blunt) пропадљиво(ст), какав је по својој природи, и постати бесмртан (impershable)[14]. Арије је посебно уздизао концепт онај стварања који је био заступљен код апологета другог века - динамични модализам, а пре всега Оригена. Није сигурно да ли су апологети могли да јасно разликују категорије божанске природе [теологије] и божанског откривења [икономије], али је сасвим јасно да су они нераздвојиво повезивали Логоса са делом стварања. И Ориген је експлицитно повезивао рађање (begetting) Сина са почетком света. Ориген је, пратећи општу [мисаону] линију хришћанског богословља, није могао да замисли Бога, а да га моментално не веже за [концепт] Творца. Али, он је погрешио у својој прецизној процени ствари, очигледно зато што је претерано хтео да нагласи концепт идентичности Бога и Творца, насупрот гностичким тврдњама да су они различити. Из принципа да је Творац сигурно Бог, он је доспео до закључка да је Бог сигурно Творац. Ово, међутим, да је Он одувек био Творац и да је творевина вечити производ Божији, својеврсна пројекција. Природно, Логос је постојао пре векова и Његова природа је повезана са творевином. Наравно, схвативши опасност од хришћанског богословља које је могло да проистекне из ове идеје да је свет постојао пре векова, као и Бог, он [Ориген] је стварање пре векова приписивао вољи Божијој. То га је навело на следећи апсурд: због блиске везе, по његовом схватању, између Логоса и света, он је разумео да и Логос мора да се рађа из воље Очеве[15]. Ориген одбија мишљење да се Син рађа εκ της ουσιάς του Πατρός (из суштине Очеве), будући да је на то гледао као да наводи на гностички светоназор, мада ни сам Ориген није схватао да је на овај начин Сина удаљавао од Божанства. Аријева теорија је почивала на космолошким претпоставкама, јер њега нису интересовала било која друга својства Божија, осим космолошких. Ипак, уместо да, као што је учинио Ориген, узведе стварање у вечност, Арије је умањивао Логоса смештајући Га у време. Чињеница да он понекад смешта постојање Логоса пре времена или пре векоова[16] није оставила никаквог ефекта на његову употребу свих оних других израза који Логоса дефинишу као биће: "Све ствари су из небића, и све су оне доведене у постојање и јесу створења и дела. Тако је и Логос Божији преведен из небића, и било је када га није било, и није Га било пре него што је преведен [постао], већ је и такође имао почетак када је био створен"[17]. Сходно овоме, фраза "пре времена и пре векова" има потпуно карактеристично значење, с обзиром да кроз генезу тј. кроз стварање Логоса појављује одређена промена, која може бити схваћена само у оквирима времена. Разлика је у томе што је Његова генеза остварена пре него што су остале ствари дошле у постојање, *управо* због других бића, као неопходан посредник. На овај је начин, како је веровао Арије, био сачувана нествореност Божија - она је. пратећи развој аристотеловске мисли, [код Арија] карактеристична само за Првог Покретача. Само је Бог Отац нестворен, беспочетан и вечан. Арије је повлачио линију [онтолошког] разликовања између Бога и Логоса, који је повезан са створењима. Логос је, као створење, несличан Оцу, коначан, промењив и подлажан промени. Његово Божанство је, међутим, аутентично[18]. Православна мисао се разликује од аријанске тиме што дубински улази у тајну Бога. (by giving a fuller of God in depth). Бог јесте Творац, али Он није само то, јер Он постоји и без свога творачког деловања. Друга ствар нераздвојива у божанском постојању јесте Његова природа. Бог јесте Његова природа и воља заједно, а прво је сигурно претежније од потоњег[19]: природа је изнад воље. Он је зато биће и енергија - оно што су у терминологији која је после преовладала суштина и енергија. Зато посотји суштинска разлика - а не само номинална - у Божијем постојању[20]. У овим двема категоријама Божанства - суштини и вољи - постоје одговарајућа и аналогна разликовања. У суштини/природи (да почнемо са њом) не постоје разлике постојања или било чега другог Тројичних ипостаси, [онога] што "унутра" припада Божанству, док, са друге стране, у вољи посотје разликовања творачких односа, који припадају "изван". "Унутар" Божанства постоји γέννησις (рађање) - на "изван" се односи γένεσις (настајање/генеза). Зато је Бог истовремено и Отац и Творац. Док је Отац по природи, Он је Творац по вољи. Сходно томе, он је могао и да не буде Творац и створени свет не би ни постојао. Линија [онтолошког] разликовања у Православљу лежи између Бога и створења, између створеног и нествореног. Рађање [букв. "извирање" - origin] Логоса јесте процес који припада у категорију прирοде