Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'александар'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 256 results

  1. Тема људских права је више него актуелна. О њој се говори са различитим поводима, намерама и из различитих углова. Утемељена је на слободи човека. Као таква она има порекло у давној прошлости. Ипак, као уставно гарантовано право човека везује се за модерну. Анализирајући питање људских права Христо Јанарас пише: „Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на философији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од Средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у Средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила ‘људским’, дакле заједничким свим људима без разлике.“ Када се помене реч „просветитељство“ укључује се и помисао на световни карактер чиниоца везаних за њега. Међутим, то је само делимично тачно. Познаваоци ове тематике истичу да сви припадници покрета просветитељства нису били нерелигиозни. Посебно истичу разлику између енглеског и француског просветитељства. Дејвид Литл пише: „Међутим, стварност је много сложенија. Прво, просветитељство није било идеолошки јединствено. Француско просветитељство је, наглашавајући атеизам и антиклерикализам, заиста имало снажан световни призив, али енглеско просветитељство га није имало. Џон Лок, један од отаца модерних идеја о људским правима, је био побожни хришћанин који је бранио слободу верског богослужења и савести, да би се обезбедила чистота религије и да би се држава заштитила од доминације Цркве. Сматрао бих да је ова идеја постала заштитни знак америчког предања религијске слободе, која дакле много тога дугује Локу. Ма колико звучало изненађујуће Лок је као аргумент у прилог забрани самоубиства навео убеђење да људски животи у крајњој линији припадају Богу а не њима самима!“ Посебан разлог промовисању људских права у двадесетом веку био је изазов фашизма. Други светски рат који је разорио велики број држава, уништио мноштво живота на најсвирепије начине, ставио је након наступања мира ову тему на сто међународне политике. На заседању Генералне скупштине Уједињених нација 10. децембра 1948. године усвојена је Декларација о правима човека. Утемељена је на основним вредностима: праву на живот, слободу, разум, савест, веру, равноправности заједничке људске природе. Циљ је био заштита права човека не само од фашизма, већ од сваког политичког покрета који би са позиције власти над људским животима исте под било којим изговором угрожавао и њима манипулисао. До данас под изговором заштите људских права учињено је много добра, али и много зла. Стога је непрестано потребно преиспитивање ове теме. Православље ту не сме остати немо, већ је позвано да предочи своје виђење проблема. У својој студији о људским правима Констадинос Деликонстадис је записао упечатљиву Кантову мисао: „Право је зеница ока Божијег на земљи.“ Основно полазиште хришћанства је утемељење изворишта људских права. Оно се налази у створености човека од стране Бога и постојању Лика Божијег у сваком човеку. Употреба слободе на добро или зло чини да човек поступа у складу са Божијом вољом или против ње. Поштујући законодавство које штити права човека на слободу избора, Православна Црква сведочи да је потребно имати одговорност. Она није пуки избор између добра и зла, већ одлука за стремљење бића ка свом Извору – Богу. Рођење Бога међу људима је чин који има несагледиву важност за тему људских права. Овим догађајем је Бог показао да није престао да воли људе, да и даље промишља о њима и жели да се спасу. Неуништивост Божијег Лика је посведочена, али је човек позван да живећи Христом преображава палу природу узводећи је у богоподобно живљење. Тиме је подвиг и борба са сопственим греховима постала основно поље хришћанског виђења људских права. Могли бисмо рећи да је човеку на овај начин даровано право да постане Бог. Ипак, не по природи, већ по благодати. Ово пројављује важну чињеницу: природа сама по себи није савршена, већ јој треба усхођење и посета Божије благодати да би се усавршавала. Тиме се не потцењује природа, јер она носи печат Лика Божијег. Он може бити избледео, помућен наносима греха, али човек остаје биће које Бог воли и жели да спасе. На човеку је да пројави да ли воли Бога и жели да учествује у Њему. Светитељи су најбољи пример и путоказ шта то значи. У тексту тропара из Чина опела пише: „Слика сам неизрециве Твоје славе иако носим ране грехова… Некад си ме из небића саздао и својим божанским ликом почаствовао. Но због преступа заповести опет си ме вратио у земљу из које сам узет. Уздигни ме до боголикости, стару красоту опет уобличи.“ У савременом свету је много изопачености које се под маском људских права покушавају промовисати као нормалан и достојанствен начин живљења. По речима једног теолога постоји „тиранија маргиналних идеологија“. Не негирајући право избора и не посежући за методама принуде, Православна Црква има мисију да сведочи етос који је из Откривења Божијег добила као дар за живот света. Плачући над сопственим и греховима целог света, призвани смо да будемо светлост свету како би и други видећи веру нашу заволели Бога Кога проповедамо и кроз Њега се мењали у „меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). Протонамесник Александар Р. Јевтић Храм Светог Саве, Краљево Извор: Епархија жичка
  2. Корени „Стари филозофи су врлину представили лепом али без мираза и нико је није хтео оженити, хришћански филозофи су јој доделили мираз раја плус казну пакла,“ констатовао је Џон Лок у својој расправи „Разумност хришћанства“ (The Reasonableness of Christianity). Дакле, врлина је по Локу у старини била аутореферентна, без сврхе изван себе саме, док је са „разумним хришћанством“ она постала средство за стицање других добара. Просто: док је раније врлина била циљ сада постаје средство. Овде се Лок, заштиник слободе од претње „апсолутне произвољне власти“ монархије, потчињава исто тако апсолутно произвољној власти „слободног“ тржишта и „отац либерализма“ (Nancy J. Hirschmann, Gender, Class, and Freedom in Modern Political Theory) показује се сином раног капитализма, који производно-тржишне односе свога времена пројектује у хришћанско учење, како би онда капиталистички испројектованм хришћанством оправдао капитализам. Врлина, некада интересантна тек неколицини занесењака, сада је исплатива инвестиција: „Стари су филозофи заиста указивали на лепоту врлине; али, остављајући је без мираза, мало их је заиста хтело оженити. Али, сада када је на њену страну стављена ’велика и бесмртна тежина славе’, опет се појавио интерес за њу, и врлина је очигледно постала највреднија имовина и најбоље што се може покушати стећи.“ Овде, као да се верском алегоријом, описује тржишна реализација капитала који мора кружити без предаха, пошто његовим поседницима, уколико би се, макар и за кратко предали ужитку свог богатства, занемаривши улагање у будући профит, због немилосрдне конкуренције следи сигурна пропаст: „Свијест о рају и паклу ће презрети кратка задовољства и муке садашњег стања и учинити врлину привлачном, што разум и интерес и брига о себи неће моћи заобићи и не желети… на томе моралност стоји чврсто и може се супротставити свакој конкуренцији.“ „Врлина“ тј. вера је у капиталистички испројектованом хришћанству утилитарно инструментализована ради држања у покорности радничке класе кроз „веровање у божанске награде и казне“, па зато није од нарочитог значаја за поседничку класу, јер је, како каже Ц. Б. Мекпирсон, „погодност… фундаменталне хришћанске доктрине да задовољи људе већих способности само од другоразредне важности“ (C. B. Macpherson, Politička teorija posjedničkog individualizma), из чега следи закључак: „Импликација је јасна: радничка класа је, за разлику од свих других, неспособна за рационалан живот“ – њу уместо разума води вера, дакле: прва „кардиналана врлина.“ Тако врлина којој је хришћанство доделило мираз, постаје „највреднија имовина“, више не као у антици: неколицине мудраца, већ маса, чију рационалност Лок доводи у питање, док је од сада „рационална“ мањина поседника власничких/политичких права – лишена врлине. Овде, призвана позивањем на Нови Завет, павловска логика по којој је: лудост мудрија а слабост јача (1Кор 1, 25), пробија циркуларну логику либерално/капиталистичког дискурса – који је изнутра, насилно, подвргнут револуционарној интервенцији месијанске трансформације: „Јер гледајте браћо и сестре на вас позване: нема ту ни много мудрих… ни… моћних, ни… племенита рода… Него што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је непостојеће, да уништи оно што јесте“ (1 Кор 1, 26–28). Лишеност и обезвлаштеност – све оно што библија назива „анавим“ – наследиће земљу (Мт 5, 5; Пс 37,11) и не само да се од „сада“ (νυν καιρός – садашњи час је технички термин за месијанско доба) потлачени еманципују (Лк, 4, 18; Ис 61, 1–2) већ милитант Павле, који наравно није био револуционар у модерном смислу речи, најављује још већу „невољу“: Оно што је за постојећи поредак непостојеће, што је „ништа“, „изабрано“ је да поништи све оно што de facto „јесте“ и што наводно нема алтернативе, разбијајући континуитет дате ситуације. У Павловој визији есхатолошко „све“ (πᾶν) репрезентовано је историјским „ништа“, док оба термина прожима „оно што „неизоставно“ јесте,“ садашњи поредак као термин антагонистичке контрадикције (или лажног помирења) који треба поништавати, како би се кретали у правцу који, тако јасно, назначује Интернационала: „ми нисмо ништа, будимо све.“ Павлови Коринћани су заједница „ништавних“ устројена насупрот тадашњим мудрацима, моћницима и аристократама (1Кор 1,26), као што ће, касније, обичан убоги народ „трећег сталежа“ бити у опозицији спрам богаташа и племства, као истинити носилац демократског суверенитета. Са таквим народом се никад не зна, али народна радна снага је снага капитала и капиталу је народ неопходан чак и када га капиталисти презиру. Због тога је брак између капитализма и демократије, од почетка био брак из интереса, јер интерес је, тачније профит, још тачније вишак вредности, једини закон капитала. Зато деморатија није иманентна црта капитализма. Напротив, њихова супротстављеност је очигледна од самих модерних почетака. Од старта, право гласа се односило на власнике, али не и на непоседничку класу. Током „енглеске револуције,“ Оливер Кромвел је тврдио како би давање права гласа „свима који су у краљевству, значило анархију.“ Чак су и радикални левелери сматрали да се право гласа не сме доделити „слугама,“ тј. пролетерима које упошљавају власници и просјацима, а жене, наравно, уопште не постоје. Радничка класа није слободна јер је економски зависна од поседника па самим тим нема капацитет да бира и одлучује. Слобода је „економска независност“ док је право гласа у функцији „заштите власништва.“ Ни Француска револуција, иницијално није давала право гласа сиромашнима: они су били „пасивни грађани“ о чијој би „добробити“ одлучивали „активни грађани“, тј. класе власника са правом гласа и компетенцијом политичкг одлучивања (жене, у француском случају постоје бар као бића „вредна спомена“, тј. оне су уставом 1791 макар поменуте тако што су сведене на статус пасивних грађана без политичких права). Стриктно у том смислу неолиберализам јесте повратак либералним коренима. Загађење Као што је познато, 10 априла 1947. године у Швајцарској, под водством Фридриха Хајека, мала интернационална група либерално орјентисаних интелектуалаца основала је тзв „The Mont Pelerin Society“ филозофско-економски кружок (који укључивао бројне филозофе, историчаре, економисте, бизнисмене итд) чији је циљ била „заштита цивилизације“ од опасноти тоталитаризама, кроз пресаздавање друштва на темељима радикалног индивидуализма. У овом „анти-тоталитарном,“ гесту, слобода је одрешена од било какве везе са колективом (нпр слобода организовања у синдикате итд.) и повезана искључиво са слободом изолованих појединаца (асиметрично позиционираних) у оквиру „слободног тржишта.“ Такав „слободарски“ чин је требало спровести, не слабљењем, него јачањем државе! То јест, јачањем њене репресивне димензије: законодавства, судства и апарата принуде – у сврху заштите слободе тржишта, уз истовремено гашење њене дистрибутивне функције (социјалне заштите, итд) – која угрожава неприкосновеност тржишта: тог јединог апсолутног арбитра чија слепа слобода, диктира услове слободе, „слободних“ појединаца који су, у ствари, само на условној слободи док тржиште не „одлучи“ друкчије. У то хладноратовско време државни капитализам је још увек био у пуном замаху: У облику социјалистичких формација у источном блоку, и „држава благостања“ заснованих на класном компромису капитала и рада, на развијеном западу, док су се тзв земље у развоју тек бориле за место под сунцем (глобалне неправде које ће их спржити), тако да је нова доктрина позната под именом „неолиберализам“ (скованим на конференцији у Паризу 1938) изгледала као пука интелектуална играрија пред, тада, доминантним кензијанизмом. Злокобни црни димчић што се ширио тек из појединих елитних углова земаљске кугле (јер и кугле имају своје „ћошкове“), после пар деценија, постао је, међутим, загађени ваздух који дишемо сви на планети. Временска линија невремена 1. Неолиберали су се кроз оснивање тинк танкова (Heritage Foundation, Hoover Institute, the Center for the Study of American Business, National Bureau of Economic Research, itd.), из којих су њихови експерти давали економске анализе, постепено пробијали у универзитетски, до тада више мање кензијански, мејнстрим. Права је академска хегемонија започела са доделом нобелове награде за економију, најпре Хајеку 1974, а затим Фридману 1976, док се политичка остварује доласком на власт Маргарет Тачер у Британији 1979 и Роналда Регана у САД-у 1980. 