Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Христос'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 105 results

  1. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког х. Арсенија, 9. новембра 2018. године у сали Светосавског дома у Нишу одржано је предавање протојереја- ставрофора Милоша Весина, професора на Богословском факултету у Либертвилу и пароха у Лесингу у Чикагу, на тему „Зашто је Христос проповедао у причама?“. Поред Eпископа нишког г. Арсенија, предавању је присуствовао и Епископ брегалнички г. Марко, свештенство Епархије нишке, чланови Нишке црквене певачке дружине „Бранко“ као и верни народ који је испунип салу. Звучни запис предавања Извор: Српска Православна Црква
  2. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког х. Арсенија, 9. новембра 2018. године у сали Светосавског дома у Нишу одржано је предавање протојереја- ставрофора Милоша Весина, професора на Богословском факултету у Либертвилу и пароха у Лесингу у Чикагу, на тему „Зашто је Христос проповедао у причама?“. Поред Eпископа нишког г. Арсенија, предавању је присуствовао и Епископ брегалнички г. Марко, свештенство Епархије нишке, чланови Нишке црквене певачке дружине „Бранко“ као и верни народ који је испунип салу. Звучни запис предавања Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. -Митрополит Амфилохије у манастиру Савина служио Литургију и парастос погинулим учесницима Великог рата (1912 – 1918)- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог, у склопу прославе стоте годишњице побједе у Великом рату. У литургијској бесједи на крају Литургије он је казао да се у овај дан васкрсења Христовога сјећамо и краја поклања европскога и свјетскога званога Први свјетски рат. „Још је називан и Велики рат. Велики је по злочинима и по несрећама људским, по братоубилаштву“, казао је Владика. Нагласио је да је у том рату дошло до ослобођења, не само Црне Горе и Србије него и до ослобођења Боке которске која је до тада била под влашћу ауустроугарском. „Тада је ослобођена и Будва и читава Бока которска. И онда се Бока декларисала за јединство са Србијом и Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, независно од Црне Горе јер није ни припадала Црној Гори у то вријеме“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да није само србијанска војска ослободила Боку и Приморје. „Било је око 20.000 добровољаца из Америкие који су дошли овдје да помогну у рату против Аустро-Угарске и Њемачке. И били су и други добровољци који су касније, кад је капитулирала Црна Гора, одступили заједнио са сбијанском војском и око 20.000 их је било на Солунском фронту. И они су ослобађали Црну Гору и Боку, заједно са савезничком војском“, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је, иако је тада извојевана побједа над злом, зло и данас присутно у људима и земаљским народима. „Увијек се изнова повампирује то зло, опако и отровно, као што се повампирило и бомбардовањем Србије и Црне Горе, нарочито дијела Србије – Косова и Метохије. Наставља се то зло данашњим уништавањем народа у Украјини, поткопавањем темеља православне Русије. Наставља се и злочинима у Сирији“, казао је Владика. Казао је да Христос призива све људе да се жртвују за истину и правду Божју. „Да се жртвују једни за дрге, е не да да мрзе једни друге, да отимају једни од других оно што и9м је Бог подарио“, казао је Митрополит Амфилохије. Владика је затим са свештенством код споменика погинулим Бокељима у Великом рату служио парастос. Након парастоса рекао је да је добро што се на овај дан сјећамо побједе добра над злом, љубави над мржњом. „Али је запањујуће и несхватљиво да неки наши данас ту побједу сматрају као окупацију. По њима је Будва, наводно, поробљена 1918. године, Будва која је била у ропству млетачком, па онда аустроугарском. Ослобођена је од савезничке војске, у којој је било и оних из Црне Горе и добровољаца из Боке, као што се и овдје помињу они који су пострадали, не само из Паштровића, Грбља, него и из Книна, Невесиња, Дубровника, Будве. Ево их овдје написани, на овом споменику“, казао је Владика. Упозорио је да није добро повампиривати мржњу међу браћом. „Нажалост, има се утисак да једна група наше браће хоће да повампири ту мржњу и тај дух братоубилаштва. Да Бог сачува и нас и све земаљске народе од братоубилаштва и да се то братоубилаштво заустави“, казао је Митрополит Амфилохије. Богослужењу су присуствовали градоначелник Стеван Катић, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац и генерални конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић. Вијенце на споменик положили су градоначелник Катић, амбасадор Бингулац, конзул Дојчиновић, предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори Јелица Стојановић, у име Матице Боке Мирослав Телебак, у име НВО Српски соко – Херцег Нови Небојша Рашо, у име СКПД „Просвјета“, огранак Херцег Нови Оливера Доклестић, као и делегација НВО „Карађорђе“. Након парастоса на Савини, Митрополит Амфилохије је у хотелу „Војводина“ у Игалу говорио на Научном скупу „11. новембар – 100 година од ослобођења и уједињења“, који се одржава у организацији „Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“. Тема Владичиног излагања била је „Митрополит Митрофан Бан и митрополит Гаврило Дожић – учешће у ослобођењу и уједињењу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. -Митрополит Амфилохије у манастиру Савина служио Литургију и парастос погинулим учесницима Великог рата (1912 – 1918)- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог, у склопу прославе стоте годишњице побједе у Великом рату. У литургијској бесједи на крају Литургије он је казао да се у овај дан васкрсења Христовога сјећамо и краја поклања европскога и свјетскога званога Први свјетски рат. „Још је називан и Велики рат. Велики је по злочинима и по несрећама људским, по братоубилаштву“, казао је Владика. Нагласио је да је у том рату дошло до ослобођења, не само Црне Горе и Србије него и до ослобођења Боке которске која је до тада била под влашћу ауустроугарском. „Тада је ослобођена и Будва и читава Бока которска. И онда се Бока декларисала за јединство са Србијом и Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, независно од Црне Горе јер није ни припадала Црној Гори у то вријеме“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да није само србијанска војска ослободила Боку и Приморје. „Било је око 20.000 добровољаца из Америкие који су дошли овдје да помогну у рату против Аустро-Угарске и Њемачке. И били су и други добровољци који су касније, кад је капитулирала Црна Гора, одступили заједнио са сбијанском војском и око 20.000 их је било на Солунском фронту. И они су ослобађали Црну Гору и Боку, заједно са савезничком војском“, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је, иако је тада извојевана побједа над злом, зло и данас присутно у људима и земаљским народима. „Увијек се изнова повампирује то зло, опако и отровно, као што се повампирило и бомбардовањем Србије и Црне Горе, нарочито дијела Србије – Косова и Метохије. Наставља се то зло данашњим уништавањем народа у Украјини, поткопавањем темеља православне Русије. Наставља се и злочинима у Сирији“, казао је Владика. Казао је да Христос призива све људе да се жртвују за истину и правду Божју. „Да се жртвују једни за дрге, е не да да мрзе једни друге, да отимају једни од других оно што и9м је Бог подарио“, казао је Митрополит Амфилохије. Владика је затим са свештенством код споменика погинулим Бокељима у Великом рату служио парастос. Након парастоса рекао је да је добро што се на овај дан сјећамо побједе добра над злом, љубави над мржњом. „Али је запањујуће и несхватљиво да неки наши данас ту побједу сматрају као окупацију. По њима је Будва, наводно, поробљена 1918. године, Будва која је била у ропству млетачком, па онда аустроугарском. Ослобођена је од савезничке војске, у којој је било и оних из Црне Горе и добровољаца из Боке, као што се и овдје помињу они који су пострадали, не само из Паштровића, Грбља, него и из Книна, Невесиња, Дубровника, Будве. Ево их овдје написани, на овом споменику“, казао је Владика. Упозорио је да није добро повампиривати мржњу међу браћом. „Нажалост, има се утисак да једна група наше браће хоће да повампири ту мржњу и тај дух братоубилаштва. Да Бог сачува и нас и све земаљске народе од братоубилаштва и да се то братоубилаштво заустави“, казао је Митрополит Амфилохије. Богослужењу су присуствовали градоначелник Стеван Катић, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац и генерални конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић. Вијенце на споменик положили су градоначелник Катић, амбасадор Бингулац, конзул Дојчиновић, предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори Јелица Стојановић, у име Матице Боке Мирослав Телебак, у име НВО Српски соко – Херцег Нови Небојша Рашо, у име СКПД „Просвјета“, огранак Херцег Нови Оливера Доклестић, као и делегација НВО „Карађорђе“. Након парастоса на Савини, Митрополит Амфилохије је у хотелу „Војводина“ у Игалу говорио на Научном скупу „11. новембар – 100 година од ослобођења и уједињења“, који се одржава у организацији „Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“. Тема Владичиног излагања била је „Митрополит Митрофан Бан и митрополит Гаврило Дожић – учешће у ослобођењу и уједињењу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, професор Православног Богословског Факултета у Либертивилу (САД), одржао је 06. новембра 2018. године, редовно јесење предавање у великој дворани Коларчеве задужбине У Београду. Овога пута, прота Милош беседио је на тему „Зашто је Христос проповедао кроз приче“. View full Странице
