Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'Срби'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Новоизабрани патријарх српски Порфирије упутио је очинске благослове и поздраве свој верној деци Аустралије и Новог Зеланда, истакавши посебно да као народ Светога Саве треба да светлимо својим животом и делима у друштву у коме се налазимо, да истрајавамо на путу Христовом, да у Њему нађемо свој ослонац, снагу и утеху. Обилазећи места одакле је већина Срба у мојој епархији, тешко је било гледати запустеле и порушене куће, села и градове који су некада врвели од живота пре страшног погрома нашег народа са њихових вековних огњишта. Ово у ексклузивном интервјуу за “Вести” истиче епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Силуан (Мракић). Владика Силуан се после вишемесечне посете отаџбини недавно вратио у Аустралију, а за наше читаоце открива детаље тог пута, али и које све нове активности чекају једну од најхомогенијих српских заједница. Опустела села *Недавно сте се вратили у Аустралију. Боравак у отаџбини сте искористили да обиђете више епархија. Који су то догађаји и сусрети које бисте посебно издвојили? – Боравак у отаџбини за нас који долазимо са дистанци од више десетина хиљада километара јесте, пре свега, велика радост, а и прилика да обновимо наше духовне снаге, да се напојимо са извора воде живе, који вековима тече и води наш народ српски у свесмисао и живот. Након две одбијенице, најпре у фебруару ради одласка на изборни Сабор, а затим и у мају за редовни пролећни, једва сам добио дозволу за излазак из Аустралије уз одређене услове, од којих је један био да дуже останем ван ње, па сам искористио прилику да обиђем многе епархије наше Цркве и крајеве где наш народ вековима живи. Поред благодатне и окрепљујуће посете Светој Гори – манастиру свете нам српске царске лавре Хиландар, сусрета са драгим нам игуманом Методијем и братијом манастира, имао сам прилику да посетим многе друге епархије наше Свете Цркве у којима сам дочекан отвореног срца и испружених руку браће архијереја, којима сам неизмерно захвалан. *Доста Срба из Аустралије је родом из Крајине. Да ли сте имали прилику да обиђете сва та места која су сада пуста? – Тако је. Било ми је важно да због великог броја мојих епархиота посетим наше епархије у Хрватској. Имао сам жељу и раније, а посебно откако сам постао владика верном народу Петог континента, да посетим просторе Српске Крајине, из које је протеран велики број мојих епархиота. Међутим, због кратког времена и епархијских обавеза, никако нисам успевао да то раније учиним. Посета светињама Епархије горњокарловачке, као што су манастир Пресвете Богородице на Кордуну, Саборни храм у Карловцу, храм Светог Георгија у Ријеци и манастир Гомирје, оставила је велики утисак на мене, а тако исто и долазак у Епархију далматинску. Ту бих посебно издвојио манастире Крку и Крупу, две велике светиње на овим просторима које сам још одавно желео посетити. Поред прелепог пејзажа, тешко је било гледати запустеле и порушене куће, села и градове који су некада врвели од живота пре страшног погрома нашег народа са њихових вековних огњишта. Честитке патријарху *Због пандемије Цовид-19 нисте били у прилици да присуствујете избору новог поглавара СПЦ. Да ли сте сада имали прилике да разговарате са патријархом Порфиријем и коју је поруку упутио верујућем народу у Аустралији и Новом Зеланду? – Током боравка у Србији имао сам пре свега благослов и прилику да лично честитам у име свога свештенства, монаштва и верног народа Његовој светости на избору за предстојатеља наше Свете Српске православне цркве. Такође сам имао благослов да више пута саслужујем Његовој светости, као и благослов да у неколико наврата са њим разговарам о животу и раду наше Цркве на Петом континенту. Свјатјејши се посебно обрадовао отварању прве српске школе у Аустралији – Колеџу “Свети Сава”, изразивши жељу да свестрано подржи ову установу и својим покровитељством. Патријарх је такође упутио своје очинске благослове и поздраве свој верној деци Аустралије и Новог Зеланда, истакавши посебно да као народ Светога Саве треба да светлимо својим животом и делима у друштву у коме се налазимо, да истрајавамо на путу Христовом, да у Њему нађемо свој ослонац, снагу и утеху. Његова светост је такође изразио жељу да посети најудаљенији олтар наше Цркве и своју светосавску децу чим се стекну услови за исто. *Када би могла да се очекује његова посета Аустралији и Новом Зеланду? – Надамо се чим се стекну услови, а то значи, када се нормализује међународни саобраћај, укину рестрикције које ограничавају број окупљања и друго. Можда крајем идуће 2022. или 2023. године. Све зависи од распореда Свјатјејшег, као и прилика и мера које буду на снази. Повратак у домовину *Корона је дефинитивно променила свет, а колико је променила Србе? – Сматрам да, уколико желимо да будемо реални, нема човека или нације коју није погодила ова пандемија, па чак и оне земље које ова болест није дотакла. Мислим, пре свега, на атмосферу коју је креирала ова криза. Ово је исувише велика и веома комплексна тема за оквире једног интервјуа, али бих свакако рекао да је криза Цовид-19 оставила свој траг не само на телу, него и на души нашег народа. Поред чињенице што умемо као народ да се брзо адаптирамо у невољи, што стоички кризе подносимо, свакако нисмо остали нетакнути. Навешћу само један пример колико је утицала ова криза на наш српски народ у Аустралији, а он се садржи у великом броју, на десетине породица, наших верника који напуштају Аустралију и одлазе у Србију. Повратна миграција према отаџбини је сигурно за многе позитивна вест, али и јасан сигнал колико нас тренутна криза погађа. Ми нисмо народ који се лако може ставити у окове, а рестриктивне мере које су на снази у Сиднеју и поготово Мелбурну већ задњих годину и по дана су многе Аустралијанце приморале да се селе у унутрашњост, дакле, у рурална места – на фарме у својој потрази за слободом, а наш народ ка старом крају, где сматра да ће му у сваком случају бити боље, или да ће барем лакше подносити невоље. *Многе је зачудила ваша изјава да је ова пандемија заправо велики благослов? – Постоји у хришћанском животу много парадокса, тако и парадокс да нам невоље могу бити благослов. Свети апостол Павле, када говори о парадоксу Крста, каже да је он за Јевреје сабластан а за логику Јелинску лудост (1Кор. 1, 23), а опет, сила Божја нама (хришћанима) који се спасавамо! (1 Кор. 1, 18). Дакле, Голгота – крсно страдање, тешка, и за ондашњи свет најсрамнија смрт, отворила је пут победи, слави и спасењу – која се задобија у Васкрсењу. Тако у хришћанском животу страдања и кризе постају, када се према њима јеванђељски одредимо – благослов, јер нас покрећу ка дубљем размишљању о смислу живота, преиспитивању себе, вредности иза којих стојимо, које нас враћају Богу и себи. Тако и сама корона, поред свих изазова и страдања која носи са собом, у исто време нам се пружа као прилика за обнову нашег духовног живота, живота у Христу. Косовски завет *Питање судбина Косова уједињује и Српску цркву, али и народ. Чини се да то ипак није довољно? – Косово јесте наше грдно судилиште… Али, у исто време и наш пут повратка исконском себи. Косово је много више и дубље питање него што је географија, територија… оно је план и програм српског народа. Упознавањем са Косовом, са његовим заветом, ће бити пресудно за нас као народ, ма где живели, а с тим у вези и са његовим очувањем. Повратак вери *Патријарх српски Порфирије сваку своју беседу започиње позивом на јединство. Зашто је оно битно? – Јединство нашег народа се једино може остварити и очувати повратком вери, а то значи повратку изворном начелу јединства – Богу, његовој благодати која чини многе једним. Треба да престанемо да се “партијски” посматрамо и делимо. Потребно је, као што је недавно Свјатјеши патријарх српски, говорећи о нашем дубинском идентитету, рекао да се сетимо да нам је “име Хришћанин, а презиме Православни”! Када почнемо једне друге доживљавати као најрођенију браћу и сестре, као децу једног истог духовног родоначелника Светога Саве, онда ће бити много боље. Омладину треба васпитавати да воле своје јуначке претке, витезове и војводе, своју историју, али управо кроз ову призму своје православне вере и њених вредности. То је кључ и решење за многе наше грешке и спотицања. “Тешко против бодила праћати се” *Завршили сте Цетињску богословију. Како гледате на актуелну ситуацију у Црној Гори, посебно када је реч о односу према СПЦ? – Сматрам да и поред вишедеценијских напора од стране режимских структура у Црној Гори да вештачким путем поларизују народ, Бог је опет и опет показао да је “тешко против бодила праћати се” (Дела Ап. 9, 5). Дакле, борба против Српске православне цркве у Црној Гори се показала као борба против народне душе, против бића његовог. То се јасно пројавило у најчудеснијем догађају у последњем времену у православљу, а то су литије или духовни устанак народа који је предводио блаженопочивши митрополит Амфилохије са браћом архијерејима и својим свештенством и монаштвом. Вековна духовна сетва, поготово задњих неколико деценија под патронатом митрополита Амфилохија је уродила великим плодом. Зна се где је и ко је Црква у Црној Гори. Ако политика не жели да препозна, препознаје народ. Мислим да ће нови митрополит, Његово високопреосвештенство Јоаникије, успети да настави и својим радом допринесе унапређењу духовних тековина рада свога великог претходника. Кроз духовно буђење долази до дубље самосвести о томе ко смо и шта смо, шта је највредније и зашто се вреди жртвовати. *Како памтите тај период живота у Богословији? Предавали су вам многи данашњи архијереји, а све под будним оком митрополита Амфилохија. Можете ли са нашим читаоцима да поделите неку лепу причу везану за њега или тај део школовања? – Бити на Цетињу деведесетих година није било лако. Богословија након дужег времена је поново васпостављена, а рат се тек завршио. Међутим, у исто време, наше генерације богослова су имале велики благослов самих светиња, као и професорског кадра који је у то време предавао на Цетињу. Памтим из тога времена храброст и исповедништво митрополита Амфилохија, као и садашњег митрополита Јоаникија, посебно у времену одржавања литија на Цетињу поводом празника Светог Петра Цетињског. Тада није било лако проћи дискретно градом као богослов, а камоли свечаном литијом. Током литије, нарочито централним корзоом где су били распоређени ресторани и кафићи, наилазили би на разне провокације, вређања, пуштања гласне музике и друге непријатности. Митрополит Амфилохије би крстом благосиљао хулитеље, а громким гласом позивао нас богослове да певамо славословни псалам “Славите Господа, јер је добар; јер је довека милост његова” (Пс 135, 1). Чини ми се да смо тада били спремни да живот положимо за Христа, пре свега због храбрости и примера који смо пред собом видели у личности Митрополита Амфилохија. Расадник светосаваца *У марту ове године је свечано постављен крст на куполи Колеџа “Светог Саве”. Колико је ова школа битна за српску заједницу у Аустралији? – Колеџ “Свети Сава” је много више од приватне дневне школе Српске цркве на Петом континенту. Колеџ “Светога Саве” је замишљен као ново поглавље у раду и животу наше заједнице на овим просторима. Битан је пре свега што у средишту своме има као жилу куцавицу свети храм, што школски дан започиње молитвом, мирисом тамјана, целивањем иконе и благословом свештеника. Колеџ је затим важан и битан зато што деца која га похађају неће бити изложена разним изопаченим учењима која су, нажалост, продрла у учионице многих школа, и авај, што је најтрагичније, у многа чиста и неискварена срца деце. Битан је што ће се деца упоредо са академским знањем васпитавати и узрастати у светотајинском и световрлинском животу, што ће ходити путем који води у живот. Битна је ова школа јер ће постати расадник светосаваца, будућих