Претражи Живе Речи Утехе

Стаза светлости и мудрости Христове Пре пуних осамнаест година, у систем школског образовања, уведен је предмет верска настава. Сада, слободно, са радошћу можемо рећи, да је предмет верска настава, дочекао своје пунолетство. Најлепши и најбогатији предмет у школском систему, без обзира на статус изборног предмета. Јер, ако дете направи избор ка Христу, похађајући верску наставу, почиње да корача стазом светлости и мудрости Христове. А на том путу, оно што је сигурно, је, да су чуда итекако могућа. Другим речима,наш предмет се изградио у довољно оснажен предмет, који иза себе има аргументованост кроз вероучитељски рад, како у оквиру школа, тако и у све пунијим храмовима и све богатијем литургијском животу ученика и њихових родитеља. Као што дете у свом одрастању мења и свој физички и унутрашњи свет, по законима природе, тако је и верска настава пролазила и пролази кроз мноштво искушења и борби, да танано и суптилно продре што шире у све слојеве друштва. Услови су били веома тешки, недефинисани, без постојања адекватних уџбеника. Често се наилазило на мноштво неразумевања и неприхватања у колективима и вероучитељи су морали увек да заузимају витешке улоге и да истрајавају, стремећи ка циљу. Обзиром да је православље начин живота, вероучитељи су личности у непрестаној молитвеној борби, која има за задатак, да за собом оставља посејано здраво семе, које се клијајући уздиже ка сунцу Христа правде. Стога, вероучитељ увек мора да буде присан и допадљив деци, али на довољној дистанци, да представља ауторитет. Верска настава је предмет, који од детета ствара личност, трудећи се да у њему пробуди све таленте, којим га је Господ наградио. Управо то је велика вероучитељска просветна мисија. На верском путу, пробудити у детету оно што је најтананије и највредније. Многи људи проживе читав живот, са неоткривеним талентима, несвесни личних квалитета, које им је Бог даровао. Иако верујући хришћани, сигурно да у тим људима сазревањем, долази до отрежења и жала, што нису од раних година усмерили живот ка вишим циљевима, успаваним у њиховој личности. Што нису исписали своју личну историју, управо Божијим даровима, који их и чине посебном и јединственом индивидуом. Просвета је кроз време имала тенденцију да гуши ученике мноштвом података, не остављајући довољно простора за лични развој. А просвета баш може и мора да покаже човеку пут личног развоја ка Богу. Јер, просвета је богонадахнуто знање о себи и свету који нас окружује. Верска настава је доказ да Бог и у 21. веку наставља своје дело на плодоносној њиви Његове доброте и славе. Улога родитеља је кључна у верском образовању. Деца у својим породицама, малим црквама, уче од родитеља и других одраслих, како да се понашају и шта да цене. Образовање у кући је образовање кроз љубав, на делу. У већини случајева, то, да ли ће дете одабрати верску наставу, управо је одлука, која се доноси у оквиру породице. Верска настава је помогла и многим родитељима да се приближе Христу. Често се могло чути да родитељи читају сваки вид верске литературе, који су деца уносила у куће. Са будном пажњом родитељи слушају сваку причу, коју је вероучитељ испричао на часу и такође уче. Символ вере,као и друге молитве, родитељи су савладавали паралелно уз децу, а неретко су и мајке кришом бојaле дечије бојанке са ликовима Светитеља. Евидентна је била потреба родитеља, да поред своје деце, науче што више могу о својој, православној вери. Данас је и верско образовање родитеља, донекле, управо, продукт досадашње верске наставе. Вероучитељ има велику одговорност, да деци дубиозно објасни смисао Крсне славе, која вековно одржава домове, неугасивим пламеном огњишта предака. Веронаука је многим породицама помогла да се кроз знање и учење Житија Светитеља, прославља и акцентује светост породице, а не само богата трпеза и материјализација живота. У првим годинама развоја предмета, родитељи су често доводили децу у храмове, предавали их вероучитељима и одлазили да за то време обављају текуће послове. Данас је то стање у пракси другачије. Родитељи су све редовнији на Литургијама. Прате своју децу и причешћују се. У домовима се породично пости, тако да су родитељи све већа подршка деци, а и вероучитељима. Наравно, овде не треба изоставити ни баке и деке, који се такође свесрдно труде да се православна вера преноси на њихове потомке и помажу им. Тако да верска настава, продирањем у домове, постаје све шира палета молитвених