Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'александар'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 256 results

  1. Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Правдољубив, жалостиван, истински побожан; презирао сујету света; од ране младости заволео Христа; увек жељан свете мудрости светих Отаца; најмилије му занимање било: свеноћна бдења и тајне молитве к Богу. Године 1236. постао кнезом Новгородским. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским. Силан не толико војском колико вером у помоћ Божију; пред битку говорио војницима: "Бог је не у сили него у правди". Том приликом јавили се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећали своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар се много потруди на подизању и уређењу Руске земље, која је у то време патила од татарског насиља. He само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете вере православне. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме који је створио небо и земљу; Њему служим и Њега почитујем". - Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Двадесет седам година кнезовао је благоверни кнез Александар, трошећи све биће своје у христочежњивим подвизима и трудовима. Најзад, осећајући да му се приближује одлазак из овога света, он, по неодољивој жељи срца свог увек устремљеног к Богу, прими монаштво, и монашко име Алексије, причести се светим Тајнама, и упокоји се блажено 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. И би сахрањен у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани пак, када му митрополит хтеде метнути у руку опроштајну грамату, он сам као жив отвори руку и узе грамату. Године 1381. мошти светога кнеза бише откривене и положене у саборној цркви манастира. Године пак 1547, при цару Јовану IV, светом кнезу би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра, у дан његове сахране. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, чесне мошти светога кнеза бише пренете у Петроград, у Александро-Невску лавру, где почивају и сада. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Протојереј Љубомир Јовановић служио је Свету литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживао му је јереј Александар Орландић, док су за пјевницом одговарали чланови хора Свети Јован Владимир. Бесједио је отац Александар, након што је Анета Самарџић по благослову прочитала Апостола, а отац Љубомир Свето јеванђеље: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Црква Божија, браћо и сестре, од својих најранијих дана је имала посебно поштовање према Пресветој Богородици. Према Мајци Божијој. Она је Њу поштовала као Пресвету, као Преблагословену, као Пречисту. Поштовала је увијек више него све друге светитеље, чак као што пјевамо, Она је часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима. Јер сви свети Божији угодници, они су служили Богу, клањали се Богу, а Мајка Божија осим што је служила Богу, Она је тога Бога и носила у утроби својој. Она је тога Бога родила, носила га на рукама својим, дојила га и зато Њу Црква Божија, пошто Она има тај јединствени однос какав ниједно људско биће прије Ње, а ни после Ње нема, нити ће имати, зату Њу Света црква Божија заиста чествује и поштује као узвишенију од свих. Као онај најдивнији плод рода људскога. И управо у ове дане, у дане Божићнога поста, припремајући се за празник рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, крећући се ка тим јаслама, ка тој пећини у којој је Богомладенац рођен, на самом почетку тога пута, дочекује нас Мајка Божија. Дочекује нас овај празник Њенога ваведења, то јест Њенога увођења у храм. Као што знамо из Светога предања Цркве Христове, Њени родитељи Јоаким и Ана на данашњи дан довели су трогодишњу Марију испунивши тиме завјет. Јер као бездјетни они су молили Господа да им подари чедо, да им подари дијете, завјетујући се да ће то дијете које им Господ дарује, Њему и посветити. И управо на данашњи дан се испуњава тај завјет. Часни, побожни, Свети и праведни Јоаким и Ана доводе своју ћерку трогодишњу Марију праћени мноштвом својих рођака, сродника и пријатеља, и како се каже, и хором беспрекорних дјевственица које носе свијеће, као што видимо и на фресци у нашем храму. Они долазе пред Храм јерусалимски доводећи своју кћер да је посвете Богу. Јерусалимски храм је имао петнаест степеника и Пресвета Дјева иако мала, трогодишње дијете како кажу Свети оци, Она је сама без помоћи икога устрчала тим степеницама према врху, гдје је чекао пророк и првосвештеник Захарије, отац Светог Јована Пророка Претече и Крститеља. Он је дочекао са мноштвом свештеника и увео је у Храм Господњи. Она која ће постати живи храм Бога Вишњега, Она се на данашњи дан уводи у храм. И Свети Захарије, човјек Божији, надахнут Духом Светим, не само што је увео у храм као што су улазиле и друге дјевојке и други људи, него је увео и у Светињу над светињама. Јерусалимски храм је имао више одаја, као што и овај наш храм има припрату, има наос, брод храма, има иза ове олтарске преграде, има најсветији дио храма олтар, тако је и онај Јерусалимски старозавјетни храм иза друге завјесе имао највећу Светињу која се звала Светиња над светињама у којој се налазио ковчег Завјета, позлаћени, у коме су се налазиле највеће светиње израиљскога народа, као што смо чули и у посланици Апостола Павла коју смо данас читали. У њој се налазио и златни сасуд са маном, и таблице закона и процвјетали штап, жезал Аронов. Мајка Божија уводи се у ту Светињу над светињама и ту се припрема да постане већа од Светиње над светињама. Да Она у свој утроби понесе Онога који носи сав свијет, и да нама донесе у свијет Спаситеља овога свијета. Она заправо и јесте праобраз, праслика те Светиње над светињама тога храма Божијега, заправо храм Божији је праслика Мајке Божије. Јер Она је управо та таблица закона, јер је Она родила живу оваплоћену Ријеч Божију. Она је и тај златни сасуд у коме се налазила мана, јер Она је у својој утроби донијела истински хлеб који силази са небеса, Господа и Бога нашега. Она је и тај процвјетали Аронов жезал, јер Она је донијела као плод утробе своје Спаситеља свијета. И Она донијевши Господа у овај свијет, јер старозавјетни израиљски народ је сматрао да Господ обитава ту, управо у храму Божијем, само у тој Светињи над светињама, а кроз Мајку Божију сам Господ је сишао у свијет. Од Ње се родио и тако да смо и сви ми призвани да и ми обитавамо у Богу и Бог у нама. И да и ми сви постанемо храмови Божији по узору на Мајку Божију. А како ћемо постати храмови Божији? Управо тако што ћемо и ми долазити у храм Божији. Као што смо рекли, Мајка Божија на данашњи дан уводи се у храм да би Она постала храм Божији и онај истински животворни храм. Тако и ми браћо и сестре, призвани смо да долазимо у храм. А шта то значи? То значи прије свега да је храм саздан да би се у њему сједињивали са Господом. Не само да долазимо у њега, него да у њему учествујемо у Светим тајнама Божијим. Да се у храму Божијем сретамо са Господом. Прије свега да се крштавамо, а затим да учествујући у овим литургијским сабрањима заиста у себе примамо Господа, и тако постајемо истински храмови Божији. Да по узору на прародитеље Свете и Праведне Јоакима и Ану и ми доводимо дјецу нашу да их крштавамо, да их поучавамо закону Божијем, јер уводити дијете у храм то значи поучавати га науци Божијој. Доводити га на Свету литургију да се овдје учи закону Божијем, да се учи истинској, оној најузвишенијој науци Господњој и изнад свега и прије свега да се кроз Свете тајне Тијела и Крви Господње сједињује са Господом. Да би се тако сви ми, сабирајући се овдје око трпезе Господње, узиђивали у тај храм вјечни, у ту истинску скинију која је на небесима, нерукотворену, Светињу над светињама, заједно са Мајком Божијом која нас овдје и у сваком Храму дочекује, као што видимо на овој фресци иза нас, раширених руку са Богомладенцем. И да би тако сабирајући се на литургијским сабрањима заједно са Мајком Божијом, са свима светима, заједно били овдје на земљи у овоме храму рукотвореном, али да би тако сједињујући се са Господом у онај дан Господњи нашли се сви са Мајком Божијом у оном нерукотвореном храму небеском око Престола Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Амин.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. По благослову Његове Светости патријарха српског Иринеја, књига „Свештеномученик Недељко Стреличић“ , аутора парохијског ђакона при цркви Светих Вартоломеја и Варнаве Александра Аздејковића, угледала је светло дана о Васкрсу 2019, а њено прво представљање било је у понедељак 25. новембра 2019. године у Центру за културу у Раковици. Издавач књиге је Књижевно друштво Раковица са председником мр Николом Рајаковићем, рецензент књиге је др Ена Мирковић са Института за српску културу у Приштини/Лепосавићу, док су лектуру извршили протођакон Радомир Ракић и мср Срђан Петровић. Књига је посвећена Христовом војнику, великом сину још већег оца, свештеног мученика патријарха српског Варнаве, који је често долазио у Раковицу и својим прилогом учествовао у самом настајању овог Божјег дома. Свештеномученик Недељко Стреличић је био парох раковачки, проповедник гласа који се далеко чуо и новим комунистичким властима сметао, јер је јеванђељским речима ометао преваспитавање народа који је требало да служи утвђеном култу личности. Уз лажне оптужбе, по много тачака је оптужен и стрељан 1945. године. Мала је била галерија Центра за културу 25. новембра 2019. да прими све заинтересоване за ову тему страдања српског живља под комунистичким режимом, о чему сведочи и ова књига која изванредно расветљава мање познате чињенице из историје Српске Православне Цркве. У публици, поред свештенства, потомака убијеног раковичког свештеника Недељка Стреличића били су чланови Књижевног друштва Раковица, које предњачи по с вом раду и односу према историји, култури и духовности српског народа. О књизи је говорила историчар др Ена Мирковић, која је казала да је аутор на слојевит и историјски документованим чињеницама приказао комплетну биографију невино страдалог раковичког свештеника, дајући много ширу слику о револуционарном терору у првим годинама после Другог светског рата и страдању невиних грађана. Др Мирковић је казала да је комунистичкој власти очигледно сметала Црква са којом је имала несугласице, и подсетила је на чињеницу да је Цркви одузето 70.000 хектара земље и 1.180 зграда. „Ђакон Александар Аздејковић, користећи се изјавама савременика и потомака које је сакупио током свог дугогодишњег истраживања, али и више различитих архива, међу којима је и архива Општине Раковица, описује врло детаљно прогон и ликвидацију тзв. ‘народних непријатеља’ и ‘сарадника окупатора’ од стране нових власти. Аутор је настојао да што подробније представи сведочанства и архивску грађу до које је дошао током свог истраживања у периоду у коме је страдао већи број свештеника Српске Православне Цркве, који су свакако спадали у категорију неборачког свештенства... Пратећи трагичну судбину оца Недељка Стреличића, који је 1945. године одведен из свог стана од представника комунистичких власти и потом се више никада није вратио, аутор излаже слику периода у коме су угледни појединци, представници грађанства и свештенства у таласу револуционарног терора преконоћи постали обесправљена и непожељна лица , грађани другог реда,“ казала је др Ена Мирковић, али и опоменула да се не држимо типизације нити генерализације, већ да задржимо потпуну објективност, без острашћености, како бисмо једном учинили, пре свега, да се зло не заборави, нити понови, да дођемо до помирења како бисмо градили здраву будућност. Модератор вечери је била Зорица Маринковић, координатор пројекта У име народа! и сарадник на графичкој припреми књиге. О судбини страдалника под револуционарним терором дуго се ћутало, а у историографији овакве теме су деценијама заобилањене, литературе није било, а сведоци су обично били недоступни због застрашености од комунистичког режима. Међутим, истина је учинила своје и у скорије време се о овим важним, пре свега моралним темама у домаћој јавности почело отворено говорити. Ова документарно-историографска књига садржи поглавља: Судбина Цркве и грађана у ослобођеном Београду; Житије свештеномученика Недељка Стреличића; Прогон и страдање; Рехабилитација - пут ка канонизацији; Тропар, Кондак и Акатист свештеномученику Недељку раковачком и Документи и фотографије. „Отргнут од заборава, свештеник Недељко Стреличић је представљен јавности као још један у низу незаборављених српских свештеномученика и многих хришћанских мученика који живот свој положише за веру Христову. Његово страдање слободно можемо повезати са конкордатском кризом, где је као учесник „Крваве литије“ 19. јула 1937. године, као и многи, био тучен и цепан од стране жандара, о чему сведочи фото-документаицја. По сведочењу појединих грађана, остао је запамћен као велики противник конкордата и борац за веронауку у времену комунизма...“ - пише у предговору аутор књиге. Шта је подстакло на писање ђакона Александра Аздејковића, који се већ књигом и филмом о Голготи раковачке парохије уписао у ред добрих истраживача? Одговор на то даје сам аутор: „Подсећање на свете мученике је и наша хришћанска обавеза. Древни хришћански писац је забележио да треба посећивати оне који су због вере у затворима: „Ако то чините, биће вам урачунато као страдање; наиме они су мучеништво искусили, а вама је мучеништво придодато као саучесницима подвига“ (Апостолске установе, књ. 5, 1-6). Издавањем ове књиге учињен је један помак у ревизији историје српског народа, као и уисписивању и допуни историје Српске Цркве из времена о којем се није смело говорити, писати и објављивати. Ова књига има за циљ да српски свештеници, исповедници вере, професори и друге јавне личности не буду заборављени, јер много тога учинише за будуће нараштаје. А ми смо им остали дужни.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. „Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија). Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15) У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија. Први без једнаких? Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес. Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)? Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном). Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља. Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi] За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске). Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права. Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку. Претпоставке и предисторија настале кризе Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела. Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега. Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно). Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски. Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix] Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x] Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици. У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.). Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi] Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти. Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације. Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година. У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом. Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу. Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра. Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда? Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv] Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси. Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију). Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана. Извор: Православие.ру
  5. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће сјутра, на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и празник Светог Петра Цетињског, са свише архијереја наше Цркве и свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, са почетком у 9 часова. Прослава празника у Цетињском манастиру почеће вечерас свечаним празничним бденијем у 17 часова, a oвај догађај за наше слушаоце најавио је ђакон Александар Лекић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  6. Две ознаке обележиле су двадесети век српске историје, у њима као да се скупило све што смо проживели: вољно и невољно. Те две ознаке су шапка српског официра из Првог светског рата са ћирличним "П" у кокарди и капа титовка са пролетерском звездом са српом и чекићем. Да ли ово данас још неком смета? Време које је прошло неумитно је учинило своје. Не само да су данас умрли дословно сви учесници Првог светског рата, не само да је у дубокој старости мањи број учесника Другог светског рата, него је опаки двадесети век – тај век идеологија – изгледа заувек завршен и више се неће вратити у свом пламтећем и непопустљивом виду. Кокарда краља Петра која је стајала на шајкачама српских официра који су ослободили Београд 1. новембра 1918. године и пролетерска звезда са српом и чекићем која се налазила на титовкама партизана који су ослободили Београд по други пут 20. октобра 1944. године, данас – ето, чуда – више нису супротстављени иделошки војнички знаци. Сведени су на музејски експонат, на дах и дух једног времена, па из тога произилази ново чудо: и кокарда и црвена звезда постали су графички и индустријски симболи. И то какви! Не зна се да ли је атрактивнија кокарда или звезда. Погледајте само тај елегантни овал кокарде, то извијено ћирилично слово П са преплетима који тек на други поглед отварају простор за примећивање слова П које носи официр краља Петра. Осмотрите потом црвену звезду: пламтеће црвена као основица; краци звезде нису равнострани, већ благо задебљање кракова звезде чини да углови између крака буду већи, те се она стога чини масивнија; на крају ту је више него атрактивни знак српа и чекића. Слово "П", знак краљевих официра, и срп и чекић знак пролетера партизана, дакле, изузетни су графички знаци који нас подсећају на прошлост, али пре свега, и то је парадокс, на основни историјски валер које је остао до данас заједнички обема војскама, и један и други знак у својој основи имају слободу. Зато су ови знаци данас амблеми културних догађаја који ће се одвијати на улицама и трговима Београда од 18. октобара до 1. новембра 2019. Идеологије пролазе, показаће концерти, изложбе и позоришне представе, а жеља за слободом је вечна.