или суштине. Створења, као производи впље, у једном/неком времену бејаху непостојећа; Бог "жели" да их створи. Међутим, Он није "преджелео" свога Логоса, који се рађа из Његове сопствене природе[21], нити је постојање Логоса директно везано за творевину. Ако Он и јесте Творац, Логос се рађа не зато што је ово Његова функција, као да је он створен специјално ради стварања, као инструмент - посебно зато што Богу није потребан посредник - већ пре као савршена икона Божија[22]. "Логос Божији", пише Свети Атанасије, "није дошао због Њега, а Њим су све ствари створене. А Он, будући моћан, није био због наше слабости доведен у постојање од самог Оца, тако да нас после може да створи, као уз помоћ [Логоса као] каквог инструмента. Сигурно ов није случај. Па и да Бог није било шта створио, Логос ни на који начин не би био умањен пред Богом, и Отац би ипак био у Њему. У сваком случају, створења нису могла да дођу у постојање без Логоса; тако су она постала и створена кроз Њега"[23]. Будући да се Логос рађа овако (as the Logos had this origin) није Га могуће повезивати са творевином, од које је одјељен "широким" [онтолошким] амбисом. Он је у творевини, али само својим деловањем: Он одржава творевину и спречава је да се врати у небиће[24]. Али у својој суштини, Он је ван творевине[25]. Као нестворен и од Оца се рађајући Син, Логос има сва својства Очева, који је нерођен, непромењив, бесмртан; Он је ομοούσιος са Оцем, јер није могуће да постоји неколико нестворених бића различите суштине (тј. неколико нестворених суштина). Онтолошки посматрано, мноштв(ен)о(ст) импликује временитост и промену, док јединство изискује вечитост и непромењивост, према темељним принципима јелинске философије. Према Св. Атанасију, то што и Дух Свети не припада мноштву показује да је и Он нестворен и ομοούσιος са Оцем, као и са Сином[26]. Својим учењем је управо Свети Атанасије променио правац [дотадашње] теологије са настајања/генезе Сина (наравно, као и Духа Светог) на рађање: са γένεσις-а на γέννησις. Будући да је стварање категорија ван сфере божанског, [термини] αγένητος и γένητος, створено и нестворено се употребљавају да опишу однос између Бога и творевине, док се [термини] αγέννητος и γέννητος, рођено и нерођено, употребљавају да опишу унтартројичне односе: то су једне те исте речи, али се пишу са два ν ["ни"] и, наравно, имају различита значења и етимологију. На ове две последње речи (αγέννητος - γέννητος) су аномејци исконструисали целу своју теорију, прилагођавајући их не би ли са мртве тачке помакли њихову усиљену интерпретацију. Ове две речи се разликују широким "јазом", који је назначен префиксом α-. Сходно томе, две личности се разликују по томе што припадају два потпуно различита света - прва вечном и непромењивом, друга - временском и промењивом. "Ако је нарођен/нестворен, није Син, ако је Син, није нерођен/нестворен"[27] мислио је Евномије. Логос, ако је Син, је нужно рођен/створен. Може се рећи да су се аномејци вратили оригиналном Аријевом учењу, употребљавајући термин αγέννητος са значењем термина αγένητος или άκτισος, а термин γεννητός са значењем термина γενετός или κτιστός: термин "нерођен" у значењу "нестворен" и "рођен" у значењу "створен". Следствено томе, промена у терминологији, коју су увели Атанасијеви аргументи против створености Сина, није ни на који начин променила мишљења аријанаца. Полуаријанци су много спремније прихватили нову терминологију. Анкирски сабор 358. г. под вођством Василија, епископа тог града, је јасно нагласио разлику између αγένητος, као "створеног" и αγέννητος као не рођеног, него рађајућег. "Друго су Творац и творевина, друго су Отац и Син"[28]. Овде се могу наћи обе категорије Божанског постојања: воља, којом Бог ствара и јесте Творац; и суштина, којом рађа по природи и јесте Отац. Тако, по њима [полуаријанцима] промена терминологије значи скоро потпуно слагање по овом питању са Светим Атанасијем Великим. Ово слагање, међутим, се односи само на пола проблематике. Иако су полуаријанци напустили концепт по коме је Син створен, нису га напустили по питању Светога Духа, Кога су наставили да сматрају различите суштине [од Оца и Сина], ετερούσιον[29], као и "ангелским створењем", αγγελοειδές κτίσμα[30]. Свети Атанасије је њихове погледе по питању Светог Духа оштро одбацио и није био спреман да прихвати чак ни просте претпоставке о томе да је Он створење. Он приписује његовом исхођењу и идеју рађања, јер и Он [Дух Свети] такође исходи из суштине Божије, премда Свети Атанасије не употребљава управо ове речи и премда Га изричито не назива Богом или једносушним (ομοούσιον) са