  6. После прочитаног Светог Јеванђеља, у коме се говори о винограду и посленицима, сабраном народу обратио се Владика Методије, „Царство небеско које се овдје помоње је заправо Господ Бог наш, Он се уподобио људској природи и оваплотио се да би спасио род људски. Господ је најмио посланике у виноград свој, да проучавају и проповиједају писмо и Ријеч Божију, али се односи и на сваку душу људску која је призвана да обрађује виноград душе своје.“ Владика Методије је тумачио и часове које Господ помиње у овој причи, „Неке је најмио у првичас, а неке у трећи. То значи да су неки од дјечијих дана, то је први час, неки у младости, то је трећи час, неки у зрелости а неки и у једанаести час, у старости својој су се покајали и повјеровали у Јеванђеље“, истакао је владика Методије. По причешћу вјерних, освештан је и пререзан славски колач у част Светог благовјерног Кнеза Стефана Штиљановића – Паштровића и његове супруге Јелене. После литургије у порти цркве уследила је кратка духовна академија, на којој је празничну бесједу одржао ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије. У току академије Цетињски богослови отпојали су неколико црквено-народних и приморских пјесама. Сабране на празничном ручку поздравио је старешина цркве Светог Томе у Бечићима, протојереј-ставрофор Остоја Остојић. Он се захвалио Владици Методију, који је служио литургију по благослову Митрополита Амфилохија, свештенству и монаштву и вјерном народу, који се сабрао да прослави овај свети дан у Бечићима и Паштровићима, мјесту рођења Светог благовјерног Кнеза Стефана Штиљановића Паштровића. На указаној части и гостопримству заблагодарио је на крају ручка Владика Методије, благословивши проту Остоју Остојића, и све његове парохијане. Извор: Радио Светигора
  7. Празник Светог благовјерног Кнеза Стефана Штиљановића – Паштровића и његове супруге Јелене, свечано је и молитвено прослављен, поред дијела његових светих моштију у цркви Светог Апостола Томе у Бечићима. Свети Архијерејску литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење 9 свештеника и 3 ђакона и бројног народа. За пјевницом је појао октет ученика Богословије Светог Петра Цетињског, предвођени, професор црквеног појања ђаконом Павлом Љешковићем. Литургији су присуствовали и монаси из манастира Подмаине и монахиње из манастира Дуљево. Звучни запис беседе После прочитаног Светог Јеванђеља, у коме се говори о винограду и посленицима, сабраном народу обратио се Владика Методије, „Царство небеско које се овдје помоње је заправо Господ Бог наш, Он се уподобио људској природи и оваплотио се да би спасио род људски. Господ је најмио посланике у виноград свој, да проучавају и проповиједају писмо и Ријеч Божију, али се односи и на сваку душу људску која је призвана да обрађује виноград душе своје.“ Владика Методије је тумачио и часове које Господ помиње у овој причи, „Неке је најмио у првичас, а неке у трећи. То значи да су неки од дјечијих дана, то је први час, неки у младости, то је трећи час, неки у зрелости а неки и у једанаести час, у старости својој су се покајали и повјеровали у Јеванђеље“, истакао је владика Методије. По причешћу вјерних, освештан је и пререзан славски колач у част Светог благовјерног Кнеза Стефана Штиљановића – Паштровића и његове супруге Јелене. После литургије у порти цркве уследила је кратка духовна академија, на којој је празничну бесједу одржао ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије. У току академије Цетињски богослови отпојали су неколико црквено-народних и приморских пјесама. Сабране на празничном ручку поздравио је старешина цркве Светог Томе у Бечићима, протојереј-ставрофор Остоја Остојић. Он се захвалио Владици Методију, који је служио литургију по благослову Митрополита Амфилохија, свештенству и монаштву и вјерном народу, који се сабрао да прослави овај свети дан у Бечићима и Паштровићима, мјесту рођења Светог благовјерног Кнеза Стефана Штиљановића Паштровића. На указаној части и гостопримству заблагодарио је на крају ручка Владика Методије, благословивши проту Остоју Остојића, и све његове парохијане. Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. Двадесет другу емисију "Светотајинско богословље" обележила је тема старозаветног свештенства и поимање новозаветног свештенства у личности Господа нашег Исуса Христа Великог и вечног Архијереја. Централни моменат старозаветног богослужења било је жртвоприношење које је требало стално да подсећа људе на њихову кривицу пред Богом, на првородни грех који их је оптерећивао, и на то да Бог може да чује и прими њихове молитве само због оне жртве коју ће за искупљење њихових грехова касније да принесе Спаситељ света, Месија-Христос, Који треба да дође у свет и искупи људски род. На тај начин, богослужење је за изабрани народ имало утешитељну снагу, и то не само по себи, него зато што је представљало праслику оне жртве коју је једном требало да принесе Богочовек, Господ наш Исус Христос, који је разапет на крсту за грехе васцелог света. Својим страдањем, Христос се показао Великим и јединим истинским Првосвештеником чиме је означио крај старозаветне улоге првосвештеникâ и жртвоприношења, а увео нови и бољи савез Бога са васцелим људским родом, чиме је донео опроштење грехова до краја века, насупрот левитском свештенству и жртвоприношењу. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО
  9. Двадесет другу емисију "Светотајинско богословље" обележила је тема старозаветног свештенства и поимање новозаветног свештенства у личности Господа нашег Исуса Христа Великог и вечног Архијереја. Централни моменат старозаветног богослужења било је жртвоприношење које је требало стално да подсећа људе на њихову кривицу пред Богом, на првородни грех који их је оптерећивао, и на то да Бог може да чује и прими њихове молитве само због оне жртве коју ће за искупљење њихових грехова касније да принесе Спаситељ света, Месија-Христос, Који треба да дође у свет и искупи људски род. На тај начин, богослужење је за изабрани народ имало утешитељну снагу, и то не само по себи, него зато што је представљало праслику оне жртве коју је једном требало да принесе Богочовек, Господ наш Исус Христос, који је разапет на крсту за грехе васцелог света. Својим страдањем, Христос се показао Великим и јединим истинским Првосвештеником чиме је означио крај старозаветне улоге првосвештеникâ и жртвоприношења, а увео нови и бољи савез Бога са васцелим људским родом, чиме је донео опроштење грехова до краја века, насупрот левитском свештенству и жртвоприношењу. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО View full Странице