интелектуалаца који ће имати православље као своју врховну вредност. Битна је и због великог доприноса у очувању нашег језика и културе. Исто тако је битна ова школа јер је отворена за све који желе да се васпитавају на православним начелима. Битан је колеџ и из тога разлога што ће бити наш највећи допринос ширем аустралијском друштву. У плану је проширење школе, односно, изградња средње школе. Постоје одређени изазови, али верујемо да ћемо успети да ово остваримо уз Божју помоћ и подршку народа. Рођен у дијаспори *Један сте од ретких владика рођених у дијаспори. Да ли је та чињеница предност или мана када је реч о раду у епархијама које су далеко од отаџбине? – Духовна њива наше дијаспоре је у много чему другачија од оне у матици по својој структури и садржају. Она се непрестано мења, а често може да буде трусна, те изискује додатног стрпљења и такта у приступу решавања проблема и изазова са којима се често суочавамо као архијереји. Сигуран сам да познавање менталитета, политичких прилика, историјског контекста кретања нашег народа на одређеном подручју (поготову дијаспоре), познавање свештенства, као и језика (у случају Аустралије српског и енглеског), јесте велика предност за службу архијереја. Међутим, треба имати на уму да је наше кретање на земљи увек крсто-васкрсног карактера, те увек можемо очекивати потешкоће, али их христовским путем треба решавати. Не губимо веру и наду *Који су изазови са којима се суочавате и на шта вам се верници највише жале? – Тренутно смо сви под истим притиском искушења везаним за кризу короне. Многи су смућени, оптерећени и забринути због оног што се дешава, самом атмосфером која влада. Важно је да не дозволимо да нас она подели и отуђи једне од других. Треба да разумемо, а и да носимо по светом апостолу Павлу слабости једни других (Гал. 6, 2). Оно што је најважније јесте да се обраћамо Богу покајничким вапајем а да никада не губимо веру и наду. Верујемо да ће Бог дати да и ова невоља прође у своје време. Разни су изазови и са децом, са породицом, али морамо се борити, не тражити само људска решења, већ да се пружамо у молитви Богу Који је кадар све наше немоћи и бриге преузети на Себе, а нас саме растеретити и обновити (Мт. 11, 29). Духовно чедо владике Милутина *Духовно сте чедо владике Милутина који је преминуо од последица ковида? – Важан догађај, уједно и потресан за мене, био је одлазак на гроб драгог ми духовног оца владике Милутина. Прошло је више од годину дана од како се упокојио, а да нисам имао могућности да се некако опростим са њим, да му будем на опелу, на гробу. Нема довољно простора у овом интервјуу да сместим све утиске у вези са овим догађајем, као и за оне о посети ваљевском крају. О томе можда неком другом приликом… Порука са Сабора *Присуствовали сте пролећном заседању Сабора СПЦ. Које су оне кључне поруке које сте пренели верницима у вашој епархији? – Присуство архијереја на Светом архијерејском Сабору помесне му Цркве није само ствар канонског поретка, већ пре свега благодатно-педесетнички догађај и искуство. Када се епископи сабирају на Сабору, они то не чине као индивидуе, већ као они који собом представљају – оприсутњују своју локалну Цркву (епархију), дакле, своје свештенство и верни народ. У склопу дискусије о разним темама које су од општег значаја за живот наше помесне Цркве, архијереји подносе и извештаје о локалним приликама, раду и мисији Цркве на подручју повереним их епархија. Поред саопштења са заседања Светога архирејског Сабора Српске православне цркве, који је свима доступан преко црквених гласила, а који углавном излаже све оне главне одлуке и поруке које се тичу живота и рада наше помесне Цркве, порука коју сам пренео своме свештенству и верном народу, намерно кажем порука, јер сматрам да она заправо сабира у себи све поруке понаособ, гласи: као народ Светога Саве у времену великих изазова и тектонских друштвених промена дужни смо да се чврсто и непоколебљиво држимо Богочовека Христа, а то значи наше Свете православне вере. На тај начин ћемо очувати и све оно што нас као народ краси и оплемењује, а исто тако ћемо имати снаге и мудрости да одолимо свим искушењима са којима се суочавамо. Пројекат свих нас *С поносом наводите да је Колеџ “Светог Саве” успех целе српске заједнице? Колико је тешко очувати то јединство, посебно када је реч о младима? – Када сам говорио о успеху целе заједнице по питању колеџа, жеља ми је била да акцентујем да пројекат колеџа не сме да се локализује, да се подреди једном граду или држави. То је пројекат свих нас Срба на овом континенту. С тим у вези, отварање ове школе, њен напредак и очување јесте успех свих нас, радост свих нас, понос свих нас, а у исто време и обавеза и дужност да се сви укључимо и помогнемо овом пројекту не само да заживи, већ и да се одржи. Ретке су етничке заједнице у аустралијском мултикултуралном друштву које имају своју сопствену школу, актредитовану и признату унутар система образовања ове земље. *Да ли су у плану још неки пројекти којима би се унапредио живот српске заједнице у Аустралији и Новом Зеланду? – Сматрам да је упоредо са изградњом прве српске школе (ако Бог да и школа у другим градовима Аустралије), као и обновом наших манастира, дошло време да наша Црква има своју Епископију, институцију која би била симбол јединства наше Цркве и народа на овом континенту. Она би требала да се подигне на имању наше Митрополије недалеко од Колеџа Светога Саве. То би био додатни сигнал и друштву у коме живимо да смо зрела и организована заједница. Она треба да буде огледало наше заједнице. Скромна, али функционална, са свим пратећим садржајем за рад Митрополије и њених централних тела. Дом у коме би епископ као домаћин могао да дочекује своје свештенство, монаштво и верни народ, као и гостујуће великодостојнике и званице. Извор: Vesti-online.com
  2. У ексклузивном интервјуу за "Вести" Епископ зворничко-тузлански Фотије оцењује да је недавна, прва посета Патријарха Порфирија Републици Српској величанствен и историјски догађај. У разговору који је вођен у Владичанском двору у Бијељини, Епископ Фотије, који је и члан Светог архијерејског Синода, коментаришући измене кривичног закона које је наметнуо бивши одлазећи високи представник, истакао је да су Срби слободарски народ који не може да прихвати било какве концепте поробљавања. Патријарх српски је прошле недеље први пут посетио Републику Српску. Који је значај ове посете? – Верујем да ће време још боље показати, али и сада је сасвим сигурно да је реч о величанственом догађају и за нашу Цркву, нашу епархију, али и за Републику Српску и целу БиХ. Патријарх је дошао с поруком мира, благослова и јединства за наш српски народ, а истовремено, за народе који овде живе, Бошњаке и Хрвате, с поруком заједништва, сарадње, међусобног разумевања и могућности опстанка на овим просторима. Ништа мање значајно јесте и то што је патријарх својим доласком успео да скупи и представнике власти и опозиције у Републици Српској. У вечерњим сатима, на његову иницијативу и благослов, заједно су седели представници свих релевантних политичких партија у РС, и власти и опозиције што, признаћете, није баш уобичајено. Али, светосавска мисија Цркве је мирење браће, мирење људи који не могу да буду неодговорни у односу на нашу историју и наш народ, а у крајњем случају и на нашу Цркву. Да ли су лидери Српске упознали патријарха о последњим дешавањима, изменама кривичног закона које је наметнуо тада одлазећи високи представник, али и наметању новог представника за БиХ? – Разговарано је о целокупној ситуацији и наравно да се дотакло и тих чињеница. Несхватљиво је да једна особа себи узела за право да екс катедра намеће законе не питајући било кога, а посебно не демократски изабране институције којима је задужење да доносе законе. Ви сте то назвали “експериментом над Србима”? – Тај човек, бивши високи представник за БиХ, вероватно није ни свестан шта је урадио. Срби су слободарски народ који не може да прихвати било какве концепте поробљавања: умног, физичког или било каквог другог. Желимо да будемо слободни и желимо да знамо да живимо на овом простору јер смо овде живели вековима. Али, такође хоћемо да живимо заједно са другим народима који овде живе и да без уплитања спољног фактора, односно појављивања некаквих “супервизора” или “суперзналаца” – нађемо заједнички језик и договоримо се о свему. Неколико пута је и патријарх истакао да би народи овог простора БиХ требало да размишљају својом главом и да одлучују сами о својој судбини без туторства неког посредника или некога ко је наметнут. Српска се противи избору новог високог представника у чему су је подржали Русија и Кина. Колико је то значајно? – Велики је плус што су се Русија и Кина ставиле на страну Републике Српске по овом питању. То у фактичком смислу значи и да више од пола света не прихвата тог новог представника и то је вредна чињеница. За нас је то позитиван знак јер већ дуго Република Српска истиче да људи на простору БиХ знају да живе заједно зато што су живели заједно и да су способни да се договоре, али само онда када нема спољног туторства, поготово кад нема наметања решења. И без ових проблема, ситуација у БиХ није сјајна. Посебно кад је реч о положају Срба у Федерацији. Недавно сте служили у Пожарници, месту које је некада бројало 1.000, а сада свега 65 домаћинстава? – Служба у Далмацији ме је некако припремила за тај проблем Срба у Федерацији. Срби тамо живе у сличним околностима као овде, а реч је о трећини Епархије зворничко-тузланске која је територијално у Федералном делу БиХ. На том простору имамо врло мало Срба. Мученичко и страдално место Пожарница је имало око 1.000 становника, Срба. Током рата је црква минирана, а данас их је тек стотинак у 65 домова повратника, и то махом старијих људи. То је слика простора где се десила ратна трагедија. Нажалост, слично је и у Тузли где је око 2.000 Срба, а пре рата их је било најмање десет пута више. Истовремено, на том простору је велики број светиња, цркава и манастира које морамо да чувамо, па је додатни проблем како обезбедити да свештенство и монаштво тамо живи и опстане. Појављује се и нови проблем. Срби лако могу остати без своје земље у Федерацији? – Уз проблем повратка, на несрећу имамо и проблем да се очува земља. Озбиљна је опасност да Срби изгубе власништво над својом земљом, а да она потом припадне онима који су је узурпирали. Реч је о закону који се примењује и у Европској унији и преко својих свештеника и монаха, наша Епархија чини све да обавести људе о овој опасности. Верујем и да ће наша Црква, али и државне институције РС успети да нађу решење како да се о томе обавесте људи који не живе у БиХ, већ су или у Србији или у неким трећим земљама широм света. Људи морају знати шта се може догодити са њиховом имовином, кућама, шумом и онда ће морати на нађу начина да се сами заштите. Нажалост, како је реч о приватној својини, ту нити Црква нити држава не могу пуно, већ ће сваки власник морати да покаже инцијативу уколико жели да заштити своју имовину. Мада у БиХ још није усвојен закон о реституцији, ми у Цркви у оваквим приликама увек ангажујемо правнике како бисмо заштитили црквену имовину. И то је онда борба. “Шака гласних” мути радост Владика Фотије је прокоментарисао све “ужаренију” ситуацију на Цетињу наводећи да ће патријарх српски Порфирије 5. септембра присуствовати устоличењу митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу. Нажалост, сведоци смо немилих сцена на Цетињу, али и отворених претњи и застрашивања свима који одлуче да присуствују устоличењу митрополита Јоаникија. Плашите ли се инцидената? – Вече пре устоличења митрополитија Јоаникија, патријарха ће у Подгорици, у Цркви Васкрсења Христовог, дочекати свештенство, монаштво и народ. Молимо се Богу, али и Светом Василију Острошком и Светом Петру Цетињском да заштити Цркву и народ. Али, такође се надамо и да ће власти у Црној