Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Христос'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 100 results

  1. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  2. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  3. Настављајући радост Васкрсења Христовог, на Васкрсни понедељак, 29. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су настојатељ Светотројичког пљеваљског манастира о. Владислав, настојатељ Светоархангелске обитељи у Ђурђевића Тари о. Зосима и протођакон Никола Перковић. Сабраном верном народу Епископ Атанасије је у надахнутој беседи предочио и појаснио због чега, и због кога је Господ наш Исус Христос дошао међу нас и претрпео све оно што је доживео, управо од нас, људи: – Он је управо зато и дошао, да би све ово што обремењује нас, што нас саплиће, што нас оптерећује, да би све то Он раскидао, да би учинио проходним све наше животне путеве. Он је чак сишао и у гроб, да и тамо пропути, да и смрт размакне њене ланце, да их Он покида, и да учини да се може вечно живети. – Господ Исус Христос је обновитељ, учитељ и предводитељ живота. Он је и помагач, Он подиже палога. Сваког оног палог, који се Њему обрати за помоћ Он подиже. Поучава свакога ко се Њему обрати да буде поучен. Све што имамо, све добро, све светло, све имамо од Господа Христа, учитеља, победитеља и предводитеља – беседио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  4. После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“ (Лк. 24, 8). Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине.“[1] Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало да Христос то претрпи, и да уђе у славу своју?“ (Лк. 24, 26) Требало је да оде, да бисмо га познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо га. Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: „јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“.[2] Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Обећао си да ћеш са нама нелажно бити, до скончања века, Христе.“[3] Оваплоћење је било богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, тј. Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити.“ Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење (=кеносис) је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана – непознатљива.“[4] На путу за Емаус, чим су „га препознали… Њега нестаде“ (Лк. 24, 31). Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су га препознали, изгубили би га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су га познали, што значи да се Он истински јавио, и остаје заједно са њима свуда и увек. На невидљив начин бива виђен, и познат на непознатљив начин, Он који битује изнад свакога знања. Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог (уп. Мк. 8, 35). Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство“[5] са вечним животом. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20, 29). Они ће ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде (пошто тада дејствују створена и ефемерна чула њихова). Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“ (види: Јн. 6, 56). Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству.“[6] У једном тренутку видиш Господа, и више га никада не губиш из вида. Једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (ἀνακιρνᾶσαι = мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти.[7] Господ је дошао да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво знање“,[8] у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, онетрулежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, тј. σвети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“.[9] Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подигните (=отворите) врата, кнезови ваши“ (Пс. 23, 9). Даје му се „свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он влада небеским и земаљским тварима.[10] Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, тј. тело Његово“ (Јевр. 10, 20). Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићу човек“,[11] исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у Духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“.[12] Усавршићу се, достићи ћу у „савршенство по Богу“,[13] онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“,[14] то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља.“[15] Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који га љубе: не растајем се од вас. Ја сам с вама, и нико не сме против вас.“[16] Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, који остаје са нама, тиме што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, који се налази „свуда и нигде?“[17] Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради? (види: Мк. 8, 35) Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански“.[18] Ни материјализам, ни идеализам, већ Богочовек Нечастиви је после Оваплоћења Бога Логоса покушао да, уз сваку жртву, спречи остварење дела Господњег. После Васкрсења и Педесетнице он, са истом упорношћу, покушава да изопачи и прикрије, страстима и јересима, једну спасавајућу истину, у Духу познавану, која је Богочовек Господ. Црква, која је Тело Христово и сам Богочовек продужен кроз историју, са божанском упорношћу и непоколебивом стабилношћу, живи и исповеда истину Богочовека, изражену Халкидонским догматом. Они који Господу приступају човечански, будући да га не познају, осуђују га: или на понижавајуће дрво Крста, или га кривотворе јересима, покушавајући да га познају по телу. „Ако и познасмо Христа по телу, но сада Га више не познајемо“ (2Кор. 5, 16). Сада све познајемо другачије, по Духу. Све доживљавамо у Васкрслом Христу. Сада имамо Цркву, Нову Твар. Другачију реалност, богочовечност. Не материјализам, не идеализам, већ Богочовек. То је другачије поштовање материје и идеје, створеног и нествореног. „Све се измеша.“[19] „Оно што је горе (=на небу) слави заједно са оним што је доле (=на земљи), а оно што је доле, сабеседи са оним што је горе.“[20] Сва борба, напорна и мирна, дешава се да би се сачувало Православље и богочовечанска уравнотеженост. Да не паднемо ни у једну, ни у другу провалију: нити нечовекољубиво поистовећујући творевину са Творцем, сагоревајући природу њену; нити уништавајући божанство, губећи га у идололатрији пантеизма. Окусите и видите да је добар Господ! Не преостаје нам ништа друго него да живимо у Цркви, која је сам Богочовек; у Цркви Духа Светога, у којој се васцела творевина обнавља и обожује. Извор: Теологија.нет
  5. Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством. Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности. Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души. Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Епархија бачка, Нови Сад 2005. Извор: Српска Православна Црква
  6. У четвртак 17. јануара 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Звучни запис беседе Беседећи на 36. зачало Јеванђеља од Јована, Владика Јован је рекао да: "Стадо има поверење у свог Пастира и предаје му се као што се гвожђе предаје ковачу. Уколико слушамо Христа, спашће нас свих опасности: пре свега наших грехова, страсти, слабости, сујете... Човек је велика тајна и свако ко хоће да проникне у тајну бића човековог без Бога, лупеж је и лажни спаситељ који прескаче у тор овчији. Ограда тог тора је Црква која чува у јединству и на сигурном од грабљивица ван ње. Христос нас зна боље него што ми познајемо сами себе. Христос је срцевидац и срцезналац. Онај који хоће да приђе Богу, треба најпре да верује у Христа, да трпи и носи Крст Господњи, јер нико не путује ради пута, већ због онога што га очекује на његовом крају", била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  7. