Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'александар'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 256 results

  1. У рационалним бројевима изражено, СПЦ је остварила око један милион наслова информативног типа и преко десет милиона страница које обрађују хришћанске теме на најразличитије начине. Говоримо о ентитету који окупља проверене изворе СПЦ, врши јасну класификацију садржаја и аутора и на неки начин гарантује квалитет. Морамо изети у обзир да постоји и значајан број адреса које су у власништву вероучитеља, свештеника или црквених лаика које нису обухваћене системом Регистра СПЦ као и повећа количина страница на друштвеним мрежама, а упућене су на хришћанску тематику. Тиме се целокупан број увећава за скоро 10%. Колико у ствари Црква као институција има котролу над интернет мисијом и да ли је потребно да је уопште има? Не посматрамо дакле Цркву као репресивну институцију и цензора него као један систем који може да обрати пажњу н исправност ставова и одржи јединствени став хришћанске заједнице. У информатичком свету и на пољима обраде података који се заснива на ултимативним правилима и алгоритмима са “Буловом одлучношћу” (за разлику од елементарне алгебре, где променљиве за вредности имају бројеве, у Буловој алгебри вредности променљивих могу бити само тачно и нетачно – истина и лаж, што се обично означава са 1 и 0, где 1 представља тачно а 0 нетачно.), колико је могуће хуманистичком методом усмеравати (не управљати), мисије “приватног сектора”? Суштински, погрешан приступ би спровео одмазду и поставио нову врсту дигиталне диктатуре што би нанело несагледиву штету по хришћанску заједницу у целини. Практично, и када би постојала озбиљна намера, тако нешто није ни могуће спровести и прави цензор запрво јесте читалачка заједница која може и треба да зрелим критичким апаратом одбаци све претенциозне, екстремно радикалне и острашћене приступе. Али, управо поменут “зрели критички апарат” је проблем данашњег друштва, а тиме поље интернета може бити у служби медијума који су далеко од искрених хришћанских ставова али их радо употребљавају не би ли привукли пажњу на себе. О примерима увек вреди говорити нарочито уколико имају и адекватан статистички ресурс који пружа одговоре. Хришћанска заједница на порталу ПОУКЕ (pouke.org), жели неометано говорити о свакодневим темама. Узорак за статистичка па и социолошла посматрања је релевантан узимајући у обзир расположиве количине података које овај сајт пружа. Заједница форума окупља око 300.000 душа, а на дневном нивоу је укључено преко 20.000 корисника. Портал ПОУКЕ при томе има политику понашања која је у складу са хришћанским нормативом али нуди (демократску) толеранцију осим у случајевима повреде интегритета и достојанства православне Цркве али и других верских заједница. Овај узорак је валидан управо због сагледавања понашања велике заједнице која, осим у веома ретким ситуацијама није имала инцидентне испаде, а за све године постојања, није се догодило да се злонамерна објава отисне у медије и створи проблем. Говоримо дакле о “контроли” четвртине милиона корисника који су успоставили самодисциплину у складу са предложеним и постављеним нормативима. Умрежено хришћанство је ипак могуће са нагласком – и на корисно јер би у супротном, концепт сличних портала био бесмилен, а самим тим и њихово постојање безначајно. Овакве заједнице свакако носе једну врсту терета и искушења (ризик од празнословља, острашћеног приступа и сл), али том темом се треба бавити на микро нивоу, а потенцијални проблеми се могу избећи и решавати искуствима и примерима из праксе. Закључно мишљење је да су мреже хришћанских заједница дуже време неправедно запостављене управо због увреженог става да – нити је добро и корисно, а нити је могуће поставити одржив систем достојан постојања. Овакав однос се стекао првенствено недовољним сагледавањем потреба шире хришћанске заједнице али и непотпуним и површним посматрањем већ функсионалних примера из којих се могу извући многи потребни параметри који ће диктирати правила и одржати дисциплину. Портали од стотина хиљада корисника подлежу правилима “масе” и некој врсти социјалног инжењеринга који може веома добро употребити “ресурс” и оснажити га у корист свих. Такође, битне везе хришћанских ентитета треба сагледати са макро нивоа јер оне чина “острва” у целокупној мрежи интернета. “Острва” или дигитални ентитети јесу контекстуално повезана чворишта која нису условљена географским нити било којим другим везама осим тематском сродношћу и тиме чине једно (дигитално) тело, односно видљив скуп података. Таква структура оснажује мисију православне цркве. Задатак од приоритета за интернет заједницу јесте да се појединачне адресе што више приближе другим истоветним заједницама и да тиме остваре што већи број препорука тј. створе неку врсту “неуронске” мреже која одржава неку врсту сагласја заједнице. СПЦ је основала Централни регистар интернет адреса и он је на располагању свима док је уједно и гарант квалитета и исправности адреса и садржаја. Овим регистром се брани интегритет и идентитет СПЦ на итнернету, а уједно је створена умрежена целина која дејствује у јединству. Дакле, покренут је активан систем који делује на информатичким пољима користећи се циљним алгоритмима али са хуманистичким приступом. Корак даље јесте и оснивање .REL.RS подкласе националног домена која обухвата прецизно одређену религијску заједницу не реметећи резноликост појединачних приступа. Веома је важно искористити исправан метод који може оснажити заједницу, бити гарант квалитета, а који неће бити у служби цензора него може члановима заједнице пружити потпуну слободу избора у приступима. Српска Православна Црква је од почетка постојања на интернету била на мети злонамерних неистомишљеника и медија који су на најгрубљи начин искоришћавали лажне информације или и сами конструисали објаве помоћу информација које нису из правог извора СПЦ него су преузете са псеудо сајтова и адреса организација које су се одвојиле од СПЦ. Такође, искуства са преузимањем интернет адреса, показала су важност поштовања правилности током регистрације домена и нужност заштите над њиховим власништвом. Својевремено, преподобни Јустин Ћелијски је медије назвао “пијацом богова” што интернет данас и јесте ако узмемо у обзир “маштовите” приступе духовништвима и испразним квази-религијама, а обавеза хришћанске заједнице јесте да пружи квалитетну алтернативу и да при том буде заштићена и видљива у милијардама страница са другим понудама. Извор: Новине СПЦ "Православље" Преузмите текст у пдф формату ОВДЕ
  2. Претходним текстом из броја 1229, обратили смо пажњу на расположиву количину интернет простора којим управља делом Српска Православна Црква, а делом “приватни незванични” сектор и он представља одраз потреба глобалног хришћанског друштва док се институционални сервис више бави информативним погледом на хришћански свет и разумљиво, окренут је СПЦ као институцији, а мање теолошким темама. На употреби нам је дакле, информативни сервис састављен од редакцијских служби црквених медија и гласила са једне стране и он сада чини око 50% регистрованих интернет адреса док садржајно обухвата мање од 10% целокупних ресурса под окриљем СПЦ. У рационалним бројевима изражено, СПЦ је остварила око један милион наслова информативног типа и преко десет милиона страница које обрађују хришћанске теме на најразличитије начине. Говоримо о ентитету који окупља проверене изворе СПЦ, врши јасну класификацију садржаја и аутора и на неки начин гарантује квалитет. Морамо изети у обзир да постоји и значајан број адреса које су у власништву вероучитеља, свештеника или црквених лаика које нису обухваћене системом Регистра СПЦ као и повећа количина страница на друштвеним мрежама, а упућене су на хришћанску тематику. Тиме се целокупан број увећава за скоро 10%. Колико у ствари Црква као институција има котролу над интернет мисијом и да ли је потребно да је уопште има? Не посматрамо дакле Цркву као репресивну институцију и цензора него као један систем који може да обрати пажњу н исправност ставова и одржи јединствени став хришћанске заједнице. У информатичком свету и на пољима обраде података који се заснива на ултимативним правилима и алгоритмима са “Буловом одлучношћу” (за разлику од елементарне алгебре, где променљиве за вредности имају бројеве, у Буловој алгебри вредности променљивих могу бити само тачно и нетачно – истина и лаж, што се обично означава са 1 и 0, где 1 представља тачно а 0 нетачно.), колико је могуће хуманистичком методом усмеравати (не управљати), мисије “приватног сектора”? Суштински, погрешан приступ би спровео одмазду и поставио нову врсту дигиталне диктатуре што би нанело несагледиву штету по хришћанску заједницу у целини. Практично, и када би постојала озбиљна намера, тако нешто није ни могуће спровести и прави цензор запрво јесте читалачка заједница која може и треба да зрелим критичким апаратом одбаци све претенциозне, екстремно радикалне и острашћене приступе. Али, управо поменут “зрели критички апарат” је проблем данашњег друштва, а тиме поље интернета може бити у служби медијума који су далеко од искрених хришћанских ставова али их радо употребљавају не би ли привукли пажњу на себе. О примерима увек вреди говорити нарочито уколико имају и адекватан статистички ресурс који пружа одговоре. Хришћанска заједница на порталу ПОУКЕ (pouke.org), жели неометано говорити о свакодневим темама. Узорак за статистичка па и социолошла посматрања је релевантан узимајући у обзир расположиве количине података које овај сајт пружа. Заједница форума окупља око 300.000 душа, а на дневном нивоу је укључено преко 20.000 корисника. Портал ПОУКЕ при томе има политику понашања која је у складу