  10. Појам слободе у антици Ни један појам слободе, психолошки или философско-етички, није постојао пре Грка. У ранијим културама Средоземља и старог Истока социјална слобода и ропство били су познати и правно кодификовани, али представа о правој слободи која би ово превазилазила, недостаје. Отворено друштво постоји тек од грчке Антике. Код Грка је до 7. века социјална слобода била на првом месту, међутим касније се појављује и политичка која није схватана у смислу демократије. Прелом у таквом поимању слободе догодио се у току Персијских ратова. Слобода, ελευθερία постаје крајем 5. века један од појмова који се примењује у идеолошко-пропагандном контексту. Политичка слобода је при томе била углавном негативно дефинисана као слобода од владавине других. У ово време се појављује и реч „аутономија“ која значи да држава живи по сопственим, самоизрађеним, а не споља наметнутим законима. Паралелно са овим, Персијским ратовима условљеним развојем, од краја 6. века догађа се на унутрашњем политичком плану промена власти, тј. напушта се вадавина племства у корист владавине народа – демократије, са изразитим наглашавањем слободе и равноправности грађана. Слобода овде значи самовладавина грађана једне државе.[1] Античка демократија је била плебисцитарна а не репрезентативна. Платон и Аристотел као теоретичари констатовали су превише слободе и дефицит, другим речима анархију у владавини демократије. Платон је у свом делу Закони развио теорију мешовитог устава. Требало је да успостави равнотежу између демократских и аристократских елемената и на тај начин успостави праву меру слободе, а да не дође до исклизнућа. Тростурку поделу први је формулисао Аристотел на законодавну, извршну и судску власт. Такође и у libertas римске империје долази до проблематизовања слободе. Историчар Тацит показује да је републиканска слобода морала довести до борбе за моћ и грађанских ратова. Треба обратити пажњу и на то да слобода римске републике која је у принципу уништена није била демократска него аристократска слобода сенаторске владајуће класе. У грчким демократијама стално растућа политичка слобода повлачила је за собом слободу индивидуалног начина живота. Безгранична слобода и претећи сукоб појединаца и друштва довели су до тражења нових норми и савеза. Тако слобода постаје тема философске етике која се јавља код Сократа. При томе се осликавају пре свега три тематска комплекса која се тичу три различита аспекта појма слободе. Прво, појам урачунљивости, одговорности, добровољног, закључно са проблемом слободе воље, детерминације и индетерминације. Друго, анализа слободе избора и одлучивања између различитих могућности. Треће, слобода као Самобиће (Selbstein) у смислу аутаркије.[2] У савременом свету моралност означава облик индивидуалног понашања. Моралност у нашем мишљењу је постала ограничена друштвеним категоријама добра и зла. Етика друштва може настати из философске интерпретације човековог етоса или може бити последица датог обрасца религијског закона који одређује како би човек требало да се понаша.[3] Етика такође може да буде и наука, грана такозваних хуманистичких наука која настоји да пронађе најадекватнију лествицу вредности. Без обзира на њено философско, религијско или научно порекло, етика је правило понашања које важи за друштво у целини, само ако за основу и као предуслов има своју објективну примену. Слобода у Хришћанству У хришћанској Цркви, а посебно у предању православног истока проблем људског морала је увек био поистовећен са егзистенцијалном истином човека.[4] Моралност није објективни критеријум карактера и понашања већ динамички одговор личне слободе на човекову егзистенцијалну истину и аутентичност. Пре свега, човекова моралност је један егзистенцијални догађај, динамичко остварење егзистенције и пуноће живота или са друге стране неуспех и изопачење његове истините ипостаси. Моралност се односи на догађај човековог спасења. Јер за човека бити спасен значи да постаје исцељен и целосан, у потпуности значи да остварује свој потенцијал за постојање и живот који надилази и простор и време, а то значи да превазилази смрт. Свим људским егзистенцијама својествена је неугасива жеђ за спасењем а не побољшавање карактера или понашања. Због тога за Цркву, питање етике, за своју почетну тачку има слободу етоса – слободу од сваког схематског вредновања или утилитарног предодређења.[5] Бог се открива као ипостас бића, лична ипостас вечног живота. Постојање Бога као личности јесте дубок и непресушан извор истине бића. Није суштина или енергија Божија оно што устројава биће већ Његов личносни начин постојања, Бог као личност јесте ипостас бића. Бог није неко нејасно врховно биће нити безлична суштина којој се може приступити емоцијом или интелигенцијом. Бог црквеног искуства јесте Бог који себе открива у историји као личносно постојање, као посебност и слободу.[6] Бог је личност, Онај који је говорио са Мојсијем лицем к лицу. Управо као лично постојање, као посебност и слобода од било какве предодређености суштином или природом, Бог устројава биће, јесте ипостас бића. Поистовећење бића са личним постојањем Бога, поистовећење са суштинским последицама за истину човека и људски морал објашњава откривење Бога Цркви који је у исто време Тројичан. Личносно постојање Бога Оца устројава његову суштину или биће. Слободно из љубави Он рађа Сина и исходи Духа Светога. Поистовећење бића са слободом љубави, љубави која образује биће у ипостас, која открива да је истина етоса и морала једнака истини бића. Када говоримо о заједници Три Божанске Личности то се односи на начин постојања Бића Божијег који представља етос Божанске љубави. Како нам Откровење објављује да је Бог љубав „И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“(1 Јн 4,16). Љубав је издвојена као онтолошка категорија par excellence, једина могућност постојања, пошто Бог љубављу даје грађу (субстанцију) својом суштином и устројава своје биће.[7] Посебност личности је да ствара икону Божију у човеку. То је начин постојања који ствара и Бог и човек, етос Тројичног живота утиснут у човеку. Православна Црква у својој теологији човеку приступа као икони Божијој а не као Богу у човековој икони, издигнутој до бесконачности. У историји откровења Бога ми спознајемо истиниту егзистенцију слободну од сваке принуде, наметнуте човеку од његове природе после пада. Откровење Божије обасјава личну човекову посебност и слободу са свим последицам које слобода носи са собом. Икона Божија у човеку је очувана управо кроз трагедију његове слободе – личним начином постојања који има способност било да прихвати било да одбаци истинити живот љубави.[8] Слобода у Православној теологији Православно богословље учи о потчињавању једном објективном ауторитету, ма колико он добро дошао палом човеку, представља изазов човековој слободи. Стога су Богом дани закони схваћени као робовање „Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему а тијелом закону гријеха.“(Рим. 7, 25) „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године!“(Гал. 4, 8-10). Трагајући за сигурношћу човек ставља себе у ропство објективних ауторитета, али постоје моменти када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлости слободе коју Он дарује, читав појам ауторитета добија нов изглед. Бог је богословљем представљен као онај који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, да у томе да Бог, хришћански Бог уопште не дела иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих.[9] Сам Бог имајући удела у нашој егзистенцији у Христу омогућује да Га схватимо као ауторитет, тј. позив за потчињење који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу када учествује у нашој егзистенцији, личносно као Бог Логос. Тада пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање.[10] Просто речено, за нас хришћане важи да Бог по себи нема никаквог ауторитета, тек у Христу постаје ауторитет. Али Христос може бити егзистенцијални ауторитет за човека једино Духом Светим „Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.“(1.Кор. 12, 3). Дух Свети је неодвојиво повезан са коренима реалности Христа као Божанске личности у нашем постојању тако што је делао у Оваплоћењу, Крштењу и целој служби Христовој. Наша заједница са Богом у Христу је заједница у Духу Светом а Христов егзистенцијални ауторитет јесте потврда да постојимо као деца Божија. Христово господство и Његов ауторитет признаје се само у Духу Светом, то је Божански ауторитет у релативном смислу само за нас крштене. При поимању ауторитета сви ауторитети унутар Цркве који претендују да представљају божански ауторитет престају да буду објективни и ауторитативни сами по себи и постају ауторитативни једино у контексту заједнице. Ауторитет Библије може бити схваћен само у духу, тј. у контексту заједничарског постојања у заједници.[11] Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и заједнице која је створена, свако сведочанство речи дела Божијих би било објективно могуће али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут Божанског ауторитета и Библијски ауторитет везан је само и искључиво за Цркву. Све што говоримо о ауторитету и о врсти ауторитета садржински у себи одређује појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега нити могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је он добар нити на било ком квалитету који он поседује. Ми Га не бирамо зато што је Он добар или из било ког другог разлога. Ми смо од Њега изабрани у избору за заједницу. Када једном ступимо у заједницу са Богом, наша слобода престаје да буде слобода од ничега поштео у заједници не постоји споља наметнути ауторитет.[12] Ако постоје наредбе и заповести у животу, оне постоје да дају израз заједници и да љубав унутар заједнице уобличе формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем кроз лично укључење у тај живот. Слобода није од овога света и не пружа сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духa Светога продире у историју и пружа укус есхатона, наше заједнице са Богом. Управо тај укус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој.[13] Слобода као основна категорија људског постојања може се схватити веома различито. У зависности како неко тумачи постојање света и човека, слобода има или етички или онтолошки карактер. Уколико постојање света и човека зависи од природе њених закона, као у јелинистичкој философији, онда се човек јавља као неслободно биће, тј. биће са етичком слободом. У том контексту тежња човека ка слободном постојању представља грех према Богу, то је бунт против закона који обезбеђуји и самим тим условљава постојање света и човека. То представља човекову тежњу за онтолошком слободом. Догађаји који су описани у Светом писму Новога завета, који су везани за Христа, Његов живот, рад и мисију у једном ширем контексту везују се за проблематику целокупног човечанства, а првенствено за проблем постојања слободног, вечног постојања човека. Ту спадају тумачења стварања и постојања света и човека, забележено у Светом писму Старога завета и однос Бога према свету и човеку. Схватање постојања света намеће питање међусобног односа Бога и света јер свет је као дар Божији, нешто друго у односу на Бога. Међутим, ту се одмах и садржи одговор: однос Бога са светом је слободан однос. Јер и поред тога што је свет као твар Божија ништа друго у односу на Бога, он није и ништа страно Богу. Свет је вољна Божија твар управо због тога што је доведен и што је одржан у бићу вољом Божијом.[14] Хришћанско учење представља Бога као апсолутно слободног и независног у односу на свет. Међутим, на овај проблем хришћанство је позитивно одговорило захваљујући Божијем откровењу у Христу који је својим Васкрсењем из мртвих потврдио да је Син Божији и Спаситељ света. Догађај Христовог Васкрсења из мртвих је потврдио да је Бог све створио ни из чега, да кроз Христа и у Христу све вечно живи на божански начин слободно.[15] У сведочанству рођења Господа Исуса Христа које је забележио јеванђелист Лука јасно се разликују два момента: а) Бог нуди човеку и кроз њега свој творевини заједницу која ће бити за њу способна и зато позива Пресвету Марију на слободну сарадњу са Њим, и б) Конкретно остварање те заједнице између Бога и творевине је рођење Господа као човека, Исуса Христа од Дјеве Марије посредством Духа Светога, тј. сам Господ Исус Христос, Син Божији родио се као човек поставши тако Богочовек за спасење света.[16] Тако Дјева Марија пристаје на слободну сарадњу речима „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој“(Лк 1, 38). Врло важан моменат, слободно, вечно постојање твари, јесте да заједница Бога са творевином није ни вербална нити јуридичка као што је то случај у Старом завету. То је онтолошка заједница Бога са светом основана на личности Сина који се посредством Светога Духа родио од Пресвете Богородице као човек. Ово је утолико важно уколико имамо на уму да Господ Исус Христос као Син Божији вечно постоји и на тај начин и свет је у Њему онтолошки слободан.[17] Дух Свети конституише Цркву као слободну заједницу људи и читаве творевине са Богом у Христу и на тај начин обезбеђује вечно, слободно постојање света јер Бог је благоизволео да у Исусу Христу има заједницу са светом.[18] Дакле, Дух Свети гради, после Вазнесења Христовог, једну слободну заједницу људи са Христом на земљи, литургијску заједницу, градећи на тај начин Цркву, тј. Царство Божије.[19] Закључак Слобода човекова се поистовећује са његовим бићем и зато је тежња за слободом уствари тежња за вечним постојањем. Схватање слободе и њено остварење зависи од тога како човек схвата постојање Бога, света и самога себе. Хришћанско схватање Свете Тројице, стварање света ни из чега, стварање човека као слободног бића међу творевином који има задатак, зависно од његове слободе, да приведе вечном животу, вечном постојању, Богу и кроз њега у Христа, управо се тиче слободе. Једино Дух Свети остварује слободу људи као вечно постојање заједнице са Христом. Треба се дубље бавити чињеницом да се слобода као биће једино остварује у Цркви, у Светој Евхаристији. Света Евхаристија у православном свету је одувек била једини прави израз слободног, вечног постојања света и једино реално Царство Небеско овде у историји и у вечности. Онога момента када се хришћански живот одвоји од Свете Евхаристије постаје само имитација хришћанства и Царства Небеског и заједнице са Богом, а не истински живи Христос и Царство Божије као лична заједница човека и света са Богом.[20] Mирко Василић,мастер теолог [1] Кремер Ханс (2004) „Основна поставка слободе у антици“. Беседа 6, Нови Сад, стр. 95 и 96. [2] Исто дело, стр. 98. [3] Јанарас Христо (2007) „Слобода морала“, Крагујевац, стр. 15. [4] Исто дело, стр. 17. [5] Исто дело, стр. 17. [6] Исто дело, стр. 18. [7] Исто дело, стр. 19. [8] Исто дело, стр. 23. [9] Зизиулас Јован (2000) „О појму ауторитета“ Саборност 3-4, стр. 38. [10] Исто дело, стр. 39. [11] Исто дело, стр. 41. [12] Исто дело, стр. 43. [13] Исто дело, стр. 43. [14] Мидић Игнатије (1995) „Од слободе као бунта до сободе као бића“ У сећање на будућност, Београд, стр. 108. [15] Исто дело, стр. 109. [16] Исто дело, стр. 116. [17] Исто дело, стр. 117. [18] Исто дело, стр. 119. [19] Исто дело, стр. 121. [20] Исто дело, стр. 123.
  11. Након причешћа вјерних, Владика је предводио празничну Литију, која је три пута прошла око храма. Потом је служио помен упокојенима чији земни остаци почивају у гробљу у црквеној порти и благосиљао славски колач. У архипастирском слову сабранима рекао је да је Господ поручио ученицима својим да проповиједају Јеванђеље свакоме створењу. „Други јеванђелист је записао да им је рекао: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога учећи их да држе све што сам вам заповиједио и ево ја сам са вама у све дане до свршетка свијета и вијека. Проповиједање благе вијести о васкрсломе Христу се догађа већ ево двије хиљаде година широм свијета, не само људима него, како каже Господ – сваком створењу“, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Господ Христос крајеугаони камен на коме је саграђена васиона. „Он је крајеугаони камен који зидари ове људске историје одбацују, покушавају да га одбаце. Али никако га не могу одбацити, јер, Њега одбацујући, и саме себе одбацују и уништавају. Јер, Он је крајеугаони камен на коме почива васиона, почива људски живот и људска историја. И све што се догађа и што је свето и часно кроз историју догађа се благодарећи Њему“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да је огромна већина оних који су сахрањени на гробљу у порти цркве у Горњем Липову је прихватила ту благу вијест и крстила се. „А они који се крсте, они задобијају вјечни живот и спасење. А који се не крсте, они су осуђени на смрт, на пролазност, на ништавило. Зато се и граде храмови, зато се и крштавамо, зато се вјенчавамо, зато се трудимо и да живимо по његовим заповијестима, да испуњавамо Његово јеванђеље. Као што су то чинили и наши преци овдје похрањени“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је затим вјенчао младенце Бојана и Данијелу Бојиће. На крају данашњег сабрања у Горњем Липову приређена је славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог архиђакона и првомученика Стефана у Горњем Липову код Колашина, поводом храмовске славе ове светиње. Звучни запис беседе Након причешћа вјерних, Владика је предводио празничну Литију, која је три пута прошла око храма. Потом је служио помен упокојенима чији земни остаци почивају у гробљу у црквеној порти и благосиљао славски колач. У архипастирском слову сабранима рекао је да је Господ поручио ученицима својим да проповиједају Јеванђеље свакоме створењу. „Други јеванђелист је записао да им је рекао: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога учећи их да држе све што сам вам заповиједио и ево ја сам са вама у све дане до свршетка свијета и вијека. Проповиједање благе вијести о васкрсломе Христу се догађа већ ево двије хиљаде година широм свијета, не само људима него, како каже Господ – сваком створењу“, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Господ Христос крајеугаони камен на коме је саграђена васиона. „Он је крајеугаони камен који зидари ове људске историје одбацују, покушавају да га одбаце. Али никако га не могу одбацити, јер, Њега одбацујући, и саме себе одбацују и уништавају. Јер, Он је крајеугаони камен на коме почива васиона, почива људски живот и људска историја. И све што се догађа и што је свето и часно кроз историју догађа се благодарећи Њему“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да је огромна већина оних који су сахрањени на гробљу у порти цркве у Горњем Липову је прихватила ту благу вијест и крстила се. „А они који се крсте, они задобијају вјечни живот