Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'александар'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова. Говорећи о сновима који често могу да буду духовна замка нечастивог, отац Александар је поучио како да препознамо наведену духовну девијацију, и истакао: Демони тачно знају психологију човека, знају шта га узбуђује и шта он силно жели, али и чега се плаши. И тачно на међи између страха и жеље он прави "сценарио" кроз сан где човек има осећај да је победник и да је његова жеља остварена. На све наведено гост овонедељне емисије "Врлинослов" дао је јасну поруку гледаоцима: Потребно је да стекнемо искуствен ум, да не верујемо свему што нам се дешава изнутра, већ да своју вољу и свој ум саобразимо уму Христовом и вољи Његовој. Да проверавамо себе кроз ближње, кроз духовнике, а у одређеним ситуацијама сходно потреби, и кроз психијатра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Стојећи на парчету асфалта, названог „Пут Мајке Србије“, а којим смо манастир Медну спојили са остатком цивилизованог свијета, кроз главу ми је прошла мисао великог Николе Пашића, који је рекао да Срби јесу мали народ, али да од Беча до Цариграда већег нема. Помислих; да, јесмо велики, али само онда када смо јединствени и када знамо шта желимо, а мали и премалени када се дијелимо. Захваљујући том истом парчету асфалта, којег нам је пружила Мајка Србија, изашли смо из блата, али би многи од нас да нас врате у то исто блато. И сјетих се, баш тада, како су ме оптуживали јер сам исказао јавну благодарност предсједнику Вучићу, којег бих, по њима, требао да заспем блатом у којем, изгледа, и сами пребивају. Тада сам и спознао истинитост оне наше народне изреке да ће Србин, брату своме, опростити све осим успјеха. Нашу стварност суморном чине појединци, партије и медији који су исмијавали новоустановљени празник Српског јединства, слободе и националне заставе, којима снажно враћање ћирилице у јавни простор и није битна ствар, а ти исти критичари свега и свих не виде колико је важно да Србија и Српска, заједничким снагама, подигну меморијални спомен-комплекс у Доњој Градини, којим ће, напокон, јасеновачке жртве добити пијетет какав одавно заслужују. Када видимо да су ти исти критиковали „Дару из Јасеновца“, споменик Стефану Немањи, завршетак храма Светог Саве и мноштво других пројеката од изузетне националне важности, схватам и не устручавам се рећи да српски народ, захваљујући државничкој визији Александра Вучића, доживљава своју велику обнову на коју смо чекали бар осам деценија. Знају то боље од мене они који га свакодневно критикују. Пођимо редом. Загреб Вучићу не опрашта што је Војска Србије најјача у региону, Сарајеву смета што је Вучић уз Српску, кроз мноштво пројеката у свакој локалној заједници, Приштини смета што је Вучић уопште жив, док је дијелу подгоричке јавности неопростиво то што се Вучић, на дневном нивоу, стара о тамошњим Србима и Српској Православној Цркви. С друге стране, другосрбијанска политичко-медијска елита, свјесна снажног искорака Србије, не опрашта што је Србији и Србима боље, јер дезертери никада нису опраштали побједе ратницима. Зато су, чак и мене, медијски сатанизовали, само зато што сам говорио истину и што нисам хтио да прећутим све оно добро које нам је учинио и чини предсједник Вучић. Зато сам, на парчету медљанског асфалта, покушао да наслутим са каквим се отпором суочавају они који нас вуку напријед, који нас изводе из сопственог блата. Разочаран злобом и пакошћу оних међу нама, схватам да смо у историји и добро прошли, имајући у виду да смо једни другима подметали ногу, а највише онда када смо убрзавали ход. И данас је исто, али корачамо брже него што су многи мислили да можемо и хоћемо, па нас, чврсто вјерујем, међусрпско подапињање, заједно са комшијским, неће стровалити у блато у којем нас радо желе видјети. Зато ни најмање није лако Александру Вучићу, који свим силама покушава да нас извуче из блата, али је још теже онима који настоје да нас врате тамо гдје и сами пребивају. Знам да ће ме, опет, снажно критиковати, али ме не могу ућуткати, јер у име народа који је био запостављен, маргинализован и понижен дужан сам да, опет, искажем јавну благодарност предсједнику Вучићу на ономе што чини за нас, за све Србе, ма гдје живјели, па и за све оне који нису Срби а којима је Србија отаџбина. Ове моје ријечи потврдиће вријеме које је пред нама. Крајина и сва Република Српска неће и не могу довољно захвалити предсједнику Вучићу и Влади Србије за сва учињена доброчинства, а вјерујем да ће оне, који данас другачије мисле, можда сутра бити и срамота, јер због ситних политичких амбиција нису имали снаге спознати људе и процесе какви заправо јесу. Због тога је нарочито важно не бити опозиција Србији, њеном свакодневном напретку и настојању актуелне власти да се Срби опет врате себи, својим духовним вриједностима и економском напретку. Доста смо као народ тумарали странпутицама историје. Сад кад смо коначно стали на пут којим ходе и други цивилизовани народи, неко би да нас опет врати у блато. Увјерен сам, Срби то неће и не смију допустити! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  3. Вучић - Донели смо одлуку већ у четвртак на влади, тако да имате сва средства на раполагању, сва средства да све завршите (на изградњи цркве Светог Саве). Али је срамота да нисмо имали цркву у родном месту Светог Саве и сад смо ту срамоту исправили једном занавек. Вучићу се обратио игуман манастира Сопоћани: Игуман - Господине председниче, ако могу нешто да вам кажем. Ја сам игуман манастира Сопоћани. Сопоћани су ремек дело светског сликарства, али ево већ седамдесет година у нашој порти ми немамо ни један монашки објекат. Немамо трпезарију где можемо да примимо људе... Вучић - Колико би то у новцу износило? Игуман - То би било око тридесет и нешто милиона дин. То је трпезарија и кухиња, наравно... Вучић - То је 250 хиљада евра? Игуман - Да. Можда мало јаче али, треба да се уради - већ има и идејни пројекат - главни пројекат. Вучић - Добро. Да вам ми обезбедимо 250 хиљада, ви да обезбедите од народа остатак? Игуман - Може. Вучић - Јел договорено? Игуман - Договорено. Вучић - То ћемо да решимо у року од месец дана. Је ли вам касно? Игуман - Није. Вучић - Да бисте могли да искористите и грађевинску сезону, да одмах кренете да радите. Игуман - То је стварно велика ствар... Вучић - Да не остајем ја више... https://youtu.be/o5EboIAUP14?t=1334
  4. Главни правни саветник Епархије рашко-призренске адвокат Александар Радовановић за Косово онлајн каже да је положај Српске православне цркве на Косову све лошији, у ситуацији у којој нема представника међународне заједнице да гарантују права. Радовановић додаје да су права, имовина и заштићене зоне које је црква добила око већих светиња, све више на мети управо оних косовских институција које би требало да бране њихово постојање. “Српска православна црква је 2012. године, док су текли процеси за укидање тзв. “надгледане независности”, од међународних чинилаца добијала гаранције да се на Косову и Метохији, барем што се тиче статуса Српске Православне цркве, ништа неће променити, сем што ће наша права од сада да штите приштинске институције. Већ тада, усвајањем тзв. Закона о завршетку надгледане независности, дошло је до велике промене, јер су права Цркве из Ахтисаријвог плана у великој мери умањена”, каже Радовановић. По његовим речима, нацрт Закона о заштити културног наслеђа који су, пре неколико година, планирале да усвоје приштинске институције и којим би у њихову надлежност пало уређивање шта ће СПЦ радити са својим црквама и манастирима, није усвојен услед огромног притиска међународне заједнице. “Тим нацртом је било предвиђено да су власник целокупног покретног и непокретног културног наслеђа на Косову и Метохији приштинске институције, које би по том нацрту закона могле да уређују шта ће Црква да ради са својим манастирима и црквама, које ће брошуре и која историја смети да се показују посетиоцима, како ће да изгледају фасаде и знаци, па све до могућности да нам се наше културно благо отме путем експропријације, уколико би неко из неке институције проценио да се лоше старамо о својим светињама. Овај закон није прошао само због огромног притиска међународне заједнице, али је још тада јасно показао намере Приштине према Српској Православној цркви”, истакао је Радовановић. Правни саветник Епархије рашко-призренске подсетио је да је манастир Високи Дечани у веома сложеној безбедносној ситуацији и да већ пет година не може да у катастар упише своју имовину, јер институције једноставно одбијају да спроведу одлуку Уставног суда. “Манастир Високи Дечани је био на мети екстремиста небројено пута до сада, и налази се у веома сложеној безбедносној ситуацији. Иако је успео да пред косовским судовима заштити своје право на приватну имовину, што је на крају потврдио и косовски Уставни суд, манастир већ пет година не може да упише своје право у катастар, јер институције