боја и тонова, ослањајући се на своје исконске тековине. Литургијски живот ученика Верска настава може на веома леп и креативан начин да се реализује у оквиру школске учионице, као што се то већим делом школске године и чини. Успешност наставе у највећем делу лежи у квалитету и способностима вероучитеља. Но, сама настава треба да буде припрема за учешће у литургијском, храмовном животу Цркве. Пре него што децу почнемо да уводимо у храмове, морамо код њих да развијамо емпатију. Што значи, да ученици морају да буду добро васпитани од стране вероучитеља. Ученицима мора да буде објашњено, да у храмове, на литургију, долазе људи са потребом ефхаристије Богу Оцу, али такође, да у храму делимо молитвене моменте са људима, који су под теретом разних брига и оптерећења. Стога, ученици морају бити упућени, да нико нема право да ремети богослужбени ток, само из разлога што је дете. Храмови никако не смеју бити простор за дечије превише слободно понашање, које је особина њихових година. Сву раздраганост детињства, ученици имају простор да исказују на другим местима и у неко друго време, али никако у оквиру храма. На тај начин, помажемо деци, да се од малих ногу и самоваспитавају, као што ће то морати да чине и касније, током живота. Било би пожељно да се деци благовремено, током часова, објасне делови литургије, које они сами у литургијском току могу да препознају. Наравно, ово је дуготрајан васпитно-образовни процес и не може се очекивати иста доза разумевања основаца и средњошколаца. Такође, ученици треба да знају све потребно, о светим тајнама исповести и причешћа, у којима узимају активну улогу. Постојање раја и пакла у нашим душама у овоземаљском животу, може да разуме свако дете, путем примера добрих и лоших дела, које чини у свакодневном животу и осећања, које та дела изазивају код сваког. На тај начин се детету приближава Света тајна исповести, јер су деца у својој, њима својственој искрености, свесна свега што није довољно добро, а то ипак, понекад чине. Наједноставнији, а истовремено најквалитетнији и најделотворнији начин успешности активне улоге ученика током литургије, јесте, припрема деце путем музике. Пожељно је да ученици науче пар композиција из Свете Литургије, али ако то није увек могуће, свакако их можемо увести у храм са знањем Јектенија и причесних песама. Деца уживају да певају, а и једва чекају моменат, када ће моћи гласно да запевају Христу, Богу Оцу нашем и на тај начин, дају свој молитвени допринос. Као што знамо: „Ко пева, тај се дупло Богу моли.“ Ученици литургију, обзиром на њихово поимање стварности, доживљавају и као велику, свечану сцену, која им окупира пажњу и буди интересовање. Одушевљавају се свештеничким одеждама, иконостасу и живопису који их окружује. Колико год могу, труде се да пропрате шта се све то дешава у олтару. Са будном пажњом слушају сваку свештеничку реч током беседе. Зато је веома важно да служашчи свештеник, у својој беседи, никада не изостави, да пар реченица посвети деци. Деца увек морају да изађу из храма са осећајем радости и задовољства. А, веома је важно истицати труд и пожртвованост младих душа, јер то је најсигурнији пут да ће са великом жељом ишчекивати следећи долазак на литургију. Деца, као и одрасли људи, увек се враћају тамо где осећају да су срећни. То је у људској природи, а Христов пут и јесте пут неизрециве радости и среће. вероучитељица Александра Гаруновић

Нова књига теолога др Александра Милојкова "Вера и атеизам", доступна је на нашем порталу. Књигу можете да наручите и купите преко нашег портала, по цени од 600 динара + путни трошкови. Из предговора презвитера др Оливера Суботића Књига „Вера и атеизам“ настала је као плод деценијског писања Александра Милојкова за часопис Православни мисионар, званично мисионарско гласило СПЦ за младе. У њој су сабрани сви текстови које је др Милојков у том периоду објавио, а тицали су се односа вере и атеизма. Она, међутим, није класичан зборник чланака – објављени чланци јесу њена основа, но они су додатно обрађени, допуњени и повезани тако да књига представља концептуално заокружену целину. Један од рецензената је добро приметио да се још од времена професора Лазара Милина није појавило овакво штиво написано од стране српског аутора. У томе се потпуно слажемо: Милојков је својом књигом попунио апологетску празнину у српској теолошкој мисли која је настала пошто се професор Милин преселио у вечност. * * * Када је реч о полемици са атеизмом, његов