2. Први експеримент потпуне неолиберализације једне земље изведен је након Пиночеовог пуча у Чилеу 1973, где су „Chicago boys“, ученици Милтона Фридмана и Арнолда Харбергера (1975), први пут у пракси испробали сурову методологију своје теорије – док је Фридрих Хајек од тада у контакту са Пиночеовом владом на редовној бази. Очигледно, антинародне неолибералне мере, најпоузданије спроводе антидемократске владе, инсталиране, било пучем као у Чилеу, или директном војном инвазијом, као 2003 у Ираку, када је под окупационом влашћу Пола Бремера спроведена тотална неолиберализација, пљачкашим ратом унесрећне регије. 3. Убрзо је пао и Њујорк, где је, након социјалних немира проглашена тзв „урбана криза“, па је кроз технички бакрот, изведен пуч против изабраних градских власти како би неизабране финансијке институције преузеле град. Уследио је удар на синдикате и социјални јавни сектор: транспорт, здравство, образовање (први пут су уведене школарине на градски универзитет, итд.). А новостворени буржујски имиџ Њујорка као града, културно и сексуално „ослобођених“ „креативаца“, суровм реалношћу удвојени град сиромашних и град богатих, осликавао је као јединствену, светску, културну и цивилизацијску престоницу, или како би то антиглобалисти рекли: „Нови Вавилон“. 4. Пол Вокер је 1979, дакле исте године кад је и Тачерка изабрана за премијерку Британије, преузео управу над федералним резервама, спроводећи финансијску политику какву још радикализује Реган који је, за председника САД изабран годину дана касније. 5. На крају, егзорцизмом свих преосталих кензијанских сила из ИМФ-а и Светске банке, неолиберали су коначно сасвим преузели свет, стиснсувши га чврсто у своју „невидљиву“ тржишну руку. Од фашиста до либерала берза нам је процветала Друга фаза политичко-економског подјармљивања демократских институција под власт финансијских структура, извршена је 1990-их под паролом демократске транзиције и структуралног прилагођавања. У то време је након распада СССР-а и пада тзв реалног социјализма, „антитоталитарни“ слоган „демократија“ одиграо своје неславно финале у неолибералној реторици. И сама реч демократија, тада је девалвирана, тако што је демос искључен из ефективног политичког одлучивања управо кроз пролиферацију могућности избора. На политичком плану, свако има право да бира, али се важи само оно што за нас изаберу најбогатији – корпорације које финансирају партије. На плану, пак, економије, све одлуке доносе несмењиве финансијске инстиутиције, иза затворених врата, на безбедној дистанци од народног притиска. Након ове хипер-инфлације саме либералне демократије, убрзо почиње нова неолиберална легитимизација кроз отворено повезивање са неоконзервативизмом и национализмом, што је антиципација данашње ситуације: „Национална слободна трговина за буржоазију и вишу средњу класу и антиемигрантска полтика за најниже класе.“ Сведоци смо убрзаног повезивања неолиберала са алтернативном ектремном десницом и нескривеним неофашистима. Традиционалиста Моди, Goldman sachs „протекциониста“ Трамп, „антибанкар и суверениста“ Орбан, верник Ердоган, па чак и „државник“ Путин, спроводе неолибералну економску политику. Нови суверенистички популизам погодује суверености неолиберализма – јер не треба заборавити да неолиберали никада нису приватизовали све, већ су своју стабилност чували тако што би кључни економски извор остављали у монополским рукама „суверене“ државе коју су они финансијски контролисали: угаљ у Јужној Америци, нафту у Ираку, итд. Тако, када је недавно у Бразилу „изабран“ отворени фашиста Болсонаро (пузећим пучем кроз свргавање Дилме Русеф и затварање Луле) берза је одједном скочила. О старом, неолибералном карактеру нових власти, довољно сведочи чињеница да је Болсонаров министар економије Пауло Гуедес, један од „Čикашких дечака“, оснивач неолибералног тинк танк института „Миленијум,“ и апсолутни заступник приватизације свега и свачега и још понечега. Нови, пак, трампастични министар иностраних послова Бразила, изјавио је како је „глобално загревање марксистичка завера.“ Инструментализација цркава ради капиталистичке акумулације Наравно, загревање срца за међусобну солидарност, глобалну и ону која превазилази границе глобуса, може бити наше завереничко дело. Међутим, још понесене националистичком инерцијом која их је 1990-их година избацила у први план, Цркве земаља у транзиционој орбити, нису баш увек спремне на такву заверу. Приликом капиталистичке анексије бивиших социјалистичких земаља, а међу њима и бивше СФРЈ, у токове „слободног тржишта“ националистичка мобилизација била је једна од идеолошких алатки муњевитих приватизација, при чему је „повратак“ верској традицији истовремено послужио у две сврхе. Најпре, као генератор антагонистичког јачања конфесионалних идентитета, за шта су муслимани, правослвци, и католици у бившој СФРЈ савршен пример. Потом, након сукоба у чијој се сенци одвијала првобитна акумулација капитала и стварање капиталистичке класе из националних „елита“ (потеклих из привредних и политичких ешалона Савеза комуниста Југославије) као стабилизатор новоствореног поретка субординације капиталу и инструмент пацификације опљачканих и развлаштаних. Тада се и тврда конфесионална реторика растапала у мекани дискурс помирења у име универзалних постулата вере, да би се повремено опет враћала у чврсто ратничко агрегатно стање. И тако у круг према дневним потребама локалне (пред) политике која је, еминентно економија, тј. интересна сфера капитала. Данас у пракси Цркава и верских заједница на простору бивше СФРЈ, дискурси сукоба и помирења коинцидирају: Неправда се осуђује, али је то, готово искључиво, неправда „туђег“ националног идентитета над „нашим“. Таква безбедна осуда „неправде,“ цркве никада не доводи у стварни сукоб (могуће су само интерне несугласице) са „властима и силама (Еф 6, 12) и кнезовима овог света“ (1 Кор 2,8) тј. са локалним властодршцима који дотичним верским заједницама пружају финансијску подршку и сигурност, а који се и сами, више или мање, легитимишу позивањем на тзв „националне интересе“. Никада пак, нисмо имали прилике да из Цркава чујемо глас осуде безбројних свакодневних примера неправде локалних власти и капиталистичких моћника: субвенционисања страних компанија које не плаћају раднике, деложација грађана ради приватизацијских комбинација, и уопште системског трошења људских живота и виталности природе ради профита. У таквим случајевима имамо мук, или уколико се представницима Цркава постави директно питање у вези свега тога: дискурс помирења – помирења сиротиње са судбином и Цркава са моћницима, уз апстрактне позиве на милосрђе. Али нити Нови Завет, нити Свети Оци, нису недвосмислено пристајали на компромис пуког „милосрђа“. Свети Григорије Ниски каже: „Какав је добитак ако стварате мноштво сиромашних кроз експлоатацију и доносите олакшање појединцима кроз ’милосрђе’ Ако не би постајала гомила екплоататора, онда не би било ни мноштва оних који су на удару сиромаштва“ (Григорије Ниски, „Против лихвара“). Златоусти, пак сиромахе не позива на „класни мир“, већ осуђује оне који осуђују њихову побуну: „Како не поцрвениш од срама кад се злочинцем назива неко ко се бори за опстанак? Иако чине ’злочин’ такви заслужују да им се помогне јер су толико потлачени да су принуђени на овакво поступање“ (Јован Златоусти, Беседа 14 на Посланицу Римљанима)… Али, ово звучи превише комунистички, а нису ваљда хришћани комунисти? Симптоми слободе Антикомунизам, у транзиционим друштвима где је „комунизам“ мрски аncien régime, може бити и израз прогресивних тежњи. Па су и Цркве бивших социјалистичких земаља у жељи за променом на боље, борбу за капитализам побркале са борбом за демократију. После инструментализације од стране пљачкашких власти оне су (у свом тренутном контигентном издању) и даље остале, претежно затворене у дискурс, безбедних, конзервативних идентитетских политика. Уосталом, политике идентитета, додуше либерално орјентисане, јесу обележје пост шездесетосмашке левице, па би смешно било замерати пост социјалистичким Црквама заглављеност у ћорсокаку тог истог идентитетског тунела само са супротне стране. Јер марксизам је баук и за једне и за друге. Међутим, заједничарски етос „комунизма“ јесте етос хришћанства. Чак је и сам термин „комунизам“ настао у оквирима Цркве – почев од новозаветног „omnia sunt communia“, па до прве употребе речи „комунисти“ за монашке заједнице у средновековним правним документима („Communism, the Word“, Jean-Luc Nancy). Срж еклисијалног хришћанства је радикална, новозаветна, другарска солидарност која није алергична на другачијег и другог (алос), а она је, на пример, током мигрантске кризе избила из организама многих Цркава. Не само што је „леви“ папа Фрања, црквену имовину предао мигрантима на употребу, поручивши верницима: „Празни манастири не припадају вама, они су за тело Христово, што избеглице јесу,“ и што је Васељенски патријарх Вартоломеј прогласио да ће „Свет бити суђен по томе како поступа са мигрантима,“ већ се слична солидарност ширила и нашим просторима. Српска Православна Црква је на врхунцу кризе 2015, када су многи подлегли општој антимигрансткој хистерији, издала саопштење где позива власти и све људе да им безусловно помогну: „Црква саосећа и са овим новим бескућницима са Истока. При томе позива државне власти да им указују свестрану помоћ а народ да им отвори своје срце и душу“ (Наравно СПЦ је, како се наводи у извештају, и сама пружала помоћ „у храни, хигијенским средствима, пакетима за бебе, контејнерима са туш-кабинама, са тоалетима“, итд). Ако, према Лиотаровом успелом изразу, „капитализам сам по себи има такву моћ дереализације уобичајених предмета, улога друштвеног живота и институција, да представе које називамо ’реалистичким’ могу евоцирати реалност само у облику носталгије или ругања,“ онда су и презир према Црквама и ругање вери на једној страни, баш као и носталгија за некадашњим прохујалим временима у којма је вера била „жива“, подједнако производи капиталистичке дереализације – који и сами производе исту дереализацију. Зато левица не би требала да олако осуђује Цркве, већ пре, да, без обзира на све тешкоће, у њима тражи изгубљене савезнике. А верници, као и сви остали, требало би да схвате да је данашњи закаснели антикомунизам „у служби новог крупног капитала, а да га осмишљавају интелектуалци бивши комунисти“ (Тодор Куљић), па да се масовније, отворе за леве идеје које јесу у духу јеванђеља, одбијајући да промовишу вредности које су лепи и корисни додатак капитализма и да буду прилепак неолибералне праксе. И не уведи нас у искушење Поред национализма, изворно хришћанском универзализму прети и искушење елитистичког квијетизма. Тако се, за разлику од формално верски конфесионално опредељене већине која брани националне и традиционалне вредности, искрено побожна мањина, наводно више „аутентична“, повлачи у недруштвену духовност: „монашки“ спиритуализам или „литургијску“ псеудоесхатологију. Али духовност, на тај начин, уместо потенциално опасног пасивног отпора доминантним идеологијама „овога века“ постаје супституција, или компензација, за непостојећу „Res publica“. А баш то је оно што од Цркве и захтевају неолиберални идеолози. Ево шта је Хајек писао још 1976, када се плашио да би Цркве могле бити (једна од) препрека неолибералној хегемонији: „Чини се да је (идеја друштвене правде) нарочито прихваћена од великог дела клира свих хришћанских деноминација, који изгледа да, док све више губи веру у натприродно откривење, проналази утеху и уточиште у новој ’друштвеној’ религији“ која небеско обећање правде замењује временским, и који се надају да на тај начин могу наставити да стреме добру. Римокатоличка Црква је циљ друштвене правде учинила саставним делом своје официјелне доктрине; али изгледа као да се свештенослужитељи већине хришћанских вероисповести, међусобно такмиче у предлагању што светскијих циљева – што је такође, чини се, основа за обновљене екуменске напоре“ (Friedrich Hayek, Law, Legislation, and liberty). Дакле, Хајек новозаветну замену просторне парадигме временском (да се „небеско замењује темпоралним“) сматра неприхватљивом, и оно што је у Црквама специфично хришћанско види као потенцијалну опасност по своју визију друштва, поготово у контексту, таквој визији алтернативне универзалности (наведени „екуменски напори), па апелује на повратак у класичан опште религијски клише „правде на небу.“ У овој визији „Свети Јерусалим“ не „силази са неба од Бога“ (Отк 21, 10) на земљу, него остаје на небу. А тада је „Нови Јерусалим“ тек чаробни таван новог либерализма. Извор: Теологија.нет