једноставно одбијају да спроведу одлуку свог суда. Изговори су разни, и понекад се своде и на отворене претње да ће ‘манастир да буде одговоран за гнев народа’ уколико се власништво манастира упише у катастар. И поред великог међународног притиска, косовске институције једноставно одбијају да спроведу судску одлуку, што би било незамисливо било где другде”, рекао је Радовановић. По његовим речима, један од примера положаја који СПЦ на Косову заузима је служење литургије у Храму Христа Спаса у Приштини. “На крају, најсвежији пример је служење свете Литургије у Храму Христа Спаса, за славу града Приштине, Спасовдан. Иако Црква има сва документа, и уписана је као власник и земљишта и зграде и у косовском катастру, већ двадесет и две године трају спречавања Цркве да свој Храм и користи. И поред уписаних и неспорних права Цркве над својим Храмом и земљиштем око њега, у јавности се град Приштина и Универзитет већ дуго расправљају око тога коме ће да припадне земља и шта ће да се ради са освештаним храмом. Једна од бизарнијих идеја је претварање верског објекта у ‘музеј жртава Холокауста над Албанцима’, док друге иду од рушења до разних варијанти скрнављења храма претварајући га у политички споменик”, каже Радовановић. Ово су само неки од примера поступања према Српској Православној цркви у континуитету. У ситуацији у којој нема представника међународне заједнице да гарантују права, положај СПЦ је све лошији. “У последње време, отворено се фалсификује наша историја, постоје највулгарнији покушаји културне апропријације и асимилације нашег културног и верског наслеђа, реторика према нама је све гора и безобзирнија, а права Цркве да своје проблеме износи пред представнике међународне заједнице у Савету за спровођење и надгледање се систематски подривају последњих неколико година, у покушају да се укине и тај, последњи постојећи, форум у коме Црква и даље има неке шансе да очува своја права”, рекао је правни саветник Епархије. Радовановић истиче да овај процес није везан за само једну владајућу гарнитуру већ је систематски и траје више од једне деценије, откако је међународна заједница те процесе препустила локалним структурама. “То је процес који се последњих година интензивира. Овај процес, са којим су представници међународне заједнице добро упознати, показује и шта би у будућности била судбина Српске Православне цркве на овим просторима уколико би она биле везана за косовске институције које једноставно не желе Српску Православну цркву, или је желе као украс, косовизирану или албанизовану, која постоји само да испуњава налоге у стратешкој агенди културне апропријације наших споменика културе”, каже Радовановић. Оно што, по његовим речима, Српској Православној цркви није потребно, је пружање додатних гаранција да ће приштинске институције да је заштите, јер су за ову деценију приштинске институције јасно показале које су им намере, и поред гаранција које су небројено пута давале. “Те гаранције су се увек завршавале тиме да се Црква криви због тога што истрајава у борби за своје постојање, свој идентитет и своја права, и покушајима да се наша постојећа права игноришу или додатно сужавају. Ахтисаријевим планом, Црква је добила и заштићене зоне око већих светиња. Међутим, како године пролазе, те заштићене зоне се све више нападају од стране управо оних институција које би требало да бране њихово постојање. СПЦ су потребне чврсте међународне гаранције за њен опстанак, са јасним механизмом спровођења и заштите од оваквог понашања приштинских институција. Експеримент који се спроводи већ једну деценију, а који је требало да покаже да Приштина има воље и могућности да гарантује заштиту права Цркве, очигледно није успео, и време је да се нађе модел, чије спровођење неће да зависи од хирова било које администрације у Приштини”, рекао је Радовановић. Извор: Kosovo Online
  5. Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар био је домаћин традиционалног ручка у Белом двору у част редовног годишњег заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Ручку су присуствовали Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије са митрополитима и епископима Српске Православне Цркве, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Србије, као и чланови саветодавних тела Круне. „Окупили смо се у Белом Двору поводом заседања Светог Архијерејског Сабора. Годинама негујемо овај традиционални догађај, јер је пример слоге и сарадње за опште добро. Црква и Круна су две институције у нашој земљи које доносе стабилност. Хвала вам на подршци коју пружате нашем народу и мојој породици. У овој години искушења, изгубили смо велике духовне пастире, који су својим животима и делима, следећи Христа, оставили велики траг. Верује, да ће Црква, на челу са Патријархом Порфиријем, наставити у јединству и слози да воид српски народ. Као што је Господ рекао својим апостолима: ви сте со земљи! Нека Господ благослови ваш труд и рад и услиши ваше молитве“, рекао је Њ.К.В. Престолонаследник Александар. Његова Светост Патријарх српски Порфирије захвалио се Њ.К.В. Престолонаследнику Александру на гостопримству и пожелео срећу Краљевској породици. Извор: Краљевска породица Србије
  6. Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао. За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова. Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим. Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу? И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…” Међутим, нису сви побегли. Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25). А потом, пошто је Исус већ умро: “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42). Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе. Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега. Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.” Тако кроз све векове плаче љубав. Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара. И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка. Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност. Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души. Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет. Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује. “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све… Протојереј Александар Шмеман Превео Матеј Арсенијевић
  7. Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао. За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова. Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим. Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу? И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…” Међутим, нису сви побегли. Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25). А потом, пошто је Исус већ умро: “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42). Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе. Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега. Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.” Тако кроз све векове плаче љубав. Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара. И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка. Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност. Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души. Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет. Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује. “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све… Протојереј Александар Шмеман Превео Матеј Арсенијевић View full Странице
  8. Из дневника 1973-1983. (Уторак, 9.новембар 1976.) Глупави сукоб на академији(Св.Владимира) : једни студенти обличе друге за "јерес" ( јер (ови други) не целивају сваки пут све иконе!) и за недовољну духовност; и још глупљи, замршени случај студента који жели да "егзоцира"другог студента, и томе слично.Та мутна узбурканост лицемерне псевдо-религиозности, та прожетост свеколике атмосфере демонским самопотврђивањем, "духовном мржњом"- све то притиска психу...Сви имају "проблеме", све је некако "распаљено",извитоперено, карикатурално и за све потежу и у све утрпавају "Бога" и "Православље".Осећам да унаоколо нема ниједног срећног човека, човека који је срећан оном срећом која би, чини се, требало да се излива из богослужења, молитве,богословља, итд.Као да би се на религију могле применити Толстојове речи из( Ане Карењи): " Све се пореметило у дому Облонских .." Сви ми и себи и другима тврдимо:" Човек је несрећан без Бога"Али, зашто је, он онда, тако несрећан "са Богом" ? Зашто таква "религија"амплификује (појачава) све оно што је тричаво и рђаво у човеку: гордост самоузношење, страх ? То су питања која себи постављам већ годинама.Као да у свету више нема оног спокојнога, смиренога,радоснога и слободнога стајања пред Богом, "хођења пред Богом"; као да више нигде нема онога: " Делјте Господу своме са страхом и радујте Му се са трепетом". И гле, радујеш се сваком тренутку самоће, јесењега сунца на златноме листу, потпуне "утишаности" и анонимности живота.
