Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'александар'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 256 results

  1. Из радија "Глас" Православне Епархије нишке стиже нам звучни запис ексклузивног разговора који је са г. Александром Гајшеком, новинаром и водитељем ТВ "Студио Б", водио колега Бобан Коцев. Чућете како је дошло до прве емисије "Агапе" 1998. године, колико је рад и однос са проф. Јеротићем утицао на њега, какав је човек био и какав је допринос српској научној и свеукупној јавности дао почивши Професор, које су то мисли и поуке за цео живот? Благодаримо колегама из Епархијског радија "Глас" на звучном запису овог разговора. Извор: Радио "Глас" Епархије нишке 04.09.18 za stranicu O Vladeti Jeroticu (Gajsek).mp3 http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=17098
  2. Из радија "Глас" Православне Епархије нишке стиже нам звучни запис ексклузивног разговора који је са г. Александром Гајшеком, новинаром и водитељем ТВ "Студио Б", водио колега Бобан Коцев. Чућете како је дошло до прве емисије "Агапе" 1998. године, колико је рад и однос са проф. Јеротићем утицао на њега, какав је човек био и какав је допринос српској научној и свеукупној јавности дао почивши Професор, које су то мисли и поуке за цео живот? Благодаримо колегама из Епархијског радија "Глас" на звучном запису овог разговора. Извор: Радио "Глас" Епархије нишке 04.09.18 za stranicu O Vladeti Jeroticu (Gajsek).mp3 http://www.slovoljubve.com/Cir/Newsview.asp?ID=17098 View full Странице
  3. Они који користе друштвене мреже неретко се сусрећу са лажним профилима храмова, парохија, свештенства и монаштва, што представља кривично дело. О томе колико је ово раширен проблем и како се са њим суочава Црква говорио је Александар Арсенин, стални стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  4. Додао је да неке владике и црквени оци имају своје, другачије мишљење, али да он поштује цркву и неће да улази даље у поменуте наводе. "Ништа лоше нећу рећи о цркви, без обзира што се неки дневно бацају каменом на мене", рекао је председник Вучић. На констатацију новинара "да је сада јасније оно што данас говори Сава Јањић – да подржава Приштину ‘у тишини‘, а прича и ради против Београда", Вучић је рекао да не жели да на тако нешто одговара. "Свако има могућност да каже оно што мисли, оно што нам срце говори и оно што говори разум, али треба гледати у будућност и размишљати о ономе што долази и о нашој деци", закључио је Вучић. "Да би земља ишла напред, мора да сачува мир" Председник Србије каже да се Срби са КиМ и даље "тихо исељавају", да држава то покушава на различите начине да спречи, поред осталог и куповином земљишта, али да тешко иде. Председник је рекао да му је најсмешније када о Чаглавици, надомак Приштине, причају они који су српску земљу у том месту продали Албанцима. "Када се појави Мома Трајковић и говори о томе дође ми да се ухватим за главу и кажем ‘шта је ово‘... Ви који сте препродали пола српске земље у околини Приштине да нам данас солите памет како и на који начин да штитимо своје интересе", рекао је Вучић новинарима у Београду. Нагласио је да у месту које је било симбол српске државности, Косову Пољу, данас више нема Срба, а да их је мало остало у Бресју, Угљару, Чаглавици... "Мало је Срба остало или их нема у тим местима због стручњака који су носили кишобран Мадлен Олбрајт и тако бринули о Србији. Они нам данас држе патриотске придике", нагласио је Вучић. Да би земља ишла напред, како је рекао, мора да се сачува мир, да се гледа у будућност, а не у сукобе и прошлост. "А, ако неко мисли да се плашим Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, тај не познаје мене и не познаје српски дух. Мислим да је време да размишљамо главом", приметио је Вучић. Он је рекао и да нема никаквих договора о Косову, како то неки спекулишу, те да ће, ако будемо били близу каквог договора, о томе обавестити грађане. Неће, каже, бити никаквих тајни, нити прикривања, као што су то неки радили 2011. и 2012. године и крили од јавности да хапсе грађане који су рушили границу између Срба и Срба на Јарињу. Ми хоћемо договор, поновио је, како би сачували мир, стабилност и будућност, али договор није могућ ако неко мисли да Албанци добију све, а ми ништа. Поводом информација о томе да представници Албанаца са југа Србије иду на консултације код Едија Раме, Вучић је рекао да за разлику од многих других у нашој земљи не зазире од било које теме, нити га плаше било чије жеље, које се, иначе, нису мењале двадесет година. Подсетио је да својевремено, на пример, у Велики Трновац није могло ни да се уђе, а данас се наплаћује струја. "Ако неко мисли да је то што ће дати више изјава у којима ће да покуша да уради нешто за себе, а против Србије и да ће то бити директно пропорционално резултатима које ће постићи - ја не верујем у то. Зато сам рекао да сачекамо резултат, па да онда судимо о томе које шта добио, ко је шта изгубио", рекао је председник Србије. Сличне приче, каже, слуша годинама, типа "нема од севера ништа, нема од Ранилуга ништа, нема Срба овде, нема Срба онде" у оквиру дијалога, рецимо, на шта им каже "у реду, ја одох", па га онда враћају за сто а договор је, и даље, далеко. Избор: РТС
  5. Председник Србије Александар Вучић није хтео да коментарише подсећање медија на изјаву игумана Саве Јањића из 1998. године да на Косову убијају недужне Албанце, рекавши да поштује српску цркву и има пуно поверење у патријарха Иринеја Додао је да неке владике и црквени оци имају своје, другачије мишљење, али да он поштује цркву и неће да улази даље у поменуте наводе. "Ништа лоше нећу рећи о цркви, без обзира што се неки дневно бацају каменом на мене", рекао је председник Вучић. На констатацију новинара "да је сада јасније оно што данас говори Сава Јањић – да подржава Приштину ‘у тишини‘, а прича и ради против Београда", Вучић је рекао да не жели да на тако нешто одговара. "Свако има могућност да каже оно што мисли, оно што нам срце говори и оно што говори разум, али треба гледати у будућност и размишљати о ономе што долази и о нашој деци", закључио је Вучић. "Да би земља ишла напред, мора да сачува мир" Председник Србије каже да се Срби са КиМ и даље "тихо исељавају", да држава то покушава на различите начине да спречи, поред осталог и куповином земљишта, али да тешко иде. Председник је рекао да му је најсмешније када о Чаглавици, надомак Приштине, причају они који су српску земљу у том месту продали Албанцима. "Када се појави Мома Трајковић и говори о томе дође ми да се ухватим за главу и кажем ‘шта је ово‘... Ви који сте препродали пола српске земље у околини Приштине да нам данас солите памет како и на који начин да штитимо своје интересе", рекао је Вучић новинарима у Београду. Нагласио је да у месту које је било симбол српске државности, Косову Пољу, данас више нема Срба, а да их је мало остало у Бресју, Угљару, Чаглавици... "Мало је Срба остало или их нема у тим местима због стручњака који су носили кишобран Мадлен Олбрајт и тако бринули о Србији. Они нам данас држе патриотске придике", нагласио је Вучић. Да би земља ишла напред, како је рекао, мора да се сачува мир, да се гледа у будућност, а не у сукобе и прошлост. "А, ако неко мисли да се плашим Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, тај не познаје мене и не познаје српски дух. Мислим да је време да размишљамо главом", приметио је Вучић. Он је рекао и да нема никаквих договора о Косову, како то неки спекулишу, те да ће, ако будемо били близу каквог договора, о томе обавестити грађане. Неће, каже, бити никаквих тајни, нити прикривања, као што су то неки радили 2011. и 2012. године и крили од јавности да хапсе грађане који су рушили границу између Срба и Срба на Јарињу. Ми хоћемо договор, поновио је, како би сачували мир, стабилност и будућност, али договор није могућ ако неко мисли да Албанци добију све, а ми ништа. Поводом информација о томе да представници Албанаца са југа Србије иду на консултације код Едија Раме, Вучић је рекао да за разлику од многих других у нашој земљи не зазире од било које теме, нити га плаше било чије жеље, које се, иначе, нису мењале двадесет година. Подсетио је да својевремено, на пример, у Велики Трновац није могло ни да се уђе, а данас се наплаћује струја. "Ако неко мисли да је то што ће дати више изјава у којима ће да покуша да уради нешто за себе, а против Србије и да ће то бити директно пропорционално резултатима које ће постићи - ја не верујем у то. Зато сам рекао да сачекамо резултат, па да онда судимо о томе које шта добио, ко је шта изгубио", рекао је председник Србије. Сличне приче, каже, слуша годинама, типа "нема од севера ништа, нема од Ранилуга ништа, нема Срба овде, нема Срба онде" у оквиру дијалога, рецимо, на шта им каже "у реду, ја одох", па га онда враћају за сто а договор је, и даље, далеко. Избор: РТС View full Странице