  3. Наш колега и форумаш Александар Милојков је завршио своју дисертацију, коју је Комисија прегледала и након тога констатовала да "дисертација представља оригинално и самостално научно дело. Овај рад испуњава научне нормативе докторске дисертације и предлаже Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду да одобри јавну одбрану овог рада." Реферат о урађеној докторској дисертацији Александра Милојкова А кога рад интересује, може га прочитати на следећем линку: http://www.bfspc.bg.ac.rs/inc/Aleksandar_Milojkov_Disertacija.pdf
  4. “У чему је, дакле, јединственост, апсолутна посебност тог стања које називамо “вера“? У томе што је она одговор. А одговор не само подразумева, него и потврђује постојање онога коме се одговара. Можемо то рећи мало другачије: вера је покрет као одговор на позив. Покрет не само душе, него целог човека, целог његовог бића које је изненада препознало нешто, а затим се даје препознатом. Језиком хришћанства то се може изразити овако: вера полази од Бога, почиње његовим позивом. Вера је увек одговор Богу, човеково давање себе Ономе који је прво дао себе. О овоме дивно говори Паскал: “Не би ме тражио да ме ниси нашао“, каже нам Бог.“ Извор: Епархија жичка
  5. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као други син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена, Александар је био срцем окренут к Богу и спремању на служење руском народу. Већ 1225. године, када Александру бејаше свега четири године, по старом руском обичају, отац св. Александра Невског - Јарослав, је за своја два сина, старијег Фјодора и млађег Александра, «устројио ... књажевски постриг» - тј. обред посвећења у војну службу, који је у Свето-Преображенском Саборном храму у Пересјлаву Заљеском извршио епископ Суздаљски светитељ Симеон. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, Александар је презирао сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Он још од детињства беше жељан мудрости Светог Писма и поука светих отаца, а најмилија занимања су му била пост и молитва. Своју младост провео је у славном северозападном руском граду Новгороду Великоме. Но, по Вољи Божијој и по Божијем Промислу, Господ га је призвао на дело служења Богу и рускоме роду кроз призив на књажевство. После ране смрти његовог старијег брата Фјодора, 1230. године, као и сплета разних историјских околности, по благослову његовог оца Јарослава, млади Александар је као јуноша, већ 1236. године, добио власт над Новгородском кнежевином. Још у тим младим данима, свети Александар је прво испунио ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Наиме, године 1239. он се венчао у граду Торопецу, у храму светог Великомученика Георгија, са Александром Брачиславновом Полоцком, са којом је живео у благочестивом и хришћанском браку, и у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила. Када је 1237. године западни папа Гргур IX почео организоваати и припремати антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је одлучно почео припреме за заштиту православне вере и Свете Русије. После мањих чарки које су повремено избивале између православних Руса и агресора са запада, три године касније, у страховитој бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, руски Новгородски кнез Александар је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску римокатоличку војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликомсу су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски свети кнежеви и мученици за Христа, Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича и верни православној вери хришћанској. Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној најезди, овог пута удруженој немачко-литовској, која је наступила две године касније 1242. и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедне убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су руски градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, развејавши у прах све велике западне најезде, Александар се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у град Велики Новгород. Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем". Успешно војујући са латинским агресорима на западу а уједно се држећи мира са монголо-татарским завојевачима са истока, Александар је својој кнежевини постепено придодавао нове градове и регије. Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарскикан Бати-кан га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом са Кијевом, који је као град, после његовог разарања 1240. од старне монголо-тататра, постепено изгубио ону стару важност и првенство међу руским градовима. Три године касније 1252. године, Александар је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. Од тог времена он је практично добио «сву руску земљу» на управу и владање, што је мудро сачувао све до својег блаженог упокојења. Због свега тога 1252. године, свети Александар Невски већ почео носити титулу Великог кнеза што је сведочило о повећању његовог угледа и моћи, како у самој Русији тако и на истоку и западу. У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао две лукаве змије, тј. двојицу латинских кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на руског великог кнеза, како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.» Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земаљаска кончина. Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокојии одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и ново име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је узвикнуо: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату. Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, године 1547, за време првог Руског цара Ивана IV Васиљевича, на Московском Црквеном Сабору који је возглавио Митрополит Московски, светитељ Макарије, Александар Невски је и званично проглашен светим. Тада је светом кнезу Александру Невском састављена и посебна служба, и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас. Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“.Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александра Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару. Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Житије саставио: игуман Петар (Драгојловић) Интертет припрема: Поуке.орг Извори: http://svaleksandarnevski.com/sveti-aleksandar-nevski-viteski-branitelj-pravoslavlja/ http://ru.rodovid.org/wk/Запись:166160 http://www.mitropolija.com/proslavljena-slava-crkve-svetog-aleksandra-nevskog-na-nozici-umjesto-trpeze-ljubavi-prilozi-ljubavi-za-poplavljene-u-srbiji/ https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_Ярославич_Невский https://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Невски
  6. Личност Светог Александра Невског једна је од највећих у историји не само Руске већ и целе Православне Цркве. Његов свети култ је раширен не само у Русији већ широм земаљскога шара - у Србији, Црној Гори, Бугарској, Македонији, Белорусији, Украјини, Молдавији, Пољској, Румунији, Америци, Аустралији ... Њему су посвећени многи свети храмови а поред Руса, његову молитвену помоћ посебно радо и често призивају православни народи Балкана. Један од најзнаменитијих храмова у српској престоници - Београду, управо је посвећен св. Александру Невском. Нарочито га у српском народу слави и поштује племе Васојевићи, јер их је у време агарјанског ропства свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од XVIII века прислава свих Васојевића је свети Александар Невски. Није ни мало случајно да је управо он, свети Александар Невски, у једној недавној ТВ анкети у Русији, проглашен за најзнаменитијег Руса у историји Русије. Његов култ траје непрекидно од дана његове свете кончине и трајаће вечно. Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као други син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена, Александар је био срцем окренут к Богу и спремању на служење руском народу. Већ 1225. године, када Александру бејаше свега четири године, по старом руском обичају, отац св. Александра Невског - Јарослав, је за своја два сина, старијег Фјодора и млађег Александра, «устројио ... књажевски постриг» - тј. обред посвећења у војну службу, који је у Свето-Преображенском Саборном храму у Пересјлаву Заљеском извршио епископ Суздаљски светитељ Симеон. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, Александар је презирао сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Он још од детињства беше жељан мудрости Светог Писма и поука светих отаца, а најмилија занимања су му била пост и молитва. Своју младост провео је у славном северозападном руском граду Новгороду Великоме. Но, по Вољи Божијој и по Божијем Промислу, Господ га је призвао на дело служења Богу и рускоме роду кроз призив на књажевство. После ране смрти његовог старијег брата Фјодора, 1230. године, као и сплета разних историјских околности, по благослову његовог оца Јарослава, млади Александар је као јуноша, већ 1236. године, добио власт над Новгородском кнежевином. Још у тим младим данима, свети Александар је прво испунио ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Наиме, године 1239. он се венчао у граду Торопецу, у храму светог Великомученика Георгија, са Александром Брачиславновом Полоцком, са којом је живео у благочестивом и хришћанском браку, и у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила. Када је 1237. године западни папа Гргур IX почео организоваати и припремати антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је одлучно почео припреме за заштиту православне вере и Свете Русије. После мањих чарки које су повремено избивале између православних Руса и агресора са запада, три године касније, у страховитој бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, руски Новгородски кнез Александар је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску римокатоличку војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: "Бог није у сили него у правди". Том приликомсу су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски свети кнежеви и мученици за Христа, Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича и верни православној вери хришћанској. Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној најезди, овог пута удруженој немачко-литовској, која је наступила две године касније 1242. и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедне убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су руски градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, развејавши у прах све велике западне најезде, Александар се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у град Велики Новгород. Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем". Успешно војујући са латинским агресорима на западу а уједно се држећи мира са монголо-татарским завојевачима са истока, Александар је својој кнежевини постепено придодавао нове градове и регије. Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарскикан Бати-кан га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом са Кијевом, који је као град, после његовог разарања 1240. од старне монголо-тататра, постепено изгубио ону стару важност и првенство међу руским градовима. Три године касније 1252. године, Александар је званично био и господар града Владимира и читаве шире области. Од тог времена он је практично добио «сву руску земљу» на управу и владање, што је мудро сачувао све до својег блаженог упокојења. Због свега тога 1252. године, свети Александар Невски већ почео носити титулу Великог кнеза што је сведочило о повећању његовог угледа и моћи, како у самој Русији тако и на истоку и западу. У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао две лукаве змије, тј. двојицу латинских кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на руског великог кнеза, како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.» Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земаљаска кончина. Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокојии одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и ново име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је узвикнуо: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату. Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, године 1547, за време првог Руског цара Ивана IV Васиљевича, на Московском Црквеном Сабору који је возглавио Митрополит Московски, светитељ Макарије, Александар Невски је и званично проглашен светим. Тада је светом кнезу Александру Невском састављена и посебна служба, и одређено да се његов спомен празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас. Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“.Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александра Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару. Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин. Житије саставио: игуман Петар (Драгојловић) Интертет припрема: Поуке.орг Извори: http://svaleksandarnevski.com/sveti-aleksandar-nevski-viteski-branitelj-pravoslavlja/ http://ru.rodovid.org/wk/Запись:166160 http://www.mitropolija.com/proslavljena-slava-crkve-svetog-aleksandra-nevskog-na-nozici-umjesto-trpeze-ljubavi-prilozi-ljubavi-za-poplavljene-u-srbiji/ https://ru.wikipedia.org/wiki/Александр_Ярославич_Невский https://sr.wikipedia.org/sr/Александар_Невски View full Странице