  9. Version 1.0.0

    146 downloads

    Протојереј Александар Михаиловић - Непоновљива поновљивост, нова књига у пдф формату Садржај ПРЕДГОВОР..........................................................................................................9 НЕПОНОВЉИВА ПОНОВЉИВОСТ...........................................................21 У ПОТРАЗИ ЗА СВОЈИМ „ЈА“.......................................................................31 О ЈЕДНОЈ ОСОБЕНОСТИ У ПРАВОСЛАВЉУ........................................37 СВЕТА ТРОЈИЦА – БОГ..................................................................................41 „ДУХОВНОСТИ“ И ДУХОВНОСТ...............................................................59 О БОЛЕСТИ, СТАРЕЊУ И СМРТИ ИЗ УГЛА МЕДИЦИНЕ И ТЕОЛОГИЈЕ........................................................69 ЛИТУРГИЈА ИКОНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ..............................................93 МОНАШКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА– ОДСЈАЈ ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ..................................................................... 113 НАЧИН ЖИВОТА У ДРЕВНИМ МАНАСТИРИМА............................ 131 КА НОВОЈ СВЕОБУХВАТНОСТИ............................................................. 155 ТРАКТАТ О РЕЛИГИОЗНОМ..................................................................... 163 СЛОБОДА КАО ИЗАЗОВ (ОГЛЕД О ИСКУШЕЊУ)................................................................................... 171 ЛИЧНО, БЕЗЛИЧНО И БЕСКОНАЧНО -ПОКУШАЈ УПОРЕДНОГ ОГЛЕДА- ............................................................. 181 I Веде, Упанишаде .................................................................................. 182 II Лао – Це, „поезија сензибилисане етике“ ..................................... 196 III Суфијска прегнућа ка Богу (Tasawwuf) .......................................... 202 IV Математичка и Божија бесконачност ............................................ 213
  10. Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma? Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга. Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа? Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка. Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата. I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом. II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао. III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас. IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа? V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“ Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине. ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
  11. Председник Републике Србије g. Александар Вучић упутио је честитку новоизабраном Архиепископу пећком, Mитрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г. Порфирију у којој се каже: -Ваша Светости, са радошћу сам примио вест о Вашем избору за наследника Светога трона пећкога - трона нашег оца Светог Саве Српског. У име Републике Србије као и свих наших грађана православне вероисповести желим Вам да дуго и плодно делате на њиви Господњој у име Христово, а у част рода српског и свег рода православног. На том путу пре Вас налазили су се, и наш народ водили, велики и знаменити српски архиепископи и патријарси који су знали да у тешким временима сачувају веру, част и образ нашег народа и одговоре искушењима која су се пред њима налазила. -Овога пута тежак али частан задатак пао је на Вас, да чувате јединство Српске православне цркве и веру међу Светосавским народом. Уверавам Вас да ће у временима пред нама, и наша Србија заједно са Вама, деловати на част и добро свих људи добре воље и добре вере, и свих Срба ма где они живели, трудећи се да опстанемо и останемо на путу којим су ишли Свети Сава, Арсеније, Максим, Георгије Бранковић, Варнава, Герман, Павле и Иринеј. На многаја љета Свјатјејши Владико, каже се у честитки председника Вучића. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. У храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, на празник Сретења Господњег 15. фебруара 2021. године, служена је празнична света Литургија у којој су поред братства храма молитвено учествовали и појци ове цркве са благочестивим народом. Празничну беседу по читању светог Јеванђеља произнео је парох ове цркве, свештеник Александар Јовановић. "Сусрет је жеља Бога за човеком и одговор човека за Богом" рекао је о. Александар додајући да је то срећа, ту је истина, ту је смисао. Сусрет је суштина загрљаја светова. У Христу су се срели Бог и човек, Небо и земља, нестворено и створено, а у човеку - смрт и жеђ за животом. "Радост је наличје сваког сусрета, Божије лице и разлог нашег постојања у овоме свету, то је смисао свих светова", указује о. Александар који напомиње да је "радост без ближњег немогућа, а ближњи без сусрета - недостижан". Најтоплије препоручујемо да ово, као и увек изванредно литургијско слово о. Александра у наставку чујете у целини, благодарећи труду г. Радована Савића. Звучни запис почиње читањем св. Јеванђеља од Луке. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа о. Александра Јовановића: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/o. Alexandar Jovanovic Sretenje.mp3
  13. У славу Светог Василија Острошког Чудотворца, поводом прославе 350 година од његовог блаженог престављења (1671-2021); поводом јубилеја 150 година новинарства у Црној Гори (1871-2021); поводом 75 година Удружења новинара Црне Горе (1946-20121) и поводом 140 година Удружења новинара Србије (1881-2021) „Света дужност новинара, није ништа мања, од моралне одговорности свештеника и учитеља. И још је већа, јер је његов утицај шири! Један безобзиран новинар у стању је да распне душу народну на крст греха и злочина.“ Св. Владика Николај Велимировић Свети Василије Острошки Чудотоврац, слава му и милост, и манастир Острог са својим светињама, јесте један од најчудеснијих мјеста и дарова Господњих нашем српском роду. Није случајно у народу међу вјерујућим ова светиња прозвана „српски Јерусалим“. Ко није могао отићи на поклоњење у Свету Земљу и у Свети град Јерусалим, он се трудио да макар једном у животу посјети ово свето мјесто и поклони се моштима Светог Василија. Долазећи у Острошку светињу, људи су најприје у своје срце и у своју душу записивали чудесни сусрет и то су чували у свом срцу као највечи дар од Бога. Ти записи у срцу и души остављали су дубоки печат и сјећање на многе поклонике манастира. Бројна су чудеса која су се догодила и која се догађају под Острошким гредама, за протеклих 350 година, и када би се све то записало онда „ни у сами свијет не би могле стати написане књиге“ (Јев. Јов. 21, 25). У манастир Острог, код Светог Василија, су долазили многи, од старца до дјетета, долазили су наши краљеви, патријарси, митрополити, епископи, свештеници, монаси, монахиње, народни прваци, новинари, професори, ђаци, књижевници, војсковође, занатлије, трговци, стари и млади, здрави и болесни – сви они којима је помоћ и милост Божја и благослов Светог Василија била потребна. Сви они су на свој начин одавали хвалу Богу и благодарили на том чуду којим их је Бог удостојио да посјете ову „српску ћабу“, „српски Сион“, „српску светињу над светињама“… Долазећи код Светог Василија, вјерни су пред свечевим моштима отварали своје