са хришћанским нормативом али нуди (демократску) толеранцију осим у случајевима повреде интегритета и достојанства православне Цркве али и других верских заједница. Овај узорак је валидан управо због сагледавања понашања велике заједнице која, осим у веома ретким ситуацијама није имала инцидентне испаде, а за све године постојања, није се догодило да се злонамерна објава отисне у медије и створи проблем. Говоримо дакле о “контроли” четвртине милиона корисника који су успоставили самодисциплину у складу са предложеним и постављеним нормативима. Умрежено хришћанство је ипак могуће са нагласком – и на корисно јер би у супротном, концепт сличних портала био бесмилен, а самим тим и њихово постојање безначајно. Овакве заједнице свакако носе једну врсту терета и искушења (ризик од празнословља, острашћеног приступа и сл), али том темом се треба бавити на микро нивоу, а потенцијални проблеми се могу избећи и решавати искуствима и примерима из праксе. Закључно мишљење је да су мреже хришћанских заједница дуже време неправедно запостављене управо због увреженог става да – нити је добро и корисно, а нити је могуће поставити одржив систем достојан постојања. Овакав однос се стекао првенствено недовољним сагледавањем потреба шире хришћанске заједнице али и непотпуним и површним посматрањем већ функсионалних примера из којих се могу извући многи потребни параметри који ће диктирати правила и одржати дисциплину. Портали од стотина хиљада корисника подлежу правилима “масе” и некој врсти социјалног инжењеринга који може веома добро употребити “ресурс” и оснажити га у корист свих. Такође, битне везе хришћанских ентитета треба сагледати са макро нивоа јер оне чина “острва” у целокупној мрежи интернета. “Острва” или дигитални ентитети јесу контекстуално повезана чворишта која нису условљена географским нити било којим другим везама осим тематском сродношћу и тиме чине једно (дигитално) тело, односно видљив скуп података. Таква структура оснажује мисију православне цркве. Задатак од приоритета за интернет заједницу јесте да се појединачне адресе што више приближе другим истоветним заједницама и да тиме остваре што већи број препорука тј. створе неку врсту “неуронске” мреже која одржава неку врсту сагласја заједнице. СПЦ је основала Централни регистар интернет адреса и он је на располагању свима док је уједно и гарант квалитета и исправности адреса и садржаја. Овим регистром се брани интегритет и идентитет СПЦ на итнернету, а уједно је створена умрежена целина која дејствује у јединству. Дакле, покренут је активан систем који делује на информатичким пољима користећи се циљним алгоритмима али са хуманистичким приступом. Корак даље јесте и оснивање .REL.RS подкласе националног домена која обухвата прецизно одређену религијску заједницу не реметећи резноликост појединачних приступа. Веома је важно искористити исправан метод који може оснажити заједницу, бити гарант квалитета, а који неће бити у служби цензора него може члановима заједнице пружити потпуну слободу избора у приступима. Српска Православна Црква је од почетка постојања на интернету била на мети злонамерних неистомишљеника и медија који су на најгрубљи начин искоришћавали лажне информације или и сами конструисали објаве помоћу информација које нису из правог извора СПЦ него су преузете са псеудо сајтова и адреса организација које су се одвојиле од СПЦ. Такође, искуства са преузимањем интернет адреса, показала су важност поштовања правилности током регистрације домена и нужност заштите над њиховим власништвом. Својевремено, преподобни Јустин Ћелијски је медије назвао “пијацом богова” што интернет данас и јесте ако узмемо у обзир “маштовите” приступе духовништвима и испразним квази-религијама, а обавеза хришћанске заједнице јесте да пружи квалитетну алтернативу и да при том буде заштићена и видљива у милијардама страница са другим понудама. Извор: Новине СПЦ "Православље" Преузмите текст у пдф формату ОВДЕ View full Странице
  3. Поводом конкурса за упис 27. генерације ђака обновљене Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу у ову црквено-просветну установу са некадашњим цетињским богословцем а сада професором теологом Александром Вујовићем, разговарали смо о животу и раду у Богословији. Он каже да је велика част али и велика одговорност бити цетињски богословац и наводи које све предности и одрицања овај позив носи. Звучни запис разговора View full Странице
  4. Из манастира Ћелије за Радио Светигору јавио се уредник катихетског програма овог црквеног медија теолог Александар Вујовић професор Цетињске Богословије који преноси радост празника и сусрета са Авом Јустином и доноси тонске записе бесједа наших Епископа. Звучни запис разговора View full Странице
  5. Александар Вујовић сусрео се са свештеником Дејаном Трипковићем, парохом ваљевским, духовником у казненопоправном заводу за младе и организатором трибина за младе, главним и одговорним уредником Радио Источник, протонамјесником Слободаном Алексићем и члановима редакције, Марином Марић, Јадранком Јовановић, Ивоном Матић. После обиласка Радија, учествовао је у новом издању емисије “Православље и млади” код уреднице Марине Марић. Извор: Радио Светигора
  6. У уторак 12. јуна 2018. године, на празник Преподобног Исаија Далматског, уредник Катихетског програма Радио Светигоре Александар Вујовић посјетио је Радио Источник, радио станицу Епархије ваљевске. Александар Вујовић сусрео се са свештеником Дејаном Трипковићем, парохом ваљевским, духовником у казненопоправном заводу за младе и организатором трибина за младе, главним и одговорним уредником Радио Источник, протонамјесником Слободаном Алексићем и члановима редакције, Марином Марић, Јадранком Јовановић, Ивоном Матић. После обиласка Радија, учествовао је у новом издању емисије “Православље и млади” код уреднице Марине Марић. Извор: Радио Светигора View full Странице
  7. У Световазнесењком храму у Суботици, у недељу 10. јуна 2018. године, уз присуство верног народа и братства храма свету Литургију је служио презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесењском храму у Жаркову код Београда. Повод гостовања у Суботичкој Црквеној Општини, презвитера Александра Јовановића, било је одржавање Духовне Трибине под називом Савремени проблеми у хришћанском браку, која је изазвала велико интересовање међу верницима ове заједнице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- View full Странице
  8. Између осталих саслуживали су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и архимандрит Методије, новоизабрани епископ диоклијски. После причешћа вјерног народа, одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о избору Епископа Херувима прочитао је Владика шумадијски г. Јован. Затим је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј упутио поруку новоизабраном владици Херувиму и уручивши му жезал увео га у трон епископа осјечкопољских и барањских. После увођења у трон епископа осјечкопољских и барањских, владика Херувим је одржао прву архипастирску бесједу. Извор: Радио Светигора
  9. У недељу 10. јуна 2018. године, у Катедралном храму Светог Великомученика Димитрија у Даљу, хиротонисан је и устоличен нови Епископ осјечкопољски и барањски г. Херувим Ђермановић. Свету Архијерејску литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење два митрополита и десет епископа и четири новонаречена епископа, бројног свештенства и свештеномонаштва. Звучни запис разговора Између осталих саслуживали су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и архимандрит Методије, новоизабрани епископ диоклијски. После причешћа вјерног народа, одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о избору Епископа Херувима прочитао је Владика шумадијски г. Јован. Затим је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј упутио поруку новоизабраном владици Херувиму и уручивши му жезал увео га у трон епископа осјечкопољских и барањских. После увођења у трон епископа осјечкопољских и барањских, владика Херувим је одржао прву архипастирску бесједу. Извор: Радио Светигора View full Странице
  10. Република Србија не може да игнорише став СПЦ. Наше власти, на челу са председником Вучићем, добиле су изричиту поруку СПЦ, учесника „унутрашњег дијалога“ и бројних потписника Апела за одбрану КиМ да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање Др Александар Раковић Имамо пуно разлога да будемо поносни на наше архијереје који су успешно окончали заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Владике су показале да су институције наше Цркве стабилне и способне да одоле агресивним изазовима наметнутим са стране, посебно оним које долазе за рачун иностраних интереса. Као и сваке године пред одржавање Светог Архијерејског Сабора, опет смо били суочени са непристојним ударима на Српску Православну Цркву. Блиц је три дана обасипао јавност неистинама да Епископ бачки Иринеј „плете мрежу“, а Експрес потом измишљотином о „пучу“ Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Жута штампа је показала да је недорасла ситуацији, да није способна да пружи плодоносне примедбе, да је обузета сензационализмом и било би јој боље да се држи подаље од стручних црквено-народних тема. Српска Православна Црква је спремна да чује конструктивне критике јавности, али не и злонамерне увреде које су испод сваког нивоа и без икаквог утемељења. Свети Архијерејски Сабор је требало да дискутује о радној верзији новог устава Српске Православне Цркве. То се, упркос очекивањима, није догодило. Али реч је о позитивном исходу. Наиме, архијереји су били мудри да чују глас научно-стручне јавности која је неколико месеци, из дана у дан, обасипала примедбама ту радну верзију новог устава. У писменом виду примедбе су стизале и од наших архијереја и биле су разнородне по садржини. Део владика се определио да примедбе изнесе током дискусије. Међутим, с обзиром да би за разматрање толиког броја примедби и сугестија било потребно трајање читавог заседања Светог Архијерејског Сабора, архијерејима је дат рок до 1. новембра 2018. да „доставе своја запажања“ како би се о новом нацрту устава Српске Православне Цркве дискутовало следеће године. Овога пута саборска Комисија за Устав би требало – надамо се – да сазове и низ научно-стручних скупова о радној верзији новог устава како би и с те стране стигле примедбе на предложена решења. Тај пут би изискивао процес који би трајао годину дана. Постоји и други начин који је дужи, уколико се саборска Комисија одлучи да пошаље радну верзију Светом Архијерејском Синоду, а Свети Архијерејски Синод текст отпошаље свим архијерејима а они даље свим парохијама како би парохијски свештеници са народом дискутовали о решењима новог устава Српске Православне Цркве. Ова процедура би могла трајати чак две године. Упркос дугом временском оквиру, овај пут би био веома подесан да се чују примедбе „из дубине“. Сабор СПЦ 2018. године Када је реч о другим темама о којима је дискутовано на Светом Архијерејском Сабору, издвојио бих саборски став који указује на однос режима црногорских сепаратиста према Српској Православној Цркви: „Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну (‘црногорску’!