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз молитвено учешеће Просвећеног Епископа диоклијског г. Методија, служио је данас, 14. јануара, на празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У архипастирском обраћању вјерном народу, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије пожелио је свима благословен вијенац Новога љета Господњега који је створила рука живога Бога Својим рођењем и обрезањем. Митрополит је казао да је Нова година управо Христос Господ од Дјеве рођен и у данашњи дан обрезан по древном јеврејском обичају. Својим рођењем улио је у људску природу, свеукупну творевину, огањ вјечни и непролазни, Своју силу, доброту, мудрост: „Преобразио је Својом љубављу људску природу а обрезањем је обрезао људска прегрешења, гријехе. Обрезао је људску природу од свега онога што је скрнави, сакати, лишава онога ради чега је она створена, што скрнави лик и подобије Божје у човјеку и тиме је подарио живот вјечни човјеку и људској природи.“ Митрополит је појаснио да новина која се улила у људску природу управо вјечни живот и спасење. Додао је да је Божији дар и сила све оно чега се она дотакне и да је Христос једино ново под сунцем те да људи данас не знају шта прослављају ако забораве Христа као ту новину и свега онога што је он улио у људску природу и творевину: „Само они који исповиједају Христа Господа, који се Њему клањају и служе, који Га признају, само они знају шта је нова година и шта је то ново што се догодило и што се непрекидно догађа у свијету. Управо зато што је Он једино ново под сунцем и ничега другога новога нема. И ново је и оно чега се Он дотакне.“ Појаснио је да су свети Божији људи заправо нови људи који су се дотакли Христа, крстили у име Оца и Сина и Духа Светога, држали заповијести Његове, примили божански огањ у себе који их је обнављао, просвећивао, препорађао. Владика је казао да сваки дан празнујемо некога од оних који су Божјом силом и љубављу обновљени и обдарени вјечним и непролазним животом. Казао је да управо данас прослављамо једног таквог угодника Божијега – Светог Василија Великог и подсјетио на двојицу новојављених светитеља Св. Василија Пекара Пећког и Григорија Пећког: „Свједочили су Господа, живјели по Његовим заповијестима, тиме се обнављали и непрекидно се обнављају. Њихово присуство међу нама и прослављење уствари је прослављење Онога који је њих прославио и обновио“, казао је владика и додао да су новојављени светитељи живјели и мученички пострадали у Пећи крајем 17. и почетка 18. вијека: „Њих двојица који су једина новина тога времена и спомен њихов обнавља и то вријеме, и та догађања, и људе тога времена. Једино новој под сунцем је Христос и увијек ново су они који се обнављају, који примају Њега и преко Њега се обнављају.“ Василија Пекара запамтио је прости народ који се окупљао око његовог гроба стољећима. Нажалост у безумни временима (1999. године) његов гроб је претворен у турски турбе и ограђен. Василије Пекар је спасио своју ћерку да је не потурче и мученички пострадао као и Григорије Пећки отприлике у исто вријеме, вријеме Сеобе Чарнојевића 1690. година. Свети Григорије је био монах пећки у кога се по предању заљубила ћерка некога паше, одбио је да се потурчи и због тога је мученички пострадао. Говорећи о дивним Христовим свједоцима (Св. Василију Острошком, Св. Петру Цетињском, Св. Јовану Крститељу…) Високопреосвећени је подсјетио да је рука Св. Јована Крститеља у Цетињском манастиру велики Божији дар и призив на обнављање и покајање, промијену ума, срца, душе како би се испунили врлином. вјером, Божијом надом и љубављу: „Они који прихвате тај позив они се обнављају и постају нови, обновљени људи испуњени силама вјечнога, непролазника Царства Божијега које и јесте обнова овога свијета. Ми предокушамо ту тајну Царство небескога, вјечнога живота, предокушамо нарочито у Тајни Светог причешћа. што је предукус онога што ћемо доживјети у вјечности када се сретнемо непосредно са живим Господом, са једино новим под сунцем, када се сјединимо са Њим примајући Његово тијело и Његову крв на начин како су то учинили свети Божији људи и наши преци.“ Владика је истакао да је у томе истинска и права обнова, истинско и право прослављање нове године: „Зато прослављајући и благосиљајући Нову годину Господњу благосиљамо Онога који је подарио ту вјечну новост, Себе као вјечну новину и вјечну новост, Себе као вјечни живот – непролазност људске природе и људског бића.“ Митрополит је данас произвео Игора Пешикана за ђакона истичући да је отац Игор, поријеклом из Цуца од Пешикана и Поповића, род страдалнога Крста Зрнова Поповића, те да је ђакон цетињски и цуцки и да је добро да Цуце и Цетињани дјелају Божије дјело и настављају дијела предака преко својих свештеника и ђакона. Након што је освештао славски колач, владика је још једном честитао Ново љето доброте Господње. Потом је приређен традиционални новогодишњи сусрет Високопреосвећног Митрополита Амфилохија са студентима и постдипломцима из Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Логос

    МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

    Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа ТВ Храм: Тајна празника - Божић Св. Јован Златоусти: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Презвитер Игор Игњатов: Рождество Христово – Божић Радио Светигора: Рођење Господа и Спаса нашег Исуса Христа Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа ТВ Храм: Тајна празника - Божић Св. Јован Златоусти: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Презвитер Игор Игњатов: Рождество Христово – Божић Радио Светигора: Рођење Господа и Спаса нашег Исуса Христа Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је на Бадњи дан Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле уз присуство многобројног верног народа. Владики је саслуживало братство Саборног храма, а Свету Литургију пратило је појање црквеног хора "Бранко". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ нишки одржао је беседу у којој је благословио Бадњи дан, али и празник отаца и праотаца Христових по телу - све старозаветне патријархе, пророке, праведнике који су најављивали долазак Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. У недељу, 32. по Духовима, уочи Рођења Христовог, на Светој Литургији читан је почетни одељак из Јевађеља по Матеју из кога можемо видети, како је рекао Владика нишки у беседи, да је Исус Христос, осим што је истинити Бог, истовемено и истинити Човек. Извор: Епархија нишка
  11. Христос се роди – убоги и сиромашни, не очајавајте! Зар није Он сам био сиромашан, рођен у витлејемској пећини да би и ви имали наду? Христос се роди – трудбеници и радници, живите од дела руку својих. Зар није сам Христос био радник – дрводеља, припремајући крст свој, поучавајући нас да живимо од дела руку својих? Христос се роди – доктори и лекари, помажите оболелима и немоћнима. Зар није Он чинио највећа чудеса, исцељивао сваку болест да би нам показао да и ми треба тако да чинимо? Христос се роди – учена господо, професори и научници, знајте да је ваше знање дар од Бога. Зар није Он највећи Просветитељ и Научник – који је небо и земљу премудро створио? Христос се роди – државни службеници и политичари, радите за добро народа и служите Му. Зар није Господ дошао као слуга у овај свет и принео себе на жртву, показујући нам тако пут? Христос се роди – браћо свештеници и монаси, следујте Христу и будите Његови истински следбеници и сведоци. Зар није Он као Син Божији дошао у овај свет као Спаситељ и вечни Архијереј и као Светлост овога света очекујући од нас да и ми такви будемо? Христос се роди – драга децо, радујте се и веселите, поштујући своје родитеље и чувајући своју безазленост. Зар није Господ ради вас деце и ради свих нас људи, као Дете рођен од Пресвете Богородице, да би ми сви постали деца Божија? Христос се роди – сунце и месече, и звезде небеске и сва твари, ангели Божији и пастири. Христос се роди да нас ослободи! Христос се роди – Ваистину се роди! Епископ зворничко-тузлански Фотије О Божићу, 2018. год. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  12. Христос се роди – убоги и сиромашни, не очајавајте! Зар није Он сам био сиромашан, рођен у витлејемској пећини да би и ви имали наду? Христос се роди – трудбеници и радници, живите од дела руку својих. Зар није сам Христос био радник – дрводеља, припремајући крст свој, поучавајући нас да живимо од дела руку својих? Христос се роди – доктори и лекари, помажите оболелима и немоћнима. Зар није Он чинио највећа чудеса, исцељивао сваку болест да би нам показао да и ми треба тако да чинимо? Христос се роди – учена господо, професори и научници, знајте да је ваше знање дар од Бога. Зар није Он највећи Просветитељ и Научник – који је небо и земљу премудро створио? Христос се роди – државни службеници и политичари, радите за добро народа и служите Му. Зар није Господ дошао као слуга у овај свет и принео себе на жртву, показујући нам тако пут? Христос се роди – браћо свештеници и монаси, следујте Христу и будите Његови истински следбеници и сведоци. Зар није Он као Син Божији дошао у овај свет као Спаситељ и вечни Архијереј и као Светлост овога света очекујући од нас да и ми такви будемо? Христос се роди – драга децо, радујте се и веселите, поштујући своје родитеље и чувајући своју безазленост. Зар није Господ ради вас деце и ради свих нас људи, као Дете рођен од Пресвете Богородице, да би ми сви постали деца Божија? Христос се роди – сунце и месече, и звезде небеске и сва твари, ангели Божији и пастири. Христос се роди да нас ослободи! Христос се роди – Ваистину се роди! Епископ зворничко-тузлански Фотије О Божићу, 2018. год. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  13. У 30. недјељу по Духовима, 23. децембра 2018. године, на дан успомене Светих мученика Мине и других с њим, те Светог Јована, Деспота Српског (Дјетињци), Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светитеља Саве Српског у Батковићу. Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Љубомир Самарџић, парох други батковићки, протојереј Милијан Станкић, парох први батковићки, те протођакон Славољуб Милошевић. Епископ Фотије се на крају свете Литургије обратио вјернима пригодном бесједом и позвао вјернике да сами себе преиспитамо о сопственим дјелима, да ли добрим или лошим, те да се богатимо добрим дјелима, чији траг неће нестати, а не овоземљским благом кога се тешко можемо одрећи, а које ће проћи као и свако благо овога свијета. Христос нас позива да не будемо као младић из Јеванђеља, који није пошао за Христом, јер му је било тешко оставити овоземаљско благо; Христос нас позива да стичемо себи благо на Небу, гдје га „мољац не квари, и гдје га лупежи не поткопавају и не краду“, поручио је Епископ Фотије на данашњем молитвеном сабрању у Батковићу. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Искрено, али ипак и мало ласкајући, он прилази Христу и пита га како да наследи вечни живот. Христос га упућује на једноставне старозаветне заповести. "Не чини прељубу; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца својега и матер своју." Богаташ му одговара да је све ово сачувао још од своје младости. Тражи од учитеља, што би рекли данас - "други ниво". А Христос му нуди једноставан пут за додатно усавршавање. "продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном". Одвежи се од свега што те вуче у себичност, сруши све оно што животно лукавство користи за успостављање лажне сигурности а удаљава од лудог поверења у Бога и људе. Мало ко је на ово спреман. И онда било и сада је тако. А кад богаташ то чу "постаде жалостан; јер беше веома богат". "А кад га Исус виде да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће". У поједностављеним тумачењима кроз време су ове речи често служиле као осуда богатства и богатих као нечег самог по себи нечистог. Неки су сматрали да је Христос у слици са камилом и иглом дао једну слику немогућег и тиме богатима затворио у Царство Небеско. Подлога револуционарне реторике и то у Светом Писму! Други су прилазили тумачењу озбиљније користећи филолошко знање и познавање Свете Земље у Христово време. Конопац од камиље длаке (нека врста метонимије камиле) мора добро да се расплете и истањи и да се сведе на једну нит да би прошао кроз иглене уши. Тешко, али не и немогуће. Пронашли су неки да се "Иглене уши" односе на један ниска врата кроз која се улазило у Јерусалим, кроз која је камила једва могла да прође. Тек кад јој се скине терет, а она се спусти на колена. Опет тешко, али не и немогуће. И тако ми сву пажња окрећемо тој неодољивој слици коју је Господ дао ученицима и окупљеном народу а често заборављамо због чега је он то рекао. Па, због тога што је видео да богати човек "постаде жалостан" кад му је дао упутство за усавршавање. "Постаде жалостан"... Ипак се ту негде нализи основа поуке, поготово данас кад је новац као никад постао опште мерило свега. Поука и богатима, али и свима осталима. Везаност за богатство је проблем, не само богатство. Стављање богатства на прво место. Немогућност да на њега заборавимо, да се од њега као реалности или пожељне слике ослободимо. Оци су нам у својим анализама најјачих страсти оставили опис моћног механизма деловања страсти и њихове испреплетаности. У ситуацији кад се од нас тражи ослобађање од страсти која влада нама, човек се или разљути или се, ако брзо сузбије свој гнев, растужи у самосажаљењу због губитка нечега око чега је исплео свој живот. Сузбијени гнев често води право у самосажаљење. Христос види шта се дешава у човеку који стоји испред Њега и он заправо коментарише неслободу богатог која га удаљава од царства сллободе, од Царства Божијег. Страсти уопште нас враћају у пролазно и пропадљиво, држе нас у неслободи. А похлепа као једна од најјачих страсти има посебну моћ. Похлепа и богатог и сиромашног који са завишћу гледа на богатог. Христос не даје беспоговорну осуду богатства алим ни не правда социјалне неправде и разлике, и не могу се Његове речи злоупотребљавати да се оправда богатство које је често (али не и увек) неправедно стечено, али нас подсећа да је корен и наше слободе и наше неслободе у нама самима а не споља, како нас уче разни социјални револуционари. А човек у доброј мери ослобођен од владавине страсти је највеће, револуционарно постигнуће. Наше време, време незајажљиве владавине новца, носи посебну опасност да борећи се против похлепе, често само туђе јер у несташици објективној или субјективној своју похлепу и не примећујемо, не паднемо под власт такође моћних страсти - гнева или самосажаљења. Или да богатсво не правдамо а соптвену завист правдамо. И те страсти нас задржавају у неслободи и упропаштавају нам живот, ништа мање него ропство злату богатог човека. А од поробљавајућих страсти се сами, без Бога, и не можемо ослободити.
  15. Једна од најпознатијих и најцитиранијих прича из Новог Завета је она о Исусу и богатом човеку. Искрено, али ипак и мало ласкајући, он прилази Христу и пита га како да наследи вечни живот. Христос га упућује на једноставне старозаветне заповести. "Не чини прељубу; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца својега и матер своју." Богаташ му одговара да је све ово сачувао још од своје младости. Тражи од учитеља, што би рекли данас - "други ниво". А Христос му нуди једноставан пут за додатно усавршавање. "продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном". Одвежи се од свега што те вуче у себичност, сруши све оно што животно лукавство користи за успостављање лажне сигурности а удаљава од лудог поверења у Бога и људе. Мало ко је на ово спреман. И онда било и сада је тако. А кад богаташ то чу "постаде жалостан; јер беше веома богат". "А кад га Исус виде да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће". У поједностављеним тумачењима кроз време су ове речи често служиле као осуда богатства и богатих као нечег самог по себи нечистог. Неки су сматрали да је Христос у слици са камилом и иглом дао једну слику немогућег и тиме богатима затворио у Царство Небеско. Подлога револуционарне реторике и то у Светом Писму! Други су прилазили тумачењу озбиљније користећи филолошко знање и познавање Свете Земље у Христово време. Конопац од камиље длаке (нека врста метонимије камиле) мора добро да се расплете и истањи и да се сведе на једну нит да би прошао