  6. Уредништво апликације тренутно ради на допунама историјских података Српске Православне Цркве и Србије, а у широј форми, обухватиће и податке из светске историје, науке, културе… Календар обухвата и Црквени календар тј. не претставља званични медиј него информативно пружа податке о свим значајним датумима и светитељима. Апликацију посјетите на адреси: http://pravoslavlje.spc.rs/KALENDAR/ Извор: Радио Светигора
  7. Календар догађаја је апликација СПЦ која једним централним системом обухвата све битне догађаје из Црквеног и световног живота. Циљ је да се Календаром обухвате сви битни догађаји у епархијама (годишњице, помени, значајни датуми…), и да унети подаци буду ажурни, тачни и доступни медијским сервисима СПЦ. Звучни запис разговора Уредништво апликације тренутно ради на допунама историјских података Српске Православне Цркве и Србије, а у широј форми, обухватиће и податке из светске историје, науке, културе… Календар обухвата и Црквени календар тј. не претставља званични медиј него информативно пружа податке о свим значајним датумима и светитељима. Апликацију посјетите на адреси: http://pravoslavlje.spc.rs/KALENDAR/ Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. Александар Вучић планира да се повуче из СНС, а самим тим и из политике, открива Српски телеграф од његових најближих сарадника! Председник Србије на овај корак се одлучио због великог отпора унутар појединих кругова у Србији решавању проблема Косова, али и сталних опструкција реформи. - Вучић је одлучио да у октобру напусти бриселске преговоре јер зна да Албанци не желе да ти преговори успеју. Минирају их стално, не желе решења у којима Срби треба да добију нешто. Једноставно, мислили су да ће лакше доћи до потпуно независног Косова и да ће Србија на преговорима падати на колена. Међутим, захваљујући Вучићу, не да нису то остварили, већ смо успели да међународну заједницу убедимо да саслуша и наше аргументе, што никоме није пошло за руком последњих 27 година - објашњава саговорник Српског телеграфа, један од Вучићевих сарадника и људи из његовог најближег окружења. Тиха подршка И сад, када смо на добром путу да коначно решимо статус Косова, а самим тим и статус Србије, Албанцима ветар у леђа дају поједини кругови унутар Србије - навијачи, НВО, делови Цркве... Вучићев сарадник каже да Вучић свакодневно слуша како му прете Лазаревом клетвом, убиством, линчом... - Свестан је да много људи мисли као он, али да су они превише тихи и не желе да се замерају никоме: навијачима, Наташи Кандић, Сави Јањићу... Верујте ми, њему би најлакше било да слуша серендања разноразних и да влада деценијама. Он жели да иза себе остави траг и сви потези које је вукао били су реформски, за добробит Србије, иако је тиме директно угрожавао свој рејтинг. Почев од смањења плата и пензија, па до Косова. Има сан да од Србије направи малу Немачку на Балкану. Међутим, сада је коначно схватио оно што је и сам знао - да Срби то не желе да прихвате. Кроз историју се показало да ништа добро не прихватамо, све што је рационално логично одбацујемо. Поразе славимо као победе и желимо да будемо жртве. Вучић је то хтео да промени, али очигледно узалудно. - Следећи потез му је да на десетогодишњицу оснивања СНС, на конгресу те странке, најави одлазак са чела странке, што би уједно значило и из политике. Тек кад он оде, на један или други начин, јер много страних и домаћих фактора жели његову главу, Срби ће плакати за њим у складу са својим добрим обичајем: прво га убиј, па онда жали. Оваква шанса, какву Србија има са Вучићем, питање је да ли ће се више икад поновити - закључује саговорник нашег листа. Колико би Србија изгубила одласком Вучића, какви би резултати остали иза њега, шта о томе мисле неки од најистакнутијих представника напредњака, чланови Владе? Информер је у међувремену са свог портала повукао вест о Вучићевом повлачењу! (Српски телеграф, Ало, Информер) Izvor
  9. Оно што, међутим, није баш тако логично како се на први поглед чини, јесте то да се таква критика ауторитета цркве уопште може сматрати критиком религије као такве. Ипак, то је био просветитељски тренд од почетка. Бизарни пример је Волтер који је своју критику верског фанатизма (инспирисану убиством Хенрија III од стране католичког фанатичног противника протенстантских Хугенота) започео писањем драме „Фанатизам прорка Мухамеда“! Али због специфичне само-секуларизирајуће тенденције хришћанства у коме јудео-хришћански месијански процес ауто-секуларизације, који Бенјамин назива „мека месијанска снага“ задобија конкретан ефективан историјски облик – не треба заборавити да Исус није био из свештеничког племена (Јев 7, 14), и да је својих дванаест најближих ученика изабрао из (пролетерске) класе сиромашних рибара као „револуционарни суд“ над племенском реакцијом (Мт 19, 28; Лк 22, 30), а осталих седамдесет из простог народа, управо као пандан јерусалимском санхедрину (сабору) седамдесеторице првосвештеника (по броју седамдесет „Синова Божијих“ покровитеља укупно седамдесет народа света, од којих је Израел наслеђе Јахвеа; 5Мој 32, 8–9) – узети хришћанство као религију уопште не може значити узети га као „case study“ апстрактне универзалне религије, него као конкретну универзалност сингуларног процеса. Дерида пише: „Чим… заснујем архив религије уопште, тренутак христијанизације је већ започео… Религије… имају универзални позив, али једино хришћанство има концепт универзалности разрађен у форму у којој данас доминира подједнако филозофијом и међународним правом. Код Св. Павла налази се концепт космополитизма, концепт светског грађанства, братства људи као деце Божије итд… Универзализам који доминира глобалним политичко-јуридичким дискурсом је фундаментално грко-хришћански… То је хришћанство које помало говори грчки.“ (Дерида, „Изнад свега, не новинари“). Он је, дакле, тврдио како је међу верама хришћанство изузетак, тако да, „или оно није религија, или је пак једино оно религија“ (слични су изрази били присутни у православној теологији XX века, али на једној другој основи, која се често може свести на оно Алтисерово: „Идеологија никада не каже за себе ја сам идеолошка.“). In saecula saeculorum (У векове векова) Марксу је, као ученику Хегела, ово било савршено јасно. Зато је разрачунавајући се у „Јеврејском питању“ са Бауеровим квази-еманципаторним анти-јудаизмом, он на уму имао хришћанство: „Од почетка хришћанин је био Јеврејин теоретичар, Јеврејин је зато био практични хришћанин, а практични хришћанин је сада (у капитализму) поново постао Јеврејин.“ Међутим, предмет Марксових „теолошко-критичких“ опсервација нису били површински верски садржаји, него хришћанско језгро модерне државе. У тим дубинским структурама угнездила се религија која је и излегла само то своје сопствено гнездо, а из ког се још може излећи свашта. Атеизам ту не помаже: „Чак и уколико се човек прогласи атеистом кроз посредовање државе, тј. ако државу прогласи атеистичком, остаје задржан у стиску религије.“ Наиме, религија је посредовање а модерна држава је посредничка инстанца грађанског друштва par excellence, и због тога је „политичка демократија као таква хришћанска.“ По Марксу, „политичка демократија је хришћанска јер се у њој човек, не један човек, него сваки човек рангира као суверен, као највише биће“. Али пошто буржујско друштво нема есхатологије (или у терминима XX и XXI века, „нема алтернативе“ пошто је ово „крај историје“) ту је овај суверен у маси суверена који је створен редукцијом феудалног друштва на њега, узет у свом индивидуалистичком егоизму као готова ствар и „предат владавини нехуманих услова“ у светском поретку таквом какав јесте, а оваква индивидуа „у демократији, постаје опипљива стварност, присутна егзистенција и принцип секуларизма.“ Према томе, пошто је секуларизација религијског посредовања то што државу чини модерном а тиме и „хришћанском“, моменат где државе „издају“ хришћанство поклапа се са моментом издаје секуларности, јер тада, са секуларизацијом, из државе ишчезава и оно што се у њој секуларизује – хришћански елемент. Ово се одиграва: или као (1) замрзавање процеса секуларизације (у данашњим западним демократијама) кроз нормализацију неправде оличене у постојећим социо-економским односима, у којима се крије истинска религија у коју више не сме да се дира, уз пратећи процват разноврсних приватних манифестација друштвено индиферентне религиозности која је пуки фолклор врло ангажоване вере у златно теле капитализма (Маркс је својевремено био веома живописан: „Сама проповед јеванђеља и хришћанско служење су, по себи, постали предмет трговине, и банкротирани трговац бави се јеванђељем, као што се проповедник јеванђеља који се обогатио бави бизнисом.