Оцем. Искључиви разлог ове резервисаности је жеља да се избегне сваки нови повод за конфликт и да се пронеђу начини за зближавање са полуаријанцима. Међутим, оно што је речено о Светоме Духу [од стране Светог Атанасија Великог] у потпуности наглашава пуноћу Његовог Божанства. Он је јединстевен и сједињен са Оцем, Он је безупитно Божански, а ако је нестворен, онда је и истинити Бог: рећи да је Дух Свети нестворен је јесте рећи све о њему, јер све што је нестворено јесте по суштини (букв. суштински - essentially) Бог. Са друге стране, када се нешто назива Богом, то не мора да значи да је то нестворено, зато што се реч "бог" употребљава да се опише поседовање божанског учествовањем, као и у другим случајевима[31]. Сходно томе, узвишенији је опис којим се Дух Свети назива нествореним, него који га назива Богом. Ова терминологија Светог Атанасија Великог је са једне стране повезана са тријадолошким учењем, а са друге стране са религијском праксом хришћана. Тријадолошко учење је концепт божанског који је Хришћанству урођен, јер је, од самог његовог појављивања оно било утмемељено на вери у тријаду Божанских Личности. Ипак, одувек је било покушаја да се Тројица интерпретира као имагинарно стање, али у IV веку, када је монархизам савелијанског типа био потпуно надвладан, хришћански богослови су писали о тријадолошком учењу, као што су, уосталом, чинили и неоплатонички теолози и то имитирајући их. И док је тријадолошко учење засновано на христологији Логоса укључивало у себе елемент субординације, који је био темељ за аријанска учења, Свети Атанасије је превазишао ову фазу, иако није напустио [концепт] космичког Логоса (the world Logos). Он није прихватио идентичност Божанских Личности, него идентичност суштине [Божанских] Личности. Свака од Њих, као нестворена, поседује пуноћу/целовитост (entirety) Божанске природе и јесте Бог, али што се тиче унутрашњих [перихоретичких] односа, Свети Атанасије чува разликовање лица унутар Тројице. Са друге стране, он није прихватао разноликост [Божанске] природе. "Унутра" (internally) Тројица нису неслична или различите природе[32], већ је сачињавају нестворена бића идентична по природи и суштини. Зато није могуће прихватити Божанство Оца, а Сина и Светог Духа сматрати створењима, нити се може прихватити Божанство Оца и Сина, а сматрати Светог Духа створењем. У Тројици ништа страно није помешано са њеном природом: "Ου γαρ αλλότριον επιμίγνυσται τη Τριάδι"[33]. Да су Логос и Свети Дух створења, он би били подлежни времену, а да су нису беспочетни, Тројица би била зависна од времена, била би "икономијска" Тројица[34]. Искупљење и поновно рођење човечанства уопште као и сваке личности посебно узрокује Тројица делујућа као целина, али и Личности Тројице делујуће посебно (individually). Како би се човек обожио, да Логос није Бог, да је човечанство оваплоћењем Логоса повезано са тварју? Како би човек био узведен до Оца, да Онај Који је узео тело нија и Сâми Син по природи?[35] Како бисмо постајали причасници Божанске природе, заједничари у Духу, ако је Он створен и није Бог?[36] Крштење, објављено не само у име Оца, него и Сина и Светога Духа, не би имало никакву вредност, ако је дато у име створењâ. Управо су ова прагматична размишљања више него било које друге рефлексије, наводиле Светог Атанасија да уведе полемичан тон у његово богословље. * Наслов оригинала: Panayiotis Christou, Uncreated and Created, Unbegotten and Begotten in the Theology of Athanasios of Alexandria, ''Augustinianum'' 13, Roma (pg. 399-409), нама доступно на веб-сајту Цркве Јеладе Μιριοβιβλος. Речи у угластим заградама [] су додате ради бољег разумевања текста. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. „Из Земље Нила, дубоко рањени у души и срцу, пратимо трагичне тренутке које наши сународници доживљавају због смртоносних пожара у подручјима Атике. У овом тешком времену туговања и жалости за све Јелине, желимо да изразимо своје лично искрено саучешће, као и саучешће свих Грка у Египту. Изјављујемо непоколебиву подршку, саучешће и молитве Александријске Патријаршије свима породицама оних који пролазе кроз тешка времена, и стојимо молитвено уз њих. Нека Господ Живота и смрти подари вечни покој свима онима који су на овај трагичан начин изгубили живот и пружи наду и утеху онима чија су срца сломљена и подносе у болу губитак својих најближих.“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Током састанка разговарало се о билатералним и свеправославним питањима, као и међуконфесионалним и међуверским односима. У разговору су учествовали епископ Мемфиса Никодим и епископ вавилонски Теодор (Александријска Патријаршија), а такође заменик председника ОСЦО протојереј Николај Балашов, представник Патријарха московског и све Русије код Патријарха александријског и све Африке свештеник Виктор Кулага, и сарадник овотг Одељења свештеник Анатолије Чурјаков. Извор: Српска Православна Црква