кроз иглене уши. Тешко, али не и немогуће. Пронашли су неки да се "Иглене уши" односе на један ниска врата кроз која се улазило у Јерусалим, кроз која је камила једва могла да прође. Тек кад јој се скине терет, а она се спусти на колена. Опет тешко, али не и немогуће. И тако ми сву пажња окрећемо тој неодољивој слици коју је Господ дао ученицима и окупљеном народу а често заборављамо због чега је он то рекао. Па, због тога што је видео да богати човек "постаде жалостан" кад му је дао упутство за усавршавање. "Постаде жалостан"... Ипак се ту негде нализи основа поуке, поготово данас кад је новац као никад постао опште мерило свега. Поука и богатима, али и свима осталима. Везаност за богатство је проблем, не само богатство. Стављање богатства на прво место. Немогућност да на њега заборавимо, да се од њега као реалности или пожељне слике ослободимо. Оци су нам у својим анализама најјачих страсти оставили опис моћног механизма деловања страсти и њихове испреплетаности. У ситуацији кад се од нас тражи ослобађање од страсти која влада нама, човек се или разљути или се, ако брзо сузбије свој гнев, растужи у самосажаљењу због губитка нечега око чега је исплео свој живот. Сузбијени гнев често води право у самосажаљење. Христос види шта се дешава у човеку који стоји испред Њега и он заправо коментарише неслободу богатог која га удаљава од царства сллободе, од Царства Божијег. Страсти уопште нас враћају у пролазно и пропадљиво, држе нас у неслободи. А похлепа као једна од најјачих страсти има посебну моћ. Похлепа и богатог и сиромашног који са завишћу гледа на богатог. Христос не даје беспоговорну осуду богатства алим ни не правда социјалне неправде и разлике, и не могу се Његове речи злоупотребљавати да се оправда богатство које је често (али не и увек) неправедно стечено, али нас подсећа да је корен и наше слободе и наше неслободе у нама самима а не споља, како нас уче разни социјални револуционари. А човек у доброј мери ослобођен од владавине страсти је највеће, револуционарно постигнуће. Наше време, време незајажљиве владавине новца, носи посебну опасност да борећи се против похлепе, често само туђе јер у несташици објективној или субјективној своју похлепу и не примећујемо, не паднемо под власт такође моћних страсти - гнева или самосажаљења. Или да богатсво не правдамо а соптвену завист правдамо. И те страсти нас задржавају у неслободи и упропаштавају нам живот, ништа мање него ропство злату богатог човека. А од поробљавајућих страсти се сами, без Бога, и не можемо ослободити. View full Странице
  16. Sledeći tekst pisan je kao primedba na pitanje forumaša u jednoj temi a koje je glasilo: "A šta bi se desilo da Juda nije izdao Hrista? Sva proročanstva bi pala u vodu..?" Ispred svega dobar početak za neku raspravu dao je otac Zoran Đurović rekavši: "Никаква предестинација. Ни у случају Јуде. Једноставно, пророштва су хронике." S ovim u vezi skromnog sam mišljenja: Proročanstva nisu sudbinska podešavanja budućnosti, niti njihovo prosto obelodanjivanje ili pronicljivo sagledavanje od nekog visprenijeg uma. Gospod, koji je iznad vremena, baš kao novinar sa lica mesta, govori nam i o dešavanjima sa Strašnog Suda; ali i kroz proroke iz starina upravo On objašnjava šta se sve dešavalo (perfekat) u istoriji iz te Njegove perspektive već završene istorije, nadistorije - jer je On i na njenom početku i na njenom kraju! Bog nam daje sliku, prepričava nam, kako se sve ova životna drama zvana čovek odvijala do u detalj i konačno kako se završila, a proroci i mi, iz našeg istorijskog vremena, to doživljavamo kao nešto što tek treba da se desi! U stvari nas radi, radi običnog i konkretnog čoveka svakog vremena, Gospod iz sažaljenja, i radi pomoći u našoj orijentaciji u vremenu i prostoru, daje svima nama uvid u istorijske tokove koje mi nazivamo proroštvima. On ih sagledava u celini jer je nadvremen. A u istoriji, uslovljenoj vremenskim tokom, dešavao se ničim uslovljeni spontani život ...sa Hristom ili bez Njega. Stvorivši čoveka Bog je svoju svemoć ograničio na istorijsku spontanost; vezao je sebi ruke i ponaša se u svim momentima primereno nama kao stvorenima u materijalnim, istorijskim i vremenskim okolnostima i datostima, i nikada ne zloupotrebljava svoju silu i svemoć da bi se šepurio i izigravao nekog siledžiju i dokazivao snagu! On je blagi roditelj i prijatelj koji vas poštuje licem k licu; jedan na jedan! Gospod se ne pretvara da ne zna gde se sakrio Adam posle greha, jer Bog nema potrebe da glumi, već iz uslovljenosti "slobodne i neprisiljene ljubavi" On "istinski ne zna" (jer su to naša fizička i vremenska pravila) gde se sakrio Adam! Naravno da kao Bog sve zna, to će svako reći i neće pogrešiti .... ali je, ponavljam, On sebi u toj spontanoj ljubavi vezao ruke i ušao u naše okvire i zakone kojima smo uslovljeni, ne želeći da bude ništa više od prijatelja, brata ili roditelja; a prijatelj se ne skriva iza grma; ne viri i ne čeka na vašu grešku da bi vam posle trljao nos sa njom. Uostalom i sam je rekao, kao Bogočovek, da Njega jedino iskreno prijateljstvo, sažaljivost i sinovska ljubav interesuju kod čoveka! Blagi Hristos je isti Gospod i u Raju pre Adamovog pada i kasnije kao Bogočovek Spasitelj. On ne narušava istorijske tokove niti događaje, ni dobre ni loše, osim ako Ga Crkva i ljudi ne mole za to ...ali i tada nam biva po našoj veri a ne po Njegovom silovanju prirodnih zakona. U toj spontanosti i đavo ima vlast na zemlji "koja u zlu leži", što je i sam Gospod rekao: "Bojte se onog koji ima vlast da pošto ubije baci u pakao.." I konačno, Gospod dolazi kao Bogočovek, kao sveštenik, u naše zakone i okvire da, opet spontano, preotme ljudski rod iz čeljusti đavola i smrti u koju smo sami naivno upali! S ovim u vezi, kao podnaslov, jedna uzgredica o kojoj sam mucao nešto u jednom drugom blogu: Gospod dolazi (rađa se) kao čovek; ulazi u vremenske okvire i time zbunjuje đavola. Zbunjuje i Anđele ("Angeli udivišasja") ali zbog ozbiljnog zadatka koji je pred Njim, ni oni ne pokazuju glasno svoju radost da se onaj ludak i čovekoubica ne bi dosetio (u ovom spontanom svetu u kom đavo ima vlast) i odustao od ubistva Bogočoveka! U tom slučaju ne bi bilo ni Vaskrsenja. Ceo stari zavet sa dosta opreza o Hristu govori ne kao o Bogu već tajnovito kao o značajnom čoveku, Mesiji, "koji će se roditi od žene" ... kao o "vođi Judeja" ..."pastiru koji će napasati narod Izrailjev" ..."o poreklu koje se ne da iskazati" - ali niko od proroka (tj. sam Gospod kroz njih) ne spominje i Njegovu drugu prirodu slivenu sa ljudskom! Toga radi i Jevreji nisu razumeli ko im dolazi; čekali su (i još čekaju) "čoveka" vođu koji će ih povesti ...ne znam gde već! I njima je Gospod tek nagoveštavao svoje nebesko poreklo iz navedenog razloga da se i đavo ne bi dosetio i odustao od prevažne smrti Gospoda na Krstu. Sam Gospod daje ovome potvrdu upravo pred samo stradanje (Parafrazirano): "Ja sam i došao za ovaj čas"..