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет“. Мислим да је јавност дуго чекала на ове речи које указују да Српска Православна Црква не може да благослови нацију црногорских сепаратиста, насталу 1945. бирократском одлуком Комунистичке партије Југославије. Та одлука комунистичког апарата била је само једна у низу донетих ради распарчавања српског народа на више нација, поделе српског народа на више република и Србије на три дела („ужу Србију“ и две покрајине). Српска Православна Црква може да благослови верника као појединца, без обзира на националну припадност, али није у прилици да благослови бирократска решења која су нанела штету духовном животу народа. Можда ће став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне цркве о нацији црногорских сепаратиста звучати преоштро онима који нису упућени у црквено-народне прилике. Међутим, управо нам је нација црногорских сепаратиста, на челу са њиховим лидером Милом Ђукановићем, бацила рукавицу у лице намером да истера Српску Православну Цркву са њених вишевековних канонских простора у Црној Гори. С тим у вези Мило Ђукановић је у интервјуу Телевизији Црне Горе (16. мај 2011) изјавио да ће се његова странка залагати за „обједињавање православне цркве у Црној Гори”, да „Митрополија црногорско-приморска није усаглашена са државним интересима Црне Горе, јер је део Српске православне цркве, чија је централа у држави Србији која не гледа благонаклоно на црногорску независност“. Стога, каже Ђукановић, „ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве“. Тиме је јасно стављено до знања да црногорски сепаратизам није заокружен док год постоји Српска Православна Црква у Црној Гори. Када ове злослутне поруке узмемо у обзир, не остаје нам ништа друго на располагању него да посегнемо за решењима која су истоветна грчком односу према македонском питању – да до краја будемо постојани у томе да српско питање у Црној Гори решавамо без идентитетског компромиса са нацијом црногорских сепаратиста која је свако пружање руке доживљавала као слабост а не као гест добре воље. Садашња државност Црне Горе успостављена сецесијом из 2006. нема никакав континуитет са српском државношћу Црне Горе под династијом Петровић Његош коју је закључила Краљевина Црна Гора. Реч је, дакле, о две Црне Горе које се парадоксално исто зову али, када је реч о државном идентитету и идеологији, немају ништа заједничко једна с другом. Суштинско питање којим се бавио Свети Архијерејски Сабор је косовско-метохијско питање. Усвојена је препорука односно апел државним властима Републике Србије да је Српска Православна Црква против признавања независности такозваног „Косова“ и поделе наше јужне покрајине на српски и албански део. Притом, указује се на то да се таква решења не смеју догодити нити у директном нити у индиректном виду. Није погрешно закључити да ова препорука односно апел носи у себи високу ноту обавезе. Република Србија не може да игнорише став Српске Православне Цркве о косовско-метохијском питању. Наше власти, на челу са председником Александром Вучићем, добиле су изричиту поруку Српске Православне Цркве, учесника „унутрашњег дијалога“ (којима су легитимитет учесника у дијалогу дали наши државни органи) и бројних потписника Апела за одбрану Косова и Метохије да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање. С тим у вези не стоји примедба председника Вучића да Српска Православна Црква није понудила решење. Јер решење је и привремено одлагање, краће или дуже, разрешавања косовско-метохијског питања до момента када оно може бити правично утврђено. Остаје нам, наравно, да будемо веома сложни у наредном временском периоду који ће по нас бити веома тежак. Недавно завршени Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве нам је показао да црквено-народни интерес превазилази све личне несугласице, да периферне расправе остају по страни како би се ослободио простор за кључна разматрања. Ми православни Срби нисмо народ од ког се очекују недорасла решења. (Православље - новине Српске патријаршије, 1. 6. 2018)
  11. Република Србија не може да игнорише став СПЦ. Наше власти, на челу са председником Вучићем, добиле су изричиту поруку СПЦ, учесника „унутрашњег дијалога“ и бројних потписника Апела за одбрану КиМ да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање Др Александар Раковић Имамо пуно разлога да будемо поносни на наше архијереје који су успешно окончали заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Владике су показале да су институције наше Цркве стабилне и способне да одоле агресивним изазовима наметнутим са стране, посебно оним које долазе за рачун иностраних интереса. Као и сваке године пред одржавање Светог Архијерејског Сабора, опет смо били суочени са непристојним ударима на Српску Православну Цркву. Блиц је три дана обасипао јавност неистинама да Епископ бачки Иринеј „плете мрежу“, а Експрес потом измишљотином о „пучу“ Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Жута штампа је показала да је недорасла ситуацији, да није способна да пружи плодоносне примедбе, да је обузета сензационализмом и било би јој боље да се држи подаље од стручних црквено-народних тема. Српска Православна Црква је спремна да чује конструктивне критике јавности, али не и злонамерне увреде које су испод сваког нивоа и без икаквог утемељења. Свети Архијерејски Сабор је требало да дискутује о радној верзији новог устава Српске Православне Цркве. То се, упркос очекивањима, није догодило. Али реч је о позитивном исходу. Наиме, архијереји су били мудри да чују глас научно-стручне јавности која је неколико месеци, из дана у дан, обасипала примедбама ту радну верзију новог устава. У писменом виду примедбе су стизале и од наших архијереја и биле су разнородне по садржини. Део владика се определио да примедбе изнесе током дискусије. Међутим, с обзиром да би за разматрање толиког броја примедби и сугестија било потребно трајање читавог заседања Светог Архијерејског Сабора, архијерејима је дат рок до 1. новембра 2018. да „доставе своја запажања“ како би се о новом нацрту устава Српске Православне Цркве дискутовало следеће године. Овога пута саборска Комисија за Устав би требало – надамо се – да сазове и низ научно-стручних скупова о радној верзији новог устава како би и с те стране стигле примедбе на предложена решења. Тај пут би изискивао процес који би трајао годину дана. Постоји и други начин који је дужи, уколико се саборска Комисија одлучи да пошаље радну верзију Светом Архијерејском Синоду, а Свети Архијерејски Синод текст отпошаље свим архијерејима а они даље свим парохијама како би парохијски свештеници са народом дискутовали о решењима новог устава Српске Православне Цркве. Ова процедура би могла трајати чак две године. Упркос дугом временском оквиру, овај пут би био веома подесан да се чују примедбе „из дубине“. Сабор СПЦ 2018. године Када је реч о другим темама о којима је дискутовано на Светом Архијерејском Сабору, издвојио бих саборски став који указује на однос режима црногорских сепаратиста према Српској Православној Цркви: „Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну (‘црногорску’!