  4. У манастиру светитеља Николаја Чудотворца у Каиру Блажењејши Патријарх александријски и све Африке Теодор II примио је 5. маја 2018. године председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије митрополита волоколамског Илариона, који је дошао у Египат по благослову Свјатејшег Патријарха московског и све Русије Кирила. Током састанка разговарало се о билатералним и свеправославним питањима, као и међуконфесионалним и међуверским односима. У разговору су учествовали епископ Мемфиса Никодим и епископ вавилонски Теодор (Александријска Патријаршија), а такође заменик председника ОСЦО протојереј Николај Балашов, представник Патријарха московског и све Русије код Патријарха александријског и све Африке свештеник Виктор Кулага, и сарадник овотг Одељења свештеник Анатолије Чурјаков. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. „Порука празника Рождества Христовог упућена је свима нама, и то не само данас, него и сваког дана, сваког тренутка у нашем животу, и ми треба да је доживимо као правило вере, као безбедно уточиште у свима бродоломима нашег живота. Као никад раније, човечанство треба да држи своја срца отворена, да буду стално топла и чиста како би се у њима могао родити Исус. Не би требало да га потражимо у дворовима и луксузним собама. Довољна је мала врећа какве се свуда могу наћи у Африци. Он тражи топлину и утеху. Вечерас Бог куца на врата нашег срца. Хоћемо ли га оставити пред вратима? Пренесимо се у мислима у напаћене крајеве Блиског истока, у искрајке Јудеје да бисмо видели где је Исус Христос рођен. Уђимо у пећину, поклонимо се пред Њим и рецимо Му: Господе Христе, људски род не ужива у врлинама мира онолико колико је пожељно. Он живи у ратовима који разарају радост и мир. Живи у очајању и у страху од неизвесне будућности. Овај свет подсећа на огромно стратиште где се човек окреће против своје браће. Упркос свима конференцијама и трагањима за миром, свет је већ дуже од 20 векова у неком туробну сну. Све то морамо превазићи. Оставимо пострани људске страсти и сузбијајмо сваки чин насиља. Размножавајмо оружје љубави, грлећи свако људско биће, па ћемо сваки пут доживети Рождество Христово! Извор: Српска Православна Црква
  6. Његово Блаженство папа и патријарх александријски и све Африке Теодор II упутио је из Великог града Александрије Божићну посланицу, у којој се, између осталог, каже: „Порука празника Рождества Христовог упућена је свима нама, и то не само данас, него и сваког дана, сваког тренутка у нашем животу, и ми треба да је доживимо као правило вере, као безбедно уточиште у свима бродоломима нашег живота. Као никад раније, човечанство треба да држи своја срца отворена, да буду стално топла и чиста како би се у њима могао родити Исус. Не би требало да га потражимо у дворовима и луксузним собама. Довољна је мала врећа какве се свуда могу наћи у Африци. Он тражи топлину и утеху. Вечерас Бог куца на врата нашег срца. Хоћемо ли га оставити пред вратима? Пренесимо се у мислима у напаћене крајеве Блиског истока, у искрајке Јудеје да бисмо видели где је Исус Христос рођен. Уђимо у пећину, поклонимо се пред Њим и рецимо Му: Господе Христе, људски род не ужива у врлинама мира онолико колико је пожељно. Он живи у ратовима који разарају радост и мир. Живи у очајању и у страху од неизвесне будућности. Овај свет подсећа на огромно стратиште где се човек окреће против своје браће. Упркос свима конференцијама и трагањима за миром, свет је већ дуже од 20 векова у неком туробну сну. Све то морамо превазићи. Оставимо пострани људске страсти и сузбијајмо сваки чин насиља. Размножавајмо оружје љубави, грлећи свако људско биће, па ћемо сваки пут доживети Рождество Христово! Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив. У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог. Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди. Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину. Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех. Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му: Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини. Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника. Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба. Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио. Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину.