срце и своју душу, монасима остављали своја и имена својих ближњих за молитву, и записивали чудеса која су им се догодила. Записивали су своје молбе светитељу и остављали. Монаси су записивали прилоге које у вјерни доносили и на богослужењима помињали вјерне, који су својим записима и поклонима показивали своју духовну и везаност за манастир Острог. Бројни поклоници Манастира Острога своје записе остављали су у књигама посјетиоца у Доњем и Горњем манастиру Острогу. Записе у књигама посјетиоца и поклоника острошке светиње остављали су многи, као што рекосмо, наши краљеви, црквена лица: патријарси, митрополити, епископи, игумани, игуманије, монаси, монахиње, свештеници, ђакони, министри, професори, учитељи, књижевници, пјесници, новинари, путописци, научници, љекари, бројна војна лица од комаданата, генерала, капетана до војника. Поклоници су били људи из најразличитијег друштвено-социјалног статуса. Највише записа налазимо од људи из Црне Горе, Приморја, Србије, Краљевине Југославије, СФРЈ, који су се уписивали на српском језику. Бројни странци који су долазили из европских земаља уписивали су се на руском, грчком, италијанском, француском, чешком, арапском, турском, енглеском, језику. Многи су оставили своја лична запажања како су доживјели манастир Острог, док су други записивали своје име и презиме. Чести су мотиви благодарења и захвалности Богу и Светом Василију што су их удостојили да посјете ову српску светињу и да се у њој помоле. Своје записе поједини поклоници оставили су и у виду пјесама у којима описују манастир и светитеља и говоре о њиховом значају. Споменице су служиле и као кратки љетописи у којима су игумани и монаси из манастира биљежили најзначајније догађаје и дешавања у манастиру, као и сам његов историјат. У њима ћемо наћи и уписана имена учесника бројних екскурзија ђака из богословија, гимназија, учитељских школа, као и црквених хорова, пјевачких друштава, студената бројних факултета и др. Поред бројних поклоника које смо навели да су остављали своје записе у споменичким књигама Манастира Острог, у овом раду забиљежићемо неке записе новинара, који су се уписивали у споменичкој књизи посјетиоца и поклоника Манастира Острога, приликом својих посјета острошшкој светињи, између два свјетска рата. У току новинарског конгреса који се одржаавао на нивоу цијеле Краљевине Југославије на Цетињу 1926. године,, бројни новинари том приликом посјетили су манастир Острог. У манастирској споменици, 1. октобра 1926 уписали су се новинари из Србије, Црне Горе, Хрватске, Словеније, уредници и чланови редакција бројних новина и листова. Међу њима налазимо записе новинара из Новог Сада, Београда, Загреба, Панчева, Љубљане, Сарајева, Цетиња. Сима Сп. Симић новинар из Београда; Трива Митар, уредник „Заставе“ Нови Сад 1. X. 1926. Борислав Минић, Београд; Путујући коз Црну Гору, са новинарског конгреса у Цетињу свратио са својим колегама да разгледам ово Св. мјесто Ђуро Бањац, уредник „Времена“; Павићевић, „Ријеч“; Срба М. Тодоровић, новинар београдски, би срећан да се 1. октобра поклони моштима Светог Василија Острошког У другој половини августа 1928. године, у Манастиру Острогу боравио је Јован П. Вукчевић типограф и новинар из Подгорице, који је оставио занимљив запис: 18. августа 1928. године дошао сам у ово свето мјесто, са мајком Кићом, братом Душаном, снахом Вукосавом и дјецом Загорком и Олгом а 19. истог поклонисмо се моштима Великог мученика Св. Василија Острошког Чудотворца, када смо се и духовно нахранили. У ово Св. мјесто дошао сам једино да се духовно нахраним, а затим и да се одморим – љетујем. Читав одмор посветио сам искључиво у шетњи кроз ово Св. мјесто, обилазећи сваког дана „Башину воду“, „Крст“, „Белведер“, Доњи и Горњи манастир, као и друга оближња мјеста. Овако дивна душевна храна коју сам пожелио у ово Св. мјесто, клањајући се моштима Св. Василија Чудотворца много ми је пријало и опоравио сам се колосално , зато ће ми ово Св. мјесто остати вјечита успомена, у мом срцу и души. Захваљујем се на обимној предусретљивости уваженом госп.у Леонтију Митровићу са осталим такође особљем ових манастира. Цијенећи ову праву српску светињу и, клањајући се, и по други пут Св. Василији Острошком Чудотворцу, а благодаран остајем г. архимандриту Леонтију Митровићу са осталом ман. особљем остајем пун религије пема Свевишњему. 30. – VIII. – 1928. год. у Острогу Јован П. Вукчевић Типограф и новинар из Подгорице Новинар и народни посланик Милоје С. Сокић, посјетио је Манастир Острог 12. септембра 1932. године и том приликом је записао: На дан 12–IX -1932. год. положио сам камен темељац првој насељеничкој православној цркви у селу Раставици поред Лавре Високих Дечана, а јутрос 17–IX -1932. год. Поклонио сам се моштима Св. Василија Острошког чију сам паронажу примио на новом црквом у Раставици. Милоје М. Сокић Новинар и нар. посланик У току 1933. године у споменичким књигама манастира Острога налазимо неколико записа новинара. Почетком године, тачније 28. фебруара уписао се новинар из Сарајева. Уредник „Зетског гласника“ Вуко М. Митровић уписао се 4. јуна. Свој запис је оставио новинар Нико Јовићевић 12. јуна 1933. године у коме каже: При обиласку роднога крша, послије више од једне деценије, поклоних се моштима Светог Василије. 12. VI. 1933. г. Нико Јовићевић, новинар Слави у Доњем манастиру Острогу на Тројичиндан 1939. године, присуствовао је и новинар Момчило Павићевић оставивши свој запис у књизи поклоника: Тројичиндан 1939. Момчило Павићевић, Новинар – дописник „Политике“ У пратњи Његове Светости Патријарха Српског др Гаврила Дожића 1940. године био је и специјални извјештач „Политике“, Синиша Пауновић који је том приликом оставио занимљив запис: 1–X–1940 Као специјални извјештач, највећег нашег дневног листа „Политике“ пропутовах главнија мјеста по Црној Гори, у пратњи Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила. На том путу стигох и у ову свету обитељ – Манастир Острог. Ту у Доњем манастиру проведох неколико дана као гост архимандрита Леонтија и братства. Посетих и Горњи манастир и поклоних се моштима Св. Василија Острошког где ме дочека игуман Герасим Чечур. Оба манастира затекох уређена. Било би лијепо да се многи наши манастири у Србији угледају на ове манастире. Кад би с еи у осталим нашим манастирима овако радило свет би више поштовао наше старе богомоље. Синиша Пауновић Кратке новинарске забиљешке у споменичким књигама посјетилаца и поклоника манастира Острога, такође свједоче колико је ово свето мјесто привлачило бројне поклонике, међу њима и новинаре. Безбројни су новински чланци, текстови, репортаже, извјештаји, аудио и видео записи, путописне забиљешке, са бројних свечаности и слава из манастира Острога. Свему томе, свој немјерљив допринос дали су и дају новинари, проносећи славу Светог Василија и овог светог мјеста, и свједочећи својим радом истину, на коју су позвани по свом послушању, имајући свету дужност и моралну одговорност пред свима. Нека ово буде мала воштаница за покој свих новинара који су се упокојили, као и за оне који су своје животе положили за истину и правду извршавајући своје часно новинарско послушање. Све новинаре, истинољубитеље и људе добре воље, нека прати благослов Светог Василија Острошког Чудотворца, у овим великим јубилејима, када прослављамо 350 година од његовог блаженог упокојења; 150 година новинарства у Црној Гори, 75 година Удружења новинара Црне Горе и 140 година Удружења новинара Србије, на многаја и благаја љета. мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, добитник Друге годишње награде УНЦГ за 2019- годину. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Послушајте предавање одржано у оквиру ONLINE школе вјеронауке при Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Предавање на тему “Зашто је Бог постао човјек?“одржао је ђакон Александар Лекић са Цетиња, а заинтересовани учесници су предавање могли да прате преко ZOOM апликације. Извор: Радио Светигора