(za smrt). Taj pristup je deo jedne divne strategije u borbi za palu ljudsku vrstu. Đavo je slepac u svojoj mržnji! On ne prepoznaje u Hristu i Boga jer je u isto vreme i jeretik koji ne shvata da Bogočovek ima dve prirode. Samo oni koji su "čista srca" mogu videti Boga ("blaženi čisti srcem jer će Boga videti"); a oni koji su grehom zaprljani to ne mogu. Greh ubija dušu i sposobnost bogoviđenja. Kud i kamo je u tom slučaju đavo manje sposoban da prepozna ko je u stvari Hristos. Samo Duhom Svetim prosvećena Crkva vidi preobraženog Hrista; samo Duhom Svetim se u Hristu prepoznaje Bog - nema drugog načina. Samo Duhom prosvećen čovek (crkven) može da kaže Hristu: "Gospode" jer Duh Božiji, kako svedoči Apostol Hristov, iz srca čoveka Hristu kaže "Ava Oče". Niko stvoren, bio grešan ili čist kao Anđeo, ne može jednostrano prepoznati Ipostas Sina Božijeg u Hristu bez Svetog Duha! Bog je iznad poimanja svih stvorenih bića i samo ako On sam hoće da se objavi tada o njemu Blagodat Duha daje objašnjenja. To je svetootačka i apostolska istina Crkve! Bez Duha Svetog sve je primitivno, slepo, odvratno nisko, podlo i ograničeno. Đavo je zbunjen, u siromašnom drvodelji naslućuje naobičnu i snažnu ličnost ali nije ni blizu da razume ko je Hristos. On (đavo) je sumnjičav jer dobro poznaje pisma i proroštva ali po prirodi stvari ne može znati Boga, ne može videti Ipostas Sina, jer se to u stvorenim razumnim bićima može samo ako to, kako rekoh, objavi u srcu Duh Sveti! Đavo sluti, jer i sam samo veruje (što svedoči i Spasitelj: "I đavo veruje ali drhti.."), da je Hristos upravo "obećavani Mesija" i s toga, tretirajući ga kao naročitog Božijeg poslanika (opet samo kao čoveka jer se za mnogo ljudi i znamenitih proroka iz starina u petoknjižju govorilo u kontekstu Adamovog sinovstva da su "sinovi Božiji") provocira ga poznatim kušanjima u pustinji kao što je i uspeo mnoge velike ljude da nasamari, ubije i odvuče kod sebe. Nudi Hristu kao čoveku sva blaga ovog sveta ("koja su njemu predana" svedoči Jevanđelje) samo da prizna njegovu vlast i pokloni mu se! Tu ga Gospod, govoreći kao ljudsko biće, do kraja sluđuje i kaže (prafrazirano): "Bogu svome jedino se klanjaj i Njemu jedinome služi"! (Матеј 4; 3 - 11) Zanimljivo je da ovde Gospod ne kaže kao Mojsiju: "Ja sam Gospod Bog tvoj.." i ne kaže: "Ja sam onaj koji Jesam" što bi bila savršena istina!? Ne, On iz nekih strateških razloga o tome ćuti i podgreva zbunjenost kneza tame. (Ne retko mnogim ljudima kaže: "Idi i ne govori nikom.." upravo da pokoji važan segment Njegove ličnosti ne bi razbudio podozrenje opakog ludaka i da ovaj ne odustane od svojih ubistvenih namera.) Đavo odstupa i odlazi u uverenju da je reč o običnom čoveku! Čak ga više puta naziva "svecem Božijim" ...dakle samo čovekom jer ne vidi Boga! Njemu nije jasno (što je samo Crkvi kasnije otkriveno Duhom Svetim) da Bog može i hoće da uzme ljudsku prirodu. Đavo gleda kroz sebe; on se nikada ne bi ponizio i uradio tako nešto i upravo to i jeste njegovo slabo mesto ka kom je usmerena divna strategija Božijeg spasavanja ljudi. Nazire se da to slepilo i bezmerna oholost postaju meta Jagnjeta Božijeg i prevashodni cilj ikonomije spasenja. Trebalo je u datostima i okvirima spontanog života, slobode i slobodne volje i ljudi i demona, naterati glavnog zlikovca da učini ono jedino što može da pobedi smrt a to je da ubije Život (Hrista) da bi Život razorio smrt do njenog korena! Sam Gospod na jednom mestu u Jevanđelju kaže "Ako se carstvo razdeli samo u sebi neće opstati ono carstvo" i time posredno kaže da je đavolu stalo do vlasti koja mu je na zemlji dana i da ne bi tek tako činio stvari koje bi mu to carstvo otele! Trebalo je dakle lukavog namamiti na ubistvo Hrista! Njegovo slepilo i sujeta su radili protiv njega kao što svaki naš greh radi protiv nas čineći nas glupima, slepima i poremećenima. Stari Zavet je, spominjući "pobednika i proroka" rođenog od devojke i "velikog vojskovođu" a bez suštinskih detalja, iritirao đavola koji je to svoje carstvo (koje ne može da se ospori jer ga i Spasitelj spominje) hteo da brani po svaku cenu. To je preslikana situacija sa Irodovim pokoljem dece (zbog vlastoljublja i dolaska na svet "nekog Cara") u vreme Hristovog rođenja jer je grehovni princip sa posledicama isti i kod ljudi i kod demona. Nad ljudima se Gospod sažalio i osmislio strategiju kako da nas oslobodi od grehovnih zakona. Na mnogo starozavetnih mesta pisci spominju velikog Proroka koji dolazi ali niko ne govori ko je On po prirodi. Samo "sin djeve".. "nazarećanin".. "neiskazano poreklo" i sve to veoma utiče na vladara senke i mraka. Potresa ga i nervira, čini ga neopreznim i razjarenim. Spasitelj čak i pred samu smrt drži u tajnosti ko je On u suštini! Pred Pilatom (ili Irodom) na pitanje da li je on Sin Božiji odgovara sa: "Ti kaza ali od sada ćete videti Sina Čovečijeg (ne Sina Božijeg) kako dolazi na oblacima..." I prisutni i sam đavo mislili su da bulazni pred smrt.. jer bez Duha Svetoga, Duha Crkve, nemoguće je razumeti ono što Spasitelj govori. (Ne treba smesti sa uma da Gospod otvoreno o sebi govori tek kroz Jevanđelja tj. kada je đavo već pobeđen i kada je Gospod Duh Sveti već osnovao Crkvu.) Mogao je Gospod tu pred Pilatom ili Irodom, kao što već rekoh, reći: "Ja sam onaj koji jesam" i to bi bilo tačno! Đavo a i svi drugi bi trenutno bili mrtvi ali Gospod ne menja nasilno zakone slobodne volje koje je sam postavio. On ih poštuje! Poštuje i naše "rukopisanije" sa đavolom kad god napravimo greh i odstupništvo. Tako zagonetan i prikriven u ljudskoj prirodi definitivno je postao magnet za arhizlikovca koji je pomešao pojmove o prorocima i ovom čoveku koji "bulazni", postao je neoprezan u oholosti i podrugljivo (kao i svi vojnici oko Hrista) nastavio rutinski sa uništavanjem čoveka! Mnoge proroke je pogubio bez posledica pa je i za ovog mislio isto. Tim pre što su mislili da je, ne tražeći ništa za svoje delanje, prolupao (ili kako su kasnije formulisali Jelini "napio se vina") pa su mu se redom izrugivali. Đavo tada radi upravo ono na šta Svetotrojična strategija računa - radi na ubistvu Hrista jer ne želi da deli vlast u ovom svetu ni sa kim! (Molitva u Getsimaniji posredno o toj strategiji mnogo govori - parafrazirano : "Oče, ako može da me mimoiđe čaša ova ali ne kako ja hoću nego kako ti") Vrlo je oprezan Gospod tada gde i šta će reći u toj prevažnoj strategiji protiv opakog ludaka u uslovima gde se život odvija spontano, jer samo tako, poštujući sva pravila vidljivog postojanja mora biti spontano i uvek iskreno pljuvan, ponižavan, sramoćen i najzad ubijen da bi punopravno kao Vladar života Vaskrsao i validno pocepao Adamov ugovor sa đavolom. Tek Vaskrsenjem i pobedom nad smrću, Život se otkriva u neizrecivoj slavi i sili, i đavo tada shvata s kim se kačio ...ali kasno! Carstvo mu je srušeno. Da je znao ko je pred njim teško da bi uopšte smeo da priđe Hristu a kamo li da se odvaži na ubistvo i onda se otvaraju bezbrojna pitanja: Kako bi onda Bogočovek pobedio smrt u realnosti spontane slobode koju i sam poštuje? Kako bi umro kad je "novi Adam".. kad nema greh? On jeste uzeo našu grešnu prirodu ali na bezgrešan način; po prirodi bezgrešan je onda i besmrtan jer ju je sobom preobrazio. Kako bi onda ljudi savaskrsli sa Gospodom da nije bilo te strategije "ubistva Života, razaranja smrti do samog korena i Vaskrsenja"? Naseo je đavo na svoje zablude, upecao se na ubistvo.. i Vaskrsenjem Spasitelja, a do dna ponižen, više od mržnje ne može da smisli Hrista i Crkvu. U osnovi, sve što mu je preostalo je da besni i da se ruga Hristovoj žrtvi kroz naša sagrešenja. Samo kroz liturgijskog Hrista Bog pokazuje svoju svemoć (preobraženi čovek) isceljuje ljude, izgoni demone, hoda po vodi, prolazi kroz vrata! Mnogi svetitelji to isto čine samo u Hristu i kroz Hrista... samo u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim! Samo u Bogočoveku prestaju da važe uslovljenosti zemaljskim pravilima i zakonima - nikako van Njega. Mimo Njega, u stvari mimo voljnog idenja za Njim, sve je raspadanje u neprestanom vrzinom kolu besplodne realnosti, sitnih pakosti, zločina, umiranja na sve iskrene načine koje nisu prestale da važe s obzirom na apsolutnu slobodu koja je čovekova i lepota ali i "tragedija". Naša sveopšta ljudska kob je u tome što Boga ne prepoznajemo u Hristu; što mu pripisujemo naše osobine jer smo nesposobni da se od njih odmaknemo. A onda mu još nesvesno pripisujemo i svoja ograničenja premda On sa njima nema ničega zajedničkog. Iz svega rečenog; iz datosti koje nam "donose" oci i proroci (dakle sam Gospod kroz Njih jer bez Duha Božijega ništa ne možemo činiti) Juda je spontano izdao Hrista! Nije ga niko sa Neba na to primoravao jer onda to više ne bi bilo Pravoslavlje tj. život u Gospodu ali i pored Gospoda kao dete, rođak ili prijatelj. Predodređena scenografija, sudbinsko ponašanje i predudešenost događaja bi značile da mi nemamo slobodu; da smo vezani koncima i da nas neko pomera a samim tim u