стил донекле подсећа на онај који срећемо код професора Алистера Мекграта, једног од водећих западних хришћанских интелектуалаца који редовно укршта копља са перјаницама новоатеистичког покрета, попут Ричарда Докинса (чије ставове, успут буди речено, и Милојков у својој књизи излаже темељној критици). * * * Александар Милојков у овој књизи оспорава ставове новоатеистичког покрета на један изузетно аргументован начин. Он у закључку наводи да је свестан да се са њим неће сложити само атеисти, већ ни неки религијски мислиоци, но то је понекад неизбежно. Ипак, додали бисмо да ће се у суштинским стварима са њим сигурно сложити сваки верујући човек. Што се атеиста тиче, др Милојков скромно истиче да му циљ није био да их убеђује у постојање Бога, већ да отклони неке стереотипе који су се уврежили под утицајем атеистичке пропаганде и да, по његовим речима „деконструише идеолошку мантру савременог атеизма“ – Ако сам ишта желео да одузмем атеизму као ставу, то је онда она самоувереност неких међу савременим и гласним атеистичким промотерима и атеистичким мисионарима, да је атеизам као став супериоран у односу на веру; да је атеизам једини рационалан закључак, док је вера ирационална; да развој науке све више говори у прилог атеизму и да обесмишљава веру у Бога – збори Милојков у закључку своје студије. Сваки објективан читалац ће се уверити да је аутор у испуњавању зацртаног циља био веома успешан. Својом књигом др Александар Милојков отвара значајно поглавље у српском академском теолошком опусу 21. века. И то чини на начин достојан зрелог писца – чињеница да је Вера и атеизам његова прва књига је запањујућа, узевши у обзир њен квалитет. У том погледу, све што можемо пожелети јесте да следеће књиге др Милојкова по свом квалитету не буду испод ове. Предговор аутора књиге Књига Вера и атеизам настала је на бази мојих чланака који су објављивани у Православном мисионару, у рубрици У дијалогу са атеизмом. Чланци су дорађени и допуњени новим питањима и садржајима из ове области, те тако тематски проширени и обогаћени новим темама сједињени у књигу која је пред вама. Идеја да се у Православном мисионару покрене тема диjалога са атеизмом потекла је од главног и одговорног уредника часописа, презвитера др Оливера Суботића. Сама идеја инспирисана је мојим вишегодишњим дијалогом са атеизмом и атеистичким активистима, путем интернетa, јавног и медијског наступа. Питања која сам у књизи анализирао у доброј мери представљају одговор на атеистичке тврдње и аргументе са којима сам имао прилике да се сретнем у поменутом дијалогу, али и које сам налазио у литератури која се бави овом тематиком, у првом реду код самих атеистичких аутора. Један од темељних мотива за настанак ове књиге јесте и постојање, по мом мишљењу, насушне потребе за теолошким разматрањем изазова савременог атеизма. Када кажем да је потребно разматрање, онда не мислим на неко догматско одбацивање атеизма или на његово a prirori стигматизовање (ово би се код многих обично подразумевало у самом појму оног бити верник), већ на пажљиву, интелектуално поштену теолошку и философску анализу теистичких и атеистичких ставова и аргумената. Мислим, дакле, на анализу која се базира на ономе што је заједничко људима, били они верници или атеисти – рационалан, на аналитици заснован став и људска слобода. И ово је кључни моменат у методологији ове књиге – рационалност и слобода. Сматрам да је тематика ове књиге данас од велике важности и за вернике и за атеисте. За прве, да разумеју свет изван Цркве, те да умеју у том разумевању и да му се обрате и да га позивом – дођи и види – заинтересују за Цркву. За друге, да разумеју православни хришћански поглед на свет, те да преиспитају уобичајене атеистичке предрасуде о вери и верницима. Сматрам да ће и једнима и другима знање о оном другом и о питањима која су им заједничка помоћи да постану слободнији. Наиме, без те слободе и није могуће формирати теистички или атеистички став. Слобода до које их доводи знање о другом и другачијем (не треба да страхују) неће угрозити њихову, једну или другу, позицију. То знање ће једино угрозити, тачније, ослободиће их од – искључивости. Изазов атеизма обухвата једну широку лепезу питања односа теологије и вере са различитим стваралаштвом људског духа. У првом реду то су питања односа вере и знања, вере и рационалности, теологије и природних наука, слободе. Може се одмах поставити питање: какве сад има везе изазов атеизма са односом