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет“. Мислим да је јавност дуго чекала на ове речи које указују да Српска Православна Црква не може да благослови нацију црногорских сепаратиста, насталу 1945. бирократском одлуком Комунистичке партије Југославије. Та одлука комунистичког апарата била је само једна у низу донетих ради распарчавања српског народа на више нација, поделе српског народа на више република и Србије на три дела („ужу Србију“ и две покрајине). Српска Православна Црква може да благослови верника као појединца, без обзира на националну припадност, али није у прилици да благослови бирократска решења која су нанела штету духовном животу народа. Можда ће став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне цркве о нацији црногорских сепаратиста звучати преоштро онима који нису упућени у црквено-народне прилике. Међутим, управо нам је нација црногорских сепаратиста, на челу са њиховим лидером Милом Ђукановићем, бацила рукавицу у лице намером да истера Српску Православну Цркву са њених вишевековних канонских простора у Црној Гори. С тим у вези Мило Ђукановић је у интервјуу Телевизији Црне Горе (16. мај 2011) изјавио да ће се његова странка залагати за „обједињавање православне цркве у Црној Гори”, да „Митрополија црногорско-приморска није усаглашена са државним интересима Црне Горе, јер је део Српске православне цркве, чија је централа у држави Србији која не гледа благонаклоно на црногорску независност“. Стога, каже Ђукановић, „ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве“. Тиме је јасно стављено до знања да црногорски сепаратизам није заокружен док год постоји Српска Православна Црква у Црној Гори. Када ове злослутне поруке узмемо у обзир, не остаје нам ништа друго на располагању него да посегнемо за решењима која су истоветна грчком односу према македонском питању – да до краја будемо постојани у томе да српско питање у Црној Гори решавамо без идентитетског компромиса са нацијом црногорских сепаратиста која је свако пружање руке доживљавала као слабост а не као гест добре воље. Садашња државност Црне Горе успостављена сецесијом из 2006. нема никакав континуитет са српском државношћу Црне Горе под династијом Петровић Његош коју је закључила Краљевина Црна Гора. Реч је, дакле, о две Црне Горе које се парадоксално исто зову али, када је реч о државном идентитету и идеологији, немају ништа заједничко једна с другом. Суштинско питање којим се бавио Свети Архијерејски Сабор је косовско-метохијско питање. Усвојена је препорука односно апел државним властима Републике Србије да је Српска Православна Црква против признавања независности такозваног „Косова“ и поделе наше јужне покрајине на српски и албански део. Притом, указује се на то да се таква решења не смеју догодити нити у директном нити у индиректном виду. Није погрешно закључити да ова препорука односно апел носи у себи високу ноту обавезе. Република Србија не може да игнорише став Српске Православне Цркве о косовско-метохијском питању. Наше власти, на челу са председником Александром Вучићем, добиле су изричиту поруку Српске Православне Цркве, учесника „унутрашњег дијалога“ (којима су легитимитет учесника у дијалогу дали наши државни органи) и бројних потписника Апела за одбрану Косова и Метохије да у овом моменту не постоји начин да се правично реши косовско-метохијско питање. С тим у вези не стоји примедба председника Вучића да Српска Православна Црква није понудила решење. Јер решење је и привремено одлагање, краће или дуже, разрешавања косовско-метохијског питања до момента када оно може бити правично утврђено. Остаје нам, наравно, да будемо веома сложни у наредном временском периоду који ће по нас бити веома тежак. Недавно завршени Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве нам је показао да црквено-народни интерес превазилази све личне несугласице, да периферне расправе остају по страни како би се ослободио простор за кључна разматрања. Ми православни Срби нисмо народ од ког се очекују недорасла решења. (Православље - новине Српске патријаршије, 1. 6. 2018) View full Странице
  12. О Јасеновцу вероватно најбоље говори изјава Артура Хефнера, официра задуженог за транспорт радне снаге у немачки Рајх, који је рекао да је то ,,један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим Паклом.“ Фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, о Јасеновцу је говорио као о ,,есенцији ужаса“ и ,,највећем од свих зла“, те је писао да је оно што је тамо видео ,,довољно да натера човека на повраћање“, док је Вјекослав Макс Лубурић, управник Јасеновца, на годишњици оснивања логора весело и хвалисаво рекао: ,,И тако смо ми у овој години овде у Јасеновцу поклали и више људи него Османлијско царство за цијело време боравка Турака у Европи.“ У једном допису из 1942. године се хвали како ,,Јасеновац може примити неограничени број затвореника.“ Методи убијања били су далеко суровији, садистичкији и бестијалнији него у немачким логорима, где се углавном користио гас: уместо немачког ефикасног или, како су га неки називали, индустријског убијања, усташе су Покољ спроводиле далеко дивљачкије и ручно, само подигнуто на један колективни систематичан ниво. Усташе су затворенике клале и тиме се сладиле, користећи посебан нож дизајниран за брзо клање, познат као србосјек. (Петар Брзица је приликом такмичења у клању Срба успео да победи тако што је србосјеком за једну ноћ својеручно преклао 1360 људи. Тада је проглашен ,,краљем србоклања“, те је добио златни сат, сребрни сервис, боцу вина и печено прасе.) Поред србосјека, коришћене су и секире, маљеви и чекићи приликом егзекуција затвореника. Вешање по бандерама и дрвећу је било уобичајно, па је познат случај такозване тополе ужаса (Логор ВИИ), за коју су логораши закуцавани ексерима или клиновима и остављани да умиру више дана. Kлинови, које су радили ковачи и који су били јако груби, забијали су се у грудни кош и кроз ноге, не би ли се погубљенима нанеле најстрашније патње. Поред тога, било је спаљивања живих људи у усијаним пећима, кувања у казанима и масовних дављења затвореника у реци, од којих су многи пуштани да после тога плутају Савом као порука и прослава. Мучење је коришћено у најбруталнијим облицима, како физичким, тако и психолошким: металним предметима су чупани нокти на рукама и ногама, људи су ослепљивани забијањем игле у очи, месо је откидано са живог тела, а потом су им ране сољене. Људи су били живи одрани, одсецани су им носеви, уши, језици и гениталије. Силовање је било често, а према сведочењима појединих усташа на суђењима после рата једно време је важило правило да се може силовати било која жена из одређених комплекса логора, са тим да силоватељ мора онда и да је убије. Овај метод је примењиван најчешће као средство да се од младих и неискусних усташа створе искусни кољачи, па су притом коришћени пожуда и алкохолна средства, чија је примена за циљ имала да их охрабри. Ћерке су силоване испред мајки, очева и мужева, понекад и групно. Синове су мучили и убијали пред очевима, а неретко и заједно са њима. Тешка батинања, па и масовна пребијања до смрти, била су свакодневница. Вода је била загађена, загађена фекалијама и крвљу, страх и неизвесно ишчекивање бруталне смрти неизџриво, зима језиво хладна, а глад велика. Смрт је била около и није била лепа. Архива Јасеновца је уништавана два пута плански, пошто су усташе хтеле да уклоне траг о зверствима и геноциду који су овде починиле. Још даље, када је постало јасно да је Немачка изгубила рат и да Црвена армија незаустављиво гази ка Берлину, Макс Лубурић је наредио покољ свих логораша до последњег, елиминацију свих трагова постојања Јасеновца, укључујући физичко уништење логора и уклањање тела жртава. Иако су усташе урадиле добар посао у прикривању свог злочина, известан број логораша који је преживео пробој, али и чињеница да су трупе 1. батаљона 4. српске бригаде 21. српске дивизије Југословенске армије ушле у Јасеновац и заузеле комплекс осујетиле су овај план. Припадници Југословенске армије добили су наређње да обезбеђују логор до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора. Жртве Јасеновца су биле убијане без обзира на старосну доб или пол, тако да је у логору Јасеновац само 1941. и 1942. године убијено 19 544 српске деце (у НДХ је током рата према доступним подацима убијено више од 73 316 деце, а појава посебних логора за децу чини НДХ једином таквом државом у Европи). Чињена су и убиства беба које су мајке још увек дојиле, а према неким сведочењима, појединим бебама је живот окончан тако што им је усташка чизма газила по лобањи пред мајкама. Деца су везивана у џак и бацана у Саву да се удаве, али су и спаљивана жива. Што се укупног броја жртава тиче, он је остао предмет полемика. Са једне стране, педантност усташа у уклањају трагова је омела адекватно архивирање броја погинулих, а са друге, политика историјског ревизионизма модерне Хрватске, која жели да спере историјску одговорност, константно настоји да умањи број жртава у Јасеновцу, дотле да је Фрањо Туђман инсистирао на цифри од 35 000 до 50 000 убијених. Број убијених је по свему судећи далеко већи, са тим да је Александар Лер дао још 1943. године број од 400.000 Срба, Лотар Рендулић 500.000, Херман Нојербах више од 750.000, а Ернст Флик од 600.000 до 700.000 закључно са мартом 1944. године. Државна комисија Југославије из 1946. године број је проценила на од 500.000 до 600.000 жртава, израелски Јад-Вашем центар наводи 700.000 жртава, а Центар Симон Визентал у Лос Анђелесу процењује број жртава на око 600.000. Владимир Дедијер, биограф Јосипа Броза Тита, проценио је број жртава у Јасеновцу на 700.000. Што се злочинаца тиче, Макса Лубурића је УДБА симболично убила после рата тако што му је глава смрскана чекићем. Мирослав Филиповић-Мајсторовић, познатији као Фра Сотона, фрањевац славан по учешћу у покољу шездесеторо српске деце којој су главе сечене испред учитељице (која је полудела) и један од најистакнутнијих кољача из Јасеновца, обешен је после рата од стране партизана у свештеничкој одори. Андрија Артуковић, један од идеолога и инспиратора, као и министар у влади НДХ, побегао је у иностранство, да би његово изручење деценијама касније покренуло велико интересовање у југословенској јавности: осуђен је на вешање пред југословенским судом, али због старости и лошег здравља казна није извршена, па је преминуо у затвору. ОЗНА је ухапсила бившег другокомандујућег Јасеновца Љубу Милоша у операцији Гвардијан, заједно са Божидаром Kавраном, другим истакнутим усташом и још 95 других усташа (20 је осуђено на вешање, међу њима и Љубо Милош и Kавран, 57 на стрељање, а остали на доживотни затвор или затвору у трајању од 15 до 20 година). Иван Матуковић је погубљен од стране партизана. На поглавника НДХ Анте Павелића УДБА и четнички емигратнски кругови су заједнички извели атентат преко Благоја Јововића – Павелић није убијен на месту, али је преминуо од последица рањавања. Еуген