  7. Ново друштво и нови свет, подразумевају новог човека, а да ли нови човек може бити кварљива роба, која се кроз смену генерација замењује другим новијим примерцима? То је чиста тржишна логика разменске вредности капиталистичке онтологије која нивелише сва бића сводећи их на међусобно разменљиву и заменљиву робу. Ако се, кад тад, не би ухватио у коштац са таквим скандалозним мисаоним остатком робног фетишизма, комунизам би остао теоријски заробљен у тржишну онтологију, и капитализам би однео победу у самој природи ствари. Зато на првој „слободној територији“ где је социјалистичка револуција однела своју победу (бар за неко време – не треба заборавити како је Лењин плесао на снегу када се револуционарна власт у Русији одржала макар један дан дуже од Париске комуне), креативна „машта“, није остала имуна ни на проблем смрти. Ехо револуционарног ентузијазма ширио се у свим правцима. Од свакодневних животних теорија и пракси – укључујући љубавне, па до уметничких, филозофских и научних, изгледало је да ништа није немогуће, па ни „изменити природу природе“ и победити смрт. Млади Маркс је писао да теорија и пракса мора бити, „безобзирна критика свега постојећег, безобзирна у смислу да се таква критика нити плаши својих резултата нити сукоба са постојећим силама.“ (Писмо Ругу, септембар 1843) А Николај Фјодоров се чудио модерној науци која се хвали својом критичношћу, док се истовремено догматски, априори мири са смрћу, без да и покуша да је доведе у питање (треба знати да је Фјодоров био скромни хришћанин и да он кроз свој пројекат оживљавања мртвих није доводио у питање свеопште васкрсење, баш као што ни „земаљска“ љубав не оспорава есхатолошку, напротив). Ипак, после револуције једно од многих „безобзирних“ довођења у питање „постојећих сила“ могло се видети на делу у експериментима на институту Александра Богданова. Ево једног помало језивог одломка који сведочи о револуционарном кршењу табуа умрлих. Извесни друг, посетилац института, пише: „Једноставно одузима дах када посматраш како се мртва тела помоћу електрицитета буде, како преносе цигле с једне гомиле на другу…како под утицајем тачно прорачунате мишићне стимулације, једни другима пружају руке у некој врсти руковања. Друг Коц ме је позвао да се поздравим са једним другом с одељења, Василијем који је умро пре три недеље. И ја сам осетио руковање – ледено уколико се има у виду температура по Целзијусу, али истински топло, ако се има у виду револуција по Марксу.“ (Глябин Д. О пополнении легионов свободного труда, „Пролетарский авангард“ 1923. Преузето из: Александр Секацкий, Миссия пролетариата) Премда присутне, сличне максималистичке димензије нових идеја, ипак су највише цветале у оквиру пролеткулта, као и у неортодоксним правцима бољшевизма, попут покрета „богоградитеља.“ Тако је 1921 чувени „богоградитељ“ Леонид Красин (народни комесар трговине у бољшевичкој влади и члан социјал-демократске партије од њеног оснивања) на сахрани извесног бољшевика Л. Јаковљевича одржао следећи говор: „Сигуран сам да долази време када ће наука постати довољно све-моћна, да ће бити у стању да рекреира умрли организам. Сигуран сам да ће доћи време у коме ће се животни елементи (умрле) особе моћи искористити као би се та личност физички пресаздала, тј. оживела… Ја сам сигуран да ће када наступи време ослобођења човечанства…снага и потенцијали какве не можемо замислити, бити у стању да васкрсавају… И међу осталим личностима биће тада и наш друг Лав Јаковљевич“ (Из: Tumarkin, Nina, „Religion, Bolshevism, and the Origins of the Lenin Cult“). Сингуларност Свака је, дакле, појединачна личност заувек важна. Зато Марксов изворни назив за егалитарно посткапиталистичко хумано уређење света, није био „комунизам“, већ „друштво слободних појединаца“ (а означитељ „комунизам“ усвојио је због његове очигледне „политичко-пропагандне“ предности над првобитном рогобатном формулацијом). За Маркса је појединац био апсолутна и незамењива вредност, а то је за руске револуционаре значило „вечна вредност“ каква је ипак немислива изван заједнице (баш као и за тзв „руске космисте“ или хришћане, пре њих) а која није, тек тако, проста датост, већ се за њу треба изборити. Троцки је писао, „Болест нашег руског сељака је инстинкт крда и одсуство персоналности, тј. баш тај ’квалитет’ којим се хвале наши реакционарни популисти… Под буржоазијом, лична основа значи себични индивидуализам и конкуренцију. У пролетеријату, пак, лична основа није у контрадикцији нити са солидарношћу нити са братском кооперацијом. Социјалистичка солидарност се не може ослонити ни на одсуство личности ни на инстинкт стада. А управо се одсуство персоналности често скрива иза колективитета.“ Међутим, „да бисмо индивидуу учинили светом, морамо уништити друштвени поредак који је разапиње“ (Троцки, Тероризам и комунизам). Побијајући мисао Лудвига Нуара (филозофа коме је, касније, Алкександар Богданов приписивао неке од сопствених идеја које су одударале од официјалне партијске линије) о потпуној небитности постајања појединаца x или y, већ је Фјодоров овако расуђивао: „Оно што се односи само на неко x и y, не може се односити на синове/кћери човечије учеснике у васкрсењу, чија егзистенција није само витално важна, већ апсолутно незамењива, уколико је живот свих и свакога у себи неопходна сврха“ (Николај Фјодоров, Филозофија заједничког дела – у овом тексту, сви цитати Фјодорова су из тог истог његовог, главног, дела). Сетно васкрсење Седми је јануар 1970, топло је и сунчано и атмосфера је живахна у дому одмора где ветерани ’Великих Година’ светске револуције проводе своје дане.“ Овим простим описом идиличног Божићног дана из „блиске“ будућности Александра Колонтај 1922 започиње своју кратку футуристичку утопију под насловом: „Ускоро (за 48 година),„у којој сунчана идиличност никако није тек метеоролошка. У причи, остарели ветерани светске револуције лепи божићни дан посвећују омладини новог комунистичког света тако што окупљени у топлини комуне приређују празник сећања. Старци покушавају да препричају своја, сада већ непојмљива, искуства подвига стварања тог безбрижног света који садашња омладина живи и познаје, док су, са своје стране, млади за ту прилику старима уприличили атмосферу каква би их подсетила на њихову сопствену борбену младост, што није било нимало лако. До велике јелке је било врло тешко доћи због сада уобичајено развијене еколошке свести. А свеће се више уопште нису ни могле пронаћи у ласерском свету где је чак и електрика резервисана само за најнеразвијеније кутке планете у убрзаном развоју, па су деца морала да научно изнова исконструишу свећице ради романтичне слике прохујалих времена старог света. Светска револуција је поразила капитализам и свет је већ дуго организован у комуне где су „саме речи богат и сиромашан… одавно заборављене“, уз, за сада, ипак, још увек два сата рада, време се проводи „креативно и у истраживањима радозналог ума“, цео свет је, уствари, практично комуна многих комуна: „Млађе генерације и не знају шта је то рат“, а новац имају прилику да виде једино посетиоци музеја. Звезда вечери коју су сви желели да виде и чују је извесна чувена „Црвена Бака“, очигледно сама Колонтајнова. Њој деца постављају најразличитија једноставна питања на која она ипак никако не успева да адекватно одговори: „Да ли сте ви стварно пуцали у људе, у живе људе? Очи омладине пуниле су се изненађења сијајући прекором и збуњеношћу. Живот је био светиња… Бако, црвена бако, причај нам о Лењину…да ли је живео као и други?… Да ли је Лењин икада гледао у звезде, бако?“ Без обзира што деле исти светоназор, млади и стари извесно нису припадали истом свету, нису говорили истим језиком. Очигледно“, комунизам“ није превладао примарни јаз, јаз генерација. „Какве везе имају звезде?“, питала се црвена бака, кад је Лењин још био жив било је толико тога да се ради на самој земљи. Рат и глад…глад и рат.“ Прича се завршава помало агитираним тријумфализмом: „Млади су главе држали високо, суочавајући се чврсто са будућношћу. Очи су окренули ка звездама и тамној подлози неба… Ви сте остварили ваше циљеве и ми ћемо остварити наше, ви сте покорили друштвене стихије а ми ћемо природне. Певај са нама црвена бако, нови људски бој је борба са елементима. Мелодију знаш. То је ваша интернационала, само су речи нове. Позивају нас у борбу, на остварења, на покрет напред. Запалимо дрво. Празник је пред нама. Наш је празник живот подухвата и открића.“ Упркос свечаној пролиферацији оптимизма и наде, читаоца ипак преплављује сета, сета латентно присутна у самој манифестацији победе једнакости у којој не могу да подједнако учествују сви. Ова сета указује на облик отуђења какав се може искусити само у сусрету са неким другачијим светом који је већ превазишао услове отуђеног рада и власништва, а тиме није достигао „истинску натурализацију човека и хуманизацију природе“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Баш је та превазиђеност капиталистичке хијерархизације живота, почев од основне поделе рада па даље, контраст који још више истиче сам генерацијски јаз. Лепљиви дах меланхолије указује на суштинску фрагментацију живота инхибираног ничим другим него смрћу, а оно што смрт инхибира није ништа друго него, декларисани универзализам. Кроз раздвајање генерација, смрт револуције осуђује на парцијалност. Половином 1970-их, дакле, у времену с почетка глобалне доминације, још увек актуелне дистопије неолиберализма „без алтернативе“, где, иронијом историје, Колонтајнова смешта своју утопију, Жак Камат је писао: „Комунистичка револуција је потпуна револуција. Биолошке, сексуалне, социјалне, економске револуције нису више од (њених) парцијалних атрибута; доминантност једног је осакаћење револуције која може бити само тиме што је све“ (Жак Камат, Лутање човечанства, 1975). Такво „све“, наравно, нема везе ни са каквом хомогеном тоталношћу, која би попут „тоталне државе“, била одређена својим, и ка изнутра и ка споља, стално сужаваним и прошириваним, хостилним границама, већ управо супротно: Револуционарно „све“ је „не-све“ тенденцијске универзалности – која не искључује ни „онај део хоризонта заједнице који се још не може асимиловати“ (Chantal Mouffe, Feminism, citizenship and radical democratic politics), што се, такође, мора односити и на прошлост – јер не треба заборавити упозорење Валтера Бенјамина да „ни мртви неће бити сигурни пред непријатељем, ако победи. А тај непријатељ није престао да побеђује“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Дакле, без кретања (и) ка васкрсењу мртвих, револуција није комплетна, према томе, на неки начин, уопште и није. Хуманизација и васионско разотуђење У причи александре Колонтај, скривена космистичка референца, са једне стране је позитивно изражена у окренутости младих генерација ка космосу и орјентацији ка регулацији природних елемената, а са друге стране, хришћанска је нада присутна „апофатички/негативно“ кроз потиштеност због међугенерацијског јаза иза које се крије тежња ка васкрсењу/васкрсавању мртвих. И једно и друго је мисао водиља руског космизма, уз хришћанство као прво, другог универзалистичког критичког пројекта који је утицао на трећи такав пројекат, комунизам. За разлику од Сесила Роудса (неславног британског колонијалног управника Јужне Африке) који је, такође гледао у космос, посматрајући политику као империјалистичку бесконачну економску експанзију, очајан што „те бескрајне светове…ми никада нећемо досегнути“, закључујући резигнирано: „Анектирао бих планете када бих могао… експанзија је све!,” космистичка критика отуђене модерности политику види као хумано-екстрахуману „физику“ разотуђења: „Тада ће се политика препустити физици која не може бити одвојена од астрономије… онда ће земља бити виђена као небеско тело а звезде као многе земље… митолошка патрификација (сједињење звезда и планета у универзални космос) постаће стварно оживљавање и регулација свих светова од стране васкрснутих генерација.