“). Или као (2) псеудо теократизација секуларне државе (најизраженија у данашњој Русији), чије се секуларне структуре не доводе у питање, већ им се само још придодаје и „државна“ црква као додатни елемент. Тако се отуђење грађана подвостручује: они више нису само расцепљена створења, која су у стварном животу рангирана као власници и обезвлаштени, док су у идеалној сфери државе мђусобно једнаки грађани; они су сада: власници и обезвлашћени – који су једнаки грађани – који су браћа и сестре, верници државне религије која их све обједињује (Тако је у Русији постојала фантастична идеја у погледу еклисијалног статуса Чечена предвођених Путиновим верним слугом диктатором Кадировом, по којој су муслимани ако су верни православној руској отаџбини, у ствари, врста оглашених хришћана!). Ту је, наравно, и тенденцијска амбиваленција (карактеристична за тзв „земље у транзицији“) која осцилира између ова два доминантна облика капиталистичке суспензије „месијанског“ процеса секуларизације. Све ово, Маркс јасно формализује у свом „Јеврејском питању“ кроз разликовање „савршене хришћанске државе“ од „такозване хришћанске државе.“ Ево шта пише: „Савршена хришћанска држава није ‘такозвана хришћанска држава’ – која препознаје хришћанство као своју основу, као државну религију, и зато заузима ексклузивистички став према осталим религијама. Напротив, савршена хришћанска држава је ‘атеистичка’ демократска држава, држава… која религију прибраја свим осталим елементима цивилног друштва… Такозвана ‘хришћанска држава’… није ништа више од не-државе, јер није хришћанство као вера већ пука људска позадина хришћанске религије то што проналази свој израз у тој људској творевини… Такозвана ‘хришћанска држава’… има политички однос према вери и религијски однос према политици… деградирајући веру на пуки призрак… будући несавршена (она) хришћанску религију третира као додатак и освећење свог несавршенства, за (такву) ‘хришћанску државу’ религија нужно постаје тек њено средство и тако њен темељ… Савршена, пак, хришћанска држава се не обазире на религију… апстрахујући од свих суштинских веза са њом.“ Дакле, овде једна врло одређена несавршеност „хришћанске државе“ – њен верски фундационализам, прикрива „дефектност инхерентну општој природи државе“ која у савршеној хришћанској држави постаје јасна. Јасноћа држави иманентног антагонизма је почетна тачка јеванђеоског процеса који од секуларне државе иде даље и даље, све до одумирања државе. Маркс каже: „Држава која узима хришћанство као свој највиши критеријум, и Библију као своју повељу, мора се суочити са речима Светог Писма, јер свака реч Писма је света. Ова држава, као и људско смеће на коме се заснива, ухваћена је у болну контрадикцију, неразрешиву са тачке гледишта верујуће савести, упућене у оне речи Јевађеља које (држава) не само да не поштује, него их и не може испоштовати, уколико не жели да се сасвим расформира као држава.“ Политичка еманципација није исто што и људска еманципација. Политичка еманципација завршава у секуларној, а тиме и хришћанској држави, док људска еманципација подразумева еманципацију од државе и испуњује се у процесу њеног одумирања. Притом, не треба заборавити да би се сам концепт историје која тече „од – ка,“ могао сматрати за јудео-хришћански изум. Карл Левит пише: „Филозофија историје започиње са јеврејском и хришћанском вером у испуњење која завршава са секуларизацијом сопственог есхатолошког обрасца“ (Карл Левит, „Значење у историји“). Секуларизација је, према томе, испуњење хришћанске вере у испуњење, чији је крај укидање државе: „Онда крај… кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу“ (1 Кор 15, 24). Фармакон за народ „Критика је истргла имагинарно цвеће из ланца, не како би људи били увезани неукрашеним црним ланцем, него да би ланац збацили са себе и убрали живи цвет“ –поручио је Маркс атеистичким малдо-хегеловцима, критикујући њихову досадну критику религије, која је сводила проблематична „небеска питања“ на њихово, наводно непроблематично, земаљско језгро. Ови критичари су тако и сами завршили на свом критичком „небу“ са ког се уопште не виде истинске мистификације земаљских процеса економско-политичке доминације оних „сила које су под небом“, јер (како каже Маркс у „Јеврејском питању“): „Стварни бог буржујског друштва је новац који чак и све оно што се зове ‘Бог’ у традиционалним религијама деградира и претвара у робу.“ По Марксу, у таквом друштву робне производње су сви свакодневни односи (економски, правни, политички) религијски. Док је саму религију Маркс описао, развијајући Павлову мисао из Посланице Римљанима, „сва творевина заједно уздише… и ми сами уздишемо (Рим 8, 22–23) очекујући ослобођење“, познатим, пречесто злоупотребљаваним речима: „Религијска патња је у исто време и одраз истинске патње и протест против патње. Религија је уздах угњетеног створења, она је срце света без срца, она је душа бездушног света, она је опијум народа.“ (Маркс, „Прилог критици Хегелове филозофије права“) У стандардној интерпретацији, наведени изразито позитивни епитети приписани религији: „протест“, „уздах угњетених“, „срце“, „душа“, ишчезавају у корист једног јединог негативног: опијум! А и то се најчешће цитира у лењинистичкој варијанти као „опијум за народ“ (опиум для народа) – дакле, нешто што зле клике намећу народу, а не у Марксовој „опијум народа“ (Opium des Volks) – нешто народно, својствено самом народу. Притом, у Марксово време опијум није имао данашњу негативну конотацију, па је самом Марксу лекар ради реуме, зубобоље и проблема са јетром преписивао опијум. Према томе, Марксова дефиниција религије је на трагу не само Ап. Павла него и „апотекарске“ лексике раних отаца Цркве који су веру називали фармакон: „Лек-живота – φάρμακον ζωής“ (Серафима Тмуидског, „Евхолохион“), „Лек Божанства“ – φάρμακον της θεότητας“ (псеудо-Макарије Магнезијски, „Апокритика“), итд. Иста метафорика фармакона присутна је код Григорија Богослова (Омилија 8 ), у макаријевском корпусу („Духовне беседе“), код Јефрема Сирина („О бесквасном хлебу“), а Климент Александријски у свом „Протрептикосу“ дословно понавља заснивачку крилатицу којом је Свети Игњатије Богоносац у II веку први започео овај „фармаколошки“ семантички низ, описујући фундаменталну праксу цркве као „φάρμακον ἀθανασίας“ – „лек бесмртности“ (Посланица Ефесцима). Али пошто фармакон истовремено означава и лек и отров, „фармакон атанасија“ би могло значити и отров бесмртности: „Бесмртност“ као парализујући отров! Кривци Дуална димензија религије какву евоцира Маркс, „одраз стварне патње и протест против патње,“ савршено је сажета у „фармакону“ као средишњој тачки између крајности лека и отрова, која никада није неутралана, него је увек већ или лек или отров. Ова критчна тачка је знак алтернативних могућности на плану једне исте иманентне датости: „Јер смо ми Христов миомир Богу… Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (2 Кор 2, 15-16). У данашњем свету који је структурално „евангелизиран“, тако да у њему више не постоји ни једна тачка која би била сасвим спољашња хришћанству (апокалиптички знак из Мт 24, 14), ове се Павлове речи могу односити једино на исти подељени субјект, на исто расцепљено друштво, на расцеп као такав. У Новом Завету победа над смрћу никако не означава „врсту духовне цуге“ (Род духовной сивухи), како се презриво изражавао Лењин (таква интерпретација није нужна али је увек могућа и, нажалост, често оправдана жалосном праксом цркве), за утапање земаљске туге. Најпре, „смрт“ и „вечни живот“ овде нису пасивна својства, него термини борбе који се увек описују динамички: смрт „улази“, „влада“, „дејствује“ итд. Исто тако: у нераспадљивост се „облачи“, у „бесмртност“ се „одева“, тако да „победа прогута смрт“ (1Кор 15, 54). Дакле, победа над смрћу, у Новом Завету, није пита коју ћеш добити на небу кад умреш („You’ll get pie in the sky when you die“ – Џо Хил), то је победа са интензивним друштвеним последицама. По Ап. Павлу, смрт је φρόνημα, тј. мишљење: „Јер мишљење пути је смрт“ (Рим 8, 6), и живот је φρόνημα, тј. мишљење: „а мишљење духа је живот“ (Рим 8, 6). Док је мисаони ефекат доминантне идеологије страх, па је зато, у павловској визури, страх од смрти оно ропство којим нас силе света држе у области, наводно, једино „могућег“. Либерални израз за ово затварање свих у домен смрти је виталистички став по коме је „живот највећа вредност“ чија је граница неповредива – а граница живота је управо смрт као забрањена зона. Зато је за ослобођење од страха и субјективацију изван смрти неопходно прихватање смрти: „Да смрћу сатре онога који има моћ смрти… и да избави оне који из страха од смрти целога живота беху кривци за своје робовање“ (Јев 2, 14–15). Зар нисмо данас, више него икад, због страха од смрти („насиља“, „неизвесности“, „истог исхода у новом паковању“ итд) кривци за своје робовање? Без закључивања Уместо било каквог позитивног закључка, завршићу овај текст цитатом закључног пасуса из чланка „Чињенично стање“ раног Алтисера: „Већ смо ангажовани у овој борби. Будућност цркве зависи од бројности и храбрости оних хришћана који, из дана у дан, развијају свест о неопходности борбе и придружују се редовима светског пролетеријата (свих потлачених). Такође зависи од спровођења, од истих ових људи, конкретне редукције њиховог религијског отуђења. Црква ће живети захваљујући онима који, у борби и кроз борбу, још једном откривају да се Реч родила међу људима и обитавала међу њима – који већ припремају човечно место за њу међу људима.“ Извор: Теологија.нет