  8. После смрти незнабожних и богомрских царева Римских Диоклецијана и Максимијана, на царски престо ступи благочестиви цар Константин Велики, за чијег се царовања рашири вера у Господа нашег Исуса Христа. У то време неки христољубиви људи града Александрије, нашавши место где беху положени чесни остаци моштију светог славног мученика Христовог Мине, саградише на том месту цркву у име његово. У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив. У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог. Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди. Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину. Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех. Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му: Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини. Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника. Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба. Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио. Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину. View full Странице
  9. Његово Блаженство Папa и Патријарх aлександријски и све Африке г. Теодор II стигао је 26. септембра 2017. године у вечерњим часовима у Ниш. У Катедралном храму Силаска Светог Духа на Апостоле одржана је доксологија у његову част. Његово Блаженство, у пратњи Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и делегација Александријске Патријаршије и Српске Православне Цркве, свечано је дочекао Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније уз многоборојно свештенство, представнике Града и Војске Србије, и верни народ царског Ниша и Богомспасаване Епархије нишке. Патријарх Теодор у Нишу: Саздани сте од храбрости, борите се за своју земљу! У пратњи предстојатеља Александријске Патријаршије и Српске Православне Цркве налазили су се Високопреосвећена господа Митрополити загребачко-љубљански Порфирије, гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, као и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије, као и секретар Синода Александријске Цркве високопреподобни архимандрит Данило. Од представника Града Ниша учешће у овом историјском догађају узели су својим присуством и градоначелник г. Дарко Булатовић са сарадницима, представници Војске Србије - генерал-мајор Желимир Глишовић, пуковник Предраг Грбић, као и представници Жандармерије. Након чина доксологије којим је у Саборном храму началствовао игуман суковског манастира протосинђел Серафим (Мишић), уследили су узајамни поздрави Епископа домаћина и Његовог Блаженства. Епископ Арсеније даровао је иконом Светих цара Константина и царице Јелене Његово Блаженство који је узвратио даром - Александријским крстом. Владика Арсеније упутио је поздрав Његовом Блаженству изразивши велику радост јер после тек нешто мање од два месеца столовања древном Епархијом нишком има Божји благослов да укаже гостопримство Патријарху Александриском и све Африке г. Теодору. Након поздрава Епископа нишког, Његово Блаженство се обратио Патријарху, Епископу, свештенству, представницима Града, Војске Србије и верном народу бодрећи их да буду поносни на своју земљу и свој народ. -Ваша отаџбина је благословена, ваша отаџбина је земља хероја, оних који су се борили за мир и слободу. Ви сте народ који је саздан храброшћу и спремношћу да се бори за слободу и своју земљу, рекао је патријарх Теодор II. Извор: Српска Православна Црква
  10. Његово Блаженство Папa и Патријарх aлександријски и све Африке г. Теодор II стигао је 26. септембра 2017. године у вечерњим часовима у Ниш. У Катедралном храму Силаска Светог Духа на Апостоле одржана је доксологија у његову част. Његово Блаженство, у пратњи Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и делегација Александријске Патријаршије и Српске Православне Цркве, свечано је дочекао Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније уз многоборојно свештенство, представнике Града и Војске Србије, и верни народ царског Ниша и Богомспасаване Епархије нишке. Патријарх Теодор у Нишу: Саздани сте од храбрости, борите се за своју земљу! У пратњи предстојатеља Александријске Патријаршије и Српске Православне Цркве налазили су се Високопреосвећена господа Митрополити загребачко-љубљански Порфирије, гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, као и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије, као и секретар Синода Александријске Цркве високопреподобни архимандрит Данило. Од представника Града Ниша учешће у овом историјском догађају узели су својим присуством и градоначелник г. Дарко Булатовић са сарадницима, представници Војске Србије - генерал-мајор Желимир Глишовић, пуковник Предраг Грбић, као и представници Жандармерије. Након чина доксологије којим је у Саборном храму началствовао игуман суковског манастира протосинђел Серафим (Мишић), уследили су узајамни поздрави Епископа домаћина и Његовог Блаженства. Епископ Арсеније даровао је иконом Светих цара Константина и царице Јелене Његово Блаженство који је узвратио даром - Александријским крстом. Владика Арсеније упутио је поздрав Његовом Блаженству изразивши велику радост јер после тек нешто мање од два месеца столовања древном Епархијом нишком има Божји благослов да укаже гостопримство Патријарху Александриском и све Африке г. Теодору. Након поздрава Епископа нишког, Његово Блаженство се обратио Патријарху, Епископу, свештенству, представницима Града, Војске Србије и верном народу бодрећи их да буду поносни на своју земљу и свој народ. -Ваша отаџбина је благословена, ваша отаџбина је земља хероја, оних који су се борили за мир и слободу. Ви сте народ који је саздан храброшћу и спремношћу да се бори за слободу и своју земљу, рекао је патријарх Теодор II. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. 22. Септембар 2017 Свечана доксологија у част Његовог Блаженства Папе и Патријарха александријског и све Африке г. Теодора II служена је вечерас, 22. септембра 2017. године, у Патријаршијској придворној капели Светог Симеона Мироточивог у Београду. За време торжественог и радосног чина доксологије, којом је началствовао високопреподобни архимандрит Стефан - настојатељ храма Светог Саве на Врачару уз саслужење ђакона Владимира Руменића, поглавар Александријске Цркве Његово Блаженство г. Теодор II стајао је у патријарашком трону у молитвеном присуству Свјатјејшег Патријарха српског. г. Иринеја. Свечаном чину присуствали су чланови часне пратње предстојатеља Александрије Цркве: вископреосвећна господа митрополити гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, и секретар Синода високопреподобни архимадрит Данило, као и архијереји Српске Цркве: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, жички Јустин, зворничко-тузлански Фотије и ваљевски Милутин. Многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, заједно са омладином и верним народом, испунило је Патријаршијски храм којим се разлегао пој Првог београдског певачког друштва. Доксологији је присуствовао и амбасадор Грчке у Београду г. Елиас Елиадис. Поздрављајући високог госта Патријах српски г. Иринеј је рекао: -Ваше Блаженство, Патријарше александријски и све Африке господине Теодоре, у Христу вазљубљени брате и саслужитељу наше смерности, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драга у Господу браћо и саслужитељи, браћо и сестре! Пастиреначалник наш Господ Исус Христос сабрао нас је данас, благодаћу Духа Свога Светога, овде, у Саборном храму престоног града Београда, поводом и у част Ваше званичне („мирне”) посете нашој светој Српској Православој Цркви. Ми Вас од свега срца, целивом братскe љубави у Христу, најсрдачније поздрављамо и желимо Вам добродошлицу. -Празником се може назвати дан када примамо обиље благослова Божјих, а сада их, ево, примамо из крила древне, а опет вечно младе и цветајуће, апостолске Цркве Александријске, које нам данас доносите Ви, Ваше Блаженство, својим присуством, Ви, чувар стада Божјега које апостол и јеванђелист Марко стече, а Ви га чувате и надгледате, по Богу, добровољно и од срца. (ср. IПетр. 5, 2). Под свештеним омофором Вашега Блаженства сачувани су сви дарови Духа Светога који вековима почивају у ликовима светих стубова Цркве, стечених трудом и жртвом египатских подвижника и александијских учитеља Цркве, у славу Господа нашега Исуса Христа, Који их постави за светилнике васцеле Цркве Христове. Ти дарови - које чува Ваш свештени омофор - данас нису сакривени од очију многољудне Африке, а ни од очију читавог православног света, хришћанске васељене и културног човечанства, истакао је патријарх Иринеј и додао: -Држава Вашег седишта Египат, цела Северна Африка, па и цео афрички континент, доживљава тешке, ако не и најтеже, тренутке своје историје. Свет је - то са жаљењем кажемо - већ навикао да слуша о великом сиромаштву, неразвијености, нестабилности и отвореном насиљу које тамо влада, али у новије време свакодневно се чују и вести о међуверским сукобима, отвореном прогону хришћана и другим, новим облицима зла које читаве народе покреће на велике миграције. Последице тог историјског процеса остају несхватљиве или, може бити, схватљиве, али незанимљиве управо за силе које га, уз запањујућу ледену равнодушност, изазивају. Прогони хришћана у неким земљама могу се упоредити са великим прогонима и страдањима хришћана из прва три века хришћанске историје. Свештено памћење на те догађаје чувају и Ваша и наша света Црква. Чувају то памћење и живе са њим све помесне Православне Цркве и тропарима кличу Христу Богу: „По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Цркву Твоју” (тропар у Недељу свих светих). -Само јеванђелска вера - дубока вера у спасоносни Промисао Божји и у вољу Божју - може да дâ смисао свим трагичним догађањима око нас и међу нама, да дâ наду народима који су жедни живога сведочења Истине Христове, народима хришћанским, као и онима који до сада нису имали историјску прилику да се са хришћанством упознају. Речи утехе, наде и људске подршке, као и свеколика дела братске љубави, милосрђа и материјалне помоћи, потребна су свима, поручио је Његова Светог патријарх г. Иринје и подсетио: -Александријска Патријаршија и Ваше Блаженство лично – ово наглашавамо јер српски народ то треба да зна – пастирски служи и Божји благослов и вишњи мир ниспошиље православним заједницама у педесет и четири државе афричког континента чинећи тако јединствену Православну Цркву на целом континенту. Ако се томе дода и Ваша архипастирска брига о јединству васељенског Православља, Ваша сарадња са другим помесним Црквама, Ваше свештенослужење, Ваша јеванђелска проповед, Ваша молитва за јединство свих у Христу Господу и у Јединој Светој Цркви Његовој, Ваша улога и место у савременом свету, - који за многе, удаљене од Светога Предања Цркве, постаје ужас и кошмар, - онда Ви и Ваша александријска апостолска катедра постајете узор и пример, путоказ и путовођа православним хришћанима широм света. -Нека Вас, Блажењејши оче и владико, Бог сваке благодати и даље усавршава и укрепљује у Вашем мисионарском и јеванђелском труду за мир и добробит свих народа, у вечну славу Господа нашега Исуса Христа, и Бога и Оца и Пресветог и