Гори успети да уразуме ту “шаку гласних” и учине све да устоличење новог митрополита црногорско-приморског прође у миру и на радост и Цркве и народа. Чудим се тим догађајима и надам да је то мала група људи која својом гласноћом жели да себи да значај већи него што јесте, погрешно уверена да бити гласан значи и да је неко важнији и снажнији него што јесте. Као члан Светог Синода бићу у пратњи српског патријарха и сви се надамо и Богу се молимо да ће устоличење проћи у најбољем реду и миру. Сукоби никада никоме добра нису донели, ни Цркви, ни народу. Таква ситуација може одговарати само појединим људима који имају другачије светоназоре и какву већ веру исповедају и колико уопште поштују цркву и светиње. Зато и очекујемо од државних институција да уразуме ту шаку гласних, а да Митрополија црногорско-приморска с устоличењем новог митрополита почне да живи пуним плућима. Колико је битно устоличење митрополита Јоаникија? – Битно је. Устоличење сваког епископа у некој епархији значи да она почиње да живи пуним плућима, ту мислим и на народ и на Цркву. Зато и није случајно што смо сведоци отпора устоличењу јер они одлично знају или осећају колико је значајно да митрополит Јоаникије почне да ради свој посао као пастир Цркве у својој митрополији у Црној Гори. Устоличењем он добија и легитимитет што је веома важно да би Црква могла да живи, да би народ могао да се окупља и на Светој литургији, али и на литијама ако буде потребно. Многи очекују да ће се тог дана потписати и Темељни уговор СПЦ са Црном Гором? – Како ствари стоје, сумњам да ће све моћи да буде припремљено за 5. септембар. Комисија Патријаршије треба да прегледа и усагласи тај нови текст Уговора који се разликује од оног који је требало да се потпише на мајском Сабору СПЦ. Одговорност и политика У Вашим иступима нисте били баш “благоглагољиви” према Валентину Инцку и новом закону. Плашите ли се да и сами будете један од осумњичених? – Ваљда нисам на том списку људи против којих се води истрага и не видим разлог зашто бих био. Сви причају о “Великом брату” који све надзире и види, а сада ће ваљда и да слуша ко шта говори. А ми у Цркви проповедамо Јеванђеље Христово. Апостол Павле говори да треба да се “надзидавамо” на тврдом темељу, на Христу и да човек уколико живи светотајним животом узраста у Христу. То је смисао наше хришћанске антропологије, смисао нашег подвига. О томе говоримо, о учењу наше цркве. Дакле, има људи који се баве политиком и они имају одговорност према народу и према историји. Имовина СПЦ Да ли је решено питање имовине СПЦ у БиХ? – Када је реч о имовини Епархије зворничко-тузланске постоји 36 објеката само у Тузли који би требало да се врате Цркви, а те имовине је још више у другим деловима који су такође у Федерацији. Уколико би ту имовину добили назад то би за нас значило да можемо опстати, да можемо да развијамо црквени живот. Надлежним институцијама смо поднели све потребне папире, али добијамо одговор да још није донет закон о реституцији и то је кључна кочница. Истоветан проблем оптерећује и друге верске заједнице у БиХ. Сложни кад је тешко Срби су опет сложни само када их мука натера? – Срби су, то се зна, склони поделама. На овим просторима је деловао Бењамин Калај, психолог који је ишао по српском народу у БиХ за време Аустро-угарске и спроводио разна испитивања психологије нашег народа како да га разједини. Видео је да су људи јаке личности и да треба што више међу њима стварати партије, да буду подељени, а не заједно. За све је тражио и нашао неко решење, а једино није могао да нађе за крсну славу. Говорио је да се око крсне славе, свеће и иконе обједине сви који не причају, посвађане комшије… Шире гледано, крсна слава је део литургије и Цркве и још тада је било јасно да то не могу да нам укину. Било је после њега још многих који су се бавили психологијом Срба како би нас разјединили, окренули једне против других. Поједини Срби су у неким тренуцима мислили да је то врлина не схватајући да заправо раде туђ, непријатељски посао против свог народа. Имамо ми у нашој историји тај феномен канцерогене политике. Извор: Вести онлине
  3. Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово 29.07.2021. - 10:13 Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“, који је разоткрио новинар Кит Кларенберг, заправо има за циљ истискивање Русије и Кине из региона и спроводи се већ осам месеци. Између осталог, циљ је и створити албанску државу на Косову на коју ће Срби пристати и малтене је заволети. Идеја о „глобалној Британији“, коју је након изласка ове државе из ЕУ прокламовао премијер Борис Џонсон своје обрисе изгледа добија и на Балкану кроз тајни пројекат британске владе под називом „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“. Разоткривен од стране истраживачког новинара Кита Кларенберга и објављен на веб порталу телевизије „Раша тудеј“, документ говори о организовању мреже појединаца, НВО, медија и политичара за повећање подршке Срба са Косова и Метохије приштинској влади – просто речено, британска влада жели да Срби прихвате косовску независност и за то су између 2020. и 2022. издвојили пет милиона фунти. Оно што пада у очи јесте решеност Вајтхола да угуши сваки отпор зацртаном циљу и за то предвиђа, како Кларенберг каже, средства слична онима која су САД користиле када су компромитовале бразилског председника Лулу да Силву – уз помоћ мреже „тројанских коња“ дискредитовати политичаре и све оне који се противе британском циљу. Британски тајни пројекат – усадити Србима мишљење да су расисти Уз то, све би требало да се одвија тајно и да изгледа спонтано – зато су за циљну групу и одабрани „млади који нису у могућности да емигрирају, па се претпоставља да ће због незапослености бити вољнији да се ангажују“. Ако би се Кларенбергово откриће повезало са, на пример, изјавом турског председника Реџепа Тајипа Ердогана који је изразио намеру своје земље да лобира за признање косовске независности, могао би се стећи утисак да се ради о координисаним акцијама. Међутим, Синиша Љепојевић, дугогодишњи дописник српских медија из Лондона и добар познавалац прилика у Великој Британији, каже да је британски пројекат старији, као и да се ради о делу ширег западног пројекта који се пре свега бави стварањем мреже медија и НВО против присуства Русије и Кине на Балкану. „То се прикрива једном другачијом формом – помирењем у региону и обезбеђивањем мира кроз школовање и прање мозгова углавном младим људима из НВО и млађим новинарима који већ раде у одређеним медијима. Реализација пројекта почела је пре око осам месеци, а британска улога у пројекту (јер то није само њихов пројекат, већ и амерички и немачки) је да људе доводи у Британију и да их, уз помоћ НВО провлаче кроз школу и да се они са „новим знањем“ враћају овде“, објашњава Љепојевић. Методологија обуке је стара, у њој нема нових идеја, а суштина је спровођење антируске и антикинеске политике, али и онога што Љепојевић назива културом поништавања – она, према његовим речима, у српске мозгове треба да усади став да су Срби расисти. Британија подржава најстрашније национализме на Балкану Тајни британски пројекат за историчара Чедомира Антића не представља новост, али показатељ је британских амбиција за доминацијом. Некада империја, а данас увелико смањених политичких, економских и војних капацитета, Британија води политику дугог трајања. Отуда и амбиција за доминацијом на Балкану. Према Антићевим речима, суштина пројекта је стварање албанске државе на Косову и Метохији – зато се говори о „позитивном миру“ и утицају на идентитетску заснованост Срба на Косову. Британска акција је морално недопустива јер са једне стране, Британија, заједно са неким другим великим силама, намеће албанску државу на Косову и Метохији, док са друге стране, не обраћа пажњу на кршења људских права Срба у региону. „Ово је веома важна информација и Србија треба да поступа у складу са њом – да за једног од врло важних партнера имамо државу која своју политику заснива на чистом антисрпству“, истиче Антић. Британија заправо жели да Србима наметне „Пунски мир“ где се од Срба очекује да Бошњацима или Албанцима дају она права која Срби у региону не могу да очекују, додаје он. „Да су ово неке друге године и нека друга епоха то би се јако лоше завршило по Велику Британију и њене савезнике. Међутим, не само Србија и српски народ, већ и цео Балкан је у опадању и то је иживљавање на све слабијим земљама зато што они буде најмрачније националистичке снаге међу Албанцима, Бошњацима, етничким Црногорцима и то је најстрашније“, наглашава наш саговорник. Косово за почетак, после Бујановац, Медвеђа и западна Македонија За македонског новинара Миленка Неделковског британски пројекат о Косову и Метохији само је припрема за ширу акцију која ће у будућности обухватити и Бујановац, Медвеђу, западну Македонију и друге регионе. То показује и решеност да се сви опоненти дискредитују и униште, каже он. Ипак, Љепојевић сматра да су британски империјални капацитети ограничени. Балкан, поготово онај његов део који још није постао део ЕУ, занимљив је за Британију и она процењује да би било корисно да се уложе одређена средства за ширење њеног утицаја. Јер, како наш саговорник каже, одатле би био британски уцењивачки капацитет био проширен и на ЕУ, и на Блиски исток. „То су планови и амбиције, међутим, реалност је много другачија и зависи од две ствари. Пре свега зависи од догађаја, јер не знамо шта ће се све дешавати. Друго, зависи од тога у којој мери Британија може да представи себе као обновљену силу. Моје мишљење је да је то потпуно нереална амбиција, али тамошња државна номенклатура верује да треба покушати“, закључује Љепојевић. rs.sputniknews.com Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово | ИСКРА ISKRA.CO Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у...
  4. Pol Antoan - Srbi, poslednji „varvari“ Evrope - Novi Standard STANDARD.RS Danas Beograd i Balkan predstavljaju novu političku avangardu, model opstanka i mirnog suživota za ceo svet.
  5. ПРЕДСЕДНИК Чешке Републике Милош Земан рекао је да се тражећи опроштај од српског народа за НАТО агресију 1999. године ослободио дуготрајне трауме, зато што покајање ослобађа. Текст под насловом "Извињавам се српском народу" објавио је на фејсбуку прес секретар председника Земана Јири Овчачек. - Разговарали смо са господином председником Србије Александром Вучићем о традиционалном чешко-српском пријатељству, које се манифестовало, на пример, 1938. године, када су нас издали западни савезници, а такође и 1968. године, када су нас издали наши источни савезници. Човек не бира. У оба случаја, српски народ нам је изразио подршку. А ми смо им одговорили бомбардовањем - рекао је Земан. - Због тога желим да искористим прилику да се у своје име извиним за бомбардовање тадашње Југославије. И волео бих, да као особа, тражим опроштај од српског народа. Сметало ми је све ово време - рекао је Земан. Земан је истовремено подсетио да је Чешка у време доношења одлуке о бомбардовању Југославије била чланица НАТО-а тек неколико недеља. - Били смо последњи (од земаља НАТО-а) који смо дали сагласност за бомбардовање и очајнички смо тражили да нам се бар једна земља придружи и супротстави нападу, али смо остали сами. Али то нас ипак не оправдава јер то је била манифестација недостатка храбрости. Овим извињењем и тражењем опроштаја ослободио сам се година трауме, јер покајање ослобађа и, како су Латини рекли, dixi et salvavi animam meam - "Рекао сам и спасао сам душу" - рекао је Земан. Чешка је примљена у НАТО 12. марта 1999. године, а 12 дана касније почело је бомбардовање тадашње Југославије од стране Северноатлантског савеза. ЗАШТО САМ СЕ ИЗВИНИО СРБИМА? Земан објаснио све - "Када су нас издали Запад и Исток, Срби су били уз нас" WWW.NOVOSTI.RS ПРЕДСЕДНИК Чешке Републике Милош Земан рекао је да се тражећи опроштај од српског народа за НАТО агресију...