  15. Господе, Господе, погледај са Небеса и види и посјети виноград овај кога засади десница Твоја. (…) Господе, нећемо одступити од Тебе, оживи нас и име Твоје призиваћемо. Господе, Боже над војскама! Поврати нас, нека засја лице Твоје да се спасемо! (Пс 80, 14-15, 18-19) Дирљиве ријечи пјесника из овог псалма посебно су одјекнуле у црногорској пријестоници прије тачно тридесет година. Као некада пророк за Стари Израиљ, сада је нови Митрополит завапио за спас Новог Израиља, за спас свог народа у Црној Гори. После ослобођења од туђина, наш народ је, попут изабраног Божијег народа, у новим и мирнијим околностима скренуо с правог пута. Опио се и занио вином гријеха и запао у ново ропство – ропство безбожништва (Пс 60, 3). Због тог гријеха, Бог – господар и уредитељ винограда (Ис 5, 1-4), допустио је страдање свог народа. Слика пропасти је била потпуна: ограда винограда Господњег бјеше разваљена, а чокоте су дивље звијери изгризле (Пс 80, 12-13). У тим страшним временима, када је луди вјетар хтио да угаси свету лампу, сачувао се ипак онај остатак Израиљев. Старац Данило, са неколико свештеника, монаха и мало вјерног народа, исповједнички је свједочио и одбранио своју вјеру. Сада је требало разгорјети тај свети жар који је био запретен у пепелу: Ево мене, ево вас! Спремно је срце моје, каже пророк. Да заједно са вама обнављам своју душу, да заједно са вама обнављам оскрнављене олтаре, да заједно са вама обнављам онај свети и највеличанственији олтар и храм – душу свакога од нас, јер нема ничега светијег под небом и земљом од људске душе и људског бића. Сав живот и рад нашег блаженопочившег оца Амфилохија у винограду Господњем, сабран је у овим ријечима које је изговорио пред цетињском светињом, те 1990. године. Када се сагледа цио његов живот, види се да је нашег Владику, Господ призвао својом благодаћу, још од мајчине утробе и изабрао за свједока Свог Јеванђеља (Гал 1, 15; Рим 1, 1). Светоотачки пламен Божијих људи, који су га од младости руководили и образовали, ”уселио се у њега и разбуктао у огроман пожар: и он је горио у том пожару, горио на жртву свеспаљеницу за све и за сва”. Кад је дошао у своју постојбину, Владика је затекао на многим Светим олтарима ону апокалиптичну гнусобу опустошења (Дан 9, 27; Мк 13, 14). После тридесет година, оставио нам је око седамстототина нових и обновљених светионика! Сваком освећењу храма или манастира, Владика се толико радовао јер је знао да тако почиње обнова људске душе, да у светињи и светињом људи постају свети, постају храмови Божији и заједница Тијела Христовог. Дубоко је осјећао да не градимо и не украшавамо ми храм, него ”он нас обликује и украшава небеском непролазном љепотом”. Непрестана молитва нашег Митрополита, његова прва и последња брига, била је спасити човјека. Спасити људску душу која је вреднија од свих свјетова. И зато је свима био све да би бар једног спасио (1Кор 9, 22). Био је прави отац, истински учитељ и педагог. Сваког човјека, Владика је ”примао као стварност за себе и као проблем око кога се вриједи трудити, ући у његову тајну, у свијет његових брига и невоља, прићи му као што брат прилази брату, топло и сниходљиво, без гордости и звецкања ауторитетом”, како рече један наш историчар за Светог Саву.У свако доба дана и ноћи, спреман да прими, саслуша, утјеши, подучи. Кад треба, строго укори, али увијек подигне и осоколи. И ријечју и дјелом, учио нас је да се, прије свега и изнад свега, везујемо за Господа, а не за одређену личност духовника. Учио нас да све треба да дамо ”за Христа и Цркву његову”, да Црква ”треба да расте а ми да се умањујемо смиреношћу”. Пратио га је свакодневни притисак људи, и оних ”малих” и оних ”великих”. Поред свега тога, није постојала само одговорност за своју заједницу, већ је, као пастир васељенских размјера, имао бригу за све Цркве у свијету (2Кор 11, 28). Туговао је много због неслоге међу православном браћом и трудио се свом снагом да се превазиђу погубни расколи. Молио се, не само за хришћане, већ за читав свијет – да сви људи и народи познају Истину која ослобађа, да се крсте у име Свете Тројице – Бога Љубави. Као прави апостол Христов, не штедећи себе, без било каквог предаха и одмора, Митрополит је јурио и стизао свуда да проповједа Христа. Био је истински слуга ријечи. Божије ријечи која је ”жива и дјелотворна, оштрија од сваког двосјеклог мача“, која ”продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца” (Јев 4, 12). Никад није трговао њом, него је говорио увијек искрено, из срца, у Христу, као од Бога и пред Богом. Зато је, изобличавајући људска зла и безакоња, његова ријеч била некад оштра. Јављајући, као истински Епископ Христов, на сваком мјесту мирис познања Господњег, једнима је Владика био мирис живота за живот, а другима нажалост остао је мирис смрти за смрт (2Кор 2, 14-17). Попут Христа, за један дио нашег народа остао је камен за спотицање и стијена саблазни (Ис 8, 14, Рим 9, 33). Цјелокупно служење нашег Митрополита, било је у знаку распећа и васкрсења Христовог. Као истински Христов мартир (свједок и мученик), утврђивао је сву своју паству и увијек подсјећао ”да нам кроз невоље ваља ући у Царство Божије” (Дап 14, 22). Врхунац његовог крсног пута, био је прогон Цркве од стране безбожне власти, која је своје демонско лице отворено показала доношењем безаконог закона о отимању светиња и прогону хришћана. ”Пусти народ мој”, рекао је миротворац гордом фараону али он није хтио слушати (Изл 8, 1). На насиље, међутим, Црква је одговорила молитвом у свештеном ходу. Молили смо се да останемо народ Божији и по вјери и по дјелима; а ако морамо да страдамо, да то буде на путу правде Његове и истине Његове, а не због неправде наше или мржње ма према коме. Храбрим исповједништвом и оним свједочењем ”да се треба већма покоровати Богу него људима” (Дап 5, 29), народ Божији је одбранио светиње и извојевао своју слободу. Нова и историјска Побједа православља коју је предводио наш Митрополит, била је наљепши дар Светом оцу Сави, за прославу великог јубилеја – осам вијекова његове Цркве. Владика је на крају понио и свој последњи крст, болест проузроковану новим вирусом, учествујући тако у патњи свог народа, као и цијелог човјечанства. Ово последње страдање било је његово крајње смирење, сабирање цијелог плодног живота… ”Готово је” – биле су једне од последњих његових ријечи. Заиста, осјетио је не само да се тијело гаси, већ да је извршено било његово свештено послање на земљи и да га Господ призива Себи. Његова смрт, уочи славе свог Цетињског манастира – Светог апостола Луке и Светитеља цетињских Петра I и Петра II, које је толико љубио, била је заправо акт живота, празник упокојења. Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, Он ће дати силу и утврђење народу Своме. (Пс 67,36) Ђакон Александар Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање. За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе. Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39). Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном: „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38). Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Извод из књиге Господе, где станујеш? Извор: Епархија жичка