dubokoj podsvesti mi onda "nemamo ni krivicu ni za šta - kriv je taj neko!?" U sebi, ako tako verujemo, čak i za zločine možemo misliti da su plod mešanja u naše živote neke "više sile" ili "sudbine"?! Od svega toga tačno je samo to da se u naše smućeno srce meša jedino siledžija đavo i niko drugi! Bog interveniše onda kada Ga verom prihvatite; voljno krštenjem i iznad svega molitvom krenete za Njim, ali je čak i tada tih i nenametljiv. Čak i tada daje vam slobodu da se okrenete i odete od Njega. Ni nesrećni Juda nije shvatao važnost osobe sa kojom sedi; podlegao je ljudskoj oplićalosti koja kao i fariseji čeka samo čoveka obučenog u odežde vojskovođe i na belom konju praćen silnom vojskom kojom će osoboditi Izrailj od mrskih okupatora! Međutim "pred njim je čovek u običnim haljinama, siromašan ali teološki veoma potkovan ... pa još priča nešto što fariseji, njegovi poznanici, preziru ..smatraju grehom"!? Njegova izdaja nije predudešena niti namontirana! Ona je plod istorijskih okolnosti i nivoa svesti vremena u kom se Gospod rodio! Treba spustiti um iz tih nama nepoznatih i uglavnom odmaštanih Božijih večnosti u zemaljske istorijske okvire u kojima se dešavaju svakakve stvari spontano! S tim u vezi, postoji nesrećan slučaj! Ne postoji samo Bog no i mi! Od Njega dobijamo bitije (biće) ali trenutno na stranu što naš život u Njemu ima svoj izvor! Dao nam je slobodu nazvavši nas prijateljima ...a On ne brlja i ne rovari po životu prijatelja. Ne nameće se. Evo jedan grub primer kakvih inače ima bezbroj: neki izopačen čovek može da siluje devojčicu ili mladu devojku i da ona začne dete ...i da se to dete čak rodi po zakonima rađanja utkanih u prirodu (a kroz koga su svi prirodni zakoni nastali ako ne kroz Reč Božiju!?)! Da li je to silovanje Božija volja? Božije dopuštenje?! Naravno da nije Božija volja, kao ni mnogo drugog koje se dešava; niti se može reći da je On to dopustio ...ali tu se pomalo gubi mogućnost verbalizovanja teme. Svakako da je dopuštenje jer da On hoće migom volje može da ugasi Kosmos; ali to čak nije ni dopuštenje; to je realni ljudski svet iz kog je proteran Hristos pa za mnoge od tih stvari On i "ne zna" jer poštuje našu vremensku i prostornu realnost, principe slobode, prijateljstva sa Njim i idenja za Njim iz ove doline užasa! Baš kao što ni onaj jevanđelski otac nije imao pojma gde mu je bludni sin! Stoji samo da je ovaj otišao u neku "daljnju zemlju" sa nekim drugim pravilima, nekim drugim realnostima. A to je upravo slika relacije između Hrista, Crkve ... i nas ljudi. Kako rekoh gore, ne postoji samo Bog, postojimo i mi u svetu "izgnanom iz raja" u svetu palog čoveka omeđenog trajanjem vremena i potpune slobode da se radi šta god vam padne na pamet, ...u svakom slučaju sve to vodi u smrt. Bog u Hristovoj ličnosti nudi i ne nameće izgubljeni Raj ("a ko hoće da se spasi neka uzme krst svoj..."); donosi Njegovu stvarnost i poziva nas da izađemo iz mraka pećine (kao već usmrđenog Lazara); iz mraka iluzornog života u večnu realnost Bogopoznanja i bogoopštenja za koji je čovek i stvoren. Poziva Gospod da naš svet, mi a ne On, slobodnom voljom predamo Njemu na upravu u čemu će stvarnost biti Njegovom ljubavlju preobražena. No Gospod spasava onog ko želi da se spasi i kroz Hrista mu to omogućava ali u Njemu važe neka druga pravila ponašanja, razmišljanja! Mimo Hrista svašta se dešava ali On tome nije kriv; On čak govori mnogima: "Ne poznajem vas"! Naprosto to je "daljna zemlja" u kojoj boravimo kao bludni sinovi i u kojoj kao u kazamatima važe neka druga surova pravila po čoveku; čak i izopačeni biološko fizički zakoni što je samo konsekventna posledica iščupane vere iz srca! S tim u vezi, đavolova primarna ideja je da baš to uradi sa čovekom, da mu zverski rastrgne veru i izvadi je kao paganski žrec kad iščupa srce iz grudi žrtve i drži ga u ruci ...što svedoči i priča o sejaču i semenu - "dođe đavo i ukrade seme..") Pogledajte samo jevanđelski događaj sa "krvotočivom ženom"! Ide Gospod kroz Jerusalim; stiskaju Ga odasvud, ko u autobusu, ali kada Mu je ta žena dotaklа samo skut haljine On reče: "Ko me se dotače"? Dakle, kao stampedom je bio guran, dodirivan, pritisnut ljudima ali nikog nije opazio jer ne beše vere! Opazio je samo nju i pita (još jednom): "Ko me dotače"! To je čak i Apostolima bilo čudno i primetiše: "Vidi šta te sveta gura (jedva dišeš?) a ti pitaš ko me dotače"? I Gospod tada reče nešto fascinantno što daje mnoge odgovore na razna pitanja: "Neko me dotače jer osetih silu koja iziđe iz mene". (Lukа 8; 43 - 46) Bez vere, makar ovolicne ..ko zrno gorušice, Bog ne može nikome pomoći.. poručuje ovaj događaj! Na drugom jednom mestu Jevanđelje potvrđuje: "I ne mogaše onde ni jedno čudo učiniti jer ne nađe vere". (Čak i kada se malo vratimo u doba Mojsija vidimo da je Gospod silna čuda činio kroz velikog Proroka, bio zaštitnik, izbavitelj, borac i hranitelj, jer su njih dvojica bili bliski saradnici. Teško je i pobrojati sva ta čuda i to na očigled Izrailja, ali već po predstavljenju Mojsija vera je bledila i čuda su utihnula). On je, kako gore rekoh, sebi vezao ruke na istorijsku spontanost i na iskrene relacije roditelj - dete ili prijateljska saradnja sa čovekom zasnovanoj na veri i poverenju. Ne spasava nikoga na silu; ne remeti čak ni naše pogane misli i dela osim što je kroz oce rekao da će nas to ubiti! Ali ni tada ne vrši nasilje nad istorisjkim tokovima kakvi god da su. Kad ponovo bude došao u slavi Sudije (a ne kao sada kada je još uvek sluga ljudima) sudiće "koliku smo ljubav imali" jer je sam Ljubav (što i reče onomad kad mu je bludnica brisala noge kosom - "Veliku je ljubav imala.." pa je i oproštaj veći)! Sudiće po našoj sveslaboj i prebolesnoj nameri (a ne po snazi koju nemamo) da makar na mikro planu pokušavamo da imamo ljubav kroz veru u Njega; kroz veru da je On zaista Bogočovek koji se rodio kao i mi, i da ne laže kada nešto obeća i kaže! Njegov pogled dopire do onog mesta gde se u srcu razdvajaju namere; do mesta gde se rađa lenjost i kukavičluk; gde vonja na starost i mrzovolju ...gde namere budu ili tanano zle ili bar uzdahom dobre u pobožnosti. Taj će Sud biti Ljubav i ona će osvetliti naše pećine pa ko izdrži.. izdrži! U stvari, po Njegovoj božanskoj ikonomiji spasenja čak i sama vera nije ni blizu kraj priče! Vera bez dela je mrtva kažu Oci Crkve! Veoma je moguće, po Njegovim savetima o neosuđivanju i sažaljenju, da su osim vere to prevažni elementi (ako ne i jedini) zbog kojih On još interveniše na mnogim mestima gde god se projave te osobine širom sveta. Ko će to znati!? Čak će i konačni Sud biti zasnovan više na milosti i sažaljenju nego na samoj veri! Mnogi će čak reći "Nismo li u Tvoje ime ...pa nešto" ali Njega to neće zanimati!? Verovatno nikada iskreno i spontano nije ni čuo te ljude, nikada nikakva sila nije "izašla iz Njega" kroz njihove reči s obzirom da im kaže: "Ne poznajem vas.."! Bog ne laže kada nešto kaže. On ih istinski nikada nije ni video ni čuo ma kako to čudno zvučalo. Moguće zato što su ga spominjali van Crkvenog konteksta, van skrušenosti i ljubavi bez koje je crkvenost samo kozmetika!? Priče tih "koje Gospod ne poznaje" samo su, u kontekstu Hristovog odnosa prema krvotočivoj ženi, neko mrmljanje iz "daljnje zemlje"?! Ko će to znati? Tako deluje. Dok će u isto vreme Gospod spasiti mnoge koji mu kažu "A kad smo te videli da te nahranismo, obusmo, odenusmo..."? Dakle, pojma nisu imali da su to Njemu činili! Sledi da je vrlo spasonosno biti dobar, nežan, blag prema ljudima jer je u svakom upravo Njegov lik. Bez Gospoda ništa nije moguće ni ostvarivo što i Gospod sam reče" Bez mene ne možete ništa činiti"... ni voleti ni znati ni verovati jer On pomaže maloverju. Spasenje nije zasluga već Njegova milost onoliko koliko je u nama nađe. Njegov Sud je samo ogledalo u kom ćemo ugledati sebe i svoja dela ljubavi. Ipak najbolje je nadati se Njegovom sažaljenju i čuvati srce. Njemu jedinom priliči slava vo vjek vijeka.