  6. У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења... И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је презвитер др Суботић. Нама Србима је потребно свенародно покајање и свенародно помирење јер рана братоубилачког рата између два ослободилачка покрета није исцељена до дана данашњег и ако мислимо даље и напред, морамо се покајати и опростити, како би нестао основни генератор мржње међу нама самима, оличен у последње време у аутошовинизму“, рекао је у „Српском свијету“ презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ, стручњак Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, парох при Храму Александра Невског у Београду. Уз честитку за Божић, гост „Српског свијета“ се осврнуо на актуелну ситуацију са пандемијом и најчешћа осећања људи: страх, тескобу, депресију: Опасно је када страх паралише човека и он губи осећање слободе. Једини оправдани страх је страх од Бога јер, ако се човек не бој Бога, онда се боји свега другог. Господ има план за сваког од нас. Пут ка Господу води кроз очишћење, просвећење и обожење. Основни циљ човека треба да буде стицање благодати Духа светога“, нагласио је др Суботић, који је паралелно студирао Информационе технологије на ФОН-у и Богословски православни факултет. Посебно се бави проучавањем 5Г мрежа: То је мрежа пете генерације коју карактеришу висока фреквенција, кратке таласне дужине, огроман проток информација и за сада, неутврђена количина нејонизујућег зрачења, што људе, заправо највише интригира и брине. Ја верујем да ћемо тек за десетак година сазнати о коликом и каквом зрачењу је реч“, појашњава др Суботић и додаје да су већ у току пре процес него пројекат разраде 7Г мреже која ће се бавити преносом мисли. Већ сада је време да размишљамо о заштити оних који не буду желели да пристану на ограничење људских слобода. За тридесетак година паметне машине ће производити машине, сви процеси ће бити аутоматизовани, а идеја стварања супер човека је у пуном јеку“, упозорава др Суботић и указује на још једну технолошку пошаст која је била предмет његове докторске дисертације: Информационо контролисано друштво подразумева контролу понашања појединца повезано са технологијом надзора и масмедија са циљем да се утиче на вољу појединаца и наглашава да је добро док постоји новац као средство плаћања које обезбеђује анонимност. У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења… И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је др Суботић. Ово су само делови поменутих тема. Опширније у „Српском свијету“. Ако одгледате емисију сазнаћете шта је духовно срце и зашто је оно центар нашег бића, када страх и Божја љубав иду заједно, шта је призив Божји, да је царство небеско у нама и то много пре смрти. Да ли Србија моће да има „оазе“ потпуно еколошке, здраве, без икаквих зрачења? Одговориће вам се и зашто је Свети Василије највећи наш мисионар, а Св. Сава једини наш светац који има епитет равноапостола. Било је речи и о утицају родитеља Николе Тесле на формирање његове личности. Динамичан, занимљив, са обиљем података, промишљања, потпуно другачији Божићни интервју у „Српском свијету“. Извор: Ин4с
  7. У недељу, 10. јануара, у месту Гвозденско, сисачки бискуп Владо Кошић је одржао мису поводом одбране тог места и тврђаве од напада Турака 1578. године. На сајту сисачке бискупије је објављена и његова беседа коју је том приликом одржао, а у којој је, између осталог, рекао: "...Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju... ...Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav. Koliko li je samo tona, šlepera, vagona hrane, tople odjeće, sredstava za higijenu, grijalica došlo ovih 12 dana u Sisak, Petrinju, Glinu, Hrvatsku Kostajnicu, Dvor, Pokupsko i druge naše župe, mjesta i gradove došlo od dobrih ljudi, osoba i ustanova koje su se same osjetile pozvane i potaknute velikom našom nevoljom učinile sve što su mogle da pomognu najpotrebnijima." https://www.biskupija-sisak.hr/index.php/arhiv/6044-spomen-na-branitelje-gvozdanskog
  8. „Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању зато што је тада и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима“, поручио је Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан у Божићном интервјуу за „Политику“, који преносимо у целини. „Било је ’ковида’ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети. Да је памети па да се извуче поука, а то је: сви смо у истом лонцу и не зна се када ће на кога стићи ред, да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божју опомену сваки појединац, па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно, тако ће и ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго на људској врсти.” *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске православне цркве Патријарха Иринеја, Владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. „Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег патријарха, али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују године заједничког рада на добро наше свете цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно, само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету патријарха, али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос“. *Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј у Сентандреји, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира у Мађарској је обновљен. Како успевате да усагласите све обавезе? „Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха.” Дакле, ако радите као прегалац, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне рукописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим, има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве”. Е, тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи“. *Да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? „Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али увек постоји то „али”. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: „А ко си ти да ми командујеш?” Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако, али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак, нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра”. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у време Часног поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда, па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете” у цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба, али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет српског народа у овим земљама, али чека нас још много посла на њиви Господњој“. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије Никола Селаковић. Шта за вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? „Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља” и „отаџбина”, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама, али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте” и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још имају родбину, или „родове” како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа, а пре њега фаталног Дежа, који је десетковао Србе, пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу српску цркву, а то је заправо наш народ, јер 99 одсто Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје цркве. Сада су хвала богу посете из матице и српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Долазак новог министра спољних послова Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната“. Извор: Политика
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиo je данас, 4. јуна, на празник Светог Јована Владимира, поводом храмовне славе у београдској Цркви посвећеној овом светитељу у насељу Медаковић. После Литургије, око храма је прошла славска Литија, известила је репортер Радија Слово љубве, Нешка Ранчић, додајући да су овом приликом старешина, свештеник Милан Марић, и јереј Игор Лукић, одликовани достојанством протонамесника. Звучни запис беседе Патријарх Иринеј је у празничној беседи истакао значај дела Светог Јована Владимира, првог српског краља, а затим се осврнуо на догађаје у Црној Гори истакавши да када дођемо пред лице Божије да нас Господ неће питати да ли смо ми Срби, Руси, Бугари него какви смо људи били, да ли смо Бога носили у себи и да ли смо ближњега видели као лице Божије. Извор: Радио Слово љубве
  10. Нажалост, у данима ванредног стања на Косову се наставља тренд насиља над Србима повратницима. У последњих 5 дана десило се неколико крађа и паљења кућа у селима Новаке, Бабин Мост, Цернице и Црколез. Медији се мало баве овим проблемима и многи људи у Србији нису свесни стварних дешавања у енклавама. Видео о најновим нападима на Србе повратнике можете видети на следећем линку: Насиље над Србима на КиМ и антисрбизам, зашто не треба да ћутимо? 01.05.2020. Антисрпске провокације се настављају на КиМ! Јуче је група млађих Албанаца на згради основне школе у селу Гојубља код Вучитрна исписала графите ОВК и нацртала албанску заставу. Такође, покушали су да провале у цркву. Преузето са: https://www.kosovo-online.com/vesti/hronika/nastavak-provokacija-u-gojbulji-ponovo-ispisani-grafiti-ovk-1-5-2020 https://www.kosovo-online.com/vesti/drustvo/gujon-nasilje-nad-srbima-se-nastavlja-dok-je-vecina-pocinilaca-van-domasaja-pravde-28
  11. Kud se dede romantika: Kako se Srbi udvaraju Šta se dogodilo s dobrim starim udvaranjem, sad popularnim "muvanjem"? Da li smo postali toliko lenji da nas mrzi da se potrudimo oko onoga s kim bismo, na kraju krajeva, možda mogli da provedemo ostatak života i prepuštamo se slučaju, internetu ili dobroj drugarici? Zar je postalo toliko naporno "smotati" nekoga? Piše Zorica Marković Datum: 18/07/2017 Foto: Profimedia Jedan od skorijih susreta s drugom iz detinjstva nije doneo samo početnu radost što vidim nekoga ko mi je zauvek ostao drag. Kad zbog posla i različitih životnih stilova počnete da se viđate sve manje, jedni o drugima uglavnom se informišete pri retkim susretima na autobuskoj stanici, na nečijoj proslavi ili pri kupovini hleba, i postavljanjem onih uobičajeno glupih pitanja: Gde si sad, Šta ima novo, Jesu li svi zdravi, Kako ti je dečko/devojka... Nikad ne znate kako sagovornik može da vas iznenadi odgovorom, čak i kad izgleda kao lepo upakovanih milion dolara. Taman kad pronađete dokaz za svoju predrasudu o srazmeri hrabrosti, uspeha i samopouzdanja na jednoj i dobrog izgleda na drugoj strani, čujete rečenicu koja priliči više tinejdžeru ili neiživljenom momku nego zrelom muškarcu u godinama kad neki već uveliko imaju decu i kreditni biro za vratom: "Nje više nema u mom životu, pa bi bilo dobro da mi nađeš neku dobru drugaricu... S akcentom na dobru." Ako zanemarimo to "dobra" (iako nije zanemarljiva kategorija), pitanje koje je tih nekoliko sekundi mog šoka lebdelo u vazduhu sad već prerasta u članak. "Ako je tebi potrebna moja pomoć da nađeš devojku, šta onda treba da kažu ostali?" Posle prvobitnog čuđenja kojem su sklone sve žene kad čuju pomenutu umotvorinu, počnete da razmišljate šta se dogodilo s dobrim starim udvaranjem, sad popularnim "muvanjem"? Da li smo postali toliko lenji da nas mrzi da se potrudimo oko onoga s kim bismo, na kraju krajeva, možda mogli da provedemo ostatak života i prepuštamo se slučaju, internetu ili dobroj drugarici? Čak i da je u opticaju isključivo veza za jednu noć, kako je moguće da verujemo više tuđem izboru nego svom? Zar je postalo toliko naporno "smotati" nekoga? Definitivno se danas sve završava preko "veze", za to vam je potrebno manje hrabrosti i manje maštovitosti, takozvani "zero" utroška energije. Jer ako se osvrnete oko sebe, videćete da je sve više onih koji se "muvaju" preko dobrog drugara ili drugarice, ili preko zajedničkih fejsbuk prijatelja. Već je izlizana priča o lepim devojakama koje u grupama sede u kafiću ili klubu i frajerima koji im ne prilaze. I kad vam jedan od vrlo uspešnih lovaca prepriča priču iz bara, kad su mu devojke poslale piće i pozvale ga u svoje društvo, s odgovorom na pitanje „pa, je li bilo posle nešto" - „ništa", onda vam postaje jasno zašto su nam potrebni posrednici. Jer, ako on nije shvatio da ga je najmanje jedna od njih silno želela, imate najmanje tri mogućnosti: ili mu se nijedna nije dopala, ili ga je mrzelo da dovrši već započetu akciju, ili morate krupnim slovima da mu napišete da je to muvanje. Više se ne gube vreme i novac na slanje pića i cveća, jer, već i vrapci to znaju, romantika i maniri ne moraju uvek da upale. Maja, koja radi kao konobarica u jednom elitnom beogradskom klubu, kaže da redovno dobija predloge od svojih ortaka da ih "preporuči" svojim super drugaricama. Tačnije, obrnuto. "Napravi mi listu od devet top-drugarica s fejsbuka, pa mi pošalji link, da ja vidim kako izgledaju i pošaljem im zahtev za prijateljstvo", prepričava ona epizodu s prilično zgodnjikavim drugom. Ranije biste pomislili da je nesposobni mentol (ne mislim na dijagnozu već na karakternu crtu), ili da u najmanju ruku ima ozbiljan problem. A danas, danas to postade standard. Šta se to dogodilo da smo izgubili hrabrost za kontaktom prve vrste, i čekamo da nam se dogodi - posrednik? Možda su ga upropastili oni kojima je stil života da "startuju" sve što nosi suknju, pa se više ne razlikuje kobac od vaspitanog dečka spremnog da se sam pomuči za plen. Jesmo li "samo" izgubili kompas? Naravno, postoje i oni staromodni koji neuništivo prkose fejsbuk, čet i SMS startovanju, boreći se s vetrenjačama i lično se trude da osvoje nečiji osmeh ili broj. Ali ne postoji onaj ko nije isprobao "kumovsku vezu" i preko zajedničkog prijatelja poslao poruku za treće lice - "baš je zgodan/na". Vreme kad je fora "veruješ li u ljubav na prvi pogled ili da ti priđem još jednom" bila apsolutni hit, odavno je prohujalo s vihorom, ali istraživanja pokazuju da je ona i danas najdelotvornije muvanje ikada. Čak i tako prevaziđena, vrlo je efikasna, kažu eksperti, jer je 59 odsto devojaka i dalje u vezi s momcima koji su ih tako "smotali". Ženama su, čak i kad tvrde da je to "kliše", vrlo simpatične muške cake kojima bivaju osvojene, pa posle ulaska u vezu još dugo prepričavaju kako su "pale na foru". Kad se pojavilo "muvanje" preko četa, domišljati tvorci reklama iskoristili su slogan "dvoje su se tako smuvali" za popularizaciju ove vrste kontakta sa suprotnim polom. Danas to zvuči smešno jer se svi uglavnom i (isključivo) tako muvaju, ako ne već preko pomenute kumovske veze - ortaka, kolege, ili preko fejsbuka. "Poslednja tri dečka, moram da priznam, pronašla sam preko prijatelja, tačnije jednog mi je nabacila mamina prijateljica, preko slike na fejsu. Nisam razmišljala o tome kako ćemo se upoznati, ali nekako su se svi angažovali jer sam ja prilično povučena i ne izlazim", priča Ana, 28-godišnja pravnica. Goran ima svoju firmu i iako ne može da se kaže da nema uspeha kod žena, otkriva da najčešće ulazi u veze s drugaricama svojih drugarica. "Vrlo često iz kontakata preko prijatelja ne proizađe ništa, ali već dve godine imam devojku koju sam upoznao kod ortaka koji mi je rekao da joj se sviđam." Ma koliko to žene prezirale (ponavljam), ima i onih koji ne smatraju da su bahati kad vam poruče "ajde da se vidimo, ali povedi i drugaricu, a ja ću druga", pa je teško proceniti je li u