“ (Фјодоров) Пред човечанство, и списи Фјодорова и прича Контајеве, постављају исти задатак: „Регулација и контрола слепе природе могу и морају постати велики задатак заједнички свима нама.“ А за тако нешто, неопходно је, најпре, укинути прастару поделу на мануелни и интелектуални рад. Заснивајући друштво, не на квази независној активности експерата и пасивности „неуких“, већ на кооперативној и егалитарној организацији активности „заједничког интелекта.“ Што ће бити могуће једино „када сви људи буду учествовали у знању… тада ће примењена наука бити усмерена на трансформацију оруђа уништења у средства регулације слепе смртоносне силе.“ (Фјодоров). За савремено, еколошки сензитивно уво, скандалозно приписивање природи епитета као што је „смртоносна слепа сила“, итд., показује колико се и комунизам – према чијој дијалектици је будући, нови, човек свест материје – и космизам, подједнако разликују и од капиталистичког ресурсољубивог природњаштва, и од постмодерне дубоке екологије, или од поновних покушаја савремене пост-критичке филозофије (тзв. „спекулативног реализма“) да се, „искомлексирана“ достигнућима природних наука, пробије иза завесе субјекта до природе каква она јесте без обзира на нас, тј. до „ствари по себи.“ Хегел, који данас, такође, поново оживљава, сматрао је да бисмо у пројекту револуционарног пробијања иза завесе, уствари, пронашли, ништа друго него себе: „Показује се да се иза такозване завесе која треба да заклања оно што је унутрашње, не може видети ништа, ако ми сами не одемо иза ње, како ради тога да би се видело тако и зато да би се иза ње налазило нешто што се може видети“(Хегел, Феноменологија духа). Иако је читава природа данас постала „разменска вредност у рукама капиталиста“ (Антонио Негри, Комунизам: Неке мисли о концепту и пракси) тј. новац, ипак је повратак премодерној употребној вредности, подједнако бесмислен као и романтичарски повратак „чистој природи.“ Фјодоров тврди да у „природи (препуштеној себи) нема сврсисходности, на човеку је да је уведе… сама земља постаје свесна своје судбине кроз човека.“ За Фјодорова хуманизација космоса, која подразумева борбу „против слепе природе која делује и у нама и изван нас“, јесте достојно дело које генерише човека – то је „једини задатак који омогућава људима да се осете браћом и сестрама а не тек учесницима или деоничарима у каквом предузећу.“ У проспекту космистичког оптимизма: организована хуманизација могла би искоренити сва зла, али највећа зла нису експлоатација и сиромаштво, већ „најопштије зло које погађа све – уствари, злочин, – јесте смрт, и зато, највише добро, најважнији задатак, јесте оживљавање!“ За Николаја је „вредност неке мисли одређена већим или мањим опсегом људи којих се она тиче“, стога он доводи у питање универзалност „светског бола“ интелигенције, утолико уколико се она не хвата у коштац са смрћу. По њему се „не може сматрати универзалном ни тзв.’грађанска туга’, каква се испољила током неуспеха француске револуције, или пропалих идеала ренесансе, што је све…било врло ограничено.“ Мада каснији егзистенцијализам укрштен са феноменологијом, заиста, освешћује ону универзалну сету која се могла осетити код револуционара попут Колонтајеве, ова се сада узима за аутентично биће човека „болесног на смрт“ који суштински јесте коначност у бачености и „бићу ка смрти“, што је егзистенцијалија у коју се не може дирати, нити се из ње може религијски дезертирати – јер и једно и друго би и даље било тек њен неаутентични облик, и ништа више. Ипак, за Хаједегера, и „властито тубиће/dasein јесте само уколико поседује структуру суштине сабића/mitsein – као за Друге сусретајуће сатубиће“ (Хајдегер, Битак и време). И управо је то хајдегеровско „ mitsein“ можда најтачнији концептуални сажетак комунистичке онтологије – па је тако, Жан Лик Нанси, „mitsein“ сагледавао као сингуларно-плурално биће, онтолошки основ сваке еманципаторне праксе. Хајдегер је овај појам просто бацио у лице свету, нагласивши његову онтолошку неизбежност и уопште га није даље развијао:„Па ако се свагдашњи фактички губитак и не окреће Другима, сматрајући да су му непотребни, или ако их је лишен, он јесте на начин сабитка.“ Ми смо данас, међутим, дошли до тачке, да ништа више не изгледа онтолошки неизбежно, осим капитализма, а новац је још увек универзални еквивалент свега постојећег. Негација За Фјодорова, „смрт је само манифестација наше неспособности за узајамну помоћ.“ Дакле, смрт је тек крајњи израз отуђења. Зато остварење универзалног сродства као коренити облик разотуђења спаја генерације у заједничком делу, али, и живе потомке с умрлим прецима кроз врхунски посао заједнице: оживљавање мртвих. Маркс је тврдио (у свом „уводу у критику политичке економије“) како је човечанство (док је у капитализму) још увек у праисторији, а Фјодоров да су „људи још увек малолетници, полубића… Премда ће „одрастање донети и савршено здравље и бесмртност“ ипак је „бесмртност за живе немогућа без васкрсења мртвих“ – тј. без истинске универзалности и по опсегу и у садржају. Тако стара (хришћанска) универзалистичка жеља за телесним заједништвом кроз васкрсење, проналази нови израз и у сноликим пројектима космизма и у хришћанско-гностичким струјањима комунизма. Без обзира на све разлике, разотуђење кроз свеопште заједничарење различитих бића је крајњи циљ и хришћанске и космистичке и комунистичке визије универзализма. Када је у питању космизам, његова есхатологија је можда исувише праволинијски процес разотуђења кроз заједничко дело, и последично ширење свести и технолошки напредак, што ће омогућити васкрсавање мртвих одлучујуће за стварни универзализам. Ту нема много места за неуспех и кенозу, за дијалектику и неки сингуларни историјски догађај који би могао бити од универзалног значаја. А управо је историјски догађај као извор универзалног разотуђења оно што је заједничко и хришћанству – где би такав догађај било Христово Васкрсење у комунизму – где је то социјалистичка револуција. За оба универзализма последице утемељујућег догађаја развијају се дијалектички, дакле и позитивно и негативно, као „сила, која, се у немоћи показује.“ Ипак, док комунистички универзализам најчешће није довољно радикалан и повлачи се у сусрету са граничним питањима, попут оног, шта са смрћу? Хришћанство често пада у пасивни квијетизам или религијско измештање решења свих проблема у „други свет“, помажући на тај начин силама овог света у њиховом неометаном спровођењу политике смрти. Васкрсење мртвих јесте чин супротан делању чувеног Бенјаминовог Анђела историје. И истовремено, симптоматично испуњење његове потиснуте жеље. Бенјаминов неуротични анђео гоњен у будућност ветром који дува из прошлости, „радо би се зауставио, будио мртве и састављао оно што је разбијено. Али из раја дува тако снажна олуја да му је разапела крила и анђео више не може да их склопи. Та олуја га незадрживо гони у будућност“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Анђео се не усуђује да учини „чудо“ и раскине овај, уписан у наше несвесно, узрочно последични ланац апсолутне потчињености будућих прошлим догађајима. По опису Бенјамина, „олуја – анђела – незадрживо гони у будућност, којој окреће леђа док гомила рушевина пред њим расте до неба. Оно што називамо напретком јесте та олуја.“ А шта нас то, ако не капитализам, све до данас подсећа на ову олују прогреса која на путу у будућност за собом оставља рушевине? Марксово „величање капитализма“(из Комунистичког манифеста) због друштвеног и технолошког напретка који је човечанство извео из феудалне ограничености, не прећуткује чињеницу да је циљ овог „прогреса“ исти онај класни интерес који води до опустошења планете (и осиромашења већине њених становника). Речено Марксовим речима из Капитала: „капиталистичка производња ремети метаболичку интеракцију између човека и земље“ (Карл Маркс, Капитал први том). Али однос између природе и технике није нужно антагонистички: У свом семинару о анксиозности, Лакан није видео неку радикалну разлику између измештања примитивних организама из воде у ваздух и развоја свемирске технологије: „у одређеном тренутку историје, видели смо да људи дишу челичним плућима, или да путују у нешто што се неадекватно назива космос у нечему око њих, што суштински није друкчије од онога што ја овде наводим као гомилање кисеоника ради виталне функције примитивног организма“ (Жак Лакан, Анксиозност). Дакле, није проблем апстрактно у техници, већ у класном интересу науке која је развија. Борба за ресурсе и ратни свемирски програми спроводе се под плаштом научног прогреса. Непревазиђено упечатљив симболички гест опасне комодификације свемира, свакако јесте недавно лансирање спортског електричног аутомобила „Тесла Роадстер“ у орбиту Марса, где је требало да кружи као као „вечна“ реклама компаније Елон Муска. Срећом Муск је мало промашио и ауто је завршио изгубљен у дубоком свемиру – што је опет јак симболички догађај, који лепо указује да је капиталистички прогрес – спортски ауто који јури право у смрт. Кретати се насупрот „рајском“ ветру који нас гони у будућност слепу за садашњост. Прихватити не пунктуално већ догађајно сада – каирос. Спремити се за истинске упаде будућности у садашњост, и организовати остварење њихових последица – све су то (мали) кораци ка васкрсењу. У погледу којих се комунизам и хришћанство, уколико су доследни свом прокламованом универзализму сигурно слажу. Иако космизам, за разлику од комунизма и хришћанства са којима је неразмрсиво повезан, делом јесте сцијентистички пројекат који, као иманентни континуитет развоја, баш и не уважава дијалектичке прекиде, ипак ни ту замишљено остварење универзалне хармоније није било процес без остатка позитивно орјентисан. Међутим, негација, уколико није довољно револуционарна, постаје нихилистичко разарање попут рата. Гершом Шолем је писао како руска револуција „служи као једина узвишена тачка историје у светском рату и, колико год то било тужно, као месијанска реакција против њега“(Гершом Шолем, Бољшевичка револуција 1919), да би се, на крају, једино нуклеарни арсенал артикулисао као совјетски аргумент који се уважава. Премда је космизам, такође, био експлицитно антиратно орјентисан, реакционарне ратничке силе су се радо служиле њиме, пре, током, и после хладног рата: Од почетака, са сином православног свештеника, Николајем Кибалчичем, експертом„Народне воље“ који је припремиоексплозив за успешни атентат на цара Александра II, и који је, потом, ишчекујући своје погубљење израдио прве пројекте за ракете којима би се достигао свемир, преко Константина Циолковског пионира астронаутике и личног ученика Фјодорова, до ученика Циолковског оличених у кључној личности свемирске трке Серегеју Корољеву – човеку чије „заслуге“ за совјетску премоћ укључују „машине“ као што су „Тупољев“, Спутњик“, итд, и свемирски програм после тога, што све, нажалост, има више везе са ратом него са миром. И сам Николај Фјодоров, „отац руског космизма“ (за живота скромни библиотекар), мрзитељ сваког рата и човек посвећен светском миру, а чија је књига „Филозофија заједничког дела“ главна космистичка референца овог текста, жестоко се противио пацифизму какав одржава статус кво:„не признавати узроке небратског стања, значи тек се играти мира, у комедији помирења која ствара псеудо мир. Лажни мир је гори него отворено непријатељство, јер ово последње поставља питање, док претходно продужава непријатељство, прикривајући га. Таква је доктрина Толстоја.“ Дакле, чак и у руском космизму, као и у хришћанству и комунизму, могло би се пронаћи неко месташце за негацију, сличну павловском „не али да“, или хегеловском „остајању при негативном“, или пак чувеном Марксовом антиидеолошком ставу да је комунизам, не идеал ком треба прилагодити реалност, већ покрет негације који полази од конкретне садашњице: „Ми зовемо комунизмом стварни покрет који укида садашње стање ствари, а услови овог покрета произлазе из сада постојећих премиса“ (Карл Маркс, Немачка идеологија). Тело, а не софтвер За разлику од хришћанских, космистичких и комунистичких идеја „новог света“ и „новог човека“, добро сажетих у познатим речима Троцког о човеку као полупроизводу који тежи даљем развоју: „На крају, драги мој хомо сапиенс, радићу на теби“, дубока екологија и new age„холистички“ правци мишљења (али и они критички, попут структурализма и деконструкције) више мање „осуђују“ сваки „антропоцентризам“ као инхерентно тоталитаран, доводећи у питање и сам појам субјекта. Своју „верност Фројду“ Лакан је, међутим, показао управо као структуралиста који не одбацује субјект (па је од Дериде и критикован за тзв. „фало-лого центризам“). Тврдио је да биолози претпостављају душу, „знали они то или не“, али да „човек не мисли душом, како је то Аристотел замишљао, већ је његово мишљење последица структуре… језика… која засеца његово тело… што нема везе са анатомијом“ (Лакан, Телевизија). Сматрао је да је грчки ум (νοῦς) политички мит у служби прилагођавања човека „души“ каква је у складу са датим светом. Док је мишљење, уствари, револуционарно: „мисао је у дисхармонији са душом.