Дидо Kватерник, управитељ свих логора на територији НДХ и шеф служби безбедности НДХ је побегао у Аргентину, где је преминуо после рата. Петар Брзица, познати кољач, измакао је правди и врло вероватно променио идентитет. Његова даља судбина је непозната. Много актера у Покољу спроведеном у Јасеновцу побијено је од стране партизана касније на Блајбургу (о томе је чак и бивши хрватски председник Стјепан Месић рекао како ,,ниједан убијени у Јасеновцу није крив за оне на Блајбургу, али су многи на Блајбургу криви за побијене у Јасеновцу“). Јасеновац није једино место страдања Срба у НДХ, али је он његов најупечатљивији и најјезивији симбол, отелотворење једне крволочне и злочиначке идеологије, једне дубоке патолошке мржње која свој израз проналази у неизрицивој количини окрутности и зверства, у једној филозофији иживљавања и покоља уздигнутој на ниво државног закона, у једном националном и људском страдању које може да се упореди само са страдањем кроз које је прошао јеврејски народ од стране нациста. Покољ као израз готово демонске крволочности, нож као приказ опседнутости и зла. За нас је Јасеновац симбол онога што се десило и то не смемо заборавити никада. Али за нас је Јасеновац и упозорење, упозорење онога што више никада не сме да се догоди српском народу, ни по коју цену. Никад више. У том смислу, излаз видим у јачању међународног политичког утицаја Републике Србије и Републике Српске, али и стварању јаких државних служби безбедности, које ће за циљ имати елиминацију сваке шансе да се овако нешто икада поново догоди, макар те елиминације биле и физичке природе. У том смислу треба учити и од Израела и од начина и циљева на којима је утемељен МОСАД. Србија је увек имала квалитетне обавештајце, заиста је време да се они врате на оно што им јесте примарни циљ: заштита српског националног интереса, српске државе и безбедности нашег народа. По сваку цену. Наравно, треба порадити на дипломатији и направити дугогодишњи план лобирања са смисленом реалполитик стратегијом, која ће нам дугорочно обезбедити и мир и интернационалну подршку у будућности, али ће једнако тако одати пошту побијеним жртвама и сачувати их од забораве, те отети од релативизатора, који их по другим пут убијају и пљују им на гробове. Зато треба гајити сећање на Јасеновац у домаћој јавности кроз школску наставу која ће се исцрпно бавити овом темом, али га и ширити у светској јавности, не би ли оно заслужило интернационално памћење и поштовање. Геноцид над Србима у НДХ у светским токовима није познат ни десети део колико је холокауст који су Немци извели над Јеврејима. То је превасходно зато што је Србима недостајао одговарајући политички наратив и зато што на причи о Јасеновцу никада није довољно инсистирано. Време је да се то промени, а та грешка исправи. Медијска нарација о Јасеновцу на светском нивоу мора да постане државни пројекат и један од примарних интереса, дотле да је потребно организовати изразито јаку и дугогодишњу кампању промоције српског наратива о Јасеновцу (који није некаква острашћеност, него фактички и објективно исправна слика реалности). Једнако тако, требало би урадити филм о страдању у Јасеновцу, на енглеском језику и са неким од највећих звезда данашњег филма ради представљања ове теме широј светској публици на најприступачниј иначин. Данас је Међународни дан сећања на холокауст. Сетите се зато и ви Покоља који је извршен у НДХ. Сетите се Јасеновца и прочитајте бар једну причу о њему. Најежићете се и врло вероватно ће вам бити мука, али је то једини начин да се ово зло више никада не понови. Заборав осуђују, а они који заборављају историју заиста су осуђени да је понове. Ни по коју цену опет! Никад више! Слава жртвама! Слава победи над злом! Живела слобода! Александар Ламброс Фејсбук http://patriot.rs/aleksandar-lambros-jasenovac-gori-od-danteovog-pakla/
  13. Ове речи из древног хришћанског списа (потиче из прве половине II века) говоре нам о суштини поста. Говоре нам о суштини од које смо се, мање или више, у пракси живљења самог смисла , удаљили. Ту суштину истиче и Свети и Велики Сабор, говорећи о христоцентричности поста. Када се каже христоцентричност то не значи само угледање на Христа као узор (конкретно у посту), већ и усмереност делатности ка евхаристијској заједници, ка Телу Христовом као коначном смислу конкретног чињења. Штавише, христоцентричност поста се никако и не би смела свести на некакво имитирање Христа, у смислу индивидуалног и психолошког достизања одређеног нивоа духовности. Пост није сâмо по себи разумљиво изнуривање тела зарад духа, где би дух сам себи био циљ и смисао. Пост није „рат“ двојења човека на „важан“ дух и „неважно“ тело. Његово подржавање Христу, његова христоцентричност огледа се у усмерености ка Христу – али не ка Христу као идеји или идеологији, коју психолошки треба доживети у индивидуалном аскетском искуству, већ ка живом Христу, ка живом Богочовеку. Тај живи Богочовек Христос је нико други него Тело Његово – евхаристијска заједница, сваки уд, свака честица која то Тело твори. Дакле, христоцентричност поста је усмереност смисла поста ка ближњем, ка „најмањим Његовима“, које ваља нахранити, напојити, оденути... (Мт 25, 35-40). Овакав, дрвевно хришћански, изворни смисао поста видимо у цитираном Пасусу Пастира Јерминог. Треба обратити пажњу да се у први план истиче и да у правом смислу пост чини ваљаним његова, како обично кажемо, духовна компонента. Чување од „злих речи и злих жеља“ јесте прича о животу као односу према другом човеку, према ближњем. Такође и друга, „телесна“ компонента поста има исти циљ – ближњег. Уздржавање од хране је ради извесне „уштеде“, како би се ближњи, онај који нема, нахранио. Дакле, смисао није „на води“ или „на уљу“ као неким сомообјашњивим формама и аксетским идејама које су саме себи циљ. Одрицање од старања о себи је зарад бриге за другога. Наша данашња пракса, она која се може чути и видети у нашем црквеном мнењу, као да је свела смисао поста на то шта ћемо, када и колико јести. Тако, садржај тањира као да је постао главна мера да ли смо „бољи“ или „лошији“ хришћани. Неретко, питање наше достојности пред Светим Путиром постало је то „на води“. Питање - Да ли си постио? – као својеврсна улазница у круг „достојних“, усмерено је на усклађеност садржаја нашег тањира „по типику“ и сав смисао ту, изгледа, стаје и остаје. Наше аскетско искуство почиње и завршава се у том неком индивидуалном сусрету са самим собом. Ми, као индивидуа и правило како постити смо довољни. Други човек, сусрет са њим, није нам потребан да бисмо се заиста подвизавали ка оној исконској достојности и доброти у христоцентричном искуству евхаристијског постојања. И сâмо уздржавање од одређене врсте хране у току поста, живи свој савремени апсурд. Не само да је то уздржавање престало да буде избор лако доступне и ценовно приступачне хране, већ напротив. Начин живота, комерцијализовање свега па и времена када хришћани посте, учинили су да посна трпеза постане компликованија и економски захтевнија од оне мрсне. На тржишту су присутне разне посне ђаконије и то уз рекламу – И кад постиш, да се гостиш! Хришћанска ревност у току поста и преданост да се исти „по правилу“ испости свео се на комуникацију размене рецепата за посне пите „да прсте поједеш“. Тржиште које све више и све разноврсније нуди посне алтернативе у исхрани, али са све захтевнијим економским моментом, довело је праксу хришћанског поста до још једног апсурда, којег су хришћани без реакције „прогутали“. Наиме, сводећи пост на храну „по правилу“, економски моменат постао је улазница за статус „добар хришћанин“. Имућнијим хришћанима доступнији су квалитетни посни производи, сви „благословени“ и „по типику“, те ће им и вишедневни пост лакше пасти, штавише неприметно, па и са задовољством. Испуниће пост „по правилу“ што ће их учинити „достојним“ и „добрим“ хришћанима. Они хришћани са нешто плићим џепом, искусиће пост више као „горчину“. Та „горчина“ огледа се у борби између нужног задовољења потребе за храном са једне и усаглашавање хране са „правилом поста“ са друге стране. Поставља се питање – где је пост? Да ли у лагодном изабирању широког асортимана исхране која је „по правилу“ или у изабирању нужне, најлакше доступне или чак једино доступне хране која „није по правилу“? Ово су важна питања, којима наша јерархија треба да се позабави. Наши архијереји морају помоћи да се савест наших верујућих људи, у поменутој реалној борби између нужности и могућности, растерети осећаја кривице и недостојности. Управо ту суштину пастирске бриге дотичу предлози нашег блаженопочившег Патријарха Павла о скраћењу оних вишедневнох постова о чијој дужини и не постоји јасна, канонска црквена сагласност и одредница. У првом реду је то Апостолски пост, чија дужина варира у зависности од датума празновања Васкрса и који зна да заиста буде нереално дуг (чак по шест или седам недеља). Неко ће рећи да се и у Пастиру Јермином помиње пост „на хлебу и води“. Да, помиње се, али тада не постоји дужина трајања постова коју данас имамо. Постови су били знатно краћи, неретко само једнодневни. Ипак, они нису губили своју суштину – јер дужина и није суштина поста. Суштина поста је оно што пост, као подвиг, изграђује у нама – тај двиг, то померање од палог самољубља и бриге о себи ка братољубљу и бриге о другоме. Скраћење појединих постова, као и прилагођавање самог начина исхране у њима, помогло би бољој афирмацији самог смисла поста, од којег смо се временом удаљили. Благослов за такво делање, за промишњање самог начина поста, налазимо и у Одлуци Светог и Великог Сабора. Када су у питању вишедневни постови, Сабор је дао у власт помесним Црквама да врше „човекољубиво снисхођење“ које неће слабити установу поста (његов смисао), „у случајевима оних постова за које у Цркви не постоји уједначена традиција и пракса.