Благог и Животворног Духа Светог, а пастви Вашој нека подари увек побеђујућу, духовну снагу и свету, вечну пасхалну радост! Ми пак осећамо сада ту пасхалну радост примајући Вас и Вашу часну пратњу као љубљену сабраћу. Ви лично нисте први пут у Србији. Познајете српски народ, познајете његову историју и све околности данашњег историјског тренутка нашег народа. Нећемо о њима сада говорити, али их предањским и заветним духом морамо носити у себи. Ваше присуство нас у томе охрабрује. Јер, дошли сте да заједно испијемо Чашу Господњу, Чашу спасења и вечног живота, и да благодарно прославимо Вечнога Првосвештеника Цркве, Који приноси и Који се приноси за живот света. Њему нека је слава и сила у векове векова. Амин, поручио је првојерарх Српске Цркве виском госту и нагласио: -Многољудне и многообразне народе свете Александријске Патријаршије, који су заправо један Народ Божји, сабран и сједињен у Христу, доживљавамо као нашу браћу и сестре у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Као што се кандило пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице, у згради Александријске Патријаршије, по благослову Вашег Блаженства, што нам је познато, никада не гаси и као што оно непрестано гори испред исте Иконе у нашој највећој светињи, манастиру Хиландару, тако нека кандило вере гори и у срцима наших народа и нека буде знак међусобне братске љубави двеју сестринских Цркава и наших народа, молитвама Оне која је родила Спаситеља света, Пресвете Богомајке, на спасење свих Духом Светим у Цркви Божјој сједињених у једној вери, нади и љубави! Тако да буде, амин! Затим се Патријарху српском г. Иринеју и присутнима обратио Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II. (беседа у припреми). Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 24. септембра 2017. године. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Крушедолу, Хопову, Жичи, Студеници, Сопоћанима, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, граду Нишу и његовим храмовима и знаменитостима, као и манастиру Раваници. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ досад незабележеног страдања и егзодуса народа, посебно са Блиског Истока и са афричког континента. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете.
  12. 22. Септембар 2017 Свечана доксологија у част Његовог Блаженства Папе и Патријарха александријског и све Африке г. Теодора II служена је вечерас, 22. септембра 2017. године, у Патријаршијској придворној капели Светог Симеона Мироточивог у Београду. За време торжественог и радосног чина доксологије, којом је началствовао високопреподобни архимандрит Стефан - настојатељ храма Светог Саве на Врачару уз саслужење ђакона Владимира Руменића, поглавар Александријске Цркве Његово Блаженство г. Теодор II стајао је у патријарашком трону у молитвеном присуству Свјатјејшег Патријарха српског. г. Иринеја. Свечаном чину присуствали су чланови часне пратње предстојатеља Александрије Цркве: вископреосвећна господа митрополити гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, и секретар Синода високопреподобни архимадрит Данило, као и архијереји Српске Цркве: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, жички Јустин, зворничко-тузлански Фотије и ваљевски Милутин. Многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, заједно са омладином и верним народом, испунило је Патријаршијски храм којим се разлегао пој Првог београдског певачког друштва. Доксологији је присуствовао и амбасадор Грчке у Београду г. Елиас Елиадис. Поздрављајући високог госта Патријах српски г. Иринеј је рекао: -Ваше Блаженство, Патријарше александријски и све Африке господине Теодоре, у Христу вазљубљени брате и саслужитељу наше смерности, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, драга у Господу браћо и саслужитељи, браћо и сестре! Пастиреначалник наш Господ Исус Христос сабрао нас је данас, благодаћу Духа Свога Светога, овде, у Саборном храму престоног града Београда, поводом и у част Ваше званичне („мирне”) посете нашој светој Српској Православој Цркви. Ми Вас од свега срца, целивом братскe љубави у Христу, најсрдачније поздрављамо и желимо Вам добродошлицу. -Празником се може назвати дан када примамо обиље благослова Божјих, а сада их, ево, примамо из крила древне, а опет вечно младе и цветајуће, апостолске Цркве Александријске, које нам данас доносите Ви, Ваше Блаженство, својим присуством, Ви, чувар стада Божјега које апостол и јеванђелист Марко стече, а Ви га чувате и надгледате, по Богу, добровољно и од срца. (ср. IПетр. 5, 2). Под свештеним омофором Вашега Блаженства сачувани су сви дарови Духа Светога који вековима почивају у ликовима светих стубова Цркве, стечених трудом и жртвом египатских подвижника и александијских учитеља Цркве, у славу Господа нашега Исуса Христа, Који их постави за светилнике васцеле Цркве Христове. Ти дарови - које чува Ваш свештени омофор - данас нису сакривени од очију многољудне Африке, а ни од очију читавог православног света, хришћанске васељене и културног човечанства, истакао је патријарх Иринеј и додао: -Држава Вашег седишта Египат, цела Северна Африка, па и цео афрички континент, доживљава тешке, ако не и најтеже, тренутке своје историје. Свет је - то са жаљењем кажемо - већ навикао да слуша о великом сиромаштву, неразвијености, нестабилности и отвореном насиљу које тамо влада, али у новије време свакодневно се чују и вести о међуверским сукобима, отвореном прогону хришћана и другим, новим облицима зла које читаве народе покреће на велике миграције. Последице тог историјског