хришћанске вере и теологије према, на пример, природним наукама? И то би питање било на месту. Јер, заиста, шта природна наука може да има са нечијим личним ставом верујем или не верујем да Бог постоји? Наука као наука – ништа. Међутим, однос природних наука и вере у Бога, у контексту атеистичког изазова вери, наметнуто је питање и зато мора бити размотрено. Наметнуо га је управо савремени атеистички активизам, и то својим неоснованим довођењем у узрочно-последичну везу науке и атеизма, атеизацијом науке или сциентификацијом атеизма. Са друге стране, није реткост да се и неки мислећи православни хришћани по питању односа вере и природних наука не сналазе баш најбоље, било да се ради о теизацији науке у виду конкордистичких теорија, или пак о критици научног увида апаратом који је изван методолошког обухвата самих природних наука. Из ових разлога питање изазова савременог атеизма обухвата и обавезно питање односа природних наука према теистичком, односно атеистичком ставу. Основна идеја књиге је да читаоцима представи појам и пројаву савременог атеизма и његове аргументације у светлу хришћанског философског и теолошког погледа. Али, такође и појам и пројаву хришћанске вере и њене аргументације, у контексту питања која савремени атеизам поставља. Централну тему ове анализе представља однос вере, знања, рационалности и науке у контексту питања божанске егзистенције и теистичког и атеистичког става. Искрено се надам да ће читање ове књиге помоћи читаоцима да увиде бесмисленост било којег става који би захтевао искључивост и ексклузивност. Верујем да ће моја књига помоћи верницима да разумеју атеизам, али и атеистима да разумеју веру (у њеном хришћанском појму). Не верујем да ће књига нужно код атеиста изазвати сумњу у атеистички став и да ће их обратити у вернике. Али, верујем да ће им родити сумњу у савремене догме атеизма, поготово оне којима он апсолутно својата рационалност и науку. Надам се да ће након читања ове књиге верујући човек моћи да каже атеисти: „Верујем, али и схватам зашто ти не верујеш“, и да ће атеиста моћи да каже вернику: „Не верујем, али ипак схватам зашто ти верујеш“. Такође се надам да ће књига помоћи да се сруши нешто што неки атеисти, али и неки верници, сматрају парадоксом: да један човек може бити и верник и научник, верујуће и рационално биће; да homo religiosus, homo rationalis, homo logicus и homo scinetificus представљају једно, недељиво биће. Христолошки речником говорећи, тајна решења поменутог „парадокса“ лежи у несливеном говору о недељивости и јединству ових пројава људског бића. Захвалност за настанак ове књиге најпре дугујем презвитеру др Оливеру Суботићу, који је и иницијатор њеног настанка. Иницијатор не само ове књиге, већ уопште и иницијатор и текстуализације мог дијалога са атеизмом. Оцу Оливеру се посебно захваљујем на охрабрењима у виду позитивних коментара читалаца мојих текстова у Православном мисионару које ми је преносио. Ти коментари су ме покренули да уложим додатни труд да ова књига настане и утврдили ме у разумевању важности бављења тематиком теолошког сагледавања питања савременог атеизма. Захваљујем се двојици својих драгих пријатеља и колега који су били рецензенти ове књиге и у многоме помогли њеном квалитету, теолозима: ђакону Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету Светог архијерејског синода СПЦ, и Владимиру Пекићу, професору верске наставе у Архиепископији београдско-карловачкој. Захвалност дугујем и колегама и колегиницама из Земунске гимназије, професорима математике, физике и хемије, чије су ми стручне консултације много помогле у писању ове књиге. Искрено сам уживао у сваком разговору са њима на тему природних наука и односом ових других према питањима вере и, уопште, метафизичким питањима. Посебно фасцинантне су ми биле теме из физике. Ако је могуће рећи, макар и у метафоричном смислу, да се наука приближила Богу, то је онда учинила, по мом мишљењу, савремена физика. У свом деценијском искуству рада са ученицима гимназије, једна од основних порука коју им преносим је и та да од вере не раздвајају учење и знање, нити од учења и знања веру. Вера и знање (корисних наука) - ученост, речима Светог Григорија Богослова, су два наша највећа блага. Учење је заједничко и знању и вери. Желим им да се уче и знању и вери, како би свет видели целовитијим очима. Ово је жеља коју упућујем и свим читаоцима ове књиге – да гледају свет целовитијим очима. То ће бити могуће уколико на