“ Заправо, „субјект несвесног је у контакту са душом једино преко тела, уносећи мисао у њу.“ Мада су тековине борбе против антропоцентричне репресије над бићима искљученим из нормативног концепта „човек“ драгоцене, човек који фантазира да то није, не би ли био у складу са „природом“, себе још више ставља у центар природе, и још више господари над њом – баш попут неолибералних шефова„другара“ својих радника, а субјект који се негира још више се подвлачи. Тако је и антитоталитарни анти-хуманизам завршио, између осталог, и у најопсценијој фантазији тоталитарног хуманизма: транс-хуманизму. Хајдегерова тврдња из његовог последњег интервјуа (постхумно објављеног у „Шпиглу“): „Кибернетика је метафизика атомског доба“, врхунац остварења има у данашњим трансхуманистичким покушајима да обезбеде индивидуалну бесмртност, тако што ће информацијски садржај мозга – какав пророци пост-човечанства поистовећују са „личношћу“ – вечно преносити у компјутерске меморије. Слично постварење бесмртности у души – предмету који је њен носилац, стара је идеја чија је модификабилност непрестана фарса картезијанске „мислеће ствари“ (res cogitans). Софтверска варијанта је тек још једна у низу. Међутим, свест је међусобни однос „индивидуа“ а не њихово индивидуално својство, особа је однос (како је то тврдио још Блажени Августин), чак и сама природа је однос (као што су подвлачили још Кападокијски Оци). Ако је тако, бесмртност не може бити реификована у неком предмету: души, уму, софтверу, већ постоји у бесмртном односу љубави између свих бића, и захтева рестаурацију и вечно постојање сваког, конкретног, појединачног, сингуларног, бића које конституише такав однос, кроз васкрсење тела. Живот је додир и загрљај мноштва различитих бића а не њихова унификација у један тотални ум. Пошто је Лакан, фројдовску психоанализу видео као еманципаторну праксу, веровао је да она говори то исто: „Идентификовање личности са нечим бесмртним познатим као душа, радикално се разликује, на самој равни односа, од (наше) доктрине која својим праксама изриче оно што је највише супротно платонистичкој традицији, наиме, да не може бити икаквог другог васкрсења, осим васкрсења тела“ (Лакан, Семинар о анксиозности). Мртви немају шта да изгубе Према оцени Ивана Илића (чувеног теолога, филозофа – образованог и у природним наукама, свештеника, љубимца француских левичара и америчких анархиста): „никада нећемо елиминисати бол; нећемо излечити све поремећаје;
  8. https://vidovdan.org/autori/aleksandar-kis-zasto-niko-nije-ustao-da-pomogne-devojcici-u-autobusu/?fbclid=IwAR22xD1LI7SKKyWoOLV11QyRdMmQ7q57DowZ_utMlgTOPUKfiBfhaLt5gr0 ... 1983. године у Београду голоруки пролазници су скакали на наоружане терорирсте који су извршили атентат на Турског амбасадора. 2018. године неки тип је у аутобусу сексуално спопадао девојчицу од 14 година, нико од путника се није ни померио да јој помогне. Зашто су у јеку хладног рата у доба комунистичке диктатуре, једноумља грађани несебично скакали пред наоружане терористе, а сада у ери слободе, људских права и демократије, нико прстом није мрднуо да заштити девојчицу? У Аустралији, управо је на 9 година затвора осуђена жена која је убила свог силоватеља. Након силовања, запретио јој је да ће јој силовати и ћерку ако се буде бранила. Убила га је ножем, и његово тело одвукла до јарка где га је бацила. Судија је образложио пресуду речима: “Разумем да сте били бесни због тога што вам је урадио и што Вам је претио да ће да уради, али требали сте позвати помоћ, и да покажете поштовање његовом људском достојанству, а не да га онако баците”. Kао круну додао је “Његово убиство деловало је разарајуће за његову породицу, и они се никада неће опоравити од тога”. Дакле ово је истина. Ово је било 30. октобра. У Аустралији. Не у Србији. Из тога произилази да је либрализам опасна болест која је захватила цео свет. Одговор је једноставан. Некада раније славило се херојство у борби за другог, за комшију, за народ у целини, не жалећи, у тој борби да се да и свој живот. Данас живимо у свету у којем сви ламентарно жале жртве насиља, било у породици, било на улици или у друштву. Жалимо повређене, силоване и мртве, али у исто време не чинимо ништа да предупредимо то, да гласно говоримо о праву на самоодбрану, праву да одбраниш другога, праву на то да жена може да носи ватрено оружје и одбрани се и на лицу места убије човека који је покушао да је силује. Јавно тужилаштво у Србији годинама већ покушава да у затвор стави човека који је штитећи породицу убио лопова који му је упао у кућу. Невероватно. Не сећам се да се неко икада толико трудио да стави у затвор нарко боса, или насилника у породици, али наш систем тако ради! Али тако је у свакој Европској култури(САД и Аустралија су део те културе). Уштројеној, стерилисаној, где се ствара култ жртве и где ћете бити слављени само када вас силују и закољу, али где ћете ићи у затвор ако пребијете насилника, или ако као девојка/жена испалите цео шаржер у човека који вас је напао и покушао да силује вас и вашу ћерку. Утицајем либерализма, целокупна култура у Европи, а и код нас, свела се на то да сви унапред будемо припремљени да смо жртве и да ће појединац или поједника бити поштовани само у случају да су жртве, а никако у случају да су хероји који су бранили себе, или своје породице, или своју децу или своју државу. Цело наше друштво пуно је разних фондова за жртве, жртве насиља, кућног насиља, силовања, злостављања. Огромни фондови и едукације спроводе се са циљем помоћи жртвама, те њиховој околини. Нигде ни један фонд, ни једна акција, ни један програм Европске Уније или наше владе за обуку у самоодбрани, за помоћ самохраним мајкама или малолетној деци који би их едуковао о самоодбрани, не постоји. Постоје семинари који говоре о жртвама али не постоје семинари који би народ, целу нацију учио да не буду жртве, да ти ни појединци, ни породице, ни народ не буду жртве, да треба да спрече насилнике да неког злостављају. И добро је што постоје ти фондови, организације, и свакако треба још више помоћи жртвама. У школама се учи о грађанском васпитању, те разним инклузијама, а не учи се да мораш да заштитиш друга и другарицу! Мењамо законе и правно уређење ради помоћи жртвама насиља, силовања, ужасног злостављања али са друге стране везујемо руке људима у колико желе да одбране себе или своје најмилије или непознатог човека или жену на улици! Највећа подршка и помоћ жртвама је спречавање могућности да постану жртве. У доба када сваки манијак, квази мафијаш или болид има пиштољ, наш закон се пооштрава и фактички онемогућава, на пример самохрану мајку, да купи пиштољ и – далеко било да га употреби на нападачу који жели да јој повреди дете! Kриминалац ће да узме пиштољ из фијоке и убиће ког хоће. Самохрана мајка, треба да поднесе захтев за набавку и држање оружја, па да плаћа таксе, па да оде на обуку коју сама мора да плати (а не ради нигде или једва храни децу) па да онда, можда добије дозволу да у кући држи пиштољ. А шта онда? Е одна на снагу ступа закон који корене вуче још из доба комунизма и који јој практично везује руке да не сме да пуца у нападача, док он њу може да изрешета. Ма заборавите на пиштољ. Да узме нож и убоде га, провлачиће је по судовима као да је она криминалац. Ма и да измлати оклагијом, он ће њу да тужи. Kао што сте прочитали, Силована жена је осуђена на 9 година јер је показала непоштовање према људском достојанству свог силоватеља и његове породице. Kатастрофа. А са друге стране сви политичари који трабуњају да треба пооштрити закон о оружју и одредбе закона који важе за самоодбрану, који у опште не желе да мењају закон о самоодбрани, јер Боже мој, ми живимо у супер розе свету у којем нема криминала, сви ти политичари имају око себе телохранитеље са пиштољима. И ето зато су људи у аутобусу седели и правили се да нису ништа видели док је неко спопадао девојчицу. А и што би? Нажалост, да је неко реаговао и сам би постао жртва. Да је претукао нападача, завршио би на суду и у затвору. Нико га не би славио као хероја. Можда би новине писале “Луда жена из аутобуса претукла јадничка са посебним потребама који се споречкао са малолетном путницом”. Да га је претукла група младића, медији би одмах брујали о хулиганском насиљу групе навијача над јадним, болесним човеком. Јавиле би се дестине НВО забринуте за људска права, јер наравно и насилници и криминалци имају људска права. И зато су сви седели у аутобусу. Александар Kиш
  9. У римском друштву Homo sacer је изопштеник из друштва, онај који је постављен изван граница закона. Он сам не подлеже закону, али га закон и не штити. Он није осуђен него је изопштен, налази се негде на преласку из света живих у свет мртвих. Прокажен је до те мере да му нема места у заједници људи, може да говори али се његов глас не чује, смештен је изван људског етоса, изван је закона људског (ius humanum) и закона божанског (ius divinum). Секст Помпеј Фест каже да се такав човек не сме принети на жртву, али да онај ко га убије неће бити осуђен. Статус сличан Homo sacer-у, имале се различите групе кроз историју човечанства. У савременом српском друштву, такав статус имају њени најсиромашнији становници, најчешће Роми. Ситуација у којој живе Роми веома је жалосна. Многи не поседују документа па не остварују ни права на социјалну заштиту која би им редовно припадала. Њихов животни век је много краћи него у остатку популације, морталитет новорођенчади такође, а о проценату неписмених и нешколованих да не говоримо. Процес инклузије о коме се толико говори не даје опипљиве резултате. Овакво стање веома се лако препознаје као вид дискриминације, што и јесте. Очекивана реакција хуманог друштва била би унапређење помоћи овој угроженој популацији, пре свега кроз њихово укључивање у институционалне оквире, обезбеђивањем основних докумената а тиме и социјалних погодности које уживају и други. Правило је да институционална дејства, барем у почетку, свагда бивају иницирана друштвеном осетљивошћу. Свега овога нема, или нема у довољној мери. И сами погођени сиромаштвом и различитим страдањима, постали смо неосетљиви за проблеме ближњег, стално се прибојавајући да ако се њима нешто да, онда ће се то узети од нас. С друге стране, друштво које овим својим грађанима не помаже да обезбеде остваривање својих основних права, с разлогом се прибојава да ће у међународним оквирима бити препознато као дискриминаторско. Уместо да се уочени недостатци исправљају, наше друштво је кренуло другачијим путем, закључујући по аналогији, да ако већ немају права, онда немају ни обавезе. И обратно. Због тога је Ромима дозвољено много тога што другим грађанима није. Становање у импровизованим обејктима у ужим градским центрима, вожња приручно склопљених моторних превозних средстава којима угрожавају себе и друге, нападна прошња која се понекад граничи са отимањем а понекад то и постаје. Тек када се догоди инцидент који привуче пажњу јавности, постављају се нека питања и дају предлози – најчешће погрешни. Када су пре неког времена два ромска дечака пребила старца, дечјег песника Љубивоја Ршумовића, јавност се усталасала питајући се шта раде наше социјалне службе, каква је наша правна држава, какви су нам закони. Предлагане су најстроже казне за починиоце, где се као на узор указивало на америчко правосуђе које деци суди као одраслима. Тек се ту и тамо чуо понеки усамљени глас који је помињао да можда ту има нешто и кривице свих нас. Ромима се, као правим друштвеним изопштеницима, као савременим Homo sacer-има допушта и оно што представља кршење њихових личних права, на пример права детета. На очиглед свих, на најпрометнијим раскрсницама Београда, стоје мали перачи прозора, често млађи од десет година, који пролазе између аутомобила у покрету, чекајући да се упали црвено светло на семафору. Ромска деца се, по несносној врућни, хладноћи, киши и снегу, увек могу видети како на најпрометнијим местима у граду седе или леже у прљавштини поред кутије за милостињу. Све ове злоупотребе деце (да не говоримо о дечјој проституцији и трговини људима), остављају равнодушним службе социјалне заштите, за које су ова људска бића готово невидљива, као и уосталом и за многе од нас, који их (евентуално) уочавамо тек толико да их не нагазимо. Vica verse, не чињење онога што бисмо као људска бића, да не кажем хришћани, били дужни да учинимо, сада се оправдава тиме што они немају и не прихватају никакве друштвене обавезе. И они их заиста и не прихватају. Но питање је, знају ли уопште они шта то не прихватају, да ли је њихов статус друштвених изопштеника заиста њихов избор, или су једноставно од детињства затворени у кругу сиромаштва и начину живота за који једино знају, немајући прилике да упознају другачији? На нама и на нашој савести остаје да на та питања одговоримо, или да их игноришемо. Колико год да смо сиромашни, колико год да има других који нису они а који такође пате у немаштини и заборављености, ипак не смемо да пређемо најнижи праг човечности. А прелазимо. И као друштво и као појединци. И како хришћани. Њихова изопштеност изопштава нас саме. Као друштво, из заједнице хуманих друштава, а као хришћане…? Извор: Теологија.нет