  7. Свештеник Александар Милутиновић, старешина храма у изградњи посвећеног св. Владики Николају охридском и жичком у Реснику, говорио је данас о блаженопочившем Патријарху српском г. Павлу, чија је 10. годишњица упокојења обележена пригодном духовном академијом у манастиру Раковица. Звучни запис беседе "Патријарх Павле је имао план и програм свете, јеванђељске, небеске Србије", рекао је између осталог о. Александар. Замолили смо нашег госта да нам појасни дубину речи "будимо људи", али и да нам приближи појам вере код Патријарха Павла. "Црква није морално-хуманитарни сервис, већ богочовечански организам" подсетио је између осталог о. Александар, који је све време указивао да је блаженопочивши Патријарх Павле својим животом сведочио Јеванђеље. Извор: Радио Слово љубве
  8. Председник Републике Србије Александар Вучић, одлуком Светог Синода Српске Православне Цркве, одликован је Орденом Светог Саве првог степена на свечаној академији поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Највише црквено признање председнику Вучићу уручио је патријарх Иринеј. Председнику Вучићу је орден додељен за његову делатну љубав према мајци цркви, пожртвовано залагање за јединство српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије, посебно за очување Косова и Меотхије у њеним границама. Његова Светост Патријарх српски г.Иринеј је истакао да му је част да председнику, у име цркве, додели највеће црквено одликовање, што, како је рекао, црква чини са пуно разлога и оправдања. "Да не помињемо све што неуморно чини и ради. Он је учинио велика дела, не само за наше време и прилике, већ за читаву Србију и њену будућност", рекао је патријарх Иринеј. "Председник је отворио путеве Србије у Европи и свету. Данас, после његовог труда, о Србији се говори и мисли на други начин. Увиђају људи да није то та Србија коју свет зна. До Вучића, Србија је каскала у свом животу. Његовим трудом и радом, отварањем према свету, покренула се сва привреда у Србији. Кренуло се великим кораком напред", рекао је српски патријарх. За то је, подвукао је, потребно много жртве, државничке мудрости и много смисла да се српски народ отвори према свету. Захвалио се председнику Вучићу за све што је до сада учинио и замолио да настави истом снагом, силом и аргументима. Председник Вучић рекао је вечерас да га Орден Светог Саве, којим је одликован, обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. "Да се борим за Косово и Метохију, али и подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, али и у Црној Гори и свуда где живи. Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж", поручио је он на свечаној академији у Сава центру. Председник Вучић је додао да му је тешко да опише шта осећа. "Нисам му се надао, нисам га тражио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекција на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан величине самог чина и неочекиване части. Ћутање је она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. Хоћу само то да Србија буде вечна! Мир нас уједињује. Ово ме обавезује да се борим још више", рекао је председник Вучић. Орден Светог Саве установљен у време патријарха Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје. Орден Светог Саве установљен у време патријарха Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје.Председник Вучић рекао је вечерас да га Орден Светог Саве, којим је одликован, обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске православне цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин и Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ðоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац...Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве. Патријарх српски Иринеј уручио је вечерас српском члану Предсједништва БиХ Орден Светог Симеона Мироточивог Милораду Додику Патријарх српски Иринеј уручио је Орден Светог Симеона Мироточиво српском члану Предсједништва БиХ Милораду Додику. - Ово није Орден Додику, већ цијелом српском народу, који показује велику љубав и приврженост нашој Цркви, када смо је бранили у злу, и градили у добру - истакао је Додик. Нагласио је да је српски народ исписао хиљаде страница историје. - Прву и најзначајнју написао је Свети Сава прије 800 година, а она је одредила и све оне послије ње. Усмјерио нас је на прави пут, којим гордо корачамо већ осам вјекова - додао је он. Истакао је да су се Срби увијек налазили између Истока и Запада. - Како тада, тако и данас. Историја нам објашњава да је свако вријеме тешко, и оно тражи жртву. Ни Свети Сава, и сви послије њега нису урадили ништа без жртве, било да служимо народу кроз Цркву или државу. Често смо успјевали и немогуће. Сачували смо се и као људи, и као народ - изјавио је Додик, Поручио је да је ова годишњица јубилеј над јубилејима. - Све што је настало на чврстим темељима, има трајну категорију, а Српска православна црква то јесте. Честитам и предсједнику Вучићу на признању. Заслужио је. Знам најбоље колико помаже Републику Српску - додао је Додик. Претходно је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом прочитао одлуку Синода да патријарх српски буде одликован Орденом Светог Саве Првог степена, а истим орденом и предсједник Србије Александар Вучић. Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик одликован је Орденом Светог Симеона Мироточивог, будући да му је раније уручен Орден Светог Саве Првог степена. Патријарх Иринеј је захвалио за орден који му је додијељен, наводећи да је ово одликовање Српској цркви, архијерејима, свшетенству и монаштву и народу који је помагао да Црква изврши своју узвишену јеванађељску и божанску мисију. На приједлог патријарха Иринеја, Вучићу је Орден Светог Саве Првог степена додијељен за дјелатну љубав према мајци Цркви и залагање за српски народ и цјеловитост Србије, а посебно за очување Косова и Метохије у њеним границама Извор: Председник.рс / РТРС Видео: Радио-телевизија Србије
  9. Какав је утицај црквене уније на идентитет православних народа, те како разумети мисао патријарха васељенског који је приликом доделе томоса украјинским расколницима рекао да би он могао бити проширен и на територију Белоруске православне цркве Да ће унијати на територији Украјине поставити питање уједињења с православнима украјинске националне цркве – није новина. О томе унијати говоре годинама уназад. Сада се са стварањем и додељивањем томоса неканонској УПЦ ово питање актуелизује. Иначе, идеју је промовисао трећи унијатски митрополит Јосиф Луцкој почетком 17. века. С неким изменама она живи и данас. Треба погледати шта из тога може да произађе. Званично се Римокатоличка црква одриче тих идеја из 17. века тврдњом да унијатство не може бити начин обнове хришћанског јединства. Та мисао је била поновљена приликом сусрета патријарха Кирила и папе Франциска у Хавани. Но католичка црква се чини ипак одриче тих речи папе. Могуће је очекивати да ће унијатска идеја опет бити актуелизована и да ће уследити одговор на то, што пак може довести до отвореног сукоба две цркве. С тачке гледишта православних, унија је зло, обмана и камен о који се спотиче православно-католички дијалог – каже у разговору за „Печат“ протојереј Белоруске православне цркве Александар Романчук. Православље и идентитет православних народа тема је Округлог стола одржаног на Институту за политичке студије на којем сте имали запажено излагање. Синтагма рат идентитетима изворно је руска. Да ли су насилни покушаји идентитетске конверзије данас највидљивији у руском свету? Првих година 14. века, када се део РПЦ нашао у саставу паганског Литванског кнежевства које је потом постало католичко, ондашњи властодршци су говорили православнима да је неопходно да се одрекну РПЦ. Своје захтеве су објашњавали државним интересима и као услов за усавршавање црквеног живота. Православни су се дуго томе опирали и њихови представницу су дуго чували канонско јединство. Међутим, средином 15. века догодила се подела која није довела до обећаног савршенства црквеног живота већ његове деградације и урушавања поретка. Тако ослабљена црква је могла бити увучена у унију. Преци Украјинаца и Белоруса који су ушли у Унију дошли су, услед полонизације и латинизације, до тачке историјског непостојања. Тек је Полотски сабор прекинуо тај процес и омогућио Украјинцима и Белорусима културни и национални развитак. Полотски сабор коме сте посветили свој реферат велики је догађај у православном свету. Ове године када се обележава 180 година од његовог одржавања, готово је прећутан. Зашто? Ове године на канонској територији Белоруске православне цркве обележава се 180-годишњица овог сабора. То јесте судбоносни догађај за православне не само у Белорусији већ у целој православној екумени. Овај сабор је ставио тачку на дуги период раздора који је започет у првој половини 14. века. Средином 15. века на Бретском сабору догодио се раскол на западну Литванску, и источну Московску цркву. Ослабљена црква у Литванској републици није успела да се одбрани од притиска католика. Као и у осталим земљама у којима је католичанство било државна вера, и у Литванском кнежевству православље је било под великим притиском. Притисак је некада сплашњавао, некада био жесток, али никада није престајао. Када је постављено питање поделе канонске територије РПЦ, властодршци Литванског кнежевства одмах су поставили циљ стварања уније и потчињавања верника себи. Подела из 15. века резултирала је 1596. закључењем црквене уније и потчињавањем православних власти римском папи. То је покренуло процес полонизације и латинизације. У другој половини 18. века унијатска црква је практично угушила православни идентитет. На територији Белорусије 80 одсто народа били су католици и унијати. Међу њима се развијао процес колонизације и латинизације који се називао жупна полонизација. У унијатског цркви било је људи који нису благонаклоно посматрали како овај процес тече. Они су желели да се обнови православна црква, док је већина тежила претварању унијатске у католичку цркву. Повратак у крило православља десио се 1839. године. Овај догађај био је моћан подстицај развоју белоруске националне спознаје и белоруске културе која се темељи на православној вери. Резултат нестанка уније је белоруска култура и савремена држава Белорусија. Кључна улога припала је митрополиту Самашком? Митрополит Самашки је био веома талентован, духовни човек који је самостално дошао до спознаје о истини и чистоти православља. Људски квалитети које је поседовао омогућили су му да стане на чело кругова унијатске цркве који су стремили повратку РПЦ. Његова улога у поразу унијата је непроцењива. Полотски сабор је значио враћање милион и по Белоруса у окриље РПЦ. Како се ова победа обележава на територији ваше митрополије? Белоруска православна црква, њено свештенство и монаштво свесно је чина и значаја улоге митрополита Семашког у враћању Белоруса њиховој изворној вери и идентитету. Прошла година на канонској територији БПЦ проглашена је годином митрополита Јосифа Семашког. Два важна датума су била опредељујућа за ту одлуку, 220 година од његовог рођења, и 150 година од његове блажене кончине. Јерархија БПЦ је осветлила лик и живот почившег митрополита подсећајући белоруску јавност на његову улогу. Како су се трагични догађаји у 20. веку који су се преламали преко територије Белорусије одразили на ишчитавање значаја митрополита и његове улоге у очувању православног идентитета? Почетком 20. века име митрополита Семашког било је познато свима православнима, али трагични догађаји који су уследили довели су до тога да је његово име било потпуно заборављено. У међуратном периоду, 1920-их и 1930-их година, Белорусија је била подељена на два дела. Један део је припао СССР-у који је водио ратну политику против РПЦ. Резултат тога су били уништени храмови, протеран клир и угушено сећање на митрополита Семашког. Други део наше земље нашао се у Пољској. Власти ове земље уложиле су велики напор да код православних верника избришу име митрополита Семашког и значај Полотског сабора. Ове године, већ сам поменуо, обележавамо јубилеј Полотског сабора и догађај који је обновио православље на белоруској земљи. Без њега белоруски језик, култура, идентитет и држава не би постојали у виду у којем их данас препознајемо. Да ли постоји иницијатива из РПЦ да се митрополит Семашки уврсти у календар светих? Процес канонизације започет је почетком 20 века. Његов животопис се појавио у зборницима подвижника РПЦ, у издању манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори. Но трагични догађаји су прекинули тај процес. Било би праведно да се то питање обнови. Убеђен сам да је он свети човек и да се поред Бога моли за нас, све православне. Да ли је видљиво присуство унијата данас, пре свега на простору бившег СССР-а? Да ли трагови некадашње уније могу имати капацитет за евентуално нови покушај прозелитизма? Унијатство се обновило после распада СССР-а, и највећа је Украјинска гркокатоличка црква. Она игра велику улогу у тамошњем друштвено-политичком животу. У Белорусији од почетка деведесетих година почеле су да се отварају унијатске парохије. Данас их има око 20. Белоруска гркокатоличка црква нема свог епископа и не можемо говорити о томе да они данас играју неку важну улогу. Ипак, не би требало занемарити да одређени интелектуални кругови, као и омладинске организације, показују симпатије према унијатима. То је заметак на коме унијатска црква покушава да се шири и јача у Белорусији. Одакле креће логистика, који су путеви њиховог финансирања… Они не уживају подршку белоруских власти. Број њихових парохијана није велики, цркава такође имају мало и углавном се окупљају у импровизованим објектима где служе литургије. Како објашњавате симпатије које млади људи у Белорусији показују према њима? У време распада СССР-а, и у време формирања нових држава рођено је много историјских митова. Један од њих који се пропагира је да је белоруска национална религија унијатство. С аспекта православних, пораз уније је омогућио развој белоруског народа. У време уније инсистирало се на денационализацији. То су две неупоредиве позиције. Православна црква није против обнове унијата нити се бори против њих. Наш задатак је да се утврђујемо у вери, да је сведочимо и, како каже наш митрополит Павле, људи ће сами правилно изабрати. Да ли сукоб који тиња између Москве и Цариграда оправдава страховање да присуствујемо крају јединства православља? Православље пролази кроз тежак период, али се надам да до раскола неће доћи. Да ли је видљив утицај Фанара у Белорусији? У време додељивања томоса васељенски патријарх је изрекао мисао о томе да дејство томоса може бити проширено и на канонску територију Белоруске православне цркве. Не могу рећи да у БПЦ постоји велика подршка идеји да се приклони Цариградској патријаршији. Та идеја улази споља, и лично не познајем свештеника који би био спреман да се потчини јурисдикцији Константинопоља. Предстојатељ БПЦ митрополит Павле тврдо се држи канонског јединства с РПЦ, и тешко је мислити да је одвајање од Мајке цркве могуће. Ипак, неопходно је борити се за очување канонског јединства пре свега духовног. Какви су контакти БПЦ са Српском православном црквом? Везе су значајне, дубоке и видљиве. Наш клир често долази у Србију, и ми смо исто тако често домаћини српском монаштву. Идентитет православних народа Зборник научних радова „Православље и идентитет православних народа“ објавио је Институт за политичке студије из Београда, а приредио др Зоран Милошевић, научни саветник. Ово је девета књига у едицији „расправе“ која садржи 18 научних радова аутора из Србије, Русије, Белорусије, Босне и Херцеговине и Молдавије. Зборник је посвећен у Србији мало познатом Полоцком црквеном сабору одржаном 1839. године чија је најважнија одлука повратак унијата (православних који су признали папу за врховног поглавара) у окриље Руске православне цркве. То је једина победа православних над унијом, а најзаслужнији за овај подвиг је митрополит Јосиф Семашко, којега многи Белоруси сматрају светим човеком. С обзиром на то да Римокатоличка црква и Запад већ више векова успешно разарају православне народе, овај зборник је покушао да одговори на питање зашто православни имају кризу идентитета и како је превазићи. Тим поводом на Институту за политичке студије одржан је Округли сто на којем су учесници из земље и иностранства изнели своја виђења овог проблема. Извор: Печат