pitanju nedostatak hrabrosti, ako svi već znamo gde idemo i zašto idemo. Možda je razlog postao doći što lakše do cilja, s nula utrošene energije? "Verovatno zvuči kao predrasuda, ali meni se čini da su oni zauzeti najaktivniji, jer njima nije ni blam niti glupo niti ih je strah da startuju. Nemaju šta da izgube, a potrebno im je malo dokazivanja ili zabave sa strane. Najčešće to čine oni koji su u lošoj vezi ili im je dosadno", priča nam Jovanka, 32-godišnji računovođa, i dodaje da i sama ponekad ume da upotrebi "posrednika". "Dečko od milion dolara" s početka priče tvrdi da i nije baš sve tako kao što izgleda. Skrhano mi je priznao da mu je dosta prolaznih veza i avantura, i da misli da bi neka njegova dobra prijateljica umela da mu nađe devojku s kojom će ostati duže od nekoliko meseci. "Drugačije je s dvadesetak godina, kad ste neiživljeni, ali sad ne mogu da budem s prvom klinkom koja mi se zalepi, ili da, kad priđem nekoj ženi, provedem nedelju dana ubeđujući je da nisam prevrtljivac. Nije tako lako naći normalnu devojku kao što izgleda." Glumica Iva Štrljić kaže da je danas ponekad zaista teško naći pravu osobu, kad je mnogo toga postalo površno i kad se takav stil nametnuo i u odnosu muškarac/žena. Ona ističe da je mnogo onih koji su hrabri isključivo preko SMS poruke ili četa, ali ne i kad se sretnu s vašim očima. "Mnogo je onih koji će vam svasta napisati na fejsbuku i u SMS poruci, a nista neće reći u oči, a ovo „u oči" najviše se računa. Ja i dalje verujem da je uloga muškarca da priđe, a žene da mu svojim načinom ponašanja, pogledom ili nekim drugim gestom, da dozvolu za prilazak. Mene uvek privuče način na koji me neko osvaja, jer u tom načinu uvek vidite jedan važan deo osobe koja vam prilazi, kao što su vaspitanje, hrabrost i šlif", kaže Iva za Nedeljnik. "Mnogo je odnosa i varljivih ljubavnih priča koje nikad nisu doprle dublje od površine, a sa strane kad ih posmatrate, čine vam se tako privlačne. Ipak, one su samo nacifrane, nakinđurene i njihova je ljubav plastična, malo u njoj srca ima. Nažalost, i vernost je postala obezvređena a to je ono što najviše boli, i onda se zapitate koliko je uopšte sve vredno truda kad je vrlo malo onih u koje možete da budete sigurni. Sve je postalo sićušno i na brzaka." Iva Štrljić kaže da ponekad ima osećaj da je "ceo svet sve više postao usmeren na pojedinca, pa smo samim tim svi sami sebi odjednom dovoljni." "Često nailazimo na ljude koji svoju samoću tumače kao hrabrost i sopstveni odabir, ne želeći da priznaju da su usamljeni. Prirodno je i lepo pored sebe imati nekoga na koga možeš da se osloniš i ko je tvoj iskreni navijač u životu, ali se sada sve ređe sreću takvi ljudi jer se sve pretvorilo u takmičenje i samoljublje, i mislim da taj crv otuđenja leži upravo u tome. Da ne bismo bili otuđeni, prvo moramo umeti i hteti da iskažemo naklonost prema onima koji nam se dopadaju, što znači da jedan dobar deo onoga što je sujeta i gordost treba zbaciti sa sebe i tako čist stati pred osobu koju si izabrao. Međutim, ta stvar i nije tako jednostavna jer se obično vremenom, godinama i raznolikim iskustvima nakupimo neprijatnih emocija i izgradimo svoje oklope kojih se teško odričemo u svakom sledećem odnosu zato što imamo osećaj da nas oni štite od mogućeg neuspeha ili povređivanja." Spisateljica Maša Rebić podseća da se svet vrtoglavo izmenio i da je to bilo "nekad davno" kad su muškarci bili mnogo hrabriji. Iako se mnogim damama danas ne dopada to što su pored "ravnopravnosti" dobile i moć i na tom polju "muvanja". Maša kaže da devojke, ako su se već odlučile za emancipaciju, onda na to moraju da pristanu sve vreme, a ne da taj status prestane da im odgovara vikendima, kad izlaze u grad i čekaju da im neko priđe. "Ne mislim da je razlog otuđenja bilo koja društvena mreža - one su kao neka knjiga života ili dnevnik koji pišemo - tu je zabeleženo sve što volimo da slušamo, gledamo, čitamo, s kim i gde provodimo vreme i tako dalje, a to je upravo ono što je potrebno za upoznavanje kakvo žele prosečni muškarac ili žena danas - brzina u dobijanju informacija o nekome", kaže Maša za Nedeljnik i dodaje da ako "živimo u instant vremenu, u instant društvu i želimo instant vezu, onda su društvene mreže idealan način da se dođe do partnera", ali dodaje da je takva veza "iluzija" dok ne preraste u susret "oči u oči". "Upoznavanje preko društvenih mreža je samo izraz tehnološkog napretka, ali u suštini ne predstavlja ništa novo. Kroz celu ljudsku istoriju posrednici su igrali važnu ulogu u potrazi za partnerom, a internet je postao toliko važan za veze da će s trona skinuti prijatelje kao posrednike veoma brzo. Jer ono što smo o nekoj osobi saznavali danima i nedeljama preko nekog prijatelja, recimo, danas možemo saznati za samo 15 minuta pregledavši njegov profil na fejsbuku. Mislim da postojanje "posrednika" nije karakteristično samo za naše podneblje, ljudi se osećaju sigurnije kad postoji neka vrsta "preporuke" od osobe kojoj verujemo, ali kad bi muškarci znali kako je ta rečenica - Imaš li drugaricu za mene - toliko odbojna većini žena, ne bi je nikad izgovorili. Ona ženama daje do znanja da taj muškarac nije sposoban sam da nađe sebi partnerku, pa se kao očajnik obraća za pomoć drugoj ženi...". Psiholog Ivana Letić Pajkić ističe da je zaista postala vrlo česta pojava da ljudi više ne prilaze jedni drugima, i da vrlo nerado ostvaruju direktan kontakt, osim ako nemaju za to dovoljno valjan razlog. "U okviru modernog materijalno orijentisanog društva, takav stav je odraz potrebe da se sa što manje ulaganja energije dođe do cilja. S druge strane, ulaženjem u direktan kontakt postoji uvek rizik da se ne ostvari cilj, te se mnogi odlučuju da idu na sigurno. Kada se taj princip prenese na komunikaciju između polova, imamo čestu sliku grupica muskaraca i grupica žena koji se odvojeno druže i zabavljaju. Cilj uspostavljanja kontakta između polova je isti od početka ljudskog društva do danas, s razlikom što se u današnje vreme ne ulazi u kontakt dok ne postoji velika verovatnoća da će cilj biti ostvaren", kaže Ivana. "Međutim, dok direktna komunikacija postaje vrlo ograničena, komunikacija putem interneta, kroz društvene mreže, ostvaruje se neverovatno lako i čak nepromišljeno. Kreiranje profila na društvenim mrežama omogućuje da se predstavimo u najboljem izdanju, preko kontrole informacija koje dajemo o sebi. Takođe možemo da kontrolišemo koliko, kako i s kim komuniciramo. Imamo osećaj uštede vremena i energije. Dok nam se čini da je tako, sve više se otuđujemo jedni od drugih. Direktna komunikacija nikad ne može biti zamenjena komunikacijom preko elektronskih medija." Ivana kaže da je teško objasniti zašto je u današnje vreme preovladao takav način ophođenja između muškarca i žene, i zašto ljudi sve više imaju strah da će biti povređeni i odbačeni. "Sigurno je da komunikacija preko elektronskih medija pruža neku vrstu sigurne udaljenosti i mogućnost da se izbegne direktno odbijanje. Sve više ima ljudi koji nisu u vezi, i koji veruju da im je tako bolje, iako imaju potrebu da budu voljeni i da vole. Zato se odlučuju da ne prilaze jedni drugima, eventualno se usuđuju da se upoznaju s nekim preko zajedničkih prijatelja, kad već imaju dovoljno informacija o toj osobi. Potreba za sigurnim ulaganjem energije radi ostvarenja cilja i moderan način života vode ka uspostavljanju veze muškarca i žene koja će najviše ličiti na ugovorenu vezu i brak, samo 'obogaćeno' modernim elektronskim sredstvima", ističe Ivana i kaže da će samo vreme pokazati u kom će pravcu ići takozvano "muvanje" i prilaženje suprotnom polu. S druge strane, autorka kultnog romana "Sponzoruša", čija je poslednja knjiga "Još samo ovaj put" tek stigla u knjižare, Maša Rebić, kaže da je u pogledu evolucije muvanja veliki optimista. "Mislim da ćemo se na kraju vratiti na početak, da će se sve vratiti na mesto. Svima će jednog dana dosaditi ova zamena uloga, letargija, kukavičluk i rekla bih neka kolektivna apatija. Mislim da će naša deca biti mnogo pametnija i hrabrija od nas samih i da će oni porasti u neke kavaljere i džentlmene i neke ženstvene dame, da će biti zadovoljni, neustrašivi i da, iako će biti na nekoj trodimenzionalnoj društvenoj mreži kakvu ne možemo da zamislimo još uvek, znati kako da je iskoriste na pravi način, a ne isključivo za upoznavanje potencijalnih partnera i besciljno trošenje vremena", konstatuje Maša Rebić http://www.nedeljnik.rs/magazin/portalnews/kud-se-dede-romantika-kako-se-srbi-udvaraju/
  12. „Нама је доста и наше муке“, поручио је Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Г. Сергије у тексту који се односи на актуелни проблем Срба у селу Липа, у Епархији бихаћко-петровачкој, где је у непосредној близини православне цркве Вазнесења Господњег изграђен мигрантски центар. Текст Владике Сергија, који је објавила ова Епархија на својој интернет страници, преносимо у целини. Свједоци смо задњих година, мјесеци и дана како је проблем са мигрантима постао и наш проблем. У земљи, која још увијек вида ратне ране и гдје је међунационално повјерење на стакленим ногама, мигрантска криза увелико је почела да се рефлектује првенствено на српско-бошњачке односе, које желимо градити бар до оне мјере која ће осигурати миран суживот једних са другима, као што је то било током већег дијела наше заједничке прошлости. Ипак, свјетска политика и њени познати и непознати креатори генерисали су проблем са којим ни Срби ни Бошњаци немају ништа, а због којег ће, врло је могуће, нарушити сопствене међусобне односе. Актуелан је проблем у селу Липа, гдје је у непосредној близини православне цркве Вазнесења Господњег већ изграђен мигрантски центар. Да напоменем да је Липа српско село, у којем данас нема Срба, а од сутра ће нека нова статистика обешчастити ово село, његову прошлост, али и оне његове некадашње житеље чији је смирај у сеоском гробљу сада под знаком питања. Индикативно је да се није могла наћи ниједна друга локација на подручју Града Бихаћа, а да не ремети оно преостало зрно поштовања према бихаћким Србима, који су, свима је познато, безмјерно страдали. Зар се на подручју Града Бихаћа, гдје Бошњаци данас чине 88 одсто становништва, човјекољубље мора исказати баш у српском селу? Зар нема другог села, мјеста и објекта, па да сви будемо задовољни, као и они којима је потребна наша помоћ? Или, да ли успон српско-бошњачких односа вриједи нарушавати због воље политичких стратега из бијелог свијета? Мноштво питања, а ниједан одговор. Све ово се првенствено питам као човјек, а онда и као српски владика, који жели да буде упознат са неприликама на подручју којим духовно управља као православни епископ. Не желећи било какав неспоразум међу људима, комшијама и народима, не могу да се не упитам: због чега је неком стало да у овој земљи, међу народима, никада не буде мира? Да поштујемо једни друге, колико би требало, никада одлуке већине не би биле у супротности са виталним потребама оних који су мањина. Посматрајући животне прилике и неприлике из хришћанске перспективе, људима у невољи, без сумње и одлагања ваља помоћи. Свети Јован Златоусти, имајући на уму узрок и посљедицу сваког доброчинства, с опрезом наглашава: „Различит је начин чињења милости и широка је заповијест ова“ (Тумачење Јев. по Матеју, Бесједа 15). У нади да ће Липа поново процвјетати, позивам све њене некадашње становнике да обилазе своју дједовину, да не забораве гробове предака и храм Вазнесења Господњег, вјерујући да ће и невољници – мигранти наћи свој смирај тамо гдје су кренули или тамо одакле су пошли. Нама је доста и наше муке.
  13. Ивана-Иља Петровић: “Ми треба да ставимо жртве на прво мјесто а не злочинце. Бојим се да нећемо сазнати тајну коју су сакрили многи извјештаји. Бодљикаве жице око манастира и мјеста у којима су се Срби усудили да остану давале су утисак једног концентрационог логора. Човјек из Грачанице није знао шта се дешава у Лапљем селу од кога га дијели неколико километара. На сваком кораку лежали су остаци велелепних црквених здања као страшне опомене и велика туга“- Ивана Петровић. Звучни запис емисије Новинар Ивана-Иља Петровић говорила је за емисију ,,Косметска канидила“ о својим сјећањима на Косово и Метохију прије рата, у вријеме док је у Приштини студирала књижевност, за вријеме рата, када је радила у Уједињеним нацијама али и послератним дешавањима, приватним затворима, трговини органима и много чему другом. Ивана љубав према Косову и Метохији носи из раног дјетињства јер је њен дједа по мајци био Косовац, зато сматра повратком коријенима своју жељу да упише студије књижевности у Приштини. У вријеме ратних страдања на позив свог крштеног кума новинара Живојина Ракочевића, заједно са њим покреће новине ,,Глас југа“. Прича нам како је за длаку избјегла да се нађе међу путницима у аутобусу који је разнијет у Ливадицама 16. фебруара 2001. године. ,,Тај период од 1996.-1999. године је био једна ужасна психолошка припрема за оно што ће се догодити 1999. године“-каже Ивана. Други дио разговора са Иваном Петровић вашој пажњи препуручујемо у нашој нареној емисији ,,Кометска кандила“ у суботу 7. марта 2020. године. Извор: Радио Светигора
  14. Podrška srpskim vladikama u Americi Uoči vanrednog sabora SPC u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi, koji je na zahtev Svetog arhijejskog sinoda sazvan za 29. februar, grupa viđenih Srba iz SAD uputila je pismo patrijarhu srpskom Irineju, u kome ukazuju da srpske vladike u Americi nisu crkveni „separatisti, nego „žrtve klevete“. Piše: J. T.21. februara 2020. Foto: FoNet/ Zoran Mrđa „Svako ko tvrdi Svetom sinodu da vladika Longin, vladika Maksim ili vladika Irinej žele odvojiti naše eparhije od SPC ili nema saznanja i pogrešno je informisan, ili zlonamerno laže. Zaista, čini se da ove dezinformacije stvara i širi jedna manja grupa klevetnika, dok ogromna većina naših vernika u parohijama širom Amerike podržava naše vladike. Molimo vas da ne uzimate u obzir slabo informisane pozive nekolicine klevetnika kako ne bi ste remetili mir i harmoniju ogromne većine“, navodi se u pismu koje su između ostalih potpisali, sportista Vlade Divac, bankar Miroslav Majkl Đorđević, Nenad Đorđević, Džon Đ. Martić, LJubiša Miličić, Nikola J. Protić, Stiv Radaković, Lazar Supić, Branko Tupanjac, Jasmina Vujić.., gotovo svi sa odlikovanjima i priznajima SPC. Danasu je nezvanično potvrđeno u crkvenom vrhu da bi vanrednom saboru u crkvi svetog Đorđa u Klijrvoteru poslednjeg dana februara trebalo da prisustvuju u ime Sinoda patrijarh Irinej iepiskop šumadijski Jovan (Mladenović), kao i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (Perić). Pojedini crkveni izvori spekulišu o mogućem „disciplinovanju“ srpskih vladika u SAD zbog navodne izmene Ustava SPC. Srpske vladike u Americi objašanjavaju da je sa „američkog sabora“ prošlog leta preko Sinoda za Sabor SPC upućen predlog izmena Ustava koje nalažu uslovi delovanja Crkve u SAD. Извор: Podrška srpskim vladikama u Americi WWW.DANAS.RS Uoči vanrednog sabora SPC u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi, koji je na zahtev Svetog arhijejskog sinoda sazvan za 29. februar, grupa viđenih Srba iz SAD uputila je pismo...