  10. А Авраам рече: Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. (Лк 16, 25) У римском друштву Homo sacer је изопштеник из друштва, онај који је постављен изван граница закона. Он сам не подлеже закону, али га закон и не штити. Он није осуђен него је изопштен, налази се негде на преласку из света живих у свет мртвих. Прокажен је до те мере да му нема места у заједници људи, може да говори али се његов глас не чује, смештен је изван људског етоса, изван је закона људског (ius humanum) и закона божанског (ius divinum). Секст Помпеј Фест каже да се такав човек не сме принети на жртву, али да онај ко га убије неће бити осуђен. Статус сличан Homo sacer-у, имале се различите групе кроз историју човечанства. У савременом српском друштву, такав статус имају њени најсиромашнији становници, најчешће Роми. Ситуација у којој живе Роми веома је жалосна. Многи не поседују документа па не остварују ни права на социјалну заштиту која би им редовно припадала. Њихов животни век је много краћи него у остатку популације, морталитет новорођенчади такође, а о проценату неписмених и нешколованих да не говоримо. Процес инклузије о коме се толико говори не даје опипљиве резултате. Овакво стање веома се лако препознаје као вид дискриминације, што и јесте. Очекивана реакција хуманог друштва била би унапређење помоћи овој угроженој популацији, пре свега кроз њихово укључивање у институционалне оквире, обезбеђивањем основних докумената а тиме и социјалних погодности које уживају и други. Правило је да институционална дејства, барем у почетку, свагда бивају иницирана друштвеном осетљивошћу. Свега овога нема, или нема у довољној мери. И сами погођени сиромаштвом и различитим страдањима, постали смо неосетљиви за проблеме ближњег, стално се прибојавајући да ако се њима нешто да, онда ће се то узети од нас. С друге стране, друштво које овим својим грађанима не помаже да обезбеде остваривање својих основних права, с разлогом се прибојава да ће у међународним оквирима бити препознато као дискриминаторско. Уместо да се уочени недостатци исправљају, наше друштво је кренуло другачијим путем, закључујући по аналогији, да ако већ немају права, онда немају ни обавезе. И обратно. Због тога је Ромима дозвољено много тога што другим грађанима није. Становање у импровизованим обејктима у ужим градским центрима, вожња приручно склопљених моторних превозних средстава којима угрожавају себе и друге, нападна прошња која се понекад граничи са отимањем а понекад то и постаје. Тек када се догоди инцидент који привуче пажњу јавности, постављају се нека питања и дају предлози – најчешће погрешни. Када су пре неког времена два ромска дечака пребила старца, дечјег песника Љубивоја Ршумовића, јавност се усталасала питајући се шта раде наше социјалне службе, каква је наша правна држава, какви су нам закони. Предлагане су најстроже казне за починиоце, где се као на узор указивало на америчко правосуђе које деци суди као одраслима. Тек се ту и тамо чуо понеки усамљени глас који је помињао да можда ту има нешто и кривице свих нас. Ромима се, као правим друштвеним изопштеницима, као савременим Homo sacer-има допушта и оно што представља кршење њихових личних права, на пример права детета. На очиглед свих, на најпрометнијим раскрсницама Београда, стоје мали перачи прозора, често млађи од десет година, који пролазе између аутомобила у покрету, чекајући да се упали црвено светло на семафору. Ромска деца се, по несносној врућни, хладноћи, киши и снегу, увек могу видети како на најпрометнијим местима у граду седе или леже у прљавштини поред кутије за милостињу. Све ове злоупотребе деце (да не говоримо о дечјој проституцији и трговини људима), остављају равнодушним службе социјалне заштите, за које су ова људска бића готово невидљива, као и уосталом и за многе од нас, који их (евентуално) уочавамо тек толико да их не нагазимо. Vica verse, не чињење онога што бисмо као људска бића, да не кажем хришћани, били дужни да учинимо, сада се оправдава тиме што они немају и не прихватају никакве друштвене обавезе. И они их заиста и не прихватају. Но питање је, знају ли уопште они шта то не прихватају, да ли је њихов статус друштвених изопштеника заиста њихов избор, или су једноставно од детињства затворени у кругу сиромаштва и начину живота за који једино знају, немајући прилике да упознају другачији? На нама и на нашој савести остаје да на та питања одговоримо, или да их игноришемо. Колико год да смо сиромашни, колико год да има других који нису они а који такође пате у немаштини и заборављености, ипак не смемо да пређемо најнижи праг човечности. А прелазимо. И као друштво и као појединци. И како хришћани. Њихова изопштеност изопштава нас саме. Као друштво, из заједнице хуманих друштава, а као хришћане…? Извор: Теологија.нет View full Странице
  11. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У деветнаестој недељи по Духовима, када наша Света, саборна и апостолска Црква прославља Св. Првомученицу Теклу равноапостолну, Св. Стефана Првовенчаног краља српског, Св. Давида и Св. краља Владислава, у Саборном храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Александар Орландић. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. По предању, тада настаје и Манастир Каменац у селу Честин у прелепој и од Бога природним лепотама благословеној Гружи. Као задужбина приписује се дивном Деспоту Стефану. Он је у својој личности можда најбоље у целој српској историји пројавио парадокс где пораз не значи уништење, већ нови блистави почетак. Сила Васкрсења овде је засијала показујући да нас Бог као народ није заборавио. По једној усменој повести, од преосталог камена који је ношен за изградњу Манастира Каленића по идеји Деспота Стефана настаде Манастир Каменац. Својим именом сведочи кроз векове истину о чврстини и неуништивости вере која је попут камена, јер је заснована на Крајеугаоном камену Христу. Врата пакла која су се у лику османлијског зулума надвила над средњовековном Србијом нису успела да надјачају ову задужбину вере у народу. Векови су пролазили али је сваки удар проналазио искру у камену. Ватра која је грејала срца верних никада није престајала да краси овај манастир, макар је и насилно палили безбожници. Уосталом, спаљене мошти Светог Саве су архетип бивствовања свих наших светиња. И поново слика Васкрсења. Нашем народу је легенда о птици Фениксу јаснија него другима, јер смо толико пута сами били живи пример поруке коју ова легенда носи. Наш пут је пут Богочовека. Лета Господњег 2018. Манастир Каменац слави шест векова постојања. Заједно са њим и оближња школа слави 200 година постојања. Када су се ослобађали окова ропства физичког, наши преци су пожелели да се и духовно ослободе. У истинској слободи они Цркву и школу нису раздвајали. Светост и просвета су ишле руку под руку. Знамо да је и данас тако. Прослава 600 година Манастира Каменца нас снажно подсећа да се кандило вере у српском народу није угасило, а да смо ми дужни пред прецима и потомцима да пламен побожности даље носимо ка Долазећем Христу коме у сусрет ходимо. Извор: Епархија жичка
  14. Подаци до којих су дошли историчари указују да је након Косовске битке 1389. уследио период у коме су цркве и манастири били истинска лечилишта за напаћени и мукама обремењени народ. Молитвена традиција исихазма, започета још у време Светог кнеза Лазара који је дао прибежиште многим монасима исихастама са разних крајева, успела је да народу приближи хлеб насушни пројављен у литургијском Хлебу Живота који је сам Христос Господ. Молитва је постала начин живота који је објашњавао оно што се у народној песми формулисало као “Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. По предању, тада настаје и Манастир Каменац у селу Честин у прелепој и од Бога природним лепотама благословеној Гружи. Као задужбина приписује се дивном Деспоту Стефану. Он је у својој личности можда најбоље у целој српској историји пројавио парадокс где пораз не значи уништење, већ нови блистави почетак. Сила Васкрсења овде је засијала показујући да нас Бог као народ није заборавио. По једној усменој повести, од преосталог камена који је ношен за изградњу Манастира Каленића по идеји Деспота Стефана настаде Манастир Каменац. Својим именом сведочи кроз векове истину о чврстини и неуништивости вере која је попут камена, јер је заснована на Крајеугаоном камену Христу. Врата пакла која су се у лику османлијског зулума надвила над средњовековном Србијом нису успела да надјачају ову задужбину вере у народу. Векови су пролазили али је сваки удар проналазио искру у камену. Ватра која је грејала срца верних никада није престајала да краси овај манастир, макар је и насилно палили безбожници. Уосталом, спаљене мошти Светог Саве су архетип бивствовања свих наших светиња. И поново слика Васкрсења. Нашем народу је легенда о птици Фениксу јаснија него другима, јер смо толико пута сами били живи пример поруке коју ова легенда носи. Наш пут је пут Богочовека. Лета Господњег 2018. Манастир Каменац слави шест векова постојања. Заједно са њим и оближња школа слави 200 година постојања. Када су се ослобађали окова ропства физичког, наши преци су пожелели да се и духовно ослободе. У истинској слободи они Цркву и школу нису раздвајали. Светост и просвета су ишле руку под руку. Знамо да је и данас тако. Прослава 600 година Манастира Каменца нас снажно подсећа да се кандило вере у српском народу није угасило, а да смо ми дужни пред прецима и потомцима да пламен побожности даље носимо ка Долазећем Христу коме у сусрет ходимо. Извор: Епархија жичка View full Странице
  15. — Александре Владимировичу, дословце недавно, 31. августа, сви смо били сведоци сусрета патријарха Кирила и патријарха Вартоломеја у Истамбулу, и по завршетку овог сусрета речено је да био братски и да је одржан у духу међусобног разумевања. Међутим, буквално следећег дана на Фанару је свој рад отпочео сабор константинопољских епископа – синаксис, и на њему је патријарх Вартоломеј дозволио себи да изговори прилично оштре речи о Московском патријархату. На који начин се то може спојити и схватити? — Однос патријарха Кирила према Васељенском патријарху Вартоломеју је био и остаје братски. Мирно и стрпљиво понашање патријарха Кирила сведочи о овом братском односу. И све до последњег тренутка патријарх Кирил је покушавао да постојеће проблеме реши у братском дијалогу који се по његовим речима „одвија унутар једног Тела – Тела Једне Свете и Апостолске Цркве <...> због чега имамо одређену одговорност и обавезе, али нам то истовремено даје снагу и надахњује нас“. — Да ли се после јучерашњег именовања егзарха од стране Константинопоља може говорити о давању аутокефалности Украјинској цркви као о већ коначно донетој одлуци? — Ван сваке сумње, то је први корак на овом путу. — Представници Московског патријархата су јуче коментаришући ову одлуку истакли да ће Руска Православна Црква узвратити на одговарајући начин. Какав може бити овај одговор? — Да би схватио какав може бити одговор наш читалац треба да разуме свеукупну ситуацију. Украјина је канонска територија Московског патријархата. По правилима Другог Васељенског сабора епископи немају права да кроче на туђу канонску територију без позива. У овом случају су двојица егзарха, Данило и Иларион, упућена у Кијев без договора с патријархом Кирилом и без договора с митрополитом Онуфријем, То представља отворено кршење древних правила. Зато ово оцењујем као отворену објаву рата. Сећате се: „Кијев је бомбардован, објављен нам је почетак рата“? Овде се ради о истој ствари, само што је у питању верски рат. — Шта се крије иза овог поступка патријарха Вартоломеја? — Патријарх Вартоломеј је опседнут идејом источног папизма. Он сања о томе да постане једини поглавар целог Васељенског православља по аналогији с Римокатоличком црквом. Вартоломеј је формулисао следећу идеју. Он је рекао да Константинопољ поседује извесну мистичку искључивост у поређењу с другим Православним Црквама, да Константинопољ представља „етос православља“. Кључна реч је „етос“. Шта је то? Етос је скуп извесних стабилних, универзалних и непромењивих црта карактера човека, народа и неке социјалне групе. Вартоломеј каже да је он носилац еталона „етоса Православља“. То одмах подразумева да су све друге Цркве несавршене и да треба да се потчињавају Фанару. Овај занимљив пример верског расизма ће сигурно ући у будуће уџбенике из политикологије. Како ће друге Цркве реаговати на ово? Наравно, негативно. Патријарх Вартоломеј је 7. септембра ушао у историју Православне Цркве као човек који је изазвао раскол. Пре свега