  10. Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег наша света Црква прославља у петак, 27. септембра 2019. године. О суштини Крста и о томе зашто је он најсветији символ наше вере, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Расправе о религиозности у сајбер простору су изнедриле најразличитија мишљења. Право питање у овом случају било је заиста тешко поставити, имајући у виду компликованост односа религије и масовне пропаганде, а нарочитo у светлу тадашњих нових технологија. За претходних петнаест година речено је углавном све у вези са стварањем верског идентитета на интернету као медију, тако да даље расправе на ту тему нису потребне. Ипак, чини се да данас и поред толико написаног и изговореног на ову тему преовладава површно посматрање, чак и својеврсно магијско поклонство бесмисленим правилима из сајбер простора. Проблем не би био толико значајан да се не преноси на стварни однос према Цркви и вери. Томе свакако доприноси огроман број квазирелигијских интернет страница, где је разумевање вере заснивано на личној перцепцији аутора у чије намере и добронамерност постоји оправдана сумња! Било да своје погледе представљају као традиционалне или реформаторске, у циљу прилагођавања савременом цивилизованом друштву, ови аутори често без икаквог стварног упоришта дају пренаглашен значај свом ауторитету. Проблем настаје и у објавама парарелигијских заједница које намерно креирају провоцирајући садржај, при чему је раскорак најприметнији на страницама протестантских групација са све либералнијим ставовима у односу на традиционални религијски идентитет. Крајем прошлог века прогласом папе Јована II устоличен је и први римокатолички интернет светац – заштитник нове технолошке комуникације. Овај податак можда и не би био довољан разлог за забринутост да поклоничке онлајн заједнице на том чину не заснивају сопствена религијска правила и односе. Посматрајући податке са једне друштвене мреже у оквиру тзв. православних тематских јединица, на узорку од 500 страница, увиђамо да је 80% садржаја у великом дисбалансу и да врши пропаганду штетног (верског) система вредности који је налик на секташко васпитање верника. С друге стране „еластичан“ приступ умногоме доприноси не само смућивању пратилаца него утиче и на међусобну поделу истински црквених људи. Процењено је да чак и до 60% једне црквено активне литургијске заједнице подлеже изнетим ставовима „верских“ онлајн аутора. Такав однос према некатегоризованом интернет садржају доводи и до стварне релативизације религиозности стварајући номиналног верника или религијског симпатизера. Са почецима интернета Српска Православна Црква је међу првим институцијама формирала своју званичну адресу: spc.rs. У то време, као и током целе наредне деценије, СПЦ није крила своју забринутост да би виртуелни свет код једног броја верника могао да замени литургијско учествовање и заједницу у храмовима. Стиче се утисак да су такве појаве данас предупређене управо захваљујући правовременом обраћању теолога и ауторитета Цркве. Данас у времену друштвених мрежа и непрекидне присутности интернета у нашој свакодневици, суочени смо са новом онлајн опасношћу у виду заједница које злоупотребљавају ликове светитеља и имена светиња, на тај начин привлаче велике групе пратилаца и промовишу неправославан начин упражњавања вере у животу. Како им циљ свакако није верско образовање пратилаца нити промоција било које религије, садржаји неких објава су изразито дегутантни и непримерени освешћеном кориснику друштвених мрежа. Неке од најпознатијих и најбројнијих група (чак десетак различитих страница!) злоупотребљавају име Светог Василија Острошког, као нпр. „Пријатељи манастира Острог“ или „Манастир Острог и православље“. Очигледно бесмислени садржаји које објављују наведене странице извесно сведоче о томе да њихови аутори не припадају верској организацији. Нарочито православне монашке заједнице никада себи нису дозвољавале коришћење бизарних и опскурних метода, које су сасвим супротне духу Православља. Из девијантних ставова пратилаца наведених интернет страница јасно је да оне за њих представљају својеврстан култ и начин хипнотичко општења са религијом, а никако искрено верско сабрање. ВЕРСКИ „ИМПРЕСИОНИЗАМ“ Недавно се појавила вест на једној страници са препоруком да се слика светитеља подели члановима друштвене мреже (иначе врло учестала појава), да би на тај начин, наводно, благодат дошла у дом пошиљаоца?!? Текст је објављен уз дрску лаж да је наведена порука упућена са „званичним благословом манастира Острог“. Жалосно изненађује чињеница да велики број верника – и то оних који живе активним литургијским животом Цркве – такве објаве прихвата као упутства за понашање! Заиста је забрињавајуће да поред огромног броја поузданих и квалитетних извора Цркве, очигледно велики број верног народа не уме да раздвоји аутентичну духовност од исконструисане параверске самопромоције. С друге стране, виртуелна интерактивност лаика са свештенством искључује њихов дубински духовни однос пастира и верника, и ограничава га искључиво на информативни или, евентуално, уопштено саветодавни ниво. За осетљиве теме истинског пастирског односа са верником неопходна је лична комуникација, а никако њена медијска форма! Дакле, препорука верном народу би била да се не замајава идејом о онлајн духовницима – са изузетком врло ретких и специфичних случајева. Опасност од квазидуховништва ће увек постојати и зато смо позвани да се подробно информишемо ко су аутори који га промовишу. Осим тога, може да се догоди да иза текстова стоје проверени ауторитети, али да њихов садржај није примерен за све вернике. Једна студија из 2018, која је изведена на великом узорку, указала је да на српском говорном подручју постоји око 12 милиона интернет страница са православном тематиком! Свеукупно са другим конфесијама интернет садржи преко 110 милиона страница верског садржаја. Узимајући у обзир да само СПЦ на годишњем нивоу објави око 10.000 званичних објава (релевантни подаци прикупљени су из базе Инфо мреже, cepis.spc.rs/tekst.php?T=140&grupaA=13), не укључујући објаве на друштвеним мрежама и приватним пројектима, садржај се умножава геометријском прогресијом, а тиме и потреба за јасном потврдом које су странице истините, а које то нису. Једном речју: злоупотреба друштвених мрежа је велики ризик за вернике, а тај феномен је присутан и међу другим верским заједницама. У суштини, проблем настаје у недовољној верској образованости припадника црквене заједнице који некритички прихватају све што има макар само графичку форму са верским обележјима. У вези са визуелним идентитетом ваљало би подсетити да свака недостојанствена употреба лика светитеља читаоцу мора аутоматски да „укључи аларм“ сумње у ауторов кредибилитет – нпр. дељење сличица светитеља у жутој штампи. Сувишно је посебно наглашавати да ниједан здраворазумни православни верник неће на тако бизаран и дегутантан начин „мисионарити“ док крстари медијима, а нарочито не друштвеним мрежама. Наметање вере и „мисионарење“ неутемељено у вишеслојном познавању прилика – што је, нажалост, одлика и многобројних самозваних „верских аналитичара“ – у себи крије истинску опасност по вернике, те отуда потреба да се проверени, истински мисионарски извори систематизују, умреже од стране црквене администрације и озваниче од стране црквене хијерархије. Ова идеја се оспорава као својеврсни покушај цензуре и шаблонирања црквених медија, међутим, наспрам ње стоји насушна потреба да се пшеница вере јасно одвоји од интернетског кукоља. РАЗЛОГ ВИШЕ – ВЕРСКО ПОЛИТИКАНТСТВО Ако пречесто злоупотребљавану фразу „извор близак врху СПЦ“ узмемо као кључ претраге интернета и погледамо наслове које ћемо добити као резултат, остаћемо затечени и запањени бројношћу искључиво компромитујућих података уперених против Цркве које тзв. извор поседује. На сву срећу, истраживање указује и да је значај података добијених од „извора“ за просечног читаоца једнак нули. Овде се намеће и неколико врло сврсисходних питања: Колико се уопште може веровати информацијама из анонимних извора? Зашто се извор крије уколико је у праву? Која је његова намера и узрок непоштовања верске заједнице којој припада? Одговори на ова питања раскринкавају лицемерје „извора“ и у самој основи дискредитују његове информације. Праћење и анализа података из медија (ЦЕПИС – обрађује преко 80 медијских кућа), показује да, чак, 30% објава у нецрквеним медијима потиче из „извора блиских СПЦ“! Подаци којима располажемо, на основу којих је урађен преглед, указују на различите манипулативне методе и злоупотребу медија. Наша намера је да пробудимо критички став верника према садржајима који се нуде на интернету јер ће то допринети њиховој информативној чистоти, а магове „верског“ маркетинга и злонамерне политиканте лишити публике. Извор: Православље
  12. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 12. септембра 2019. године, на празник Преноса моштију Светог Александра Невског, заштитника Васојевића, свету архијерејску Литургију у храму Светог Евстатија Српског у Трепчи код Андријевице, поводом петогодишњице од освећења тог светог храма. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће верног народа. Сабраном народу беседом се обратио владика Јоаникије, који је подсјетио да догађај Преноса моштију Светог Александра Невског, чији спомен Црква молитвено слави, а датира из времена Петра Великог, руског цара који је на Неви подигао нову престоницу. -У велики царски град, Петроград, он је пренио и мошти Светог Александра Невског да би град који оснива био под заштитом једног од највећих руских светитеља. Овај празник нас упућује да сагледамо какви су некада били владари, а, били су прије свега, заштитници свете вјере православне, Цркве Божје, велики родољуби који су у сваком тренутку били спремни да положе свој живот за отаџбину, не бојећи се непријатеља, него увијек гледајући да врше правду Божју, бојећи се само гријеха и да не преступе заповијести Божје, казао је Владика. -Такав је био и Свети Александар Невски, човјек истинске, дубоке вјере, огромне храбрости и способности, велики ктитор, градитељ, велики ратник, побједоносац. Њему је Бог дао побједу над надмоћнијим непријатељима, тадашњим крсташима, који нијесу ишли само да пљачкају Цариград и поробљавају источне земље, под геслом да ослобађају гроб Христов, а заправо су били пљачкаши, него су ишли и на Русију. Њих је Свети Александар Невски поразио више пута, а, нарочито, су запамтили пораз који су доживјели на Чудском језеру 1242. године, навео је Епископ будимљанско-никшићки и додао: -Свети Александар Невски био је млађи савременик Светог Саве, али је по свему подобан Светом Симеону Мироточивом. И он је био побожан као и Свети Симеон, такав је био чувар православља, и такав ктитор, човјек, који је пред крај живота, иначе, много је краће живио од Светог Симеона, ријешио да се повуче у манастир и прими монашки постриг. Замонашио се са именом Алексеј, али је и даље помагао своју отаџбину, а када је требало излазио је из манастира да помогне свом народу, бесједио је владика Јоаникије, истичући: -Најпобожнији међу владарима руске земље и највећи борац за њену слободу. Његова држава није била тако велика као данашња Русија, била је много мања, али је он духовно утврдио, укријепио, па је она, после њега, напредовала, ширила се и постала велика Русија. То је постала захваљујући великим личностима и људима, који су вјеру ширили, проповиједали Јеванђеље, подизали дивне задужбине. Њихово гесло је било: за вјеру, за православље, па онда и за отаџбину, а отаџбина има дубоки смисао, тек, ако је прожета вјером, ако је освећена светим храмовима, ако у њој царује слобода, вјера и свака друга врлина. -Васојевићи имају посебан разлог што прослављају Светог Александра Невског као свог заштитника. Васојевићи су се два пута зарицали, у борбама против Климената и против Турака, на овај дан су, из два наврата, биле велике битке са непријатељима наше вјере и отаџбине. Познато је оно њихово зарицање: Помоз` Боже и Свети Лесендро, Свети Александре, ако ли нам будеш у помоћи славићемо Тебе довијека. Овдје, на Крчеву је била друга битка, из новијих времена, и то мјесто би требало обиљежити, јер је ознамењено. Божја благодат сишла је и укријепила мишице ваших предака, те су се одупрли непријатељу. Међутим, у вријеме када се вјера потискивала, а храмови скрнавили, ово се подоста било заборавило, али, хвала Богу, обнављање тог сјећања почело је из Лијеве Ријеке, колијевке Васојевића. Храм Светог Евстатија Српског у Трепчи освећен је управо на овај свети празник прије пет година, подсетио је Владика. Освештан је и преломљен славски колач и жито, а домаћин славља био је јеромонах Саво Вукајловић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови, који је привремни надлежни парох. Извор: Инфо служба СПЦ
  13. Протонамесник Александар Вучај, парох обреновачки, за радио „Источник“ је говорио о смислу и значењу Црквене нове године која се 1. односно 14. септембра прославља из друштвених и верских разлога. „Септембар се везује за почетак фискалне, пореске године, а Господ је први пут у септембру проповедао у синагоги“, каже отац Александар који указује да је први велики празник после Црквене нове године Мала Госпојина, а последњи Усековање главе Светог Јована Крститеља. Извор: Радио Источник
  14. У емисији "Храм" на радију Београд 2, у недељу 5. маја, о осам векова аутокефалне Српске православне цркве говорио је протопрезвитер-ставрофор др Александар Средојевић, писац књиге "Београдска митрополија и Српска патријаршија". Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У осам векова дугој историји, аутокефална Српска православна црква, имала је периоде великих и тешких борби за опстанак. Падом српске државе под турску власт, 1459. године укида се Пећка патријаршија, да би се обновила 1557. године. Од 1766. године Српска црква, поново, губи самосталност и потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Након устаничких победа, у Кнежевини Србији, 1831. године, у Београду, проглашена је аутономна митрополија, под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године митрополија добија аутокефалност. Архиепископска катедра налазила се при Саборном храму Светог арханђела Михаила у Београду, а поглавари митрополије имали су титулу-Архиепископ београдски и митрополит Србије. У току Балканских ратова (1912-1913) у састав Београдске митрополије улазе епархије-Скопска, Велешко-дебарска и Призренска. Достојанство патријаршије Српска православна црква, поново добија, 1920. године. Извор: РТС