и спасење. А који се не крсте, они су осуђени на смрт, на пролазност, на ништавило. Зато се и граде храмови, зато се и крштавамо, зато се вјенчавамо, зато се трудимо и да живимо по његовим заповијестима, да испуњавамо Његово јеванђеље. Као што су то чинили и наши преци овдје похрањени“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је затим вјенчао младенце Бојана и Данијелу Бојиће. На крају данашњег сабрања у Горњем Липову приређена је славска трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Појам слободе у антици Ни један појам слободе, психолошки или философско-етички, није постојао пре Грка. У ранијим културама Средоземља и старог Истока социјална слобода и ропство били су познати и правно кодификовани, али представа о правој слободи која би ово превазилазила, недостаје. Отворено друштво постоји тек од грчке Антике. Код Грка је до 7. века социјална слобода била на првом месту, међутим касније се појављује и политичка која није схватана у смислу демократије. Прелом у таквом поимању слободе догодио се у току Персијских ратова. Слобода, ελευθερία постаје крајем 5. века један од појмова који се примењује у идеолошко-пропагандном контексту. Политичка слобода је при томе била углавном негативно дефинисана као слобода од владавине других. У ово време се појављује и реч „аутономија“ која значи да држава живи по сопственим, самоизрађеним, а не споља наметнутим законима. Паралелно са овим, Персијским ратовима условљеним развојем, од краја 6. века догађа се на унутрашњем политичком плану промена власти, тј. напушта се вадавина племства у корист владавине народа – демократије, са изразитим наглашавањем слободе и равноправности грађана. Слобода овде значи самовладавина грађана једне државе.[1] Античка демократија је била плебисцитарна а не репрезентативна. Платон и Аристотел као теоретичари констатовали су превише слободе и дефицит, другим речима анархију у владавини демократије. Платон је у свом делу Закони развио теорију мешовитог устава. Требало је да успостави равнотежу између демократских и аристократских елемената и на тај начин успостави праву меру слободе, а да не дође до исклизнућа. Тростурку поделу први је формулисао Аристотел на законодавну, извршну и судску власт. Такође и у libertas римске империје долази до проблематизовања слободе. Историчар Тацит показује да је републиканска слобода морала довести до борбе за моћ и грађанских ратова. Треба обратити пажњу и на то да слобода римске републике која је у принципу уништена није била демократска него аристократска слобода сенаторске владајуће класе. У грчким демократијама стално растућа политичка слобода повлачила је за собом слободу индивидуалног начина живота. Безгранична слобода и претећи сукоб појединаца и друштва довели су до тражења нових норми и савеза. Тако слобода постаје тема философске етике која се јавља код Сократа. При томе се осликавају пре свега три тематска комплекса која се тичу три различита аспекта појма слободе. Прво, појам урачунљивости, одговорности, добровољног, закључно са проблемом слободе воље, детерминације и индетерминације. Друго, анализа слободе избора и одлучивања између различитих могућности. Треће, слобода као Самобиће (Selbstein) у смислу аутаркије.[2] У савременом свету моралност означава облик индивидуалног понашања. Моралност у нашем мишљењу је постала ограничена друштвеним категоријама добра и зла. Етика друштва може настати из философске интерпретације човековог етоса или може бити последица датог обрасца религијског закона који одређује како би човек требало да се понаша.[3] Етика такође може да буде и наука, грана такозваних хуманистичких наука која настоји да пронађе најадекватнију лествицу вредности. Без обзира на њено философско, религијско или научно порекло, етика је правило понашања које важи за друштво у целини, само ако за основу и као предуслов има своју објективну примену. Слобода у Хришћанству У хришћанској Цркви, а посебно у предању православног истока проблем људског морала је увек био поистовећен са егзистенцијалном истином човека.[4] Моралност није објективни критеријум карактера и понашања већ динамички одговор личне слободе на човекову егзистенцијалну истину и аутентичност. Пре свега, човекова моралност је један егзистенцијални догађај, динамичко остварење егзистенције и пуноће живота или са друге стране неуспех и изопачење његове истините ипостаси. Моралност се односи на догађај човековог спасења. Јер за човека бити спасен значи да постаје исцељен и целосан, у потпуности значи да остварује свој потенцијал за постојање и живот који надилази и простор и време, а то значи да превазилази смрт. Свим људским егзистенцијама својествена је неугасива жеђ за спасењем а не побољшавање карактера или понашања. Због тога за Цркву, питање етике, за своју почетну тачку има слободу етоса – слободу од сваког схематског вредновања или утилитарног предодређења.[5] Бог се открива као ипостас бића, лична ипостас вечног живота. Постојање Бога као личности јесте дубок и непресушан извор истине бића. Није суштина или енергија Божија оно што устројава биће већ Његов личносни начин постојања, Бог као личност јесте ипостас бића. Бог није неко нејасно врховно биће нити безлична суштина којој се може приступити емоцијом или интелигенцијом. Бог црквеног искуства јесте Бог који себе открива у историји као личносно постојање, као посебност и слободу.[6] Бог је личност, Онај који је говорио са Мојсијем лицем к лицу. Управо као лично постојање, као посебност и слобода од било какве предодређености суштином или природом, Бог устројава биће, јесте ипостас бића. Поистовећење бића са личним постојањем Бога, поистовећење са суштинским последицама за истину човека и људски морал објашњава откривење Бога Цркви који је у исто време Тројичан. Личносно постојање Бога Оца устројава његову суштину или биће. Слободно из љубави Он рађа Сина и исходи Духа Светога. Поистовећење бића са слободом љубави, љубави која образује биће у ипостас, која открива да је истина етоса и морала једнака истини бића. Када говоримо о заједници Три Божанске Личности то се односи на начин постојања Бића Божијег који представља етос Божанске љубави. Како нам Откровење објављује да је Бог љубав „И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“(1 Јн 4,16). Љубав је издвојена као онтолошка категорија par excellence, једина могућност постојања, пошто Бог љубављу даје грађу (субстанцију) својом суштином и устројава своје биће.[7] Посебност личности је да ствара икону Божију у човеку. То је начин постојања који ствара и Бог и човек, етос Тројичног живота утиснут у човеку. Православна Црква у својој теологији човеку приступа као икони Божијој а не као Богу у човековој икони, издигнутој до бесконачности. У историји откровења Бога ми спознајемо истиниту егзистенцију слободну од сваке принуде, наметнуте човеку од његове природе после пада. Откровење Божије обасјава личну човекову посебност и слободу са свим последицам које слобода носи са собом. Икона Божија у човеку је очувана управо кроз трагедију његове слободе – личним начином постојања који има способност било да прихвати било да одбаци истинити живот љубави.[8] Слобода у Православној теологији Православно богословље учи о потчињавању једном објективном ауторитету, ма колико он добро дошао палом човеку, представља изазов човековој слободи. Стога су Богом дани закони схваћени као робовање „Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему а тијелом закону гријеха.“(Рим. 7, 25) „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године!“(Гал. 4, 8-10). Трагајући за сигурношћу човек ставља себе у ропство објективних ауторитета, али постоје моменти када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлости слободе коју Он дарује, читав појам ауторитета добија нов изглед. Бог је богословљем представљен као онај који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, да у томе да Бог, хришћански Бог уопште не дела иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих.[9] Сам Бог имајући удела у нашој егзистенцији у Христу омогућује да Га схватимо као ауторитет, тј. позив за потчињење који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу када учествује у нашој егзистенцији, личносно као Бог Логос. Тада пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање.[10] Просто речено, за нас хришћане важи да Бог по себи нема никаквог ауторитета, тек у Христу постаје ауторитет. Али Христос може бити егзистенцијални ауторитет за човека једино Духом Светим „Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.“(1.