процеса остају несхватљиве или, може бити, схватљиве, али незанимљиве управо за силе које га, уз запањујућу ледену равнодушност, изазивају. Прогони хришћана у неким земљама могу се упоредити са великим прогонима и страдањима хришћана из прва три века хришћанске историје. Свештено памћење на те догађаје чувају и Ваша и наша света Црква. Чувају то памћење и живе са њим све помесне Православне Цркве и тропарима кличу Христу Богу: „По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Цркву Твоју” (тропар у Недељу свих светих). -Само јеванђелска вера - дубока вера у спасоносни Промисао Божји и у вољу Божју - може да дâ смисао свим трагичним догађањима око нас и међу нама, да дâ наду народима који су жедни живога сведочења Истине Христове, народима хришћанским, као и онима који до сада нису имали историјску прилику да се са хришћанством упознају. Речи утехе, наде и људске подршке, као и свеколика дела братске љубави, милосрђа и материјалне помоћи, потребна су свима, поручио је Његова Светог патријарх г. Иринје и подсетио: -Александријска Патријаршија и Ваше Блаженство лично – ово наглашавамо јер српски народ то треба да зна – пастирски служи и Божји благослов и вишњи мир ниспошиље православним заједницама у педесет и четири државе афричког континента чинећи тако јединствену Православну Цркву на целом континенту. Ако се томе дода и Ваша архипастирска брига о јединству васељенског Православља, Ваша сарадња са другим помесним Црквама, Ваше свештенослужење, Ваша јеванђелска проповед, Ваша молитва за јединство свих у Христу Господу и у Јединој Светој Цркви Његовој, Ваша улога и место у савременом свету, - који за многе, удаљене од Светога Предања Цркве, постаје ужас и кошмар, - онда Ви и Ваша александријска апостолска катедра постајете узор и пример, путоказ и путовођа православним хришћанима широм света. -Нека Вас, Блажењејши оче и владико, Бог сваке благодати и даље усавршава и укрепљује у Вашем мисионарском и јеванђелском труду за мир и добробит свих народа, у вечну славу Господа нашега Исуса Христа, и Бога и Оца и Пресветог и Благог и Животворног Духа Светог, а пастви Вашој нека подари увек побеђујућу, духовну снагу и свету, вечну пасхалну радост! Ми пак осећамо сада ту пасхалну радост примајући Вас и Вашу часну пратњу као љубљену сабраћу. Ви лично нисте први пут у Србији. Познајете српски народ, познајете његову историју и све околности данашњег историјског тренутка нашег народа. Нећемо о њима сада говорити, али их предањским и заветним духом морамо носити у себи. Ваше присуство нас у томе охрабрује. Јер, дошли сте да заједно испијемо Чашу Господњу, Чашу спасења и вечног живота, и да благодарно прославимо Вечнога Првосвештеника Цркве, Који приноси и Који се приноси за живот света. Њему нека је слава и сила у векове векова. Амин, поручио је првојерарх Српске Цркве виском госту и нагласио: -Многољудне и многообразне народе свете Александријске Патријаршије, који су заправо један Народ Божји, сабран и сједињен у Христу, доживљавамо као нашу браћу и сестре у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Као што се кандило пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице, у згради Александријске Патријаршије, по благослову Вашег Блаженства, што нам је познато, никада не гаси и као што оно непрестано гори испред исте Иконе у нашој највећој светињи, манастиру Хиландару, тако нека кандило вере гори и у срцима наших народа и нека буде знак међусобне братске љубави двеју сестринских Цркава и наших народа, молитвама Оне која је родила Спаситеља света, Пресвете Богомајке, на спасење свих Духом Светим у Цркви Божјој сједињених у једној вери, нади и љубави! Тако да буде, амин! Затим се Патријарху српском г. Иринеју и присутнима обратио Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II. (беседа у припреми). Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 24. септембра 2017. године. Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Крушедолу, Хопову, Жичи, Студеници, Сопоћанима, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, граду Нишу и његовим храмовима и знаменитостима, као и манастиру Раваници. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије. Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ досад незабележеног страдања и егзодуса народа, посебно са Блиског Истока и са афричког континента. Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете. View full Странице
  13. Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II боравиће од 22. до 29. септембра 2017. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да поздраве Блажењејшег Патријарха Теодора и његову часну пратњу непосредно по његовом доласку, у петак, 22. септембра 2017. године, када ће се у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог (ул. Краља Петра 5) у Београду одслужити Доксологија са почетком у 20,30 часова. Извор: Српска Православна Црква
  14. Поводом доласка Папе и Патријарха александријског г. Теодора II свечана Доксологија биће служена у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог са почетком у 20,30 часова. Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II боравиће од 22. до 29. септембра 2017. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да поздраве Блажењејшег Патријарха Теодора и његову часну пратњу непосредно по његовом доласку, у петак, 22. септембра 2017. године, када ће се у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог (ул. Краља Петра 5) у Београду одслужити Доксологија са почетком у 20,30 часова. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...