  15. Годинама је православну богословију у Њујорку предводио истакнути руски богослов, отац Александар Шмеман. Он је, наравно, често имао прилике да одговара на питања америчких протестаната, који су били збуњени сложеношћу православног богослужења. И он је једном одговорио врло једноставно: „Ја бих могао дуго да вам објашњавам зашто је у нашем храму ово овако, а оно - онако. Могао бих сатима да вам објашњавам смисао сваког детаља наше одежде, смисао сваког геста и речи на Литургији. Али ја ћу рећи само кратко: Деци се то допада!" И још је додао да је сијање митри и икона, кадионица и литургијских сасуда одблесак рајског богатства. Ако, пак, неко у име деце инсистира на томе да је религија деци досадна, штетна, незанимљива, пре него што седне да пише академски чланак на ту тему, нека сврати на недељну Литургију у православни храм и нека погледа ко се гура да стане што ближе олтару. Упознајте децу с Јевађељем Христовим, Жички благовесник, Жичка епархија 2001. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Гост овонедељног "Храма" је протопрезвитер-ставрофор др Александар Средојевић, а повод је његова нова књига „Христос, Бог, Искупитељ и Спаситељ - по браћи Карамазовима Ф.М.Достојевског". Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. „Срж романа 'Браћа Карамазови' јесте вечни Бог и светим његовим људима ава(отац) Зосима, 'херувим' Алексије-Аљоша као и други најобичнији мужик, сваки од њих је у Русији и широм света 'слика и прилика Божија'... Ми сви појединачно уникатно смо семе и пшеница Божија по св. Јеванђељу како нас учи Син Човечији Христос (што нам и старац Зосима говори: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре много рода доноси" /Јов.12.24/)... Тако попут старозаветног пророка и новозаветног апостола са задњим својим делом 'Браћа Карамазови', као и 'Дневником једног писца', са својим незаборавним 'Говором о Пушкину' Фјодор Михаилович Достојевски будио је и звонио као старозаветни огњени пророци и он у свом и будућем времену сметеном роду људском говорио је и већ се истрошио и ископнио, мада за око човечије то није видљиво, али да за Божије које не гледа 'на лице, већ на срце (1.Сам.16.17), и 'Светитељу светске књижевности' ненадано ближио се крај на земљи. Спремао му се позив да крене из пролазног у непролазно Царство Божије (Мат.5.16)." (Из књиге протојереја-ставрофора др Александра Средојевића: „Христос, Бог, Искупитељ и Спаситељ - по браћи Карамазовима Ф.М.Достојевског"). Извор: РТС
  17. Изградња дигитализованих заједница будућности, односно паметних и сигурних градова један је од циљева Владе Србије која је усвојила Уредбу којом се утврђује Програм подршке подизању иновационих капацитета градова и општина за 2019. годину. Какве нам олакшице у свакодневици доноси технолошки развој, какве изазове и које етичке дилеме, неке су од питања која су отворена у новом издању емисије ”Фрагменти.” Извор: ЦЕПИС
  18. Стварно стање Православне теологије може бити окарактерисано са две речи: збуњеност и буђење. Под збуњеношћу подразумевам очигледан недостатак јединства међу православним теолозима: јединства теолошког језика, јединства метода, сагласности о природи питања и начину њиховог решења. Наша теологија развија мноштво теолошких “кључева” унутар више међусобно искључивих интелектуалних оквира. Ова конфузија је ипак знак буђења новог тражења изворне Православне перспективе. Ова ситуација нипошто није случајна, јер је судбина Православне теологије била трагична. С једне стране, од пропасти Византије и прекида креативне патристичке традиције, наша теологија је запала у дуго “западно ропство” које је дубоко потамнело и чак деформисало православну теолошку мисао, док је, с друге стране, исти пост– патристички период представљао корениту промену места и улоге теологије у животу Цркве. Она је од бриге– и службе– читаве Цркве постала само “школска”, и стога била лишена живих интереса и пажње без којих је сваки креативан напор немогућ. Данас се ситуација мења. Сукоби и поделе унутар Цркве, нови “екуменски” сукоб са Хришћанским западом и изнад свега неодложни изазов модерног доба, поставили су теологију у ново жариште, и обновили јој важност коју није имала много векова. Конфузија и буђење, неизбежни несклад идеја, мноштво приступа, оштрина (хитност) методолошког проблема, (уствари) су ново испитивање извора и ауторитета. Ослобођена од званичног конформизма који јој је био наметнут од ван теолошких чинилаца, Православна теологија још увек није пронашла право јединство. Али га мора пронаћи. Иако разумљива и чак корисна, садашња теолошка разноликост не може да траје заувек. Потребна је синтеза тј. интеграција свих више– мање “приватних” теологија у једну доследну целину коју морамо тражити. За Православну теологију природан је католичански израз црквене вере, и Црква нити зна, нити јој је потребна нека друга теологија. II Међутим, синтеза овде подразумева нешто друго од чисто формалног слагања са изворима који ће бити цитирани или формулама које ће бити коришћене као поуздано Православље. Док год постоје теолози (а не само састављачи и коментатори прастарих текстова) теологија ће бити симфонија а не једногласје. Овде се подразумева унутрашња промена саме теолошке мисли, промена утемељена на новом– или можда веома старом– односу теологије и Цркве. Наша прва дужност уствари је признање да је теологија вековима била отуђена од Цркве и да је ова отуђеност имала трагичне последице и за теологију и за Цркву. Она (отуђеност) је теологију учинила само интелектуалном активношћу, подељеном на мноштво “дисциплина” без међусобне везе и без примене на стварне потребе Цркве. Теологија је престала да буде одговор на питања Цркве, и преставши да буде такав одговор, престала је да буде и питање упућено Цркви. То данас чини од теологије егоцентрични свет у оквиру Цркве, практично изолован од Њеног /Црквеног/ живота. Она /теологија/ живи у себи и за себе мирним академским водама, добро брањена од обичности и радозналости високостручним језиком. Теолози избегавају да расправљају о свакидашњој стварности Црквеног живота и не помишљајући да на њега утичу на било који начин. Заузврат Црква, тј. Епископи, свештенство и лаици, потпуно су незаинтересовани за питања теолога и онда кад их не посматрају са отвореном сумњом. Зато није чудо што је теологија, лишена интересовања Цркве, стешњена у уске границе стручне богословске школе, у свом унутрашњем животу била вођена не искуством, потребама или проблемима Цркве већ индивидуалним интересовањима појединих теолога. Либерална или конзервативна, неопатристичка или неомистичка, историјска или анти– историјска, “екуменистичка” или анти– западњачка (тренутно имамо све ове врсте), теологија једноставно не успева да досегне до било кога осим стручњака, да изазове било шта осим ускостручних несугласица у академским часописима. Ова изолација и отуђеност теологија такође представља и трагедију за Цркву. Јер иако то Црквени предстојатељи и народ можда не могу да разумеју, и верују да сви проблеми могу бити решени бољом администрацијом и једноставним позивањем на прошлост, теологија је потребна Цркви. Њена животна и битна улога је да искуствени живот Цркве стално упућује на изворе Њене вере и живота, на живу и животодавну Истину и да процењује и суди “искуствено” у светлу те истине. У идеалном смислу теологија је свест Цркве, њена прочишћена самокритичност, стално подсећање на крајњи циљ њеног постојања. Лишена теологије, њеног сведочења и суда, Црква је увек у опасности да заборави и погрешно представи своје властито предање мешајући важно и неважно, апсолутизирајући небитно губећи перспективу свог живота. Она постаје затвореник својих “искуствених” потреба и прагматичног духа “овога света” који трује и потамњује апсолутне захтеве Истине. Ако је, дакле, теологији потребна Црква као њен природни референтни појам а што се тиче извора и циља њеног постојања и ако је Цркви потребна теологија као њена свест, /поставља се питање/ како онда оне могу бити поново сједињене, како могу да превазиђу међусобну отуђеност и поврате органску повезаност које светоотачки период остаје заувек идеални образац? Ово је питање на које Православна теологија мора да одговори ако жели да превазиђе свој унутрашњи хаос и слабост, своје паразитско постојање у Цркви која на њу не обраћа пажњу. Како и где? Мој одговор је– са и у Евхаристији, схваћеној и живљеној као Тајни Цркве, као дело које чини Цркву да буде оно што јесте– Народ Божји, Храм Духа Светога, Тело Христово, дар и пројава новог живота новог доба. Овде и само овде, у јединственом центру Хришћанског живота и искуства, теологија може опет да пронађе свој извор младости, и да буде обновљена као живо сведочење живе Цркве, њене вере, љубави и наде. Јасно ми је да ова тврдња може бити погрешно схваћена. Некима ће се то чинити као неоправдано свођење теологије на “Литургику”, као непотребно сужавање поља својственог теологији, где је Евхаристија означена само као једна од Тајни, као један “објекат” међу многима. Другима ће то звучати као побожни позив теолозима да постану више литургични него евхаристични... У садашњем стању теологије таква погрешна схватања би била готово природна. Овде се не мисли да се теологија сведе на побожност, да то буде теолошка побожност или побожност теолога, али ће овде требати више од кратког чланка да би се обрадио претходно дат одговор у свим његовим импликацијама. Наведене замерке могу да припреме тло за конструктивну расправу. III У званичној пост– патристичкој “позападњаченој” теологији, Евхаристија се посматра само као једна од Светих Тајни. У еклисиологији је смештена међу средства благодати– једно међу многима. Иако је централна и битна у животу Цркве, Евхаристија је у основи различита од Цркве. Она је снага, благодат Цркви која /Црква/ чини Евхаристију могућом, ваљаном, делотворном, али ова снага Божије благодати “претходи” евхаристији и практично је од ње независна. Тако је Црква овде схваћена и описана као институција обдарена Божанском силом: силом да учи, да води, да освећује; као структура за пролазак благодати. “Сила” која није потекла од Евхаристије. Евхаристија је плод, резултат /деловања/ Цркве а не њен извор. Такође, пошто је узрок својих Тајни, Црква се ни на који начин не посматра као њихов циљ. За званичну теологију то увек представља задовољавање појединца а не испуњење или подучавање Цркве која је основа и сврха свих Тајни. Овај тип теологије иако потчињава Евхаристију и Тајне Цркви, и чини потоњу /Цркву/ институцијом различитом и независном од Тајни, иако није одговоран за то, лако сапостоји са побожношћу у којој је Црква практично идентификована са култом или богослужењем. У популарном прилазу– а “популарни прилаз” не укључује већину клира– Црква је изнад свега “култска” или литургика институција и све њене активности безусловно су и јасно усмерене ка њеним литургичким потребама: подизању храмова, материјалној подршци свештенству и хоровима, набављању различитих литургичких потрепштина. Чак и поука дата вернима, ако се из њих извуче магловит и општи етички кодекс, идентичан са хуманистичком етиком световног друштва у целини, састоји се углавном из богослужбених правила и обавеза свих врста. Овде се не испитује институционално првенство Цркве над њеним тајнама, већ Црква представља институцију која постоји ради испуњења “религиозних потреба” својих чланова, и пошто богослужење у свим својим облицима чини најнепосреднију и најочигледнију од тих потреба схватање и искуство Цркве као примарно постојеће за литургију изгледа потпуно природно. Док “институција” представља нешто за теологију и богослужење и “богослужење” за побожност, Црква никада није заједница (society) и заиста, иако класична катихетска дефиниција Цркве као заједнице (society) никада није отворено призната или одбачена, Црквена заједница (society) се једноставно не испољава ван уобичајеног присуства богослужењу. Па ипак је искуство богослужења одавно престало да буде јединствен литургијски чин. То је сакупљање појединаца који долазе у Цркву и присуствују богослужењу да би задовољили своје индивидуалне религиозне потребе а не да би конституисали и сатворили Цркву. Најбољи доказ овога је потпуна дезинтеграција причешћа као заједничког. Док је некада рана Црква видела своју стварну пуноћу као заједнице у једном телу (“А све нас који се од једног хлеба и једне чаше причешћујемо да сједини једне са другима”) (Литургија св. Василија), ми данас посматрамо причешће као најиндивидуалнији и најприватнији од свих чинова који у потпуности зависи од нечије жеље, побожности и припреме. Слично томе и проповед, иако је упућена целој парохији, уствари је лично учење, усмерено не на “подучавање Цркве” већ на индивидуе– на њихове приватне потребе и дужности. Њена тема је индивидуални хришћанин а не Црква. IV Истина је да су теологија и побожност на том нивоу, претходно описаном, критиковани, приказани као очигледно једнострани и недовољни. Ако ништа друго друштвени и друштвено оријентисани “етос” нашег времена је био приморан да изазове реакцију против еклисиологије, у којој је институционални апсолутизам комбинован са духовним индивидуализмом, а “објективност” Цркве са запањујуће “субјективним” религиозним животом. Одавде извире ново интересовање за статус и природу лаика, та у заједничким аспектима богослужења, нова потрага за потпунијом дефиницијом Цркве, помно испитивање библијских поимања Тела, Народа, итд.; одавде извире и нагласак на “учешћу” у Литургијском догађању. Реакција је без сумње добра и обећава. Ипак једна крајност може лако довести до друге и то је опасност са којом се данас суочавамо. Довољно парадоксална опасност израста из самог извора нашег поновног еклисиолошког узрастања, поновног открића “заједничког” и “органског” као битних димензија Цркве. Ако је у прошлости Црква била поистовећена искључиво са јерархијом и институцијом, сада постоји тенденција да се она поистовети искључиво са “организмом”. Оци, како смо примили, нису нас оставили са једном прецизном дефиницијом природе или суштине Цркве. Следствено, теолози реконструишу оно што им се чини да је патристичка еклисиологија, често не увиђајући да ова претежно “органска” еклисиологија више одржава нека савремена философска и социолошка учења него што представља учење ране Цркве. Црква је заједница (society), ова заједница је организам, овај организам је Тело Христово. Такав редослед директних идентификација, типичан за садашњи еклисиолошки тренд, даје идеји организма једну скоро “биолошку” конотацију. То Цркву чини стварним бићем чије “органско јединство” и “органски живот” засењују личне духовне и динамичке видове јединства и живота. Јединство се више не схвата, пре свега, као сједињење многих, испуњење себе у јединству постајући јединство; то је стварност у којој се учествује, а категорија учешћа скоро да не оставља простор за постојање и испуњење. Црква је дата стварност, организам чије је живот саопштен и пренет њеним члановима путем Тајни које заједно са Евхаристијом представљају средства општења и учешћа. Велико је питање да ли је започињање дефинисања Цркве тврдњом да је она организам добар еклисиолошки почетак. Одсуство такве дефиниције код Отаца није случајно већ обелодањује искуство Цркве, коју ми нисмо у потпуности схватили. У схватању Отаца, Црква је првенствено дар новога живота, али овај живот није живот, већ живот Христа у нама, наш живот у Њему. Пошто Црква није “биће” у смислу у коме Бог или човек могу бити названи “бићима” (ипостасним природама– да употребимо старију терминологију), она није нова “природа” додата постојећим природама Бога и човека, она није “супстанција”. Реч нов примењена на њу (Цркву)– нов живот, нова твар, не означава онтолошку новину, појаву “бића” које претходно није постојало. Тај појам (нов) значи искупљен, обновљен и преображен однос између једних “стварних” бића– Бога и његове творевине. И пошто Црква нема сопствену “ипостас” или “личност” другачију од ипостаси Христа и народа који је чини, она нема властиту “природу” јер је она нов живот “старе” природе, искупљена и преображена Христом. У Њему човек, и кроз човека целокупна природа проналазе свој прави живот и постају нова твар, ново битије и Тело Христово. Стога, с једне стране, у Православној иконографији не постоји ни једна икона Цркве, јер икона у себи садржи неопходну “ипостасну природу” стварног и личног “бића”, и у овом смислу Црква није “биће”. С друге стране, ипак, свака икона– Христа, Богородице, било ког светитеља је увек, у суштини, икона Цркве, јер испољава и открива нов живот бића, стварност његовог преображења, његовог пута у “Нови век” Духа Светога. Ово биће је управо пројава Цркве. Зато концепције “организма” или “тела” могу бити крајње заваравајуће уколико у дефиницији Цркве оне претходе и дају почетак ономе што означава “живот”. То није зато што је она “организам” где нам Црква даје нов “живот”, већ нов живот или Црква као нов живот, чини нас организмом, мења на у Тело Христово, открива нас као “ново биће”. Ми сада видимо да еклисиолошка равнотежа институција – заједница (society) – организам – Тело Христово, треба да буде поближе одређена. Била би велика грешка применити директно библијски и предањски израз Тело Христово на Цркву као институцију или заједницу (society). У самој себи “институција”, “заједница” (society) – тј. видљива, војујућа јерархијска Црква – није нов живот, ново биће и ново доба. Она припада структури и стварности историје спасења и тиме “овом свету”. Као што је старозаветна Црква Старог Израиља постојала као пут ка Новом завету и била основана да би припремила путеве Господње. Црква као “институција” постоји да би открила у “овом свету” – свет који долази, Царство Божије, испуњено и пројављено у Христу. Она је пут из “старог” у “ново”– а ипак оно што је њом било искупљено, обновљено и преображено није Црква већ сам стари живот, стари Адам и свецела творевина. И она је овај “пут” јер је као институција кости од костију и тело од тела овог света, јер стоји за целокупну твар, у потпуности је представљајући, прима све од њеног живота (твари) и нуди – у Христу – Богу. Она је заиста основана за свет а не као одвојена “религиозна” институција која постоји за специфичне религиозне потребе људи. Она представља– “чини садашњим” цело човечанство, јер су човечанство и твар од самог почетка позвани да буду Храм Духа Светога, обитавалиште Божанског живота. Црква је стога враћање од Бога и прихватање од човечанства оригиналне и вечне судбе саме твари. Она је присуство Божанске икономије која враћа у пређашње стање и послушност, људе који ову икономију прихватају. Па ипак, само онда када она извршава и испуњује овај “пут”, кад, другим речима, превазилази саму себе као “институцију” и “заједницу” (society) и постаје нови живот нове твари, тек онда је она Тело Христово. Као институција Црква је у овом свету тајна Тела Христовог, Царства Божијег и света који долази. Ми због тога обнављамо есхатолошку димензију Цркве. Тело Христово није и никад не може бити од овог света. “Овај свет” је осудио Христа, носиоца Новог света, на смрт, и тиме је на смрт осудио и самог себе. Нови живот који исијава из гроба је живот “Новог века”, доба које, речима овог света, тек треба “да дође”. Силазак Духа Светога на Педесетницу, свечаним откривањем Новог века објављен је крај овог света, јер нико не може да учествује у Новом животу без умирања у крштењу, нико не може да има Христа као свој живот уколико није умро и стално не умире у овом свету Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу (Кол. 3,3) Али онда ништа што је од овог света, ни једна институција, ни једна заједница (society), ни једна црква– не може бити поистовећена са Новим веком, новим бићем. И најсавршенија Хришћанска заједница– која је у потпуности одвојена од зала овога света– као заједница је још увек од овог света, живећи његовим животом, зависећи од њега. С путем у нови век, предукусом– у вери, нади и љубави– света који долази, заједница заиста може да учествује у телу Христовом и да се испољи као Тело Христово. Али Тело Христово никада не може бити “део” овог света, јер Христос се вазнео на небеса и Његово Царство је Царство Небеско… V Сада можемо да се вратимо Евхаристији јер је то право дело пута у коме Црква Христова испуњава саму себе као нову твар и тиме тајну Цркве. У Евхаристији Црква прелази димензије “институције” и постаје Тело Христово. То је “Есхатон” Цркве, њена пројава као света који долази. Рекли смо да ако, с једне стране, нама “позападњачена” теологија подређује Евхаристију (као “ефекат”) Цркви (као “узроку”), заједничка Православна побожност, с друге стране, осећа Цркву као “Литургијску институцију”, као култ. Али уколико је било шта тачно из претходне дискусије о еклисиологији, однос Црква– Литургија или тачније Црква– Евхаристија мора бити обрнут. То није Црква која постоји за стварање Литургије већ је то Евхаристија која у правом смислу “ствара” Цркву и чини је оним што она јесте. Ми знамо да оригинална грчка реч литургија није имала значење култа. Означавала је јавну службу чињену у име заједнице и ради њеног напретка. У # овај појам је задобио религиозно значење али ипак не неопходно “Литургијско”. Тај /појам/ је садржавао исту идеју службе, сада примењену на изабрани Народ Божји, чија специфична Литургија треба да испуни Божји наум у прошлости, да припреми “пут Господњи”. Рани Хришћани користе исто значење Литургије. Чињеница да ју је Црква коначно прихватила ради свог култа и посебно због Евхаристије указује на њено посебно разумевање богослужења, које је заиста револуционарно. Ако је Хришћанско богослужење Литургија, оно не сме бити једноставно умањено или изражено речју “култ” /обред/. Стари свет је знао за мноштво култских религија или “култова”– у којима су богослужење или култне радње били једини прави садржаји религија “крај у њима самима”. Али Хришћански култ је Литургија и то значи да је она функционална /делатна/ у својој суштини, да има циљ који треба да постигне а који превазилази категорије култа као таквог. Овај циљ је управо Црква као пројава и присуство “Новог века”, Царства Божијег, у смислу да је Црква заиста Литургијска институција тј. институција чија Литургија треба да испуни саму себе као Тело Христово, и нова твар. Зато је Хришћански култ радикално нов, и он је без преседана и у Старом завету и у паганству, а недостатак одређене теологије и литургијске побожности је тај, што оне не могу не само предвидети радикалне новине Хришћанске Литургије, већ је могу осетити и дефинисати само помоћу старих култских категорија. Таква је и исквареност наше садашње еклисиологије која потврђује јединство евхаристије као Тајне Цркве а истовремено поставља питање Њеног односа са другим тајнама које се у званичној теологији посматрају као одвојена “средства благодати” практично независна једна од других. Ништа више не открива занемареност живог Предања од пост– патристичке #тајинске теологије. Она почиње са општом теологијом тајне која се касније примењује на сваку одређену тајну. Што се предања тиче оно у потпуности следи супротан поредак. Оно полази од посебних литургијских радњи које не само да су повезане једне са другима већ неминовно упућују на евхаристију као њихово испуњење, као “Тајну тајни”. Овај поредак треба да буде изведен у оквиру евхаристије, и да је сваки од наша три реда у поретку повезан са одређеним тренутком евхаристије литургије, а то је за догматичаре секундарни литургијски детаљ без правог додира са “суштином” тајне. У живој традицији овај однос је од меродавне важности и више открива природу “служења” од било којих безбројних схоластичких расправа написаних о овој теми. Између и евхаристије и сваке од осталих тајни овде постоји једна органска веза. Јер све тајне осим евхаристије баве се индивидуалним члановима цркве, и њихова сврха је да интегришу појединца, његов живот, његову посебну литургију или звање– у цркву. Али црква треба да се испуни у евхаристији и зато свака тајна проналази свој природни свршетак, своје испуњење у евхаристији. Теологија служебника наглашава тајинску моћ цркве или другим речима цркве као “делиоца благодати”. Али ту се скоро у потпуности превиђа Црква као крај и испуњење тајни. Јер благодат је друго име за Цркву у стању испуњења, као пројава доба Духа Светога. Овде се догодила веома значајна промена у схватању тајни. Оне су постале приватне службе индивидуалних хришћана усмерене на њихово лично освећење, а не на назиђење Цркве. Тајна покајања која је изворно била чин мирења са Црквом данас се схвата само као “моћ опроста грехова”. Брак, који у почетку чак није имао своју посебну “службу” и који је склапан учешћем нововенчаних у евхаристији, више се не посматра као пут и стога трансформација– природног брака у димензије цркве “…јер тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви” (Еф. 5,32), већ је дефинисан као “благослов” дат мужу и жени, као једноставна хришћанска потврда брака. Евхаристијски путир је промењен у путир који симболизује заједнички живот. Број оваквих примера може бити увећан. Али ни једна теолошка дефиниција и ни једна побожност утемељена на овој дефиницији не може да коначно потамни и промени основу и органску везу свих тајни са евхаристијом тајни са тајнама а самим тим и тајну Цркве. VI Заборавивши еклисиолошко и есхатолошко значење евхаристије, смањивши је на једно “средство благодати” међу многима, наша званична теологија је била приморана да ограничи теолошке студије о евхаристији на само два проблема: на трансформацију хлеба и вина у Тело и Крв Христову и на причешће. Примењен на евхаристију термин тајна обично значи један од ових чинова или оба, али је јасно примењен као да они могу бити третирани одвојено. У овом теолошком оквиру Црква углавном бива представљена као снага– да изводи промену, да ствара причешће, свештеник је служитељ (“извођач”) тајне, елементи хлеб и вино– њен “предмет” а причасник њихов прималац. Заједница је одавно престала да буде очигледно испуњење тајне– 90% наших евхаристија су без причасника– овде се развила једна додатна, практично независна теологија, евхаристије као тајне суштински per se без обзира на присуство народа или његово учешће. И коначно, пошто је теологија обраћањем пажње на ова два момента евхаристије неприметно све остале елементе евхаристијске службе сврстала у категорију “несуштаствених” обреда, отворена су врата њиховој интерпретацији у облику литургијског симболизма. Како је разумевано још од Кавасиле, евхаристија је симболична представа Христовог живота која служи као оквир за двоструку тајну освећења и причешћа али није суштински важна за њену “ваљаност” и “ефикасност”. Међутим, са гледишта предања, тајински карактер евхаристија не може бити вештачки сужена на један чин, на један тренутак целе Литургије. Ми имамо један “ordo” у коме су сви делови и сви елементи битни, органски заједно повезани у једну тајинску структуру. Другим речима, евхаристија је тајна од почетка до краја и њено испуњење или пропадање је “могуће” током читаве литургије. Овде се Литургија не супротставља тајни као “симболизам” “реализму”, већ заиста представља тајну: један органски доследан пут у коме сваки корак припрема и “омогућује” следећи. За евхаристију смо рекли да представља пут, литију која води Цркву у “Небеса” у њено испуњење као Царство Божије. И управо стварност овог пута у есхатон, условљава трансформацију нашег приноса– хлеба и вина– у нову храну нове твари на Месијанској вечери и кинонији Светога Духа. Зато, на пример, заједнички долазак хришћана у цркву у дан Господњи, видљиво јединство запечаћено од свештеника ecclesia in episcopo– episcopus in ecclesia уствари представља почетак тајне, “сабирање у цркви”. И вход није симболичка слика Христа који иде да проповеда, већ стварни улазак, почетак узношења цркве на Престо Божји, омогућен успењем Христовог човештва. Узношење– свечани пренос хлеба и вина на олтар није симбол Христове сахране (Његовог уласка у Јерусалим), већ стварна жртва– прелаз наших живота и тела, целе творевине– свега створеног, у Небеса, њихова интеграција у јединствену и свеобухватну Христову жртву над жртвама. Просфора (принос) омогућава анафору– уздизање Цркве, њено есхатолошко испуњење у евхаристији. Јер за евхаристију– “благодарење”– је заиста прави садржај искупљеног живота, права стварност Царства као “радости и мира у Духу Светоме”, крај и испуњење нашег узласка на небо. Зато евхаристија јесте освећење– и Оци су обоје– консекраторну молитву и освећене дарове назвали “Евхаристијом”. Инсистирање православних на # није ништа друго, у свом крајњем значењу, него потврђивање да се и освећење односно трансформација хлеба и вина у Тело и Крв Христову догађа у “Новом веку” Духа Светога. Наша земаљска храна постаје Тело и Крв Христова јер је била предложена, прихваћена и уздигнута у “доба које долази” где Христос заиста представља прави живот и праву храну свега живог и Цркве у Његовом тели, “пуноћу Онога који све испуњава у свему” (Еф. 1,23). Овде коначно уживамо у храни бесмртности и постајемо учесници Месијанске Трпезе Нове Пасхе: одавде “видесмо свет истинит примисмо Духа небескога” враћамо се у “овај свет” (“у миру изиђимо”, као сведоци Царства које ће доћи. То је тајна Цркве, литургија која вечно мења Цркву у оно што јесте, чинећи је Телом Христовим и храмом Духа Светога. VII Читалац може да стекне утисак да сам заборавио почетну тему овог чланка– теологија у односу на Цркву. Било како било, претходно развијање теме је било неопходно, јер пошто су релевантни појмови дефинисани, сада можемо покушати да објаснимо шта је значила претходна тврдња о евхаристији као извору теологије и као начину њене касније реинтеграције у Цркву. Протеклих година често је говорено да православна Црква, ако жели да надвлада своје унутрашње слабости и недостатке мора да се врати Оцима. Патристичко оживљавање, неопатристичка синтеза– ови и слични изрази чести су у садашњим радовима православних и несумњиво указују на праву непатворену и хитну потребу. Прекидање живе патристичке традиције било је узрок велике теолошке трагедије православља. Али шта се заиста подразумева под вратити се и како то треба да изведемо? На ова питања није дат ни један задовољавајући одговор. Да ли то значи само понављање онога што су Оци рекли, под претпоставком да су они рекли све што је битно и да то није ништа друго до рекапитулација њихове сагласности? Таква претпоставка, чак и да стоји сигурно не би решила проблем који смо поменули раније– садашње теолошко отуђење. Ни једна збирка високостручних патролошких монографија, ни једно издање патролошких текстова за општу употребу не би установила у њима самима живи и креативни одговор на стварна питања нашег времена или на стварне потребе Цркве. Овде би још увек постојала неопходност интерпретације патристичке поруке, њеног “васкрсење” у мисли Цркве, или другим речима проблем теолошког “пробијања” (breaking through). Ми, међутим морамо запамтити да црква никада није учила да су Оци одговорили на сва питања, да је њихова теологија целовита, и да је данашња теологија само коментатор патристичких текстова. Променити Оце у чисте формалне и непогрешиве ауторитете, што је теологија патристичког схоластицизма и чинила, уствари је издаја самог духа патристичке теологије који заувек остаје диван пример духовне слободе и креативности. “Повратак оцима” изнад свега значи опоравак духа њиховог тајног надахнућа који је од њих направио праве сведоке Цркве. Вратимо се оцима а не само њиховим “текстовима”, када обновимо и учинимо нашим искуства Цркве не само као “институције, доктрине или система” да цитирам А.