један аутентичан начин успеју да остваре загрљај рационалности и слободе. Управо тим загрљајем као својим основним методом, ова књига, верујем, у томе им може помоћи. Садржај књиге Презвитер др Оливер Суботић, ПРАВА КЊИГА ЗА (НЕ)ВЕРУЈУЋЕ ИНТЕЛЕКТУАЛЦЕ ПРЕДГОВОР (аутора) ПОЈАМ АТЕИЗМА Појам атеизма у библијском и светоотачком контексту Појам атеизма у философији – од антике до просветитељства Ренесанса и просветитељство ЛЕПЕЗА САВРЕМЕНОГ АТЕИЗМА – СКАЛА РИЧАРДА ДОКИНСА Јак верник De facto верник Они који нагињу теизму Агностицизам – фокус преламања вере и атеизма Они који нагињу атеизму De facto атеиста Јаки атеиста АНТИТЕИЗАМ Антитеизам као атеистичка идеологија Антитеистичка оптужба: зло религије Аргумент моралности и емпатије FIDES, SCIENTIA ET RATIO Вера и рационалност Терет доказивања Антропички принцип и хипотеза теистичког дизајна Хипотеза мултиверзума Хипотеза натуралистичког дизајна На коме је терет доказивања? Сеганов „змај у гаражи“ Да ли је атеизам вера? Квазинаука и квазивера Сазнајне моћо – Кантова епистемологија Чулно опажање Уобразиља Разум Субјективно и објективно Научна теорија и истина Бог и наука Наука и идеологија ФИЛОСОФСКИ НАТУРАЛИЗАМ И АТЕИЗАМ Натуралистички редукционизам Натуралистичка вера Слобода – биће или илузија? Натурализам као атеистички парадокс ВЕРА И/ИЛИ АТЕИЗАМ? Прилог припредио: Уредник насловне стране Портала Поуке.орг View full Странице

Изложба Александра Ламброса у владичанском двору у Пакрацу: Колекционарство као чин побуне и отпора Откуд први атеиста Србије да излаже у двору једне од епархија СПЦ? Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ, а то је недавно у свом интервјуу за „Глас Америке“ отворено и потврдио генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, у очима НАТО главна сметња за „довршавање посла на Балкану“, мој ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе. Српство изнад свега! Колекционарство као чин побуне и отпора Велику ствар имам да обзнаним! Излажем, први пут, део своје личне уметничке збирке, коју трудољубиво и не без много одрицања, градим неколико година уназад. И то не било где! У библиотеци владичанског двора у Пакрацу! Место од изузетног значаја и престижа за српску националну културу. За вас који не знате, а донедавно ни ја нисам знао, ево неколико података који ће вас сасвим извесно импресионирати (и учинити национално поносним). Ендре Пеновац Епископска књижница у Пакрацу је трећа библиотека српске цркве, после Хиландара и Патријаршије. По свом значају Пакрац је исто што и Сент Андреја, Сремски Карловци, Цетиње… То је најзначајнија српска библиотека западно од Дрине и Дунава. Друга библиотека у свету по броју старих српских штампаних књига. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Основао ју је 1786. године епископ пакрачки Кирило Живковић, што је чини девет година старијом од петроградске Руске државне библиотеке. Поређења ради библиотека Британског музеја основана је 1753. а она манастира Св Галена (у Швајцарској) у свом садашњем облику 1767. године. А случајни Срби из редова окупационо-колаборационистичке елите вас убеђују да смо културно инифериорни. Војислав Радовановић Библиотеку је 1941. године одузела НДХ. Године 1945. су је задржали комунисти и потуцала се од немила до недрага до половине осамдесетих, када је оно што је од ње остало враћено у двор. У рату 1991/92. спасао ју је хрватски официр Иван Хити (хрватске снаге наложиле су њено уништење). Од тада до 2007. године налазила се у загребачкој националној и свеучилишној књижници. Одатле је у Пакрац пренесена 2017. године и чува се у епархијском депоу одакле ће бити пренесена у двор кад се заврши обнова просторија у источном крилу намењених за смештај библиотеке, што се очекује да буде ове године. Иначе, библиотека садржи и значајну рукописну збирку с књигама углавном из 16. века. Једна од две сачуване књиге Јоакима Вујића су у њој, као и једини потписани примерак од пет примерака првог издања Вуковог превода Новог завета. Данка Димитријевић Имајући у виду престиж славонске епархије и пакрачке библиотеке и њихов немерљив значај за српску историју и културу у најширем смислу, могу само да будем неизмерно поносан на чињеницу да ће у њој бити изложен део моје колекције (уједно биће то и прва изложба након обнове). Шаула Миле Овде се, за оне који су боље упознати с мојим радом, може поставити питање неколико условно речено „контроверзних“ момената. Откуд први атеиста Србије да излаже у двору једне од епархија СПЦ? Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ, а то је недавно у свом интервјуу за „Глас Америке“ отворено и потврдио генерал потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, у очима НАТО главна сметња за „довршавање посла на Балкану“, мој ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе. Српство изнад свега! На моје више него пријатно изненађење, достојанственик СПЦ с којим сам око изложбе сарађивао ни у једном тренутку није потегао мој претходни друштвени ангажман солидно базиран на атеизму и оштрој критици СПЦ, а на још веће изненађење питање естетике изложених радова за које сам дубоко уверен да нису нужно по укусу цркве (међу изложеним радовима су и неки, превасходно Александра Тодоровића имам у виду, који се отворено баве критиком цркве као институције) ни у једном тренутку није било потегнуто. Штавише, аутоцензурисао сам се, избацујући из селекције радова неке који су одисали претераном еротичношћу, сачувавши их за неко будуће излагање у у неком несакралном простору. Уосталом, можда не би требало да сам толико изненађен – СПЦ није никад, као рецимо римокатоличка црква, имала индекс забрањене литературе, нити је спаљивала жене нити подржавала нацисте. Ивана Живић Други „спорни“ тренутак може се видети у чињеници да део своје колекције излажем у ономе што је административно данас Хрватска а што је за мене историјски српска земља – Славонија. Ово не би требало никога да изненади – Срби су у ономе што је данас Хрватска, одувек били авангарда – основали су им и фудбалски клуб „Хајдук“ и загребачки аеродром, да поменем само неке институције, дали им књижевни језик итд … па што би онда чудило да Србин излаже савремену уметност у Пакрацу? Владичански двор у Пакрацу Древно је начело колекционарства да скупљаш или жанровски (мртву природу, пејзаже, акт итд) или технику (уље, цртеж, акварел …) или период (одређени правац или временски период). Само се овог последњег држим – скупљам савремену српску уметност, тј. сликаре који стварају у времену у ком живим. Остало бих доживео као ограничење радости колекционарства. Зашто уметници савременици? Зато што је део невиђеног узбуђења ако већ не и сво узбуђење у томе да се ослониш искључиво на сопствене уметничке инстикте који касније добију потврду (или пак не) кроз излагања у иностранству и добијање угледних ликовних награда. Зашто српски уметнници? Поред тога што имам природну везу са Србијом зато што је изузетно важно да баш у овим временима често виђеним као једно од најтежих у дугој националној историји, остане траг о томе да домаћи стваралачки гениј није ни у једном тренутку престао да цвета и то ништа мање раскошно него у неким срећнијим земљама, а у једној од њих, Француској, и живим па могу да пратим и поредим. Осим потребе за лепотом, утехом, промишљањем смисла, моја колекција постаје и чин патриотизма, личне побуне и отпора и непристајања на судбину коју је неко други смислио за тебе. Двор Често се чује оцена да је српска култура у јадном стању. И сам сам то често помислио. Сада, међутим, мислим да је у одличном стању с обзиром на турбо ријалити културолошки модел који колаборационистичка политичка елита у складу са својим политичким амбицијама пласира, као и у односу на терор случајно српске, подједнако комесарске и колаборационистичке, србомрзачке и југоносталгичарске „елите“ која је окупирала безмало све медије и српске институције а која већ деценијама уназад не престаје да нас ментално силује својим чињенично нетачним небулозама о деведесетим, геноцидима, великосрпској идеологији и сличним. Ова изложба је један у низу од многих доказа, виталности српског стваралачког генија, чак и у временима као што су ова наша. Изложба ће се отворити на Божић, у 19. часова у владичанском двору у Пакрацу, на њој ће бити изложени радови Александра Тодоровића, Владимира Лалића, Дамјана Ковачевића, Ендре Пеновца, Милета Шауле, Вељка Ваљаревића, Маријане Ракичевић, Зорана Игњатовића, Андреја Конопека, Кристине Пирковић, Данке Димитријевић, Иване Живић, Војислава Радовановића, Марјана Дјарматија, Андријане Даниловић, Марка Стајића и Горана Витановића. Александар Ламброс Изложба Александра Ламброса у владичанском двору у Пакрацу: Колекционарство као чин побуне и отпора - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG Колекционарство као чин побуне и отпора Велику ствар имам да обзнаним! Излажем, први пут, део своје личне уметничке збирке, коју...