  10. Од реформације и просветитељства до марксизма и психоанализе, критика хришћанства је најчешће била артикулисана као критика религије уопште. Рекло би се, кад се већ религији судило у доминантно хришћанским државама „Запада“ (уз етничко чишћенје Јевреја и Муслимана, и очистилачко освајање Америке), логично је било да конкретни предмет ислеђивања буде хришћанство, тачније црква и њене теолошке, правне и социоекономске структуре. Оно што, међутим, није баш тако логично како се на први поглед чини, јесте то да се таква критика ауторитета цркве уопште може сматрати критиком религије као такве. Ипак, то је био просветитељски тренд од почетка. Бизарни пример је Волтер који је своју критику верског фанатизма (инспирисану убиством Хенрија III од стране католичког фанатичног противника протенстантских Хугенота) започео писањем драме „Фанатизам прорка Мухамеда“! Али због специфичне само-секуларизирајуће тенденције хришћанства у коме јудео-хришћански месијански процес ауто-секуларизације, који Бенјамин назива „мека месијанска снага“ задобија конкретан ефективан историјски облик – не треба заборавити да Исус није био из свештеничког племена (Јев 7, 14), и да је својих дванаест најближих ученика изабрао из (пролетерске) класе сиромашних рибара као „револуционарни суд“ над племенском реакцијом (Мт 19, 28; Лк 22, 30), а осталих седамдесет из простог народа, управо као пандан јерусалимском санхедрину (сабору) седамдесеторице првосвештеника (по броју седамдесет „Синова Божијих“ покровитеља укупно седамдесет народа света, од којих је Израел наслеђе Јахвеа; 5Мој 32, 8–9) – узети хришћанство као религију уопште не може значити узети га као „case study“ апстрактне универзалне религије, него као конкретну универзалност сингуларног процеса. Дерида пише: „Чим… заснујем архив религије уопште, тренутак христијанизације је већ започео… Религије… имају универзални позив, али једино хришћанство има концепт универзалности разрађен у форму у којој данас доминира подједнако филозофијом и међународним правом. Код Св. Павла налази се концепт космополитизма, концепт светског грађанства, братства људи као деце Божије итд… Универзализам који доминира глобалним политичко-јуридичким дискурсом је фундаментално грко-хришћански… То је хришћанство које помало говори грчки.“ (Дерида, „Изнад свега, не новинари“). Он је, дакле, тврдио како је међу верама хришћанство изузетак, тако да, „или оно није религија, или је пак једино оно религија“ (слични су изрази били присутни у православној теологији XX века, али на једној другој основи, која се често може свести на оно Алтисерово: „Идеологија никада не каже за себе ја сам идеолошка.“). In saecula saeculorum (У векове векова) Марксу је, као ученику Хегела, ово било савршено јасно. Зато је разрачунавајући се у „Јеврејском питању“ са Бауеровим квази-еманципаторним анти-јудаизмом, он на уму имао хришћанство: „Од почетка хришћанин је био Јеврејин теоретичар, Јеврејин је зато био практични хришћанин, а практични хришћанин је сада (у капитализму) поново постао Јеврејин.“ Међутим, предмет Марксових „теолошко-критичких“ опсервација нису били површински верски садржаји, него хришћанско језгро модерне државе. У тим дубинским структурама угнездила се религија која је и излегла само то своје сопствено гнездо, а из ког се још може излећи свашта. Атеизам ту не помаже: „Чак и уколико се човек прогласи атеистом кроз посредовање државе, тј. ако државу прогласи атеистичком, остаје задржан у стиску религије.“ Наиме, религија је посредовање а модерна држава је посредничка инстанца грађанског друштва par excellence, и због тога је „политичка демократија као таква хришћанска.“ По Марксу, „политичка демократија је хришћанска јер се у њој човек, не један човек, него сваки човек рангира као суверен, као највише биће“. Али пошто буржујско друштво нема есхатологије (или у терминима XX и XXI века, „нема алтернативе“ пошто је ово „крај историје“) ту је овај суверен у маси суверена који је створен редукцијом феудалног друштва на њега, узет у свом индивидуалистичком егоизму као готова ствар и „предат владавини нехуманих услова“ у светском поретку таквом какав јесте, а оваква индивидуа „у демократији, постаје опипљива стварност, присутна егзистенција и принцип секуларизма.“ Према томе, пошто је секуларизација религијског посредовања то што државу чини модерном а тиме и „хришћанском“, моменат где државе „издају“ хришћанство поклапа се са моментом издаје секуларности, јер тада, са секуларизацијом, из државе ишчезава и оно што се у њој секуларизује – хришћански елемент. Ово се одиграва: или као (1) замрзавање процеса секуларизације (у данашњим западним демократијама) кроз нормализацију неправде оличене у постојећим социо-економским односима, у којима се крије истинска религија у коју више не сме да се дира, уз пратећи процват разноврсних приватних манифестација друштвено индиферентне религиозности која је пуки фолклор врло ангажоване вере у златно теле капитализма (Маркс је својевремено био веома живописан: „Сама проповед јеванђеља и хришћанско служење су, по себи, постали предмет трговине, и банкротирани трговац бави се јеванђељем, као што се проповедник јеванђеља који се обогатио бави бизнисом.“). Или као (2) псеудо теократизација секуларне државе (најизраженија у данашњој Русији), чије се секуларне структуре не доводе у питање, већ им се само још придодаје и „државна“ црква као додатни елемент. Тако се отуђење грађана подвостручује: они више нису само расцепљена створења, која су у стварном животу рангирана као власници и обезвлаштени, док су у идеалној сфери државе мђусобно једнаки грађани; они су сада: власници и обезвлашћени – који су једнаки грађани – који су браћа и сестре, верници државне религије која их све обједињује (Тако је у Русији постојала фантастична идеја у погледу еклисијалног статуса Чечена предвођених Путиновим верним слугом диктатором Кадировом, по којој су муслимани ако су верни православној руској отаџбини, у ствари, врста оглашених хришћана!). Ту је, наравно, и тенденцијска амбиваленција (карактеристична за тзв „земље у транзицији“) која осцилира између ова два доминантна облика капиталистичке суспензије „месијанског“ процеса секуларизације. Све ово, Маркс јасно формализује у свом „Јеврејском питању“ кроз разликовање „савршене хришћанске државе“ од „такозване хришћанске државе.“ Ево шта пише: „Савршена хришћанска држава није ‘такозвана хришћанска држава’ – која препознаје хришћанство као своју основу, као државну религију, и зато заузима ексклузивистички став према осталим религијама. Напротив, савршена хришћанска држава је ‘атеистичка’ демократска држава, држава… која религију прибраја свим осталим елементима цивилног друштва… Такозвана ‘хришћанска држава’… није ништа више од не-државе, јер није хришћанство као вера већ пука људска позадина хришћанске религије то што проналази свој израз у тој људској творевини… Такозвана ‘хришћанска држава’… има политички однос према вери и религијски однос према политици… деградирајући веру на пуки призрак… будући несавршена (она) хришћанску религију третира као додатак и освећење свог несавршенства, за (такву) ‘хришћанску државу’ религија нужно постаје тек њено средство и тако њен темељ… Савршена, пак, хришћанска држава се не обазире на религију… апстрахујући од свих суштинских веза са њом.