С. Хомјакова, већ као свеобухватног, свеприхватног, свепреобразног живота, пут у стварност спасења, и преображења. Ово искуство је, као што смо покушали да покажемо, централно у евхаристији, тајни Цркве, правој манифестацији и самооткривењу Цркве. Евхаристија је, без обзира да ли се изричито односи на то или не, органски извор и неопходан “референтни термин” теологије, јер ако је теологија сведок вере и живота Цркве, Цркве као спасења и новог живота у Христу, то је првенствено сведок искуству Цркве која је испољена, пројављена и актуализована у евхаристији. У евхаристији Црква престаје да буде “институција, доктрина, систем” и постаје Живот, Визија, Спасење; У евхаристији реч Божија је испуњена, и људском уму је омогућено да изрази ум Христов. Овде је онда извор теологије као речи о Богу, “догађај” који мења наше људско размишљање у поруку Божанске Истине. VIII Завршићу са две напомене. Једна се тиче непосредног теолошког “дневног реда” нашег времена а друга општег духа Православне теологије. 1. овде пре свега не треба да буде неразумевања. “Евхаристијски преображај” теологије не значи импозицију теолога на неки дефинитивни програм одређених # тема и питања. Супротно, правилно схваћено то га ослобађа од мртвих ауторитета псеудопредањског система, ставља га у директни контакт са целокупном стварношћу. Бог, човек и свет. “Дух дише гдје хоће…” (Јн. 3,8) Овде постоји уводни проблем о коме се мора расправљати јер то управо представља услов “евхаристијског преображења” теологије. То је, грубо описано, поновно теолошко откриће саме евхаристије. Овде видимо да званична пост– патристичка теологија пати од своје најочигледније и најштетније метаморфозе– да је одступила од живе традиције, да је себе “отуђила” од искуства Цркве. Овде се зато морају просудити и надвладати њени недостаци и ограничења. “Поновно откривање” Евхаристије означава, као што смо покушали да покажемо, опоравак њеног еклисиолошког и есхатолошког “обиља”, да то опет спознамо као Тајну Цркве. Ово значи да сужавање Евхаристије на мноштво вештачки изолованих “питања”– тајна, жртва, причешће, итд.– мора бити превазиђено у употпуњено виђење и искуство. Такво употпуњење /реинтеграција/ могуће је само када престане апстраховање Евхаристије као “тајне”, “жртве” или “причешћа” од евхаристијске литургије, од деловања у коме сви ови аспекти могу бити схваћени у својој сопственој перспективи и међусобној органској вези. Lex orandi мора бити васпостављен као lex credendi. Поново откривање Евхаристије као тајне Цркве је, другим речима, поновно откривање Цркве in actu, Цркве као Тајне Христове, Његове “парусије”– доласка и присуства Царства које долази. Немојмо погрешити: задатак носи велике тешкоће. Толико тога је било заборављено и занемарено. Право значење литургије Цркве мора бити изнова пронађено. Читав развој литургијске побожности мора бити изнова процењен. Морамо се суочити и превазићи опасну незаинтересованост и противљење мртвог конзерватизма и псеудо– традиционализма. Теолошки “опоравак” има ову цену, и ништа мање од кризе– конструктивни критицизам, критичка реконструкција– не може вратити теологију њеној стварној улози у Цркви. 2. Појам “Евхаристијска еклисиологија” одскора је уведен у наш теолошки речник. Може се говорити о великим разлозима за евхаристијску теологију, и читав овај есеј и није ништа друго до покушај да се докаже да је права Православна теологија по својој природи евхаристијска. Ово не значи да је Евхаристија као таква једини објекат теолошког разматрања и анализе. Управо таква промена Евхаристије у “објекат” је затамнела њену улогу извора теологије. То значи да је у животу Цркве тренутак истине који омогућава виђење стварних “објеката” теологије: Бога, човека и света у правом светлу, које, другим речима, открива и објекте теологије онаквима какви заправо јесу и даје неопходну светлост за њихово разумевање. “Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небескога…” Теологија као било која Хришћанска служба или литургија је благодатни дар, дар Духа Светога. Овај дар је дат у Цркви, тј. у чину у коме Црква саму себе испуњава као заједница Светог Духа, у коме она нуди у Христу и нуди Њему, у коме је прихваћена од Христа и нуди Њему, у чину који је зато извор свих благодати и служби Цркве. То је тренутак истине јер ми овде стојимо пред Богом у Христу који је крај, Есхатон, пуноћа човечанства, и у Њему се нуди Богу једина “словесна служба” /логике latreia/ искупљеног света– Евхаристија. У том светлу теологија види и схвата и укратко понавља у Христу истину о Богу, човеку и свету, о стварању и паду, греху и искупљењу, о целој васељени и њеном коначном преображају у Царство Божије, и ми примамо ову истину учешћем у Телу и Крви Христовој, у вечној Педесетници која нас “уводи у сву истину и јавља оно што долази” (Јн. 16,13). Задатак теологије је да посведочи о овој истини и том задатку нема краја. Сваки ће теолог то видети само делимично и делимично ће осветлити у складу са сопственом благодати и призвањем, али баш зато што сва благодат има један и исти извор, сва звања коначно доприносе једном и истом назиђивању једне католичанске Цркве. Повратак Библији, повратак Оцима… Ово пре свега значи повратак Цркви путем Евхаристије и Евхаристији путем Цркве: овде су нам “текстови” Писма изнова дати као жива и животворна Реч Божија. Ми се овде не срећемо са нашим оцима у књигама већ у стварности. Стварности којој они сведоче у нашем времену и на нашем језику. “Јер су језици и свет различити” каже свети Иринеј “али сила предања је једна и иста” (Adv Hear l, 10, 2) “Наше учење” каже он “је сагласно са Евхаристијом и Евхаристија потврђује наше учење.” Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. „Друга смрт“ (библијски термин који је Лакан елаборирао у вези са смрћу Антигоне) није смрт тела него смрт имена.[1] У свом смртном часу тело би, уколико би га уопште било могуће одвојити од имена, умирало за себе – у том се смислу каже да свако умире сам, иако не знамо „да ли се бол живота завршава у камену“ (Lacan, Ethics of Psychoanalisis). Име, пак, увек умире или преживљава за друге, за друштво у чијем симболичком поретку заузимамо своје сигурно/несигурно место. Али и само друштво које је неми сведок наше друге смрти може умрети. Зар нисмо видели и пре коначне смрти реал-социјализма XX века многе примере „друге смрти“? Зар нисмо били сведоци урушавања Совјетског Савеза у оквиру ког су се одвијале друге смрти многих великана револуције чија су имена лако брисана из званичне историје а ликови стругани са фотографија, који су олако искључивани из постојања а потом и васкрсавани кроз рехабилитацију? Има ли у историји наде у икакву постојану правду? У складу са упозорењем Валтера Бењамина: „Способношћу да из прошлости распири искру наде обдарен је само онај историчар који је прожет свешћу да ни мртви неће бити сигурни пред непријатељем, ако победи. А тај непријатељ није престао да побеђује“. (Валтер Бенјамин, Историјско-филозофске тезе) Такође, зар је данас мало приче о смртној опасности по живот друштва слободног тржишта, са епицентром у САД-у? Током хладног рата она је долазила од совјета, па затим у макартијевској ери од домаћих комуниста, потом преко исламиста, ИСИС-а, избеглица, да би се круг опет затворио са Русима који се праве да више нису совјети? Страх се увукао у срце „слободног света“, баш како је некада Франци Блашковић певао о садашњем папи емеритусу „Бјеше ли га страх од Криста? Од Жидова? Комуниста?“ У процесу легитимизације суровог неолиберализма, сама меритократија више не може да оправда систем у ком се из мора сиромашних уздижу јахте тек неколицине богатих. Да би сиромаси, те они којима прети сиромаштво, и даље послушно одржавали богаташе на површини, неопходан је страх. У глобалном капитализму „непријатељ је међу нама“, он више не вреба са друге стране гвоздене завесе. Он више није из неког другог система, већ је, слично Јеврејину у предратној Европи, хетерономни елемент нашег система. Заправо, он је алергија у нашем систему. Реч алергија етимолошки потиче од грчке речи алос (ἄλλος), Други. Непријатељ је дакле Други. Јеванђеље каже „љубите непријатеље своје“. У светлу овога што смо рекли, то значи волите не своју реплику, већ Другог, и ономе што вам је најдаље будите ближњи, јер и у нама је странац. То је новозаветно раскривање старозаветне заповести „љуби ближњег свог као самога себе.“ Тело и друштво – изворишта бола и задовољства; задовољства у болу, бола као задовољства; sex and violence, лично као политичко, љубав као политика: има ли ту места за политику као љубав? Има ли места за солидарност? И Фуко је наш Сексуалност је повлаштена тачка Фукоове приче која се протеже кроз читав његов каснији рад. „Хистерија, феномен заборава, феномен субјекта који се не препознаје, који је могао да заборави део своје прошлости или део сопственог тела“: такво место непознавања своје (сексуалне) жеље је место на ком се „усидрила психоанализа“. Међутим, незнање сексуалности од стране самог субјекта праћено је нечим што је за Фукоа много значајније: феноменом вишка знања о сексуалности у друштву. Знања које је интензивно и екстензивно у својој хиперпродукцији различитих теорија. Психоанализа би рекла да ова друштвена продукција постоји управо зато да би субјекти и даље заборављали своју жељу. Фуко се пита не представља ли психоанализа, која се издаје за рационални темељ знања о жељи, и сама део ове хиперпродукције? „Дискурс о модерној сексуалној репресији добро се држи несумњиво зато што га је лако држати“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Овим речима Фуко описује буржујску конформистичку црту у дискурсу, по њему наводне сексуалне „еманципације“, који почев од свог патријарха Фројда врши и функцију нормализације. Модерни еманципаторни дискурс који намерава да ослободи сексуалност, тј. репресивна хипотеза према којој је, све до новијих времена, практично све до Фројда, секс непрестано потискиван, за Фукоа је, у ствари, део те исте („репресивне“) праксе коју денунцира, а која је притом добрим делом само-легитимизирајућа фикција тог критичког наратива. За Фукоа, лево од Фројда стоји „бескомпромисни“ Вилхем Рајх. „Обелодањује се, отуда, Фројдов конформизам, нормализујућа функција психоанализе, оно силно снебивање пред силном Рајховом жестином и све последице интегрисања које потичу од ‘науке’ о сексу и помало мутних метода сексологије“. (Мишел Фуко, Воља за знањем). Иронично је то да је „силна Рајхова жестина“ – коју Фуко узима за парадигму стварне критике супротне „Фројдовом конформизму“, а коју можемо узети као метонимијски сажетак сексуалног ослобођења кроз „слободну“ сексуалну праксу – на крају била опредмећена не у некој социјалној, научној или сексуалној револуцији, него у конзумеристичкој производњи апарата за сексуално ослобођење и лечење свих болести, акумулатору „оргонске енергије“ изуму који је Рајх успео да прода малтене свакој америчкој породици (па је тако у Рајховом оргонском акумулатору донекле опредмећен „Антисексус“ апарат из романа Андреја Платонова), све док га америчка агенција за храну и лекове није стрпала у затвор као преваранта. Тако је Рајх умро у затвору, свакако не као конформиста, али не баш ни као револуционар, већ као надрилекар. На крају се показало да је, можда, буржујски Фројд у ствари тај који је је више лево од и од Рајха и од Фукоа. За разлику од фројдовског субверзивног песимизма, фукоовски „еросни“ витализам више погодује новим условима неолибералне реорганизације света. Дистракција критичке пажње од усмерености на класну борбу – која ипак траје и када се на њу не обраћа пажња – кроз наратив свепрожимајуће дифузне и неухватљиве микромоћи водила је фокусирању на тзв. „идентитетску политику.“ Па тако, док леви интелектуалци и активисти, ухваћени у диспозитиве идентитетских борби, сматрају да посипају трње по путу капитала, они у ствари на њега бацају цвеће, макар то биле трнове руже. Такву „субверзију“ неолиберализам чак и подстиче, чинећи је безазленим украсом на корпоративном оруђу „невидљивог“ класног рата „кнезова таме“ против „презрених на свету“. У својим чувеним предавањима из 1978-1979. насловљеним Рађање биополитике, чији би прикладнији наслов био „рађање неолиберализма“, Фуко се уопште не бави насловном темом већ настанком и развојем неолиберализма и то без икакве критичке дистанце од неолибералних канонских списа, које узима здраво за готово – без да ружичасте прокламације неолиберала пореди са њиховом црном праксом. Штавише, након окончања курса, Фуко у сажетку тврди да неолиберализам не можемо посматрати као неостварену утопију, већ као „оруђе за критику стварности“!!! Дакле уколико неолиберална идеологија није у складу са реалношћу утолико горе по реалност! Због свега тога, Фуко би, против своје воље, могао бити постхумно одликован орденом заслуга за неолиберални капитализам. Али ордење је демоде, Трампа интелектуалци не занимају, а Сорош је на умору. Ни реиздавање истог стања у новом паковању више није сигурна брана промени. Једном те истом, у вртлогу понављања, у неком тренутку прети оно сасвим Друго. У светлу такве антиципације неолибералне обојене револуције губе боју, а Фукоова мисао постаје више црвена. Данас, ако смо још „Марксови“, и Фуко је наш! Секс и моћ Уколико Фукоов рад није тек незаинтеросавана дескрипција бескрајних игара моћи, или још горе, пуко излагање конфликтних перспектва ових игара (при чему је и његов увид само још једна од таквих перспектива, још једна шара у идејном калеидоскопу самодовољног универзитетског дискурса), уколико „воља за знањем“ самог Фукоа ипак резултира ангажованим а не индиферентним знањем, уколико се реалне последице таквог знања не своде само на делегитимизацију датих „истина“ које нам поробљавају душу и чине је тамницом наших тела, уколико отварају врата за могући пут из тамнице, али не у другу сличну тамницу већ на светлост слободе, укратко речено: уколико је Фукоова теорија ипак и еманципаторска пракса, онда је њен идеални резиме и савршени програмски сажетак парола „секс без закона и моћ без краља!” „Секс без закона“ значи одбацивање репресивне хипотезе која сексуалност темељи на забрани, која је или утемељујући закон или инхибиција, и последично сексуалну слободу види у одбацивању забране, па се слободна љубав онда своди на прекорачивање друштвених норми. Међутим, као што је познато, за Фукоа моћ није само репресивна већ и продуктивна. Производећи задовољство, или како би то рекли Негри и Харт, производећи сâм живот, она никада није просто концентрисана искључиво у рукама једне хегемоне силе која немоћне поданике тлачи. У различитим сразмерама, моћ прожима све чланове друштва различито позициониране у променљивим, политичким, економским, сексуалним односима те исте моћи. „Она се јавља као једна веома згуснута тачка кроз коју пролазе односи моћи: између мушкараца и жена, младих и старих, родитеља и потомака, васпитача и ученика, свештеника и лаика, између чиновништва и становништва“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Моћ без краља била би моћ без темеља, дакле моћ без суверенитета. Субјективни искорак ка томе може се састојати у сазнању да „нисмо под законом, него под благодаћу“. Што у овом случају значи да уживање у закону или у таквом прекршају закона какав сâм закон омогућава (на њега рачуна, па га чак и подстиче као своју имплицитну подршку, јер „демократска“ власт се легитимише кроз опозицију, „перверзне“ сексуалне праксе или фантазми одржавају нормирану сексуалност, итд.) није једина опција. Дакле, могуће је и уживање изван закона – сексуална моћ која никоме не пркоси, револуционарна политика која премашује конситутивну моћ закона и не обазире се на њу, итд. Истински револуционарна моћ не би била суверена. Суверенитет подразумева остварење фантазије о јединству кроз (насилну) унификацију мноштва засновану на конститутивном искључивању свих оних који се не уклапају у замишљену слику јединства „државе“, „нације“, „народа“, „револуције“, „демократије“, итд. Принцип суверености Фуко сматра остатком монархије. „У суштини, упркос разликама у епохама и циљевима представа о моћи остала је удружена с монархијом. У политичкој мисли и анализи, краљу још није одрубљена глава“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Жалац