  17. У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар. Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника. Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете. Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре. Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других. Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих. Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали. Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови. Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета? Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем. Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Неки су, због сопствене мржње према хришћанима, били мишљења да су они непријатељи богова и противници државних религија и да их стога треба уништити. (Лактанције, О смрти прогонитеља) Ово мишљење Диоклецијанових савјетника, које наводи Лактанције, није било просто њихово лично мишљење које су стекли због неке a priori мржње према хришћанима. Ријеч је заправо о тачки осуде која је одиграла пресудну улогу у прогонима хришћана у Римском царству: они су inimicos deorum et hostes religionum publicarum. Хришћанство је до Диоклецијановог времена била нелегална и сумњичава религија чији су чланови били хапшени, осуђивани и, у многим случајевима, убијани. Они нису имали право на постојање (non licet esse vos). Међутим, то не значи да су хришћани били под константним ударом Римске државе, иако би се такав утисак могао стећи када читамо житија наших светих мученика из тог времена. Просто речено, да су хришћани свакодневно били гоњени и убијани у прва три вијека, не би Црква ни могла да се толико рашири по свијету и приброји својој заједници толико људи колико је имала почетком IV стољећа. Такође, не можемо у сваком римском цару или намјеснику провинције под чијом су владавином или управом хришћани нашли смрт гледати човека који их је дивљем бијесу гонио само због њихове вјере; поводи појединим догађајима били су често веома разнолики и морају се испитивати од случаја до случаја (Jedin 1972, 148). Хришћани су првобитно живјели под заштитом дозвољене јудејске религије (sub umbraculo religionis licitae judaicae) и као такви нису били изложени прогонима, осим у два издвојена случаја за вријеме Нерона и Домицијана. Од времена цара Трајана и његовог рескрипта (112. г.), хришћани су препознати као сљедбеници недозвољене религије (religio illicita). Иницијатива за насилне мјере против њих, које су биле због самог њиховог хришћанског имена (nomen ipsum), међутим, није у почетку потицала од државне власти већ од самог друштва(потребна је била кривична пријава одређеног појединца да би се водио судски процес). Општепозната је чињеница да се начелима римске религијске политике противило наступање средствима државне моћи против припадника неког вјерског покрета само због њихове вјере. Следујући свом конзервативном карактеру ”који се граничио са крајњим формализмом”, Римљани су држали своју (државну) веру, али су поштовали и религије других народа и нису претендовали на њену искључиву превласт. Пошто су политеистичке религије имале доста сличности, они су поистовијећивали богове различитих народа са својим боговима, а ако одређени богови, односно култови нису могли да се поистовијете (нпр. култ животиња у Египту), били су исмјевани, али нису били прогоњени (Болотов 2009, 25, 47; Jedin 1972, 148). У трећем стољећу, посебно после 250. године, ситуација ће постати другачија: и Црква и Царство су се промијенили. Царство је постало наметљивије и оданије једном идеолошком опредјељењу. Цареви су први пут почели да сагледавају хришћанство као појаву која је захватила читаво Царство. Царству у кризи је била потребна заштита богова, а дужност царева била је да потпомажу стару религију и да зауставе ”хулу” која се раширила по читавом Царству. Сузбијање хришћанства сада више није било питање ”локалних власти” градова. Повремено локално насиље над хришћанима и њихове осуде које су од града до града изрицали локални гувернери утрло је пут царским едиктима императора Деција и Валерија (250. и 257.) усмјереним против Цркве у цјелини. Ипак, спровођење едикта је било кратког вијека јер су поменути цареви убрзо нашли смрт у ратовима против варвара, а њихови насљедници су одустајали од политике својих претходника (Браун 2012, 86). Након Галијеновог рескрипта 259. године, услиједило је отприлике четрдесетогодишње раздобље мира, у вријеме којег централна власт није прогонила хришћане, тако да су могли у релативној слободи наставити и осигурати унутрашњу и спољашњу изградњу своје заједнице. Евсевије издваја прије свега три слободе које је тад уживала хришћанска религија: слободу вјероисповиједања, која је хришћанима свих друштвених слојева допуштала да своје увјерење износе јавно; слободу култа која је дозвољавала несметано судјеловање у хришћанском богослужењу и омогућила градњу хришћанских храмова; слободу проповиједања, коју није нико ни према коме ограничавао; томе ваља додати и особито уважавање хришћанских вођа од стране државних власти (Jedin 1972, 417). Широм Царства, укључујући и келтске земље сјеверозападне Европе, великим мисионарским радом хришћанство изразито напредује, и то не само у градовима већ и у селима. У Риму катакомбе са сахрањеним телима хришћана свједоче о повећању броја црквене заједнице; до краја трећег стољећа изгледа да је свака парохија у Риму имала своје гробље. Када је Максимин ушао у Никомидију 311. године, дошао је до сазнања да су скоро сви становници тог града били хришћани. Неки научници сматрају да је у Царству средином III вијека било око 1.1 милион хришћана, а да је до 300. г. тај број порастао на чак 6 милиона, што је било око 10% укупног становиштва државе (Jedin 1972, 417-418; Frend 2006, 517-518; Радић 2010, 79). Хришћанска заједница је толико нарасла да јој више нису била довољна стара мјеста окупљања. Црква је, у том периоду, стекла имовину захвљујући завјештањима богатих људи и побожних удовица, па су подизани нови храмови широм Царства: рачуна се да је у вријеме Диоклецијана у Риму било око 300 хришћанских богомоља. У Никомидији се налазила велелепна црква која се видјела са Диоклецијановог дворца (Мирковић 2014, 112). До 300. године хришћани су већ постали чланови римског сената, царске свите и римске војске, односно најзначајнијих државних институција. Пораст броја хришћана у источним провинцијама и значај хришћанске Цркве постали су очигледни и најављивали су хришћанство као нов и важан фактор не само у религији већ и у политици. Неки научници су тврдили да су хришћани били ”динамични елемент у римском друштву и да око 300. године ниједан цар није могао безбједно да влада без прећутне сагласности својих хришћанских поданика”(Мичел 2009, 327; Браун 2012, 88-89; Мирковић 2014, 111). Црква је временом постала озбиљна и веома организована институција са препознатљивом хијерархијом. У вријеме када