“ Дакле, овде једна врло одређена несавршеност „хришћанске државе“ – њен верски фундационализам, прикрива „дефектност инхерентну општој природи државе“ која у савршеној хришћанској држави постаје јасна. Јасноћа држави иманентног антагонизма је почетна тачка јеванђеоског процеса који од секуларне државе иде даље и даље, све до одумирања државе. Маркс каже: „Држава која узима хришћанство као свој највиши критеријум, и Библију као своју повељу, мора се суочити са речима Светог Писма, јер свака реч Писма је света. Ова држава, као и људско смеће на коме се заснива, ухваћена је у болну контрадикцију, неразрешиву са тачке гледишта верујуће савести, упућене у оне речи Јевађеља које (држава) не само да не поштује, него их и не може испоштовати, уколико не жели да се сасвим расформира као држава.“ Политичка еманципација није исто што и људска еманципација. Политичка еманципација завршава у секуларној, а тиме и хришћанској држави, док људска еманципација подразумева еманципацију од државе и испуњује се у процесу њеног одумирања. Притом, не треба заборавити да би се сам концепт историје која тече „од – ка,“ могао сматрати за јудео-хришћански изум. Карл Левит пише: „Филозофија историје започиње са јеврејском и хришћанском вером у испуњење која завршава са секуларизацијом сопственог есхатолошког обрасца“ (Карл Левит, „Значење у историји“). Секуларизација је, према томе, испуњење хришћанске вере у испуњење, чији је крај укидање државе: „Онда крај… кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу“ (1 Кор 15, 24). Фармакон за народ „Критика је истргла имагинарно цвеће из ланца, не како би људи били увезани неукрашеним црним ланцем, него да би ланац збацили са себе и убрали живи цвет“ –поручио је Маркс атеистичким малдо-хегеловцима, критикујући њихову досадну критику религије, која је сводила проблематична „небеска питања“ на њихово, наводно непроблематично, земаљско језгро. Ови критичари су тако и сами завршили на свом критичком „небу“ са ког се уопште не виде истинске мистификације земаљских процеса економско-политичке доминације оних „сила које су под небом“, јер (како каже Маркс у „Јеврејском питању“): „Стварни бог буржујског друштва је новац који чак и све оно што се зове ‘Бог’ у традиционалним религијама деградира и претвара у робу.“ По Марксу, у таквом друштву робне производње су сви свакодневни односи (економски, правни, политички) религијски. Док је саму религију Маркс описао, развијајући Павлову мисао из Посланице Римљанима, „сва творевина заједно уздише… и ми сами уздишемо (Рим 8, 22–23) очекујући ослобођење“, познатим, пречесто злоупотребљаваним речима: „Религијска патња је у исто време и одраз истинске патње и протест против патње. Религија је уздах угњетеног створења, она је срце света без срца, она је душа бездушног света, она је опијум народа.“ (Маркс, „Прилог критици Хегелове филозофије права“) У стандардној интерпретацији, наведени изразито позитивни епитети приписани религији: „протест“, „уздах угњетених“, „срце“, „душа“, ишчезавају у корист једног јединог негативног: опијум! А и то се најчешће цитира у лењинистичкој варијанти као „опијум за народ“ (опиум для народа) – дакле, нешто што зле клике намећу народу, а не у Марксовој „опијум народа“ (Opium des Volks) – нешто народно, својствено самом народу. Притом, у Марксово време опијум није имао данашњу негативну конотацију, па је самом Марксу лекар ради реуме, зубобоље и проблема са јетром преписивао опијум. Према томе, Марксова дефиниција религије је на трагу не само Ап. Павла него и „апотекарске“ лексике раних отаца Цркве који су веру називали фармакон: „Лек-живота – φάρμακον ζωής“ (Серафима Тмуидског, „Евхолохион“), „Лек Божанства“ – φάρμακον της θεότητας“ (псеудо-Макарије Магнезијски, „Апокритика“), итд. Иста метафорика фармакона присутна је код Григорија Богослова (Омилија 8 ), у макаријевском корпусу („Духовне беседе“), код Јефрема Сирина („О бесквасном хлебу“), а Климент Александријски у свом „Протрептикосу“ дословно понавља заснивачку крилатицу којом је Свети Игњатије Богоносац у II веку први започео овај „фармаколошки“ семантички низ, описујући фундаменталну праксу цркве као „φάρμακον ἀθανασίας“ – „лек бесмртности“ (Посланица Ефесцима). Али пошто фармакон истовремено означава и лек и отров, „фармакон атанасија“ би могло значити и отров бесмртности: „Бесмртност“ као парализујући отров! Кривци Дуална димензија религије какву евоцира Маркс, „одраз стварне патње и протест против патње,“ савршено је сажета у „фармакону“ као средишњој тачки између крајности лека и отрова, која никада није неутралана, него је увек већ или лек или отров. Ова критчна тачка је знак алтернативних могућности на плану једне исте иманентне датости: „Јер смо ми Христов миомир Богу… Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (2 Кор 2, 15-16). У данашњем свету који је структурално „евангелизиран“, тако да у њему више не постоји ни једна тачка која би била сасвим спољашња хришћанству (апокалиптички знак из Мт 24, 14), ове се Павлове речи могу односити једино на исти подељени субјект, на исто расцепљено друштво, на расцеп као такав. У Новом Завету победа над смрћу никако не означава „врсту духовне цуге“ (Род духовной сивухи), како се презриво изражавао Лењин (таква интерпретација није нужна али је увек могућа и, нажалост, често оправдана жалосном праксом цркве), за утапање земаљске туге. Најпре, „смрт“ и „вечни живот“ овде нису пасивна својства, него термини борбе који се увек описују динамички: смрт „улази“, „влада“, „дејствује“ итд. Исто тако: у нераспадљивост се „облачи“, у „бесмртност“ се „одева“, тако да „победа прогута смрт“ (1Кор 15, 54). Дакле, победа над смрћу, у Новом Завету, није пита коју ћеш добити на небу кад умреш („You’ll get pie in the sky when you die“ – Џо Хил), то је победа са интензивним друштвеним последицама. По Ап. Павлу, смрт је φρόνημα, тј. мишљење: „Јер мишљење пути је смрт“ (Рим 8, 6), и живот је φρόνημα, тј. мишљење: „а мишљење духа је живот“ (Рим 8, 6). Док је мисаони ефекат доминантне идеологије страх, па је зато, у павловској визури, страх од смрти оно ропство којим нас силе света држе у области, наводно, једино „могућег“. Либерални израз за ово затварање свих у домен смрти је виталистички став по коме је „живот највећа вредност“ чија је граница неповредива – а граница живота је управо смрт као забрањена зона. Зато је за ослобођење од страха и субјективацију изван смрти неопходно прихватање смрти: „Да смрћу сатре онога који има моћ смрти… и да избави оне који из страха од смрти целога живота беху кривци за своје робовање“ (Јев 2, 14–15). Зар нисмо данас, више него икад, због страха од смрти („насиља“, „неизвесности“, „истог исхода у новом паковању“ итд) кривци за своје робовање? Без закључивања Уместо било каквог позитивног закључка, завршићу овај текст цитатом закључног пасуса из чланка „Чињенично стање“ раног Алтисера: „Већ смо ангажовани у овој борби. Будућност цркве зависи од бројности и храбрости оних хришћана који, из дана у дан, развијају свест о неопходности борбе и придружују се редовима светског пролетеријата (свих потлачених). Такође зависи од спровођења, од истих ових људи, конкретне редукције њиховог религијског отуђења. Црква ће живети захваљујући онима који, у борби и кроз борбу, још једном откривају да се Реч родила међу људима и обитавала међу њима – који већ припремају човечно место за њу међу људима.“ Извор: Теологија.нет View full Странице
  11. Протојереј Александар Михаиловић, свештеник и старешина цркве светог Николе у Пожаревцу, такође и предавач на Академији за уметност и консервацију СПЦ у Београду, био је гост емисије "Портрет уметника" на регионалној телевизији САТ ТВ из Пожаревца. Отац Александар је говорио о религији, уметности, Косовском завету, односу српства и Православља и о новој христијанизацији Срба. View full Странице
  12. Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Теологија.нет
  13. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Теологија.нет View full Странице