“ А то су три од четири вишедневна поста – сви осим Васкршњег поста за који једино постоје јасне црквено канонске одреднице. Такође, постоји и потреба да се пост као такав афирмише међу хришћанима. Јер, чињенице су такве да се њима не можемо похвалити. Ваља нам се запитати – колико хришћана, крштених људи заиста живи црквени, литургијски, богослужбени живот? Наши храмови јесу релативно испуњени на недељним литургијама. Али, испуњени су не зато што је већина хришћана заиста литургијска већ зато што је храмова мало и зато што су и сами малени. Чињеница је да је далеко више крштених људи у току недељне литургије изван храмова, на неком другом месту и са неким потпуно другим интересовањима. Даље, треба се запитати колико од тог маленог броја литургијских хришћана практикује пост, на какав начин и у којој мери? Пракса причешћивања говори да један број њих пости све свештене постове, сво време њиховог трајања. Други опет посте поједине постове (на пример Васкршњи и Божићни пост), док трећи практикују да посте делове свештених постова (такозвану прву и последњу седмицу). Не треба пожурити са закључком па за овакво стање „осудити“ саме хришћане, верујући народ, због „мањка ревности“. Треба се запитати да ли је скромној афирмацији поста међу хришћанима кривац управо пракса, начин и учесталост свештених постова? Није ли управо таква пракса конкретно нашем народу, у нашој помесној Цркви навалила на плећа крст који не може да понесе? Не може, не из неког разлога мањка добре воље и вере, већ из разлога што већина наших људи, у вишедневним постовима, није у стању да приушти колико-толико неопходну храну која би задовољила оне најнужније потребе које покрећу човека и чине га способним да живи, ради и служи својој породици и својим ближњима. За већину, таква посна храна је углавном недоступна или тешко доступна. Парадоксално, неке анализе кажу да је посна потрошачка корпа чак око 30 процената скупља од оне мрсне. Пракса поста је очигледно неприлагођена савременим условима живота хришћана, социјално-економским моментима који те услове диктирају и захтевима које хришћанима живот намеће. Све наведено се налази као важно питање пред јерархијом наше помесне Цркве. Одговор (или ћутање) на то питање одредиће и сам подвиг поста – да ли ће он бити терет савести и индикатор осуде хришћанске ревности и достојности или ће бити лек који ће служити самим хришћанима. Волели бисмо да буде ово друго. Но, да би то и био, сама пракса поста морала би да уђе у неку комуникацију са савременим животом хришћана. Вазда се у бављењу овим питањем треба сећати Христових речи о суботи и човеку. Оне су применљиве и на причу о посту и човеку: Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради. (Мк 2, 27)
  14. У ранохришћанском спису Пастир Јермин о посту читамо следеће: Тај пост, рече он, ако се (притом) држе и заповести Господње, врло је добар. А овако ћеш одржати тај пост који имаш да држиш. Пре свега, чувај се од сваке зле речи и од сваке зле жеље, и очисти срце своје од свих таштина овога века. Ако то сачуваш, тај (ће ти) пост бити савршен. А чинићеш овако: Извршивши оно што је напред написано, ти у онај дан када постиш не окуси ништа осим хлеба и воде, а од јела која си имао јести (тог дана) сабери збир трошка тог дана кад си то имао чинити и, одвојивши на страну, подај то удовици и сироти и ономе који нема. Тако ћеш имати смирену мисао, да би од смиреноумља твога онај који (то) добије испунио душу своју и помолио се за тебе Господу. Ако, дакле, тако учиниш пост... твоја ће жртва бити угодна пред Богом и тај пост ће бити записан... (LVI, 5-8). Ове речи из древног хришћанског списа (потиче из прве половине II века) говоре нам о суштини поста. Говоре нам о суштини од које смо се, мање или више, у пракси живљења самог смисла , удаљили. Ту суштину истиче и Свети и Велики Сабор, говорећи о христоцентричности поста. Када се каже христоцентричност то не значи само угледање на Христа као узор (конкретно у посту), већ и усмереност делатности ка евхаристијској заједници, ка Телу Христовом као коначном смислу конкретног чињења. Штавише, христоцентричност поста се никако и не би смела свести на некакво имитирање Христа, у смислу индивидуалног и психолошког достизања одређеног нивоа духовности. Пост није сâмо по себи разумљиво изнуривање тела зарад духа, где би дух сам себи био циљ и смисао. Пост није „рат“ двојења човека на „важан“ дух и „неважно“ тело. Његово подржавање Христу, његова христоцентричност огледа се у усмерености ка Христу – али не ка Христу као идеји или идеологији, коју психолошки треба доживети у индивидуалном аскетском искуству, већ ка живом Христу, ка живом Богочовеку. Тај живи Богочовек Христос је нико други него Тело Његово – евхаристијска заједница, сваки уд, свака честица која то Тело твори. Дакле, христоцентричност поста је усмереност смисла поста ка ближњем, ка „најмањим Његовима“, које ваља нахранити, напојити, оденути... (Мт 25, 35-40). Овакав, дрвевно хришћански, изворни смисао поста видимо у цитираном Пасусу Пастира Јерминог. Треба обратити пажњу да се у први план истиче и да у правом смислу пост чини ваљаним његова, како обично кажемо, духовна компонента. Чување од „злих речи и злих жеља“ јесте прича о животу као односу према другом човеку, према ближњем. Такође и друга, „телесна“ компонента поста има исти циљ – ближњег. Уздржавање од хране је ради извесне „уштеде“, како би се ближњи, онај који нема, нахранио. Дакле, смисао није „на води“ или „на уљу“ као неким сомообјашњивим формама и аксетским идејама које су саме себи циљ. Одрицање од старања о себи је зарад бриге за другога. Наша данашња пракса, она која се може чути и видети у нашем црквеном мнењу, као да је свела смисао поста на то шта ћемо, када и колико јести. Тако, садржај тањира као да је постао главна мера да ли смо „бољи“ или „лошији“ хришћани. Неретко, питање наше достојности пред Светим Путиром постало је то „на води“. Питање - Да ли си постио? – као својеврсна улазница у круг „достојних“, усмерено је на усклађеност садржаја нашег тањира „по типику“ и сав смисао ту, изгледа, стаје и остаје. Наше аскетско искуство почиње и завршава се у том неком индивидуалном сусрету са самим собом. Ми, као индивидуа и правило како постити смо довољни. Други човек, сусрет са њим, није нам потребан да бисмо се заиста подвизавали ка оној исконској достојности и доброти у христоцентричном искуству евхаристијског постојања. И сâмо уздржавање од одређене врсте хране у току поста, живи свој савремени апсурд. Не само да је то уздржавање престало да буде избор лако доступне и ценовно приступачне хране, већ напротив. Начин живота, комерцијализовање свега па и времена када хришћани посте, учинили су да посна трпеза постане компликованија и економски захтевнија од оне мрсне. На тржишту су присутне разне посне ђаконије и то уз рекламу – И кад постиш, да се гостиш! Хришћанска ревност у току поста и преданост да се исти „по правилу“ испости свео се на комуникацију размене рецепата за посне пите „да прсте поједеш“. Тржиште које све више и све разноврсније нуди посне алтернативе у исхрани, али са све захтевнијим економским моментом, довело је праксу хришћанског поста до још једног апсурда, којег су хришћани без реакције „прогутали“. Наиме, сводећи пост на храну „по правилу“, економски моменат постао је улазница за статус „добар хришћанин“. Имућнијим хришћанима доступнији су квалитетни посни производи, сви „благословени“ и „по типику“, те ће им и вишедневни пост лакше пасти, штавише неприметно, па и са задовољством. Испуниће пост „по правилу“ што ће их учинити „достојним“ и „добрим“ хришћанима. Они хришћани са нешто плићим џепом, искусиће пост више као „горчину“. Та „горчина“ огледа се у борби између нужног задовољења потребе за храном са једне и усаглашавање хране са „правилом поста“ са друге стране. Поставља се питање – где је пост? Да ли у лагодном изабирању широког асортимана исхране која је „по правилу“ или у изабирању нужне, најлакше доступне или чак једино доступне хране која „није по правилу“? Ово су важна питања, којима наша јерархија треба да се позабави. Наши архијереји морају помоћи да се савест наших верујућих људи, у поменутој реалној борби између нужности и могућности, растерети осећаја кривице и недостојности. Управо ту суштину пастирске бриге дотичу предлози нашег блаженопочившег Патријарха Павла о скраћењу оних вишедневнох постова о чијој дужини и не постоји јасна, канонска црквена сагласност и одредница. У првом реду је то Апостолски пост, чија дужина варира у зависности од датума празновања Васкрса и који зна да заиста буде нереално дуг (чак по шест или седам недеља). Неко ће рећи да се и у Пастиру Јермином помиње пост „на хлебу и води“. Да, помиње се, али тада не постоји дужина трајања постова коју данас имамо. Постови су били знатно краћи, неретко само једнодневни. Ипак, они нису губили своју суштину – јер дужина и није суштина поста. Суштина поста је оно што пост, као подвиг, изграђује у нама – тај двиг, то померање од палог самољубља и бриге о себи ка братољубљу и бриге о другоме. Скраћење појединих постова, као и прилагођавање самог начина исхране у њима, помогло би бољој афирмацији самог смисла поста, од којег смо се временом удаљили. Благослов за такво делање, за промишњање самог начина поста, налазимо и у Одлуци Светог и Великог Сабора. Када су у питању вишедневни постови, Сабор је дао у власт помесним Црквама да врше „човекољубиво снисхођење“ које неће слабити установу поста (његов смисао), „у случајевима оних постова за које у Цркви не постоји уједначена традиција и пракса.