На Правном факултету Универзитета у Београду, 18. јуна 2019. године у организацији Студентског клуба Правног факултета представљена је књига „Црногорски сепаратизам“ историчара др Александра Раковића. У препуном амфитеатру „Слобоан Јовановић“ говорили су: Њ.П. Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије, проф. др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, проф. др Чедомир Антић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, Бранимир Нешић, уредник књиге и директор ИК Catena mundi и др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, аутор књиге. Њ.П. Владика Будимљанско-никшићки Јоаникије је отварајући скуп рекао: „Догађаји у Црној Гори не омогућавају ми нити да што ових дана прочитам, нити да се било за шта друго припремам осим за одбрану храмова у Црној Гори, али радује ме када људи од талента и знања постижу овакве резултате и кад се баве оваквим темама као што се бави др Александар Раковић. Млад је човек, али већ више деценија се бави темом Црне Горе. И право да вам кажем доста сам од њега научио. И од онога што сам прочитао од његових научних радова и још више сам научио из његових редовних обраћања јавности. Посебно се радујем овом његовом најновијем остварењу. То је заиста једна интересантна тема, како Црна Гора која је била српско огњиште, и српско почивало, и српско огледало, данас долази у једну такву кризу да цјелу своју историју, цјелу своју писменост, свој језик негира и тумачи са позиција наших непријатеља. Сигурно да је господин Александар Раковић добро изучио то питање и биће ми задовољство вечерас да слушам и да изразим велику захвалност студентима Правног факултета који организују овакве трибине, а посебно што су вечерас угостили професора Александра Раковића и његове колеге“. Бранимир Нешић је казао „да је књига објављена у пресудном тренутку“, и да треба да схватимо да оно што се дешава у Црној Гори представља много дубљи проблем који није стар само неколико последњих месеци. Он је скренуо пажњу „да као народ нисмо били довољно свесни проблема конвертитства у српском народу“ и да су „наши вековни непријатељи већ од средине XIX века кренули да спроводе конвертиство и да мењају идентитет одређеног дела српског народа.“ За књигу је рекао да је одликује мултидисциплинарни приступ и да представља синтезу историје, права, етнологије, психологије и социологије. Он је истакао „да ће књига помоћи широј јавности, а и држави Србији да схвати, да ово што се данас у Црној Гори дешава није случајност, да то није случајна непогода, већ да је то континурана акција у расрбљавању Срба у Црној Гори.“ Историчар Чедомир Антић је рекао да реч о књизи коју је написао наш угледни историчар на основу јасне и непобитне научне методологије и да је у питању један од историографских догађаја ове године. Он сматра „да се нови Црногорци отцепљују, не од Србије већ да се отцепљују од српства“. Антић је уочио да власти у Црној Гори успостављају „једну антидржаву у којој се све гради и поставља тако да треба да буде супротстављено Србима, посебно Србима који живе у Црној Гори, а потом Српству и коначно држави српског народа Србији“. Он је констатовао да је „наша државност после деведесете године била реактивна, да је ишла реактивно на овакве догађаје, да није имала одговоре и да је пустила да једна група људи која ни у Црној Гори нема већину, да јој диктира темпо, да је условаљава“. Он се запитао „како се догодило да од једне српске државе која има велике аспирације и која прихвата првенство Србије, Црна Гора постане, једна земље која диктира положај Србије у оквиру југословенске заједнице, која се поиграва са Владом Србије“, као и „шта се са нама десило када ево наша политичка елита већ тридесет година није подржала српску политичку опцију у Црној Гори?