  14. Сумирајући своју посјету Црној Гори и Србији (27.6 – 1.7) државни секретар (како се обично каже „други човјек“) Ватикана, кардинал Пјетро Паролин, истакао је двије битне одренице: утврђивање и продубљивање добрих односа са двијема државама (то је учинио као државни функционер) и, у својству вјерског лидера, значај који Католичка црква придаје екуменском дијалогу са СПЦ. Шта је то у пракси представљало и може да донесе у догледној будућности? Најприје се уочава да су се и црногорска и србијанска дипломатија добро припремиле за посјету. У Црној Гори она је најављена и кардиналовим интервјуоом Побједи, који је у много чему био водич за иступање функционера (премијера ЦГ Душка Марковића и министра спољних послова Србије Ивице Дачића). Наравно у сусрету са Милом Ђукановићем потенциран је тзв. Закон о слободи вјероисповјести, а у разговору са Александром Вучићем питање Косова и Метохије. Може се рећи да су обје државе и добиле и нијесу добиле оно што желе од Свете столице. Црна Гора има Темељни уговор (конкордат) са Ватиканом, она би наравно хтјела да папском амбасадом (апостолском нунцијатуром) учврсти односе и повећа свој државни ранг. То јој је и обећано уз дискретан услов да регулисање односа вјерских заједница и државе Црне Горе, буде и правично за Српску православну цркву. Ватикан се неће мјешати у модалитете односа православних и власти, али неће ни пристати на једнострану разградњу СПЦ у Црној Гори, као што схвата и значај јединства Московске патријаршије на цијелој својој канонској територији, укључујући и Украјину, како је сам папа недавно рекао митрополиту Илариону (Алфејеву). Једноставно, даља фрагментација православних не одговара комуникацији Католичке цркве са њима. У том смислу карактеристично је неколико момената посјете кардинала Паролина: Побједа је све вријеме водила „актуелну“ причу о девастацији културних добара од „Амфилохија и СПЦ“, да би након католичког Петровдана током којег је кардинал служио мису у новој Барској конкатедрали, уз присуство представника канонске Православне цркве, на насловној страни објавила не вијест о томе, него како ето она брани Манастир Дајбабе, али нека инспекција излази у сусрет СПЦ. Од те помало комичне ситуације, много озбиљнији став Католичке цркве је показало залагање њеног врха да на простору на коме доминирају православни постоји јединствена организација католика – што је остварено главним циљем посјете оснивањем и освештавањем сједишта Међународне бискупске конференције Светих Ћирила и Метода у Новом Саду. Прије неколико година сами бискупи из те конференције тражили су лично од папе да се она расформира на посебне бискупске конференције Србије, Црне Горе, Косова и Македоније, при чему је чак за сједиште „Бискупске конференције Србије“ било предвиђено Панчево. У СПЦ то је схваћено као одустајање од начела католичког јединства у српским земљама, које је кроз средњи вијек и од књаза Николе чувала Надбискупија Барска – Примасија Српска (Срби католици су, мало је познато, један од десетак народа који у католичанству има свог примаса, папе тешко додјељују ту титулу). Папа је очигледно уважио и српске аргументе и боље сагледао мисијске потребе католика од својих локалних бискупа. То је опипљив показатељ онога што је истакао кардинал Паролин да Католичка црква нарочито држи до екуменских односа са СПЦ. Последњих година ти односи чак боље напредују у Црној Гори него у Србији, изузев традиционално добрих односа у Архиепископији београдско-карловачкој и епархијама бачкој и шабачкој. Када говоримо о напретку екуменских односа у ЦГ мислимо ту и на противљење и локалне Католичке цркве и Ватикана преко нунција из Сарајева тзв. Закону о слободи вјероисповести у Црној Гори, учешће митрополита Амфилохија у освећењу Барске конкатедрале Светог Петра, учешће православних у дочеку моштију Светог Леополда Мандића у родном Херцег-Новом, па и одржавање у Подгорици једне сесије Заједничке комисије о Степинцу. Са друге стране, показало се да неко „унијаћење“ преко „ЦПЦ“ нема подршку међу православним народом у Црној Гори, а више ниједан католички свештеник са том сектом не сарађује. Све у свему, ова порука Ватикана црногорским властима била је, рекосмо, врло дискретна и, на пријатно изненађење, културно праћена у црногорским медијима. Сусрет митрополита Амфилохија и кардинала Паролина очигледно је намјерно избјегнут, као и приликом државне посјете Паролинове Загребу 30. и 31.10. прошле године када се нијесу срели он и митрополит Порфирије. Ипак, на симболичкој равни, 29.6. ове године митрополит је као егзарх патријаршијског трона служио у Пећи, а кардинал у Бару, тако да су историјска сједишта двеју цркава била у жижи молитве. Међутим, неће само од Ватикана зависити положај СПЦ у Црној Гори. У томе ће велику улогу играти не само домаћи духовни развој, него и односи у свјетском православљу, и нарочито дефинисање односа НАТОа према православним црквама уопште. Србија је више кроз папину личну поруку патријарху о непризнавању једностране независности Косова, нешто добила, док њени функционери ни сами нијесу сигурни у то шта би жељели да постигну (обично кажу „компромис“). Када су у питању односи са Ватиканом, он сигурно жели конкордат и са Србијом, сличан црногорском, али се још увијек не износи то питање у пуном облику (само је пред долазак кардинала Паролина одржан сусрет предсједника Србије са католичким бискупима о актулним проблемима КЦ у Србији). Историјско искуство и конкордата књаза Николе послије ослобађања Бара и Улциња и конкордата Николе Пашића 1914. којим је Ватикан признао српску власт у Старој Србији и Македонији, показује да док нема конкордата за Ватикан Србија није цјеловита (са Косовом и Метохијом). Једна црква сада се солидарише са другом, католици имају стрпљења да се развијају на Косову само са „апостолском администратуром“, а не бискупијом у Призрену, али државни односи тек треба да се дефинишу, као и (евентуално? али независно од Ватикана) границе. (То не значи да је државна граница препрека функционисању јединствене цркве: нпр. нова католичка бискупија сријемска, спада под такође релативно скоро успостављену Ђаковачко-Осијечку хрватску метрополију, а не под Београдску – србијанску метрополију.) Тако да може да се закључи да је из посјете кардинала Паролина, иако је претежно била „дизајнирана“ као државна, више добила Католичка црква у Црној Гори и Србији, као и СПЦ, него двије посјећене државе. И једна и друга црква, међутим, морају још дуго и систематичније него до сада да развијају своје односе. Балканска политика понтификата папе Франциска сада је, послије доста лутања, дефинисанија, док српска црквена политика према Риму готово потпуно изостаје. Неке Православне цркве које нијесу у богословском дијалогу са католицима, попут Грузијске и Бугарске, имају, истовремено, много развијеније практичне односе са Ватиканом; Српска црква која је међу предњачећим у богословском дијалогу и образовно-научној размјени, има запостављене многе сегменте свакодневних односа са Католичком црквом и методологије „црквене дипломатије“.
  15. Пише: др Александар Живковић Сумирајући своју посјету Црној Гори и Србији (27.6 – 1.7) државни секретар (како се обично каже „други човјек“) Ватикана, кардинал Пјетро Паролин, истакао је двије битне одренице: утврђивање и продубљивање добрих односа са двијема државама (то је учинио као државни функционер) и, у својству вјерског лидера, значај који Католичка црква придаје екуменском дијалогу са СПЦ. Шта је то у пракси представљало и може да донесе у догледној будућности? Најприје се уочава да су се и црногорска и србијанска дипломатија добро припремиле за посјету. У Црној Гори она је најављена и кардиналовим интервјуоом Побједи, који је у много чему био водич за иступање функционера (премијера ЦГ Душка Марковића и министра спољних послова Србије Ивице Дачића). Наравно у сусрету са Милом Ђукановићем потенциран је тзв. Закон о слободи вјероисповјести, а у разговору са Александром Вучићем питање Косова и Метохије. Може се рећи да су обје државе и добиле и нијесу добиле оно што желе од Свете столице. Црна Гора има Темељни уговор (конкордат) са Ватиканом, она би наравно хтјела да папском амбасадом (апостолском нунцијатуром) учврсти односе и повећа свој државни ранг. То јој је и обећано уз дискретан услов да регулисање односа вјерских заједница и државе Црне Горе, буде и правично за Српску православну цркву. Ватикан се неће мјешати у модалитете односа православних и власти, али неће ни пристати на једнострану разградњу СПЦ у Црној Гори, као што схвата и значај јединства Московске патријаршије на цијелој својој канонској територији, укључујући и Украјину, како је сам папа недавно рекао митрополиту Илариону (Алфејеву). Једноставно, даља фрагментација православних не одговара комуникацији Католичке цркве са њима. У том смислу карактеристично је неколико момената посјете кардинала Паролина: Побједа је све вријеме водила „актуелну“ причу о девастацији културних добара од „Амфилохија и СПЦ“, да би након католичког Петровдана током којег је кардинал служио мису у новој Барској конкатедрали, уз присуство представника канонске Православне цркве, на насловној страни објавила не вијест о томе, него како ето она брани Манастир Дајбабе, али нека инспекција излази у сусрет СПЦ. Од те помало комичне ситуације, много озбиљнији став Католичке цркве је показало залагање