  15. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије изјавио је на годишњем окупљању Тузлака у Бијељини да су Срби у свим деловима Федерације Босне и Херцеговине сведени на ниво статистичке грешке. -Срба је у Федерацији безначајан број, али је за нас значајно да је наша историја тамо, да су наше светиње тамо и велика имовина. Српска Православна Црква само у Тузли има више од 30 објеката које ћемо потраживати и ми то нећемо оставити – музеје, иконе, културно благо које морамо очувати, рекао је владика Фотије. Епископ Фотије је најавио објављивање књиге о страдању и прогону Срба са простора Тузле и околине са значајном документацијом како ти догађаји не би били заборављени, као ни векови живота Срба на тим просторима. Владика је истакао да је Српска Православна Црква кохезиони фактор, место окупљања Срба и да чува јединство народа. -Проблем око наше Цркве постоји и у Америци, проблем у Црној Гори, у БиХ је сада проблем са покушајем одузимања земљишта и морамо бити јединствени, доносити праве одлуке и најпаметнија решења за добро нашег народа, поручио је епископ Фотије. Он је похвалио сусрете представника власти Републике Српске и Србије као доказ јединства који српском народу улива наду и снагу. Владика Фотије је благословио православни сабор у Бијељини који је на празник Сретење окупио више од хиљаду Тузлака. -Велика се трагедија десила у Тузли из које је 20.000 Срба напустило своје домове, рекао је владика Фотије и поручио да једино слога може спасити српски народ од даљег страдања. -Нека постоје све партије у Републици Српској, али оно што је основно, што је заједничко, то не сме да се гази, а то су наши темељи – Република Српска и свето православље, наши празници попут 9. јануара, наше јединство, закључио је Епископ зворничко-тузлански. Петом сабору Тузлака присуствовао је и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик који је за рад и пројекте Завичајног удружења Тузлака у Бијељини поклонио 50.000 КМ. -Српски народ који је напустио своје куће и постојање на простору данашње Федерације Босне и Херцеговине је страдалнички и јуначки и дао је несумњив допринос одбрани и развоју Републике Српске, оценио је г. Додик. Он је поручио да је захвалан свим људима у Републици Српској за поверење и указао колико је данас важно да поново сви буду окупљени око идеје Републике Српске. -Република Српска се одбранила у рату и гради се у миру, али је и оспоравају различите инстанце, раније је то чинио високи представник, а сада се путем Уставног суда Босне и Херцеговине покушава изманипулисати и под плаштом приче о владавини права подметнути Србима одговорност и кривица зато што бране своје, оно што већ имају, рекао је г. Додик. Председник Организационог одбора г. Данијел Перић каже да окупљање Тузлака у Бијљеини постаје традиција и да је све више оних који желе да присуствују том догађају. Осим богатог културно-уметничког програма, г. Перић напомиње да ће дружење и ове године имати посебну, хуманитарну димензију, захваљујући којој је пружена помоћ многима до сада. -Подијелили смо 53 новчане помоћи повратницима у наш крај. Очекујемо да ћемо и ове године, пред Васкрс, подијелити новчану помоћ Тузлацима који су се вратили у наш крај и живе у тешким условима, нагласио је г. Перић, који је као изузетно значајно истакао очување обичаја и традиције, као и сећање на завичај. „Покушавамо да обичај и традицију сачувамо од заборава. За пет година колико постоји Завичајно удружење Тузлака успјели смо у намјери да се уради филм о Тузланској колони, а ускоро треба да буде завршена и књига која има више од 800 страна. На том пројекту се ради три године. У питању су неке ствари које ни институције, које су много веће од нас, једног удружења грађана, нису урадиле“, каже г. Перић. Свештеник Спасоје Радовановић, парох пожарнички, каже да тренутно у Пожарници има око 70 православних домаћинстава која јако тешко живе. „Као повратници боре се за егзистенцију. Омладина, углавним, није запослена ни у једној од државних институција у Тузланском кантону, а старији се сусрећу са проблемом сиромаштва. Многима који су се вратили куће нису обновљене и тешко живе, од пензија, а неки се баве сточарством и пољопривредом“, истакао је свештеник Радовановић. На тешку судбину српског народа на тим просторима осврнуо се и директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица г. Милорад Којић, који је као поражавајућу чињеницу навео то да су злочини у Тузланској регији остали непроцесуирани. -Тузланска колона није добила судски епилог, односно јесте – обустављена је истрага против свих одговорних за почињене злочине. Имали смо и процес који је вођен пред кантоналним судом у Тузли, гдје је на крају била ослобађајућа пресуда за директно извршење, пуцање у војника, иако је постојало свједочење управо тог војника, који је само захваљујући срећи преживио, каже г. Којић и подсећа да је у завршној фази монографија која говори о егзодусу Тузлака која ће имати најмање хиљаду страна. У име Завичајног удружења Тузлака у Бијељини славни диригент хора Србадија гђа Десанка Тракиловић најавила је да ће ове године бити обележено 28 година од егзодуса 80 хиљада Срба са Тузланске регије и припремљена студија Тузла, злочин без казне, о чему је раније објављен филм. -Све док се будемо скупљали у црквеној порти и његовали своју традицију, чували породицу и образовали дјецу, ми ћемо имати напредак, поручила је гђа Тракиловић. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  16. Константин Велики, Аурелијан, Грацијан, Јовијан, Клаудије 2., Констације 2.,Констације 3., Максимијан, Максимин Даја, Максимин Трачанин, Проб, Трајан Деције...римски цареви рођени у српским земљама. Данас знамо да албанска анција вештачки стоврена. Сведоци смо како су створене македонска, црногорска, бошњачка нација. Знамо да (ће) се саремена историја учи(ти) по пресудама Хашког трибунала, дакле, очигледно је да је историја коју смо ми учили упитна, исто онако како нам сервирају лажну историју у којој смо сами учествовали. Имамо пример да у Србију данас српску децу уче да је данак у крви привилегија. Премијер Израела Натанјаху је у приству председника Србије рекао да су Јевреји и Срби већ 2000 година пријтељски народи. Шта то Натанјаху - премијер једне озбињне државе и припадник најстаријег народа на свету - зна а што су Аустро-Угарска, Ватикан и комунисти сакрили од нас? Прича о Словенима варварима који су се доселили на ове просторе у 7. веку је смешна. Јесу ли српски историчари недовољно образовани (=незналице), или је нешто друго посреди? Па ко зна и воли нек' изволи.
  17. Kanadski naučnici napravili su mapu omiljenih droga sveta, tako što su sedam godina proučavali kanalizacione vode u više od 30 zemalja sveta. Kokain je omiljena droga Evropljana i Srba. IZVOR: MONDO/STEFAN STOJANOVIĆ Stručnjaci Mekgil univerziteta u Montrealu testirali su kanalizacione vode u potrazi za ostacima kokaina, amfetamina i MDMA (ekstazija) i na taj način su utvrdili “omiljenu” drogu određenih gradova i država. Kokain je najpopularniji u Evropi, uključujući i Beograd gde dve trećine koristi kokain a jedna trećina amfetamin, pokazala je mapa kanadskih istraživača. MOŽDA ĆE VAS ZANIMATI Slična situacija je i u Ljubljani i Zagrebu, dok se u Novom Sadu, Sarajevu i Sofiji ipak više "troše" amfetamini a manje kokain. Nizozemska je najveći korisnik MDMA, dok su metamfetamini najčešći izbor Amerikanaca i Australijanaca. Zanimljivo je da dok popularnost amfetamina raste, metamfetamina gotovo da nema u Evropi u poređenju sa SAD i Australijom. Tim je počeo da testiranjem kanalizacionih voda u evropskim gradovima 2011. da bi se studija 2014. proširila na svet. “Ovo je najveće epidemiološko istraživanje kanalizacionih voda ikada sprovedeno u gradovima (120) i zemljama (37), ali i po trajanju (2011-2017)", rekao je Vice-u koautor studije, profesor Ajra Gonzales-Marinjo. Izvor: Svetski naučnici testirali KANALIZACIJU Srbije, evo šta su OTKRILI... MONDO.RS Kanadski naučnici napravili su mapu omiljenih droga sveta, tako što su sedam godina proučavali kanalizacione vode u... Поводом ове вести професор хигијене на београдском Медицинском факултету др Горан Белојевић, упутио нас је на историјат истраживање присуства психоактивних супстанци у канализационим водама: Rad o drogama u kanalizacionim vodama Evrope objavljen 2014 u Addiction. Švajcarski tim. Ovi Kanađani samo repliciraju. Zato i ne mogu da objave. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/24861844 U srpskim novinama pogrešno navedeno ime autora. Pravo ime je González-Mariño I. Pozdrav, Goran Belojević González-Mariño I[Author] - PubMed - NCBI from PubMed Central and publisher web sites. www.ncbi.nlm.nih.gov Spatial differences and temporal changes in illicit drug use in Europe quantified by wastewater analysis. - PubMed - NCBI Addiction. 2014 Aug;109(8):1338-52. doi: 10.1111/add.12570. Epub 2014 May 27. Research Support, Non-U.S. Gov't www.ncbi.nlm.nih.gov
  18. Његова светост Патријарх српски г. Иринеј истакао је синоћ у Београду, отварајући изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске православне цркве“ да су Срби стварали и у ропству и у страдањима. Патријарх Иринеј нагласио је да ово изложба драгоцјености од непроцјењивог значаја на којој је представљен само мали остатак онога што је СПЦ створила кроз протекле вијекове, а што је чувано у ризницама српских манастира од Крке до Високих Дечана. Његова светост истакао је да су српске светиње пљачкане и разношене, али да су Срби стварали и у тешким условима. Патријарх сматра да је потребно да надлежне институције ријеше питање изложбеног простора Музеја СПЦ који је мали. Управник музеја СПЦ ђакон Владимир Радовановић рекао је да ће посјетиоци изложбе моћи да се упознају о богатом културном и духовном насљеђу српског народа и да се увјере да чињенице и артефакти потврђују да су Срби вијековима стварали. – Кроз две ризнице, манастира Високи Дечани и манастира Крка, приказали смо простор на којем је стварао наш народ. Реч је о два удаљена манастира, о две ризнице, од којих је једна на крајњем југу наше земље, а друга у другој држави, али у тренутку стварања уметничких дела то су два средишта нашег народа – истакао је ђакон Радовановић. Он је нагласио да оно што можда боли данас, када се сматра да се живи у времену просвећености и да су прошла времена уништавања туђих обиљежја, јесте то да се живи у простору гдје је српско духовно и културно насљеђе угрожено. Отварању изложбе присуствовали су Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије и Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, Преосвећени Епископи: шумадијски Јован, крушевачки Давид, британско – скандинавски Доситеј, јужноцентралноамерички Кирило, бачки Иринеј, источноамерички Иринеј (Добријевић), осјечкопољски Херувим, мохачки Исихије, ремезијански Стефан, Њ. К. В. принц Александар Карађорђевић и Њ. К. В. принцеза Катарина Карађорђевић, затим директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Милета Радојевић и многобројни културни посленици. На изложби „Осам векова умјетности под окриљем СПЦ 1219-2019“ у Музеју СПЦ премијерно је представљено 135 рукописних и двадесетак штампаних књига са раскошним оковима које свједоче о томе шта је књига значила и какав је углед уживала у средњем вијеку. Међу бројним реликвијама је и дечански крст цара Душана, оригиналне повеље манастира Хиландара, први кивот у који су положене мошти Стефана Дечанског, круне, те бројни предмети из порушених манастира на Косову и Метохији и много тога другог. Отварањем изложбе заокружено је званично обиљежавање и прослава осам вијекова аутокефалности СПЦ, које је започело Светом архијерејском литургијом 6. октобра у манастиру Жича, настављено 7. октобра архијерејском посјетом Пећкој патријаршији и Високим Дечанима и 8. октобра свечаном академијом „Завет Светог Саве“ у Београду. Изложба ће бити отворена до 2. децембра, а посетиоци ће моћи да виде црквено-уметничке предмете непроцењиве вредности, настајале од 13. до 19. века. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Храм Успенија Пресвете Богородице у Сакраменту данас је прославила своју храмовну славу (три дана раније како би већи број верника могао да се окупи у свом Храму). Заједно са њиховим вољеним Епископом Максимом литургију су служили и Епископи бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и стобиски Давид. Епископи су дочекани са пуно радости и љубави, посебно од деце која су им прилазећи за благослов, даривала букете цвећа. Храм је био испуњен верним народом, многи од њих су силом прилика заборавили матерњи језик, али чиста срца чувају и негују своју веру и традицију. Литургији је присуствовао велики број деце а велику радост причињава то што су се сва деца причестила. Никола Станковић