“. Чедомир Антић је на крају изразио наду да ће ова књига допринети да се у Србији промени политика и да је крајње време да се успостави једна трајна промишљена политика која је достојна политици наших предака пре 1918. године. Професор Богољуб Шијаковић је казао да ова књига поседује много врлина, и да је „написана у једној веома широкој историјској перспективи“ и да „иако се доминатно бави текућим стањем ствари, она захвата много дубље у прошлост и даје један широки оквир не само историје Црне Горе него уопште српске историје на Балкану“. Он је оценио да аутор успешно „показује везе између хрватског оквира стварања новог црногорског квазиидентитета и наци-фашистичког оквира, како и комунистичког“ и да иако међу њима постоје разлике, да је „њихова сврха, њихова функција идентична“. Он је истакао да је врло важна поента ове књиге „да схватимо и да знамо где год да живимо, одакле год да потичемо, да смо просто Срби, један народ са јединственом одговорношћу, са јединственом националном идејом, са јединственом славном прошлошћу, а не да улазимо у партикуларизме и регионализме који нам други намећу”. Он је нагласио један важан закључак из књиге да је „упркос свему и поред свега дух Српства у Црној Гори несаломив“. Он је уз то додао: „тачно је да су подјеле болне, да оне иду и кроз породице, иду кроз кумства и пријатељства и да су немилосрдне. Али с друге стране ако треба да дође до подјеле на добро и зло, нека дође до подјеле. Уосталом, ми смо она добра духовна већ подјелили и нама су припали Свети Петар Цетињски, Његош, Марко Миљанов, Стјепан Митров Љубиша, Свети Василије Острошки и све оно што ваља, а ето њима њиховог Мираша“. На самом крају, професор Шијаковић је нагласио „ми Срби, с обзиром на историју и претке немамо право на предају, зато што итекако имамо шта да бранимо, имамо право, дужност и обавезу да се бранимо“. Ове изјаве професора Шијаковића пратио је громогласан аплауз. Последњи је говорио аутор књиге др Александар Раковић који је изнео став да „Србија, Црна Гора и Република Српска биће поново уједињене а да се ми Срби никада нећемо предати“, што је пропраћено снажним апалузом пристуних. Он је рекао да постојање његове књиге медији блиски режиму у Црној Гори прећуткују и да је то зато „што их мучи јер они знају да су конвертити а да ова књига их подсећа на то ко смо сви заједно некада били - Срби.“ Раковић је констатовао да „сваки конвертит осећа у својој подсвести, и тога мучи, издају коју је починио и да је због тога ова силна фрустрација коју видимо у политици црногорских сепаратиста“. Он се осврнуо на случај црногорске саветнице у амбасади у Турској и рекао да је њена изјава „заправо симптом дискурса који је доминантан у оквиру црногорског режима“. Раковић је истакао да „ми морамо да покажемо да смо дорасли нашим супарницима и непријатељма и да можемо да им одговоримо на ове изазове које су нам испоставили црногорски конвертити на челу са Ђукановћем“. Он се запитао „због чега немамо националну и државну политику која ће се бавити српским питањем у Црној Гори“ и „због чега је република Србија дозволила да се Црна Гора према њој понаша као старији партнер, а понаша се тако већ годинама, ако не и деценијама, због чега то Србија толерише?“. Он је констатовао да „у свакој дипломатији мора да буде неког реципроцитета и да је проблем што ми не показујемо реципроцитет онима који нас угрожавају“ као и да има утисак да ће се то на жалост наставити. Раковић је изнео мишљење да је „Ђукановићев режим ушао у последњу фазу када припремама напада на српске цркве и манастире он изазива физички отпор српског народа“ и истакао да је „шиканирање које тај режим спроводи на тим народом невероватно“ и да се таква омаловажавања, понижавања и диксирминација више не дешавају у Хрватској, па чак у мањој мери на Косову и Метохији. Он је јо изразио бојазан „да би напад црногорских сепаратиста на цркве и манастире могао да буде координисан са нападом албанских терориста на север Косова и на српске светиње на Косову и Метохији“ и изнео став да „овај закон у Црној Гори треба само да буде увод у усвајање сличног или истоветног закона на Косову и Метохији где се такође конфискује имовина Српске Православне Цркве“. Он је излагање завршио у уверењу да ће бити разума и да се то неће догодити, али и упозорио да „с обзиром на то да знам са каквим типовима имамо посла и са којом ће ужареном мржњом они напасти“ да се то може десити. Текст и фотографије: Данко Страхинић Православље - новине Српске патријаршије, 1.јул 2019. View full Странице