Кор. 12, 3). Дух Свети је неодвојиво повезан са коренима реалности Христа као Божанске личности у нашем постојању тако што је делао у Оваплоћењу, Крштењу и целој служби Христовој. Наша заједница са Богом у Христу је заједница у Духу Светом а Христов егзистенцијални ауторитет јесте потврда да постојимо као деца Божија. Христово господство и Његов ауторитет признаје се само у Духу Светом, то је Божански ауторитет у релативном смислу само за нас крштене. При поимању ауторитета сви ауторитети унутар Цркве који претендују да представљају божански ауторитет престају да буду објективни и ауторитативни сами по себи и постају ауторитативни једино у контексту заједнице. Ауторитет Библије може бити схваћен само у духу, тј. у контексту заједничарског постојања у заједници.[11] Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и заједнице која је створена, свако сведочанство речи дела Божијих би било објективно могуће али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут Божанског ауторитета и Библијски ауторитет везан је само и искључиво за Цркву. Све што говоримо о ауторитету и о врсти ауторитета садржински у себи одређује појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега нити могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је он добар нити на било ком квалитету који он поседује. Ми Га не бирамо зато што је Он добар или из било ког другог разлога. Ми смо од Њега изабрани у избору за заједницу. Када једном ступимо у заједницу са Богом, наша слобода престаје да буде слобода од ничега поштео у заједници не постоји споља наметнути ауторитет.[12] Ако постоје наредбе и заповести у животу, оне постоје да дају израз заједници и да љубав унутар заједнице уобличе формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем кроз лично укључење у тај живот. Слобода није од овога света и не пружа сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духa Светога продире у историју и пружа укус есхатона, наше заједнице са Богом. Управо тај укус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој.[13] Слобода као основна категорија људског постојања може се схватити веома различито. У зависности како неко тумачи постојање света и човека, слобода има или етички или онтолошки карактер. Уколико постојање света и човека зависи од природе њених закона, као у јелинистичкој философији, онда се човек јавља као неслободно биће, тј. биће са етичком слободом. У том контексту тежња човека ка слободном постојању представља грех према Богу, то је бунт против закона који обезбеђуји и самим тим условљава постојање света и човека. То представља човекову тежњу за онтолошком слободом. Догађаји који су описани у Светом писму Новога завета, који су везани за Христа, Његов живот, рад и мисију у једном ширем контексту везују се за проблематику целокупног човечанства, а првенствено за проблем постојања слободног, вечног постојања човека. Ту спадају тумачења стварања и постојања света и човека, забележено у Светом писму Старога завета и однос Бога према свету и човеку. Схватање постојања света намеће питање међусобног односа Бога и света јер свет је као дар Божији, нешто друго у односу на Бога. Међутим, ту се одмах и садржи одговор: однос Бога са светом је слободан однос. Јер и поред тога што је свет као твар Божија ништа друго у односу на Бога, он није и ништа страно Богу. Свет је вољна Божија твар управо због тога што је доведен и што је одржан у бићу вољом Божијом.[14] Хришћанско учење представља Бога као апсолутно слободног и независног у односу на свет. Међутим, на овај проблем хришћанство је позитивно одговорило захваљујући Божијем откровењу у Христу који је својим Васкрсењем из мртвих потврдио да је Син Божији и Спаситељ света. Догађај Христовог Васкрсења из мртвих је потврдио да је Бог све створио ни из чега, да кроз Христа и у Христу све вечно живи на божански начин слободно.[15] У сведочанству рођења Господа Исуса Христа које је забележио јеванђелист Лука јасно се разликују два момента: а) Бог нуди човеку и кроз њега свој творевини заједницу која ће бити за њу способна и зато позива Пресвету Марију на слободну сарадњу са Њим, и б) Конкретно остварање те заједнице између Бога и творевине је рођење Господа као човека, Исуса Христа од Дјеве Марије посредством Духа Светога, тј. сам Господ Исус Христос, Син Божији родио се као човек поставши тако Богочовек за спасење света.[16] Тако Дјева Марија пристаје на слободну сарадњу речима „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој“(Лк 1, 38). Врло важан моменат, слободно, вечно постојање твари, јесте да заједница Бога са творевином није ни вербална нити јуридичка као што је то случај у Старом завету. То је онтолошка заједница Бога са светом основана на личности Сина који се посредством Светога Духа родио од Пресвете Богородице као човек. Ово је утолико важно уколико имамо на уму да Господ Исус Христос као Син Божији вечно постоји и на тај начин и свет је у Њему онтолошки слободан.[17] Дух Свети конституише Цркву као слободну заједницу људи и читаве творевине са Богом у Христу и на тај начин обезбеђује вечно, слободно постојање света јер Бог је благоизволео да у Исусу Христу има заједницу са светом.[18] Дакле, Дух Свети гради, после Вазнесења Христовог, једну слободну заједницу људи са Христом на земљи, литургијску заједницу, градећи на тај начин Цркву, тј. Царство Божије.[19] Закључак Слобода човекова се поистовећује са његовим бићем и зато је тежња за слободом уствари тежња за вечним постојањем. Схватање слободе и њено остварење зависи од тога како човек схвата постојање Бога, света и самога себе. Хришћанско схватање Свете Тројице, стварање света ни из чега, стварање човека као слободног бића међу творевином који има задатак, зависно од његове слободе, да приведе вечном животу, вечном постојању, Богу и кроз њега у Христа, управо се тиче слободе. Једино Дух Свети остварује слободу људи као вечно постојање заједнице са Христом. Треба се дубље бавити чињеницом да се слобода као биће једино остварује у Цркви, у Светој Евхаристији. Света Евхаристија у православном свету је одувек била једини прави израз слободног, вечног постојања света и једино реално Царство Небеско овде у историји и у вечности. Онога момента када се хришћански живот одвоји од Свете Евхаристије постаје само имитација хришћанства и Царства Небеског и заједнице са Богом, а не истински живи Христос и Царство Божије као лична заједница човека и света са Богом.[20] Mирко Василић,мастер теолог [1] Кремер Ханс (2004) „Основна поставка слободе у антици“. Беседа 6, Нови Сад, стр. 95 и 96. [2] Исто дело, стр. 98. [3] Јанарас Христо (2007) „Слобода морала“, Крагујевац, стр. 15. [4] Исто дело, стр. 17. [5] Исто дело, стр. 17. [6] Исто дело, стр. 18. [7] Исто дело, стр. 19. [8] Исто дело, стр. 23. [9] Зизиулас Јован (2000) „О појму ауторитета“ Саборност 3-4, стр. 38. [10] Исто дело, стр. 39. [11] Исто дело, стр. 41. [12] Исто дело, стр. 43. [13] Исто дело, стр. 43. [14] Мидић Игнатије (1995) „Од слободе као бунта до сободе као бића“ У сећање на будућност, Београд, стр. 108. [15] Исто дело, стр. 109. [16] Исто дело, стр. 116. [17] Исто дело, стр. 117. [18] Исто дело, стр. 119. [19] Исто дело, стр. 121. [20] Исто дело, стр. 123. View full Странице
  14. Светом Литургијом на платоу испред Горњег манастира у присуству више стотина вјерника началствовао је архимандрит Павле, настојатељ манастира Ораховица у Славонији и дугогодишњи намјесник острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Драган Пешикан из Херцег Новог, јеромонах Дамаскин настојатељ манастира Подврх и свештеници из Жичке епархије Миодраг Марковић и Ненад Рогић. Након читања зачала из Светог Јеванђеља од Матеја када Исус ходи по мору и спасава ученике од буре, сабране је бесједећи поучавао о. Павле, који је између осталог рекао да се и нама на бури животној и нама дешава исто што и апостолу Петру, да кренемо путем вјере, а када наиђе неко мало искушење почнемо да се колебамо. – Ми смо увијек увјерени да је наша вјера јака, да је права вјера у Бога, у Господа Исуса Христа, у Његову моћ, у Његову љубав и надамо се да ће нам увијек бити наш помоћник, заступник и избавитељ. Међутим, када настану ти први таласи, обично почнемо да тонемо, поготово у духовном животу. Када човјек крене ка Христу мало усрдније и када наиђе на неке тешкоће које није очеикавао, јер када идемо ка Господу ми очекујемо раодст и данам буде добро, да смо здрави, обично се запита откуд искушења ако идемо ка Господу. Често се питамо зашто нас неко не воли, зашто смо се разбољели, зашто нам ништа не иде од руке – казао је о. Павле и додао да се то десило и Апостолу Петру док је ходио по води. Он је подсјетио да је Свети Петар у тој ситуацији одмах повикао ”Господе спаси ме”. – Господе спаси ме од моје самоувјерености и даруј ми вјеру. Господе дај ми кротост, а избави ме од сујете. Господе спаси ме од мене самога и уобличи у мени твој лик. Сви смо ми саздани по лику Господа Исуса Хирста и носимо печат на коме пише Исус Христос Ни Ка. Исус Христос је наша побједа. Зато колико се трудимо молитвом, постом, добрим дјелима, а прије свега причешћем, толико јача у нама Христов лик и ми побјеђујемо животне невоље не нашом снагом, него Христовом силом коју свако од нас има – казао је о. Павле. Сабрани из разних крајева васељене који су се сабрали око Кивота Светог Василија Острошког Чудотворца, а који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а непрекидна колона поклоника притицала је Цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива Светитељеве мошти. Света Литургија служена је и у Доњем Острогу, гдје је у цркви Свете Тројице началствовао архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске са бројним свештенством и свештеномонаштвом у присуству бројног монаштва и вјерног народа. Извор: Манастир Острог