капитала у телу мноштва Како извести револуцију која би изашла на крај са краљевом главом, парцијалним објектом тајне жеље данас оличеном у демократском суверенитету? Како би изгледала симболичка кастрација демократије кроз демократску трансформацију економије? Уколико се, како сматра Фуко, друштвена парадигма од 18. века све више помера од брака ка сексуалности, онда то значи да живо тело какво је „више однос него ентитет“ (How Bodies Come to Matter, Interview with Judith Butler) постаје основни механизам друштвене размене. „На крају, ако је диспозитив брачног везивања чврсто скопчан са економијом услед улоге… у преношењу или кружењу богатства, диспозитив сексуалности повезан је са економијом путем многобројних и суптилних преносника, од којих је, међутим, најважнији тело – тело које продукује и које троши“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Очигледно овде имамо посла са чувеном „биополитиком“, а њено порекло је пролетаријат. Како објашњава Паоло Вирно: „Не-митолошки извор механизма експертизе и моћи који Фуко дефинише као биополитику, може се без оклевања пронаћи у начину постојања радне снаге. Практични значај потенцијала као потенцијала (чињеница да се он купује и продаје као такав), као и његова неодвојивост од непосредне телесне егзистенције радника, прави је темељ биополитике“. (Paolo Virno, A Grammar of the Multitude) Данашње „укључивање саме антропогенезе у начин производње“, што је по Вирну „догађај који радикализује антиномије капиталистичке друштвене формације“, као и упорно инсистирање капитала на немогућем пројекту приватизације друштвености – оставља нас са утиском да нам је украдена сâма наша људскост. „Нико није толико сиромашан као они који виде да је сам њихов однос према присуству других, то јест, сама њихова комуникативна способност, њихово поседовање језика, сведено на плаћени рад“. (Ibid) Ипак, актуелни облик капиталистичке производње – „пост-фордизам“ – је како тврди Вирно, „завистан од општег интелекта и мноштва, и на свој начин захтева оно што је типично за комунизам (укидање рада, распуштање државе). Постфордизам је комунизам капитала“ (Ibid). Зависност капитала од заједништва које се за разлику од старе радне снаге појединаца не може отуђити и продати треба искористити. Док се радна снага против капитала борила штрајком тј. обуставом рада, заједништво мноштва интензивирајући кроз општи интелект свој стваралачки рад може произвести обиље друштвености која ће као лавина затрпати командне центре капитала. Партизанским преобликовањем команде у комуникацију, мноштво доводи у питање не само форму државе већ и сопствени суверенитет. Будимо уверени да нисмо суверени Сувереност унифицира, док плуралност онемогућује конзистентност суверенитета. Зато је неопходно изумети институције какве ће очувати плуралност и избећи односе доминације. У последњој књизи Скупштина, Харт и Негри су јасни: „Плурализам значи раскид са сваком фетишистичком концепцијом политичког јединства“, зато „изузетак суверене моћи мора бити замењен ексцесом, то јест, преплављујућом природом друштвене производње и сарадње“. Напустити сувереност не значи одрећи се формирања институција, већ једноставно „оставити иза себе, са једне стране, суверене односе моћи и доминације, а са друге, мандат за јединство“. Капитализам у данашњем стадијуму је у доброј мери заснован на алгоритамском извлачењу вредности из сâме друштвене сарадње и репродукције заједничког живота, тј. на експлоатацији општег интелекта – дакле онога што је по самој дефиницији друштвено а не приватно. Голи живот постао је економска активност која производи вредност. Али сâм живот јесте вредност која се не може приватизовати, сем непосредном робовласничком доминацијом: вредност која у кооперацији аутогенезе опет производи вредност. Капитализам више нема старо, мефистофеловским уговором остварено, суверено право на живот пролетера, јер данашњи „пролетери“ су у ствари лумпенпролетери који, иако немају ништа, ипак нису капиталу продали своју радну снагу, па он сада само споља паразитира на голој снази њиховог живота. Корумпирана капиталом, моћ „краља“ одржава вампиризам тог истог капитала ван-економским политичким средствима као црном магијом. Иако се економија све више базира на ономе што је по дефиницији заједничко – на кооперативној производњи самог живота – паразит што буја у политичкој средини где је суверено право на приватно власништво и даље светиња исисава виталне сокове из дружевног живота. Да би друштво полако било очишћено од овог паразита, неопходно је функционално организовати мноштвеност у радикално демократске институције какве би превазишле суверенистички фантазам о јединству, јер, како тврде Харт и Нерги, приватно власништво је и сâмо израз и еманација суверенитета. Под крилима анђела Великог Совјета Да ли нам историја даје примере таквих радикално демократских тела која превазилазе уврежени оквир суверенитета и распирују наду у будућност? Не-суверена институција која би подстицала друштвеност и подржавала плуралност свакако би подсећала на већа, на совјете који су у СССР-у раних 1920-их или у Шпанији 1930-их нехијерархијски институционализовали процесе друштвено-економске трансфомације. Али тада је на раменима радника и сељака организованих у совјете најпре никао краљевски врат нове аристократије – бирократије, да би се убрзо појавила и глава новог краља – вође у служби народа, која је и у Шпанији посекла многе револуционарне главе. Како би се убудуће избегао сличан сценарио, по којем мноштво увек формира тело суверена, неопходно је очувати „радикални дуализам“ у односу на институције буржујског система капиталистичке производње и државне управе. У случају да социјалистичке антикапиталистичке снаге негде освоје државну власт, било „револуцијом“ или изборном већином, институције совјета и већа не смеју се прелити у нови државни апарат, већ се мора очувати предизборна или предреволуционарна „дуална власт“. Совјети морају очувати аутономију у односу на парламент и владу, као и у односу на партије, укључујући хегемони савез владајућих прогресивних снага. Совјети су жилав институт. Чак ни Стаљину није било лако да их маргинализује и централизује. По Хани Арент, све до почетка тридесетих година, они нису били партијски. „Године 1927, 90% чланова сеоских совјета и 75% њихових председника нису били чланови партије; извршни комитети округâ састојали су се од 50% чланова партије и 50% људи који нису припадали партији, док је од делегата у самом Централном комитету 75% било у партији.“ (Хана Арент, Извори тоталитаризма) Хобсовски модел друштва, где подједнака несигурност уједињује мноштво у тело апсолутног суверена Левијатана на кога појединци преносе свој суверенитет и кроз пођеднаку потчињеност (тржишту и праву) себе виде једнакима упркос драстичним разликама чак и у погледу основних животних услова, утемељен је на страху. Солидарност је алтернатива страху „јер савршена љубав изгони страх“. (1Јн 4, 18) Значи алтернатива квази-демократским институцијама буржоазије или црвене буржоазије јесу совјети – већа која се не преливају у суверене институције страха: владе, парламенте, партије, судове. На тај начин ће мноштво, организовано у совјете, као да је у пустињи, чувати дистанцу од Левијатана, све док га не прогута. По речима псалма, „ти си размрскао главу Левијатана и дао га народу у пустињи за храну“. (Пс 73, 14) Извор: Теологија.нет
  20. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 06 јуla у 19:00 часова предавање је одржао професор Александр Вујовић на тему – Свети Петар и Павле апостоли васељене. Извор: Манастир Острог
  21. Хришћанство је есхатологија. Не може се рећи да је нешто у Цркви, у суштинском смислу историјско а нешто есхатолошко, рећи да у хришћанству има места за нешто што никако није есхатолошко је исто као рећи да у хришћанству треба да буде нечег нехришћанског… Есхатологија није на крају него на почетку. У рабинским изворима, баш као код Василија Великог, постоји предање да је „Век који долази“ – „Олам хаба“ истовремено и први дан стварања који претходи „Садашњем веку“ – „Олам Хазех“, који након седам еона-циклуса истиче завршавајући се опет оним истим првим еоном који је хронолошки осми а то је „Олам Хаба“ век који долази, или хришћански речено „будући век“. Дакле, у библијској ретропспективној перспективи, крај је ретроактивни почетак свега. Доле је горе Почетак, пак, хришћанске иницијације је крштење. У крштењу су смрт и васкрсење сједињени у један акт рођења за вечни живот које се одиграва примањем Светог Духа кроз симболичко погребење са страдалним Месијом (Слугом Господњим) , а случајеви, описани у Делима апостолским, где предавање Духа претходи крштењу (Дап 10,47) par excellence поцртавају есхатолошку димензију месијанског страдања, сваки крштавани је „Слуга Господњи“ (Ебед Јахве, παῖς Κυρίου). „У крштењу се испуњавају обећања нашег савеза са Богом – пише Златоуст у свом тумаченњу Јовановог Јеванђења – сахрањивање и смрт, ускрснуће и живот; и ово се дешава одједном. Јер када уронимо своје главе у воду, стари човек је сахрањен у гробници испод и потпуно је потонуо заувек; а када их поново подижемо, нови човек се уздиже на његово место – Златоусти наставља – Да бисмо показали да оно што говоримо није никаква претпоставка, чујмо Павла где каже: „Ми смо са Њиме сахрањени крштењем у смрт“; и опет, „наш стари човек је разапет с Њим“; и опет, „ми смо заједно засађени (σύμφυτοι) у сличности (ὁμοιώματι) Његове смрти“ (Рим 6, 4–6). Биљна метафорика карактеристична је за Јована: нпр. њиве које се жуте за жетву, а посебно значајана је метафора о чокоту и лозама, па је у истом духу и слика заједничког засађивања месијанске заједнице у сличност Месијине смрти карактеристична за јовановско малоазијско предање: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12, 24). Овде многи род доноси баш умрло семе и управо они који су већ мртви су ти који су плодни! Шта више „револуционарна мржња према датостима живота таквог какав јесте а не реакционарни „витализам“, знак је новог неуништивог живота: „Ко воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25). Такав хришћански post mortem анти-етос Павле сажима својим чувеним речима: „Ви сте, наиме, умрли И ваш живот је са Месијом сакривен у Богу“ (Koл 3, 3). Златоусти настаља: „Крштење се не зове само крштење, већ се крст назива крштењем. Крштењем (βάπτισμα), каже Христос, којим сам ја крштен (ὃ ἐγὼ βαπτίζομαι), крстићете се (βαπτισθήσεσθε – Мк 10, 39) а мени се треба крстити крштењем (βάπτισμα δὲ ἔχω βαπτισθῆναι – Лк 12, 50), које ви нисте познавали…“ Нису смрт и васкрсење сједињени само у крштењу, овај образац је принцип читаве есхатолошке антиципације као такве. Месијански акти: Страдање и Смрт, Васкрсење, изливање Духа, Парусија, И њихов космичко историјски учинак: суд – транзитна криза старог и спасење – апокатастаза новог, то су факти које библијска традиција види као јединствени транс-темпорални догађај. А уобичајени светописамски назив за такав месијански догађај је: дан Господњи. Суштинска црта под којом су сви ови чинови сажети је Христова крсна смрт, која је у малоазијској традицији празнована 14. Нисана – априла, као јединствени празник смрти и васкрсења: „Крсно-васкрсна Пасха“. За апокалиптичку традицију Христова смрт је изразито есхатолошки догађај, и како би се то осетило довољно је сетити се да је централна фигура из Јовеновог Откривења: заклано јагње – које је баш зато и Лав. Мрак је светло Јоил описује дан Господњи као „Дан када је мрак и тама, дан када је облак и магла; како се зора разастире поврх гора тако иде…“ (Јл 2, 2). И славно место које Дела апостолска наводе као тумачење педесетнице „сунце ће се претворити у таму и месец у крв“ а које Откривење наводи у вези са шестим печатом: „И видех кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од кострети, и месец као крв“, после чега непосредно следи обележавање Божијих слугу печатом и виђење мноштва народа пред престолом и пред Јагњетом… Сасвим је јасно да је у питању референца на Христово страдање ради свих које се непосредно повезује са Царством Божијим, уз обележавање свих чланова месијанске заједнице архијерејским помазањем тј. словом Тау (Margaret Barker, Great High Priest: The Temple Roots of Christian Liturgy) каква је била пракса у време првог храма што нам говори да су сада сви чланови Цркве архијерерји у великом архијереју Христу чије су они тело, и евхаристијом која се у најранијем тексту који нам наводи речи установљења, Првој Посланици Коринћанима, повезује са Месијином смрћу као знаком његовог присуства на вечерама месијанске заједнице у Духу, као и са његовим коначним доласком. Апостол Павле, чак, читаво хришћанско предање своди на просту месијанску синегдоху: смрт Месије и анамнезу те месијанске искупљујуће смрти у његовој присутности у Духу, уз антиципацију његовог коначног доласка: „Јер ја примих од Господа што сам вам и предао, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан (предање овде треба схватити у вези предавања самог Месије на смрт) узе хлеб. И захваливши преломи и рече: Узмите једите ово је тело моје које се за вас ломи (што је очигледна референца на крст); ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи. Ова је чаша Нови Завет у мојој крви (такође референца на крст); ово чините кад год пијете у мој спомен“ (1Кор 11, 23–25), Потом следи следи Павлов важан херменутички закључак који месијанско предање своди на фундаменталну евхаријсктијску праксу, чије је значење објава Христове смрти у светлости његовог доласка: „Јер кад год хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете док не дође“ (1Кор 11, 26). У овом најстаријем евхаријстијском докумемту Павле чини исто што, према сведоченњу каснијх текстова, чини и сам Христос који повезује апокалиптичку таму својих страдања са својим славним повратком на облацима у својству даниловског Сина Човечијег под знаком крста, као небеским знамењем доласка тог истог Сина Човечијег (Мт 24, 29–30; Отк 1, 7). За грех, и за правду, и за суд! Уколико желимо да сумирамо какве егзистенцијалне консеквенце догађај Педесетнице има по месијански процес, онда можемо издвојити три димензије истог догађа: 1. Са једне стране силазак светог Духа лечи грех светског солипсизма тако што иманентизује трансценденцију (Рим 13, 9–10) као међусобну љубав унутар месијанске „Заједнице Светог Духа“ (2Кор 13, 13). И ту имамо посла са смислом Педестетнице као такве. Ова конституише месијанску заједницу као љубавно тело Месије: „Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно тело“ (1Кор 12, 13). Зато се тај пресудни дар Духа, који Месију чини присутним у својој заједници и кроз њу у свету, наводи у једнини. Месијанска заједница је „Последљи Адам“ и „Други човек (1Кор 15, 45–47), егалитарно субјективизован изван свих смртоносних субординација хијерархијски конструисане природе: „Нема више ни Јевреја ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви један у Христу Исусу“ (Гал 3, 27–28) Евоцирајући у том контексту, у свом тумаћењу Јовановог Јеванђеља Посланицу Коринћанима, Св. Јован Златоуст тврди како се реч о томе да Адам након Христовог Васкрсења више није тек душа жива него Дух који оживљава, односи на то да сада сваки човек у Месији има моћ да даје живот другима. Он у прилог такве тврдње наводи апостоле који су подизали мртве, што не треба читати као „моћ“ коју Бог даје члановима неке њему верне групе, већ као ланац контраинтерпелација који се простире кроз најсировију путеност смрћу телесно деиндивидуализованих (распаднутих) и истовремено симболички индивидуализованих (издвојених) бића, као силу у немоћи која снагом свог позива буди умрле у месијанску заједницу сачињену искључиво од оних који су већ прошли кроз капије смрти и снагом животворне антиидеолошке контраинтерпелације ушли у колектив живих у заједницу неуништивог живота једних за друге, једних уз друге, једних са другима. Заједницу какву најбоље изражава Хајдегеров термин (из Бића и Времена) „mitsein – сабиће“. Дакле, Сабиће, заједничко биће је живот оних који нису сливени у некакво једно биће већ је свако биће понаособ сабиће са Другим бићем (како је то дивно елаборирао Жан Лик Нанси у Уделовљеној заједници). Заједница може бити само живот и то заједнички живот који се дели оживотворавајући све који међусобно деле своја тела и душе. Ово општење је благо, сакривено у глиненинм судовима наших, по себи, фрагилних једва живих тела, у којима ипак жубори неуништиво живо заједништво постајући у нама извор воде која тече у живот вечни. 