њеног врха да на простору на коме доминирају православни постоји јединствена организација католика – што је остварено главним циљем посјете оснивањем и освештавањем сједишта Међународне бискупске конференције Светих Ћирила и Метода у Новом Саду. Прије неколико година сами бискупи из те конференције тражили су лично од папе да се она расформира на посебне бискупске конференције Србије, Црне Горе, Косова и Македоније, при чему је чак за сједиште „Бискупске конференције Србије“ било предвиђено Панчево. У СПЦ то је схваћено као одустајање од начела католичког јединства у српским земљама, које је кроз средњи вијек и од књаза Николе чувала Надбискупија Барска – Примасија Српска (Срби католици су, мало је познато, један од десетак народа који у католичанству има свог примаса, папе тешко додјељују ту титулу). Папа је очигледно уважио и српске аргументе и боље сагледао мисијске потребе католика од својих локалних бискупа. То је опипљив показатељ онога што је истакао кардинал Паролин да Католичка црква нарочито држи до екуменских односа са СПЦ. Последњих година ти односи чак боље напредују у Црној Гори него у Србији, изузев традиционално добрих односа у Архиепископији београдско-карловачкој и епархијама бачкој и шабачкој. Када говоримо о напретку екуменских односа у ЦГ мислимо ту и на противљење и локалне Католичке цркве и Ватикана преко нунција из Сарајева тзв. Закону о слободи вјероисповести у Црној Гори, учешће митрополита Амфилохија у освећењу Барске конкатедрале Светог Петра, учешће православних у дочеку моштију Светог Леополда Мандића у родном Херцег-Новом, па и одржавање у Подгорици једне сесије Заједничке комисије о Степинцу. Са друге стране, показало се да неко „унијаћење“ преко „ЦПЦ“ нема подршку међу православним народом у Црној Гори, а више ниједан католички свештеник са том сектом не сарађује. Све у свему, ова порука Ватикана црногорским властима била је, рекосмо, врло дискретна и, на пријатно изненађење, културно праћена у црногорским медијима. Сусрет митрополита Амфилохија и кардинала Паролина очигледно је намјерно избјегнут, као и приликом државне посјете Паролинове Загребу 30. и 31.10. прошле године када се нијесу срели он и митрополит Порфирије. Ипак, на симболичкој равни, 29.6. ове године митрополит је као егзарх патријаршијског трона служио у Пећи, а кардинал у Бару, тако да су историјска сједишта двеју цркава била у жижи молитве. Међутим, неће само од Ватикана зависити положај СПЦ у Црној Гори. У томе ће велику улогу играти не само домаћи духовни развој, него и односи у свјетском православљу, и нарочито дефинисање односа НАТОа према православним црквама уопште. Србија је више кроз папину личну поруку патријарху о непризнавању једностране независности Косова, нешто добила, док њени функционери ни сами нијесу сигурни у то шта би жељели да постигну (обично кажу „компромис“). Када су у питању односи са Ватиканом, он сигурно жели конкордат и са Србијом, сличан црногорском, али се још увијек не износи то питање у пуном облику (само је пред долазак кардинала Паролина одржан сусрет предсједника Србије са католичким бискупима о актуелним проблемима КЦ у Србији). Историјско искуство и конкордата књаза Николе послије ослобађања Бара и Улциња и конкордата Николе Пашића 1914. којим је Ватикан признао српску власт у Старој Србији и Македонији, показује да док нема конкордата за Ватикан Србија није цјеловита (са Косовом и Метохијом). Једна црква сада се солидарише са другом, католици имају стрпљења да се развијају на Косову само са „апостолском администратуром“, а не бискупијом у Призрену, али државни односи тек треба да се дефинишу, као и (евентуално? али независно од Ватикана) границе. (То не значи да је државна граница препрека функционисању јединствене цркве: нпр. нова католичка бискупија сријемска, спада под такође релативно скоро успостављену Ђаковачко-Осијечку хрватску метрополију, а не под Београдску – србијанску метрополију.) Тако да може да се закључи да је из посјете кардинала Паролина, иако је претежно била „дизајнирана“ као државна, више добила Католичка црква у Црној Гори и Србији, као и СПЦ, него двије посјећене државе. И једна и друга црква, међутим, морају још дуго и систематичније него до сада да развијају своје односе. Балканска политика понтификата папе Франциска сада је, послије доста лутања, дефинисанија, док српска црквена политика према Риму готово потпуно изостаје. Неке Православне цркве које нијесу у богословском дијалогу са католицима, попут Грузијске и Бугарске, имају, истовремено, много развијеније практичне односе са Ватиканом; Српска црква која је међу предњачећим у богословском дијалогу и образовно-научној размјени, има запостављене многе сегменте свакодневних односа са Католичком црквом и методологије „црквене дипломатије“. View full Странице
  16. То је корен противљења честом причешћивању неких свештеника – заштита причешћа исповешћу, отпуштањем грехова, „влашћу која ми је дана“ …, итд. Ова борба се сада видљиво заоштрава под утицајем свештеника који су опседнути својом моћи, својом „светошћу“. Ништа више не прети њиховом ауторитету од враћања Евхаристије Цркви, обнављању Евхаристије као Свете Тајне, а не као „једног од начина освећења…“ Трагедија теолошког образовања лежи у чињеници да млади људи који желе да постану свештеници, свесно или несвесно, желе то одвајање, моћ, уздизање изнад лаика. Њихову жеђ изазива и појачава цео систем теолошког образовања и клерикализма. Како они могу да схвате, не само умом већ и целим бићем, да човек мора да бежи од моћи, било какве врсте моћи, која је увек искушење и увек долази од ђавола? Христос нас је ослободио те моћи-“ Даде ми се свака власт на небу и на земљи…“(Матеј 28,18)- откривањем Светлости моћи као моћи љубави, жртвеног давања самог себе. Христос Цркви није дао „моћ“ већ Светога Духа: „Примите Светога Духа…“ У Христу, моћ се вратила Богу, а човек је био излечен од владања и командовања.У 61.години свог живота изненада сам се упитао: Како се све то тако извитоперило? И уплашио сам се! Узето из : ДНЕВНИК ОЦА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА“, Епархија ЗХиП, 2007, стр. 475-476.
  17. Укратко, клирикализам је de facto негирање Цркве као Тела Христовог, јер су у телу сви органи повезани и различити само по функцији, али не и по суштини. И што се клерикализам више „клерикализује“ (традиционална представа о Епископима или свештеницима, наглашена одећом, косом,итд.), то Црква постаје све световнија, духовност се потчињава свету. У Новом Завету, свештеник је представљен као узоран лаик. Али готово одмах након тога почиње њихово одвајање од лаика; и то није само одвајање већ је и супротстављање лаицима.И опет, најочигледнији облик овог одвајања је искључивање лаика из причешћивања као пуноће њиховог бивања делом Тела Христовог. Уместо да буде „образац вернима“ (1 Тимотеју, 4, 12), он постаје „господарем сакралности“, одвојен од верних, делећи благодат према властитом нахођењу. То је корен противљења честом причешћивању неких свештеника – заштита причешћа исповешћу, отпуштањем грехова, „влашћу која ми је дана“ …, итд. Ова борба се сада видљиво заоштрава под утицајем свештеника који су опседнути својом моћи, својом „светошћу“. Ништа више не прети њиховом ауторитету од враћања Евхаристије Цркви, обнављању Евхаристије као Свете Тајне, а не као „једног од начина освећења…“ Трагедија теолошког образовања лежи у чињеници да млади људи који желе да постану свештеници, свесно или несвесно, желе то одвајање, моћ, уздизање изнад лаика. Њихову жеђ изазива и појачава цео систем теолошког образовања и клерикализма. Како они могу да схвате, не само умом већ и целим бићем, да човек мора да бежи од моћи, било какве врсте моћи, која је увек искушење и увек долази од ђавола? Христос нас је ослободио те моћи-“ Даде ми се свака власт на небу и на земљи…“(Матеј 28,18)- откривањем Светлости моћи као моћи љубави, жртвеног давања самог себе. Христос Цркви није дао „моћ“ већ Светога Духа: „Примите Светога Духа…“ У Христу, моћ се вратила Богу, а човек је био излечен од владања и командовања.У 61.години свог живота изненада сам се упитао: Како се све то тако извитоперило? И уплашио сам се! Узето из : ДНЕВНИК ОЦА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА“, Епархија ЗХиП, 2007, стр. 475-476. View full Странице