  15. У девету недјељу по Педесетници, посвећену Светим оцима Шестог васељенског сабора, 29. јула 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Атиногена и Свету мученицу Јулију, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом на платоу испред Горњег манастира у присуству више стотина вјерника началствовао је архимандрит Павле, настојатељ манастира Ораховица у Славонији и дугогодишњи намјесник острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Драган Пешикан из Херцег Новог, јеромонах Дамаскин настојатељ манастира Подврх и свештеници из Жичке епархије Миодраг Марковић и Ненад Рогић. Након читања зачала из Светог Јеванђеља од Матеја када Исус ходи по мору и спасава ученике од буре, сабране је бесједећи поучавао о. Павле, који је између осталог рекао да се и нама на бури животној и нама дешава исто што и апостолу Петру, да кренемо путем вјере, а када наиђе неко мало искушење почнемо да се колебамо. – Ми смо увијек увјерени да је наша вјера јака, да је права вјера у Бога, у Господа Исуса Христа, у Његову моћ, у Његову љубав и надамо се да ће нам увијек бити наш помоћник, заступник и избавитељ. Међутим, када настану ти први таласи, обично почнемо да тонемо, поготово у духовном животу. Када човјек крене ка Христу мало усрдније и када наиђе на неке тешкоће које није очеикавао, јер када идемо ка Господу ми очекујемо раодст и данам буде добро, да смо здрави, обично се запита откуд искушења ако идемо ка Господу. Често се питамо зашто нас неко не воли, зашто смо се разбољели, зашто нам ништа не иде од руке – казао је о. Павле и додао да се то десило и Апостолу Петру док је ходио по води. Он је подсјетио да је Свети Петар у тој ситуацији одмах повикао ”Господе спаси ме”. – Господе спаси ме од моје самоувјерености и даруј ми вјеру. Господе дај ми кротост, а избави ме од сујете. Господе спаси ме од мене самога и уобличи у мени твој лик. Сви смо ми саздани по лику Господа Исуса Хирста и носимо печат на коме пише Исус Христос Ни Ка. Исус Христос је наша побједа. Зато колико се трудимо молитвом, постом, добрим дјелима, а прије свега причешћем, толико јача у нама Христов лик и ми побјеђујемо животне невоље не нашом снагом, него Христовом силом коју свако од нас има – казао је о. Павле. Сабрани из разних крајева васељене који су се сабрали око Кивота Светог Василија Острошког Чудотворца, а који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а непрекидна колона поклоника притицала је Цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива Светитељеве мошти. Света Литургија служена је и у Доњем Острогу, гдје је у цркви Свете Тројице началствовао архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске са бројним свештенством и свештеномонаштвом у присуству бројног монаштва и вјерног народа. Извор: Манастир Острог View full Странице
  16. У Храму Светог Преображења Господњег у Дебељачи надомак Панчева, у Епархији банатској, Свету литургију служио је надлежни парох свештеник Игор Карановић у молитвеном присуству умировљеног пароха проте Миленка Лазића и христољубивих парохијана, данас житеља Дебељаче, који су у питому банатску равницу дошли са простора западне Славоније, Баније, царског Призрена и околине Приштине. После причешћа верујућег народа Божијег, празничном беседом на тему Видовдана и страдања нашег народа обратио се отац Игор, коме и благодаримо за звучни запис овог слова. Прилог смо преузели са интернет странице радија Слово љубве! http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/o. Igor Karanovic - Vidovdan Debeljaca.mp3 View full Странице
  17. Човек је саздан као боголико биће и као храм Божији. Велики отац и учитељ Цркве Свети Никола Кавасила поучава да истински храм Божији и Престо (Жртвеник) у чулном свету може да буде једино човечија природа. Са друге стране Свети Јован Златоусти вели: У светом храму Божијем верници примају Утешитељев дар који их освештава и преображава у благословену грађу од које се подиже Црква. „Јер Црква није ништа друго до храм саздан од наших душа.ˮ Ово своје благословено назначење увек и изнова потврђујемо и актуализујемо учешћем у Светој Евхаристији сједињујући се са Господом јер ваистину Божанственим Причешћем човек у целости постаје христоносни храм и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Евхаристијска Трпеза нас настањује у Христу и Христа у нама. Стога у еванђељу љубљеног ученика читамо: у мени пребива и ја у њему… (Јн.6,56). Христос је у исти мах и наш пребивалац и наше пребивалиште. Преподобни и богоносни отац наш Максим исповедник у својој Мистагогији каже да је сваки човек саздан као мистични храм. По дубокој и освештаној мисли овог светог оца, тело човеково је наос, душа је свети Олтар, а ум је свети Жртвеник. Након овог увода и подсећања на благословено човеково назначење у контексту његове целовитости, своју пажњу усмерићемо ка богослужбеним и химнографским примерима у којима се Господ наш Исус Христос велича и прославља као савршени Лекар душа и тела наших. Свето богослужење и химнографија православне Цркве, ослањајући се на Светописамска сведочанства и дубоку Светоотачку мисао, на много места Господа нашег Исуса Христа прославља и велича као Великог и савршеног Лекара (исцелитеља) душа и тела наших. Свети Оци и учитељи Цркве подсећају да Христос није увек у улози лекара (терапеута) већ у улози савршеног и Великог Исцелитеља који на савршени начин васпоставља нарушену људску целосност, враћајући нарушену хармонију између тела, душе и духа. Најопитнији тренутак враћања човекове целовитости јесте Света Литургија. Централно и најсавршеније богослужење, Света Литургија, својим текстом указује да човек васцелим својим бићем, како душом, тако и телом, учествује у њој. Својим мислима можемо отићи један корак даље и подсетити да је евхаристијски поглед на човека увек сагледан у једној савршеној целовитости тела, душе и духа човечијег. У првом делу Свете Литургије у молитви Трисвете песмесвештенослужитељ се моли да Господ освети душе и тела наша и подари нам да му свагда у светлости служимо. И у молитви пред читање Светог Еванђеља „Запали у срцима нашим…ˮ литург возглашава: Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже… У другом делу Литургије Светог Јована Златоустог, у другој молитви верних предстојатељ се моли следећим речима: Опет и много пута Теби припадамо, и Теби се молимо Добри и Човекољубиви, да, погледавши на молитву нашу, очистиш душе и тела од сваке нечистоте телесне и духовне… Затим у молитви главоприклоњења литург се директно обраћа Господу молитвеним вапајем истовремено исповедајући Га као савршеног и јединог истинског Лекара душа и тела наших: Плови са онима који плове, путуј са путницима, исцељуј болесне, Лекару душа и тела наших. У ходатајственој молитви на Литургији Светог Василија Великог предстојатељ евхаристијског сабрања се моли речима: Ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Завршавајући поменуту молитву возглашава: Јер си Ти Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланима буром, пристаниште онима који плове, лекар болеснима… У молитви пред молитву Господњу литург се моли да нас Господ очисти од сваке нечистоте телесне и духовне, али и да не будемо немоћни душом и телом због недостојног причешћивања. У благодарственој молитви након причешћа верних благодаримо Господу на причешћу светим, пречистим, бесмртним, и небеским Тајнама Његовим, које нам је дао као доброчинство, на освећење и исцељење душа и тела наших. И на Литургији пређеосвећених дарова коју савршавамо у данима Свете и Велике четрдесетнице, на неколико места у молитвама имамо примере сагледавања човека као целосног литургијског (богослужбеног) бића. У молитви коју презвитер чита после полагања Светих пређеосвећених дарова на Свету Трпезу, он се једним устима и једним срцем моли да Господ освети душе и тела наша освећењем неодузимљивим. У молитви благодарења након причешћа