су закони, које су издавали цареви, сматрани извором свеукупног поретка (и које су брижљиво сабирали и чували чак и скромни људи), Црква је у Светом Писму имала сопствени универзални закон. (Формални карактер Светог Писма је, такође, носио посебну тежину: хришћани су усвојили модерни кодекс замијенивши старомодни свитак. Кодекс је био чврст и лако преносив, повезан тако да је његов садржај био коначан и прегледан.) Цареви су управо одреаговали на тај развој: уништавани су храмови и свети списи, а главне мете царских едикта биле су црквене вође – епископи и свештенство. Незнабошцима је, такође, боло очи што хришћанска Црква није била налик бројним трговачким удружењима појединих култова која су обично билаограничавајућа у погледу сталешке припадности (нпр. занатлије) или пола (женска удружења). Насупрот томе, хришћанска Црква је била врло шаролика скупина: она је наликовала минијатурној верзији новог царства и била на неки начин ”држава у оквиру државе” (Браун 2012, 86). С друге стране, када је у питању сама Диоклецијанова владавина, видјели смо да наступање против хришћана државном силом није био потпуни изузетак: два строга царска указа, која су се тицала религије, уперена против источњачких скупина и манихејаца, нам свједоче о томе. Због свега поменутог није тешко разумјети и последњи у низу прогона хришћана у Римској империји – Велики прогон. Међутим, ствари нису тако једноставне. Диоклецијан је владао већ осамнаест година и за све то време није наредио неки општи прогон хришћана, а, према договору, августи су имали да владају још свега двије године. Сам Евсевије, осим неких теолошких сагледавања, не даје неки темељан разлог за започињање прогона. Он каже да су владари ”својим ближњима, жени и дјеци допуштали, да и у њиховом присуству, слободно говоре о Богу и да се држе хришћанских обичаја. Ишло се и да су препоручивали да узму за слуге хришћане јер бјеху послушни и добри”. Хришћани које је цар слао за намјеснике провинција били су из милости ослобођени обавезе свечаног приношења жртава које је ишло уз тај положај. Умјесно је поставити питање: како је могуће да је цар баш тада, 303. године, пред крај своје владавине, иступио са прогоном? Како је могуће да, након осамнаест година толеранције, започне такав погром са циљем уништења хришћанског имена? Прво, треба се сјетити да је изненадног мијењања верске политике било и раније: наиме, сличних ситуација је било у случају прогона од стране Септимија Севера, Валерија, Аурелијана. Ови имератори су на почетку своје владавине толерисали хришћане, а неки их чак их донекле и симпатисали. Могуће је да су неки од тих владара извјесно вријеме чекали да се мало учврсте на власти, затим се хватали у коштац са неким важним државним проблемима, да би тек касније прибјегли рјешавању вјерског питања. Осим тога, може се претпоставити и да су неки цареви, у почетку симпатишући, временом схватили, можда у договору са неким од савјетника, да је хришћанство заправо опасан елемент у Империји и да ће временом почети да тежи да стекне превагу. Друго, треба рећи да је Диоклецијанов сукоб са хришћанском Црквом кренуо мало раније, 298. или 299. године, и то са чистком хришћанског елемента у војсци. Та одлука сигурно је била проузрокована тадашњим узнемиравајућих догађајима у којима су актери били војници – хришћани. У Нумидији се, 295. године, хришћанин Максимилијан опирао свом регрутовању, а у Мавританији је, три године касније, хришћански центурион Марцел ускратио даљу војну службу, пошто је, на годишњицу преузимања титула Јовиус и Херкул од оба августа, одбио да прекрши заклетву која га је везала уз Христа. Нове инциденте проузроковала су два ветерана, Типазије и Јулије, године 298. и 302., кад су, приликом даривања, одбили новац на којем су цареви били приказани као синови богова. На крају, Фабије, службеник у цивилној управи и vexillifer код намјесника Мавританије, није хтио носити ”слике мртвих”, тј. заставу са сликама боголиких царева. Поузданост армије је била врховни закон у Римском царству, па је такве непоуздане елементе настојао одстранити из војске указ, којим је Диоклецијан већ 300. године наредио да сви војници морају жртвовати боговима или напустити армију. (Burkhart 2006, 284). Од тада до издавања првог царског едикта против Цркве су прошле скоро четири или пет година. ”Мало по мало почео је прогон усмјерен против нас”, биљежи Евсевије у Црквеној историји. То би се могло протумачити као извјесна опрезност када је у питању овај подухват. Евсевије је то добро примјетио: Али рат не објави свима, него најприје онима који су били у војсци (мислећи да ће лакше ухватити друге ако прво заточи хришћане који су војници). (…) Тада је велики број војника, због вјере у Христа, иступио и без премишљања исповједио своје хришћанско име. Тада је било мало оних који су изгубили своју част и били погубљени због тога што су одани вери. То је било стога што је лукави дух, као вјешт у зготовљењу замки, радио своју радњу полако и умјерено, и није желио да буде препознат прије времена. По свој прилици, имао је страх од тога што је видио велики број хришћана, те се не одважи да одмах устане на њих. Ако би направили паралелу са прогоном манихејаца, ова опрезност је била, можемо рећи, очекиван корак, будући да је Црква била неупоредиво бројнија и древнија организација (Frend 2006, 519). Ко је главни покретач и творац прогона хришћана, чини се, да није у науци у потпуности разрјешено. Постоје углавном два мишљења по овом питању. Једна група научника мање-више подржава тумачење Лактанција, који је иначе био очевидац догађаја у Никомидији 303. године. Он у Галерију, амбициозном цезару и фанатичном паганину, зараженом мржњом према хришћанима, види силу која ће промијенити мишљење Диоклецијана и покренути га на свеопшти прогон, и то са радикалним мјерама. Поред тога, вриједност Лактанцијевог извјештаја, како потцртава Кларк, јесте у томе што је, на крају крајева, коначна одлука ипак зависила од најстаријег цара. Заговарачи ове тезе сматрају да су савременици тих догађаја тачно примјетили да прогон није био део Диоклецијановог великог пројекта обнове Римске империје, као и то, да конфликт није био неизбјежан. Узрок Диоклецијановог прогона стога првенствено треба тражити не у његовом политичком систему, него у његовим личним животним околностима. Тај стицај околности одређивала су углавном два момента: Диоклецијанова старачка немоћ да се супростави утицају свог моћног зета Галерија, као и утицај антихришћанске пропаганде од стране неких интелектуалаца на јавно мњење (Clarke 2007, 654; Болотов 2009, 129; Сајловић 2011, 120). Цијела ситуација око започињања Великог прогона рефлектовала је заправо све већи политички утицај Галерија. ”Недавно, сасвим недавно, као из неког најдубљег сна, пробуди се у нади за влашћу, и у тајности, попут Деција и Валерија, устаде на Цркву”, сажето извјештава Евсевије о Галеријевом успону и његовој намјери о прогону. Цезар, иначе арогантан и амбициозан, сада се, након великог успјеха у рату са Персијанцима, бунио због свог подређеног положаја и титуле. Осим тога, није заборавио старијем августу ни то што га је јавно понизио након почетног неуспјеха те га се овај сада плашио. Уосталом, Галерије је, такође, био у могућности да наведе Диоклецијана на прогон хришћана дјелимично због тога што је могао показати да