“ А то су три од четири вишедневна поста – сви осим Васкршњег поста за који једино постоје јасне црквено канонске одреднице. Такође, постоји и потреба да се пост као такав афирмише међу хришћанима. Јер, чињенице су такве да се њима не можемо похвалити. Ваља нам се запитати – колико хришћана, крштених људи заиста живи црквени, литургијски, богослужбени живот? Наши храмови јесу релативно испуњени на недељним литургијама. Али, испуњени су не зато што је већина хришћана заиста литургијска већ зато што је храмова мало и зато што су и сами малени. Чињеница је да је далеко више крштених људи у току недељне литургије изван храмова, на неком другом месту и са неким потпуно другим интересовањима. Даље, треба се запитати колико од тог маленог броја литургијских хришћана практикује пост, на какав начин и у којој мери? Пракса причешћивања говори да један број њих пости све свештене постове, сво време њиховог трајања. Други опет посте поједине постове (на пример Васкршњи и Божићни пост), док трећи практикују да посте делове свештених постова (такозвану прву и последњу седмицу). Не треба пожурити са закључком па за овакво стање „осудити“ саме хришћане, верујући народ, због „мањка ревности“. Треба се запитати да ли је скромној афирмацији поста међу хришћанима кривац управо пракса, начин и учесталост свештених постова? Није ли управо таква пракса конкретно нашем народу, у нашој помесној Цркви навалила на плећа крст који не може да понесе? Не може, не из неког разлога мањка добре воље и вере, већ из разлога што већина наших људи, у вишедневним постовима, није у стању да приушти колико-толико неопходну храну која би задовољила оне најнужније потребе које покрећу човека и чине га способним да живи, ради и служи својој породици и својим ближњима. За већину, таква посна храна је углавном недоступна или тешко доступна. Парадоксално, неке анализе кажу да је посна потрошачка корпа чак око 30 процената скупља од оне мрсне. Пракса поста је очигледно неприлагођена савременим условима живота хришћана, социјално-економским моментима који те услове диктирају и захтевима које хришћанима живот намеће. Све наведено се налази као важно питање пред јерархијом наше помесне Цркве. Одговор (или ћутање) на то питање одредиће и сам подвиг поста – да ли ће он бити терет савести и индикатор осуде хришћанске ревности и достојности или ће бити лек који ће служити самим хришћанима. Волели бисмо да буде ово друго. Но, да би то и био, сама пракса поста морала би да уђе у неку комуникацију са савременим животом хришћана. Вазда се у бављењу овим питањем треба сећати Христових речи о суботи и човеку. Оне су применљиве и на причу о посту и човеку: Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради. (Мк 2, 27) View full Странице
  15. У новој емисији "Под знаком питања" на таласима Радија Слово љубве било је речи о улози Српске Православне Цркве на интернету и како препознати аутентичан, истинит и достојанствен садржај Цркве на друштвеним мрежама. Гост емисије био је Александар Арсенин, информатичар, стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  16. И после осам дана – како каже Јеванђеље – када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје, и иружи руку своју и метни у ребра моја, и не буде неверан него веран“ (Јн. 21, 27). И апостол Тома је ускликнуо: „Господ мој и Бог мој!“. И тада му је Христос рекао: „Пошто си ме видео, поверовао си, блажени који не видеше а вероваше…“ (Јн. 21, 29). Милиони људи размишљају и говоре као што је говорио Тома и сматрају да је такав приступ сасвим правилан и човека сасвим достојан: „Док не будем видео, нећу веровати…“. Ако бисмо говорили на савременом језику, тај и такав приступ би смомогли назвати „научним“ приступом. Христос говори: „Блажени они који не видеше, а вероваше…“. То значи да постоји и да је увек постојао и један други приступ, друга вера, друга могућност за човека. Да, одговарају нам на ово, али тај приступ је наиван, нерационалан и, једном речју, ненаучан. Тај приступ није за нас. Ми смо савремени људи и зато говоримо: „Док не будемо видели, нећемо веровати…“. Живимо у времену великог упрошћавања и, стога, великог осиромашења. „Научно“, „ненаучно“. Људи понављају ове речи као да се ту ради о нечем што је самоочигледно и што се само по себи разуме. Они папагајски понављају те речи зато што и сви други људи око њих, такође, папагајски и без трунке размишљања понављају исте речи. Они, у ствари, слепо и упрошћено верују у те речи. Зато им се и чини да је сваки други приступ неозбиљан и да због тога не заслужује никакву пажњу. Питање је решено. Но, да ли је баш тако? Већ сам рекао да живимо у свету великог осиромашења. И, заиста, ако је човек на крају свог бескрајно дугог развоја дошао до става – „Док не будем видео, нећу веровати“ и ако тај став представља врхунац човекове мудрости и највеће достигнуће његовог разума, онда је наш свет стварно један бедни, плитки и, што је главно, неизмерно досадни свет. Ако знам само то што видим, што могу да додирнем, измерим и анализирам, како ја онда мало тога знам! Пре свега, у том случају отпада читав свет људскога духа и мишљења, оног дубљег знања које проистиче не из „видим“ или „додирујем“, већ из „мислим“ и, што је главно, „умом сагледавам“. Отпада све оно знање које је вековима било укорењено не у спољашњем и емпиријском искуству, већ у једној другој задивљујућој и, заиста, необјаснивој човековој способности, којом се човек разликује од свега другог у свету, која га чини заиста јединственим бићем. Додирнути, измерити, дати тачне податке, па чак и дати предвиђање – то данас знамо – може не само човек, већ и робот, машина и компјутер. Шта више, компјутер – знамо и то – може да мери, упоређује и даје неупоредиво тачније и „научније“ податке од човека. Али, оно што никада и ни под којим условима никакав компјутер неће бити способан јесте да се усхити, да се зачуди, да појми, да буде ганут, да се обрадује, да схвати оно што није могуће схватити никаквим мерењем, нити анализом. Никакав компјутер не може да чује оне нечујне звуке из којих се рађају музика и поезија. Никакав компјутер никада неће ни над чим заплакати, нити у било шта поверовати. Али, зар наш свет – оставши без свега тога – не постаје онда један беживотан, досадан, и – рекао бих – непотребан свет? О, да – авиони и космички бродови ће летети још даље и још брже. Али, куда и зашто? О, да – лабораторије ће давати још тачније анализе. Али, ради чега? Кажу нам: „За добро човечанства“. Ми им одговарамо: светом ће ходати здрави, сити и самозадовољни људи, али толико слепи и толико глуви да више неће ни бити свесни свог слепила и глувоће. „Док не будем видео, нећу поверовати“. Али, емпиријско искуство јесте само једно од људских искустава, и – при том – онај најелементарнији и, стога, најнижи вид знања. Емпиријско искуство је корисно и неопходно, али сводити свеколико људско знање искључиво на емпиријско искуство, то је исто као покушати схватити лепоту уметничке слике помоћу хемијске анализе боја употребљених на слици. И оно што називамо вером јесте уствари онај други и виши ниво људскога знања. Може се рећи да човек без тог вишег знања, без вере не би могао да живи ни један једини дан. Сваки човек верује у нешто и верује некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правилније, пуније и адекватније богатству и сложености људскога живота. Кажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да, али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена, јер Бог не може бити Бог распада и смрти. Но, они настављају: али, Бога нема – нема Га, јер Га нико није никада видео. Али, шта значи онда – питамо их ми – сво то искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким, већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом? Прошло је две хиљаде година, а светом и даље као одговор на небески поздрав „Христос васкрсе!“ одјекује тај сверадосни отпоздрав „Ваистину васкрсе!“. Зар не видите, зар не чујете? Зар у дубини ваше свести – са ону страну свих анализа, мерења и провера – не видите, не осећате ту бесмртну и блештаву светлост, зар не чујете тај вечни глас који говори: „Ја сам Пут, Истина и Живот…“? Зар не схватате да у дубинама душе Христос непрестано одговара Неверном Томи у нама, у мени, у теби: „Блажени они који не видеше, а повероваше“. Извор: Манастир Ваведење
  17. „Док не будем видео, нећу поверовати…“ – то је био одговор апостола Томе, једног од дванаест ученика Христових, на радосне приче оних који су видели свог распетог и умрлог Учитеља као васкрслог. И после осам дана – како каже Јеванђеље – када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје, и иружи руку своју и метни у ребра моја, и не буде неверан него веран“ (Јн. 21, 27). И апостол Тома је ускликнуо: „Господ мој и Бог мој!