говорим о смисаоним, теоретским стварима. Али су и канонска територијална питања изузетно важна, пошто се не ради о животињама, већ о људима – хришћанима који живе на овим просторима. Ово није први пут да се Константинопољ креће у правцу раскола. Ако погледамо историју сетићемо се да је управо Константинопољ био иницијатор преласка Православља на нови календар. Овај календарски раскол до данашњег дана није исцељен. Део Помесних Цркава је под утицајем Константинопоља прешао на нови календар, а део, као Руска Православна Црква, није прешао. У Јеладској Цркви у Грчкој милиони верника нису признали ову реформу. Што се тиче односа између Константинопоља и Москве, не знам да ли наши читаоци знају да је 1920-их година Константинопољ подржао обновљенчески раскол у СССР. Овај раскол је био створен вештачки, а подржали су га Троцки и други бољшевици. Константинопољ је тада тражио да се свети патријарх Тихон одрекне својих овлашћења и да оде у пензију. У то време је наша Црква у најтежим условима сачувала чистоту Православља. И шта услед тога имамо данас? Познато је да Константинопољ проповеда либерални тренд у Православљу. Ради се о заједничким молитвама с протестантима и католицима, што у Православљу, благо речено, није пожељно. Вартоломеј је ових дана озаконио други брак за клирике – и то је ствар која је забрањена по канонима светих отаца Цркве. Од њих стално потичу и полупровидне алузије на допустивост нетрадиционалне сексуалне оријентације и тако даље. Москва је, напротив, оличење конзервативног, традиционалног пута развоја у Православљу и брани чистоту верског учења. Међутим, једна ствар су научне богословске дискусије, а друга је отворено упадање у туђу кућу. Седми септембар 2018. године ће ући у историју као жалостан датум. Тог дана је Васељенски патријарх Вартоломеј објавио и означио раскол у васељенском Православљу по либералном и конзервативном усмерењу. И чињеница је да је стао на чело овог либералног правца. — Какву реакцију ово може изазвати у православном свету? Како се догађаји могу даље развијати? — Ово ће несумњиво изазвати врло оштру узвратну реакцију у разним Црквама. Патријарх Вартоломеј ће развијати свој „источни папизам“. Руска Црква неће моћи да пристане на либерализацију верског учења и распад црквеног устројства живота. Сматрам да пре свега треба сазвати међуправославни црквени суд и изнети мишљење о антиканонским поступцима и јеретичким идејама патријарха Вартоломеја. Друга, и мислим неизбежна ствар, јесте то што ће се поставити питање црквеног евхаристијског општења. Велика је вероватноћа да ће се то десити. Из тога ће проистећи одређени практични кораци. Огроман број наше пастве налази се ван граница отаџбине, између осталог, у Турској. Они данас одлазе у храмове Константинопољског патријархата и могу тамо да се исповедају и причешћују. У случају прекида овог општења они неће више имати такву могућност. Дакле, наша Црква ће морати да предузме извесне кораке ради вођења духовне бриге о Русима у иностранству. Мораћемо да отварамо парохије, да градимо храмове и да шаљемо тамо свештенике. Не можемо напустити своју духовну децу. Поступци патријарха Вартоломеја ће имати дугорочне последице које ће деценијама морати да се исцељују. — Раније је митрополит Украјинске Православне Цркве – а и у Московском патријархату су изражавана слична мишљења – изјавио да је патријарх Вартоломеј увучен у политичке игре. Колико је по вашем мишљењу јак утицај политичких снага са стране на поглавара, имајући у виду неке иностране државе, и да ли је он имао одлучујућу улогу у случају с украјинском аутокефалношћу? — Обратите пажњу на то одакле су родом егзарси који су упућени у Кијев. Епископ памфилијски Данило је у Кијев допутовао из САД. Епископ едмонтонски Иларион је послат из Канаде. Већ ова околност наводи на размишљања о томе ко стоји иза Вартоломеја. Многи снажно подозревају да не управља Вартоломеј Данилом и Иларионом, већ да Данило и Иларион управљају Вартоломејем. А ко њима управља можемо само да претпоставимо. САД, као што видимо, сад подривају војно-политичку ситуацију у Сирији и Украјини користећи све могуће начине – од имитације хемијских напада до распаљивања верских ратова. И мислим да у овој игри има много учесника, а међу њима су патријарх Вартоломеј, римски папа и америчка „дубинска држава“. Мислим да ћемо и о томе ускоро разговарати. Извор: Православие.ру
  16. Први заменик председника Синодалног одељења Московског патријархата за односе између Цркве и друштва и медија, члан Друштвене коморе Русије, професор Филозофског факултета МДУ Александар Шчипков је у ексклузивном интервјуу за РИА Новости прокоментарисао најновије кораке Константинопољског патријархата и у вези с тим – тему украјинске аутокефалности. С њим је разговарао Сергеј Стефанов. — Александре Владимировичу, дословце недавно, 31. августа, сви смо били сведоци сусрета патријарха Кирила и патријарха Вартоломеја у Истамбулу, и по завршетку овог сусрета речено је да био братски и да је одржан у духу међусобног разумевања. Међутим, буквално следећег дана на Фанару је свој рад отпочео сабор константинопољских епископа – синаксис, и на њему је патријарх Вартоломеј дозволио себи да изговори прилично оштре речи о Московском патријархату. На који начин се то може спојити и схватити? — Однос патријарха Кирила према Васељенском патријарху Вартоломеју је био и остаје братски. Мирно и стрпљиво понашање патријарха Кирила сведочи о овом братском односу. И све до последњег тренутка патријарх Кирил је покушавао да постојеће проблеме реши у братском дијалогу који се по његовим речима „одвија унутар једног Тела – Тела Једне Свете и Апостолске Цркве <...> због чега имамо одређену одговорност и обавезе, али нам то истовремено даје снагу и надахњује нас“. — Да ли се после јучерашњег именовања егзарха од стране Константинопоља може говорити о давању аутокефалности Украјинској цркви као о већ коначно донетој одлуци? — Ван сваке сумње, то је први корак на овом путу. — Представници Московског патријархата су јуче коментаришући ову одлуку истакли да ће Руска Православна Црква узвратити на одговарајући начин. Какав може бити овај одговор? — Да би схватио какав може бити одговор наш читалац треба да разуме свеукупну ситуацију. Украјина је канонска територија Московског патријархата. По правилима Другог Васељенског сабора епископи немају права да кроче на туђу канонску територију без позива. У овом случају су двојица егзарха, Данило и Иларион, упућена у Кијев без договора с патријархом Кирилом и без договора с митрополитом Онуфријем, То представља отворено кршење древних правила. Зато ово оцењујем као отворену објаву рата. Сећате се: „Кијев је бомбардован, објављен нам је почетак рата“? Овде се ради о истој ствари, само што је у питању верски рат. — Шта се крије иза овог поступка патријарха Вартоломеја? — Патријарх Вартоломеј је опседнут идејом источног папизма. Он сања о томе да постане једини поглавар целог Васељенског православља по аналогији с Римокатоличком црквом. Вартоломеј је формулисао следећу идеју. Он је рекао да Константинопољ поседује извесну мистичку искључивост у поређењу с другим Православним Црквама, да Константинопољ представља „етос православља“. Кључна реч је „етос“. Шта је то? Етос је скуп извесних стабилних, универзалних и непромењивих црта карактера човека, народа и неке социјалне групе. Вартоломеј каже да је он носилац еталона „етоса Православља“. То одмах подразумева да су све друге Цркве несавршене и да треба да се потчињавају Фанару. Овај занимљив пример верског расизма ће сигурно ући у будуће уџбенике из политикологије. Како ће друге Цркве реаговати на ово? Наравно, негативно. Патријарх Вартоломеј је 7. септембра ушао у историју Православне Цркве као човек који је изазвао раскол. Пре свега говорим о смисаоним, теоретским стварима. Али су и канонска територијална питања изузетно важна, пошто се не ради о животињама, већ о људима – хришћанима који живе на овим просторима. Ово није први пут да се Константинопољ креће у правцу раскола. Ако погледамо историју сетићемо се да је управо Константинопољ био иницијатор преласка Православља на нови календар. Овај календарски раскол до данашњег дана није исцељен. Део Помесних Цркава је под утицајем Константинопоља прешао на нови календар, а део, као Руска Православна Црква, није прешао. У Јеладској Цркви у Грчкој милиони верника нису признали ову реформу. Што се тиче односа између Константинопоља и Москве, не знам да ли наши читаоци знају да је 1920-их година Константинопољ подржао обновљенчески раскол у СССР. Овај раскол је био створен вештачки, а подржали су га Троцки и други бољшевици. Константинопољ је тада тражио да се свети патријарх Тихон одрекне својих овлашћења и да оде у пензију. У то време је наша Црква у најтежим условима сачувала чистоту Православља. И шта услед тога имамо данас? Познато је да Константинопољ проповеда либерални тренд у Православљу. Ради се о заједничким молитвама с протестантима и католицима, што у Православљу, благо речено, није пожељно. Вартоломеј је ових дана озаконио други брак за клирике – и то је ствар која је забрањена по канонима светих отаца Цркве. Од њих стално потичу и полупровидне алузије на допустивост нетрадиционалне сексуалне оријентације и тако даље. Москва је, напротив, оличење конзервативног, традиционалног пута развоја у Православљу и брани чистоту верског учења. Међутим, једна ствар су научне богословске дискусије, а друга је отворено упадање у туђу кућу. Седми септембар 2018. године ће ући у историју као жалостан датум. Тог дана је Васељенски патријарх Вартоломеј објавио и означио раскол у васељенском Православљу по либералном и конзервативном усмерењу. И чињеница је да је стао на чело овог либералног правца. — Какву реакцију ово може изазвати у православном свету? Како се догађаји могу даље развијати? — Ово ће несумњиво изазвати врло оштру узвратну реакцију у разним Црквама. Патријарх Вартоломеј ће развијати свој „источни папизам“. Руска Црква неће моћи да пристане на либерализацију верског учења и распад црквеног устројства живота. Сматрам да пре свега треба сазвати међуправославни црквени суд и изнети мишљење о антиканонским поступцима и јеретичким идејама патријарха Вартоломеја. Друга, и мислим неизбежна ствар, јесте то што ће се поставити питање црквеног евхаристијског општења. Велика је вероватноћа да ће се то десити. Из тога ће проистећи одређени практични кораци. Огроман број наше пастве налази се ван граница отаџбине, између осталог, у Турској. Они данас одлазе у храмове Константинопољског патријархата и могу тамо да се исповедају и причешћују. У случају прекида овог општења они неће више имати такву могућност. Дакле, наша Црква ће морати да предузме извесне кораке ради вођења духовне бриге о Русима у иностранству. Мораћемо да отварамо парохије, да градимо храмове и да шаљемо тамо свештенике. Не можемо напустити своју духовну децу. Поступци патријарха Вартоломеја ће имати дугорочне последице које ће деценијама морати да се исцељују. — Раније је митрополит Украјинске Православне Цркве – а и у Московском патријархату су изражавана слична мишљења – изјавио да је патријарх Вартоломеј увучен у политичке игре. Колико је по вашем мишљењу јак утицај политичких снага са стране на поглавара, имајући у виду неке иностране државе, и да ли је он имао одлучујућу улогу у случају с украјинском аутокефалношћу? — Обратите пажњу на то одакле су родом егзарси који су упућени у Кијев. Епископ памфилијски Данило је у Кијев допутовао из САД. Епископ едмонтонски Иларион је послат из Канаде. Већ ова околност наводи на размишљања о томе ко стоји иза Вартоломеја. Многи снажно подозревају да не управља Вартоломеј Данилом и Иларионом, већ да Данило и Иларион управљају Вартоломејем. А ко њима управља можемо само да претпоставимо. САД, као што видимо, сад подривају војно-политичку ситуацију у Сирији и Украјини користећи све могуће начине – од имитације хемијских напада до распаљивања верских ратова. И мислим да у овој игри има много учесника, а међу њима су патријарх Вартоломеј, римски папа и америчка „дубинска држава“. Мислим да ћемо и о томе ускоро разговарати. Извор: Православие.ру View full Странице
  17. Српска православна Црква је од почетка постојања на интернету била на мети злонамерних неистомишљеника и медија који су на најгрубљи начин искоришћавали лажне информације или сами конструисали вести које нису из правог извора. Како би проблеми на тим пољима били решени, пре десет година је основано синодално одељење које се бави савременим технологијама, а током последње две године урађени су значајни помаци који и техничким решењима и практичним препорукама штите интегритет Српске православне Цркве на интернету. Ми смо овога јутра са Александром Арсенином говорили о Централном регистру интернет домена СПЦ, као и о једној значајној новини – доменском опсегу rel.rs. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...