званична идеологија тетрархије претпоставља религијску једнообразност (Barnes 1981, 19). Ипак, вратимо се на сам Лактанцијев извештај. Лактанције држи да је Диоклецијан ”проналазач и подбадач на зло”, зато што је он одговоран за прву реакцију против хришћанског елемента у војсци. Наиме, док је плашљивиДиоклецијан приносио жртву и по утроби жртве тражио предзнаке будућих догађаја (у питању је заправо захвална жртва у част успешног окончања рата са Персијанцима), неки од присутних дворана-хришћана су ставили себи на чело крсни знак, након чега су се демони разбјежали а жртва промашила циљ. Жреци су покушавали неколико пута да понове жртву, али није успјевало: узрок неуспјешности је лежао у томе ”што се у божанску службу мјешају непосвећена лица”. (Интересантно је да Евсевије наводи скоро исти разлог за почетак прогона у време Валеријана.) Диоклецијан је побјеснио и дао двије заповјести: да сви на двору одмах принесу жртву и да се ишиба она особа која одбије; и, да исто жртвоприношење учине сви војници, а они који одбију, да се отпусте из службе. Осим тога, Диоклецијан није посегнуо за даљим мјерама: ”Ту је стао његов гнев и срџба и није учинио ништа више против закона и Бога”. По Лактанцијевој верзији догађаја, сада на сцену ступа Максимијан Галерије, који је ”не само гори од двојице августа, већ и од свих злих царева икада”: ”Запаљен жељом за злочином”, он долази у Витинију да ”подстакне на прогоне хришћана препреденог старца, који их је већ почео”. Узрок, пак, Галеријеве мржње, сматра наш писац, потиче од његове мајке: наиме, она је замрзјела хришћане, јер су одбијали да узму учешће у јестивим жртвама које је она, као велики поштоваоц брдских божанстава, организовала. Старији август и његов цезар су се цијеле зиме у топлој Витинији савјетовали по питању општег прогона: Старац је дуго одолијевао, доказујући како је опасно узнемирити цио свијет и пролити крв многих људи, који по правилу радо умиру; биће довољно ако се ова религија забрани само војницима и дворанима. Иако има само речи покуде за старијег августа, Лактанције га овде врло добро приказује као мудрог државника: Диоклецијан савршено сагледава последице које би неки свеопшти прогон хришћана имао за мир и стабилност у држави. Поред инситирања на предузимање тог подухвата од стране Галерија, Диоклецијан још није попуштао и одлучује да затражи помоћ са стране. Најпре је потражио савјет од правних и војних достојанственика, али и неких интелектуалаца непријатељски расположених према хришћанима (у Божанским институцијама то је анонимни философ, док Лактанције спомиње Сосијана Јерокла). Оба одговора била су потврдна, али остарјели цар остао је незадовољан, те је, на крају, посегнуо за савјетом божанства и послао је врача Аполону милетском. Будући да је одговор опет био потврдан, Диоклецијан је ”промијенио првобитну намјеру”, али се одлучио за једно умјерено рјешење: наредио је да се прогон спроводи без крви, док је Галерије хтио да се живи спале они који одбијају да принесу жртву (Barnes 1981, 19; Clarke 2007, 650). Први, а затим и, петнаест дана касније, други пожар, у царској палати, којима се и најстрожијим преслушавањем није могао наћи виновник, само су погоршали ситуацију. Лактанције извјештава да Галерије ”није био задовољан одредбама едикта и припремао је Диоклецијана за другачији наступ”, па је зато сам подметнуо пожаре како би за то недјело оптужио хришћане и придобио Диоклецијана за строжије мјере. Очито је да је у томе успио: Диоклецијан је сада био ван себе и покренуо је истрагу ”не само против дворских робова, већ против свих”, укључујући и своју супругу Приску и ћерку Валерију које су биле блиске хришћанима (Burkhart 2006, 295-297). Други група истрживача сматра да одговорност за започињање прогона у потпуности пада на старијег августа, те да је његов сукоб са хришћанством био неминован. Наиме, главни разлог за прогон лежао је у увјерењу дахришћанство спрјечава обнову државе коју је Диоклецијан тако успјешно предузео на разним пољима живота. Они држе да Лактанцијево објашњење, по којем је прогоне хришћана започео искључиво на наговор и под притиском свога цезара Галерија потцјењује несумњиву Диоклецијанову гвоздену одлучност и самосталност у одлучивању. ”Читава та прича у којој се одговорност своди на ћудљивост једне жене”, каже Буркарт, ”руши се као кула од карата ако знамо да се Диоклецијан није плашио Галерија и да Лактанције гријеши у питању Диоклецијановог карактера. (…) Он (Лактанције) Диоклецијана настоји да представи као неодлучног и опрезнијег човјека јер жели да мржњу усмјери на чудовиште као што је био Галерије” (Радић 2010, 76; Burkhart 2006, 286). Диоклецијан је био владар са снажно израженом свијешћу о свом неприкосновеном ауторитету, а до тада безмало двадесетогодишња владавина испуњена успјесима који се нису могли порећи могла га је у таквом ставу само још више учврстити. Његови сарадници и савјетници, као Галерије и Јерокло, сигурно су му при том изнијели рјешења, која су им се чинила исправнима, и можда га учврстили у смјеру у којем је и он видио рјешење у питању хришћана. Такође, обновљено непријатељско расположење према хришћанима међу образованим вишим слојевима, а дјелом и код једноставног народа, препоручивало је тај пут. Ипак, одлуку о прогону, укључујући и његове мјере, је потпуно самостално и на сопствену одговорност донио сам најстарији цар, без икакве присиле свог цезара или неког другог (Радић 2010, 76-77; Jedin 1972, 426). У прилог овој тези, неки истраживачи, поред Диоклецијанових начелних државотворних ставова, додају и његове личне вјерске пориве. По свом религијском убјеђењу, старији август је био велики присталица римских богова и врло сујетан човјек. На његовом двору су стално боравили жречеви и предсказивачи којима се цар обраћао при свим важнијим одлукама (Burkhart 2006, 43-44). Међутим, овде се може поставити питање: зашто се баш на крају своје владавине Диоклецијан одлучио за тај потез? Прво гледиште, које држи Галерија за правог виновника прогона ослањајући се на Лактанцијев спис, управо у овој чињеници тражи своју потврду: наиме, остарјелог и онемоћалог августа, коме хришћани до тада нису сметали, је дрски и славољубиви цезар приморао на тај потез због своје мржње. Поред изузетних увида које има спис О смрти прогонитеља, не треба сметнути с ума да је овај хришћански аутор и гријешио у бројним процјенама по неким питањима. Лактанције, према коме је Диоклецијан само наизглед био украшен промишљеношћу и разборитошћу а заправо је био плашљив, иначе приказује Галерија како доста важних одлука просто намеће старијем августу. Осим питања почетка прогона, он га приморава на повлачење са власти и бира нове цезаре којима Диоклецијан није био задовољан, а то, гледајући релевантније изворе, историјски не стоји. Према другом гледишту, одговор на постављену дилему се може наћи у промишљености и тактичности која је карактерисала најстаријег цара. Наиме, Диоклецијан је желео претходно да осигура границе, да поврати ауторитет државе и углавном да превлада недаће у привреди, па је онда прегао да рјеши и горуће вјерско питање. Према његовој замисли, требало се вратити унеколико запостављеним традицијама и поново успоставити староримску религију, на коју се позвао у два горепоменута едикта (Радић 2010, 76). Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...