  17. У свету влада права помама критизерства на рачун хришћанства и његових вредности које су, суштински гледано, заокружиле цивилизацијски идентитет човечанства дајући му етичке димензије које оно никада не би имало без Христа. Све данашње флоскуле које се односе на питања права и слобода људи само је демонска рика празнине која прети да пороби човека и претвори га у бесловесну гомилу жеља и потрошње. Антихришћански талас ,,луцифера" и његових поданика, који под плаштом неолиберализма и ,,њу ејџ'' валова војује, данас, на Христову Цркву, на универзалне и свекосмичке вредности нашега Творца, запљускујући хришћанске државе и народе њиховим отровом, прикривеним велом ,,љубави и слобода". Многи критичари заборављају да је свеколика данашња европска цивилизација, како европска тако и прекоокеанска, настала на темељу јудео-ромео-хришћанске цивилизације. Највеће слободе, флоскуле о слободама, највећи религиозни покрети, највећи културни покрети, музички покрети, па и рокенрол, све је то настало на тлу где се баштине вредности хришћанства. Да ли је било шта од овога настало на тлу држава које су припаднице других религиозних групација?! Није! Ова констатација, свакако, није плод жеље да се ниподаштавају и критикују туђе религијске традиције, већ да се истакне истина о простору слободе који је изродила искључиво хришћанска цивилизација. & Данас се готово читав свет руководи ромео-хришћанским календаром, недеља је дан одмора свугде у свету, свугде се људи облаче по моди и свугде се свира музика која је настала на тлу ромео-хришћанских народа. Мојсијев законик је данас део сваког правосудног система у свету, а године се рачунају пре и после Христа. Зато они поборници ,,слобода", које опет неко плаћа, односно њихови симпатизери, нека схвате да је највећа слобода управо тамо где је хришћанство, јер је хришћанство апсолутни гарант сваке слободе човека и једино је човек, као икона Божија, у хришћанству уздигнут на највиши пиједестал. & Верске ратове са било које стране у историји, углавном, нису водили верници него егоисти и себељупци који су користили религијске идеје за ратове, а незнање се показало као највеће зло данашњег света, јер је незналицама лако манипулисати. & Зато чувајмо хришћанске вредности, вредности нашег Творца, које су и универзалне свекосмичке вредности, а то су љубав, стваралаштво-креативност-слободе, заједништво, породица, заблагодаримо Господу и прецима што смо створени тамо где се баштине те вредности и што смо део тога! Када би нестало хришћанство, а то неће никада да се деси, нестале би слободе и настало би невиђено робовласништво и мрак, настао би пакао на земљи, нестала би свака креативност! Слава Господу Христу који је гарант васкрсења и слобода свеколике творевине и човека и што нам је оставио своју Цркву и вредности за читаву вечност. Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ http://www.prijateljboziji.com/_Sloboda-–-to-je-Hristos/138716.html
  18. То је био метод Христов: кроз револуцију ка револуцији. Прво револуција против зла у себи, а потом револуција против зла ван себе. Ученик Христов морао је издржати једну нештедну критику од свога учитеља. Христос није никога молио да пође за њим, но онога ко би својевољно пошао за њим стављао је он на један тежак испит. Ко би издржао тај испит унутрашње револуције, на коју га је Христос упућивао, тај је тек стицао право да се револтира против других. Треба стећи право на револтирање против зла других људи. То је мисао Христова. То право не стиче човек никаквом дипломом и никаквим звањем, но једним унутрашњим трудним испитом, положеним пред Богом и својом савешћу. Свети владика Николај (Велимировић) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  19. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светог архангела Михаила у селу Прекобрђе у Доњој Морачи. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су најдубље тајне живота сакривене од људскога разума. Звучни запис беседе „Сакривене су од оних који мисле да имају знање, а откривају се дјеци која сисају материно млијеко, онима који су безазлени, који су чистога срца. Зато је и речено у Јеванђељу: Блажени су они који су чистога срца, јер ће Бога видјети. Само чисто срце може Бога видјети, а не срце и ум који се узда у неко своје знање и своју мудрост“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Ријеч Божја уграђена у свеукупну творевину Божју. „Зато је све што постоји речито, словесно, испуњено мудрошћу, јер је утемељено на Божанској мудрости, испуњено је истинитошћу постојања, јер је утемељено на Божјој истини. Призвано је на правду, на хођење правим путем, јер је Он онај који је Пут, Истина и Живот. Црква Божја је живи свједок, кроз вјекове, непролазне Божје истине и најдубљих истина о свијету и о човјеку“, казао је он. Владика Амфилохије је рекао да је Црква Божија гоњена и прогоњена, јер је и Христос гоњен и прогоњен. „Распињана је на крст, јер је Он први разапет на крсту. Отуда је и тијело Његово, Црква Његова ево двије хиљаде година, непрекидно гоњена и прогоњена, и распињана на крсту и у древна времена и у ово наше вријеме“, објаснио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да ктитор овог манастира Милан Вујисић није могао ништа светије и часније урадити ни за себе ни за своје потомство, ни за Прекобрђе и Морачу, ни за наш народ светосавски, од подизања ове светиње. „Преко њега ће се памтити и он и његово потомство као ктитор ове светиње у којој сада служе наше сестре из Русије, географски далеке, али блиске и сродне нама. Дошле су овдје да оне пале кандило за душе свих овдашњих предака и за здравље и спасење свих њихових потомака, да овдје и оне уграђују себе и свој живот и своју младост“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних Митрополит Амфилохије је благосиљао славски колач поводом сјутрашњег празника Светог архангела Михаила који је храмовска слава ове светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког х. Арсенија, 9. новембра 2018. године у сали Светосавског дома у Нишу одржано је предавање протојереја- ставрофора Милоша Весина, професора на Богословском факултету у Либертвилу и пароха у Лесингу у Чикагу, на тему „Зашто је Христос проповедао у причама?“. Поред Eпископа нишког г. Арсенија, предавању је присуствовао и Епископ брегалнички г. Марко, свештенство Епархије нишке, чланови Нишке црквене певачке дружине „Бранко“ као и верни народ који је испунип салу. Звучни запис предавања Извор: Српска Православна Црква