  20. У Цркви се говори о ономе што је вечно (не старо или старинско како се некима чини) па се наизглед исте теме изнова и изнова понављају. Бог, Христос, Црква, заједница верних, Спасење, Литургија… Али, како само неки о томе говоре! У Крипти Храма Светог Саве у Београду, 24. јуна, одржано је представљање дела руског свештеника, оца Андреја Ткачова. Његова дела која би се можда најваљаније могла сврстати у област пастирског богословља издала је у десет томова издавачка кућа Бернар. На представљању српског издања избора из дела оца Андреја Ткачова говорили су свештеник Радош Младеновић, отац Андреј (његово беседење консекутивно је преводила Марина Тодић) и Никола Дробњаковић испред издавачке куће Бернар. Крипта је врвела од људи. Тешко је призвати у сећање неки догађај ове врсте који је окупио толико света. Промоцији су присуствовали и епископ далматински Никодим, епископ ремезијански Стефан, игуман Иларион из манастира Драганац, ректор Богословије у Сремским Карловцима протојереј Јован Милановић и многобројни свештеници и монаси Српске православне цркве. О делу оца Андреја и значају његовог објављивања на српском језику први је говорио отац Радош Младеновић. „Ако говоримо о духовном типу оца Андреја“, казао је отац Радош, „онда ћемо рећи да је цео његов свештенослужитељски, богословски напор окренут и усмерен према ослобађању“. Отац Андреј, наставио је отац Радош, својим писањем и говорењем настоји да ослободи не само од огреховљености него и од свега онога што нас спутава, што нам не допушта да стојимо усправно. „Стани усправно човече Божији!“ јесте порука коју отац Радош уочава у темељу дела Андреја Ткачова. „Цео напор литургијског живота јесте да се усправимо“. Отац Радош укратко је описао издавачки рад издавачке куће Бернар у контексту развоја православног издаваштва на српском језику последњих неколико деценија. „Осамдесет осме године када је наша Црква још била ухапшена појављује се један духовно-боготражитељски покрет који је свој израз покушао да нађе у издаваштву“, наставио је отац Радош, но „тада још у закону комунистичком није постојала могућност да неко самостално издаје књиге“. Та делатност била је препуштена друштвеним предузећима чији су рецензенти неретко имали цензорску улогу. Тада је формирано „Братство Светог Симеона Мироточивог“ и прва књига коју је братство издало било је Богословље Светога Саве оца Атанасија Јевтића. Братство је у потоњем периоду издало сто осамдесет књига. Пре десет година, указао је отац Радош, на том таласу појавила се и издавачка кућа „Бернар“ (названа по лику из приче француског писца Ги де Мопасана). „Господо хришћанска“, упозорио је отац Радош, „у нашој српској Цркви, у нашем српском богословљу, у нашој српској теологији, и на Богословском факултету, и на студијама и у текстовима у часописима [све се] претворило у фусноте“. Отац Радош је указао да је овај формализам и редукционизам, присутан у академском свету, одраз ширег тренда да се људско биће схвата сведено, инструментално и утилатарно. „Човек се претворио у фусноту!“, рекао је отац Радош, „а када нас неко сретне прво гледа шта о нама може да допише у фусноту а не сагледава нас као човека“, што је потпуно супротно богословским увидима и богословској нади Светих Отаца. „Баш зато и зарад те наде вечерас промовишемо десетотомно дело оца Андреја Ткачова“, наставио је отац Радош. Указао је да дело оца Андреја које је пред српским читаоцем представља другачији приступ богословској и шире православној материји. „Идеју увек можемо да проверимо према њеном дејству“, рекао је отац Радош пре него што је благотворни утицај речи оца Андреја описао кроз пример из сопственог пастирског искуства. Цео подухват оца Андреја, закључио је отац Радош на крају, може се свести на то да поучи – да будете слободни, да будемо људи како је то говорио патријарх Павле. Отац Андреј започео је своје обраћање читањем на српском језику захвалности српском народу за све свете које су подарили православној васељени. „Драги Срби, чињеница је да је један од највећих синова вашег народа донео много радости и слаткоће у моје срце. То је Свети Николај Српски (Велимировић). Хвала вам за Саву Српског, за Василија Острошког, за Стефана Уроша Дечанског, за све свете косовске. Надам се да нећемо заборавити Христа и знам да нас Христос неће напустити. Нека нам помогну косовски мученици и сви свети Небеске Србије“. Отац Андреј говорио је о изазовима са којима се среће православље, по његовом суду и у Србији и у Русији, у једној добрим делом секуларизованој култури. „Морамо да схватимо“, поручио је отац Андреј, „да је православље жива вера која нам помаже да одговоримо на питања државе, породице, Цркве, личности“. „Мислим да је о томе размишљао и да је на томе радио Свети Николај Велимировић Српски. Он је сав свој таленат посветио народу и Богу“. Рекао је како у делима Светог Николаја ништа није изостављено – Бог, Христос, породица, личност, вечни живот – и да су му сви православни дужни. Многи православни људи, рекао је отац Андреј, ограничавају своје делање на храм али је Свети Николај Жички показао да то није ваљан приступ – он је православно и мисионарски деловао у свакој школи, у сваком месту, на универзитету, где год је имао прилику то да чини. Отац Андреј је истакао да је важно да православни буду укључени у модерну науку и образовање. Према његовим речима, молитвени живот у модерном друштву исувише је често везан за граничне ситуације људске егзистенције, а потпуно је занемарен у свакодневном животу. Посебно га забрињава што је молитвени, и православни живот у целини, занемарен на универзитету где се омладина образује и васпитава за будући живот. „Желим да свим православци буду паметни“, поручио је отац Андреј. Ограничавање православног живота на храмове је оно што су и комунисти хтели – затворити црквене у њихове забране, као у својеврсне музеје, док се свет изван креће својим током независно од православне вере. Делати изван тих и против тих оквира које намеће секуларистичка култура јесте, према оцу Андреју, важан задатак православних. „Не знам како је код вас, али код нас у Русији има свештеника у свакој већој војној јединици, има храма и у свакој већој болници, и у сваком затвору постоји храм, храмова нема само на универзитетима“. „На тај начин као да нам кажу“, наставио је отац Андреј, „ако одеш у затвор молићеш се, ако умреш за тебе ће се неко помолити, ако одеш да служиш војску плакаћеш и молићеш се. А када учиш физику, хемију, филозофију и логику, не мораш да се молиш. Треба да одлазиш у ноћне клубове, да се дрогираш, да грешиш као проклетник, а после кад доспеш у затвор молићеш се“. „Ко је смислио овакав проклети систем?!“, упитао је. „Зар је могуће да при проучавању биологије, физиологије и других наука не можемо да се молимо?“ Свети Николај Жички, рекао је отац Андреј, поучавао нас је да увек можемо да се молимо. „Увек је читао књиге и молио се Богу, од младости па до старости. […] Био је образован и волео је Бога.“ Отац Андреј упутио је приговор релативно широко распрострањеној предрасуди наше културе да само неуки људи могу да верују у Бога и подсетио је на дубоко хришћанско опредељење многих великих умова. „Данас је важно да схватимо да су хришћани будућности образовани хришћани“, поручио је отац Андреј. Не би требало да се плашимо знања, већ да га пригрлимо и охристовимо. „Не плашимо се знања, желимо знање, али оно смеће знања желимо да претопимо у чврсте новчиће које ћемо дати као жртву Христу.“ Отац Андреј је рекао да ово говори свим младим људима, а посебно професорима и предавачима. Отац Андреј упутио је на важност литургијског живота. Према његовим речима, у урбаним центрима, где људи нису оптерећени тешким, свакодневним радом, потребно је литургије служити свакодневно. Савремени свет је свет градова – по први пут у историји човечанства више људи живи у градовима него на селима – и у складу са овом променом треба устројити и литургијски живот. „Када смо били хришћани у својим генима шест дана смо радили а недељом смо се молили. Али данас смо грађани и мало је да се молимо једном недељно јер не радимо шест дана – висимо на компјутеру, шетамо друштвеним мрежама, бавимо се свим и свачим а то није посао“. „Поставио бих вам питање: зашто их не бисмо научили да се моле свакога дана? […] А чиме друго свештених треба да се бави целе недеље – да одслужи службу, да окупи људе, да их поучи и да их растера по канцеларијама.“ „Молим вас драги Срби, да тамо где можете, служите литургију – ако не сваког дана а онда чешће радним данима“. „Од свих блага на свету имамо само једно а то је литургија“, указао је отац Андреј. „Немамо друго благо.“ Указао је да ће се мало ко без преке нужде упутити на ходочашће да се поклоне моштима светаца или ће се оплемењивати читањем богоугодне књиге „и то само ако му неко други да“, па да стога литургијски живот мора да веома интензиван. „И ми православни људи немамо права да не служимо често. Дужни смо да научимо људе да заволе Свету Евхаристију. Иначе ћемо бити самлевени за пет година!“ Позвао је православне да погледају колико посвећено муслимани долазе на „своје јалове службе петком“ – „тамо нема жртве, нема Христа, тамо има само поклоњења једном богу и чак и тако једноставна ствар окупља милионе људи. А ми имамо Христа, Свето Писмо, Анђеле који служе заједно с нама – и нема никог! Еј, драги Срби, јесте ли полудели?“ „И ваши храмови и наши храмови су наш проблем. Наши храмови увек треба да буду пуни и препуни људи! То је наш историјски задатак.“ „На крају треба да се сетимо својих најбољих људи: ако се ноћу пробуди било ко од вас, ако вас неко пробуди и почне да вас дрма и каже ко је најбољи човек на земљи после Христа, треба да кажеш – Сава Српски, Стефан Урош Дечански, Василије Острошки, Свети Симеон Мироточиви, Свети мученик Лазар. То ноћу треба да знаш, не у току дана. Постоји Небеска Србија и постоји земаљска Србија, постоји Небеска Русија и постоји земаљска Русија, Небеска Грузија и земаљска Грузија, оне су различите. Имамо милионе родбине на Небу.“ Отац Андреј се упитао шта треба да буде тежња, исходиште наше заједнице – „да будемо обична демократска република, као што су нам рекли из Америке, или желимо више од тога. Не знам како стоји ствар са вама, али ја хоћу више. Мало ми је демократска република, срце ми је гладно, желим да живим, мало ми је републиканска демократија, желим Царство Божије“. Практичан корак да остварењу ове тежње, поручио је отац Андреј, јесте да недељом сви храмови „буду пуни и препуни“. „Немамо другу снагу осим Христа. Јевреји су у стара времена били окружени различитим народима – Римљани су имали силу закона, Грци су имали силу уметности, Египћани су имали мистичну силу, а мали Јевреји су имали само Живог Бога и више никога. Онако мали као што су мали Срби. И ви немате никога. Ни ми немамо никога. Јапанци имају боља кола. Немци имају бољу технику. Французи имају бољу уметност. Енглези имају боље законе. Ми смо притиснути са сваке стране. Зар узалуд живимо? Не, ми имамо Бога као што су га имали Јевреји Старог Завета. Немамо ништа осим Бога“, рекао је отац Андреј, „А заједно с Богом имамо све.“ „Сачувајте веру Свету и молите се Богу на литургији свакога дана“. Поручио је свештеницима да су они ту да науче људе да се моле Богу а Свети Архијереји треба да помогну свештеницима да окупе паству на светој литургији. Отац Андреј је рекао да је зачуђен што је толико његових књига објављено на нашем језику и захвалио се свима који су радили на овим књигама. „Очито је да су наше душе жедне за једноставним речима о светим стварима“, рекао је отац Андреј и додао да је он такве речи проналазио код Николаја Жичког и да сада враћа српском народу дуг према Светом Николају својим делом. „Захваљујем се целом вашем народу преко вас, јер на крају морам да кажем сувишне речи да вас волим“. На крају се, у име издавачке куће Бернар обратио Никола Дробњаковић. Он је казао како је долазак оца Андреја једно специфично признање у досадашњем раду издавачке куће Бернар. Захвалио му се на томе што је потпуно бесплатно уступио права на своје текстове и на љубави коју показује према српском народу у својим многобројним делима. Дробњаковић је рекао да ће кућа на чијем је челу наставити да издаје онакве књиге које потцртава мисао водиља – „да хришћанин нема права да буде глуп“. Дробњаковић је указао да је прва књига оца Андреја коју су објавили, објављена као својеврсна провокација, да се види како ће читалачка публика реаговати на нешто неуобичајено. Дробњаковић је казао и да је намера издавача била да приликом објављивања ових књига „осенче српски духовни простор“. Због тога су дела коиздавачки објављивана са другим издавачким кућама из српског културног простора – издавачком кућом „Истина“ Епархије далматинске, Верским добротворним старатељством Архиепископије београдско–карловачке, Српским Сионом, бањалучком Ризницом духовног блага. Дробњаковић је навео уводну реченицу из дeла оца Андреја Национална идеја – „највећи наш проблем нас Руса данас је то што немамо националну идеју“. То се може рећи и за српски народ. Извор: Православие.ру
  21. Угледни француски магазин "Фигаро" објавио је на десет страница репортажу са Косова и Метохије, у којој се констатује да су Срби на тој територији третирани као грађани другог реда. У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове. Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација. http://www.lefigaro.fr/international/au-kosovo-les-serbes-font-de-la-resistance-20190613 Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага. "Званично, циљ је био разбијање мреже корупције и кријумчарења. То ће засмејати било кога ко познаје Косово, имајући у виду да је оно стециште свих могућих превара и зла: од трговине белим робљем и крађе аутомобила, преко опојних дрога, па чак и трговине људским органима", наводи се у тексту. Срби изложени сталној претњи Срби се данас, како описује Фигаро, групишу у енклавама и изложени су сталној претњи изненадног насиља, али успевају да поднесу тешку садашњост угледајући се на богату прошлост. Описујући положај Срба на Косову, репортер Фигароапоставља питање да ли је ту реч о апартхејду, дискриминацији или можда сегрегацији. "На другим местима, међународна заједница, увек спремна на одбрану људских права, не би се либила да овим појмовима означи Приштину. Ипак, осим Русије, нико не брани Србе. Захваљујући некажњености, врло добро свесна одобравања САД и ЕУ, косовска влада врши све јачи притисак", наводи се у тексту. Фигаро подсећа и на низ једностраних потеза Приштине, попут увођења таксе од 100 одсто за производе из Србије, постепеног укидања границе између Косова и Албаније, и на крају формирања професионалне војске, уз консатацију да су Срби на Косову жртве одмеравања снага које не најављује ништа добро. Интервју са Гујоном У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона, који је објаснио зашто му Приштина од 10. септембра прошле године забрањује улазак на Косово и пружање помоћи и подршке српском становништву. "Моје возило су потпуно размонтирали, а мене подвргли апсурдном испитивању два агента безбедносне службе који су дошли специјално из Приштине. Операција је трајала неколико сати, да би ми на крају та два службеника дали забрану уласка и боравка на Косову. У том документу не спомиње се ни разлог ни мотив за тако нешто, пошто нисам починио никакво кривично дело", рекао је Гујон. Он је уверен да је постао непожељан на самопроглашеном Косову зато што чини све да западном јавном мњењу приближи хуманитарну ситуацију и проблеме српског народа. "То ме неће спречити да наставим даље, јер Србима на Косову је потребна подршка. Њихов дух отпора је нетактнут – угледајмо се на њих", казао је Гујон.