пређеосвећеним даровима, молимо се Господу да до последњег даха будемо удостојени причешћивања Светим Тајнама Његовим, на просветљење душе и тела и на наслеђе Царства небеског. На крају, можемо навести и два дивна примера из богате химнографије четврте недеље по Пасхи – Раслабљеног у којој читамо перикопу о исцељењу раслабљеног човека. Богослужбене песме овог недељног дана су у великој мери проистекле из овог еванђелског казивања, те тако у другој стихири на Господи возвах између осталог појемо: Господ желећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи све исцељујући болести свих као Лекар душа и тела наших. У две познате стихире овог недељног дана на јако леп и сликовит начин описан је догађај исцељења раслабљеног величајући Спаситеља као савршеног Лекара душа и тела наших: Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у воду и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Изађе Исус у Јерусалим, на бању код Овчијих врата, коју Јудеји зову Витезда, а која има пет тремова. Под њима лежаше мноштво болесника. Анђео Божји повремено силажаше и узбуркаваше воду, и оздрављење дариваше онима који су са вером приступали. И видевши Господ човека који је годинама боловао, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? А болесник одговори: Господе, немам човека да ме, када се узбурка вода, спусти у бању. Лекарима сам дао сав иметак свој, и не удостојих се да добијем милост. Али Лекар душа и тела му рече: узми одар свој и ходај, проповедај моју силу, и велику милост до крајева света. катихета Бранислав Илић
  18. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Христос - Лекар душе и тела, који је објављен у Православном мисионару, званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве (број 360 / март-април, 2018), стр. 19 – 20). Човек је саздан као боголико биће и као храм Божији. Велики отац и учитељ Цркве Свети Никола Кавасила поучава да истински храм Божији и Престо (Жртвеник) у чулном свету може да буде једино човечија природа. Са друге стране Свети Јован Златоусти вели: У светом храму Божијем верници примају Утешитељев дар који их освештава и преображава у благословену грађу од које се подиже Црква. „Јер Црква није ништа друго до храм саздан од наших душа.ˮ Ово своје благословено назначење увек и изнова потврђујемо и актуализујемо учешћем у Светој Евхаристији сједињујући се са Господом јер ваистину Божанственим Причешћем човек у целости постаје христоносни храм и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Евхаристијска Трпеза нас настањује у Христу и Христа у нама. Стога у еванђељу љубљеног ученика читамо: у мени пребива и ја у њему… (Јн.6,56). Христос је у исти мах и наш пребивалац и наше пребивалиште. Преподобни и богоносни отац наш Максим исповедник у својој Мистагогији каже да је сваки човек саздан као мистични храм. По дубокој и освештаној мисли овог светог оца, тело човеково је наос, душа је свети Олтар, а ум је свети Жртвеник. Након овог увода и подсећања на благословено човеково назначење у контексту његове целовитости, своју пажњу усмерићемо ка богослужбеним и химнографским примерима у којима се Господ наш Исус Христос велича и прославља као савршени Лекар душа и тела наших. Свето богослужење и химнографија православне Цркве, ослањајући се на Светописамска сведочанства и дубоку Светоотачку мисао, на много места Господа нашег Исуса Христа прославља и велича као Великог и савршеног Лекара (исцелитеља) душа и тела наших. Свети Оци и учитељи Цркве подсећају да Христос није увек у улози лекара (терапеута) већ у улози савршеног и Великог Исцелитеља који на савршени начин васпоставља нарушену људску целосност, враћајући нарушену хармонију између тела, душе и духа. Најопитнији тренутак враћања човекове целовитости јесте Света Литургија. Централно и најсавршеније богослужење, Света Литургија, својим текстом указује да човек васцелим својим бићем, како душом, тако и телом, учествује у њој. Својим мислима можемо отићи један корак даље и подсетити да је евхаристијски поглед на човека увек сагледан у једној савршеној целовитости тела, душе и духа човечијег. У првом делу Свете Литургије у молитви Трисвете песмесвештенослужитељ се моли да Господ освети душе и тела наша и подари нам да му свагда у светлости служимо. И у молитви пред читање Светог Еванђеља „Запали у срцима нашим…ˮ литург возглашава: Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже… У другом делу Литургије Светог Јована Златоустог, у другој молитви верних предстојатељ се моли следећим речима: Опет и много пута Теби припадамо, и Теби се молимо Добри и Човекољубиви, да, погледавши на молитву нашу, очистиш душе и тела од сваке нечистоте телесне и духовне… Затим у молитви главоприклоњења литург се директно обраћа Господу молитвеним вапајем истовремено исповедајући Га као савршеног и јединог истинског Лекара душа и тела наших: Плови са онима који плове, путуј са путницима, исцељуј болесне, Лекару душа и тела наших. У ходатајственој молитви на Литургији Светог Василија Великог предстојатељ евхаристијског сабрања се моли речима: Ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Завршавајући поменуту молитву возглашава: Јер си Ти Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланима буром, пристаниште онима који плове, лекар болеснима… У молитви пред молитву Господњу литург се моли да нас Господ очисти од сваке нечистоте телесне и духовне, али и да не будемо немоћни душом и телом због недостојног причешћивања. У благодарственој молитви након причешћа верних благодаримо Господу на причешћу светим, пречистим, бесмртним, и небеским Тајнама Његовим, које нам је дао као доброчинство, на освећење и исцељење душа и тела наших. И на Литургији пређеосвећених дарова коју савршавамо у данима Свете и Велике четрдесетнице, на неколико места у молитвама имамо примере сагледавања човека као целосног литургијског (богослужбеног) бића. У молитви коју презвитер чита после полагања Светих пређеосвећених дарова на Свету Трпезу, он се једним устима и једним срцем моли да Господ освети душе и тела наша освећењем неодузимљивим. У молитви благодарења након причешћа пређеосвећеним даровима, молимо се Господу да до последњег даха будемо удостојени причешћивања Светим Тајнама Његовим, на просветљење душе и тела и на наслеђе Царства небеског. На крају, можемо навести и два дивна примера из богате химнографије четврте недеље по Пасхи – Раслабљеног у којој читамо перикопу о исцељењу раслабљеног човека. Богослужбене песме овог недељног дана су у великој мери проистекле из овог еванђелског казивања, те тако у другој стихири на Господи возвах између осталог појемо: Господ желећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи све исцељујући болести свих као Лекар душа и тела наших. У две познате стихире овог недељног дана на јако леп и сликовит начин описан је догађај исцељења раслабљеног величајући Спаситеља као савршеног Лекара душа и тела наших: Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у воду и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Изађе Исус у Јерусалим, на бању код Овчијих врата, коју Јудеји зову Витезда, а која има пет тремова. Под њима лежаше мноштво болесника. Анђео Божји повремено силажаше и узбуркаваше воду, и оздрављење дариваше онима који су са вером приступали. И видевши Господ човека који је годинама боловао, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? А болесник одговори: Господе, немам човека да ме, када се узбурка вода, спусти у бању. Лекарима сам дао сав иметак свој, и не удостојих се да добијем милост. Али Лекар душа и тела му рече: узми одар свој и ходај, проповедај моју силу, и велику милост до крајева света. катихета Бранислав Илић View full Странице
  19. Апстракт: Један од највећих хришћанских мисионарских подухвата јесте покушај евангелизације Кине који траје од 7. века до данас. Током историјског раздобља од око 1300 година, хришћански мисионари и њихова кинеска паства на различите начине су преносили, прихватали и интерпретирали Личност Христа, а реултат овог процеса инкултурације јесу бројне слике Исуса које су мање или више верне библијском оригиналу. Аутор представља ове слике пратећи њихов историјски развој од прве несторијанске мисије у 7. веку до савремене кинеске теологије 20. века. Кључ­не ­речи: Христос, Кина, конфуцијанизам, таоизам, будизам, мисија, језуити, протестанти, Библија, теологија ослобођења, христологија Преузмите цео текст View full Странице
  20. Гости емисије су др Владан Таталовић, доцент на Православном богословском факултету у Београду и др Владимир Коларић, доцент на Високој школи за комуникације и истраживач Завода за проучавање културног развитка. Водитељ емисије је ђакон Дарко Радовановић.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...