  21. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког х. Арсенија, 9. новембра 2018. године у сали Светосавског дома у Нишу одржано је предавање протојереја- ставрофора Милоша Весина, професора на Богословском факултету у Либертвилу и пароха у Лесингу у Чикагу, на тему „Зашто је Христос проповедао у причама?“. Поред Eпископа нишког г. Арсенија, предавању је присуствовао и Епископ брегалнички г. Марко, свештенство Епархије нишке, чланови Нишке црквене певачке дружине „Бранко“ као и верни народ који је испунип салу. Звучни запис предавања Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. -Митрополит Амфилохије у манастиру Савина служио Литургију и парастос погинулим учесницима Великог рата (1912 – 1918)- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог, у склопу прославе стоте годишњице побједе у Великом рату. У литургијској бесједи на крају Литургије он је казао да се у овај дан васкрсења Христовога сјећамо и краја поклања европскога и свјетскога званога Први свјетски рат. „Још је називан и Велики рат. Велики је по злочинима и по несрећама људским, по братоубилаштву“, казао је Владика. Нагласио је да је у том рату дошло до ослобођења, не само Црне Горе и Србије него и до ослобођења Боке которске која је до тада била под влашћу ауустроугарском. „Тада је ослобођена и Будва и читава Бока которска. И онда се Бока декларисала за јединство са Србијом и Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, независно од Црне Горе јер није ни припадала Црној Гори у то вријеме“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да није само србијанска војска ослободила Боку и Приморје. „Било је око 20.000 добровољаца из Америкие који су дошли овдје да помогну у рату против Аустро-Угарске и Њемачке. И били су и други добровољци који су касније, кад је капитулирала Црна Гора, одступили заједнио са сбијанском војском и око 20.000 их је било на Солунском фронту. И они су ослобађали Црну Гору и Боку, заједно са савезничком војском“, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је, иако је тада извојевана побједа над злом, зло и данас присутно у људима и земаљским народима. „Увијек се изнова повампирује то зло, опако и отровно, као што се повампирило и бомбардовањем Србије и Црне Горе, нарочито дијела Србије – Косова и Метохије. Наставља се то зло данашњим уништавањем народа у Украјини, поткопавањем темеља православне Русије. Наставља се и злочинима у Сирији“, казао је Владика. Казао је да Христос призива све људе да се жртвују за истину и правду Божју. „Да се жртвују једни за дрге, е не да да мрзе једни друге, да отимају једни од других оно што и9м је Бог подарио“, казао је Митрополит Амфилохије. Владика је затим са свештенством код споменика погинулим Бокељима у Великом рату служио парастос. Након парастоса рекао је да је добро што се на овај дан сјећамо побједе добра над злом, љубави над мржњом. „Али је запањујуће и несхватљиво да неки наши данас ту побједу сматрају као окупацију. По њима је Будва, наводно, поробљена 1918. године, Будва која је била у ропству млетачком, па онда аустроугарском. Ослобођена је од савезничке војске, у којој је било и оних из Црне Горе и добровољаца из Боке, као што се и овдје помињу они који су пострадали, не само из Паштровића, Грбља, него и из Книна, Невесиња, Дубровника, Будве. Ево их овдје написани, на овом споменику“, казао је Владика. Упозорио је да није добро повампиривати мржњу међу браћом. „Нажалост, има се утисак да једна група наше браће хоће да повампири ту мржњу и тај дух братоубилаштва. Да Бог сачува и нас и све земаљске народе од братоубилаштва и да се то братоубилаштво заустави“, казао је Митрополит Амфилохије. Богослужењу су присуствовали градоначелник Стеван Катић, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац и генерални конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић. Вијенце на споменик положили су градоначелник Катић, амбасадор Бингулац, конзул Дојчиновић, предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори Јелица Стојановић, у име Матице Боке Мирослав Телебак, у име НВО Српски соко – Херцег Нови Небојша Рашо, у име СКПД „Просвјета“, огранак Херцег Нови Оливера Доклестић, као и делегација НВО „Карађорђе“. Након парастоса на Савини, Митрополит Амфилохије је у хотелу „Војводина“ у Игалу говорио на Научном скупу „11. новембар – 100 година од ослобођења и уједињења“, који се одржава у организацији „Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“. Тема Владичиног излагања била је „Митрополит Митрофан Бан и митрополит Гаврило Дожић – учешће у ослобођењу и уједињењу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. -Митрополит Амфилохије у манастиру Савина служио Литургију и парастос погинулим учесницима Великог рата (1912 – 1918)- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог, у склопу прославе стоте годишњице побједе у Великом рату. У литургијској бесједи на крају Литургије он је казао да се у овај дан васкрсења Христовога сјећамо и краја поклања европскога и свјетскога званога Први свјетски рат. „Још је називан и Велики рат. Велики је по злочинима и по несрећама људским, по братоубилаштву“, казао је Владика. Нагласио је да је у том рату дошло до ослобођења, не само Црне Горе и Србије него и до ослобођења Боке которске која је до тада била под влашћу ауустроугарском. „Тада је ослобођена и Будва и читава Бока которска. И онда се Бока декларисала за јединство са Србијом и Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, независно од Црне Горе јер није ни припадала Црној Гори у то вријеме“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да није само србијанска војска ослободила Боку и Приморје. „Било је око 20.000 добровољаца из Америкие који су дошли овдје да помогну у рату против Аустро-Угарске и Њемачке. И били су и други добровољци који су касније, кад је капитулирала Црна Гора, одступили заједнио са сбијанском војском и око 20.000 их је било на Солунском фронту. И они су ослобађали Црну Гору и Боку, заједно са савезничком војском“, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је, иако је тада извојевана побједа над злом, зло и данас присутно у људима и земаљским народима. „Увијек се изнова повампирује то зло, опако и отровно, као што се повампирило и бомбардовањем Србије и Црне Горе, нарочито дијела Србије – Косова и Метохије. Наставља се то зло данашњим уништавањем народа у Украјини, поткопавањем темеља православне Русије. Наставља се и злочинима у Сирији“, казао је Владика. Казао је да Христос призива све људе да се жртвују за истину и правду Божју. „Да се жртвују једни за дрге, е не да да мрзе једни друге, да отимају једни од других оно што и9м је Бог подарио“, казао је Митрополит Амфилохије. Владика је затим са свештенством код споменика погинулим Бокељима у Великом рату служио парастос. Након парастоса рекао је да је добро што се на овај дан сјећамо побједе добра над злом, љубави над мржњом. „Али је запањујуће и несхватљиво да неки наши данас ту побједу сматрају као окупацију. По њима је Будва, наводно, поробљена 1918. године, Будва која је била у ропству млетачком, па онда аустроугарском. Ослобођена је од савезничке војске, у којој је било и оних из Црне Горе и добровољаца из Боке, као што се и овдје помињу они који су пострадали, не само из Паштровића, Грбља, него и из Книна, Невесиња, Дубровника, Будве. Ево их овдје написани, на овом споменику“, казао је Владика. Упозорио је да није добро повампиривати мржњу међу браћом. „Нажалост, има се утисак да једна група наше браће хоће да повампири ту мржњу и тај дух братоубилаштва. Да Бог сачува и нас и све земаљске народе од братоубилаштва и да се то братоубилаштво заустави“, казао је Митрополит Амфилохије. Богослужењу су присуствовали градоначелник Стеван Катић, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац и генерални конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић. Вијенце на споменик положили су градоначелник Катић, амбасадор Бингулац, конзул Дојчиновић, предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори Јелица Стојановић, у име Матице Боке Мирослав Телебак, у име НВО Српски соко – Херцег Нови Небојша Рашо, у име СКПД „Просвјета“, огранак Херцег Нови Оливера Доклестић, као и делегација НВО „Карађорђе“. Након парастоса на Савини, Митрополит Амфилохије је у хотелу „Војводина“ у Игалу говорио на Научном скупу „11. новембар – 100 година од ослобођења и уједињења“, који се одржава у организацији „Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“. Тема Владичиног излагања била је „Митрополит Митрофан Бан и митрополит Гаврило Дожић – учешће у ослобођењу и уједињењу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...