“. И тада му је Христос рекао: „Пошто си ме видео, поверовао си, блажени који не видеше а вероваше…“ (Јн. 21, 29). Милиони људи размишљају и говоре као што је говорио Тома и сматрају да је такав приступ сасвим правилан и човека сасвим достојан: „Док не будем видео, нећу веровати…“. Ако бисмо говорили на савременом језику, тај и такав приступ би смомогли назвати „научним“ приступом. Христос говори: „Блажени они који не видеше, а вероваше…“. То значи да постоји и да је увек постојао и један други приступ, друга вера, друга могућност за човека. Да, одговарају нам на ово, али тај приступ је наиван, нерационалан и, једном речју, ненаучан. Тај приступ није за нас. Ми смо савремени људи и зато говоримо: „Док не будемо видели, нећемо веровати…“. Живимо у времену великог упрошћавања и, стога, великог осиромашења. „Научно“, „ненаучно“. Људи понављају ове речи као да се ту ради о нечем што је самоочигледно и што се само по себи разуме. Они папагајски понављају те речи зато што и сви други људи око њих, такође, папагајски и без трунке размишљања понављају исте речи. Они, у ствари, слепо и упрошћено верују у те речи. Зато им се и чини да је сваки други приступ неозбиљан и да због тога не заслужује никакву пажњу. Питање је решено. Но, да ли је баш тако? Већ сам рекао да живимо у свету великог осиромашења. И, заиста, ако је човек на крају свог бескрајно дугог развоја дошао до става – „Док не будем видео, нећу веровати“ и ако тај став представља врхунац човекове мудрости и највеће достигнуће његовог разума, онда је наш свет стварно један бедни, плитки и, што је главно, неизмерно досадни свет. Ако знам само то што видим, што могу да додирнем, измерим и анализирам, како ја онда мало тога знам! Пре свега, у том случају отпада читав свет људскога духа и мишљења, оног дубљег знања које проистиче не из „видим“ или „додирујем“, већ из „мислим“ и, што је главно, „умом сагледавам“. Отпада све оно знање које је вековима било укорењено не у спољашњем и емпиријском искуству, већ у једној другој задивљујућој и, заиста, необјаснивој човековој способности, којом се човек разликује од свега другог у свету, која га чини заиста јединственим бићем. Додирнути, измерити, дати тачне податке, па чак и дати предвиђање – то данас знамо – може не само човек, већ и робот, машина и компјутер. Шта више, компјутер – знамо и то – може да мери, упоређује и даје неупоредиво тачније и „научније“ податке од човека. Али, оно што никада и ни под којим условима никакав компјутер неће бити способан јесте да се усхити, да се зачуди, да појми, да буде ганут, да се обрадује, да схвати оно што није могуће схватити никаквим мерењем, нити анализом. Никакав компјутер не може да чује оне нечујне звуке из којих се рађају музика и поезија. Никакав компјутер никада неће ни над чим заплакати, нити у било шта поверовати. Али, зар наш свет – оставши без свега тога – не постаје онда један беживотан, досадан, и – рекао бих – непотребан свет? О, да – авиони и космички бродови ће летети још даље и још брже. Али, куда и зашто? О, да – лабораторије ће давати још тачније анализе. Али, ради чега? Кажу нам: „За добро човечанства“. Ми им одговарамо: светом ће ходати здрави, сити и самозадовољни људи, али толико слепи и толико глуви да више неће ни бити свесни свог слепила и глувоће. „Док не будем видео, нећу поверовати“. Али, емпиријско искуство јесте само једно од људских искустава, и – при том – онај најелементарнији и, стога, најнижи вид знања. Емпиријско искуство је корисно и неопходно, али сводити свеколико људско знање искључиво на емпиријско искуство, то је исто као покушати схватити лепоту уметничке слике помоћу хемијске анализе боја употребљених на слици. И оно што називамо вером јесте уствари онај други и виши ниво људскога знања. Може се рећи да човек без тог вишег знања, без вере не би могао да живи ни један једини дан. Сваки човек верује у нешто и верује некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правилније, пуније и адекватније богатству и сложености људскога живота. Кажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да, али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена, јер Бог не може бити Бог распада и смрти. Но, они настављају: али, Бога нема – нема Га, јер Га нико није никада видео. Али, шта значи онда – питамо их ми – сво то искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким, већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом? Прошло је две хиљаде година, а светом и даље као одговор на небески поздрав „Христос васкрсе!“ одјекује тај сверадосни отпоздрав „Ваистину васкрсе!“. Зар не видите, зар не чујете? Зар у дубини ваше свести – са ону страну свих анализа, мерења и провера – не видите, не осећате ту бесмртну и блештаву светлост, зар не чујете тај вечни глас који говори: „Ја сам Пут, Истина и Живот…“? Зар не схватате да у дубинама душе Христос непрестано одговара Неверном Томи у нама, у мени, у теби: „Блажени они који не видеше, а повероваше“. Извор: Манастир Ваведење View full Странице
  18. Представници Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве (ЦЕПИС) имали су састанке са представницима Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС), у циљу успостављања континуиране сарадње и борбе против секташтва на интернету. Шта је том приликом договорено и од ког је то значаја за СПЦ говорио је Александар Арсенин - стручни сарадник ЦЕПИС-а, који је био гост Радија Беседе. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе View full Странице
  19. Пећка патријаршија: Гордијев чвор српске историје Од Слобода - 11/03/2018 acebook Пише: Александар Живковић Промјена званичног имена помјесне Светосавске цркве има оправдање само ако потврди свој завјетни смисао. Који је то завјетни смисао Пећке патријаршије за Србе уопште, а особито за нас Црногорце, који смо њени вишевјековни заточници пред живим Богом и пред свијетом? Зашто је Свети Василије Острошки, Слава Му и Милост, у стијени чувао и чува светост пећког трона, зашто нас је на вјерност Пећкој патријаршији завјетовао Свети Петар Цетињски, као и толике цетињске владике прије њега, егзарси Пећког трона од владике Василија Петровића, зашто је „наш патрика из Пећи питоме“, Његошев пјев и сан? Или су све то сање прошлости, које данас немају дубље значење за наше постојање као духовних бића? У овом чланку ћемо трагом још необјављених радова нашег великог православног мислиоца, и то мислиоца прожетог његошевским духом, Жарка Видовића (1921-2016), покушати да започнемо дебату о стварном смислу Пећке патријаршије за нас у повијести и ближој и даљој будућности. Шта је историософски посматрано представљала, по мишљењу Жарка Видовића, Пећка патријаршија? У капиталном, још необјављеном дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“, он са поузданошћу с каквом за Лучу Микрокозма каже: ако вас неко пита шта је то Небеско царство Косовског завета, реците му – то је управо Луча Микрокозма („мало дјелце“ писано баш ових првих неђеља Великог и Часног поста), Видовић слично каже (парафразирам): ако вас неко пита шта је то Небеско царство Српске православне цркве, одговорите: то је Пећка патријаршија. Заокупљени данас земаљским и заборављајући да је оно „за малена царство“, изгубили смо ту слободу да се као млади Његош, као појединачан Црногорац обратимо к Свемогућем Богу с тим питањем о вјечности, о Небеском царству. И „црквене работе“ и канонска питања (а читајући нашу штампу чини се да у Црној Гори нема прешније науке од канонског права) посматрамо посвјетовњачено, заслијепљени техничким, материјалним, родовским, страначким… Из сасвим другог угла треба посматрати да би се јасније видјело. Пећка патријаршија, пише Жарко Видовић, јесте Гордијев чвор српске историје. И то Гордијев чвор који се није смио и не смије пресјећи (у томе је, између осталих, и Његошева лична драма и суштина наших данашњих недостојних политичких играрија), већ чвор чије се нити морају брижљиво размотавати (и чувати од Злога), јер показују да смо повезани у нешто много више од пуке крвне заједнице, страначке припадности или држављанства, односно да припадамо једној духовној заједници – Небеском царству Косовског завјета. Завјети су положени прије нас, ми можемо да их обновимо или одбацимо, али смо при сваком одбацивању завјета, на дну срца, свјесни да смо изгубили оно одакле смо и чему смо призвани – Небеско царство. Тек када смо у завјетној заједници јесмо Изабрани народ Божији и само завјетном заједницом оправдавамо нашу историју, оплемењујемо садашњицу и обезбјеђујемо будућност. То није ништа друго до обожујуће Уздизање, у односу на прелесну Гордост, којој се Небо осмјехује. Обновити завјете, уздићи се чојски, може се само кроз прочишћење од страсти, кроз духовни пост. Због тога је од највећег значаја да се схвати разлика између свјетовне заједнице (државне, политичке, правне) и духовне заједнице (охристовљене, морално-љубавне). Тек, ова друга заједница заслужује да се назове нацијом у хришћанском смислу. Наравно, сваки облик државне заједнице може да образује политичку нацију, али њено трајање је временски ограничено, у савременом свијету, чак, пролази толиком брзином да такве заједнице морају да одржавају сталну кризу идентитета, не би ли се некако окупљале. Духовна заједница, Небеско царство Пећке Патријаршије или завјетна нација, представља сушту супротност пукој политичкој нацији. Пећка Патријаршија, по Жарку Видовићу, чува византијске и источномедитеранске коријене српске културе. То значи да она поштујућу свјетовност државе засноване на римском праву, окупља народ у духовну заједницу. Умјесто култа државе којим се завршава метафизика Запада, тачније: државе као крунског „западног“ појма метафизике, Пећка патријаршија доноси топао дах изворног Медитерана, ромејског (јелинско-римског) и јудејског, охристовљеног и искушаног кроз вијековно одржавање Светосавског и Косовског завјета. Таква Црква не бори се са државом за власт над поданицима, нити прави идолатрију од наших, иначе лијепих, етничких традиција, него сабира сутјелеснике Божије. Кроз култ она прави културу вишег реда, морал уздиже од временске обичајности и уводи љубав као основни критеријум социјалних односа. Пећки патријарси и српске владике, на првом мјесту цетињске и карловачке, као и бројни манастирски Божји угодници, знамо из историје, нијесу се либили да преузимају свјетовну улогу, али је она увијек била надмашана њиховим духовном зрачењем, о коме најбоље свједочи култ Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског у Црној Гори и много шире од ње. Славећи их кроз вјеки, ми смо стално, као што то данас чинимо црквено-правно, обнављали Свету Пећку патријаршију. Њиховим молитвама и молитвама светих архиепископа и патријараха пећких, нека би нас Господ очувао на завјетном путу.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...