  18. Ипак, нико не жели да живи погрешно и животом какав му је сада. Том жељом улази у један расцеп између себе какав јесте и неког другог себе какав би желео да постане. Психолози би нас подсетили на сукоб између идеалног и реалног „ја“. Но, проблем није само психолошког карактера. У питању је трагични вапај и потреба за трајним идентитетом, за трајањем, опстајањем и вечношћу. Како доћи до истинитог „ја“ и сачувати га непрекидним? Да ли је овај захтев себичан и, коначно, има ли он икакве везе са Богом? Другим речима, да ли је Бог као „Ти“ уопште потребан човеку и његовим захтевима за вечношћу. Шта заправо треба да опстане вечно, тј. на шта бисмо могли свести наше „ја“. На ова питања није могуће одговорити сада и овде. Она нека буду за размишљање. Осврнимо се укратко само на следећа гледишта. Појавом књиге Мартина Бубера „Ти и ја“, као и развојем персонализма у философији (Јасперс, Хајдегер, Левинас...), застаревају индивидуалистичке концепције о човековој личности. Наиме, при заснивању својег „ја“ човек би требало да се ослања и фундира не на самом себи, као темељу своје онтологије и постојања. Немогуће је да из себе исцрпе себе, односно да своје „ја“ (или биће, живот, постојање...) заснива и формира у односу са собом. Да би постојао и формирао „ја“ неопходан му је „Ти“, тј. други. Однос са другим даје му не само свест о себи него и само „ја“ као такво. Тек у релацији „ја–ти“ човек може пронаћи себе. Ово гледиште је било не само неодољиво привлачно за европске интелектуалце XX- ог века (писце нпр.) него је оно и неке православне теологе потакло да преиспитају сопствено предање и дођу до закључка да је хришћанство од самих почетака имало овакво учење о човеку. По њему, човеку је потребан Други (Бог), „ја“ не може то бити без великог „Ти“. У односу оно се формира, расте и добија вечност. Господ својом љубављу чини да човек буде човек. „Ти“ формира „ја“ које престаје да постоји без њега. О томе су писали Оци Цркве али другачијим језиком. И не само то. Да би човек стекао свој истинити идентитет, личност или своје право „ја“, услов за то је нешто сасвим парадоксално. Потребно је да наше „ја“ умре, да оно лажно и смртно нестане. Да би човек постао заиста човек, услов је да се „испразни“ од себе како би се у њега уселио Други, тј. Бог. Христос је Тај – „Ти“ који је вечан. Његово „Ја“ треба да постане наше. Да бисмо га пронашли, потребно је да изгубимо „себе“ и тек такви, сишавши до смрти и „испразнивши“ се од себства и себељубља, задобићемо свој истинити и вечни лик. Какав парадокс! Али ово је пут о којем говори Црква. У Јеванђељу стоји да онај који „душу своју изгуби, сачуваће је“, као и да „ако зрно падне у земљу и умре донеће многи род“, док апостол Павле говори да „не живим вишеја него живи Христос у мени“. Христово „Ја“ је вечно. Уз то, постао је човек – Богочовек. Управо сједињењем са Њим до поистовећења, „преузећемо“ Његов идентитет и тако пронаћи истините себе. То је пут превазилажења својих граница и превазилажења своје смрти. Наш идентитет тек тада постаје трајан, стабилан и вечан. Тако и наше тело и наша природа остају нетакнути, нетрулежни и онакви какви треба да буду – бесмртни. Укратко, одрицањем од себе, умирањем лажног ега, човек усељава Христа у себе, задобија право „ја“, обожује се, постаје Христос, Син Божији и говори са Богом „лицем у лице“. Човек може и треба да постане бог али љубављу према Другом и „мржњом“ према лажном себи. То је стаза којом корача Црква и сви њени Свети. Из књиге о. Александра Михаиловића "Непоновљива поновљивост"
  19. Човека бисмо могли назвати луталицом. Тумара и лута трагајући за изгубљеним идентитетом. Уз то, живи мислећи да је остварен, да је пронашао истину о себи и своје „ja“. Тако живећи живот лажног идентитета и личности, он живи животом неког другог „умишљеног себе“ каквим би желео да буде а тренутно није, нити га други таквим сматрају. На крају, то лажно „ја“ нестаје и бива прогутано смрћу. То лажно „ја“ живи попут ефемерног лептира само „један дан“ али и тада, под претњом ништавила и нигдине. Ипак, нико не жели да живи погрешно и животом какав му је сада. Том жељом улази у један расцеп између себе какав јесте и неког другог себе какав би желео да постане. Психолози би нас подсетили на сукоб између идеалног и реалног „ја“. Но, проблем није само психолошког карактера. У питању је трагични вапај и потреба за трајним идентитетом, за трајањем, опстајањем и вечношћу. Како доћи до истинитог „ја“ и сачувати га непрекидним? Да ли је овај захтев себичан и, коначно, има ли он икакве везе са Богом? Другим речима, да ли је Бог као „Ти“ уопште потребан човеку и његовим захтевима за вечношћу. Шта заправо треба да опстане вечно, тј. на шта бисмо могли свести наше „ја“. На ова питања није могуће одговорити сада и овде. Она нека буду за размишљање. Осврнимо се укратко само на следећа гледишта. Појавом књиге Мартина Бубера „Ти и ја“, као и развојем персонализма у философији (Јасперс, Хајдегер, Левинас...), застаревају индивидуалистичке концепције о човековој личности. Наиме, при заснивању својег „ја“ човек би требало да се ослања и фундира не на самом себи, као темељу своје онтологије и постојања. Немогуће је да из себе исцрпе себе, односно да своје „ја“ (или биће, живот, постојање...) заснива и формира у односу са собом. Да би постојао и формирао „ја“ неопходан му је „Ти“, тј. други. Однос са другим даје му не само свест о себи него и само „ја“ као такво. Тек у релацији „ја–ти“ човек може пронаћи себе. Ово гледиште је било не само неодољиво привлачно за европске интелектуалце XX- ог века (писце нпр.) него је оно и неке православне теологе потакло да преиспитају сопствено предање и дођу до закључка да је хришћанство од самих почетака имало овакво учење о човеку. По њему, човеку је потребан Други (Бог), „ја“ не може то бити без великог „Ти“. У односу оно се формира, расте и добија вечност. Господ својом љубављу чини да човек буде човек. „Ти“ формира „ја“ које престаје да постоји без њега. О томе су писали Оци Цркве али другачијим језиком. И не само то. Да би човек стекао свој истинити идентитет, личност или своје право „ја“, услов за то је нешто сасвим парадоксално. Потребно је да наше „ја“ умре, да оно лажно и смртно нестане. Да би човек постао заиста човек, услов је да се „испразни“ од себе како би се у њега уселио Други, тј. Бог. Христос је Тај – „Ти“ који је вечан. Његово „Ја“ треба да постане наше. Да бисмо га пронашли, потребно је да изгубимо „себе“ и тек такви, сишавши до смрти и „испразнивши“ се од себства и себељубља, задобићемо свој истинити и вечни лик. Какав парадокс! Али ово је пут о којем говори Црква. У Јеванђељу стоји да онај који „душу своју изгуби, сачуваће је“, као и да „ако зрно падне у земљу и умре донеће многи род“, док апостол Павле говори да „не живим вишеја него живи Христос у мени“. Христово „Ја“ је вечно. Уз то, постао је човек – Богочовек. Управо сједињењем са Њим до поистовећења, „преузећемо“ Његов идентитет и тако пронаћи истините себе. То је пут превазилажења својих граница и превазилажења своје смрти. Наш идентитет тек тада постаје трајан, стабилан и вечан. Тако и наше тело и наша природа остају нетакнути, нетрулежни и онакви какви треба да буду – бесмртни. Укратко, одрицањем од себе, умирањем лажног ега, човек усељава Христа у себе, задобија право „ја“, обожује се, постаје Христос, Син Божији и говори са Богом „лицем у лице“. Човек може и треба да постане бог али љубављу према Другом и „мржњом“ према лажном себи. То је стаза којом корача Црква и сви њени Свети. Из књиге о. Александра Михаиловића "Непоновљива поновљивост" View full Странице
  20. Отац Александар је рођен 9. септембра 1947. године у Ковиљу. У чин свештеника рукоположио га је блаженопочивши епископ сремски Макарије, 5. октобра 1969. године. Своје пастирско службовање завршио је као парох у Локу 1. октобра 2009. године, када је пензионисан. После пензионисања је живео у Доњем Ковиљу, где се и упокојио. Заупокојена Литургија биће служена у храму Светог апостола Томе у Доњем Ковиљу, у суботу, 23. јуна, са почетком у 8 часова, а опело ће почети одмах после Литургије. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче Александре! Извор: Епархија бачка
  21. У петак, 22. јуна 2018. године, упокојио се у Господу умировљени свештеник Александар Басара. Отац Александар је рођен 9. септембра 1947. године у Ковиљу. У чин свештеника рукоположио га је блаженопочивши епископ сремски Макарије, 5. октобра 1969. године. Своје пастирско службовање завршио је као парох у Локу 1. октобра 2009. године, када је пензионисан. После пензионисања је живео у Доњем Ковиљу, где се и упокојио. Заупокојена Литургија биће служена у храму Светог апостола Томе у Доњем Ковиљу, у суботу, 23. јуна, са почетком у 8 часова, а опело ће почети одмах после Литургије. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче Александре! Извор: Епархија бачка View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...