2. Са друге стране, за разлику од јединственог дара Духа, различите харизме предане појединим члановима месијанског колектива јесу дарови Духа који су наведени у множини (1Кор 12, 28–30) и имају функционални каракртер у служби одржавања љубавног заједништва унутар месијанског колектива, позваног да се прошири на све, укидајући тако себе као посебну и издвојену праведну стварност. Oвде треба бити нарочито опрезан. Изузетене харизме и дарови Духа као свој печат имају крст и према томе показују се у вернима као немоћ а не као моћ: „Јер гледајте браћо на вас позване… нема ту много моћних… него што је слабо пред светом и понижено изабрао је Бог да посрами моћнике“ (1Кор 1, 27–28). За Павла је и Исусова биографија, укључујући евентуална чуда, без икаквог значаја (2Кор 5, 16), оно што је важно је то да је Он „објављен у сили и по Духу Светоме за Сина Божијег васкрсењем из мртвих“ (Рим 1, 4). Он „иако је био распет по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас (2Кор 13, 4). Дакле, месијанска спона која нас уједињује с Месијом је слабост. Она је спољашњи знак и доњи крај Његове есхатолошке силе која живи у Њему и у другима „за нас“. Према томе, и наша слабост је за друге Сила Божија. Наша веза са другима је интимна, али није приватна већ је лична апрорпријација плодова Духа дарованих месијанском колективу. Можда је ту најумеснији Лаканов неологизам „екстимно“, који би у овом случају могао означити интиму каква није затворена у нарцистички однос проширеног сопства, већ има спољашњи заједнички карактер и друштвене консеквенце, тако да је унутрашњи човек неуништива друштвена спона нове заједнице упркос њеној изложености реакционарним стихијама старог света: „Због тога… ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2Кор 4, 16). Стих који следи након овог је од изузетног значаја за појашњење везе између страдања и славе у Духу: „Јер наша пролазна невоља – не просто прирпема нам, већ -производи/κατεργάζεται нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе“ (2Кор 4,17). Ово значи да нам „невоља“ не спрема славу као награду ради трпљења, већ да „производи“ славу, односно да је она њен историјски облик, и самим тим знак Царства Божијег у историји а то је наравно знак Сина човечијег што није ништа друго него крст. 3. Tрећи аспект Педесетнице, поред конститутивног дара Духа, и раздавања харизми чији су знаци „слабост“ њихових носилаца а не моћ (2Кор 4,10–11; 4,9–13; 1Кор 2, 3, 1Кор 15,31) је револуционарно деловање силе суда Духа у модерном свету. Према Светом Јовану Златоустом Дух „иде напред са великом силом и нико није у стању да спречи Његово насиље“ (Омилија 26 на Јеванђеље по Јовану). Или како је то приметио Јакоб Таубес у својој тези о западној есхатологији: „У птоломејском свету влада платонски ерос, међусобно приближавајући горње и доње, док у коперниканском свету влада Дух, тежећи према напред. Етос коперниканског (тј. модерног) света јесте етос будућности“ (Jacob Taubes, Zapadna eshatologija). У мени нема ништа Према свему што смо рекли Педесетница је и упад есхатологије у историјску презентност бесциљног дешавања и њено радикално испражњење од непрестане мобилизације. Оно је у субјектима месијанског процеса делом заустаљено Сабатом Христове смрти. Зато, као што смо смо видели, Ап. Павле евхаристију Цркве и есхатологију повезује са Христовом смрћу: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође“ (1 Кор 11, 26). Штавише, Златоусти бесмртност Месије изводи из бесмртности месијанске заједнице а не обрнуто! „Ако они који верују у распетога не ишчезавају, још мање ће ишчезнути онај који је разапет… Онај који одузима сиромаштво од других и сам је много слободнији од њега… Да ли видите да свуда потребна вера? Јер Он крст назива извором живота“ (Свети Јован Златоусти, Омилије на Јеванђење по Јовану). Дакле, месијанска заједница у Дан Господњи врши спомен: не Васкрсења, него Христове смрти! али нипошто у тужној атмосфери (нити у тону тзв. „радосне туге“ аскета) него у светлости Васкрсења и Парусије („Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“). Чак ни најтриумфалинија химногррафија цркве оличена у пасхалном канону ту није изузетак: „Христос се јави као човек, би назван безазленим јагњетом (…) И би наречен наша Пасха (…) као једногодишње Јагње добровољно би заклан за све, Пасха очистилачка (…) страда као смртан, и страдањем смртно облачи у красоту бесмртности“… Такође и обратно, стихире Великог Петка и Велике Суботе већ прослављају и Васкрсење: „Тебе који се одеваш светлошћу… скиде с дрвета Никодим… ридајући говораше… величам страдања твоја опевам твој погреб са васкрсењем кличући Господе слава ти!“ Треба ли подсећати на то да и сам васкршњи тропар каже смрћи, а не васкрсењем, смрт уништи? Веза Христовог Васкрсења са Његовом смрћу, није важна из тривијалног разлога: да је смрт, пошто му хронолошки претходи свакако услов Васкрсења. Не то није просто само тако, јер тиме бисмо догађај Васкрсења потчинили раније установљеном закону смрти. Ова веза је важна пре свега због тога јер она и није ништа друго него повезаност, чак идентичност; Христовог и општег Васкрсења (1. Кор. 15, 13). Јер опште васкрсење људима је могуће искусити у антиципацији, и празновати само под знаком минуса: као учешће у (нашој) свеопштој чаши смрти (Мт 26, 42) испијеној од последњег Човека (1. Кор. 15, 45) Христа, који је Васкрсао из мртвих. Док је помпезно „пренаглашавање“ Васкрсења уствари диктатура „хришћанске“ идеализације, уздизање новог господара, новог почетка, тираније нове „хармоније“ која ће убрзо да доминира над нама: Било у облику некакве „позитивне приче“, неког „јеванђеља просперитета“, одушевљења креативношћу карактеристичног за неолиберални капитализам, поверењем у политичаре и експерте, фасцинираношћу оригиналношћу уметника и спортиста уз скривени презир према „неталентованој гомили“ каква нема услове ни да се одржи у животу а камоли да се у том животу истакне, а која је ипак неопходна да би се из ње као позадине издвоио неки „суви геније“ (making one out of many), у форми мистификације предузетничке генијалности меритократских изабраника која се своди на „способност“ за екстракцију вишка рада из тела „глупих“ радника који троше мање него што производе – што је све, у суштини, исисавање живота из људи и његово претварање у мртви капитал, итд; или пак тако што нам вера, као и капиталистички свет, више неће допуштати чак ни да будемо несрећни а да се због тога не осећамо кривима. Јер забога Христос је васксао! Дух Свети нам је Дат! Суве кости, чујте реч Господњу Обећање Духа Христос је дао извевши своје ученике до Витаније чије име означава „Кућу патње“. Дух је обећан изван Јерусалима на не-месту фавеле искључених: Губавих, сиромаха и грешника (од којих је један био и вољени Христов друг четвородневни Лазар), у простору мизеризације и побуне у какав моћ државних апрата принуде није нимало радо залазила. Обећање је испуњено, као субверзија близу храма, у горњој соби на Сиону, вероватно бившој синагоги. Постоји прича да је власник собе био Христов тајни ученик фарисеј и кнез Никодим задужен да се брине око воде за јеврејске ходочаснике. У сваком случају Христос јовановске традиције ка коме ходачасти „све што је постало“ тврдио је да ће из утробе сваког ко у њега верује, као из истинског храма (Јез 47, 1–12) потећи реке живе воде (Јн 7,38). А Јеванђеље појашњава да се то односи на Духа који ће бити дат кад Исус буде прослављен (Јн 7, 39) Исус је пак, по сопственим речима, прослављен у страдању (Јн 13, 31). Према чувеном Хегеловом афоризму из Феноменологије духа: „Дух је кост“, а Кост се Христова није преломила ни на крсту (Јн 19, 36). Зато, најсажетије речено, ово можемо преформулисати у три речи: Дух је крст. „Нека се под знаком крста твога сатру све непријатељске силе“… „Падај сило и неправдо, народ ти је судит зван!“ Извор: Теологија.нет
  22. Свако угрожавање имовине српске цркве у Црној Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље, каже председник Србије Александар Вучић. Вучић је рекао да ће замолити власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Александар Вучић је тако одговорио на питање шта мисли о предлогу Закона о слободи вероисповести у Црној Гори. -Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква митрополија или епархија, већ Српска Православна Црква у Црној Гори, истакао је Вучић. Каже да је предложени акт лоше решење и да може само да упути молбу да се то не усвоји, пошто то не може да захтева. -Као председник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав захтев не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер Српска Црква вековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осећају Црногорицима и припадницима других народа или националности, поручио је Вучић. Према његовим речима, то је много више од свега и то је његова молба властима у Црној Гори, ако желе да је чују и услише. -А, ако не, то је њихово право и могућност и то ћемо разумети и умети у складу са тим да се понашамо, додао је Вучић. Таква одлука, наиме, како је указао председник, у значајној мери би покварила врло пристојне и добре односе, које Србија и Црна Гора данас имају. -Свако угрожавање имовине Српске Цркве у Црној Гори би неминовно водило стварању лоших односа, а томе се нити надам, нити то желим, већ желим најбоље односе Србије са Црном Гором, навео је Вучић. Извор: РТС, фото: predsednik.rs
  23. [вињете Стаматис Склирис]. - 2. допуњено изд. - Београд : Партенон : Академија СПЦ за уметности и консервацију ; Пожаревац : Одбор за просвету и културу Епархије браничевске, 2019 (Петровац на Млави : Стојадиновић). - 225 стр. : илустр. ; 21 cm, ISBN 978-86-7157-837-0 (Партенон) ,,У основи, овај аутор промишља феномене васколиког света, од оне првотне свете искре засјале у оку Сазданчевом, од Великог праска до данашњих техничких и технолошких остварења, физике и медицине на једној страни, и теолошких принципа у значењима космичке Литургије, на другој у којој препознајемо Другог, односно Бога... У овим својеврсним огледима откривамо одлике својствене аналитику надасве медитативном, који свет сагледава у себи, толико и около себе, никако не губећи повезаност с Богом и љубав Христову ,,према човеку која је откривена у тајни Цркве и Евхаристије “... У том мисаоном кругу посебну пажњу заслужују размишљања: О слободи, О личности, О индивидуи, О трајању, О победи над светом... На известан начин ови огледи одражавају богословску ерудицију овог времена, не занемарујући светоотачко наслеђе првих проповедника и мислилаца, међу којима су на видном месту мисли кападокијских отаца: Св. Василија Великог, Св. Григорија Богослова и Св. Григорија Ниског. Ту мисаоност су богатили: Симеон Нови Богослов, Св. Максим Исповедник (највише цитиран у овој књизи)... Аутор Александар Михаиловић не крије изворнике, већ их отвара изнутра, да би аутентични гласови исказали најбитнији део есхатолошке тајне, у којој је ,,Христос, савршени Бог и савршени Богочовек, центар космоса, разлог његовог стварања“... Такође, у овим огледима налазимо одјеке и одсјаје из дела Св. Владике Николаја Велимировића и Св. Јустина Поповића, једног од најученијих српских духовника. Коначно, Александар Михаиловић у центар својих разматрања ставља човека обележеног благодатним Божијим знаком, казујући нам истовремено у којој мери и под којим условима ,, у XXI век православље улази са антропологијом слободе, космологијом есхатолошког преображаја, заједницом евхаристијске Христологије, теологијом о Светој Тројици, као и са двехиљадугодишњим искуством мученичког истрајавања и континуитета“. (Из предговора првом издању Радомира Андрића, књижевника). Друго издање књиге Иза одшкринутих врата, доноси нам измење текстове о Достојевском, Упанишадама, као и две нове песме. У поглављу ,,Макар нешто о Достојевском“ аутор се бави промишљањима о односу Достојевског према: Христу, Човеку, Деци, Слободи, Болести и многим другим питањима чији одговори код аутора узрокују ,,праве буре и озарења“, које су га утврђивале у Христу. За свештеника Александра Михаиловића Достојевски је неприкосновени весник Божије поруке о човеку. Продужетак Христовог страдања Достојевски види у страдању деце, која проширује на руски народ чија је мисија да пронесе и пренесе ,,руског“ Христа, најпре Европи а потом и читавом свету. Његова вера у Христа који ће спасити свет јер поштује слободу, и не присиљава на слободу већ љубављу и слободом грли човека, заокупила је пажњу аутора ових редова од ране младости. У поглавље ,,Осврт на Упанишаде“, аутор образлаже ставове у Упанишадама који се тичу: узрока стварања свега, идентитета, суштине свега, карме и реинкарнације, а који често садрже низ противуречности. На овим и сличним примерима протојереј Александар Михаиловић, уочава разлике између јасног, прецизног и личног приступа хришћанске идеје о ставарњу и нејасне, двосмислене те помало безличне индијске космогоније, што је по аутору разумљиво и у томе он види вапај за смислом и достијанством људског постојања. ,,Моје асоцијације су следеће: Ови појмови су неодређени, недоречени, безлични, апстрактни. Настали су у једној дубоко мисаоној култури чији су мудраци, без Откривења, својом сопственом мишљу достигли врхунац. Мисао из саме себе не може доћи до Бога нити до спознаје саме суштине света. Потребно је Откровење. Зашто се Бог није тада открио у Индији и да ли је уопште покушавао – не знамо? О Карми аутор између осталог каже: ,,Карма је безлична, неумитна сила, нужност, предодређење. Тако нешто обезличава достојанство човека којег је створио Бог са циљем да буде личност, мали бог ослобођен нужности... Реинкарнација је неприхватљива због Христове Личности и Васкрсења, због прожимања линеарног тока времена и Есхатона, због непоновљивости стварања и уникатног достојанства човекове личности, начињене од душе са сопственим телом, које након смрти треба да васкрсне спојено са њом и да у заједници са Христом постане јединствено, непоновљиво, бесмртно и непропадљиво.“ Јелена Ћеранић Извор: Српска Православна Црква
  24. Гост на нашим таласима овог јутра био је и ђакон Александар Лекић који нам је дао увид у ранохришћанске текстове који су, наставши у борби за истину Цркве, произвели неке од основних начела Христолошког и Тријадолошког учења, најважнија исповедања вере и теолошке „топосе“ који су, настављајући се на Дела Апостолска, остали полазишна тачка хришћанског богословствовања у свим следећим нараштајима. Звучни запис разговора Од Дидахи, Посланице Варнавине и Посланице Диогнету, преко Климента Епископа Рима, Игњатија Антиохијског, Поликарпа Смирнског и др., аутор нас води до таквих великих аутора какви су Иполит Римски и многи Апологети (Јустин, Аристид, Атинагора, Мелитон Сардски, Теофило Антиохијски и други). Било је ријечи о богословима који су своју апологију потврдили мучеништвом а отац Александар је за наше слушаоце говорио о томе због чега је недостатна српска ријеч мученик. Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...