  22. У организацији Српске православне цркве, Епархија рашко-призренске и диселдорфске и немачке и Удружења ,,Метохија за младе“, тридесет петоро верника из Берлина је у викенду за нама посетило Косово и Метохију. Србе, али и православне Немце из Берлина, предводио је свештеник берлински Радомир Колунџић, а у манастиру Грачаници топао дочек им је приредио домаћин – Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Владика Теодосије је у разговору са гостима исказао велику захвалност за ову посету, али и за несебичну материјалну и моралну помоћ коју Срби из Берлина са својим владиком, константно, пружају народу српском на Косову и Метохији. Отац Радомир Колунџић је рекао да је циљ ових ходочашћа повезивање нашег народа који живи у Берлину, у Немачкој, и народа који је остао на Косову и Метохији. – Дошли смо да видимо како наш народ овде живи, како негује своје обичаје, културу, националност. Идеја је потекла из цркве и после посете владике рашко-призренског г. Теодосија Берлину. У Берлину су имали наступе призренски богослови и Косовски божури и ево ми имамо наше вернике који долазе у походе светињама Косова и Метохије и да тако добијемо преглед какав је живот нашег народа и наше Цркве на КиМ. Владика Теодосије нас је дочекао у Грачаници, са великом љубављу и пажњом и ми смо благодарни да је одвојио време да се сусретне са нама. Свако ће понети неке своје личне утиске, осећања, али понеће и тај доживљај како су нас у манастирима и у српским срединама, посебно у Великој Хочи примили. Видели смо на терену да је потребна и материјална помоћ, али овим људима пуно значи осећај да нису заборављени, да ми ову земљу нисмо заборавили. Ми ћемо наставити колико год је у нашим могућностима да им покажемо да нису сами – рекао је отац Радомир. Са поклоницима је на ово путовање пошла и етно група ,, Гора“ из Берлина коју води Сандра Ступар, пореклом из Републике Српске. Као етно састав састављен од осам младих девојака које су рођене у Немачкој, ,,Гора“ проноси песмом истину о Косову и Метохији широм Немачке. Како то чине ове вредне девојке, показале су и својим наступима за публику у Великој Хочи и Грачаници. Одушевљење пријемом домаћина и светињама Косова и Метохије са нама је поделила Сандра Ступар, са којом у етно саставу наступају и две њене ћерке, а на ово ходочашће по Косову и Метохији пошли су и њен супруг Горан Ступар, некадашњи рукометаш Борца, Партизана и репрезентативац Југославије. – Ми долазимо из Берлина где има 30 000 Срба, где има две цркве и два црквена хора, и ми смо певајући у црквеном хору дошли на идеју да убацимо и етно програм уз црквене песме. Тако смо основали и ову етно групу 2013. године, са циљем да у дијаспори очувамо дух и традицију српску кроз песму са Косова и Метохије. На тај начин чувамо и језик и своје корене, јер ова деца која са нама певају су рођена у Немачкој, а одлично говоре српски језик и негују ћирилицу. На нашем репертоару је пуно песама са Косова и Метохије и ово ходочашће је дивно искуство за нас. Велики је доживљај и велика част да смо могли певати у Великој Хочи и Грачаници, да смо се дружили са децом и са нашим људима, да смо упознали све те светиње о којима смо слушали и певали. И ја сад другачије осећам те песме, јер много је другачије кад се све то види и доживи. И биће нам лакше и да песму преносимо по Немачкој и да је што више Немаца чује, јер су и они заинтересовани за нашу песму- усхићено је рекла Ступарова. Милош и Марија из Берлина за своје прво брачно путовање одабрали Косово и Метохију За двоје младих људи, Милоша и Марију Лукић, ово путовање је било нарочито важно и значајно. Они су се само неколико дана пре поласка на Косово и Метохију венчали у цркви у Берлину, а за своје прво брачно путовање, одабрали су баш Косово и Метохију. Готово једномислено, младенци су са нама поделили своје утиске са путовања. – Много смо слушали о Косову и Метохији, а никада нисмо били јер су наши родитељи из Републике Српске. За ова три дана ми смо видели наше светиње и сјајну дечицу у Великој Хочи, која су певала, сусрели се са монахињама, монасима, свештеницима, народом… Предивно је! Прелеп је осећај и толико пуно емоција, утисака и немогуће их је описати речима- радосно прича Марија која у Берлину ради са децом у једном вртићу. Милош се надовезије на њене речи и додаје: – Кад смо сви заједно дошли у Велику Хочу видели смо дивну дечицу, сјајне домаћине и осетили љубав, срећу, радост сусрета и ми смо захвални што смо овде и када би поново требали да бирамо где бисмо на прво брачно путовање, опет бисмо овамо дошли. Младенцима се придружила и младина сестра Кристина Гачић, која је одушевљена посетом упутила поруку српском народу на Косову и Метохији: – Желим да поручим мом народу овде да се држи, да се бори, а ми ћемо да молимо Бога да се сви једног дана вратимо. Ми се у нашем храму у Берлину молимо за вас, за наш народ овде и позваћемо и друге наше људе који тамо живе да дођу, да обиђу светиње и људе и да се заједно боримо јер једино ако се држимо заједно, Бог ће бити на нашој страни. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Звона са Храма Светог Георгија, одзвањала су Српском и Улицом Вереш Палне у петом кварту Будимпеште, у недељу, 5. маја, позивајући вернике и најављујући да се ближи почетак Свете архијерејске литургије, односно најзначајнијег сабрања Срба у мађарској престоници, када се прославља храмовна слава - Ђурђевдан. Упркос киши која није престајала, пристизали су верници из Будимпеште, али и других места у Мађарској и гости из матице, да са свештенством и монаштвом Епархије будимске најпре дочекају и поздраве владику Лукијана, на улазу у цркву. И док се у храму чуло „Ангели вопијаше“, ученици у народној ношњи, Радмила Вуковић и Милош Јакшић, даровали су владику цвећем, а убрзо је почела Света архијерејска литургија поводом Ђурђевдана, који се по календару обележава 6. маја. Блистале су иконе под светлошћу свећа, обновљени иконостас пештанског храма светлео је златним сјајем, црква је била окићена цвећем, а славски колачи и кољиво чекали су да буду освештани. Владика Лукијан изговарао је молитвене речи на српском, али и на мађарском и румунском језику, појци су свим срцем појали за певницом, а новоосновани хор привлачио пажњу присутних верника, појањем са баклона. Деца су здушно говорила „Оче наш“, верници су заједно изговарали речи „Вјерују“, зачуо се Тропар светом Георгију, а стављајући десницу на раме претходника док се окретао колач, сви заједно учетвовали су у молитвеном сабрању. Протојереј-ставрофор Војислав Галић, архијерејски заменик и парох сентандрејски, упутио је речи славске беседе свим пристунима. - Желим, пре свега, да честитам славу овог Светог храма будимпештанског, славу коју му даје Господ, а сјај његов пројављује и доноси нам заштитник његов Свети великомученик Георгије победоносац. Победоносац, јер је у њему васкрскли Христос, Господ наш, већ победио смрт. Зато и мој поздрав на почетку треба да буде онај који је свакако био у срцу тога великомученика и мужа цркве, јер је у њему смисао сваког живота и сваке жртве. Тај поздрав је поздрав којим сви ми православни хришћани изражавамо свој идентитет, и који гласи: Христос васкрсе! – рекао је отац Галић и подсетио да је мучеништво најистинитији хришћански живот, јер је оно увек жртва за другога, најистинитији израз љубави према другоме, пре свега према Господу, а затим и према ближњима. Протојереј Зоран Остојић, будимпештански парох, подсетио је пристуне да је сваки дан од бога благословен, али да је ово посебан дан који створи Господ. – Окупили смо се данас да се радујемо и да принесемо бескрвну жртву Господу, а у славу и част Георгија победоносца, нашег заштитника, а под омофором нашег драгог владике Лукијана, који је началствовао Светом архијерејском литургојом, уз саслуживање драгог госта из Темишварске епархије, оца Маринка, и свештенства и монаштва Будимске епархије. Имали смо прилику да ово сабрање буде украшено новооснованим хором, којим диригује наш талентовани ђакон Стефан Милисавић. Честитам њему и свим члановима хора који су нам улепшали ову молитву и напунили наша срца духовном радошћу. Са нама је и чика Бранко Радунковић са својом породицом, кога смо синоћ имали част да чујемо на предавању. Захваљујем се и свима вама који сте дошли, као и кумовима који су се потрудили да припреме славски колач и кољиво. Захваљујем се и табанашима који су увек са нама; припремили су програм, али се он данас због времена неће одржати. Захвалност дугујемо и свим српским самоуправама које су помогле и учествовале у организацији данашње славе - рекао је отац Зоран Остојић и позвао све присутне на заједнички ручак и дружење. Овогодишњи кум Ненад Анђелић, предао је славску ружу кумовима за следећу годину, а то је Српска самоуправа 18. кварта. Славску ружу примио је Миодраг Рађеновић, у име председника те самоуправе, Борислава Димића. (Детаљније у штампаном издању...) - ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА "СРПСКИХ НЕДЕЉНИХ НОВИНА" -
×
×
  • Креирај ново...